Nije da nam je potreban izgovor kako bismo imali zanimljivih tema za razgovor sa ovim filmskim duom (Vojnov / Bodroža), ali ga mi svakako imamo. Na ovogodišnjem Festu je, između ostalog, svetsku premijeru doživeo i naučno-fantastični film Lazara Bodrože, Ederlezi rising. Do sada treći domaći naučno-fantastični film, ali je po svemu sudeći prvi pandam filmu Edit i ja (2009), kojeg u nekim aspektima možda i premašuje i verovatno prvi sa potencijalom da ima zapaženijeg uspeha u inostranstvu a i kod nas. Kako se radi o bitnom događaju, ne samo za ekranizacije naučne fantastike već i za domaći film generalno, nismo propustili priliku da sa autorskom ekipom prozborimo o procesu stvaranja ovog filmskog ostvarenja, kao i o stanju u kom se nalazi film kod nas i u svetu uopšte.
- AVKF: S obzirom da se radi o adaptaciji već postojeće priče, zanima me, koliko se krajnja verzija filma razlikuje od pripovetke na osnovu koje je adaptiran i šta ste vi dodali priči što možda nije bilo prisutno u izvornom materijalu? Šta je sa vama najbolje rezoniralo u izvornoj priči i pokrenulo ideju da se ovaj projekat realizuje?
Lazar Bodroža: Priča Zorana Neškovića “Predveče se nikako ne može” je napisana 1983. godine (što koincidira i sa godinom mog rođenja) i u njoj je sadržana osnovna premisa o intergalaktičkom putovanju, astronautu i androidu kome može da se kalibriše ponašanje i karakter. Možemo reći da smo Dimitrije i ja duboko uronjeni u naš sopstveni “bromance”, želeli da radimo nešto zajedno, nešto na polju SF-a, fantastike, nadrealizma… a da nam je ova priča poslužila kao osnovni pokretač… ali i alibi!
Dimitrije Vojnov: Osnovna ideja priče je u potpunosti očuvana a to je odnos muškarca i žene, to jest odnos dva entiteta u kome jedan dominira drugim a onda želi da učini taj odnos dinamičnijim i počinje da se igra samom prirodom svog partnera ne bi li ga promenio. Same naučnofantastične okolnosti priče odnosno novum koji je katalizator priče su, takođe, očuvani. U tom pogledu, vrlo sam zadovoljan time što su i pisac i njegovi savremenici, saborci, kolege i poštovaoci izuzetno zadovoljni time što je film očuvao duh njegove priče. Na premijeri filma u Sava centru sedeo sam pored Zorana Neškovića. Čim je krenula špica upitao sam ga da li je to – to i on je rekao da jeste i to mi je jako važno.
Na nivou same fabule, najveća i ključna intervencija je u tome što se pripovetka završava u trenutku kada se deinstalira softver i kada junak shvati da je poremetio svog androida. Mi negde tu tačku dostižemo oko polovine filma i onda dalje razrađujemo šta se desilo posle tog poremećaja. To je za mene kao autora bio veliki izazov a, naravno, zanimalo me je i kako će Nešković reagovati na to. Srećom, moja zamisao mu je bila prihvatljiva. No, njegova pripovetka je svakako delo za sebe, izuzetna je i preporučujem svima da potraže zbirku „Nova srpska fantastika“ koju su priredili Boban Knežević i Sava Damjanov. Nadam se da ćemo uskoro videti i reizdanje ove priče u sklopu knjige u kojoj će se naći i scenario filma, neke skice i dizajn, prava companion book koja treba da prati ovakav film…
- AVKF: Do koje mere ste očekivali ovoliko pozitivne reakcije na film? S jedne strane, sigurno ste i sami bili svesni kakav ste film stvarali ali u kojoj meri projekcija u punom Sava centru i maltene sve nagrade koje se mogu osvojiti, menjaju pogled na stvaranje filma i sam film?
Dimitrije Vojnov: Verovao sam u ovaj film ali mi je jako drago da su tu veru podelili i brojni drugi ljudi. Mislim da smo prešli dug put, sa mnogo teškoća, ali isto tako u jednoj neverovatno snažnoj solidarnosti i zdravom međuljudskom odnosu. I to se sve vidi i sada kada je film gotov i kada smo ga prikazali javnosti. Ono što nikada ne možeš da anticipiraš kod dela koja u sebi nose veliki iskorak u odnosu na rutinske filmadžijske prakse kod nas, jeste koliko su ljudi spremni da to prihvate. Ispostavilo se da su itekako spremni i osećam veliko zadovoljstvo što je moja sredina tako lepo reagovala na nešto što sam radio. Ovim filmom smo pokazali da je naša filmska javnost zrela i da je željna novih izazova. Mi smo pružili jedan takav izazov, nadam se da će ovo ohrabriti i druge autore da se upuste u nešto drugačije i interesantno.
Lazar Bodroža: Iskreno ja nisam ni stigao previše da razmišljam o potencijalnom uspehu filma na festu, pošto sam se zajedno sa producentom Aleksandrom Protićem paralelno bavio premijerom na Festu, tehničkim završavanjem filma ali i svetskom distribucijom. Sem toga, mi ovaj film nikad nismo pravili sa fokusom na lokalno tržište i region, uvek smo ga posmatrali u globalnom kontekstu, u toj uskoj niši nezavisnih, malih filmova na granici arta i žanra. Ali uspeh, kao i nagrade koje nam je dodelio žiri kojim je predsedavao Lordan Zafranović, je dokazao da ovaj film ima potencijal i na lokalu.
- AVKF: Iako film ima pretenzije da se prikazuje i na globalnom tržištu, mnogi elementi ovog filma deluju autentično srpski (mada možemo reći i istočnoevropski). Jeste li do sada imali reakcije nekih ljudi koji su van tih područja, i do koje mere je naša publika ukačila neke od tih autentično ‘naših’ momenata u filmu?
Lazar Bodroža: Ja sam se u radu na filmu dosta oslanjao na sentiment sovjetskog SF-a, iako je film na kraju ipak rađen iz “zapadne” perspektive, kao što je i jugoslovenski kulturni prostor duboko okrenut ka zapadu iako ima jak sentiment prema Istočnoj Evropi i Rusiji. Svi lokalizmi u filmu su precizno posejani, kao mali signali “za sve naše ljude”.
Naš film za globalno tržište zastupa sales kuća Arclight films što je velika motivacija za nas. Naime, Arclight u svom aktuelnom portfoliju ima preko 15 filmova, i to su nezavisni holivudski filmovi, poput filmova Pola Šredera, koji koštaju od 3 do 10 miliona dolara… I mi smo u tom društvu, iako smo višestruko jeftiniji film.
Dimitrije Vojnov: Mi smo snimili film koji ne samo da ima pretenzije na globalno tržište već ih je delimično realizovao kroz odluku sales kuće Arclight Films da ga uzme u svoj program i da ga prodaje širom sveta, i da naravno uloži novac u taj poduhvat. Odluka vrlo iskusnih rukovodilaca ove kuće pokazuje da su oni uvereni da će film moći da se plasira globalno. Velikan naučnofantastične književnosti John Scalzi je, takođe, vrlo pohvalno reagovao na film, i još mnogi drugi ljudi koji nisu odavde. Dakle, razumeli su ga.
Međutim, mislim da je film prepun vrlo srpskih i vrlo istočnoevropskih Easter Eggova u kojima mogu da uživaju ljudi odavde ili poznavaoci naših prilika i želeli smo da taj neki imaginarij sveta budućnosti obogatimo tim jednim miljeom koji je nama blizak. U tom world buildingu treba dosta detalja a onda su nama te stvari bile zanimljive, da neka naša simbolika bude utkana u sve to. Time smo želeli da kažemo da naša tradicija ima budućnost, da će opstati i u toj 2148. godini. Ipak, činjenica je da se svi detalji mogu prepoznati i protumačiti tek posle dva-tri gledanja. Međutim, priča je arhetipska i to je najvažnije, razumeju je svi.
- AVKF: Centar ovog filma je svakako dinamika odnosa između Nimani i Milutina, ali je momenat socijalističkog političkog diskursa koji je na snazi u tom svetu isto jedna od stvari koje su prisutne u pozadini filma kao odjek… Postoji li razlika u prisutnosti politike u originalnoj priči ili jednom od draftova scenarija u odnosu na film i na koji se vi način odnosite prema tome?
Dimitrije Vojnov: U Neškovićevoj priči nema te vrste određenja. Mi smo zamislili svet neke relativno bliske budućnosti kada su kapital i ideologije premrežili zemlju i došli u situaciju da moraju da izvoze u kosmos. Naš junak radi za koporaciju Ederlezi koja je ustrojena kao moderne korporacije sa jako mnogo birokratije i protokola ali je deo jedne nove državne tvorevine, nekakvog sovjetskog saveza budućnosti koji se nalazi na teritoriji Evroazije, Indije, Severne Koreje. Ederlezi je u našoj viziji kao neka modifikacija moćnih privrednih giganata iz vremena stare Jugoslavije koji su dobro funkcionisali u mešavini kapitalizma i socijalizma, u svetu nesvrstanosti. Milutin je u tom smislu jedan kvintesencijalni Jugosloven, lik koji putuje kroz kosmos, pravi keš i ponaša se kao da je moralno superioran jer dolazi iz zemlje samoupravljača.
Lazar Bodroža: Ideološki “signali” su pre svega Dimitrijev i moj fetiš, i kao što si primetio ta ideologija je prisutna u filmu u odjecima. Mislim da su mnogo veća i fundamentalnija ideološka i etička pitanja proizišla iz melodramskih scena u filmu, konstanto preispitivanje i kritika maskuliniteta kao i činjenica da negde na polovini filma Nimani (Stojin karakter) praktično postaje glavni lik filma i “preuzima” film, što je mnogo gledalaca, navelo da film okarakterišu kao “femail empowering film”.
- AVKF: (Lazare) Kada gledamo film, svaki od saradnika na filmu deluje dobro odabrano i od krucijalnog značaja, ali je to publici sigurno najevidentnije kroz hemiju glumačke postave. Da li su Sebastijan i Stoja oduvek bili zamišljeni u tim ulogama ili je to došlo vremenom?
Lazar Bodroža: Stoja je vezana za ovaj projekat još od inicijalnog sinopsisa, pre nego što je scenario bio napisan. Kada smo prvi put razmišljali ko bi bio idealan za ulogu osobe koja to ustvari nije, za ulogu androida koji je tu isključivo zbog zadovoljstva protagoniste, odmah smo shvatili da bi konceptualno Stoja bila idealno rešenje, pošto se ona time na neki način bavi u svojoj matičnoj profesiji porno glumice.
Pored svega toga, Stoja je impresivna javna figura, aktivista, kolumnista „Njujork Tajmsa“ i neverovatno talentovana glumica, i velika mi je čast što smo je baš mi “otkrili.”.
Sebastijan Kavaca je komunistički odgovor na lik Donalda Drejpera (serija MAD MEN). Jednog stamenog, mačo karaktera, koji duboko u sebi krije emotivni ponor sa kojim se ne suočava. Sebastijan je veliki regionalni glumac, živa legenda, vrlo iskusan, tako da je bio ogromna podrška Stoji i meni u radu na dramskom aspektu filma.
- AVKF: (Dimitrije) Do sada ste promenili više saradnika, radili više različitih projekata koji su svi drugačiji na neki svoj način. Šta je ono šta tražite u vašim saradnicima kada radite zajedno na projektu, i šta je ono šta vas privuče u svakoj priči (sinopsisu/logline-u/premisi za potencijalni scenario) da biste nastavili da radite na njoj?
Dimitrije Vojnov: Moj posao je takav da se sa saradnicima uzajamno tražim. I oni traže nešto u meni i ja tražim nešto u njima. Kao profesionalni dramaturg koji od ovog posla živi, pre svega moram da budem sposoban da se u svakoj formi ili zahtevu koliko-toliko snalazim i trudim se da tako i bude. Kad je reč o rediteljima sa kojima radim, jako mi je važno da to budu reditelji koji su kadri da unaprede ono šta sam napisao i do sada su se Danilo Bećković i Lazar Bodroža pokazali kao takvi. U slučaju „Ederlezi Risinga“ imao sam zaista privilegovan položaj da u čitav proces budem umešan od samog početka, i da učestvujem u donošenju mnogih odluka i to mi je bilo vrlo zanimljivo pa mi je stoga drago da je i rezultat jedan ovako uspešan film. Ovo je jedan od projekata koje sam inicirao. Čim sam pročitao priču prepoznao sam da u njoj ima potencijala za film, pričao sam o tome sa nekoliko kolega, i Lazar je pokazao interesovanje. Ušli smo u to sa svešću da naša ideja umnogome odstupa od onoga što se kod nas snima i bili smo svesni da naša zamisao da snimamo takav film i da u njemu igra Stoja verovatno može nailaziti na podsmeh. Sad smo pokazali da je to bila validna ideja.
- AVKF: Pre par godina pokrenuli ste crowdfunding kampanju putem sajta Indi gogo kako biste prikupili dovoljno stedstava za film. Da li u tom modelu vidite budućnost finansiranja nezavisnih filmova i ima li šanse da takav model zaživi kod nas? Na koji način mislite da će se menjati filmska proizvodnja i distribucija u svetlu tih crowd funding kampanji i streaming servisa poput Netfliksa?
Lazar Bodroža: Nama je naša formalno neuspešna indie go go kampanja pomogla da dođemo do nekih privatnih investitiora i da koliko toliko dignemo vidljivost projekta. Tako da mislim da su crowdfunding kampanje dobre kao neki “dodatak” ustaljenim vidovima fundraising-a i produkcije filma, ali da se na njih vrlo retko možete osloniti u potpunosti.
Mali, nezavisni filmovi su skoro u potpunosti istisnuti iz bioskopa, tako da mi već živimo tu budućnost gde se nezavisni film praktično skroz prebacio u polje home entertainment-a gde je trenutno NETFLIX najdominatniji faktor.
Dimitrije Vojnov: Mislim da crowdfunding kampanje nemaju preveliku budućnost kod nas sve dok ne dođemo do omasovljenja plaćanja putem interneta. Ljudi kod nas još uvek ne plaćaju stvari preko interneta a samim tim ne mogu da se okrenu ozbiljnijim crowdfunding kampanjama. Neke crowdfunding kampanje za naše projekte jesu uspele ali objektivno gledano tu je presudilo animiranje fanova iz inostranstva. No, crowdfunding je svakako jedna od opcija. Kad je reč o streaming servisima, mislim da oni kod nas još nemaju dovoljan broj pretplatnika da bi imali interes da finansiraju nešto ambiciozno ali ne bih isključio mogućnost da će podržati neki projekat ne bi li privukli pretplatnike. Nažalost, demografska slika u Srbiji je takva da mi nemamo neku snažnu bazu za nekakav streaming servis, za sada. Međutim, vidim perspektivu alternativnog finansiranja kroz ambiciozne kablovske kanale kao što je SBB-ov Top koji na taj način privlači korisnike. Rekao bih da bi za sada SBB-ov Top mogao biti naš Netflix.
Kad je reč o Netflixu u globalnim okvirima oni su gladni premijernog sadržaja. Ne samo zato da bi time privlačili nove korisnike i očuvali već postojeće već zbog toga što kako budu povećavali library onoga šta je njihovo vlasništvo smanjivaće se potreba za plaćanjem licenci za tuđe sadržaje. Uostalom, oni koji imaju Netflix znaju da tamo nema da se gleda baš sve što ti padne na pamet. Elem, kad je reč o njihovim tzv. „Originalima“, tu ima briljantnih filmova kao što su „Okja“ Bong Joon Hoa, „Bright“ Davida Ayera ili „The Babysitter“ koji je McG snimio za Warner pa prodao Netflixu. Nažalost, ima tu i malo ubacivanja stvari koje nijedan studio nije hteo da odobri, i to sa punim pravom, kao što je recimo „Mute“ Duncana Jonesa. Dakle, ima tu i stvari koje su nedorasle za studije ali ih Netflix prihvata. Verujem da dolazak Scotta Stubera na čelo filmske produkcije garantuje sve bolji kvalitet. Ono što je njihov jako bitan adut jeste činjenica da ne moraju da finansiraju globalni marketing i globalnu distribucionu mrežu kao major studiji. Stoga, oni sebi mogu da dozvole film kao što je „The Babysitter“ jer takav mali nevaljali film ne moraju da reklamiraju za 35 miliona dolara, a isporučuju ga do fanova. Ono šta je šteta što zbog Netflixa neke filmove nikada nećemo videti na velikom ekranu a želeli bismo i što neke od njih nećemo imati na fizičkim kućnim formatima.
Rečju, u jednom trenutku su holivudski studiji odlučili da uskrate publiku koje ima ali je nema dovoljno da bi izgurala film do blokbaster rezultata jer im je ono šta mnogo košta okolo bilo preveliko opterećenje. Netflix je bitno umanjio te troškove i uspešno se obraća baš toj publici srednjebudžetnog žanrovskog ali i problemskog filma.
- AVKF: Za rad na komercijalnom high concept filmu je uvek potreban više-milionski budžet kako bi se on sproveo u delo na kvalitetan način, nešto što je konstantan problem filmske proizvodnje kod nas. (Lazare) Kojim ste se vizuelnim rešenjima koristili kako bise zamaskirali nedostatke (ako ih je bilo), i šta vam je bio primarni fokus prilikom vizualnog identiteta filma generalno?
Lazar Bodroža: Sve vreme rada na vizuelnim aspektima filma smo išli “iz kontre” svesni da se krećemo u vrlo ograničenim okvirima, što je bio izazov za sebe. Pre svega izgledu filma su doprineli Kosta Glušica (director fotografije) i Aljoša Spajić (scenograf) koji su celom filmu kroz krajnje intuitivan postupak dali jedan stilizovan ton sa stalnom igrom svetla u distopijskom, mistifikovanom prostoru. U fazi postprodukcije ključni su bili momci iz studija PRIMER kao i kompozitor Nemanja Mosurović koji su izneli celu stvar na viši nivo.
- AVKF: S obzirom da ste obojica prešli taj put od obožavatelja SF-a do stvaranja jednog SF filma, šta vam se čini kao komponenta koja nedostaje modernim naučno fantastičnim filmovima (a i high concept filmovima generalno)?
Dimitrije Vojnov: Ovo je pre svega jedan inteligentno osmišljen debitantski film koji ima high concept ne samo u pogledu same priče i estetike već i u pogledu onoga što se dešava iza kamere. Otud, ovo je samo delimično high concept u onom izvornom značenju koje je osmislio blaženopočivši Don Simpson. Ključni high concept ovog filma, dakle, desio se u tom spoju adekvatne autorske ekipe i materijala, koji je bio hirurški precizan. I na kraju, ta ekipa je mogla sa uspehom da izgura onaj high concept namenjen za ekran. Kad je reč o modernom naučnofantastičnom filmu, ne bih rekao da mu išta nedostaje. Naprotiv. Mislim da se sada nalazimo u jednom retko plodnom periodu za naučnofantastični film i njemu ne treba neka reforma, nema velikih nepokrivenih idejnih ili estetskih praznina. Drago mi je da smo sa filmom „Ederlezi Rising“ izašli u trenutku kada je žanr na vrhuncu i da možda imamo i mi da nešto dodamo u tom stvaralačkom korpusu.
Lazar Bodroža: Mislim da generalno postoji problem percepcije SF žanra kao nečega što pripada velikim studijaima i “ozbiljnim” produkcijama, i da se i dalje, i pored velikog buma SF filmova poslednjih godina, na male SF filmove gleda kao na eksces i tržišno nepouzdanu stvar.
- AVKF: Ovaj film po mnogim svojim elementima odaje utisak Holivudskog filma. Kako se vama čini konstantno utrkivanje među ljudima, godinama unazad, ko će više mrzeti moderan Holivud, a i Holivud generalno… Da li je to rezultat toga što se ljudi na duge staze više sećaju negativnih iskustava nego pozitivnih, vid lažnog elitizma, loše poznavanje relevantnih dela ili nešto skroz levo?
Lazar Bodroža: Ovaj film je u ranim fazama montaže delovao dosta avangardnije i eksperimentalnije, i mislim da je i na kraju prostim tehničkim uobličavanjem, zatezanjem film došao do jedne znatno komercijalnijeg utiska… što je divno! Uvek sam želeo da napravim nešto što može da se nazove “proizvodom”, pogotovo ako je taj isti “proizvod” nastao iz potpuno lične i intimne potrebe.
Dimitrije Vojnov: Ljudi generalno ne razmišljaju previše kada donose takve procene. Takvi utisci su plod ponekog neprijatnog iskustva, ponekog pročitanog teksta u novinama i poneke izjave uglednih lokalnih reditelja. Osnovni problem današnjeg Holivuda jeste činejnica da su filmovi postali preskupi i da mogu da se isplate samo ako se prikazuju po celom svetu. Da bi mogli da zauzmu dominantnu ulogu u celom svetu moraju da se svedu na najniži zajednički sadržalac i da se žanrovski usmere u pravcu u kom im lokalne kinematografije ne mogu parirati, a to je u najvećem broju slučajeva spektakl. Kada se tome doda visoka cena filma koji prosto vapi za time da se prati i reprodukuje neka određena formula, onda imamo rezultat da ulazimo u fazu zasićenja ekranizacijama stripova, nastavcima, ekranizacijama knjiga itd. Da se odmah razumemo, formulaičnost jeste jedna od odlika repretoarskog ali i art house filma. Neka dva Marvelova filma su ponekad manje slična od neka dva art house filma. Recimo, pogledajte filmove „Una mujer fantastica (Fantastična žena)“ i „Rekvijem za gospođu J.“ Oba filma su iste godine bila kandidati za oskara s tim što je „Mujer“ nominovan i pobedio je. Oba su bila u na istom izdanju Berlinala. To su dobri filmovi bez sumnje, ali to je maltene isti film. Ta dva filma su sličnija jedan drugom nego što su dva nastavka „Thora“ slični jedan drugom. Njihov stil je sličan, njihova fabula je maltene identična s tim što jedan govori o trans osobi a drugi o penzionerki. Snaga kreativnosti koja je danas uložena u holivudsku produkciju je bez presedana ali je problem materijal u koji se ona ulaže a to su jednolične strip ekranizacije i nastavci. Da se odmah razumemo, formule su oduvek postojale, setimo se Džona Vejna koji je kroz celu karijeru igrao slične likove u dva i po različita ambijenta, ili Hemfri Bogart u tri i po različita ambijenta, pa se smatraju klasicima. Ali, Vejn i Bogart nisu neprekidno igrali u jednom te istom filmu. Međutim, kako su filmovi postali preskupi, studiji više ne smeju da rizikuju. Posle uspeha „Borna“, recimo, lakše im je da snime nastavak nego da snime sličan film sa Matom Dejmonom jer je kod nastavka jasna matematička formula kako će biti eksploatisan.
- AVKF: Bilo je potrebno da mnogo vode proteče Dunavom kako bi se kod nas proizveo jedan naučno-fantastični film koji ima pretenzije da bude repertoarski i probije se na globalno tržište. Da li je samo novac rezultat toga ili to ima povezanosti sa ovim mentalitetom koji odbija sve što ima iole žanrovskih i komercijalnih pretenzija?
Dimitrije Vojnov: Stvar je naprosto u tome što je polje naučne fantastike u našoj kinematografiji, pa i u književnosti, prepušteno stranim proizvodima koji nota bene to zbilja rade bolje nego mi. Ali, to ne znači da se mi ne možemo uključiti u taj kreativni dijalog na neki način. Sada baš izučavam naučnofantastične filmove u SFRJ, i ima ih dosta. Mogu se gotovo mehanički podeliti u tri grupe – filmovi za decu, političke metafore koje reafirmišu ideju nesvrstanosti i političke metafore koje kritikuju aktuelni ili opšti politički trenutak. Posle raspada zemlje, SF produkcija je nastavila u svim razdruženim državama i mnogo je raznovrsnija, ali ima jedan zajednički imenitelj – brojni filmovi nastaju u vrlo teškim finansijskim uslovima, sa niskim budžetima što je inače američki trend, još od pre Karpenterovog „Dark Star“ (Tamna zvezda) da se autori afirmišu kroz niskobudežtni žanrovski film. Dakle, SF-a ima ali lokalne kinematografije ne znaju tačno gde da ga smeste na svojoj sceni. Zato je film kao što je „Ederlezi Rising“ važan jer je pokazao da ovakav film može da bude i na samom vrhu te piramide umetničkih dometa. Mnogi filmovi pre njega su baš zbog žanra ostali zanemareni. Recimo, ja obožavam film „Edit i ja“ Alekse Gajića.
Lazar Bodroža: Mislim da ovde uspevaju socijalne drame i crne komedije i to je nešto što fundamentalno pripada ovim prostorima i u čemu smo mi dobri. Naravno, razvoj tehnike, je pomogao da i sam medij filma bolje razumemo, da razumemo i demistifikujemo proces proizvodnje pokretnih slike, pa što to onda ne bi iskoritili i pokušali sve što nam padne na pamet.
- AVKF: (Dimitrije) Do sada ste radili na mnogo različitih projekata čije priče imaju različite ciljne grupe… Za kakav tip filma (bio on žanrofski profilisan ili ne) biste voleli da pišete scenario u nekom narednom periodu i ima li kod vas onog scenarija koji se godinama otima i ne da završiti?
Dimitrije Vojnov: Kako sada stvari stoje, sledeći film po mom scenariju biće „Mezimica“, jedan visokooktanski akcioni triler na liniji onoga čime se bavio Mel Gibson u naslovima kao što su „Ransom“, „Payback“, „How I Spent My Summer Vacation“ i „Blood Father“. Trebalo bi da se snima sad najesen. Isto tako, pripremam jedan jako zanimljiv crnohumorni triler sa Danilom Bećkovićem pod naslovom „Čulova iskušenja“. To je jedan edgarrajtovski spoj južnokorejskog trilera i srpskog miljea. Vrlo specifičan film.
Od onoga što želim da pišem već godinama stoji ideja za jedan feelgood sportski film. Radio sam na drugom delu „Montevidea“ ali ne mislim da sam u tome rekao poslednju reč. Ne znam kada ću se okrenuti tom projektu.
- AVKF: Koji su filmovi uticali na vaše stvaralaštvo? Posle kojih filmova vam je prva reakcija bila:”Želim da pravim ovakve filmove!”
Lazar Bodroža: Moram priznati da teško mogu da izdvojim samo nekoliko filmova. Film je vrlo moćan mediji, koji u sebi sublimira skoro sve vrste umetnosti od proze, preko muzike i slike. U procesu pravljenja filma često me inspirišu razni drugi mediji… Na primer literature… kako beletristika, tako i teorijske knjige… kao i slikarstvo, razne atmosfere i emocije koje su zarobljene u momentu.
Dimitrije Vojnov: „Point Break“ Kathryn Bigelow je svakako bio prelomna tačka. A što se tiče takve reakcije, imam je jako često. Svakih sedmicu ili dve pojavi se film koji me na taj način inspiriše i uveri da nastavim da se bavim ovim poslom.
- AVKF: Šta vam se najviše dopalo na ovogodišnjem Festu?
Lazar Bodroža: Zbog gužve oko premijere i nagrada, stigao sam da pogledam samo nekoliko filmova na Festu. Ali sam sa to malo filmova imao sreće! U nacionalnoj selekciji bi istakao film Koste Ristića “Banditi u potrazi za mamom” koji predstavlja dirljiv omaž detinjstvu u koje se nikad nećemo vratiti, a od stranih filmova sam uživao u DOVLATOVU sa fenomenalnim Milanom Marićem i Danilom Kozlovskim i u mađarskom filmu JUPITEROV MESEC, koji je praktično fantasy film o migrantskoj krizi.
Dimitrije Vojnov: Na ovogodišnjem FESTu je bilo dosta zanimljvih filmova. Obradovao me je kambek Michela Hazanaviciusa sa filmom „Le Redoutable“ (Siloviti). Ponosan sam na našeg mladog kolegu Kostu Ristića koji je snimio izuzetan debitantski film „Banditi u potrazi za mamom“. Od regionalnih filmova svakako „Agape“, Branka Schmidta zaslužuje pažnju kao i „Comic Sans“ Nevija Marasovića. Bilo je baš dosta vrednih filmova, dosta novih otkrića ili potvrda da stari majstori znaju šta rade kao što je „Realive“ Mateo Gila, recimo.
