Blog

46. Fest – Zombi duo: Podivljali (Mayhem) i Izlečeni (The Cured)

Posted on by Nikola Jović

„Moram sa vama da podelim jednu tajnu: ’Fest je počeo!’“ bila je rečenica priznatog Mađarskog reditelja Ištvana Saboa kojom je zvanično otvorio četrdeset šesti beogradski Fest. Iako će, u svom Jugo-nostalgičarskom maniru, stariji žaliti za svetlim danima ’starog Festa’ kada je mogao da privuče zvezde poput Frenka Kapre i Džeka Niklsona, ono šta se ne može osporiti je da je i dalje Fest jedna od ključnih destinacija kada je u pitanju festivalski repertoar na ovim prostorima. Iako posetioci ovog festivala mahom računaju na ’prestižne’ filmove nominovane od strane Američke akademije ili dobitnike nagrada širom sveta, Fest više godina unazad pruža šansu i dobrom broju ’malih’ filmova, od festivalnih umetničkih filmova do onoga šta nas ovde najviše zanima, fantastičkih filmova.

Jedna od selekcija koja uvek obećava, jer znam da ukoliko se radi i o lošem filmu da barem neće biti dosadan, je selekcija Thrills and kills, koja se mahom fokusira na manje afirmisane filmove iz žanrova i pod-žanrova horora, akcije, naučne fantastike i sl. U ovom prvom preseku pozabavićemo se sa dva tematski slična filma, sličnih premisa, koji se pak stilski dijametralno razlikuju i drugačije svojim temama prilaze. Radi se o dva zombi filma (iako tehnički nisu zombiji, ali da ne sitničarimo), Podivljali (Mayhem) i Izlečeni (The Cured).

Podivljali je eksploatacioni distopijski-horor koji, na prenaglašeno stilizovani način, prikazuje moralnu dekadentnost radnika vodeće konsalting kompanije, čiji radnici bivaju izloženi virusom koji u ljudima pojačava ‘životinjske’ nagone i time ih vuče ka nemoralu. Reditelj filma je Džoi Linč, ranije poznat po filmovima Everli (Everly, 2014) i Vitezovi premoćnosti (Knights of Badassdom, 2013), a karijeru je počeo u produkcijskij kući Lojda Kafmena (Troma Entertainmant) koji je čuven po proizvodnji ekstremno niskobudžetnih, ludih i vraški zanimljivih horor komedija (Army of darkness i Bad taste su previše otmeni za ovog lika)… Mislim da nam sve ovo daje dovoljno dobru sliku o pozadini iza ovog reditelja i o kakvom se ovde filmu radi. Pristup koji je Džoi imao sa Everli je otprilike prisutan i ovde, uzimanje izuzetno jednostavne i pitke premise koja ima taman dovoljno prostora za učitavanje društvene angažovanosti u njega (iako je realno nema, jer je akcenat na zabavi), a sve to sa ciljem da u vremenskom periodu od sat i po, glavni akter filma poroka što više ljudi. Ta je premisa prisutna i ovde. U Everli je glavni adut bila Selma Hajek koja je svakako već poznata po sličnim, grindhouse rolama, a i sama pojava njenog etniciteta koje je u ropstvu i kroz film se bori za slobodu ostavlja malo utisak ’angažovanosti’ (uslovno rečeno) po pitanju etničkih manjina, dok u isto vreme pokušava da pruži lik koji je pandam Tarantuinovoj Beatriks Kido. Iako se i u filmu Podivljali oseti uticaj Kill Bill-a (ili je to samo zato što je na obojicu uticao Takaši Mike), kao primarne uticaje reditelj navodi 28 dana kasnije (2002) i Paklenu Pomorandžu (1971), iako bih na tu listu dodao i Pol Verhovenov Svemirski Vojnici (1997) u smislu cinizma koji se oseti prilikom obraćanja publici. U distopiskoj budućnosti ovog sveta, pojavljuje se ID-7 (poznat i kao ’crvenooki virus’ jer se zaraženima zacrveni jedno oko) virus koji pojačava ulogu ID-a u čovekovoj psihi i samim tim dovodi do totalne moralne dekadence usled naleta nagonskih potreba i osećanja koja više nisu obuzdana. Sa prvom pojavom takvog virusa brzo nailazi i racionalizacija posledica takve jedne pojave, i tu u igru ulazi naš glavni protagonista, Derek Čo, advokat koji uspešno na sudu brani čoveka koji je optužen za ubivstvo, time da pošto on sam nije bio pri sebi već pri dejstvu virusa koji je uticao na njega da ubije čoveka, on biva oslobođen optužbe. Kada se jednom napravi takav presedan, ostaje implikacija da više niko nije odgovoran za svoje zločinačko delo i pošto više nije u kontroli, može da radi sve što je oduvek želeo. Uzmimo to, zgradu prepunu nemoralnih advokata koji su spremni da učine sve kako bi izvukli što veću korist, dosta naoružanja, želju za osvetom i imamo sve potrebne komponente za za jednu nemoralnu i eksplicitnu ekspediciju. Moram priznati da mi je ovaj film bio dosta zabavan. Radi se o filmu koji sa dobrom preciznošću dobar deo vremena (ne baš sve vreme) uspeva da realizuje većinu tehničkih vratolomija, na fin način krije činjenicu da nemaju preterano mnogo sredstava i da je snimljen u Beogradu tako što ga ograničavaju na jednu zgradu što stvara izvestan, Umri muški utisak, dok primenjuje logiku prelaženja nivoa u video igrama gde je cilj doći do glavnog protivnika. Žanrovski je utemeljen na taj način da svo to eksplicitno nasilje ni jednog trenutka nema šokantan efekat već je na granici sa komičnim, u maniru grindhouse filmova na koje se ugleda, pa je i gluma adekvatna toj žanrovskoj postavci i ni jednog trenutka te postulate ne izdaje ili ih odbacuje zarad nečeg drugog. Film, takođe, funkcioniše i kao društveni komentar, na prvu loptu svakako imamo komentar na kapitalistički i konsumeristički mentalitet, u kojem je profit jedino merilo uspeha i, kako to sam lik kaže, posao ima njega a ne on posao. Malo Sartrovski sa njihove strane, čovek prestaje da bude čovek već je identifikovan isključivo kao posao koji vrši, i van toga je on ogoljen. Sa druge strane, društveni aspekt koji je meni bio neizmerno mnogo interesantniji je onaj o moralnoj odgovornosti.

Samim pomenom relacije ID – EGO – SUPEREGO, cela priča dobija jedan Frojdianski prizvuk, s tim što je za potrebe filma cela psihološka teza svedena na ono najpopularnije tumačenje u javnosti. Ljudi i njihovo delanje nisu autonomni i ‘slobodni’ već su ispod maske slobode na delu uvek podležeće nagonske sile, kojih nismo ni svesni, koje od čoveka prave ‘životinju’ i samo suzbijanjem tih nagona postajemo civilizovani. U suprotnom, ti afekti vode ka nemoralu i dekadenciji. Ovaj film tu povlači crtu i kaže da ljudi ipak imaju izbor, samo što ipak odaberu ono dekadentno. Glavni akteri filma jedva su dočekali proglašenje epidemije kako bi imali odrešene ruke da nadležne u firmi jednog po jednog eliminišu. Iako Džoi jeste bio inspirisan filmom 28 dana kasnije, inficirani ljudi ovde nisu bezumne lešine. Jedini simptom koji je primetan je da zaraženi imaju jedno crveno oko, što je vizuelan način da nam naznači ko jeste a ko nije zaražen u tekstu, a u podtekstu služi kako bi bili svesni toga da to jesu i dalje ljudi i da potezi na koje se protagonisti odlučuju nisu van njihove kontrole već krajnje suprotno. Samo su sada ta osećanja pojačana, a time što je racionalizovano ubivstvo, dolazi se do stanja potpunog gubitka vrednosti gde nam još jedino preostaje… divljanje. I to mnogo divljanja. Da se razumemo, ovaj film nije kontemplativne prirode. Referemcijalnost na Paklenu pomorandžu je očigledna kroz odabir izvesnih muzičkih numera i u tome što glavni junak uživa u nasilju, ali nije ni izbliza film tog tipa. Iako pojedinačni elementi nisu bog zna koliko novi ili impresivni, njihovo kombinovanje je bilo vraški zabavno. S obzirom da je priča ograničena i smeštena u žanr koji jeste, nema tu mnogo prostora za greške u pričanju priče, iako film zahteva od gledalaca da naprave veći iskorak prema njemu (u prevodu: koliko ste stvari spremni da previdite). Ovo je film koji ne treba shvatiti preterano ozbiljno niti oko detalja sitničariti. Ukoliko ste upoznati sa filmovoma i autorima koji su ovde pomenuti i volite grindhouse filmove, ovaj film biće vam užitak. Ostali će njime biti revoltirani.

Naš sledeći film prilazi sličnoj temi, ali na potpuno drugačiji način. Radi se o filmu Izlečeni (The Cured) Dejvida Frejna, reditelja koji je do sada realizovao nekolicinu kratkometražnih filmova, a ovo mu je prvi celovečernji film. Frejn je sam radio i na scenariju, što uopšte i ne čudi pošto je očigledno da ovog reditelja više zanimaju društveni aspekti bavljenja zombijima, nego oni žanrovski aspekti. Ovo samo po sebi nije problem, ali jeste ukoliko sociološki i filozofski deo nije promišljen do kraja, pa umesto toga rupe popunjava žanrovskim klišeima koji ga ne zanimaju do te mere. Rezultat je film koji na trenutke jeste interesantan a povremeno i intrigantan, ali je kao celina nažalost promašen. Uticaj 28 dana kasnije je i ovde prisutan, samo ovaj film pravi sličnu grešku kao i 28 dana, a to je da ga je sramota da bude čist zombi film (da budem direktiniji, pucam na Deni Bojlovo podsmevanje Romeru koji nije dovoljno ‘ozbiljan’). U 28 dana to nije problem, niti je toliko bolno jer Deni Bojl jeste vešt reditelj, Dejvid Frejn to još nije.

Film je smešten u prostor Irske, u kojoj izbija epidemija virusa koji od ljudi pravi bezumne životinje koje u čoporima love neinficirane ljude i proždiru ih. Vlada je uspela da otkrije vakcinu koja uspešno leči ljude od virusa i stabilizuje ih, ali se ispostavlja da na 25% zaraženih, ta vakcina ne deluje iz nekog razloga. Postavlja se pitanje jesu li ikada izlečili ostale, da li virus postaje imun, da li treba dopustiti ‘izlečenim ubicama’ da se ponovo integrišu u društvo, i sva ostala pitanja koja mogu proizaći iz ove premise. Od prvih kadrova, ovaj film je više postavljen kao pad civilizacije kakvom je znamo danas kao rezultat sukoba u društvu, gde je virus samo katalizator za mržnju koja bukti u tim zajednicama. Slike vojnih baza i karantina sa početka daju tu ratnu notu, a dileme koje se postavljaju kroz film po pitanju uloge izlečenih ljudi u novom poretku delovalo mi je kao predstavljanje integracije bivših pripadnika Naci režima posle rata, u novi društveni poredak. U oba slučaja imamo ljude koji pod afektom ‘opsednuti’ čine ogromna zlodela svojim sunarodnicima i šire, sve dok se ne prizovu pameti, i sa jednima i sa drugima ostaje pitanje, jesu li ubijali zato što nisu imali izbora, ili su ga imali pa su ipak odabrali taj put. Tema koja je bila prisutna i u prethodnom filmu, samo je Podivljali malo pošteniji, u onom smislu u kom glavni akteri u samom startu proklamuju svoje namere i ciljeve, i tačno se zna o čemu se radi. Ovde je bio cilj reditelja da nas dovodi u moralnu dilemu i da se sa likovima i mi sami lomimo oko toga da li izlečene treba integrisati nazad u društvo. Možemo ga tumačiti i kao metaforu za tretman epidemije HIV-a u Sjedinjenim državama tokom ’80-ih, kao bavljenje segregacijom tamnoputih državljana Sjedinjenih država, verski sukobi na bliskom istoku… ima toliko primera, i zaista možemo film tumačiti kroz tu prizmu, ali problem je da je bez obzira na to koju od ovih solucija odaberemo, on promašen jer sam ne razrešava konkretno šta tačno želi da uradi. Evidentno je da su ciljali da naprave ozbiljan film, ali nemoguće ga je tretirati ozbiljno kada ne pruža mnogo. U svakom trenutku kada se nađu u ćorsokaku, pojavi se božanska intervencija (deus ex machina) da spasi stvar i malo ubrza taj konflikt. Imamo u nekoliko navrata poigravanje (čitaj: laganje) publike po pitanju krucijalnih informacija. Primer: Rečeno nam je da kada virus opsedne osobu ona ostaje svesna svega što se događa, ali nije u stanju da svoje telo kontroliše… kasnije nam biva zagolicana mašta da iako ljudi nemaju kontrolu, svako u jednom trenutku samo pusti i više se ne bori protiv virusa, drugim rečima odobrava… da bi od strane vojske saznali da oni biraju žrtve, da su organizovani i da se dogovaraju koga će ubiti a koga zaraziti… Sve ovo ukazuje na to da ipak nisu toliko bezumni i da ljudi unapred imaju potencijal za zlo, a virus samo to podstiče. To jest, ukazivalo bi, da pred našim očima ne vidimo suprotno, jer imamo primer u kom jedna zaražena osoba prvo svom silom želi da proždre svoju voljenu osobu, da bi kasnije ponašala kao normalno ljudsko biće u blizini te osobe… Konfliktne informacije, a ima ih više. Imamo odluke likova koje su takve samo kako bi mogli da podstiču dalji sukob i kako bi gurali radnju napred, jer u suprotnom, nije zanimljivo. Možemo i tako, ali ne ukoliko to podrazumeva da neko ko je obazriv i sumnjičav kroz ceo film, odjednom to prestane da bude baš u trenutku kada treba glavni negativac da ga nadjača. Tipični klišei, videli smo ih hiljadu puta. Iako je i Podivljali prepun već viđenih klišea, on je napravljen sa ciljem da bude takav, ovde imamo pojavu najdosadnijih klišea ne zato što neko u tome uživa, već usled nedostatka boljeg rešenja (ili se barem meni tako čini). Sam rediteljski deo posla nije ništa bolji, koliko je i scenario pun klišea, toliko ih ima i u vizualnom aspektu. Pregršt neefektnih i nepotrebnih fleš-horor (jump scare) momenata, prostor koji je raskadriran po principu ‘da pokrijemo prostor’, bez neke veće inventivnosti. Elen Pejdž daje ovde sve od sebe i koliko može da izvuče, izvlači dobro, ali ostatak postave nije na nivou ama baš nikako. Dosta propusta svakako, ali i pored svega ovoga, ovaj film ne pada ispod prosečne ocene, ono šta najviše ‘razočarava’ je što sve vreme ima pretenzije da razreši pitanja koja otvara, ali odgovor ostane zamagljen i nejasan. Ukoliko su zombiji i u tradiciji a i danas bili metafora za izvesne društvene probleme, šta dobijamo osim analogije. Ukoliko uzmemo sam kraj ovog filma, ispostavi se da nema nade, treba dići ruke od jedne sveobuhvatne mirne zajedne i svi treba da idemo u svoje tabore pa neće biti nasilja. I da jeste tako, banalno je, a svakako da nije, i ukoliko film stvarno referira na bilo koji od društvenih problema, nabrojanih gore, ne pruža adekvatno rešenje ni za jedan od njih. Pored svega ovoga što je rečeno, stava sam da film i dalje ne ide ispod prosečne ocene, dovoljno intrigantan jeste i ima na trenutke zanimljivih i interesantih scena, Elen Pejdž je dobro odigrala svoju ulogu, tako da sve u svemu, jedva prosek. šteta što nije više.

To je to za sada što se fantastike tiče, ukoliko nekog interesuje od, do sada pogledanog repertoara koji je van fantastičnih okvira, preporučujem: Skver (The Square) pobednik prošlogodišnjeg festivala u Kanu u glavnoj kategoriji. Slojevit i smešan a ni malo naporan; Tri bilborda ispred Ebinga u Misuriju što je novi film Martin Mekdone, uspeva da bude i aktuelan a opet i o starim vremenima, da se bavi skoro svim problemima današnje Amerike a ne pretera, bude veoma smešan i veoma mračan, Skrivena ljubav (Call me by your name) film koji poseduje neverovatnu količinu životnosti i autentičnosti, uspeva da navede gledaoca da se oseti kao da je već hiljadu puta bio na mestima na kojima nije bio, upoznao ljude koje nikada nije upoznao i osetio stvari koje zapravo nije osetio…

Od manje poznatih (i online nedostupnih, tako da obratite pažnju) filmova koje bih mogao da preporučim imamo: Bez datuma i potpisa, Iranski film kojem samo malo fali u vizualnom dometu kako bi od filma koji je dobar, bio baš dobar. Fanovima Velvet Undergrounda bi možda bio zanimljiv film Niko, 1988 koji prati poslednju turneju kantaautorke Kriste Pefgen pred njenu smrt ’88 godine kombinujuću igrani i dokumentarni materijal. Sam film ima momenata koji pomalo škripe, ali je kao celina zadovoljavajuć, a pesme Niko koje glavna glumica peva u filmu su izvedene dobro. Vidi se da je ljudima koji su učestvovali u projektu stalo i da su se dosta dovijali kako bi nedostatke sredstva sakrili na ovaj ili onaj način. Definitivno preporuka. Bikini Mun je mokjumentari koji prati harizmatičnu tamnoputu devojku Bikini Mun, koja je nakon povratka iz rata sačekalo siromaštvo i duševno obolenje, dok je za to vreme prati ekipa dokumentarista koji snimaju film o njoj. Film koji se na zanimljiv način igra sa formom filmskog pripvedanja i dovoljno ubedljivo predstavlja okolnosti i likove da se činjenica da je u pitanju mokjumentari skoro i zaboravlja. Film koji se pita o biti samih filmova, a u isto vreme je i angažovan.

Od do sada odgledanih domaćih filmova može da se preporuči Ederlezi rising, o kom će svakako još biti reči. Ukratko, film je malte ne pravi Holivudski. Brzo, britko i efikasno lansira publici sve potrebne informacije  što se ekspozicije priče tiče, kako bi kroz veći deo filma pratili samo glavni konflikt, bez mnogo statiranja. Mnogi su verovatno zbog toga što glavnu rolu tumači Stoja, očekivali dosta eksplicitnosti, koje svakako ima, ali služi priči i nije do te mere naglašena. Tema o odnosima između muškarca i žene, kao i šta znači biti čovek uopšte, dosta su kompleksne, ali su za potrebe ovakve naučne fantastike obrađene solidno. Imali smo prilike da pogledamo i film O bubicama i herojima, koji mi je bio malo zbunjujuć ali idalje zanimljiv jer je drugačiji od ostatka krda. Film mi je zbunjujuć pre svega zbog tonova koje diktira, jer čas ostavlja utisak dečijeg filma, a onda ima momente koji nikako ne mogu da prođu kao dečiji film, čas je bajkovit, čas i nije… Dosta zbunjenosti, što može biti posledica toga da je film snimljen pre više godina, a da je više pojedinaca radilo na različitim delovima scenarija. Bez obzira na to, ovaj film ima svog šmeka i, kao i Ederlezi, u pitanju su dva filma koja su potpuno nova za ove prostore. Jedan je distopisjka naučna fantastika, a drugi je polu-dečiji superherojski film, tako da ne bi bilo loše podržati oba dok su na repertoaru.

Recenzija izložbe stripa ‘’Linije fronta” u ‘’Srećnoj galeriji“ SKC-a

Posted on by Sofija Grebenarović

,,Svuda pođi, u rat dođi“

*inspirativni citat o uspehu čoveka nad sivilom postojanja* Sram vas bilo, za srce me ujedate jer ste mislili da nema izveštaja o najnovijoj izložbi stripa „Linije fronta“ u

„Srećnoj galeriji“ SKC-a u Beogradu 14.02.2018. g. Ne brinite, kad vas je vaš dragi „Autostoperski vodič kroz fantastiku“ razočarao što se tiče promocije domaćeg stvaralaštva u knjizi, stripu, filmu, igrama i događajima?

AVKF – „Autostoperski vodič kroz fantastiku“,  IM – Igor Marković, urednik izdavačkog  preduzeća „System Comics“ i organizator izložbe

  • AVKF: Razgovaram s organizatorom izložbe stripa „Linije fronta“ u “Srećnoj galeriji“ SKC-a u Beogradu. Dobar dan.

IM: Dobar dan, ja sam Igor Marković, urednik „System Comics-a“ i kako je Miki rekao, urednik ove izložbe, autora ima više. Autori su ljudi koji su uradili peti i šesti album na „Liniji fronta“, to su kratke priče o Prvom svetskom ratu, gde smo mi hteli da, kroz te priče, ukažemo na početak, tj. sad već kraj Prvog svetskog rata, da obeležimo već stotinu godina od početka tog velikog rata, tog velikog stradanja u kome je učestvovala naša zemlja. Ovde na izložbi, možete videti negde oko dvadesetak kratkih priča koje su radili naši autori, neki autori su poznati, neki manje poznati, a kuriozitet izložbe i ovog serijala su i tri ruska autora čije radove možete, takođe, da vidite.

  • AVKF: Odakle ideja za ovu izložbu osim kolektivnog sećanja na Prvi svetski rat? Da li je neki specijalni momenat ili?

IM: Pa, kao što sam rekao, mi smo još 2014. počeli sa ovom idejom, znači, to je ta stogodišnjica, i 2014. smo uradili jednu knjigu, da bi 2015. uradili dve. Imali smo i prošle godine izložbu ovde, a zahvaljujući „Srećnoj galeriji“ u SKC-u, Mikiju Pešiću, uredniku, prošlog meseca smo imali jednu izložbu. Ako ovako potraje, svakog meseca ćemo imati neku izložbu jer „System Comics“ ima dosta projekata, koje rade domaći autori, pa mi koristimo ovaj prostor da napravimo izložbu. Prošle godine je bila izložba trećeg i četvrtog albuma „Linije fronta“, a sad su peti i šesti album došli na red.

  • AVKF: Kako ste okupili autore? Ko su, pre svega, autori i kako ste saznali za njihov talenat?

IM: To je ideja „System Comics-a“ koji je osnovan 2001. godine, da radi na promociji domaćih autora, pa smo mi do 2014. već upoznali domaću scenu, scena se razvijala i mimo nas. Jedan od prvih albuma koji smo radili je album „Edit“ Alekse Gajića; Bojan Kovačević, Bojan Redžić, koji su osamdesetih bili poznati na tadašnjoj Yu-sceni, pa Gera, Darko Perović, još neki stariji autori, pa su se pojavili mlađi, koji sad pripadaju srednjoj generaciji. 2014. godine, Francuski institut i mi smo došli na tu ideju da radimo zajedno ovaj projekat i na prvom albumu, uz pomoć Francuskog instituta, mi imamo pet francuskih scenarista, pet srpskih scenarista i deset crtača koji crtaju te francuske i te srpske priče i tako je to krenulo, prva priča, druga, treća, tu su već bili neki eminentni autori, tu su bili još Igor Kordej i Zoran Janjetov, perjanice našeg stripa, koji su autori prva četiri albuma, svi su crtali pro bono jer nismo mogli adekvatno da ih platimo, onda su neki autori videli šta to radimo,… većinom smo mi zamolili i pitali da li mogu da rade kad se ukaže vreme.

Zato su te priče kratke, dosta ljudi je završilo Akademiju ali se nije bavilo stripom, nisu ilustratori ali se nekoliko autora oprobalo u tome da uradi neki kratak strip. Među njima je i Aleksandar Zotić, koji je za drugu izdavačku kuću uradio ceo album „Pandemonium“ pa sam ga ja pitao da li može, a on je rekao da nema vremena, ali je uradio jednu-dve table jer mu se dopala ideja, da bih ga ove godine opet kontaktirao i on je pristao da uradi više tabli, ali je rekao da to ne može da se uradi na pet tabli, nego će da nacrta deset. Znači, čovek koji je nekad imao vremena da uradi dve, sad je samoinicijativno uradio deset, tako da je ceo ovaj projekat živeo jedno četiri godine, a mi ćemo da uradimo još jedan, eventualno dva albuma do kraja godine, to će biti to, posle stavljamo ad acta, nećemo više raditi sećanje na Prvi svetski rat jer smo time obeležili tu stogodišnjicu Prvog svetskog rata pa ćemo da pređemo na neke druge stvari.

  • AVKF: Koliko vidim, postoje dva problema sa strip scenom u Srbiji; prvo, imamo ,,staru gardu“ za koje je samo ono što je bilo u njihovo vreme dobro, na novo ne žele da se obaziru jer ništa nije dobro kao staro i neće da se otvore. Mladi, s druge strane, ili čitaju staro što su ih roditelji naučili, ili ih ne zanima jer su im ljudi rekli da strip nije adekvatna umetnička forma kao što se govori i za fantastiku, da je to dečja fora, da je vreme da odrastu, pa mi se čini da odumire.

IM: Mislim da je to malo pojednostavljena slika. Ja sam rastao u osamdesetim i naši najpoznatiji autori iz tog vremena će vam reći isto što govore i današnji autori a to je da ni tada nije bilo novca za autore, osim za one koji su radili u državnim firmama kao što je „Martin print“. Jesu bili veliki tiraži, ali nisu mogli od toga da žive, a da jesu, ne bi devedesetih otišli trbuhom za kruhom, počeli da rade za strance i kako se ko snašao. Ovde već ima nekoliko izdavačkih kuća, od koje neke imaju solidan kapital kao što je „Darkvud“, a Srbija je bila poznata i tad po tome da je više škola stripa ovde uhvatilo koren. Vi ne možete Bonelijeve albume da kupite u Francuskoj, tek sad oni pokušavaju da naprave proboj, u Americi „Korto Malteze“ ima tiraž od šest hiljada primeraka, a mi smo odrasli na tim stripovima. Sem mangi, imamo ogroman dijapazon stripa, što u svetu nije tako. Kod nas se svaka škola stripa dobro prima, jedino je problem novac, a drugi problem je velika produkcija izdavača jer dnevno izađe po strip. Stalno postoje problemi oko distribucije, jedan korak napred, dva nazad, ranije nisu ni postojale knjižare, pa su se otvorile,  pa su se izdvojili distributeri „Vulkan“ i „Delfi“ ali dolazimo do problema – kako mi da u tom velikom sistemu plasiramo svoja izdanja, jer oni, logično, žele da prodaju svoje, a ne vaše, vi vidite da ima samo jedna polica sa stripovima i to je to, ne žele da šire i mi se borimo da nađemo mesto na polici. A kako ostanete na polici? Tako što ste najprodavaniji i najpopularniji, pa guše druge koji ne mogu da nađu mesto. Radimo u nadi da će biti bolje, u ovom trenutku nije sve tako svetlo, ali nije  ni toliko tamno. Nas je trojica u „System Comics-u“, ja sam taj koji to gura i stalno govorim: „Vidim svetlo na kraju tunela, treba raditi ovako ili onako.“, a ova moja druga dva partnera kažu: „To ide voz s one strane, ćoveče, stani malo.“ Tako da, videćemo ko će biti u pravu, ja ili oni.

Naš cenjeni sagovornik je potkrepio argumente – nije sve toliko svetlo, ali nije ni toliko tamno. Ja se nadam i držim im pesnice da to što sjaji na kraju tunela nije voz, nego nove mogućnosti, ali ostaje nam da vidimo. No, da li budućnost sami stvaramo ili nam nije dopušten ni majušan uvid u nju, tek, jedno je sigurno – ne paničite i ne zaboravite peškir.

Kralj Kul, tom 02

Posted on by Kristijan Šarac

Napravili smo otklon od nekoliko meseci i vreme je da nast… Šta, duže od nekoliko meseci? Dobro, razapnite me, ionako bi to bilo prigodno varvarski, tj. Kulovski. No kako rekoh, vreme je da nastavim sa prikazima avantura Kralja Kula od Atlantide. Svaki put kada pišem o ovakvim izdanjima, osećam istorijsku vrednost dela kako za strip, tako i za celu fantastiku. Tako da i samom sebi nametnem breme očekivanja dobre izvedbe, jer delo toliko značajno zaslužuje da se potrudim, možda neće biti istorijski vredno, ali će, nadam se, biti dovoljno dobro da ga pročitate.

Kad smo kod istorije…

Mislim da je to jedina nauka kojoj nedostaje kredibilitet, zvuči apsurdno znam, pošto se zasniva na činjenicama i stvarima koje su se već desile. Ali kako su i istoričari ljudi, onda su te činjenice iskrivljene raznim političkim i nacionalnim obojenostima, ko je za jednog heroj za drugog je zločinac. To je ljudski, neću dublje u to ulaziti, ali ima jedna druga stvar koja je interesantna, neki istoričari preprave činjenice samo da bi priča zvučala bolje – veruje se da je i Herodot ulepšavao. Baš iz tog razloga ne vidim zašto ne bi mogla biti istinita verzija istorije začinjene magijom Roberta E. Hauarda o borbi britanskih plemena protiv Rimljana. Iako se autor i njegovi posthumni saradnici odriču poveznica sa stvarnim događajima, možda se desilo baš ovako.

Kraljevi noći 1 i 2 – Dejvid Venzel je čuveni ilustrator nama najpoznatiji po ilustracijama u knjizi Srednja zemlja Tolkinov svet, dok su u svetu najpoznatije njegove stripovske adaptacije Hobita i bajki brače Grim. Zbog toga smo dobili jednu posebnu dvodelnu priču, doduše to ne treba da čudi Roj Tomas je uvek u društvu najboljih crtača.

        Bran Mak Morn (mak je značilo sin na keltskom, ali kako je jezik evoluirao to je postalo deo prezimena) se trudi da ujedini plemena i da zaustavi nadiruće rimsko carstvo, što nije nimalo lako sa obzirom na sve međusobne zađevice i trzavice. U tom cilju, pristaće i na surove rituale druida koji će mu dokazati da magija postoji dovodeći ratnika iz priča i legendi, kralja Valuzije, Kula. Sledi bitka u koju je utkan i mit o klancu Termopil i 300 spartanaca koje je predvodio Leonida, a da li su bolje prošli od njih, bolje da sami pročitate.

Jahači iza izlaska sunca 1 i 2 –  Ova priča ima dva crtača – Sala Bušemu poznatog Marvelovog autora Kapetana Amerike i Neverovatnog Hulka i Tonija Dezunigu poznatog po serijalu Džonah Heks.

      Za Kula su tradicije smetnja i u vezi sa jednom savetniku iznosi vrlo napredan i feministički stav za jednog varvarina, pokazujući još jednom koliko su žanrovska književnost i autori inventivni otvoreni ka novom i prosvetljenom, jer u glavnom toku to mnogi nisu ni danas u meri kako je to bio Hauard čovek ’prošlosti’. Ali da se vratim na samu priču. Kul menja ploču pošto ga grešnik neobjašnjivo uvredi i kreće za njim sa svojim Crvenim ubicama. Jurnjava i mnoge prepreke su na njihovom putu, ali istrajavaju do momenta kad Kul mora sam da nastavi i to je trenutak gde vidimo skeledžiju koji je gotovo sigurno utemeljen na mitu o onom sa reke Stiks, ali on je samo prevoznik baš kao i ovaj, neobičan, ali prevoznik. Tako Kul stiže do kraja sveta i iza sunca, samo da bi upao u zamku… Tulse Duma, nemrtvog čarobnjaka i starog neprijatelja, a sledi borba kojoj možete prisustvovati ako pročitate tom.

Tigar sa Atlantide – Džim Nil je autor ovog korisnog teksta o Kulovoj hronologiji. Odnosno, ako niste čitali prvi tom ovde ćete saznati sve iz njega i još malo više.

Čarobnjak i ratnik – Sjajni crtač Alfredo Alkala je autor ove priče, njega poznajemo po radovima na Betmenu, Gospodarima svemira, Konanu, Kapetanu Marvelu, Doktoru Strejndžu i Vampireli.

      Kul i Brul igraju šah piju vino i Brul priča o svom prvom ratu. Priča sa poukom da je veština uvek jača od magije.

O Boltonima i varvarima – Kratki tekst Ralfa Makloa o tome kako je otkrio Džona Boltona i pobrinuo se da ovaj radi na Kulu jer bijaše zadivljen njegovim crtežima.

Demon u srebrnom staklu – U ovoj pripovesti je scenarista Dag Manč, poznat po radu na Betmenu i Mutantima, a crtač je upravo gore pomenuti Džon Bolton kog znamo jer je dočarao Betmena i Barkerove Gospodare pakla.

      Kulu je dosadilo mirno kraljevovanje, ni odraz u ogledalu mu nije mio, više ni prelepe žene ne mogu ugasiti to nezadovoljstvo, ali može borba sa nemrtvim Bornom. Istraga pokazuje brojne stvari koje navode na magiju. Pošto je tako, logično je posetiti jedinog čarobnjaka u gradu. U poseti se dešavaju mnoga čudesa, jedno od njih je da se gubi glava za ženom. Uskoro savetnici i narod primećuju promene na kralju, ali ne znaju šta da urade. Uz ženu je stiglo i ogledalo koje nije baš obično. Pošto sve tone  u  razvrat i tiraniju, Brul pokušava da razgovara, ali ni njegov glas više ne znači ništa Kulu. Strpljenje naroda je došlo do krajnje granice i prešlo je, Kul osvešćen opasnošću zuri u ogledalo i umalo se gubi u njemu, a Brul ga spašava te sudbine. A onda saznaju da je kraljevska ljubavnica neprijatelj kog su jednom porazili, ali se vratio sa planom zbog kog sada kraljevstvo gori i preti da izgori do temelja. Pobuna, legija mrtvih, džinovski kraken, zli čarobnjak uljez, svi se moraju pobediti, i što je još važnije mora da pobedi sebe samog – proverite može li to Kul. Najduža priča ovog toma, podeljena na četiri poglavlja, prva sa takvom formom.

Iz mrtvih! – Kao pripovedač nastupa Čak Dikson poznat po svom radu na Betmenu i Dželatu, kao oslikavač je tu Džef Ajšervud –  imali smo ga prilike sresti u Derdevilu, Konanu, Doktoru Strejndžu i Srebrnom letaču.

Kratka priča o tome kako na povratku sa uspešnog pohoda Kulov logor napada strašni ratnik k’o iz pakla izišao, a možda i jeste.

Noć majmuna! – Od istih autora. Proslava kojom Kul nije presrećan jer u njegovoj bivšoj domovini taj kog slave ima mnogo mračnije lice, a ispostaviće se da je u pravu.

U delovima užasa – Opet isti tandem stvaralaca. Smaknuće velikog maga i pokušaj njegovih sledbenika da ga uzdignu iz senki smrti.

Jedan protiv svih – Uz Diksona je ovoga puta kao crtač Valdis Semeiks nama poznat po crtežima Konana, Demona Loba i Leksu Lutoru (radi se o mini serijalu o ovom zlikovcu).

Pripovest o dobitku na kocki, neprijatelju i areni, dok Kul još bejaše gladijator koji se borio za zabavu moćnika.

Pesma mrtvih – Diksonu i Ajšervudu se pridružio Art Nikols kog znamo iz serijala o Zelenom fenjerašu, Ligi pravde, Dželatu, Konanu, Vampireli i brojnim drugim.

      Milozvuk koji odvodi Kulovu konkubinu iz toplog kreveta te je kralj prisiljen da je sledi i da spreči drevno proročanstvo da se ostvari.

Na tragu sečiva – Već predstavljeni dvojac nam donosi priču o… Klopki za razbojnike, kraljevoj razbojničkoj prošlosti i tome da ništa nije kako izgleda.

Kraljev san – Dikson ovoga puta sa Semeiksom. Ovde vidimo i kako izgleda kraljevska noćna mora, a možda i predviđanje jedne mračne verzije budućnosti.

Lešinari – Dikson sada sa Pablom Markosom koji je crtao i Zelenu strelu, Zvezdane staze, Drakulu, Planetu majmuna i Osvetnika.

      Svaki, pa i neprijateljski ratnik, zaslužuje poštovanje i ovo je Kulova priča o tome kako je jedan zaslužio njegovo.

Mislim da se u ovom drugom tomu najviše može uočiti to koliko se Robert E. Hauard oslanjao na svetske legende i mitove u svojim pričama mača i magije. Što danas nije ništa revolucionarno jer svi izrabljuju svetsku baštinu te vrste, ali onda je bilo i revolucionarno i hrabro – biti prvi u nečemu ipak znači. Na neki način, to ti obezbeđuje da i sam prerasteš u legendu i da se o tebi raspredaju mitovi. R.E.H. je upravo to sebi obezbedio i ako ikada bude postojala kuća slavnih u fantastici biće jedan od prvih koji će se naći u njoj. Njegove priče nisu savršene poseduju mnoge neuverljivosti, ali sa ovakvim crtačima da se preči preko nekih naivnosti. Za kraj, zaista sam zahvalan Linu Karteru što je ovo sačuvao ne samo za nas nego i za svetsku fantastiku koja bi bez ovog bila dosta siromašnija. Da citiramo… Nekolicina ga voli, mrze ga mnogi, plaše ga se svi! Budi jedan od nekolicine, čitaj Kula!

Vladavina (Reigns)

Posted on by Ranko Trifković

Nešto se dešava na planeti. Umorni smo, šta li. Živimo pojednostavljeno u svetu koji je sve složeniji i sve se brže menja. A opet, neki globalni bedak ostaje isti, smrdi na stara vremena pred dolazak oluje zla. O čemu pričam? Pa, na primer o Bregzitu. Nije da me se mnogo lično dotiče, ali kao i razna druga značajna pitajna, rešilo se referendumom, što otprilke znači, hajde da na život i budućnost mnogih miliona ljudi utiče binarno “da ili ne” nekog tamo Trotera iz Pekama. Ili Homera Simpsona u slučaju američke društvene scene. Okej, nećete teške primere? Hajmo onda da pričamo o Tinderu. Prevuci na levu stranu one koji vam se ne dopadaju ili na desnu stranu one koji vam se dopadaju. Celom jednom životu i ljudskom biću sudi se na osnovu slike i jedne rečenice.

A opet, takvi primeri jednostavnosti i postoje zato što su efikasni. Nije li vrhunski kredo igrostrojenja (možda i umetnosti u celini) da se sa što manjim brojem elemenata iskaže što više. Manje-više ogorčeni ovim bizarnim stanjem stvari, londonski studio Nerial odlučio je da napravi igru Vladavina (Reigns).

Kroz ljupku stilizovanu grafiku koja namerno podseća na igre sa telefona, predstavljaju nam scene iz života jednog kraljevstva iz sveta mašte. Kralj se suočava sa mnoštvom nevolja. Svaku, međutim, mora da reši tog trenutka, bez obzira na posledice koje će se možda tek kasnije ispostaviti. Da, ne. Prevuci levo ili desno. Kao na Tinderu.

Osim što kasnije povlači nepredviđene posledice, svaka odluka neposredno utiče na jedan od četiri brojača, a tiču se Religije, Naroda, Vojske i Finansija. Neke odluke ne menjaju stanje brojača, dok neke povećavaju jedne, a smanjuju druge i sl. Cilj je da donsite odluke koje će uvek sve brojače držati što popunjenije, jer čim jedan iscuri, kralj je mrtav.

Ništa strašno, na scenu stupa sledeći kralj i igra se nastavlja. Tako je, Vladavina se kroz živote pojedinačnih kraljeva bavi čitavom dinastijom. Neprekidni sledored nasleđivanja taloži odluke bivših kraljeva u sadašnjost. Time je svaka nova partija sve teža i sve zamršenija, a špil iz koga se izvlače nove nevolje ili zgode svakom iteracijom je sve deblji.

 

Stoga Vladavina zaista uspeva kao izvesno remek-delo igrostrojenja da sa vrlo malo elemenata (prevlačenje, četiri parametra i špil karata, te nekoliko praznih mesta za trajne i privremene efekte) isplete veoma zamršenu igru sa pričom koja izvire iz same igre, a to je zaista vrhunski podvig.

Stoga me čudi da je igru kupilo svega 400.000 ljudi i pored pristupačne cene (svega 3 EUR). Vladavina ima ljupku grafiku, sjajnu muzičku podlogu i efekte, dobro je napisana uz prilično mnogo sadržaja i zabavnih dosetki. Štaviše, posredi je igra koja je otvorila novi žanr tinderolikih igara. I to nije tako loše, bar za nas igrače koji ne marimo mnogo ni za Bregzit ni za ohole lepotice koje nas nikad neće prevući na desnu stranu, mislim, nije kao da imamo Tinder i da se u njega uzdamo ali, ahem, bolje da ovde stanem pre nego što me rastrgne razularena svetina baš kao i mog poslednjeg vladara Bodina Drevnog, nazvanog tako zato što je na vlasti ostao neverovatnih četrdeset i kusur godina.

Sa vodičem na čaju – Bane Kerac

Posted on by Redakcija

Naš današnji gost je imao priliku da u svom životu ostvari mnogo toga o čemu svaki pravi ljubitelj stripa i stripocrtanja sanja. Mi smo iskoristili priliku da malo porazgovaramo sa njim na tu temu. Danas na čajanci sa Vodičem, Branislav Bane Kerac, crtač, scenarista i ilustrator stripova.

 

  1. Kao rođeni Novosađanin koji je pri tom odrastao u zlatno doba Dnevnikovih izdanja, bilo je gotovo nemoguće a da se ne zarazite stripom. Možete li nam nešto reći o tome, kada, kako i zašto je počelo Vaše interesovanje za stripocrtanje i gde leže neki Vaši počeci?

Interesovanje je počelo kad sam imao 5 godina, sa petim brojem Kekeca. A ljubav prema devetoj umetnosti je betonirana pojavom Crtanih romana 1962. godine. Tada još nisam znao čime ću se baviti, ali sam znao šta najviše volim da radim.

  1. Sarađivali ste sa velikim brojem umetnika i scenarista kod nas ali i u svetu. Kada i kako je počeo Vaš proboj na svetsku strip scenu?

Prvi moj strip koji je otišao “napolje“ bio je Kobra, za danski Serie Magasinet, 1980. godine. Posrednik su bile Dečje novine, i sve je izgledalo više kao zgodna slučajnost. Pravi izlazak u inostranstvo je počeo saradnjom sa agencijom Strip Art Features. Ervin Rustemagić je zaslužan za pojavu Kobre i Cat Claw širom sveta.

  1. Koliko se nekada razlikovao rad za neku stranu izdavačku kuću a koliko za domaće izdavače?

Rad za domaće izdavače je bio mnogo komotniji i bolje plaćen. Španci i Amerikanci su nam zavideli i na honorarima i na uslovima za posao. Prostije rečeno, mi ovde nismo imali osećaj da smo berači pamuka.

  1. Možete li da se setite, koliko ste ukupno stripova uradili do sada, odnosno koliko ste stripskih junaka imali priliku da crtate? Imate li omiljenog junaka među njima?

Poručnik Tara, Kobra, Cat Claw, Billy The Pljuc, Veliki Blek, Tarzan, Kelly Brando, Ghost, Black Pearl, Zagor, gomila kratkih stripova i neutvrđen broj naslovnih strana i ilustracija. Cirka oko tri hiljade tabli. Na prvi pogled jako puno, ali u stvarnosti, naspram nekih mojih uzora, ja sam prava lenština.

  1. Novosadski Marketprint je posedovao licencu Tarzana za celu Evropu, kako je to izgledalo?

Posao kao i svaki drugi. Čas lep, čas nikakav, nekad radost, a nekad košmar. Sveukupno, bilo mi je zadovoljstvo da vodim ekipu koja je stvorila najduži domaći serijal.

  1. Bili ste jedan od urednika Stripoteke gde ste po prvi put objavili mnoge američke, francuske i belgijske stripove – kako je to izgledalo?

Nisam bio ta vrsta urednika i nisam učestvovao u koncepciji i odabiru. Više sam bio tehničko lice koje je brinulo da sve bude lepo upakovano.

  1. Stripoteka se gasi 1991. godine ponovo je pokrenuta 1999. godine, koje su razlike nekad i sad? Da li su razlike veće/primetnije kod nas ili se nešto slično dešava i u svetu kada je u pitanju strip?

Mi smo bili ti koji su srušenu kuću dizali nanovo, od temelja. Stranci nisu imali problema sa nestajanjem tržišta i uništavanjem izdavača. To se jako odrazilo na domaću produkciju koja se svela na entuzijazam i suicidnu ekonomiju. Drugim rečima, od autorske super sile začete pre drugog svetskog rata i razvijene u zlatnom dobu stripa osamdesetih nije ostalo gotovo ništa. Srećom, mladi izdavači poput Darkvuda, Sistem Komiksa, Veselog četvrtka i Lavirinta postižu značajne rezultate u revitalizaciji stripa.

  1. Ket Klou prva srpska superheroina čiji ste autor je, kako ste jednom izjavili, strip za muške svinje, ali mi u redakciji vidimo kod Ket mnogo feminističkog duha. Recite nam malo više o tome iz Vašeg ugla.

Kata je arhetip modela s kojim svako želi da se identifikuje. Njena beskompromisna samosvest i beskrajni optimizam su nešto čemu svako teži. Ona radi praktično sve što bismo svi mi želeli ali ili ne možemo ili ne smemo. Daleko od svake novokomponovane političke korektnosti, ona ‘ladno lomi cojones onima koji po svim pravilima to zaslužuju. Mačizam je izokrenula u mačkizam i smestila arogantne muške šoviniste u ćošak gde spadaju. S druge strane, ne libi se da u svakom trenutku bude žensko i da pravi dar-mar u snovima muških svinja. I to na način da nisu ni svesni koliko im je lepo.

  1. Kobra je, takođe, Vaš junak filmski kaskader i sjajan borac, kako je bilo raditi na njemu? Otkud ideja da ga ukrstite sa Ket i Tarzanom u po jednoj epizodi?

Kao univerzalni heroj sa manama i problemima, na tragu antijunaka poput Bluberija, Kobra je bio bogom dan za sve vrste istraživanja i eksperimentisanja. Dao mi je mogućnost da zaronim u širok raspon žanrova – od klasičnog trilera do meni omiljenog roadmovie mizanscena.

Crossovers su nerazdvojni pratilac svih autora koji su imali posla sa više junaka i žanrova. Naravno da mogućnost sagledavanja likova iz nekog drugog ugla nije i mene mimoišla. Staviti Kobru u džunglu i nije bilo nešto neobično, ali spoj američke superherojštine i francuskog šarma je bio pravi izazov…

  1. Nije Vas zaobišao ni partizanski strip, valjda se tada tako moralo početi, kako je izgledao rad na Poručniku Tari?

Suprotno uvreženo mišljenju, nije se moralo, ali je to bio najlakši način. Ne treba zaboraviti da su bili retki urednici poput Mitra Miloševića koji su bili bliski izdavaštvu i branši. Uglavnom, bačeni na stripove “po kazni“, urednici bez kompetentnosti za likovnost i jezik su se držali proverene šeme netalasanja i najlakše ih je bilo uhvatiti na teme za koje su mislili da im neće stvarati probleme. Tako je ispalo da smo im Toza Obradović i ja uvalili vestern sa Klint Istvudom u glavnoj ulozi a oni su mislili da imaju klasičan NOB strip. I svi zadovoljni. Ja sam crtao tenkove umesto vozova, VIS Radom umesto Kolt Vokera, četnike umesto meksičkih bandidosa, a redakcija je imala svoje Otpisane.

  1. U nekadašnjoj državi je bilo mnogo cenzure svuda, pa tako i u stripu, kako ste to izbegavali, kakvim trikovima ste se služili i da li ste to činili?

U stripovima nije bilo cenzure u smislu kako je tumačimo za neke druge umetnosti. Strip nije imao svoje Tikve, Rane radove i Golubnjače. Postojala je jaka autocenzura, ali moji stripovi nisu bili iz tog filma. Vise problema sam imao sa književno nadrndanm lektorima koji nisu shvatali da su dijalozi odraz likova a ne pismenosti.

  1. Da li možda imate neku anegdotu da podelite sa nama?

Pomogao sam jednom kolegi da izgura tesne rokove i uradio olovke za jednu epizodu Velikog Bleka.

Moj stil je oduvek bio prepoznatljiv za svakog ko je iole imao dodira sa stripom i bilo bi normalno da glavnorukovodeći Pan Art Studija odmah zna ko je crtač. Ali ne. Dan kasnije, urednik me je pozvao, pokazao mi moje crteže i rekao: Vidiš, Kerac, ovako treba da se crta.

  1. Uradili ste veliki broj naslovnica (između ostalog i prvi broj nove Zlatne serije), čak i za strip junake koje inače niste crtali. Da li su neke bile posebno izazovne?

Ne naročito. Bilo je važno da ne nacrtamo Malog Rendžera umesto Texa, i bilo je poželjno da bude urednička predstava o akciji. Na velike glave, šest prstiju ili burence sa dvadeset metaka niko nije obraćao pažnju.

  1. Poznati ste po tome da obeležavate na stripovima broj epizode i broj stranica stripa, ali i po tome da se u svakoj epizodi provuče najmanje jedan datum koji bi obeležavao nastanak stripa. Pa čak i ponešto ovako ’sakriveno’ u crteže. Otkud ideja za ovako nešto?

Još kao mali bio sam užasnut siledžijskom praksom izdavača da ne navode imena autora. Imena nekih crtača iz Crtanih romana sam saznavao tek par godina kasnije. Zato sam stvorio nekakav svoj način obeležavanja teritorije. Manje više to što je meni zabavno da ubacujem omaže, omiljene brendove ili muziku koju slušam. te stvari će nekim ljudima u budućnosti pomagati da sve smeste po redu u neke fijoke i da ne gube vreme kopajući po netu kad je nacrtana tabla Bilija Pljuca N-26.

  1. Pročitali smo i da ste imali prilike da radite po scenariju Marka Hamila (Luka Skajvokera iz „Zvezdanih ratova“)? Da li je to tačno i na čemu ste radili sa njim?

Preko SAF studija sam bio povezan sa Dark Horsom. Kada je Hamil doneo scenario, izabrali su mene da radim na stripu Black Pearl. Radi se o serijalu ograničenom na 5 epizoda. Priča je o silom prilika nastalom heroju koji se ne uklapa u pinkoidni svet besmisla. Hamila nisam lično sreo, ali je Ervin organizovao nekoliko, u to vreme popularnih, grupnih telefonskih razgovora. Pričali smo o svemu i svačemu, razmatrali scene, tempo i likove… Uglavnom, moja je uvek bila zadnja: Yes, Mark, as You wish.

 

  1. Šta bi ste poručili mladim autorima koji žele da se oprobaju u stripocrtanju?

Upornost i samosvojnost. Uzori nek im služe samo za vežbu da bi što pre počeli da stvaraju nešto svoje.

  1. Na kraju, postoji li neki strip autor – crtač, scenarista, (iz bilo kog perioda) sa kojim biste rado popili čaj/piće i razmenili po koju reč?

Eh, za to bi mi trebala sala i piće (šta vam je taj čaj?) za bar hiljadu osoba. A u vr’ stola bi sedeli Jije, Romita, Pepe Gonzales, Jose Luis Salinas i brat mu Alberto, pa banda iz Južne Amerike – Kastiljo, Breća, Motini -, imali bismo i francuski sto za Grega, Morisa, Šarlijea, Žiroa, Frankena i Marižaka…

Italijani bi imali duuuugačak sto: Đioliti, Tići, Kalegari, Trevisan, Muci, D’Antonio, Topi, Takoni i Tarkvinio… Špansku armadu bi vodili De La Fuente, Ortiz, Bernet, Abregon, Blasko i Karlos. Engleza ne bi bilo puno, Holdavej, Belami i Dejvid Rajt. Najveseliji bi svakako bili naši Lobačev, Navojev, Solovljev, Beker, Jules, Nojgebaueri, Kordej, Macan, Džuka, Lavrič i gomila ovih klinaca koja nam drže strip uspravno. Piće bi, naravno, služili amateri: Prat, Krepaks, Drije i Sitar….

  1. Imate li nešto što biste da posavetujete redakciji Vodiča?

Ni po babu ni po stričevima i čuvajte se Zlog Zeke.

Sa vodičem na čaju – Oto Oltvanji

Posted on by Redakcija

Na čajanku sa Vodičem zovemo sa povodom ali i bez povoda. Volimo da imamo neobične goste iz sveta fantastike, i da sa njima razgovaramo o naizgled ozbiljnim stvarima. Danas ćemo da se izgovorimo “Pričama misterije i magije”, kako bismo se družili sa još jednim fantastičnim gostom. Zahvaljujemo se Otu Oltvanjiju na izdvojenom vremenu da odgovori na neka naša pitanja.

 

  1. U svom bogatom opusu, oprobali ste se i u romanima i u kratkoj formi. Šta je, po Vama, izazovnije, da ne kažemo teže pisati? Ima li neko delo koje Vam je posebno drago?

Najteži aspekt pisanja romana jeste vreme koje morate da utrošite na njega. I ne samo da ga utrošite, nego da tokom čitavog tog perioda, koji ume da potraje godinama, ostanete podjednako usredsređeni, posvećeni i strastveni. A vreme teče, ništa oko vas više nije isto, raspoloženje vam se menja i strpljenje tanji, neretko potpuno izgubite interesovanje. Lično mi se nije desilo da napustim neki roman posle značajne količine napisanog (kuc-kuc), ali poznajem nekoliko pisaca koji jesu i to mi uvek slomi srce. Možda mi je baš zbog toga jedno od sopstvenih dražih dela “Kičma noći”: kod tog romana sam zaista tri i po godine ostao fokusiran kao što sam bio prvog dana. Ali bio sam i mlađi (smeje se).

Kod pisanja kratke proze do izražaja mora da dođe sposobnost da se sa malo toga kaže mnogo. Bukvalno svaka reč se računa. Volim da se zaluđujem idejom da na taj način pišem i romane, ali kod njih zaista smete da dozvolite sebi da vam popusti pažnja, da se raspričate, zalutate u digresiju. Oprosti vam se ako nakratko ispustite loptu. U kratkoj priči bukvalno svaka reč mora da ima svoje mesto i da u bar nekom pogledu gura priču napred. Drugo, u kratkim pričama se razbacujete idejama kao da ih imate na pretek, a nije baš uvek tako. Zato se na kraju najčešće i desi da veliki majstori kratke priče – kakvi su, na primer, Rej Bredberi ili Roald Dal – u nekom trenutku naprosto presuše. Izgleda da u sebi imate samo određeni broj kratkih priča. Kod nekoga je to 200, kod nekoga 50, ili neka druga cifra, ali zastrašujuća je i sama pomisao na to da je ona ograničena.

  1. “Priče misterije i magije” – sam naslov zvuči zanimljivo i, moram da priznam, asocira na Dilana Doga. Otkud inspiracija za ovu zbirku i šta su zapravo te priče misterije i magije koje se pominju u naslovu?

Postoji više pristupa sastavljanju zbirke priča. Na primer: hronološki, najbolje od najboljeg, samo starije ili samo novije, tematsko jedinstvo. Bilo mi je važno da odaberem pravu strategiju, zato što mi je ovo prva zbirka, a kratke priče aktivno objavljujem od 1993. godine. Na kraju sam se opredelio za novije radove, tematski raznolike, tonalno slične, samo mi je bio potreban naslov koji bi ih nekako sve obuhvatio. Inspiraciju za njega dobio sam na neočekivanom mestu: u svom prethodnom romanu. U “Iveru” glavna junakinja, ilustratorka dečijih knjiga, tvorac je priča o Gromku, garavom pank-zmaju, a taj serijal su kritičari okarakterisali kao “misteriju i magiju”.

Iako mi to nije bila prvobitna namera, na kraju je ispalo da naziv više vuče na slavnu zbirku Edgara Alana Poa, kod nas prevedenu kao “Priče tajanstva i mašte”, što je koncept gotovo identičan mom i nije loš uzor da se na njega ugledate.

U ovoj zbirci imate zombije, duhove, vanzemaljce, putovanje kroz vreme, pakt s đavolom, ukleti hotel i magove, ali sam pokušao da sa svim tim poznatim motivima uradim nešto malko drugačije. Udenuto im je značajno više realizma. U četiri priče od dvanaest čak nema fantastike, ali je u njima izražena nekakva misterija koju glavni likovi moraju da reše. Na kraju su priče dobro legle jedna uz drugu, zajedno grade jedinstven pogled na svet, uvek podjednako začudan, nevezano za procentualnu zastupljenost fantastičnog.

  1. Imate li neku anegdotu u vezi sa radom na nekoj od priča ili možda u vezi sa nekim od romana koju biste mogli da podelite sa našim čitaocima?

Što manje anegdota tokom pisanja, to bolje po pisca i samo delo, znači da se ozbiljno radilo a ne zabušavalo (smeje se). Ispostavilo se da su kod mene najzanimljiviji aspekti inače turobnog i dosadnog rada vezani za mesta na kojima su ta dela nastajala. Cele “Crne cipele” napisane su noću u kuhinji. Većina “Kičme noći” urađena je pod vedrim nebom. Trećina “Ivera” nastala je u stipendijskoj Kući za pisce, u Istri, sa pogledom na Pazinsku jamu, u kojoj se dešava jedan bitan segment radnje romana “Martin Sandorf” velikog Žila Verna. Preostalo mi je još samo da pišem u izlogu knjižare, kao Harlan Elison, i biću zadovoljan.

  1. Znamo da su “Priče…” tek izašle, ali to ne znači da ne smemo da Vas pitamo o nekim narednim koracima, planovima i možda nekoj novoj knjizi u nastajanju?

Planova nikad dosta. Za sada su u bliskoj budućnosti dva romana, kraći i duži, od kojih se bar jedan kreće u čak i za mene novom žanrovskom pravcu, ali da ne bih baksuzirao, o tome neću reći više. Pisci su sujeverna sorta. Kad se previše priča o planovima, imaju nezgodan običaj da se izjalove. Nekada umereni razgovor o onome na čemu trenutno radite može da pomogne, konfuzne misli se pretoče u reči, pa i sami bolje vidite gde škripi i šta je održivo, ali češće tako samo ubijete magiju kreativnog procesa.

Što se same kratke proze tiče, otkako sam izdavaču predao završene “Priče misterije i magije”, napisao sam četiri nove pripovetke, trenutno radim na još dve, uz neke neiskorišćene iz prethodnog perioda, nisam daleko od nove zbirke. Nekim čudom možda se na sledeću neće toliko čekati kao na prvu. Ali, kao što rekoh, pssst.

  1. Koje su razlike u radu kada ste pisac velikog izdavača i kada ste pisac manjeg izdavača?

Razlike među izdavačima ne postoje dok je delo u nastajanju, radio bih na isti način i da u datom trenutku nemam izdavača. Te razlike počinju da se osećaju tek u tzv. post-produkciji ili kad knjiga bude objavljena. Veliki izdavač ima nekoliko prednosti, ali je svakako najveća, pored ukazanog poverenja, ta što znate da je vaša knjiga u svakom trenutku dostupna najširem čitalaštvu. Žao mi je što taj osećaj ne može da se omogući svim piscima, kod bilo kog izdavača. Takođe, proizvodni proces je tu dobro uhodana mašinerija, od predavanja rukopisa uredniku i dobijanja njegovih sugestija, preko lekture i korekture, do izrade korica i štampe. Sve uglavnom teče besprekorno, ne morate ništa da brinete ni kod jedne od etapa. S druge strane, jedna od prednosti malog izdavača nekad je ta da može više pažnje da posveti samo vašem delu i “pogura” ga. E, sad, i kod malog i kod velikog izdavača do sada sam imao tu ludu sreću da radim sa timom ljudi (urednici, lektori, dizajneri) koji su se mojoj knjizi posvetili kao da je njihova, zbog čega sam izuzetno zahvalan. I to je ono što vam ne govore dovoljno. Morate da imate i sreće.

  1. Imate li neki savet za mlade autore koji se tek oprobavaju u vodama fantastične književnosti?

Čitajte što raznolikije štivo. Kad sam ja bio u toj fazi, ovaj savet me je najviše iritirao. Tada sam želeo da čitam isključivo relativno usku granu fantastike – uglavnom što mračniju – i malo šta drugo. Ali to je zaista koristan savet. Čitanjem u širinu širite književne vidike, a samim tim i paletu svojih spisateljskih veština. Najbolji žanrovski pisci načitani su i u svemu drugom.

Naravno, morate i što više da pišete. Valja iz sebe izbaciti ono što stariji pisci zovu “lošim stranicama”. Postoji teorija da, pored toga što u sebi imamo konačan broj kratkih priča, svako od nas kad počinje u sebi ima i određeni broj – i to ne tako mali – loših stranica, koje mora da istera napolje i praktično baci. Onomad nisam bio ni svestan da svojim ranim pričama radim upravo to. Ali pomoglo je. Neke od tih prvih, slabijih priča nisu objavljene, a one koje jesu, danas su teško nabavljive. Ovde sledi veliki uzdah olakšanja.

Gnjavite prijatelje da budu vaši probni čitači i, kad ste im već tražili, budite spremni da prihvatite iskrenu, ponekad neprijatnu kritiku. Ali budite i sami svoji strogi čitači. Vratite se najranijim pričama i pokušajte da ih posmatrate novim očima, kao da ih je pisao neko drugi. Same će iskočiti greške kojih ranije niste bili svesni. Korigujete ih u budućem pisanju.

I šaljite priče svuda, književnim časopisima, antologijama, konkursima, širom regiona ako treba. Ne libite se da ih šaljete čak i na konkurse nefantastične književnosti. Univerzalni, neporecivi kvalitet ruši sve barijere.

  1. Koliko nam je poznato sakupljate ploče rok bendova, koliko je taj hobi težak i zahtevan u Srbiji danas?

Poznajem mnogo ljudi koji su strastveniji kolekcionari vinila od mene. I trenutno taj hobi možda nije toliko težak i zahtevan kao nekad, jer imate specijalizovane radnje čak i kod nas, a i relativno dobro funkcioniše naručivanje ploča poštom iz inostranstva. Nekada su morale da se organizuju ozbiljne šoping ture po drugim zemljama da bi se stiglo do ploča (putovao sam vozom do Minhena na jedan dan i nazad samo da bih kupio ploče neposredno pred odlazak u vojsku, ne znam kako su me uopšte pustili da pređem granicu) ili da se pribegava raznim trikovima kako bi vam ploče stigle na kuću, budući da nije postojao platni promet sa inostranstvom.

I nisam jedan od onih koji će vam stalno tupiti o prednostima zvuka sa vinila, ali sam ga zaista više voleo od svih drugih nosača zvuka. Trenutno nemam dobru opremu, ali ipak kupim poneku ploču, posebno domaćeg benda, jer mi to deluje kao najbolji način da podržite muzičare. Početkom devedesetih u svom društvu sam bio poznat kao neko ko histerično odbija da prihvati kompakt disk, a posle nekog vremena čak su i najbliži prijatelji počeli da me smatraju ludakom i ludistom koji se opire neumitnom tehnološkom progresu. Na kraju sam morao da pokleknem jer su vinilne ploče prosto prestale da se prave (danas posebno uživam u pronalaženju legendarnih albuma iz tog perioda, jer je ta rupa počela da se popunjava), ali vreme je pokazalo da sam bio upravu, pošto se vinili ponovo štampaju novim elanom A GDE SU VAM SAD KOMPAKT DISKOVI? (smeje se). Eto, to je moj mali trijumf od kog zapravo nemam ništa.

  1. Ljubitelj ste i stripova. Koji su vam omiljeni junaci i zašto?

Ken Parker i Poručnik Bluberi. Kompleksni likovi u bogatim univerzumima koji zahtevaju višegodišnje istraživanje i nagrađuju svakim novim čitanjem. Džeremaja, mada možda još više njegov mračni alter-ego, Kurdi Meloj, ili čak Kurdijeva mazga Ezra, sve trodimenzionalni strip likovi od krvi i mesa. Modesti Blejz i Džoni Hazard, ikone novinskog stripa i sinonim za uzbudljivu avanturu. Čitav dijapazon likova iz franko-belgijskog karikaturalnog stripa, uključujući Marsupilamija, jer ume da stisne rep u pesnicu.

  1. Pitamo sve naše goste sa kojim autorom, živim ili mrtvim, biste rado popili čaj (ili neko piće, možda) uz neobavezan razgovor?

Sa Ernestom Hemingvejem. Kad već moram da pijem sa piscem, onda bih voleo da to bude neko ko je znao kako se to radi. To bi, doduše, verovatno bio “obogaćen” čaj, ali nema veze. Srkao bih lagano taj napitak, uglavnom samo slušao čoveka i uživao. (I usput se molio da ne dobijem batine). Za Hemingveja se, inače, priča da je i pored stalnih popodnevnih ribarenja (u kubanskoj fazi) i večernjih pijanki, bio izuzetno disciplinovan pisac. Nije propuštao da narednog dana ustane rano ujutro i piše. Hedonizam, ali i disciplina. Ideal kom vredi stremiti.

  1. Imate li neki savet za ekipu koja vodi Autostoperski?

Stalna uzajamna podrška u kombinaciji sa konstruktivnom kritikom deluje mi kao dobitna kombinacija za svaku fandomsku aktivnost, bilo da je u pitanju internet portal, klub, društvo ili neformalna grupa posvećenika. Čuvajte i podstrekujte jedni druge, lupajte packe (ako treba), ali, pre svega, zabavljajte se. Uživajte u onome što vam pruža zadovoljstvo i delite to sa drugima, zanemarite sve drugo. Ima toliko toga dobrog da se istraži, a vremena je sve manje.

  1. I za kraj, da li biste nam možda otkrili, kako se zove Vaš prvi roman svojevremeno objavljen pod pseudonimom za ‘Dnevnik’? J

Roman se zove “Krafordove marionete”, ima devedeset šest strana štampanih u dva stupca, objavljen je u Dnevnikovoj ediciji X-100 na leto 1989. godine, u 32.000 primeraka (tada ozbiljan pad tiraža u odnosu na prethodni zlatni period edicije), pod pseudonimom Džon Džager – ne pitajte me ništa, danas ne bih znao da vam kažem zašto sam odabrao baš to ime. Bio je to akcioni špijunac “flemingovskog tipa” (formulacija zvaničnog recenzenta izdanja), začinjen elementima mistike, u ključu, na primer, jednog Martija Misterije. Istog leta sam na plaži u Herceg Novom video čoveka kako spava s mojim romanom rastvorenim na grudima – istovremeno vrhunska kritika i vrhunski kompliment, zavisi kako tumačite.

Dragojl ratnici – Duhovi rata i Nevidljivi grad, Duško Blagojević

Posted on by Mira Satarić

“Protiv demona je lakše boriti se, njega vidiš i znaš da jeste zlo. Ali čovek izgleda spolja kao i svi drugi ljudi dobri, loši, zli.” 1

Suočeni sa pretnjom moćnog kralja sa severa sa jedne strane i unutrašnjim spletkama i zaverama koje pokušavaju da ih zavade, sa druge strane, Južna kraljevstva prinuđena su da strateški i taktički, uz pomoć plejade fantastičnih bića i mitskih Dragojl ratnika, pokušaju da izbegnu da ‘duhovi rata’ odnesu prevagu nad sudbinama njihovih naroda.

Svet bogat i raznovrstan, pun mitskih stvorenja, zanimljivih ratnih spletki i strateških rešenja, predstavljen je, pomalo hrabro, izborom dijaloga kao dominantnog oblika pripovedanja. Opisi sukoba, strategije o kojima likovi raspravljaju, sve je to (iako uz sporadična ponavljanja) veoma dinamično. Takav stil ubrzava radnju i dodaje joj na brzini i ritmu, ali čini mi se da bi detaljniji opisi i prikazi svih tih mitskih bića doprineli tome da se dodatno uživimo u taj svet (iako postoji mapa, kao i rodoslov junaka koji olakšavaju čitanje).

Međutim, možda je taj nedostatak šireg, obuhvatnijeg opisa raznolikih bića koja nastanjuju njegov fantastični svet, upravo namerna želja autora da nas baci u ‘sred srede’, u vatru, da nas usmeri na ono šta je bitno, da nas usmeri na dileme i bure sa kojima se suočavaju i sa kojima se nose njegovi brojni junaci. Tekst je prožet mnogim, usputnim porukama koje su pažljivo udenute u priču, nekim univerzalnim istinama koje nam autor provlači kao ogledalo situacija u kojima se nalaze njegovi junaci.

Ne mogu da se otmem utisku da je u prvom delu malo podbacio urednički rad. Duško ima bogatu maštu, odlično osmišljen svet i razna mitska bića smeštena u njemu, ali neke stvari su uz neznatne korekcije mogle mnogo bolje. Na pojedinim mestima se ipak mogao izbeći dijalog i ponavljanje ali se moglo, uz neznatne intervencije, postići I to da se sam jezik pripovedanja ujednači.

“Ljudi bi strašno voleli da žive u blagostanju, a opet ne veruju da je to moguće na zemlji.” 2

Nakon što su u prvom delu, Dragojl ratnici uspeli na kratko da zaustave najezdu  sila tame, u drugoj knjizi, dvojica junaka, Kanor i Amunaki, su u Nevidljivom gradu, sa zadatkom da učine da mudrost i tajne tog svetog grada donesu dragocena znanja za novu budućnost čovečanstva, dok se vojske razmeštaju i pripremaju za nove sukobe.

Duškov stil se popravlja i napreduje u drugom delu trilogije i nadam  se da će se sasvim iskristalisati i doživeti pun zamah u trećem delu i da će ova epska saga doživeti svoju adekvatnu završnicu.

Na nešto ipak moram da se osvrnem iako nerado. Retko kada gledam ko je radio lekturu ili prevod. Zapravo, gledam u dve situacije. Kada je posao odrađen katastrofalno i kada me prevod ili lektura ostavi bez daha i obori s nogu  (što je ređi i pamtljiviji slučaj). Volela bih da mogu da kažem da je ovde u pitanju ova druga situacija, zaista bih. Ali količina tipfelera i grešaka koje su se mogle izbeći je napravila pravo mučenje od čitanja prvog dela ove knjige.

Da se razumemo, za neke stvari se, ipak, ne krivi autor. Tipfeleri se, recimo, potkradaju svima, posebno ako je u pitanju roman, sadržinski obiman, više puta pregledan i revidiran. Čitate mahinalno, znate šta treba da piše i neke greške – prosto ne vidite (čitati na računaru je daleko nezgodnije za pregled od čitanja na papiru). I ne, nisu u pitanju stvari koje su posledica preloma pa da sve svalimo na korektora (koji je u ovom slučaju ista osoba kao i lektor, što dodatno komplikuje situaciju). Stvar je toga da je neko ozbiljno oštetio mladog autora čiji je ovo prvenac. Nikada nisam ostavila knjigu zbog loše urađene lekture (zbog lošeg prevoda jesam), ali ovo je prosto – nakaradno i zrelo za ponovni pregled. Budući da je u pripremi i drugo izdanje (čestitke Dušku na tome!), nadam se da će Književna omladina Srbije kao izdavač iskoristiti priliku da ispravi ove propuste.

 

Valinor na Institutu za majku i dete obeležio Dan dece obolele od raka

Posted on by Vedrana Nikolić

Članovi Udruženja Valinor Srbija obeležili su Međunarodni dan dece obolele od raka posetom mališanima na odeljenju za hemato-onkologiju Instituta za majku i dete u Beogradu. Ljubica Čurguz, Bojana Vukotić, Ksenija Vukotić i Petar Lazić obučeni u kostime Pepeljuge, Arijel, Ane i princa Adama obradovali su dvadesetak malih pacijenata, od kojih najmlađi ima svega deset meseci. Posetu Valinoraca, koje je u jednom trenutku pojačao Moćni rendžer pristigao pravo sa Trga republike i dešavanja u organizaciji NURDOR-a, upriličile su mame dece koja na ovom odeljenju hrabro vode najtežu moguću bitku. Mame su svoje male heroje počastile čokoladnom tortom, a zatim su ih obradovale paketićima.

 

Valinor se nada da je na ovaj način bar malo oraspoložio ove mališane na dan posvećen njima kao i da će slične akcije skrenuti pažnju javnosti na posebne potrebe dece koja se bore sa ovim teškim oboljenjem.

 

 

Okultni savez Srbije – Dušan Jevtić

Posted on by Mira Satarić

Kada mi je knjiga sa vrlo neodređenim naslovom „Okultni savez Srbije“, zastala sam, ne znajući šta da očekujem. Korice, crvene i sa neodređenom simbolikom, nisu ukazivale na to šta je, u stvari, sadržaj ove knjige. Na trenutak, pomislila sam da je u pitanju možda još jedna u nizu knjiga o teorijama zavere i već se spremala da prevrnem očima.

Zapravo, nije da sasvim nisu u pitanju zavere, već pre jedan sasvim drugačiji vid zavera. Tu, svuda oko nas, daleko od očiju običnih smrtnika, svet veštica, vampira, volšebnika i reptilijanaca funkcioniše po sasvim istom principu kao i naš svet – po principu udruživanja u Okultne saveze, svojevrsne (para)državne tvorevine, koje se ponašaju isto kao i njihovi pandani u smrtnom svetu – sklapaju se savezi, ratuje se, a postoje i unutrašnji sukobi (hm, gle čuda, baš kao u Okultnom savezu Srbije).

Priča počinje sasvim ozbiljno, odlomkom za koji ubrzo saznajemo da ga je mlada veštica na studijama, talentovana za stare jezike čitala svojoj bibliotekarki i već tu radnja iz tog sasvim ozbiljnog, polako počinje da prelazi u potpunu parodiju na naše društvo, istorijske okolnosti, a moćna veštica Adalberta postaje oličenje naših vođa i državnika kroz istoriju ali i danas.

Naime, stroga albino bibliotekarka je moćna veštica, osnivač Okultnog saveza Srbije, koju su pre osamdeset godina babajage svrgle sa pozicije starešine srpskih okultista. Zaplet počinje nenadanom posetom njenog kolege sa univerziteta, čarobnjaka iz moćnog tajnog reda Hermanariških vitezova. Adalberta rešava da je vreme da povrati uticaj u Okultnom savezu Srbije u kojem je sva vlast koncentrisana u rukama babajaga, posebne vrste veštica i njihovih sledbenika – babajagoša. Uporedo sa tim, teče paralelna radnja u kojoj njen stari prijatelj,  vitez-čarobnjak Veterih, pokušava da razreši jedan drugi problem, posredno povezan sa Adalbertom.

Knjiga je, kao što sam već pomenula, svojevsna, zabavna (na momente čak pračetovski zabavna – slučaj Adalberte i gibanice) kritika društvenog stanja u Srbiji, žanrovski izmešana – ima tu i malo horora i malo folklorne fantastike, pa čak i mrvice SF-a. Autor, Dušan Jevtić, inače profesor istorije, spretno koristi svoje profesionalno znanje da mnogobrojnim aluzijama ukaže na probleme društva, neadekvatno shvatanje demokratije, mane političkog sistema i netransparentnost rada insitucija, ali i sveopštu nezainteresovanost i pro forma reforme uslovljene i dirigovane ’sa strane’. Nekad mi je to ukazivanje za mrvicu previše direktno, zabavno se graniči s apsurdnim, ali celokupan doživljaj jeste da je ovo knjiga pristojne dužine (oko 160 strana), uglavnom zabavna i dovoljno zanimljiva da drži pažnju.

Moram samo još da se osvrnem, ponovo, na naslovnicu. Kada sam završila sa čitanjem, vratila sam se na tu crvenu naslovnicu sa centralno postavljenim simbolima i zamislila se. Kako bi bilo dobro da je na njoj prikazana divna albino veštica Adalberta iz perioda Ustanka (kao Albert-hatun) ili kako sa dva kalašnjikova provaljuje u Skupštinu kada joj je konačno… dojadilo! Svesna sam da je verovatno u pitanju ’koliko para, toliko muzike’ momenat, ali ja bih jako volela da vidim Adalbertu na koricama nekog sledećeg reprint izdanja.

Okultni savez Srbije, u izdanju Metafizike, je knjiga koja ne pretenduje na status ‘do sada neviđenog’, ona je autorov iskaz društva na jedan drugačiji način, izmešten iz stvarnosti i prožet fantastičnim elementima.

Bježi – film koji će vas uplašiti do suza

Posted on by Mirnes Alispahić

ŽANR: horor/komedija
REŽIJA: Džordan Pil
SCENARIO: Džordan Pil
ULOGE: Danijel Kaluja, Elison Vilijams, Bredli Vitford, Ketrin Kiner
ZEMLJA: SAD
TRAJANJE: 103 minute
OCJENA:

 

 

Kada čujem negdje za neki film da je najbolji u svom žanru te godine, a moguće i decenije, automatski smanjim očekivanja. Previše sam puta nasamaren tim izjavama da bih opet nasjeo na njih (čitaj: došao sam pameti nakon uzaludno potrošenih sati i sati mog života koji se više ne mogu povratiti ni đakuzi vremenskom mašinom ili DeLoreanom) pa sam najboljem hororu 2017. prišao s dozom opreza. Ogromnom. Kao da sam se našao ispred neistraženog minskog polja.

Naravno, riječ je o hvaljenom debi ostvarenju, Bježi, Džordana Pila, poznatog afroameričkog komičara, koji se eto odlučio uhvatiti i u koštac s režijom pa se bacio na ovaj hororčić kojeg je i napisao. Film je izašao početkom prošle godine i gotovo odmah je proglašen jednim od najboljih filmova godine. Hm, pa sad.

Mislim ok, razumijem šta je pisac htio da kaže, ali najbolji film? Jedan od najboljih horora? Jesmo li mi gledali isti film ili su Amerikanci skloni licemjerstvu i podilaženju? Prije svega, volim kad mi je film alegorija, pa strpa štošta nešto i natjera moje cijele 4,5 moždane vijuge na razmišljanje, a neurone ubaci u četvrtu brzinu, ali kod Pila u Bježi nema ništa suptilno. Dapače, već od samog početka vam je jasno da je ovo film o rasizmu, tom vječnom problemu SAD-a, koji ih muči preko 200 godina i nikako da ga prevaziđu uprkos svemu.

Pil se nije čak potrudio ni da ga lijepo zamaskira i upakuje pa da nas natjera na razmišljanje. Ne, on odmah udara u glavu i trlja nam na nos rasizam. OK, trlja ga Amerikancima, ali svejedno. Znate šta želim reći. Nakon toga mu niko nije smio dati negativnu ocjenu jer bi automatski postao rasista pa je dizan u zvijezde, apsolutno bespotrebno.

Da se mi razumijemo jednu stvar. Film počne dobro. Ima atmosferu. I prva scena obećava. Obećava i njihov dolazak kod njene rodbine, kada vidite one blesave osmijehe na licima njihovih sluga, koji su naravno svi crni, i znate da nešto nije u redu u svemu tome. Obećava i njegovo upoznavanje s njenom porodicom, ocem neurohirurgom i majkom psihoterapeutkinjom. Čak i psihoterapija njene majke, gdje ona hipnozom želi njega odvići od pušenja. Sve to obećava.

I ono bizarno okupljanje komšiluka i rodbine te njihovi komentari na račun njega. Pa onda njegovo otkrivanje mračne tajne i plana, čiji je jedan od glavnih elemenata. Sve do bespotrebno krvavog i nasilnog kraja. Zašto kažem obećava? Zato što je film mogao biti odličan horor da nije tako nasilnog asociranja na ropstvo i rasizam, da se graniči sa mentalnim silovanjem u frontalni režanj mozga, a to nikad nije dobro.

Ali to je samo jedan od problema koje Pil ima s ovim filmom jer pati i od blage krize identiteta. Pokušava biti horor začinjen komedijom, ali ne baš uspješno. Lik njegovog prijatelja je komična maskota koja odudara od ostatka ekipe. Jednostavno, taj recept horor komedije koji je uspio u, recimo, Vikendu straha, ovdje ne uspjeva. Zašto? Ne znam. Možda i uspjeva, ali ja zaista nisam mogao ostati pribran nakon silnog bezobraznog gađanja rasizmom i ropstvom.

Imao je potencijala da bude vrlo dobar horor, ali pripisat ću to Pilovom neiskustvu. Možda mu treba još malo rada da se pronađe u svemu. Možda je to do njegove silne želje da se dokaže i pokaže koliko su crnci patili i još uvijek pate u Americi. Bilo kako bilo, mogao je ovo biti puno bolji film.

Najbolji horor godine? Najbolji film godine? To su ipak previše hrabre izjave za ovaj film. Film je OK, ako uspijete zanemariti taj silni pokušaj nabijanja grižnje savjesti koji Pil uporno nameće.

Možda je to Pil i želio da učini. Da skrene pažnju na sebe nimalo suptilnom kritikom rasizma u Americi. Ako jeste, onda je uspio. Ali svejedno, film ne nosi nikakvu dublju poruku, a trebao je s obzirom na pretenzije. Šteta, imao je zanimljivu ideju. Rasistički Otimači tijela, još samo fali Donald Saterlend ili neka duža epizoda Zone sumraka.

Film se može pogledati, ali ne treba padati pod hajp da je jedan od najboljih horora i filmova godine. Svaka čast glavnom glumcu i ostatku glumačke ekipe na njihovoj izvedbi, ali Pil je ipak trebao malo bolje posložiti kockice.