Blog

Sa vodičem na čaju – Goran Segedinac

Posted on by Redakcija

Godina je prevalila polovinu, polako ulazimo u jesen i vrlo brzo ćemo se približiti i standarnoj novogodišnjoj euforiji. Ovih dana, ponovo je među fantastičarima aktuelna jedna druga vrsta ’novogodišnje euforije’. O onoj ’mračnoj’ strani praznika, o sada već tradicionalnoj zbirci horor priča „Nešto diše u mojoj torti“, elektronskom izdavaštvu i još ponečem, sa našim gostom na čajanki, Goranom Segedincem.

 

Ko god prati našu horor scenu, svakako je upoznat sa time šta znači najava da se sprema još jedna ‘Torta’. Ali hajde da ipak pitamo još jednom zarad onih koji nisu hororisti  – šta je to tačno ta famozna ‘Torta’, ko ju je pokrenuo i kako je uopšte dobila ime?

Nešto diše u mojoj torti je besplatna elektronska zbirka kratkih novogodišnjih horor priča, ali  i jedna lepa tradicija, zahvaljujući kojoj svakog decembra ljubitelji žanra mogu da preuzmu i pročitaju nove priče poznatih i manje poznatih domaćih i regionalnih autora.  To bi bilo kratko o tome šta Torta jeste, a o pokretačima je teško govoriti jer ni mi nismo sigurni šta smo. Obično se predstavljamo kao EsnafV, neformalno udruženje nečega…vrlo je teško to definisati jer se nikada nismo vezivali bilo kakvim okvirima. Negde sam rekao da smo kao internet čergari, nikada se nismo skrasili na jednoj web adresi, a menjali smo ih nekoliko. Nedavno smo zamolili  da nam se na furumu Znak Sagite otvori podforum, što smo odmah i dobili, a sada to zvrji prazno. Međutim, to uopšte nije mana jer je naša saradnja, baš kao i drugarstvo koje se iz nje razvilo ono što nas svake godine okupi.

A što se tiče imena, predložio ga je Saša Robnik, a mi smo to oberučke prihvatili. Sećam se da nam nije verovao da smo ozbiljni, pokušavao je da objasni da je to bila šala, ali šalu je đavo već uveliko bio odneo. Čovek uglavnom mora biti zaposednut da smisli tako genijalno ime, a on je sasvim spontano postavio  kontekst u kome ćemo izgraditi sada već prepoznatljiv stil komunikacije sa publikom.

“Nešto diše u mojoj torti” je prvenstveno zamišljena i realizovana kao elektronska knjiga, a prošle godine je objavljena i štampana verzija sa izborom priča. Zašto e-knjiga, zašto ne klasično izdavaštvo?

Kada smo se 2012. godine okupili i napisali zbirku “V- Fantastične priče iz ravnice”, svima nam je postalo jasno u kakvom se mraku nalazi kompletno izdavaštvo. Zbirku niko nije odbio, već se radilo o tome da nije bilo mesta u (skromnim) godišnjim budžetima, ili je jednostavno nisu ni čitali već direktno tražili novac, spremni da na koricu udare svoju dangu i provozaju izdavačku reputaciju na rolerkosteru, za tepsiju ribe, koliko štampa knjige danas realno i košta.

U nameri da im to i omogućimo, mi smo pokrenuli i realizovali crowdfunding kampanju, i obezbedili neophodna sredstva. Međutim, ekipa je sjajno “kliknula” i hteli smo da nastavimo druženje i saradnju i nakon zbirke. I to je trenutak kada smo se zapitali zašto, potom shvatili da zato glasi – da bi nas ljudi čitali, nakon čega je odmah usledilo i spontano kako.

E-knjiga je prirodan odgovor na sve ranije navedene probleme. Kada se pomirite sa tim da od pisanja nećete moći da zaradite, da štampanu knjigu danas ima svako, tada možete da se  opustite i promislite šta možete da učinite sami. Internet je važan kanal jer nas je suštinski promenio, pravila igre na tržištu više nisu ista i ako domaći izdavači odbijaju to da prihvate, čitaoci ne odbijaju. Svet uveliko analizira ekspanziju audio knjiga, a mi e-knjizi spočitavamo da nije “prava” knjiga. Meni omiljeni argument protivnika je da je “hard copy” trajniji, kažu uzmeš ga u ruke, a i bude katalogizovan. Što se katalogizacije tiče, za jednu crvenu može se katalogizovati knjiga a da se nikada ne odštampa. Ako istorija na tom mestu bude tražila istinu, čupava će to istina biti. A kada govorimo o trajnosti, svima koji misle da će 300 štampanih papirnih primeraka biti trajnije od fajla koji se slobodno širi mrežom, savetovao bih da revidiraju stav.

Opet, tu su i kolege koje fantastično upravljaju svojom onlajn reputacijom, koji su uspešno pozicionirali sebe na žanrovskoj sceni i uspevaju da iskoriste Internet kao zamajac u svim aspektima njihovog stvaralaštva. Dejan Ognjanović je odličan primer, on fantastično upravlja svojom onlajn reputacijom, ali ima i drugih. Nama se štampana verzija Torte dogodila tako što nas je kontaktirao izdavač. To mnogi pisci u Srbiji ne iskuse, iako to neće priznati. I taj izdavač, Arete, nam nije mahao šargarepom na štapu već nam je odmah dao konkretne i poštene uslove. I mi smo to prihvatili. Zato je Arete dobar izdavač.

Koji su sve izazovi sa kojima se susreću entuzijasti koji žele da pokrenu, odnosno, pokrenu ovakav jedan projekat na domaćoj sceni?

Jedini istinski izazov sa kojim se srećete ako radite ovo sa ciljem da vas čitaju, a ne da vam plate – jeste kvalitet. Kvalitet je svakako bitan i kada želite da vas plate, ali nije jedini jer u tom slučaju morate da uđete u agoniju sa metodima naplate, jer i tu kasnimo. Od prve Torte, do danas, činimo sve što možemo kako bismo unapredili svaku narednu. Bili smo mete brojnih opravdanih i neopravdanih kritika, ali nikada ih nismo ignorisali.

Danas, kada se osvrnete unazad, postoji li nešto šta biste možda uradili drugačije, nešto na šta biste više obratili pažnju? (ukoliko već nije odgovoreno u sklopu prethodnog pitanja)

Govoriću u svoje ime, ali verujem da i ostali misle isto. Više bismo se družili. Smišljali bismo više razloga za okupljanja. Nas desetak živi na različitim stranama, nikada se nismo okupili u punom sastavu na jednom mestu. To je pomalo tužno, naročito danas kada jedan i jedini Raša više nije tu, a njegov pečat na Torti, kao i svemu što smo radili je nemerljiv. Saša, Boris i ja živimo u istom gradu, a popijemo zajedno kafu ili pivo oko dva puta godišnje. Malo je.

Deo razloga leži i u tome što u reklamiranje Torte nikada nije uložen nijedan dinar. Mi smo mnogo promocija otkazali upravo zbog nedostatka finansijskih sredstava za put ili prenoćište. Ali dobro, tako je kako je.

U toku je konkurs za VI zbirku. Šta biste savetovali autorima koji se spremaju da pošalju svoj rad? Postoji li nešto na šta je potrebno posebno obratiti pažnju? Koje su najveće zamerke na priče koje stignu uredništvu Torte?

Autorima savetujem da ne šalju prve verzije rukopisa, već da što više rade na njemu do finalne verzije koju će poslati.  Drugog saveta nemam, kvalitet nađe ili ne nađe put. Nama je potpuno svejedno da li će i koliko priča biti objavljeno, jer nismo uslovljeni formatom i tehnikalijama, mada uvek nas raduje kada ih bude više.

Standardno: sa kojim autorom biste popili čaj/kafu ili možda podelili neko parče torte?

Gotovo sa svim autorima koji trenutno pripadaju domaćoj žanrovskoj sceni. Stvarno, kada se raščisti tri do pet baraba koje su po pravilu najbučnije i kvare ukupnu sliku, vi ugledate jedan divan i pametan svet. Mnogo se može naučiti od naših autora, dobri su to ljudi.

I na kraju, ali nama uvek jednako važno – postoji li neki savet kako da unapredimo svoj rad ili možda neka zamerka?

Nemam zamerku, već želim da se zahvalim na prostoru koji ste nam dali.  Imate dobru ekipu, uspeli ste da izgradite sredinu koja je povezala autore, izdavače i čitaoce na jedan specifičan način, prijemčiviji opštoj nego stručnoj javnosti. Taj most je vaša najveća snaga, to je vaša jedinstvena karakteristika i od srca vam želim da pronađete put i to kapitalizujete.

Morgan Lost, br. 13 Julijina tajna

Posted on by Kristijan Šarac

Stigli smo do broja trinaest, jeste li sujeverni? Jeste? Onda sigurno zazirete od ovog broja i mislite da nosi lošu sreću, a znate li uopšte otkud ta verovanja za jedan običan broj? Ne, dobro pokušaću malo da vam približim razloge vaše strepnje od broja trinaest.

Triskadekafobija ili strah od broja trinaest postoji hiljadama godina, u ‘Hamurabijevom zakoniku’, najpoznatijoj i najbolje očuvanoj knjizi Mesopotamije koja je napisana oko 1772. godine pre nove ere, zakon broj trinaest je izostavljen. Mnogobošci su trinaest smatrali srećnim brojem i znakom Geje, majke zemlje. U Škotskoj broj nazivaju i ’đavolje tuce’. U nordijskoj mitologiji je nesrećan jer je Loki trinaesti bog, dok su ga Rimljani smatrali simbolom smrti, pa se prenelo na Firencu gde ni danas ne postoji zgrada sa tim brojem, već je zamenjen sa dvanaest i po. Dok je vešanje bilo način sprovođenja zakona i linča do vešala je vodilo trinaest stepenica, a na omči se nalazilo isto toliko čvorova.

Ipak verovatno je fama o broju počela kada je hrišćanstvo bilo mlado i pokrštavalo i gutalo druge vere i nasiljem ako treba. Prema jednoj takvoj legendi proterana nordijska boginja Frija, žena Odinova (po kojoj petak nosi ime, verovatno otud i frigatriskaidekafobija ili strah od petka 13.) koja je proglašena vešticom i proterana u brda, gde je kako priča kaže viđana u društvu jedanaest družbenica i đavolom, tako čineći trinaest. No, ono šta će pre biti istina je da je ovaj broj dobio zloban prizvuk zbog vitezova Templara i datuma na koji su svi skončali (da, ne verujem u teorije zavere), naime kada je kralj Filip izdao naredbu bio je petak, 13. oktobar 1307.

Danas se ipak manje podleže praznoverju sem u horor filmovima, pa ipak pedeset posto zgrada nema trinaesti sprat i mnogi hoteli i bolnice nemaju sobu sa tim brojem. Mada, možda je vreme da pozovem svog Quatrorzieme (gost kojeg Francuzi plate da prisustvom razbije nesreću, ako imaju trinaest gostiju na večeri).

Luka Raimondi, autor koji je radio na gotovo svim Bonelijevim serijalima. Red je i da ih navedem, Dilan Dog, Dampir, Bred Beron, Dragonero, Zagor i Teks.

Julijina priča – Kostimirana zabava može izroditi superheroje i superkrimose, i oboje je uzbudljivo, makar neki to samo zamišljali. Morgan u bioskopu gleda horor i upoznaje Juliju, koja je u nevolji i prihvata njegovu pomoć. Nakon prolazne nevolje u stanu našeg junaka čujemo neka poznata imena i neka koja ćemo tek čuti, možda. Devojka umorna tone u san, ali nemiran, i možda bismo se tu i zaustavili da nije te sitnice da je i lovca uznemirio isti san. No devojka neželeći da delit svoje tajne odlazi, dok je naš heroj kratko odsutan. A vani je već traže, jer nije jedina koja bi da čuva tajnu. Pošto je Julija  ostavila jak utisak, naš junak ne odustaje od nje i dešava se tako da mu je odvode pred očima. Tek tada mu motiv da je nađe raste i uz pomoć prijateljica uspeva da nađe neke tragove. Morgan je zbunjen šta se dešava, kakvi duhovi i magija su u pitanju. Nakon određenih prepreka ipak stiže na vreme, ali ne žele sve žrtve da busu spasene. Baš kao što i vi ne želite saznati kraj, pa ću ga ostaviti obavijenog velom tajne, barem dok ne dođete do svog primerka.

Scenario je pomalo neuverljiv za moj ukus, ali pošto se Kjaveroti počeo baviti teškim i mučnim temama i oprostiću mu nešto slabiji početak priče. Naravno, ni ovoga puta nije prošlo bez omaža, ovog puta su to bili Šarl Bodler, Žorž Melije i po radnji se da zaključiti H. Dž. Vels pošto nećete moći da ne pomislite na njegov Vremeplov. Čini se da ni naš scenarista ne može bez naučne fantastike i aluzija na njene velikane bilo sa filmskog platna, bilo književnih remek dela. Jasno da ovoj epizodi svoj šmek daje i Raimondi koji nije po mom ličnom ukusu, ali vidi se koliko je to veliki i značajan crtač. Za kraj, moram da vam kažem postoje divne duše koje blesnu, osvetle svet oko vas i brzo zgasnu, videćete i sami.

Dampir knjiga 2

Posted on by Kristijan Šarac

Ne mogu razlučiti da li da ovaj serijal nazovem uspešnim ili neuspešnim. Pojasniću, naravno. Naime, kada su početkom veka pokrenuli serijal autori Mauro Bozeli i Mauricio Kolombo su ga kako se čini pre svega namenili za ove naše prostore. Ne može se reči da se nisu potrudili upotrebljavajući srpsku legendu o dampiru, što je neko rođen iz veze vampira i ljudske žene, u ovom slučaju otac našeg junaka Harlana Drejka je arhivampir.

Legenda kaže da je krv dampira smrtonosna za sve krvopije, što autori obilato koriste, na trenutke i previše. Harlan na početku ima oko pedeset godina, ali kako biti dampir ima i određene beneficije sem te krvi koja je smrt za noćni soj, tako on tokom celog serijala izgleda kao mladi Ralf Fajns. Uz njega kao glavnog protagonistu, tu su i njegovi verni pratioci tokom većeg dela epizoda, vampirica Tesla koja je suludo nalik pevačici Eni Lenoks da bi to bila puka slučajnost, plaćenik Kurjak vojničina od glave do pete i, naravno, pali anđeo Kejleb kojem je za lik bio uzor Dejvid Bouvi (koga eto samo ja nisam slušao u Srbiji, morao je preminuti da to shvatim).

U prvoj epizodi, gde počinje borba protiv vampira i gde se naši junaci upoznaju, sasvim jasno možete prepoznati okršaje, ruševine, rat, čak i panoramu grada iako ga se ne imenuje, kao što ne  čujete ni ko tu protiv koga ratuje. Uz sve to, vampiri izlaze iz šablona i stereotipa, mnogima ne smeta sunčeva svetlost, neki imaju moći stvaranja iluzija ili čak mogu predvideti budućnost, sve u svemu nimalo nezanimljiva radnja i priča koja nas vodi po gotovo celoj Evropi i nešto malo drugih kontinenata. No da se vratim na početnu temu. Dakle, evidentno je da je priča satkana tako da napravi uspeh na našim prostorima, sam Bozeli je u jednom intervju-u priznao da je inspiracija za celu priču potekla baš u ratnim dešavanjima u bivšoj SFRJ i u srpskim predanjima. Postavlja se pitanje zašto jedan sasvim dobar serijal i još k tome namenjen nama ima više uspeha u drugim zemljama, a ovde preživljava samo upornošću Veselog četvrtka koji je putem redovnih izdanja dogurao do četrdesetprvog broja (posedujem ih sve). To je i trenutak kada su shvatili da se serijal nije primio kod nas, a ne želeći tek tako da se odreknu dobrog stripa prelaze na kolekcionarska izdanja tj. knjige u formi klasičnog trobroja. Već sada ćete za prvu knjigu morati da izdvojite pozamašnu svotu, jer je odavno rasprodata, a mi ćemo danas imati drugu na repertoaru.

Razloge za popriličan neuspeh na našem tržištu valja potražiti u nekoliko stvari. Iako je strip počeo izlaziti 2000. godine u Italiji za nas je bilo prerano osam godina posle, ne samo da je trebalo iznova izgraditi strip scenu, nego je ljudima taj omaž na rat kod nas bio previše stvaran, gorak i blizak, pa to jednostavno nije moglo proći, pored, naravno, onog čuvenog nepoverenja prema svemu novom i svežem (iz sličnih razloga je tako prošao i Bred Beron, ali o njemu drugi put). Danas, u ovim okolnostima bi verujem sve bilo potpuno drugačije, jer je rat negde iza nas, strip scena je sve življa, a horor kao žanr sve popularniji, stoga moramo biti zahvalni izdavaču što nije Dampira pustio niz vodu, već ga je kako tako, makar i na aparatima održao u životu i zato vam ja danas mogu da malo pišem o drugoj knjizi, dok očekujemo treću.

Mauro Bozeli je tvorac lika i scenarista sve tri epizode ove knjige, kao i autor epizoda mnogih drugih Bonelijevih heroja, navešćemo neke na kojima je radio, kao što su, Zagor, Teks, Mister No i Dilan Dog. Respektabilan rezime, pogotovo kada se zna da je i prilično čest u tim izdanjima.

Džulijano Pikinino je crtač nešto manje poznat našoj publici, ali to ne spori njegove kvalitete što dokazuje i poverenje mu ukazano da radi na našem dragom Alanu Fordu zajedno sa Maksom Bunkerom, kao i na franšizinim stripovima Gospodari svemira.

Vampir iz Hajgejta – Severni London 1970. godine, dve cure u kasnonoćnom povratku u internat. Šaleći se, jedna od njih zaziva zlo, a zlo ima uši poput netopira, druga beži, ali šok joj je urušio život. Vraća se po svoju dozu zla. Prošlo je pola veka od tad, Tesla i Kurjak gledaju reportažu o dotičnom događaju, kao i mnogim sličnim vezanim za groblje gde počiva Karl Marks, i čini se da imaju posao. A možda samo prate Harlanovo sećanje na jedan san, što ipak nešto znači ako znate kakvi su njegovi snovi (ono što odudara je Tesla sa maramom poput gas maske na ulicama Londona koji je najpokriveniji grad  na svetu po broju ’očiju’ – kamera i uz sav taj globalni terorizam… no valja znati da je epizoda iz 2003. godine te to uzeti u obzir i ne zameriti scenaristi). Čak im se i kolega našalio u vezi toga,  a  onda su prešli na razgovor o poslu. Potrebna je izvesna doza ubeđivanja i dokaza da bi im kolega pomogao u istrazi, ali na kraju to čini. Pošto im nedostaju informacije traže ih i kod konkurenta njihovog novog prijatelja. I dalje nemajući dovoljno podataka da krenu u akciju odsedaju kod svog novog prijatelja. A noć je mirna i zavodljiva, pa to utiče na to da vidimo jako romantičnu scenu između Tesle i Harlana. No taj trenutak biva prekinut pojavljivanjem jednog od gospodara noći i konačno su sigurni da ne jure samo za snom našeg junaka.

Trag koji su otkrili ih vodi u podzemlje Londona, stare kanalizacione tunele, a tu ih je stigla nevolja, koje uspevaju da se otresu, ali… Obreli su se na mestu koje ne bi trebalo da postoji, u klopci za dampira, i krajnjim naporom uspevaju da se izvuku iz iste i dodaju još jedno ime na listu neprijatelja.

Alesandro Boči je crtač koji je učestvovao u stvaranju Lazarusa Leda, takođe je crtao i Teksa kao i Čoveka pauka, Betženu, Elektru, Srebrnog letača i Konana.

Zamak Plavobradog – Ratne scene na početku epizode nas podsećaju na nacističku akciju pod imenom ’Blesak’ (ime se odnosi na akciju u kojoj je London bombardovan svaki dan u toku jedne godine). Starija dama uverava mladi par da se odistinski tako zbilo, u to dobija čudnu pozivnicu i odlučuje da ode. A tamo je čeka ratni drug i sećanja naviru.

U današnjici se Harlan i Kurjak nalaze u baru Plavih vukova sa kojima smo se već sreli u prošlosti i kojima su naši junaci napravili velike probleme. Što i sada žele, ali nije sve po želji. Pa ih Tesala mora vaditi iz gabule. Opet smo u prošlosti i gledamo ubrzanu pripremu agenta za zadatak: ubrzani kursevi i već si u vatru bačen tako je nekako izgledala ta obuka, uz omaž Džejmsu Bondu i njegove spravice. Interesantnije od toga je da je zadatak i događaj kojim se agenti bave utemeljen na stvarnim činjenicama, naime Rudolf Hes je stvarno 1941. bio u Škotskoj te je cela priča oko ovoga divan detalj i dokaz da se pazi na takve stvari. Naravno, ništa lakše nego Hesa i društvo Tula povezati sa vampirima i okultnim. U današnjem vremenu, naš trojac se vozi Škotskom i pomišlja da se izgubio, neko je već na istom zadatku kao i oni te će im priskočiti u pomoć kada se naši junaci nađu u problemu, hoće i uz pomoć će sve da reše,

Fabio Bertolini crtač najpoznatiji po radu na Lazarusu Ledu, ali ne zaostaju ni njegovi crteži Teksa, Dilana Doga i upravo Dampira gde je prilično često autor.

Zločini u Šefildu – Interesantan početak priče s obzirom na to da uključuje i naše stare drugare iz Temeksa. Novinar koji ih istražuje ne odustaje tako lako, čak uspeva da nađe i izvor koji će mu potvrditi da krše zakon. U to i naši junaci stižu u Šefild koji je u strahu zbog serije ubistava, naizgled nepovezanih i nebitnih za tok naše priče. Kurjak i Tesla imaju konstantne rasprave, toliko bučne da Harlanu idu na živce, i posle jedne takve heroina ih besno napušta, uz Kurjakovu zanimljivu opasku koju sam i sam dao da je nalik teroristi sa onom maramom i naočarima. No kako su tu da povežu dotičnu firmu sa gospodarima noći, ili makar jednim, njih dvojica igraju uloge kupaca oružja, predstavljajući se unapred spremljenim identitetima. Novo brutalno ubistvo nam daje priliku da upoznamo zanimljivu detektivku, uz brojne omaže na knjige i filmove. Naš novinar joj je sumnjiv, ali to je pogrešan trag, on je veče proveo u poznatom nam društvu. Sledi ono što lično volim u pričama, brzo smenjivanje tokova, što će reči imamo ekipu iz Temeksa, novinara i detektivku, naše heroje i, naravno, ubicu. Sve ide ka kulminaciji događaja, jer zamke sa postavljene i mnoge karte su na stolu. Kako i dolikuje svim sjajnim krajevima, ništa nije onako kako izgleda, stvari se jedva završavaju dobro i ostaju mnogi repovi zbog kojih se možemo radovati narednoj priči.

Znate ovo izdanje nije posebno samo zato što je kolekcionarsko i u formi knjige, ono je posebnije jer je izraz čistog entuzijazma ljudi iz Veselog Četvrtka koji prkosno izdaju nešto što ne donosi dobit, štaviše verovatno se bore da budu i na nuli. No ipak ne odustaju i ta činjenica je za poštovanje, a i to me podseća na nas same koji isto ovo ne radimo zarad dobiti, nego iz ljubavi i zato što mislimo da je ovo jedna fantastično sjajna stvar, pa ću pretpostaviti da i oni baš to misle za Dampira.

Scenario ove tri epizode je sjajan, koristi dosta činjenica utemeljenih u istoriji i izbegava tu jednu slabost serijala da je u većini slučajeva Harlanova krv krajnje rešenje za probleme. Jasno utisak poboljšavaju i Bozelijevi delomično otvoreni krajevi, što je nešto što meni lično prija. Crtež je zaista teško i pomalo nepravedno birati i za neki reči da je bolji, ali ako već moram biram onaj Bačijev koji menja fokus sa karaktera na detalje  i obrnuto tako pokazujući iznimno majstorstvo. Došlo je vreme da se oprostimo i, ne radujte se toliko, vratiću se baš kao i Dampir.

Farenhajt 451 – Rej Bredberi

Posted on by Darko Stanković

„Farenhajt 451“ je distopijski roman Reja Bredberija iz 1953. godine. Radnja je smeštena u neodređenu budućnost u Americi gde su knjige zabranjene zakonom i spaljivane na mestu nalaženja. Naziv upućuje na temperaturu na kojoj je autor smatrao da papir počinje da gori, 451 stepen Farenhajtove skale (smatra se da je prava vrednost između 424 i 475 stepeni Farenhajta, tj od 217 do 246 stepeni Celzijusa). U radio intervjuu 1956. godine, Rej je izjavio da je roman napisao da bi ljudima ukazao na problem spaljivanja knjiga u to vreme, dok je kasnije izjavio da je želeo da ukaže i na problem masovnih medija i njihov uticaj na društvo, i smanjeno zanimanje za čitanje knjiga. Godine 1954, autor je dobio nagradu američke akademije umetnosti za literauru i „Retro“ Hugo nagradu 2004. godine (jedna od svega četiri knjiga koje su dobile tu nagradu). Roman se smatra jednim od najboljih SF ostvarenja XX veka.

Između 1947. i 1948. godine, Rej je napisao priču „Svetli Feniks“ (Bright Phoenix, koja je objavljena tek 1963. godine), o bibliotekaru koji prkosi „spaljivaču“ knjiga, Glavnom Cenzoru. Interesantn susret sa policijom naterao ga je da napiše i priču „Pešak“ (The Pedestrian), 1951. godine, i tada se u njegovoj mašti javlja ideja da spoji spaljivanje knjiga i totalitarnu budućnost ovih dveju priča, što će rezultirati novelom objavljenom 1951. godine u časopisu Galaktička naučna fantastika, „Požarni brigadir“ (The Fireman). Urednik „Balantin knjiga“ uticao je na Reja da produži priču i tako smo dobili roman „Farenhajt 451“, koji je objavljen pomenute 1953. godine.

Pre nego vam opišem radnju, moram vam naznačiti koliko je ova knjiga bitna, i zašto je treba pročitati. Pre svega, roman ukazuje na činjenicu da vlasti žele ljude koji ne čitaju, koji po ceo dan bezumno gledaju televiziju, misle samo o onom o čemu im vlast kaže da treba da misle i veruju samo u ono šta je dozvoljeno. Da, možda se smejete sada, ali pogledajte oko sebe, zapitajte se koliko je takvih ljudi samo kod nas? Farma, Parovi i slični „rijaliti“ programi jasno utiču na naše društvo i formiranje mišljena stanovništva. Siguran sam da nije tako sa vama koji čitate ovo, ali ja govorim o drugim ljudima, koji slepo veruju režimu i vestima. Rej je još tada uvideo kakve su indicije vlasti te sve to utkao u svoj roman kao upozorenje (očito je vladao veliki strah kod obrazvanih ljudi u to vreme, jer su „Životinjska farma“ i  „1984“ Džordža Orvela izašle svega par godine pre objave „Farenhajta 451“). U romanu govori o opresiji učenih i obrazovanih ljudi, ne batinama i progonom, već društvenim isključenjem i oduzimanjem načina da se izraze (što je, takođe, prisutno u „1984“). Veoma je interesantan razgovor glavnog junaka i njegovog nadređenog u kome mu on objašnjava kako su knjige „nestale“, ko je za to odgovoran, jer odatle saznajete da je zapravo narod, tj. manjine odgovoran za „propast“ knjiga. Govori mu o tome kako su „časopisi postali kašica za bebe, a knjige se pretvorile u pomije“. Da li vam je to poznato? Niste li svedoci toga svakog dana kada prođete pored kioska? Propagira se opšta sreća i stabilno društvo, mada „slobodoumni“ građani znaju da to nije slučaj i pokušavaju da se odupru sistemu. Da li vam to zvuči poznato? Da vam neko konstantno govori kako je sve dobro, kako će se živeti bolje, kako moramo verovati u njihove ideje? Jeste li svedoci kasapljenja naučnih knjiga i „krojenja“ istorija i činjenica po volji pojedinca? Postavlja se pitanje, da li je isuviše kasno da se otrgnemo i vratimo na pravi put? Rej nas je upozorio pre više od pola veka, da li ga je neko čuo? Pročitajte ovu knjigu, možda vam otvori oči.

Sinopsis:

Gaj Montag je požarni brigadir. Njegov posao je spaljivanje knjiga. Time su se bavili i njegov otac i njegov deda. To je jedina istina koju poznaje. Knjige treba spaljiti na mestu na kome ih nađeš. Oženjen je, naizgled srećno, međutim njegova žena je ovisnica o tabletama za spavanje i televizijom. Društvo u kome Montag živi ne čita knjige, ne provodi vreme u prirodi ili se barem trudi da razmišlja svojom glavom. Ne. Oni radije provode sate i sate ispred „staklenih zidova“, te poput bezimnih zombija  ogovaraju jedni druge. Ali to je jedina realnost koju Montag poznaje i trudi se da živi najbolje što može. Međutim, jednog dana upoznaje sedamnaestogodišnjakinju Klaris, koja je drugačija od bilo koje osobe koju je upoznao do tada. Ona mu „otvara oči“ o tome koliko je njegov život prazan postavjajući mu naizgled nevina pitanja i pričom o tome št ona voli da radi, poput šetnje ili druženja sa porodicom, prvom porodicom a ne onom sa televizije. Tokom narednih par dana Montagov život će zahvatiti pravi zemljotres. Mildred, njegova žena pokušaće da izvrši samoubistvo, spaliće staricu koja nije želela da ostavi svoje knjige a Klaris će nestati. Ostaće potpuno sam, zbunjen, izgubljen. Iz očaja pokušaće da pronađe izlaz iz te situacije na najneočekivaniji način.

Ali, njegovo ponašanje nije prošlo nezapaženo. U trenutku najvećeg „ludila“ Montaga posećuje šef, čovek koga poznaje ceo život, ali čovek koji je spalio mnogo ljudi koji su prekršili zakon. Tada Bredber zaista zablista i kroz taj ragovor pokuša a objasni čitaocu gde se nalaze i šta je dovelo do tog stadijuma društva. Skrhan, Montag još jednom pokušava da nađe spas u svojoj ženi ali kada ne naiđe na podršku odlučuje da ostavi taj način života i kontaktora starog pofesora, sa kojim pokušava da pokrene pravu revouciju i „zbaci“ trenutni sistem i način razmišljanja koji im je nametnut.

Ovaj roman uspešno je ekranizovan 1966. godine a u planu je i TV film. Takođe, Bredberi je razvio i scenario za dramu, koji meni nije poznat ali sam bio na premijeri igrane drame u niškom narodnom pozorištu koja je bila prava katastrofa. U svakom slučaju, ova knjiga je obavezna lektora svih koji vide da nam je društvo u problemu, da svakim danom tonemo sve dublje i da smo svedoci ispiranja mozgova od strane svih političara, bilo vladajućih ili opozicije. Vreme je za promene, velikani fantastike su vam još pre više od pola veka ukazali na probleme, imate li snage da se suočite sa njima i počnete da menjate svet oko sebe. Čitajte knjige, vodite debate, učite, napunite sobe knjigama i pokušaje da sačuvate narodne priče od zaborava. Ne dopustite drugima da vam oduzmu identitet, budite crna ovca i idite glavom kroz zid.

Ravijojla-veliko proročanstvo – Petar Rogač, Jovana Ristić

Posted on by Irena Ilić-Vasiljević

Na samom početku moram da naglasim da je sve što sledi moje subjektivno mišljenje o ovoj knjizi, ako vas zanima objektivan prikaz dela pokušajte da pronađete tekst nekoga ko se bavi književnom kritikom, mada ne verujem da ćete ga naći. Pomalo je poražavajuće što ja pišem o knjigama, na arheološkim lokalitetima rade ekonomisti, ekonomijom se bave cvećari a cveće prodaju filolozi, no dobro, dok god su svi zadovoljni i rade ono što vole i što ih ispunjava nema razloga za bunt.

Već nekoliko dana razmišljam o knjizi i pokušavam da pronađem neke lepe reči kojima bih je opisala ali mi ne ide. Pomišljala sam čak i da je prikažem barem kao dobru knjigu za decu, ali ne mogu ni to. Sa žaljenjem joj dajem ocenu dva, za trud. Mada mi se čini da su autori više truda uložili da obesmisle jednu sjajnu epsku pesmu nego da napišu hvale vredno delo.

Autori navode da duguju zahvalnost stvaraocima narodnih pesama, Vuku Karadžiću, arheolozima i istoričarima, Veselinu Čajkanoviću i Sretenu Petroviću, Aleksandru Tešiću i drugim piscima domaće fantastike, ali pre svega onoj čudnoj sili koja je deo kolektivnog pamćenja…

Ne mogu a da ne primetim da, očigledno, ne delimo isto „kolektivno pamćenje“, moje je ipak malo drugačije.

Ne razumem ni zašto se zahvaljuju istoričarima i arheolozima kad su im njihova istraživanja nepoznata. Čitava priča je istrgnuta iz istorijskog konteksta i smeštena u neko izmišljeno, nepostojeće vreme što i sami autori potvrđuju: „Vreme dolaska hrišćanstva takođe je vremenski izmešteno, ali ideja da su određena stara verovanja i božanstva prelivena u njegove okvire je tačna, pa smo želeli da izmaštamo i prikažemo kako je do toga došlo.“  Moram da napomenem da im ni maštanje po tom pitanju nije jača strana, svodi se na već viđeno izjednačavanje drevnih slovenskih božanstava sa hrišćanskim svecima, ali bez dubljeg pojašnjavanja kako i zašto je do toga došlo.

Ne bih rekla ni da se u knjizi značajnije oseća uticaj Veselina Čajkanovića ili Sretena Petrovića. Ako izuzmemo neka imena slovenskih božanstava, od svega šta je meni poznato u vezi sa slovenskom mitologijom se odstupa. No, autori ne beže ni od toga: „Htonski bogovi-htonci ili Crnošumaši u potpunosti su izmišljeni, kao i njihova imena, dok se u slučaju starih slovenskih bogova poštuju mitološke karakteristike i nazivi.“ Za mitološke karakteristike se, kao što sam pomenula, ne bih složila. Bogovi su prikazani kao potpuno neobaveštena, zbunjena, jadna stvorenja, koja svoj spas vide u tome da izmole milost od jedinog boga i dobiju „hrišćanska odličja.“ Jedino osećanje koje bude u meni je prezir.

Izmišljena mitološka bića kao što su Gliba, Ledovan, Vodik, Vetrogor, Jazbinka, nisu ostavila neki naročiti utisak na mene. Poput slovenskih bogova i oni samo žele da se umile jedinom bogu. „Sada su Crnošumci drhtali još jače, u sebi se kajali i molili da ih makar svog gneva jedini bog poštedi.“

Sa druge strane, zahvalnost iskazana Tešiću je na mestu, njemu u najmanju ruku treba spomenik da podignu. Ideje koje Tešić veoma pažljivo iznosi i razvija u svojim knjigama, implementirali su u ovu priču grubo, uprošćeno i, čini mi se, potpuno bez razumevanja. Ne sumnjam da će im Tešić oprostiti, ali ja ne mogu. Naime, stvarno nemam ništa protiv „korišćenja“ tuđih ideja, ali ako one evoluiraju, ako se prilagođavaju potrebama pisca, ako se stilski uklapaju u priču, razrađuju, razvijaju, ako se produbljuju, proširuju, dopunjavaju, poentiraju, ako formiraju neku vrstu dijaloga sa autorom od kog su pozajmljene. Po mom mišljenju samo na taj način moguće je iskazati iskreno divljenje i poštovanje prema nečijem radu, dok je puko preuzimanje ideja, još uz to i njihovo sakaćenje, neoprostivo.

A sada reč, dve o naslovu.

Ravijojla. Ne Milica, ne bilo koja druga „popišulja“, nego Ravijojla. Zašto? Zato što privlači pažnju svih onih kojima je ova vila draga? Međutim, ova Ravijojla i svima dobro poznata vila Ravijojla nemaju gotovo nikakve veze.  Ova je ćerka „devojčurka“ Jelice i nekakvog momka iz susednog zaseoka. „Rodila ju je jedna od dve sestre blizanje, do juče su bile devojčice, tu iz zaseoka.“

Pošto su vile odavno imale vizije da će se jednom roditi vila nad vilama, zaključile su da je baš ta beba ona koju su čekale.

„Nije nju majka ostavila što je nije htela već su je, mučenu, napojili vode sa strah-izvora, gde je Crnovila sestru joj prizvala, a od te vode silan je strah devojku uhvatio, pa je bebu u goru odnela. Da, to su vile učinile. Nisu drukče mogle.“

Zanimljivo je da bogovi o tome ništa ne znaju, posmatraju zbunjeno malu „popišulju“ i  pitaju se „šta s njome“.  „Da je se rešimo? Da je negde udomimo?-graktali su uzbuđeni i uplašeni.“ Usledilo je savetovanje, gledanje u knjige i slično. „Svesni da ih čeka sudnji dan, pomalo su se uzvrpoljili, ali su je ostavili da je njena sudba nađe.“

Kako su bogovi prikazani, gotovo da i ima smisla što vile bolje od njih znaju kakva je sudbina tog deteta.

„Morale su je vilom učiniti. Onda ju je Vila Majka podojila, Belovila zlatnom rosom umila, a stopalca srebrnslanom oprljila da bi vazda bosa mogla ići po šumi.  I onda su je vile ostavile na raskršću da je ko nađe, da joj kum il’ roditelj bude.“

Uzima je Vidosava i daje joj ime. Milica! Ne Ravijojla nego Milica, međutim u tekstu, iz nekog meni nepoznatog razloga, vile ne poštuju Vidosavin izbor i zovu je Ravijojla. Da li je zaista važno kako se zove i ko je ona? Meni jeste. Ne slažem se sa Vukašinovim rečima: „Milica, Ravijojla, kako god…“

Neću otkrivati šta se kasnije dešavalo sa Milicom, pročitajte sami, ali ću se osvrnuti na neka od pitanja koje postavljaju autori ove knjige. „Otkud u Markovom životu neka posestrima (i zašto posestrima), pa još vila? Otkud osećaj da se oni dopadaju jedan drugom, da je trebalo da ona Marku bude nešto više, ali im je to bilo zabranjeno?“  (Jedan drugom?! hmmm) Zanimljiva pitanja, ali bez odgovarajućih odgovora. Autori doduše pokušavaju da dovedu u vezu nešto što veze s vezom nema, ali po meni bezuspešno.

Možda se očekuje da čitaoci sami shvate… Ja nisam uspela. Naime, ako je Ravijojla ćerka neke tamo Jelice i nepoznatog momka, koju je Vidosava, žena Momčilova, uzela i dala joj ime Milica, kakve ona veze ima sa Markom koji je sin Vukašina i Momčilove sestre Jevrosime? Koja ih to rodbinska veza povezuje?! Kada malom Marku da sablju Svevidimku i on ponudi da je oženi kad poraste Ravijojla-Milica kaže: „Ne mogu ti biti žena. Mogla sam ti biti sestra…“ Ali nije!!!  Meni to više liči na klasično, stereotipno žensko odbijanje: Sladak si ti, volim te ko brata! Znam da ti nisam sestra, ali evo biću ti posestrima.  „…i uvek kad ti pomoć treba, naći ćeš me kod ovog drveta, samo šapni: Ravijojla…“

A sad malo o podnaslovu: veliko proročanstvo.

 „Devojčica je po proročanstvu morala do Vukašina doći.“ Odgovor na pitanje zašto ostaje da lebdi u vazduhu i ne da se uhvatiti.

Crnovila kaže: „U jednog oružje, u drugog ženska ručica, u jednog kralj, u drugoga kraljica, Rod će spasti  kad se spoje.“ Odakle će Rod spasti?! Sa neba, sa drveta? Možda spasiti ima više smisla jer na drugom mestu stari Đorđe izgovara: „Spas je u spajanju. Gde je kralj, tu je i kraljica.“

Jedna od suđaja obaveštava: „Sablja Svevidimka i zlatna ženska ruka jedina su šansa. i eto, ona je tu. “

Vukašin sanja i bunca: „Zlatna ženska ruka, to je ona, to je nagrada.“

Proročanstva starog čiča Đorđa, vila i bogova su konfuzna i nedosledna. Naizgled su lepa i jednostavna, ali problem nastupa kada pokušate da ih vežete za osobe na koje se odnose. Do samog kraja knjige, nisam uspela da ih pohvatam i dovedem u neku smislenu celinu. Ok, Ravijojla je zlatna ženska ruka, ok Jevrosima je „kraljica“ i spojiće se sa Vukašinom, ali zašto onda Vukašin sanja da je Ravijojla, koja je dete, njegova nagrada?! Sledi opravdanje da on misli kako je to dete Vidosava kad je bila mala, ali meni je nejasno šta će uopšte devojčica (bez obzira da li je ona Milica, Ravijojla, Vukosava, Jevrosima) u njegovom snu.

Sve u svemu, glupo je uopšte trošiti energiju na pokušaj povezivanja, jer već prilikom susreta bogova sa jedinim bogom autori otkrivaju da sve to nema ama baš nikakvog značaja.

  „Hteli ste nekakvu sablju, nekakvu zlatokosu vilu, zlatnu ruku, a niste shvatili da sve to nema nikakvog značaja. Da li ste zarobljeni, oslobođeni, dobri ili loši, sve to nema značaja za vas. Jedino je važno da li vam ovi ljudi veruju.“ Koji ljudi?! I zašto, ama zašto, autori napisaše priču baziranu na beznačajnim proročanstvima?  I zašto, barem na ovom mestu, ne digoše ruke od toga i ne krenuše sa pričom u nekom drugom pravcu? Zašto Ravijojla ipak daje Svevidimku Marku i sve se nastavlja po proročanstvima starog Đorđa, vila i bogova?

 Ko je u pravu – oni ili jedini bog? Proročanstvo koje jedini otkriva drugim bogovima nije u vezi sa ranije pomenutim proročanstvima. Ono je svojevrsan filozofski traktat, izuzetno nevešto napisan.

„Evo, Perune, pročitaj ovu stranicu proročanstva što je i iz vaše knjige otrgnuta, i iz Biblije i iz svake svete knjige. Perun je poslušno uzeo stari ispucali svitak, na kome su svetlela zlatna slova…

Reč je najveća, jer ona je misao, a bez misli rod ljudski ne postoji ili se takvime ne naziva. Misao je ideja ili slika o tome šta na svetu postoji ma bilo od kamena, drveta, vazduha ili duha. I vi ste reč i postojaćete dok Rod ljudski o vama govori. Perunov panteon opstaće dok ga spominju i znaju ljudi, samo će od dolaska jednog boga pod imenima rišćanskih svetaca i mučenika stara božanstva da se štuju. … stari bog i novi svetac sjedinjeni u jednom verovanju trajaće večno u mislima i rečima ljudi. A i ti sveci: Ilija, Petar, Mihailo, Tripun i sami su u ljudskom obliku starih bogova poštavaoci bili….

Vile, patuljci i svakojaka bića nisu bića reči. To su bića pesme, stiha, slike, mašte, ono što ljudski um teško u reči proizvede. Oni će na zemlji ostati da mladim ljudima i bićima što još reči ne znaju, svet objašnjavate, i onima poetskoga srca, što svet ko deca vide, da vas oni štuju.“

Za moj ukus ovo je prilično zbrkano. Ko tu koga j… štuje?  Povrh svega ja ne mogu da zamislim ni pesmu, ni stih bez reči.

Konfuzna je i predstava tog „jedinog boga“.

„Sada su već jasnije mogli videti da na beskrajno velikom i visokom prestolu sedi čovek tridesetih godina, a u njemu ili nad njim bdi otac, a od njega se širila neka energija koja je obuhvatala sve.“ U njemu ili nad njim? Ima razlike, nije sve jedno. I od koga, ili čega, se širila energija? Pokušavam da zamislim nešto beskrajno veliko i visoko… No, dobro, nisu autori krivi što je moja mašta ograničena.

„Hvala vam što ste čuvali svet, ali čini mi se da su se ljudi jako prozlili dok ste ih vi usmeravali.“ Prozlili?!

„Takav je ljudski rod. Imaju zlu klicu u sebi. Samo ih treba usmeriti da je vode kud treba…“  Etičko pitanje, bez odgovora. „Kud“ treba voditi tu zlu klicu?

„Da, znam sve to jer sam i sam čovek. Čovek i bog.“

 Zanimljivo. Jedini bog je jedan, koji je u stvari dva- čovek i bog, tj. otac, sin i duh,  ali nije onaj svemogući.

„Ja nisam taj što o vašoj sudbini odlučuje. Nemam tu moć ili kako kaže voda života: postoji i traje samo ono što čovek zna, spominje i pamti“.

Ako su se već autori odvažili da pokrenu neka od ovih pitanja, trebalo je da se ozbiljnije pozabave proučavanjem problematike o kojoj pišu. Verujte mi, ja sad stvarno ne bih pisala o „ocu i sinu i duhu“  da ta tema nije obuhvaćena ovom knjigom… U stvari, i neću pisati o tome, dovoljno je sa moje strane što sam ukazala na to da teološkim pitanjima ne treba pristupati olako. Čak i izmaštane priče na tu temu moraju imati čvrstu bazu na koju se oslanjaju da ne bi ispale smešne.

Inače, sama priča ove knjige se bazira na pukom prepričavanju epske pesme uz male promene čija mi svrha nije najjasnija, umetnička sloboda valjda.

Dakle, autori odstupaju od originalne priče, ali ne i od originalnih stihova ove pesme koje, bez pardona, umeću u svoje delo: „San je laža, a Bog je istina.“

No, dobro, autori i priznaju da je sve počelo pesmom.

“Onom poznatom, narodnom, epskom, o ženidbi kralja Vukašina…“ Kažu: „Zapitali smo se: Zašto se u njoj sve desilo baš onako kako se desilo? Zašto je kuja Vidosava tako lako pristala da izda svog gospodara, onakvog junaka? Zašto je Vukašin nju poželeo? Kakva je ta sablja sa očima i šta ona sve može da vidi? Zašto je baš Momčilo imao krilatog konja Jabučila?…“

Pitam se da li postoji osoba koja nije poželela da napiše knjigu čitajući epske pesme… hvala bogu pa su mnogi odustali.

 Pesma je očigledno pokrenula niz zanimljivih pitanja kod autora ove knjige, šteta što se nisu potrudili da ozbiljnije odgovore na njih.

Zaista, kakva je ta Momčilova sablja?  U knjizi to kao da i nije bitno, bezmalo sablja ko sablja: “bila je britka i ošrta taman dovoljno duga i sasvim prave širine, a na dršci gde bi je junak držao, kao ukras stajala su dva zelena draga kamena.“ Ima i opisa njenih moći, nije da nema, ali kao da je tu samo da bi bila ukradena i potom predata Marku. „Sablja sa očima sve ih može osloboditi i ostavljena je na zemlji da ide iz ruke u ruku najboljem junaku. Ona jedina može da spasi htone iz šume, ali jedina može specijalnim ubodom da ih ubije. Zato i postoji na zemlji.“ Ah, da, nazvaše je Svevidimka.

Zaista, zašto je Momčilo imao krilatog konja? Samo zato da bi Vidosava mogla da mu uništi krila?!

I da ne bude da mi se baš ništa u knjizi nije dopalo, moram da izdvojim jedan sporedan lik, Mortakiju. Zapravo vračara Mortakija kao takva i nije ništa posebna, vračare često  srećem u literaturi, ali jedan detalj mi je posebno privukao pažnju: „Mortakijin sin se odmetnuo od poslednjeg kralja koji je štovao htonce, pa je ispalo da je uslovio njegovo stradanje… Mortakiju su kao njegovu majku osudili da večno bude u Crnoj šumi, posmatra prošlost i budućnost, sve ono što je propustila i što propušta. Kada su htoni prestali da vladaju kazna joj se promenila. Nije bila zarobljena u Crnoj šumi, ali je morala da živi večno i podnosi tugu i sramotu zbog sina-jer su izdajnici i ovim i onim bogovima bili isto.“  Zašto smatram da je ovo tako sjajno? Iz prostog razloga jer se do sada nisam srela sa tom idejom da majka ispašta zbog grehova svog deteta. U mnogim mitovima prisutan je motiv kazne koji se prenosi sa generacije na generaciju, ponekad čak i do sedmog ili devetog kolena, ovo je za mene nešto novo i veoma mi se dopada.

A sad da se vratim na ono što mi se ne dopada.

 Odnosi između likova su veoma plitki i naivni. Likovi su smešni, gotovo iskarikirani. U pisanju dominira nedoslednost. Rečenice su konfuzne, misli zbrkane, a poente nema.

„Moj Momčilo, gospodaru, i ljubavi moja-šaputala je-a što bih ti tako nešto skrila. Sve se ovog dana zbilo. Ovaj dan je baš suđeni danak. Jahala sam do potoka onog da se sretnem s našim devojkama što mi bele ono belo platno, jer sam neke suknje im poslala, i košulje i halje još belje, pa da vidim kako vredno rade, hoće li mo izbeliti sve to. I dok jašem, tako čujem, lepo kako dete plače tu u gori. I pitam se ko li je to ovde došo da se u šumici skrije? Da to nisu nekakvi zbegovi, il’ nekakvo dete zalutalo? I onda sam nju, umotanu u stare košulje, videla. Nahod-devojčica. Bogovi su nam je podarili.“

Dakle, malo halje, malo haljine, a malo i aljine, malo rišćani, malo hrišćanski, malo Crnošumci, malo crnošumaši, malo Belovila malo Belavila, malo Svetovid, malo Sventovid, malo Vodik, malo Vodnik. Malo je Vidosava bila prava žena visokog roda, a malo kasnije slede rečenice: „Vidosava je bila rođena takva iako nije bila od najvišeg roda“. Malo je Momčilo narodski čovek, prizeman, a opet malo bi i „da joj kasnije u blizini jedna manjež za jahanje napravi idajoj nabavi nekog arapskog onižeg ata…“  Toliko toga je malo ovako, malo onako, da ne mogu sve da navedem a da ne prepišem gotovo čitavu knjigu. (I da, jedna manjež i idajoj)

Za Momčila mi je donekle i jasno otkud te nedoslednosti-u knjizi lepo piše (dobro, možda ne baš lepo, ali piše): „Uopšte, kao svaki čovek koji nije u gospoštini odrastao, ali je svojim zaslugama položaj stekao. A onda je poželeo da živi kao i oni, da ni po čemu ne zaostaje.“ Ali ne nalazim opravdanje za Vidosavu, vernu ljubu Momčilovu.

 Sa jedne strane, ona je žena koja vodi računa o tome šta će ko o njoj reći. „Čak nije volela ni kod svojih da bez njega ostaje – činilo joj se da bi to značilo da sa svojim gosodarom nije zadovoljna, da će to ljudi videti, o njoj pričati i šaputati, da neće više biti ona uzvišena gospoja kod koje je sve kako treba da bude. I zato je ostajala među zidovima, sama, čekajući da se Momčilo vrati.“ Pomislio bi neko da je fina, dobra i smerna supruga, ali sa druge strane ona je prikazana kao proračunata savremena „sponzoruša“ koja ne preza ni od čega.

 „Sada je poželela i dete. Da rodi Momčilu naslednika, osigura svoj položaj gospđe, da bude kao njene vrsnice i prijateljice, ili još bolja. Ipak nije sve moglo da se sredi na njen uobičajeni način, da poželi, ljuti se i na kraju to dobije.“

Dalje, kako ta „gospoja“ ne može da zatrudni to počinje ozbiljno da je razdire. Njena opsednutost idejom da mužu podari dete, kako je ne bi ogovarali i kako bi sačuvala svoj položaj, ide dotle da po savetu vračare Mortakije, uzima tuđu devojčicu. Međutim ni tu nije kraj njenim mukama. Momčilo odlazi u bitku, vraća se ranjen i umoran, a  Vidosava ne pokazuje ni malo razumevanja za stanje svog supruga. Po meni njene reakcije nisu normalne. Uz sve to „Ali Vidosavi kao da bez Momčila nije ni bilo stalo do deteta“. Razumem da je donekle za njeno ponašanje kriva i vračara Mortakija, ali samo donekle…

I dok služavka Stanika bdi nad Momčilom i leči ga, nesrećna Vidosava potpuno gubi razum zbog ljubomore, okreće se Vukašinu i moli ga da je odvede, da sad njemu malo bude žena. Sasvim logično, on pristaje a ona počinje da pakuje vredne zlatne ukrase, pehare i prstenje, pa i ono što je u miraz donela, zatim sablje, zlatne i srebrne kašike, meke dušeke i ukrasne jastuke, Momčilova odela…i naravno isprobava omiljene haljine. Stvarno ne znam, nikad nisam bežala od muža, ali mi se to ne čini kao pravi trenutak za isprobavanje omiljenih haljina.

Ništa bolje nije prikazan ni Vukašin. On je povodljiv, zavidan i plitak.

  „Jesam li ja dovoljno bogat i častan vitez da bih se oženio?“ pita jednom prilikom Agatona, na šta mu ovaj odgovara kako ima neka devojka u Mnecima (pomislih greška, Mlecima) iz familije Dandolo.

„Dandrlo. Šta li će ta da mi dandrče?“ Dandrče?! I taman kad pomislih da gore od ovoga ne može, shvatih da ni  Mneci nisu greška pri kucanju teksta, već  da i ovde u punom sjaju dolazi do izražaja bujna mašta autora. „Dandolo je familije ime. Ona Vam je, onako, prava gospoja. Po vas dan je u nekakvom čamcu, vozi se po toj Mneciji, i pevuši.“

Povrh svega, Vukašin tek malo manje od Vidosave razmišlja o tome šta će o njemu govoriti drugi. „Vukašinu je rumenilo oblilo obraze. Hoće li biti sramota da se oženi odbeglom Momčilovom ljubom ako ova zaista pobegne? Da li će biti bruka ako se sa njom nađe?“ Toliko licemerja na jednom mestu. Svi su zabrinuti šta će selo reći, a niko da preispita svoja dela i svoje motive.

Ne mogu da nastavim da pišem o Vidosavi i Vukašinu a da ne otkrijem previše, zato ću ovde stati, koga zanima neka pročita knjigu.

 Ipak, moram da se osvrnem na još jednu nelogičnost u nizu, u pitanju je Vukašinov otac Mrnja. Nikako mi ne ide u glavu zašto je on star i oronuo?! „Zbunjen i uplašen Mrnja je navukao svoje dronjke i brzim korakom, koliko je to mogao jedan starac, išao opet u onu kolibu… “ Pa on sina za ženidbu ima! Iz teksta se ne da zaključiti da je Vukašin mator, šta više mlađi je od Vidosave… a Vidosava želi da u svemu bude bolja od svojih drugarica, koje rađaju-dakle mlade su, nigde se ne pominju baba-devojke, ili kasne prvorotke. Sa koliko godina je onda Mrnja dobio Vukašina, ako je već pre njegove ženidbe toliko star i oronuo? Ako se dobro  sećam oženio je mlado čeljade, skoro devojčurka Astasju, doduše pominje se da pre no što je nju doveo „za neke godine koliko je tu momkovao, ništa sem one kolibe napravio nije“, ali ne mogu da zaključim koliko je to „momkovao“, pa pretpostavljam da nije dugo. I čemu toliko insistiranje da je on starac koji nosi rite? Ne razumem, da li je to kao neko lažno isticanje skromnosti, ili ukazivanje da je bio nastran ili blesav?

I kad već pominjem roditelje ne mogu a da ne pomenem i Momčilovu majku. Neverovatno je kako olako ona oprašta Vukašinu.  Razumem ja da je ona samo sporedan lik, i u knjizi i u životu (kao žena iz patrijarhalnog društva, bez prava glasa, zapravo bez ikakvog prava) ali ne mogu a da se ne zapitam zašto su je autori uopšte pominjali ako se nisu ni na trenutak zadržali na njenoj patnji.  Meni je neizmerno žao ove majke  koja je zbog Vukašina ostala bez jednog deteta, a drugo predala krvniku, jer eto to tako treba.

„Znam ja, možda ni tebi Jevrosima nije na srcu, ali ćeš je zbog Momčilovih reči uzeti, i tako treba da bude…“

A tek Jevrosima, mukica…

„Jevrosima, koja je živela već neko vreme u seoskom miru, bila je na smrt preplašena, ali nije to htela da pokaže i rešila je da sasvim posluša Vidosavin savet. Vratila se u krevet, pokrila preko glave i ćutala.“

Šta bi uradila da je htela da pokaže da je uplašena?

„Jevrosima, a ti jesi tu? Nije valjda da si zlo donela, neke svoje prosce nasilnike da mi moje dvore zatarabe?“

 „Tu sam, braco moj najmiliji. Spasavaj nas, jer smo napadnute, neki zli se ljudi tu motali, ja sam ti se pod pokrivač sakrila. Daj, spasavaj mene, sestru svoju, Vidosavu, vernu ljubu svoju, i ono vaše odojče.“

Nikada više neću moći da pročitam pesmu a da ne zamislim Jevrosimu kako kao miš čuči pod ćebetom. Jevrosimu koja je pojam hrabrosti i požrtvovanosti. Jevrosimu koja kida svoju kosu da bi pomogla bratu u nevolji.

  Kad sam već kod Jevrosime, moram da pomenem još nešto: živo me zanima zašto su autori umesto za direk, kao što je u narodnoj pesmi, odlučili da joj kosu vežu za odžak. Kako se uopšte kosa može vezati za odžak?! I ovde me mašta izdaje.

 I sad, zbog traume koja je ostavila traga il’ šta znam zbog čega, Jevrosima samo na krevet misli. Dobro, priznajem, malo karikiram, ali nakon svadbe i napornog dana u kom su joj ukrali bebu-popišulju, Ravijojlu, Milicu, ona pada u nesvest, ali ne tuguje dugo već pita Vukašina „Hoćeš li me povesti u postelju?“  On se brani, sve neće, buni se i otima al’ ona navaljuje, na kraju su zagrljeni zaspali.

Toliko o likovima. Pomenula bih samo još jednom Vidosavu:

„Strašna ljubomora ju je obuzela. Krv joj je linula u lice, i mogla je tu pred Momčilom, slugama, ma pred svima da napadne i istuče tu malu bezobraznicu, da joj kose isčupa ili je zgrabi za gušu. Da, oči bi joj iskopala, samo da sačuva svog Vukašina. Pa ona je sve to zbog njega radila.“ Glagol linuti mi je gotovo i promakao od iznenađenja, VUKAŠINA?! Vukašina, a ne Momčila?! Pored dva autora, urednika i lektora, ovakva greška da se provuče!  Pitam se da li je iko pročitao tekst pre puštanja u štampu. (Napomena: tiraž 1000 primeraka.)

Sve greške koje se mogu primetiti u citatima koje sam navodila, nisu slučajne, odnosno nisam ih ja napravila prekucavajući tekst. (Mada, opet, nikad ne reci nikad! Možda se slučajno i meni koja provukla, iako sam svaku rečenicu više puta proverila.) One su  prepisane iz knjige, koja inače obiluje greškama. Nije mi nepoznato ono nepisano pravilo da ko radi taj i greši, pa opraštam lektoru koji se sudeći po broju grešaka baš naradio, ali ne opraštam Jovani, koja u svojoj biografiji navodi diplomu Filološkog fakulteta, to što je dozvolila da do takvih grešaka dođe. Da je pisac ove knjige bilo ko drugi, arheolog, biolog, tehnolog, pekar, lekar, apotekar… zatvorila bih oči i ne bih prebrojavala greške. Da je pisac frizerka ili blogerka ili manekenka, stvarno je ne bih prozivala zbog ovakvih stvari. Tražim li dlaku u jajetu? Možda. Ali ako odlučim da pročitam knjigu o kojoj ne znam ništa, na osnovu naslova i biografija autora u kojima je istaknuto da jedan od njih ima završen Filološki  fakultet (smer Srpska književnost i jezik sa opštom književnošću) onda se i kriterijumi pomeraju, barem što se tiče grešaka u tekstu. Možemo mi da diskutujemo o mašti, stilu, idejama… O tome šta su autori želeli da kažu rečenicama: „Ohoj, vilee!!! I ranije ste ovde bile, al vam nisu gaće mokre bileeee.“, ali ne i o konstrukciji rečenice: „Šta će nam za ta devojčica?“.

Dakle, kao pisac, Jovana sebi može da dopusti da ne zna istoriju, i da izmašta šta joj je volja, da su se Kleopatra i Dušan Silni prošlog leta kupali u zaleđenoj Seni, ali  ne može da ne zna kako se pišu reči i rečenice, kao što ni ja kao arheolog ne mogu pogrešno da datujem ili opišem neki nalaz u stručnom tekstu a da to prođe neopaženo. Svaka struka ima svoje breme. Najgore je gledanje kroz prste. Baš me zanima koliko li joj je kolega reklo da je knjiga odlična?! Da li joj je iko iskreno ukazao na greške i na mogućnost da će ih uočiti, pre ili kasnije, najmanje 1000 ljudi? Da li je urednik bez srama gleda u oči dok piju kafu?

Znam da je veoma teško da osoba koja piše prilikom čitanja svog teksta sama uoči greške koje su joj se provukle, znam i da je u Srbiji izuzetno teško pronaći dobrog urednika koji će se posvetiti piscu i ukazati mu na propuste, znam i da su lektori skupi, ali mislim da je još skuplje imati u svojoj biografiji ovako loše napisanu knjigu. Zaista, zapita li se neko koja je cena jednog takvog iskustva? Da li se isplati?

I na samom kraju moram da napomenem i ovo: mislim da je ova knjiga jedna od onih kojoj je  potreban rečnik termina. Kada imam u rukama knjigu gde pisci imaju veliku mogućnost puštanja mašti na volju, ne znam šta je konkretno izmaštano, a šta ne. Ako tome još i dodamo činjenicu da ova knjiga obiluje arhaičnim rečima i čudnim odabirom termina (na primer: odozgor, lišce, ljubovca, nahod, tuna, ženskinja, čador, rođakinje, detešce, leptirak, stranske zemlje, sestre blizanje, linuti, njojzi…) onda je rečnik neophodan.  Recimo ja stvarno ne znam šta znače: ćepenac i ahari i neću da guglam.

Ne mogu a da se ne zapitam kakav je značaj ove knjige za svetsku književnost? Kakav je njen doprinos domaćoj književnoj sceni? Da li se neko još uvek pita zašto je fantastika, kod nas, skrajnuta sa glavnog toka književnosti?… Hmmm, pa eto. Idem sada, za promenu, da čitam nešto dobro. Družiću se malo sa epskim pesmama pretkosovskog ciklusa.

 A vi uživajte u citatima  koje sam vam izdvojila (i mojim plitkim komentarima jer za neke dublje nemam snage, knjiga me iscedila).

 „Jer je verna i preverna, lepa i vredna. Žena Janković Stojana. Toga njenog junaka nema već deset leta da se vrati s pohoda, vele da je poginuo, da se sa drugom ženom saživeo, a ja znam da je zarobljen tamo u Bizantu. Pitanje je da l’ će živu glavu izvući. A ona okružena proscima. Obećava da će da se uda kad isplete neke dugi pokrov, a noću ga para i tako iz leta u leto. Sad je kažu ipak došlo do duvara i prihodi su loši, suše i napasti. Bogami će biti Jankovićka opet nevesta do proleća.“  (Preverna?! Zamislih scenu: Penelopa se u grobu okreće.)

„Njen mudar pogled odavao je da je bila starija od njega.“ (Evo ja sad trepćem i pokušavam da gledam što tupavije, nadajući se da ću tim pogledom sakriti godine. Čini mi se da mi ne ide, ali možda je samo stvar vežbe.)

 „Pretužnu sestricu što je bliznakinju uzgubila, nežnim lahorom i povijenom travom ispratile su kući i na put joj nanele jednog finog čobanina, što će je tešiti. Ko zna, možda joj i muž biti…“ (E, ako je to ne uteši ništa neće! P.s. Tužna, tužnija, najtužnija… ili tužna, tužnija, najtužnija, pretužna… ili pretužna, pretužnija, najpretužnija… ili? Nije me sramota da pitam kad nešto ne znam.)

„Zgureni na oblaku pod jednim drvetom bogovi Roda su se tiskali gledajući tok bitke.“ (Na oblaku, pod drvetom? Mukice malene izgubljene.)

„…nebo je osvetlila jarka svetlost. I Sunce i mesec i zvezde bili su tu na okupu. Mek, ali gromki glas koji je ulivao poverenje pozivao je sa najviših nebesa bogove, vile, patuljke, pa i one zle sile da se okupe. Velika noć je nastupila.“ (Nikako mi ne polazi za rukom da zamislim veliku, svetlu noć, suncem obasjanu.)

„Agaton nije mogao da se ne nasmeje- Znači, što Momčilu bilo do kolena, Vukašinu po podu se vuče..-ali shvativši da je osramotio gospodara, odmah se ispravio-dao bog, pa je u svemu tako-namignuo je i nasmešio se.“ (Nego, jeste čuli da je Čak Noris ubio promaju? Stvarno ne znam zašto mi Čak pade na pamet. Možda zbog ove šale na koju se generacijama kikoću osnovci. Stvarno, bilo je krajnje vreme da se zasluženo pojavi i u knjigama.)

„O vratu joj je visila bogata ogrlica sa svetlim plavim kamenom u središtu, a nad svom tom lepotom i tananošću izvijala se njena lepa bela glava, sa očima kao u srne, zrelim modrim usanama poput prezrele trešnje…“ ( Plačem od smeha a neka tuga zri u meni.)

 „Momčilo je do sitnih sati ostao sa momčadijom.“ (Joj momče, joj Momčilo, pa sram te bilo.)

 „Ovo je noć bez vladaoca. Biće najmirnija noć od kada je sveta, bez zvuka, bez svetla, a i bez mraka, prozirna do nevidljivosti, noć posle koje sve ostaje isto i sve se menja, od sutra vladaćemo Rodom svi i niko, jer tako je moralo biti, i tako je oduvek bilo. (Džaba ste krečili.)

„Pogledao je u daljinu, koja je delovala kao blizina.“ (Aaa?)

 „Pusta i prokleta kuća Momčilova u kojoj su se silna zla desila izgledala je pusto i strašno. Oblaci su se razilazili i razdanilo se, pa im je ono zlatno sunce sumraka osvetlilo je put kojim su imali da pođu.“ (Pa ’im je osvetlilo je’, nego šta je.)

 „Odnesite konjanicima vode, rakije, slatka, okrepljenja dajte…“ (Ha ha ha… Da li iko, ali iko, može da zamisli kako naoružani konjanici sa uživanjem jedu slatko?)

 „Šumska majko, zgrešili smo i pogrešili. Kako ćemo sad ovo ispraviti?“ (Uf, teško.)

Autostoperska paralela – Ime vatre, Dimitrije Stevanović

Posted on by Redakcija

[wrc_column grid=“2″ width=“1″ type=“start“]

Milena Stojanović

Roman IME VATRE, Kada su zemljom hodali bogovi, objavljen je u Oktobru 2016. godine od strane izdavačke kuće Nova poetika. Dimitrije me obradovao poklonom na Sajmu knjiga, a kada sam počela sa čitanjem nisam mogla da prestanem. Divan svet, sasvim neobičan, natera da se čitaoc zaljubi i da željno iščitava stranu za stranom. Moram da napomenem da su likovi u romanu odlični, svakako je Dimitrije obratio mnogo pažnje na karaktere, emocije, težnje i strahove. Veoma kompletni psihološki profili, odlično uklopljeni u mračnu atmosferu romana.

Magični svet stvoren veštom rukom autora, uvlači nas sve dublje. Oduševljena sam detaljnim opisima oklopa, oružja, borbi, vidi se da je dosta vremena i truda uloženo u proučavanje samih taktika, i njegovo odlično poznavanje ratne opreme, kao i samog viteštva,  pa je svaka borba živa slika pred očima.

Interesantno je kako je kroz Dantea oživeo i lik vatre, kao pokretačke snage, koja ovde u prenesenom značenju se može prepoznati i kao ljubav, snaga, deo duše, u romanu manifestovane kroz duh crvenokose žene u Danteovom telu. Asocijacije koje se javljaju prilikom čitanja, teraju na razmišljanje o jednom delu sa dve duše, o početku sveta Adamu i Evi, o delu svakog čoveka koji je zaljubljen i koji svoju voljenu nosi kao deo sebe. Ta vatra koja plamti u svakom od nas, ne mora biti konkretno jedna stvar, ali je zasigurno nešto što nas pokreće i tera da ne odustajemo.

„Neke stvari koje nas vode i koje mi tražimo se mogu samo po mraku videti.“

Interesantni su opisi životinja, vidi se takođe piščeva ljubav prema mačkama, pa tako crni četvorouhi mačak igra veoma važnu ulogu na stranicama romana. Takođe možemo naći veštice sa kozjim nogama, crnog petla, vampira Trajan, oličenje zla.

Preokreti koji se dešavaju govore nam da je piščeva mašta velika i da nije sve tako jednostavno, već svoje junake stavlja na ispit, tera ih do maksimuma svoje snage, strahova i želja. Odličan je primer kada sipaju otrov i uspavaju polovinu vojske pod gradom Magle, (koji svojim opisima neverovatno asocira na staru utvrdu Maglič), a takođe isto urade sa družinom paukova, i taman kada se svi ponadaju biće pokolja, ljubav pobedi.

„Neka su bića od mraka, neka od sna, a neka od svetla, ona koja su od mraka danju se teško mogu sakriti, osim u kojekakvoj senci ili hladu, ona koja su od sna, na javi su još vidljivija, a ona koja su od svetla od mraka gore kao vatra.“

Primetno je i veliko pridavanje važnosti snovima, i drago mi je što ova knjiga nije sva lepršava i vesela, već što mračna atmosfera kroz koju nas pisac odvažno vodi, može da bude odlična, i ako je u duhu borbe, potrage, jasnog cilja, zbog kog se nekoliko priča prepliću i vode u razne situacije i do mesta koja možemo prepoznati ili naslutiti gde se nalaze, čak i ako u romanu nose drugačija imena. Čak nas između redova upozorava da nije sve kako izgleda, da je varljivo i prevrtljivo, baš kao i u sadašnjem vremenu, sve je više pohlepe, prevare, manipulacija.

„Isti će se složiti, različiti osuditi, ali slične mi tražimo i oni će se odazvati.“

 Neverovatno kako ovakva jedna rečenica prikazuje oštru kritiku društva, ne samo društva smeštenog na stranicama ovog romana, već i društva u kom danas živimo, ali i težnju za pripadanjem, za druženjem sa nekim sličnim ljudima. Zato se slični pronalaze, oni koji imaju ista interesovanja, težnje, i ne pokleknu pod medijskim frustracijama kojima pokušavaju da nas sve više zatruju. Pronalaze se na stranicama knjiga koje pročitaju, u filmovima koje pogledaju, na kampovanjima gde se svaka priča ispreda na svoj način, u miru, u prirodi, pa nekada neko izrodi ovako sjajno delo kao što je roman IME VATRE, Dimitrija Stevanovića.

[/wrc_column][wrc_column grid=“2″ width=“1″ type=“end“]

Elizabeta Zec

Spletom okolnosti, odlučila sam se da  napišem ovaj tekst. Nije mi u prirodi da budem oštra, ili ne daj bože hejter. Naprotiv. Volim da govorim o lepšim stranama određenog književnog dela koje je na mene ostavilo snažan utisak. Stoga su previranja vladala u meni dok konačno ono ZA nije odnelo prevagu nad PROTIV. Očekivanja su mi bila velika. I dobila sam mnogo.

Ali čega to mnogo?

Pre izlaganja, sledi moj skromni pokušaj opisa radnje romana.

Priča počinje najstarijim motivom: spajanjem muškarca Dantea i žene Sukube u jedno telo i dve duše koje svaka za sebe imaju svoje osećaje, mišljenja i tajne  – zato što je Dante slučajno našao izvesnu knjigu (neću spojlovati), a kao posledica izgovaranja čini, nastalo je Biće, koje prkosi i vara Eutosa, boga Smrti. U svojoj potrazi naleću na Družinu bez kostiju – grupicu prevaranata. Sklopivši dogovor, svi zajedno kreću u avanturu, u Grad Svetlosti, što mene neobično asocira na stari Rim, gde stoluje Jul , potomak Veintanena, sina Aurona (pitam se da li je ovo motiv iz Biblije?), praoca svih ljudi. Kralj Jul, međutim, ima svoj lični sukob sa vampirom Trajanom, slugom boga Eutosa, čija je savetnica baba Živa. Na posredan način, jedna sasvim drugačija družina će dati posredan doprinos uništenju Julovog neprijatelja i neprijatelja svih ljudi: vampira.

 Da bi radnja bila još zapetljanija – verujem, trebalo je da bude i zanimljivija čitaocima – pisac je u svoje delo utkao i Igru drevnih Bogova, koristeći i ove motive:

  • Tarot – gde se predskazuje potez Bogova, otkriva se i njihova istorija (Lilan boginja sna, Eutos – bog smrti, Ur – bog ludila);
  • grčka mitologija – mit o androginu (jedno telo, dve duše), koristi blažu asocijaciju i na Hadov Podzemni svet što se solidno nadovezuje na motiv „aligijerizma“ koji ću malo kasnije malo više obrazložiti;
  • egipatska mitologija – dar harlekinu od boginje Lilien, četvorouhi mačak Micko, njegova svrha je da Danteu i Sukubi donosi sreću i spas; pisac uverljivo prikazuje mačju prirodu, može se sa sigurnošću pretpostaviti da je ljubitelj mačaka i da je zanimljivo prikazao svoju priču o devet mačjih života: „Oduvek sam se divio bićima sna. Za razliku od gavrana koji obeleže mesto koje sam posetio, mačke uče ljude da ih radoznalost vodi i da smrt izbegnu. “ (Eutos)
  • filozofija iz sveta Točka vremena – točak se uvek pokreće; početak dela predstavlja stari poredak, kraj knjige predstavlja njegov završetak;
  • rusko rumunski folklor – vampir Trajan i baba Živa (po izgradnji lika mene ličnu više asocira na baba-Jagu, nego li na boginju Živanu iz slovenske mitologije).

Aligijerizam i istorija Rima –  Dante i Beatriče su piščevi uzori večne i verne ljubavi, a na osnovu Danteovog „Pakla“ i Hadovog podzemlja (previše asocijativno!), izgrađen je svet Eutosove vladavine. Dante ovde ima vodiča kroz domene, mladića po imenu Nehertiz. Svaki domen u sebi ima ime čini koja vodi  ka sledećem. Navešću i i imena čini koje postoje i u svetu živih što vode smrtnika Eutosu (San, Zemlja, Smrt, Ludilo, Rat, Prevara i Pravda); u svetu mrtvih zbog kojih je grešnicima nemoguće da napuste domene koji su im namenjeni (Ništavilo, Strast, Neumerenost, Materijalizam, Gnev, Opsena, Izdaja).

Dodala bih da se ovde koriste rešenja iz predhrišćanskog perioda, kada je Isus pričao masi o vrlinama (ovde je to nazvano činima) kao načinom izbavljenja iz Pakla i  načina da se nadmudri Smrt. …) Ljubav, Istina, Pokajanje, Oprost, Uzdržanost i Čistota. Simpatična konstatacija, ali s obzirom da se autor previše oslanja na ono šta je pročitano, gubi se njegova autentičnost u pisanju.

Naravno, tu su ubačeni elementi politeističke religije (sveštenstvo – Drunovi), vidimo nekoliko paralelnih priča, zatim tu su i Plameni vitezovi, Helstor, Uspavani Kralj, spavači i mnogi drugi kojih se iskreno više ni ne sećam.

Ubacivanje crnog humora – da bi pojačao noar atmosferu, Dimitrije s vremena na vreme ume da ubaci „bulgakovski“ sarkazam. Tek u belešci o autoru vidim da voli da čita i ceni Gejmena. Osmeliću da se da izjavim da voli i Bulgakova zato što se spominje Julov konj Behemot kao plemenita i divna životinja. Navešću još jedan primer divnog odnosa čoveka i životinje – Sigvald i Šapica (vukopas).

Prolog i nekoliko prvih poglavlja su prenatrpani dešavanjima, teško mi je bilo povezati na toliko malo stranica toliko različitih motiva u jednu celinu. Osim Dantea, Sukube i kralja Jula, karakterizacija ostalih glavnih i sporednih likova, svedena je na svega nekoliko rečenica. Ali zato postoje  opisi prljavih vojnika razvučeni i na po tri stranice. Sa zastupljenim horor prizorima, pisac me u potpunosti uvlači u svoj brutalan svet. Ovo delo bi se svakako moglo svrstati u žanr da se laički izrazim, mračne fantastike (fanovi koriste termin grimdark), utisak ne kvare činjenice koje ću kasnije nabrojati.

Što se tiče opisa prostorija, ratne opreme i pejzaža, mogu jasno da stvorim sliku u glavi, ako se izuzme i više nego loš školski stil, kojim se pisac služi. Ima pojedinih lepih detalja opisa boginje Lilien (majke svih bogova) i prirode. I to kad se u nekoliko poglavlja ne služi preterano mešavinom deminutiva i pleonazma.

Ove dve stvari me bacaju u veliku dilemu: da li je ovo trebalo da bude roman za decu s motivima za odrasle (pretpostavljam da opis sukube čvrstih grudi, ravnog stomaka i venerinog brežuljka nije predviđen za ispod jedanaest godina) ili je to trebalo da bude roman za odrasle koji imaju jak napad detinjastosti?!

No, da krenem dalje. Na sredini romana, radnja se zahuktava. Negde već spomenuh „aligijerizam“?

Meni bi bilo možda i zanimljivo, da nisam stekla utisak da je bukvalno prepričavano za starosnu grupu od… 11, možda 12-13 godina? No, da ne ispadne da ne cepidlačim baš, dirnule su me scene sa Polonijem i Nikolaijem. Po mojoj (skromnoj) proceni, ova dva lika su sjajno ispunila svoju svrhu postojanja. Nikolai, pogotovo, žrtvovao je sopstveni život za viši cilj. Spasili su ljude od, tada neizlečive, kuge.

Mogu na momente da osetim i razumem kralja Jula, njegovu potrebu da se osveti.

Nehertiz, Danteov vodič kroz domene podzemnog sveta,  je veran odraz Vergilija  koji – takođe uspešno – ispunjava svoj zadatak u ovom romanu.  Dante i Sukuba/Beatriče su bolno predvidljiv element romana. Mačak Micko me podseća na mačka Behemota iz Bulgakovog dela „Majstor i Margarita“, samo ne u tako zabavnom prikazu, naravno. A tek u epilogu ubačen je iznenadni element romana – narator koji celu ovu priču priča dečici (negde već spomenuh deminutiv i pleonazam?). Hmmm…. možda sve ovo što sam napisala, pisac uspešno iskazuje sledećim stihovima:

„Kao što čovek ima pismo i glavu, tako i plamen ima svoje jezike:

Ako predugačko držiš ruku nad njim – izgorećeš,

Ako pak – prekratko, nećeš čuti njegovu priču. Ako ovu knjigu čitaš od početka ka kraju izgorećeš;

Ako je čitaš od kraja ka početku – zapalićeš se.

Za put uzmi okove za sebe i uzde za knjigu, kako bi video skrivene prečice

I izbegao taštinu koja se oslikava u svakom biću.“

(reči iz knjige Vatre)

Privukao me je piščev entuzijazam i angažovanje, mogu da osetim njegovu ljubav prema fantastici. Imao je hrabrost i sposobnost da objavi roman prvenac. Jak utisak je na mene ostavio ljubavno-erotičan prikaz  muško-ženskih odnosa, korišćenjem mita o androginu kao  uzora. Ovde je slučajnost presudila da Dante nađe svoju drugu polovinu kako bi nastalo biće (jako mi smeta što se ovde zove harlekin!) koje ima moć da prkosi bogovima. Da bi njihovo spajanje bilo večno i neraskidivo, muškarac mora da zna pravo ime Vatre, žene koja obitava u njemu. Proces otkrivanja je dug, a poenta priče je da se ono otkrije na vreme.

Osvrnula bih se na tu reč harlekin. Meni je prvo na pamet pao klovn. Ne. Nije samo lakrdiijaš u pitanju. Harlekin bi mogao da simboliše i dvojnost. Njegova odeća je dvobojna, lice isto, on je šaljiv, istovremeno sakrastičan, kroz šalu umeo je da izgovori i vrlo opasne stvari na dvoru  koje niko nije smeo da kaže.

Prve pojave su uključivale njega kao demona. Jedna od varijanti je da ime potiče od imena iz – Danteovog pakla.

U prevodu koji je Mira Satarić našla – Alichino je Palokrili, tako da asocijacija baš i nije najjasnija.

Koju god alegoriju da je hteo da napravi s imenom – pucao je u prazno.

Logički i istorijski gledano, ne uklapa se sa mitom o androginu, nikako.

I za kraj, da se osvrnem na još nekoliko podataka o knjizi. U 264 stranica, motivi, mitologije, radnja (ima barem tri paralelne priče!), opisi, karakterizacija, su previše  nabijeni da bih ja, kao čitalac uspela u glavi da sve povežem u jednu celinu. Sistem po kom je autor davao imena svojim likovima je nedefinisan do bola. Razumem ja da se sve dešava na Zemlji. Ali rečenice o Eutosu, Trajanu, Lilien, Helstoru, Semiju, Majci paukova – imaju previše oštre scene kao da su samo iseckane i pobacane na papiriće; zatim tu su rečenice o baba Živi, Demjanu, Mladežu, Sigvaldu, Miri, Markusu, koje su tako detinjasto sročene da sam dobijala jake napade glavobolje. Trebalo mi je da napravim pauzu u čitanju, pa da roman pročitam ispočetka.

Mnogo kasnije sam uvidela da lokaciju radnje treba definisati po imenima, što mi je tokom prvog čitanja promaklo!

 „Najlakše je drugima suditi a najteže sebi biti sudija“ (iz 15. poglavlja)

Nisam mogla ovo delo da pročitam u jednom dahu, da iz cuga pohvatam celu radnju, da se vežem za sve likove. Ova knjiga nije takva. Zaista sam se trudila da popamtim sve likove, sve zavrzlame, svaku čorbu koju je autor zakuvao. Knjiga je prekratka, prelazi priča s jedne na drugu su prebrzi, preoštri. Morala sam knjigu da pročitam od početka ka kraju, pa od kraja ka početku. Pa, da napravim pauzu i pročitam sve ponovo. Misaoni tok, premda na momente simpatično izmaštan, ima svoje tačke prekida, što ume da bude veoma odbojno i da natera čitalačku publiku da knjigu ostavi na tavan.

Urednik i lektor su veoma loše odradili svoj posao. „Ime vatre“ obiluje gramatičkim greškama, na nekim mestima i štamparskim; za neke izraze su mogle da se ubace fusnote – ima običnog sveta koji uopšte nije učio latinski na primer, ili ima prosečno znanje iz istorije. Stoga, pozdravljam Dimitrijevu nameru da promeni i izdavačku kuću i urednika i lektora i da ponovo sve uredi i mnogo bolje zapakuje ovo. Navodno, to bi trebalo da se desi uskoro. Želim mu svu sreću da uspe, jer Poetika je ozbiljno omanula u svom poslu.

Imam toliko razumevanja da mogu prihvatiti da za nekog put od krize do konsolidacije može da bude lakši, a za nekog teži. Meni je lično, drugi način uvek ispravan, mada može biti i da grešim.

Srećno, Dimitrije!

[/wrc_column]

U vrzinom kolu

Posted on by Kristijan Šarac

Vrzino kolo, n. Srblji pripovijedaju, da neki đaci, kad nauče dvanaest škola, otidu (nji 12 mora biti) na vrzino kolo (da dovrše sa svim i da se zakunu. A đe je to vrzino kolo? i šta je? Bog bi ga znao). I onđe nekakvu osobitu knjigu čateći nestane jednoga od nji dvanaest (odnesu ga đavoli ili vile), no oni ne mogu poznati koga je nestalo. (Taj je bio na vrzinu kolu – govori se za čoveka koji je mlogo učio.)

Takovi đaci se poslije zovu Grabancijaši, i idu sa đavolima i sa vilama, i vode oblake u vrijeme grmljave, oluje i tuče…“

Vuk Stefanović Karadžić, Srpski rječnik iz 1818. godine.

U mitologiji vrzinim kolom se stupa u vezu sa nečistim silama da bi se protiv njih na njihovom terenu borilo. Borba protiv zla, gde se zlo zlom isteruje. Uglavnom ga narodne priče povezuju sa vilama i vešticama. Današnja značenja izraza vrzino kolo su zbrka, metež, začaran krug, podrazumeva i nešto tajnovito, teško rešivo, zapetljano, u šta se i ne želite upuštati.

Uvek zbirkama pristupam sa određenim oprezom bez obzira da li su strane ili domaće. Razlog se verovatno krije u tome da većina pisaca koji imaju objavljene romane i nehotično potcene kratku formu, a istina ne može biti suprotnija od toga da je ta forma podređena. Naprotiv, kratka forma zahteva sve što i roman i istinsko umeće da se to smesti na mnogo manje papira.

Valja reći da sam se osmehnuo na početku videvši da zbirka ima predgovor, što je iz meni neznanog razloga nestalo iz sastavnog dela današnjih izdanja. Još kada je autor urednik časopisa Etno-kulturološki zbornik i čijih su ruku dela Kulturologija i Sistem srpske mitologije, profesor Sreten Petrović, onda teško da smo mogli dobiti kompetentnijeg čoveka da nam na četiri strane da uvod u ovu folklorno-fantastičnu zbirku.

Okular, Mik Geris – Kao gost zbirke se pojavljuje čovek koga možda znaju stariji fantastičari, a u sećanju im je ostao po scenarijima za desetak epizoda Spilbergovih Neverovatnih priča, od epizoda koje potpisuje meni je omiljena Go to the Head of the Class (naš prevod Glava profesora). Kao i po radu na Gospodarima naučne fantastike, Vreći kostiju, Gospodarima užasa, Nekad davno, Instrumentima smrti, Slatkim malim lažljivicama, Uporištu i mnogim drugim serijama i filmovima.

Priča se vrti oko drugorazrednog filmadžije koji iz očaja prihvata da snima film naučne fantastike B produkcije. Na setu mu se dešava nezgoda i tu priča skreće u nadnaravno. Mogu reči da je ovo odlična priča sa vrlo dobrim prevodom Gorana Skrobonje. Jedino što mi je nejasno kako se priča urbanog horora našla u zbirci folklorne fantastike?

Ako smo vas mi, senke samo, Relja Antonić – Ovaj autor ima širok spektar interesovanja, preko ilustracija, filma te pisanja i u svemu se ostvario pomalo. No kako je ovo deo sa pisanjem tome ćemo i posvetiti pažnju. On je redovni učesnik Štavionice (internet radionica pisanja), njegove priče su objavljivane u zbornicima Nešto diše u mojoj torti, Marsonic, UBIQ, HAARP i druge priče o teorijama zavere, baš kao i na našem portalu, gde je pozvan da postane član AVKF tima.

Pripovest o selu koje je svugde i nigde i o potrazi jedne duše izmučene, od vrste davno izumrle. Jako upečatljiva i dobra priča, iako ta poetičnost u njoj nije stil koji mi je prirastao za srce, u ovom slučaju sasvim odgovara temi i samoj zbirci.

Ulica gloga, Laura Barna – Autorka je prilično nova u ovom našem fantastičnom žanru, njene knjige se uglavnom bave istorijom, arheologijom i ličnostima koje su na neki način bile bitne. Neke od izdatih knjiga su Protovir, Crno telo i Dijalog o kamenu, koju interesantno izdaje društvo Lazar Komarčić iako nije fantastika. Takođe je esejista i likovni kritičar.

Istorija jedne kuće i sudbina jednog klavira, sve to kroz oči dve stanovnice kuće, dvonožne i četvoronožne. Mogu reći da mi se priča dopala, ima nekoliko jakih rečenica. Mana priči je što je verovatno toliko dobra da je folklor u njoj progutan, odnosno deluje umetnuto i kao da bi i sama priča o kući i njenoj sudbini bilo dovoljno da ovo bude odlično. I još nešto, zaista bi voleo znati kako izgleda žena mačkaste fizionomije?

Zato postoje dan i noć, Ilija Bakić – Teško da ima mnogo čitalaca fantastike kod nas koji nisu upoznati sa opusom ovog autora. Pre svega se pojavljuje u zbornicima Tamni vilajet, Beli šum, Nova srpska fantastika, a ima i svoja zasebna izdanja Led, Jesen sakupljača, Novi Vavilon i mnoge druge. Poznat je i kao veliki poznavalac stripa i kritičar.

Sve bi majka za čedo učinila, pa tako i u priči ovoj, čini sve da mraka što joj čedo obuzima nestane ko kad dan zameni noć. Priča koja se lepo uklapa u temu zbirke i sasvim lepo je i napisana. Mana je neuverljivost, nije me ubedila da se odista moglo desiti. Da žena koja je tek netom izgubila muža nije u mrkloj crnini i tuzi, da sve to zatomi i vračara ne opazi, mislim da ne biva.

Roga, Đorđe Bajić – Spisatelj koji je pre svega kritičar ponajviše filmski, ali zna preći i u druge sfere. Njegov prvi roman Ostrvo prokletih spada u palp horor, dok su Žuta kabanica i Jedno đubre manje trileri sa primesama horora.

Hronika jednog zločina sa natprirodnim elementima. Ljudsko zverstvo ili strahotan mit, prosudite sami. Bajić je uverljiv i sve možemo da zamislimo, jako dobra priča. Napomena za autora, časopis Metak nije senzacionalistički, jer u tekstovima o oružju ništa od senzacije nema, kako volim da ponavljam svojim autorima ’Jako pazite na činjenice, uvek neko zna više’.

Zapis, Ivan Branković – Do sada objavio dva romana Prometejev dnevnik i Projekat Herkules, a jedna njegova priča se nalazi u zbirci Čuvari zlatnog runa.

Brza priča o dva istraživača astronauta, koji otkrivaju nešto što se kosi sa naukom, ali mit i jeste oduvek prkosno stajao nasuprot nauci. Brza i zabavna pričica, ali kao da je istrgnuta iz neke veće celine.

Zona, Mihajlo Vitezović – Filmadžija i grafički dizajner, tvorac mnogih naslovnica knjiga u nas.

Filozofska horor priča o mestu gde možeš ne postojati, a neki ljudi i žele da ne postoje, da nestanu. Autor koji mnogo obećava, jako dobra priča. Jedini problem je što vrlo nategnuto spada u temu zbirke.

Seoba, Matilda Veljković – Slikarka i spisateljica folklorne fantastika, ima dva izdana naslova Zmaj i Milena i Vidarka.

Priča o bolesti koja ne bira koga nosi i o jednoj običnoj porodici. Uz folklorne motive i tugaljiv ili srećan kraj, zavisi kako se uzme, ova priča ima šta da vam ponudi. Matilda nije razočarala i pokazala je da je ovo ipak njen žanr i da se tu oseća komotno te da nas tek čekaju njene najbolje priče.

Za njim zvona zvone, Nenad Gajić – Još jedan autor koji bi trebalo da se oseća kao riba u vodi sa zadanom temom zbirke, s obzirom na to da su njegova dela Slovenska mitologija i Bajka nad bajkama, takođe, usko povezane sa folklorom.

Kratka pripovest o dedi koji i kad vreme istekne, nađe ga za unuka. Još jedna priča koja je dobrano protkana folklorom, dobra, ni za oduševiti ni za kuditi.

Prvi put s ocem na vampire, Pavle Zelić – Kritičar, stripadžija i spisatelj sa brojnim objavljenim esejima i pričama te jednim horor romanom Peščana hronika i stripovskim ostvarenjem Družina Dardaneli gde potpisuje scenario.

Srpski folklor vrvi od priča o vampirima, i dobio je još jednu, koja je k tome i kockarska, ulozi u njoj su najviši. Priča ima odličan uvod, no onda i malo zbrzan kraj, moglo je kompleksnije.

Žena pored pruge, Branislav Janković – Novinar i pisac, autor je romana Suze Sv. Nikole, O vukovima i senkama i Vetrovi zla, a takođe je i glavni urednik izdavačke kuće Vrane.

Priča o duhovima, vozovima koji prolaze i jednoj devojci pokraj pruge. Opet se dešava to da je pripovest odlična, ali je samo horor, nigde folklora, a tema zbirke je folklorna fantastika.

Vodenica na Jezavi, Tihomir Jovanović – Pisac brojnih tekstova i priča, ima jednu izdatu knjigu Palisade i Čadori, urednik je zbornika Regia fantastica.

Radnja govori o jednom selu, jednom medaljonu i nečem od pre sto godina, što budi legende i mit. Pristojna priča sa lepim tokom i suviše prostim i jednostavnim razrešenjem.

Vila izvorkinja ili Kako su postale vile bunarkinje, Tamara Lujak – Autorka poznata upravo po svojim kratkim pričama sa primesama folklora i horora. Pomenuću njene dve knjige Vilina planina i Rečnik straha, kao i to da je jedan od voditelja radionice pisanja Reč i glas.

Priča o bunaru, vilama i porodici, te patnji majke za čedom svojom. Lep tok autorka, zna da piše, ali ovo je jako neuverljivo, bajkica za jako mladu decu što je sasvim u redu ako zanemarimo to da ovo čita odrasla publika.

Lako je biti bog, Đorđe Milosavljević – Poznati naš dramaturg i filmadžija sa naslovima koje sigurno znate, ali ovom prilikom ću navesti samo njegovu knjigu Đavo i mala gospođa.

Prikaz jednog carstva i jedne bitke, kao i božanskih života kojima naši, kratki i beznačajni, malo znače. Priča koja ima dobre opise, možeš da zamisliš sve napisano, ali pati od filmskog sindroma ’nas trojica na celu vojsku’. I moram da pitam autora: ’u nesvesti me nateravši da se uz rečni sprud iskobeljam’… kako?

Gluvo kolo, Mladen Milosavljević – Autor brojnih priča folklorne i hororne fantastike, glavni urednik časopisa Omaja koji se bavi folklorom i urednik ove zbirke sa istom temom.

O svatovima i kako se svadbeno veselje produžava duboko u smrt. Pripovest sasvim protkana našim legendama i pričama, dalo se to i očekivati od ovog autora. Nemam zamerki.

Divlja kapela, Dejan Ognjanović – Treba li ikom predstavljati doktora horora, autora Poetike horora, Naživo i Zavodnika?

Novela koja ima ton mnogih horor filmova, znate ono stranci u negostoljubivom mestu koje krije nešto užasno. Sve tu na naš način. Jako dobra priča potpuno u mom fazonu, zamerke su tek subjektivne prirode na konstrukciju nekoliko rečenica, uglavnom priča je zadovoljila i ispunila moja očekivanja.

Ona nije veštica, Oto Oltvanji – Pisac koji naginje hororu i to pokazuju njegove knjige Crne cipele, Kičma noći i Iver.

Priša koja će pokazati do čega sve mogu dovesti predrasude i alkohol. Uz malu žensku pomoć, Ups mislim veštičju. Jako, jako dobra priča, bez zamerke.

Zverobraz, Miloš Petković – Pisac i urednik, do sada su mu izašle tri trilogije Vukovi sudbine, Legenda o sedam mačeva i Perunov hroničar, a uredio je i knjige Svetioničar i Dorijanovo zaveštanje.

Naravno, da je ovo priča o vukodlaku, ali i o jednoj velikoj ljubavi i patnji. Sasvim dobra priča, nemam neke preterane zamerke. Ipak daću savet autoru, opisi su jako dobri i nema potrebe da ih činiš lepšim i upečatljivijim sa dodatnim pridevima.

Dug, Nebojša Petković – Arhitekta i pisac, tvorac trilogije Poslednji grad.

Dugovi se moraju vraćati, pa čak i oni nenaplativi, i baš o tome govori ova priča. Interesantna priča sa lepom idejom i pozadinom. Ipak još bolje od toga je što vidim piščev napredak, tako da           ću mu posavetovati da poradi na samim emocijama likova.

Šinjel, Zoran Petrović – Autor horor serijala Praznik zveri, kao i ljubavnog romana Bulevar greha.

Ratna priča, uz to i o duhovima, pa još takvim koji nemaju svetle namere, a sve zbog jednog šinjela. Ova priča mi se svidela i dao bih joj i visoku ocenu. Samo da nije nemoguće da nemački bombarderi bacaju bombe na neku kafanu u nekom selu u Srbiji i to na četnike, dok se te godine dešavaju Sutjeska i Neretva, dakle Nemci su sa praktično svim snagama u Bosni, takođe, i veće četničke jedinice, ali i oni koji nisu svakako se ne šetaju selima sem ako nisu dezerteri. Opet ponavljam voditi računa o stvarnim dešavanjima.

Zmija, Sanja Savić – Dečiji pisac sa objavljenim knjigama Kad žirafa prigovori i Neoštrine, takođe se bavi i animiranim filmovima. A sad da vidimo kako se snalazi sa štivom za odrasle.

Prilično duhovita priča o svadbenim običajima. Jako lepo napisano sa pravom merom. A ako tome dodate da sam nešto i naučio, onda je priča pun pogodak.

Porod, Branka Selaković – Književnica i novinarka RTS-a do sada nije bila u žanrovskim vodama, ali su njene knjige Kapija, Glineni kralj i Narcisi bojeni crno imale dosta uspeha.

Reklo bi se ratna priča, samo što u nas odvajkada besne po dva rata, onaj stvarni i onaj duhovni, čak iako ne verujete da je i ovaj drugi isto tako stvaran. Odlična priča, nedostaje joj malo više dijaloga.

U potrazi za ukradenim vremenom, Goran Skrobonja – Prevodilac, izdavač, urednik i pisac, neke od njegovih knjiga su Poklade, Sva Teslina deca, Šilom u čelo, poznat je i po prevodima Stivena Kinga.

Magija, čarobnjaci, lopovi, mitska biča i bogovi u jednoj piči. Punokrvna epska fantastika, jako nalik Eriksonovom tonu i radnji, mnogo mi se svidelo, ali ostavilo mi je nekoliko pitanja. Otkuda zli stvor kao Balačko sa Vesnom koja se kroz celo postojanje bori sa Moranom i zar ga ne ubi Miloš Vojinović kad ote Roksandu ljubu Dušanovu?

Supa od nemuše, Aleksandar Tešić – Prevodilac, pisac i vlasnik izdavačke kuće Strahor. Njegova dela su serijal Kosingas, trilogija Miloš     Obilić i roman Kletva Kainova.

Zmije, supa, biljke, pastir, čine jednu lepu priču za laku noć. Ton i stil pripovedanja se ne razlikuje mnogo od onog u recimo Kosingasu i dobro je da smo dobili upravo što očekujemo. Utisak je da bi priči prijalo više dijaloga, sve drugo je na mestu.

Dve kapije, Boban Trifunović – Imamo pravog pravcatog debitanta na književnoj sceni i ne preostaje mi drugo do da mu poželim sreću, a i nama sa njim.

Priča o smrti, ludilu, ogledalima i narodnim običajima odnosno praznoverju. Za jednu debitantsku pripovest ovo je jako dobro. Mana: priča viče ’vidite koliko znam’, dakle, prenatrpana običajima što ne čudi od etnologa, ali smeta. I fali dijalog, ova forma prepričavane priče je van današnjih trendova pisanja.

Poslednji put u ravnici, Darko Tuševljaković – Horor pisac kome su priče u brojnim zbirkama i već je izdao tri knjige Senka naše želje, Ljudske vibracije i Jaz.

Priča o velikoj ljubavi, preprekama i veoma posebnim ljudima,. Nisam se nimalo razočarao, Darkove priče i stil mi i inače leže.

Plavi pramičak, Uglješa Šajtinac – Dramaturg i književnik, iako se prvi put srećem sa njim on je već iskusan pisac sa šest-sedam izdatih knjiga od kojih ću navesti samo neke Čuda prirode, Sasvim skromni darovi i Čemer.

U središtu ove priče se nalazi bol, osveta i magija naših starih. Priča koja mi nije legla, no ne znači nužno i da je loša, možda se baš vama dopadne. Verovatno bih kao urednik menjao neke konstrukcije rečenica i smanjio broj prideva.

Znate uprkos tome što sam neke priče kritikovao i skretao pažnju na neke stvari, to uopšte ne znači da nisam uživao u njima. To samo znači da je urednik u meni sve jači i od autora zahteva više, jer vidi da mogu i umeju. Čitalac u  meni je, takođe, zahtevan, a on se zabavio uz zbirku i ponegde i naučio nešto, što je pohvalno. Ono šta ću svakako kao urednik da pohvalim je lektorka Ana Jovanović na četiri stotine strana sam uz pažljivo čitanje naišao na dva manja previda, i to jeste za pohvalu zaista jer ono na šta ja obraćam pažnju malo njih će. Jako pohvalno je što svaka od priča ima po jednu ili dve ilustracije, od desetak autora manje ili više poznatih u žanrovskim krugovima, svakako čete ih upoznati kad budete ovo čitali. Isto tako, primetno je i da neki od naslova asociraju na dobro poznata dela, što daje dodatni sloj i dubinu ovoj zbirci

Svakako proverite čitanjem da li se slažete sa mojim prilično pozitivnim i dobrim utiskom o zbirci. A meni ne preostaje ništa nego da izdavačkoj kući Strahor poželim još mnogo ovakvih knjiga i da vas pozdravim do narednog teksta.

Sa vodičem na čaju – Radmilo Anđelković

Posted on by Redakcija

Čajanka sa Vodičem je obično petkom. Osim kada ne padne u utorak. Onda je utorkom. Razlog za izmeštanje ovog našeg druženja je što je sa nama jedan veoma svestran i nadasve interesantan gost. Pogon beskonačne neverovatnoće koji ovih dana nekako uporno izvrće namere Autostoperima rešio je i da nam se osmehne, pa smo imali priliku da porazgovaramo sa Radmilom Anđelkovićem. Malo o njegovom novom romanu ’Unazad’ a malo o… pa, pročitajte! Dok vi čitate, nama ostaje da se našem gostu najiskrenije zahvalimo.

  1. Roman „Unazad“, koji je i povod današnje promocije – koliko je to Vaš pogled unazad, retrospektiva nekog Vašeg rada, odnosno koliko autobiografskog ima u ovom romanu? Možete li nam reći nešto o samom romanu i kako je on nastao?

UNAZAD nije retrospektiva, roman nije autobiografski, roman je vrištanje protiv stavova da je SF crk’o načisto. Roman je, takođe, sudar sa užeglim literarnim stavovima o izboru i iscrtavanju likova, naraciji, prepričavanju i dijalogu. Možda ne bih savetovao početnicima, ali isluženi pisac ima sva prava i obavezu da se sukobi sa formalizmima u literaturi. Neću vam ništa reći o samom romanu, on sadrži sve o nastanku. Moraćete da pročitate. Jedino vam mogu reći da je pisanje uvek proces, da mora da postoji nešto šta će pisca naterati da piše, a kako i koliko je uspeo ostaje čitaocima kao zadatak.

  1. Na našoj SF sceni prvenstveno ste poznati kao majstor kratke forme. Iako Unazad nije Vaš prvi roman, nama je ovo jedinstvena prilika da Vas pitamo da uporedite izazove sa kojima se autor suočava kada je u pitanju rad na ove dve forme?

Za žaljenje je ako sam na našoj SF sceni poznat kao majstor kratke priče. Godinama sam tvrdio da je kratka forma arčenje ideja. Online književna radionica Znaka Sagite, koju nisam ja pokrenuo i nikako da se odbranim optužbi da sam je „oteo“, obavezala me je da primerom poduprem nove autore u pisanju fantastike. Za tih nekoliko godina sam napisao, mislim, devetnaest kratkih priča i nijednom mi nije pala na um misao da nešto arčim. Jednostavno, mladi pisci moraju da krenu od kratke priče da bi se mogli suočiti sa dužom formom. Nažalost, duža forma se ne može online razvijati ili ja to nisam umeo. Dakle, moja zbirka KRATKE PRIČE I AKVARIJUM ZA ZLATNOG KARAŠA je retrospektiva promena kroz koje sam prošao u pisanju kratke priče za trideset godina. Opet, više informacija za mlade pisce. Govorim o tome da pisac ne sme za sobom da ostavi samo svoje priče, nego i kako se do njih dolazi.

  1. SF pisac, scenarista, dramaturg, kulturni aktivista – mnogo toga umetničkog – i dipl. inženjer tehnologije! Radili ste na vrlo zanimljivom mestu – na Vojno-tehnološkom institutu. Odakle ovako neobičan spoj interesovanja i koliko je rad na ovom Institutu bio inspiracija za stvaranje priča? Ima li neka zanimljivost ili neka možda anegdota u vezi sa tim (koju smete da podelite sa nama)?

Zašto je to neobično? Pokretači SF u svetu nisu bili književno nego stručno obrazovani. Do književnog pristupa je trebalo bar još četrdeset godina. Naučno istraživanje je krajnje inspirativno za pisanje SF. Zamislite šta sve jednom istraživaču padne na um dok sređuje svoje rezultate, a ne sme da ih zapiše, jer nije „naučno“. To je izvorna veza između science i fiction. Da li je bilo zanimljivosti ili anegdota? Naravno da jeste. Neke od njih su završile u mojim objavljenim pričama. Priče o tome kako sam lovio fantomske oblake nad Srbijom početkom devedesetih ili pravio nevidljivim mostove u odbrani od bombardovanja u Bosni ostale su nenapisane. Problem mi je napravila jedna druga priča. U studiji o zaprečavanju bojnih otrova nikako nisam mogao da se setim reference, jer bez referenci nema naučnog rada. Onda sam se nekako dosetio priče INTERMEZZO ZA KONTAKT (objavljeno u SIRIUS-u), ali nikako nisam mogao da navedem SF priču kao izvor, zar ne? Još jedna moja duža priča, opet SIRIUS, oslikala je zanimljivu situaciju. Želeo sam da opišem klasično trovanje nervnim bojnim otrovom. Kad sam napisao činilo mi se banalnim i neuverljivim. Na kraju, izmislio sam trovanje i sve je došlo na svoje mesto. Činjenice nisu uvek jedino sredstvo u pisanju.

  1. Jedan ste od osnivača Društva Lazar Komarčić a bili ste i urednik našeg najstarijeg žanrovskog fanzina „Emitor“. Koliko se scena danas izmenila? Šta je bolje a šta lošije u odnosu na nekada?

Najgore je što se domaća scena fantastike raslojila. Negde smo zabrljali i izgubili kompaktnost koju smo postigli. Možda je to i dobro, ali uopšte nije prijatno kad više ne znate ko šta i kao piše.

  1. Kada pogledate ’unazad’ da li biste nešto uradili drugačije? Ako da, šta biste promenili? (ukoliko nije već rečeno)

Uprkos mišljenjima, nikada nisam uticao na domaću fantastiku. Jednostavno, nisam mogao ni da sam hteo. Čak sam, u više navrata, pauzirao po više godina. Jesam se trudio da sačuvam svoje mesto u pisanju i fandomu, ali više od toga ne. Ne bi mi pomogao ni vremeplov.

  1. Ko je Radmilo Anđelković privatno? U čemu uživate i koja su neka Vaša interesovanja, osim fantastike? Kuvanje?

Radmilo Anđelković privatno sve što mu se dopada mora i da nauči. Ako budete u prilici da pregledate moju biblioteku biće vam jasno. Posebna mesta imaju istorija, arheologija i kuvanje. Da ne pominjem SF i omladinsku literaturu. To znači da su moje knjige na pet različitih mesta u kući.

  1. Nezaobilazno: sa kim biste od autora (dozvoljavamo i žive i blaženopočivše) najradije popili kafu/čaj ili neko piće? Ko bi Vam bio dragi sagovornik?

U personalnoj svađi sam sa anglosaksonskom literaturom. Oni ne čitaju mene, ja ne čitam njih. Porazgovarao bih sa Ursulom LeGuin. Možda bih nadigao Asimova ili Herberta. Uvek su mi više prijali razgovori sa našim piscima koje more iste muke. Koliko god u ovom trenutku izgleda neobično – sa Bobanom.

  1. Moramo da pitamo i Vas: imate li neki savet za nas?

Mnogo ste mi pomirljivi. Fandom je po definiciji isključiv, pa morate da imate stav preko koga se ne prelazi. No, slični moji stavovi se nisu pokazali funkcionalnim, pa je možda bolje da me ne poslušate.

Morgan Lost, br. 12 Klovn ubica

Posted on by Kristijan Šarac

Za ovo kratko vreme koliko pratim Morgana za vas, postao je jedan od mojih omiljenih SBE junaka, i neki ljudi su pomislili da dovoljno dobro pišem o njemu (nećemo dublje ulaziti u to, poverujmo im na reč) te mi omogućili da pišem i predgovore. Pitate se sigurno da li sam imao tremu? Odgovor je ne, nisam, ali osećaj odgovornosti jeste nešto što je kod mene prevladavalo. Naime, čitaocu treba reći i ako je epizoda loša, a učiniti to na zanimljiv način je već stvar veštine. Takvi tekstovi zahtevaju od vas mnogo predznanja, baš kao i ovi. Recimo ovaj broj je sa veoma inspirativnim naslovom, pa sam mogao spomenuti Penivajza (još vam ne da da spavate, zar ne?), Džona Vejna Gejsija (kog je lektorka izdanja u sređivanju teksta nazvala imaginarnim, ali oprostićemo joj, greške se dešavaju i ovakvim napomenama se ispravljaju) i o malo poznatom filmu Klovnovi ubice iz dalekog svemira. Što bi trebalo da mi oteža pisanje uvoda, jer sam kao već sve spomenuo u vezi sa temom. Ne, ipak nisam sve (Šta? Pomislio sam, bićete iznenađeni, a vi samo slegnuste ramenima). Pa dobro, da onda pređem na stvar. Pošto nam pajaci ili klovnovi prvenstveno izazivaju asocijaciju na cirkus, zašto ne bismo saznali malo više o njemu.

Verovatno cirkus mnogi od vas povezuju sa ogromnim šatorima, ali u krivu ste. Cirkus je postojao još pre naše ere i znači arena. Grci i Rimljani su u cirkusu imali prave spektakle poput trke bornih dvokolica (kao u filmu Spartak), borbe gladijatora, besplatne hrane i mnogih drugih atrakcija, pa otud i ona kovanica ’hleba i igara’ rimskog pesnika Juvenala. Moderni cirkus kakav mi znamo sa šatorom i stolicama se pojavljuje krajem osamnaestog veka u Londonu i takav je do dan danas sa manjim izmenama repertoara. Valja spomenuti još nekoliko stvari bitnih za cirkuse koji su se desili početkom dvadesetog veka, a jedna od njih je svakako i ruska nacionalizacija cirkusa kojom stvaraju brend i iz njihovih cirkuskih školi izlaze vrhunski majstori sa posebnim akcentom na akrobate (veština doneta iz Kine). Druga bitna stvar se dešava u Americi gde prave vozove za potrebe cirkusa sa vagonima za životinje i tako im omogućujući da obilaze celi kontinent. Uostalom, cirkusi su prvi počeli sa grandioznim reklamama, kao što je Najveća svetska predstava. Danas cirkusi izumiru, jer su mnoge tačke postale politički nekorektne, kao krotitelji životinja (veština potiče iz starog Egipta, gde su dresirali lavove) ili bradate žene (danas pobeđuju na takmičenjima, ne zato što su najbolje u tom što rade, nego je nekorektno da ne pobedi), predmjevam da bi svet izgledao bolje kad bi ljudi više mislili na tristašezdeset ratova koji se vode širom planete u svakom trenutku i povređuju više od nečijih osećaja. No i ja svašta pričam, pošto je evidentno istina postala govor mržnje, a svet je pun ’cirkusanata’ i bolje da pređem na strip pre nego budem optužen za nešto nekorektno i postanem nepodoban.

Klovn ubica – Na samom početku vidimo našeg junaka u jednom od svojih stanja ili barem tako izgleda. Potom ćemo pomisliti da gleda film i to neki treš slešer u kom klovnovi i navijačice proganjaju jedni druge. A možda je sve to i umislio, jer se budi na vrlo čudnom mestu i nema pojma kako je tu dospeo. Scena u policiji sa Reginom nam razjašnjava da tamo nije dospeo svojom voljom. No priča mu je puna rupa, baš kao i sećanje u koje više ne sme imati vere. Pogotovo kada počnu da se dešavaju zločini istovetni onim iz filma kog se tako živo seća na momente, a koji ne postoji u stvarnosti. Čak je i Pandora zbunjena onim što saznaju hipnotišući našeg heroja, i pomišlja i najgore, no Morgan je umiruje. Istraga ga vodi u obračun sa bivšim vojnicima i sećanjima koja naviru čineći ga sve nesigurnijim. Kako halucinacije postaju sve gore, Morgan sve više sumnja u sebe, čak traži pomoć od Igren. Dok se snovi i utvare prepliću sa stvarnim, naš heroj se nada da nije prešao tu nevidljivu liniju. Na kraju, slučajan susret rešava slučaj. A vi saznajete da svaki uspeh ima svoju cenu, samo je pitanje koliko ste voljni da platite.

Scenario je takav da sam siguran da je Kjaveroti ovom pričom najviše udovoljavao samom sebi. Naime, filmska tema mu je dala prostor da da omaž većini svojih omiljenih režisera, između ostalih tu su neizbežni Hičkok, Tarantino i nama jako  značajni Fric Lang. No, nije se tu zaustavio, ovaj put je pokazao i koliko voli noar filmove omažem Veroniki Lejk zvezdi istih. Baš kao što pokazuje koliko voli slešer, naime neke od scena su skoro pa istovetne onima iz hitova tog horor pravca. Ali kao urednik moram da pitam, ima li SBE lektora, dođavola? Pošto sam bio u prilici da vidim originalnu tablu znam da nije do prevodioca, već propust u originalu, naime isti film ima dva naslova i menja ih više puta u toku epizode, kako zgodno, ali uvek će se pojaviti neko da primeti. Val Romeo je jako slična Ambroziniju po svojim radovima, zato toliko volim kad vidim njeno ime na naslovnici, jer znam da dobijam crtež koji meni najviše leži. Primetiću i to da Boneli u svojim redovima ima sve više autorki, koje su sjajne, a Val je jedna od zvezda. U ovoj epizodi smo hodali po nevidljivoj liniji dobra i zla, ne znamo još da li smo ostali sa pogrešne strane.

Pored vode – Đ. G. Aves

Posted on by Jovana Đorđević

Posle letnjeg popodneva sunce je doseglo svoju najveću tačku. Ljudi su uveliko uživali u šetnjama po ovakvom prijatnom vremenu. Novosadski kej je izgledao prelepo! Dunav je brzo tekao, kao po običaju, dok mu se plava boja ogledala u boji podjednako plavog neba. Taj pogled je prosto odmarao oči. Marko je, kao i svaki put, sedeo zavaljen na kameni stub i uživao čitajući knjigu. Želeo je da iskoristi svaki delić svog vikenda. Ponekad bi tako pravio male pauze u čitanju i spuštao pogled ka plavoj reci koja mu je svojom energijom punila unutrašnje baterije.
– Hej, tu si, svugde sam te tražila. – začu se ženski glas koji je dopirao iza njega.
– Tijana, to si ti? Otkud ti ovde? – reče Marko uzbuđeno.
– Pa, šetalo mi se, tada mi pade na pamet da si ti stalno na ovom mestu, pa rekoh da navratim, ako ne smetam? – izusti ona i sede kraj njega.
– Ma ne smetaš, šta ti je? Šta ima, nisam te video dve nedelje?
– Ništa, spremam neke radove za posao i tako. Ništa posebno. – reče Tijana.
– Hoćeš da napravimo krug pored reke?
– Što da ne? Haj’mo! – reče ona.
Ustali su i zaputili se u pravcu Duginog mosta. Ptice su letele na sve strane, bilo ih je lepo posmatrati. Ubrzo su prošli most i zaputili se ka delu na suprot tvrðave. Hodali su polako, dopuštajući da im topao vazduh miluje lica. U tom trenutku osetiše nešto čudno. Snažno podrhtavanje se osetilo duž cele reke. Ljudi su počeli da vrište i beže što dalje od ovog mesta. Tijana se zbila uz Marka koji ju je držao u naručju. Pogled mu je pao na uskomešanu vodu. Prišao je malo bliže i zagledao se ka dnu. Talasi su se skroz uzburkali. Za trenutak su oboje posmatrali nemirnu reku sve dok ih novi drhtaj tla nije oborio na pod. U tom trenu iz vode izroniše dve letelice, jedna za drugom. Druga, koja je bila nalik našim vojnim avionima zapuca u pravcu duguljastog objekta koji je jurio ispred nje. Duguljasta letelica proleti tik ispod mosta dok joj je druga bila za petama. Zeleni zraci poleteše ka njoj ali se samo odbiše od njen trup.
– Bože, šta se dešava? – vrisnu Tijana.
– Ovo je nemoguće! Ova tehnologija nije sa ove planete! – tek što su to izgovorili kad letelice projuriše iznad njihovih glava. Jurile su iznad vode još nekih kilometar-dva kad duguljasta letelica nestade iz čista mira. Marko je trčao sa Tijanom ka stepenicama koje su vodile ka šetalištu. Nisu ni stigli da zakorače na kamene stepenice kad osetiše jak nalet energije posle kojeg izgubiše svest.
Nakon par trenutaka, probudiše se u velikoj prostoriji, sedeli su na kožnim foteljama, a oko njih su se šetali ljudi obučeni u uniforme. Svako od njih je bio zadužen za rad na nekakvim kompjuterima. Ubrzo primetiše da su im gosti otvorili oči i brzo se svi skupiše i prestroiše u jedan red.
– Kapetane, budni su! – reče visoki čovek svom pretpostavljenom.
– Ko ste vi ljudi?! – vrisnu Tijana.
– Oprostite što smo vas doveli na ovakav način u naš brod, ali drugačije nije moglo. Mi smo iz budućnosti. Vi se nalazite na ratnom brodu „Zvezdana noć“, mi dolazimo iz daleke 3004. godine – reče kapetan polako koračajući ka njima. – Moje ime je Oliver, a razlog vašeg dolaska na „Zvezdanu noć“ je taj što ste izabrani da postanete članovi Zvezdane flote.
– Molim, ko nas je izabrao? Ja ništa ne razumem! – reče Marko.
– Izabrala vas je Zvezdana flota, tačnije njen komadant, general Foks Redmond, čuveni! – dodade kapetan.
– Sve je ovo previše za mene. – reče Tijana koja ubrzo izgubi svest.
Marko je uveliko razgovarao sa kapetanom pored velikog prozora na brodu koji je pružao pogled na celi Novi Sad.
– Kako ćemo stići u 3004. godinu, Olivere? – reče Marko.
– Vrlo prosto, samo moram da te upozorim, vremenski skok može biti jako nezgodna stvar za početnike. Savetujem ti da se čvrsto držiš! – reče Oliver uz smeh.
U tom trenutku on dade znak pilotu i veliki bljesak se prolomi duž čitave letelice. Bila je to toliko jaka svetlost da je Marko izgubio tlo pod nogama. Kada se probudio shvatio je da sedi na podu naslonjen na kameni stub, a ispred njega je tekao nemirni Dunav. Brzo se pridigao, spustio knjigu koja mu se do tada nalazila u ruci i osmotrio okolinu. Ljudi su šetali u svim mogućim pravcima, dan je bio miran i prijatan, kao da se ništa značajno nije dogodilo. Pogledao je reku, od letelica nije bilo ni traga ni glasa. Hladan znoj ga je oblio istog momenta. Da li je moguće da je upravo imao najčudni san u svom životu? Mnoge misli su mu se vrzmale po glavi. Tada ga prenu glas iza njega.
– Hej, tu si, svugde sam te tražila. – reče Tijana koja se pojavila ni od kuda. Osmeh joj je blistao na suncu dok su joj se oči oslikavale u plavoj boji Dunava. Sve je bilo mirno, kao i što treba da bude u ovo doba godine, samo voda nije mirovala. Kao da se nešto spremalo. Nešto čudno, a možda je i to deo nekakvog sna?

Đ.G. Aves