Blog

Autostoperska paralela – Vila Šatorica

Posted on by Redakcija

[wrc_column grid=“2″ width=“1″ type=“start“]

Vila Šatorica, zbirka priča mladog autora Borisa Mišića, objavljena je u Decembru 2016. godine u izdanju Presinga. Boris Mišić je rođen u Rijeci, 1974 godine. Svoje detinjstvo je proveo u Pećima, kod Bosanskog Grahova za koje tvrdi da je najlepše mesto na svetu. I ako sada živi u Novom Sadu, veliki broj njegovih priča inspirisan je krajem u kojem je proveo svoje detinjstvo i deo mladosti.

Boris Mišić je poznat po svojim kratkim pričama koje su objavljivane u velikom broju domaćih i stranih časopisa, zbornicima i tematskim zbirkama, od kojih su svakako najpoznatije „Torte“. Kao jedan od uređivača zbirke  „Nešto diše u mojoj torti“, Boris je osvojio ljubitelje fantastične proze i horor priča.

Pre nego što sam počela da čitam zbirku, zainteresovala me je tolika ljubav prema mestu u kom je odrastao. Istraživanjem o tom kraju sam shvatila da Boris ne samo da je imao predivno mesto za inspiraciju, već da je u mnogim pričama opisao lepote tog kraja, pa čak i svoju zbirku darivao imenom „Vila Šatorica“, inspirisanu lepotama Šator planine.

Nisam žurila sa čitanjem Borisovih priča. Želela sam svakoj da posvetim vreme, i nisam ih čitala redom, to je i prednost zbirke priča, jer ne iziskuje od nas da pratimo redosled, kakav je u zbirci. I ako verujem da je Boris pažljivo promislio o redosledu svojih priča, a sigurno ću im se vraćati s vremena na vreme, obećavam da ću iščitati baš tako kako su poređane u zbirci.

Nekoliko godina sam pratila Borisov rad, nekada se dešavalo da se u istim časopisima nađu njegove i moje, pa sam sa velikim interesovanjem iščitavala njegove priče, jer ume da napravi odličnu atmosferu, dobro vlada kratkom formom, a svaka reč mu je odmerena i na pravom mestu, što čitaocima pruži veliki užitak.

Najzanimljivije u Borisovom stvaralaštvu je što se drži fantastike, i ako na momente prikaže neverovatno jake emocije, rat, duboke misli, sve je njegovim rečima zaogrnuto u interesantan fantastičan svet, gde lepota prirode i ljubav isplivaju na površinu.

Kod Borisa ćemo u retkim slučajevima naići na klasične borbe dobra i zla, koji su uglavnom motivi za stvaranje fantastičnih priča. U njegovim pričama, moramo tražiti dublju simboliku, pustiti da nas njegove reči ponesu…

Moramo dozvoliti sebi da se prepustimo emocijama, da se rasplačemo ili nasmejemo, da se na junake njegovih priča naljutimo ili da ih podržimo. Svaki junak u njegovim pričama nosi duboku poruku, Boris nam je pružio priliku da kroz 24 odlične priče upoznamo sudbine ljudi, fantastičnih bića, ali i njihovu okolinu, mesta, stavljajući sve u njegove čarobne svetove, pune interesantnih dijaloga. Iako su dijalozi u pričama uglavnom kratki, ne smemo mu zameriti, čak i tako kratki dijalozi nose veliku količinu emocija. Kao u pričama „Anđelina pesma“ i „Exit“, gde iz nekoliko rečenica možemo osetiti sve što junaci proživljavaju.

Sjajno je što je svakoj priči dao priliku, od svake zasebne priče može napraviti čitav novi svet i proširiti je na roman. Odlično je što svaka njegova priča može biti deo celine kao što je roman, ali je takođe odlična i u kratkoj formi. Omiljena priča iz zbirke „Vila Šatorica“ mi je „Dete Dinare“ gde nas Boris u formi dnevnika, u rasponu od jedne decenije vodi kroz ratni period do trenutnog stanja glavnog junaka. Na momente dok nas vraća u mračnu atmosferu, ogrnutu ratom, prepoznajemo se svi koji smo zapamtili periode ratovanja, a naša zemlja ih je imala prilično.

Svakako, najemotivnija priča, bar za mene u ovoj zbirci je „Jedne julske večeri u Grahovu (Vila Šatorica)“. Vraćala sam se toj priči više puta, i svakog puta me iznova uznemirila, prikazujući jedan svet rascepljen ratovanjem, tugu nad sudbinama zbog nečijih viših ciljeva… Susret sa vilom, preispitivanje sebe, sve  obavijeno autorovom ljubavlju prema tom mestu, sve je savršeno složeno u ovu priču.

I ako sam za Borisa saznala kao pisca neverovatnih priča zaogrnutih mistikom, horor tematikom, fantastičnim pričama, nakon čitanja ove zbirke mogu slobodno reći da nas Boris na vešt način provodi kroz razna stanja ljudskog uma, kroz lepote polja, šuma i planina, ali i kroz ratove, razaranja, ljudskih uništenja.

I baš zbog toga svako treba da pročita Borisove priče iz ove zbirke. Zato što će svakog pogoditi, svako će se pronaći u nekom od junaka, svako će naći nit koja nas povezuj i kako Boris u svojoj priči navodi:

„Vila ili veštica ipak sam žensko. A mi ne volimo da nas zaboravljaju. Nećeš zaboraviti baš sve. Ovo ćeš pamtiti. Zauvek.“

Ova zbirka treba da se čita! Da se stalno vraćamo ovim pričama i da ih ne zaboravimo. A i da hoćemo, nešto jače od nas, neka nevidljiva sila, možda baš ta vila Šatorica nam neće dozvoliti, stalno će nas podsećati na to. Na mesta, periode, na junake, na strašne i nevidljive sile, ili na lepe i okomite vrhove Šator planine, i jedno vreme koje je Boris u svojim pričama uspeo da zarobi i sačuva.

Volela bih jednog dana da svaka njegova priča preraste u roman. Rado ću svaki od tih romana pročitati, a do tada uživaću u njegovim kratkim pričama.

[/wrc_column][wrc_column grid=“2″ width=“1″ type=“end“]

„Vila Šatorica“ je prva samostalna zbirka priča Borisa Mišića, novosadskog pisca koji je rođen 1974. u Rjeci u Hrvatskoj, a detinjstvo i deo mladosti proveo u Pećima, kod Bosanskog grahova. Zbirku čine 24 kratke priče, koje sam ja doživala kao svojevrsne filozofske traktate o smislu i besmislu, inspirisane strahotama rata. Boris se u pričama bori sa demonima prošlosti i sadašnjosti koji uz rat idu. Bori se sa strahom od budućnosti. Bori se protiv sećanja, zaborava, iluzija, ludila. Bori se za pravo na neku normalnu budućnost, ako takva uopšte postoji.

Kroz njegove priče provejava filozofija egzistencijalizma prožeta idejom apsurda. Stil pisanja je lagan i pitak, rečenice prosto klize (zagrcnućete se zbog teme), preokreti u pričama su fantastično urađeni, ništa nije onako kako se na prvi pogled čini, kraj se ne da naslutiti iako su priče kratke.

Neke od priča pisane su iz muške a neke iz ženske perspektive, a ima i onih gde se oba viđenja preklapaju. Neke se oslanjaju jedna na drugu, dok neke stoje sasvim samostalno.

U pričama koje su vremenski smeštene u prošlost, Boris se bori sa strahotama rata (kao što su smrt, banalnost i besmisao), u onima koje su smeštene u sadašnjost bori se sa strahom od života i onoga šta život sa sobom nosi. U pričama smeštenim u budućnost, bori se protiv tehnologije, Senovitih… i apsurda. Postoji i par bezvremenskih priča koje su obojene tugom.

Kroz „onostrano“, Boris se bori sa različitim stanjima uma. Dakle, demoni koji ga progone su veoma stvarni. Čovek (i sve ono ljudsko u njemu) je ugrožen, čovečanstvo je na rubu ponora.

Da li opasnost leži u tehnologiji? Da li je spas u prirodi i okretanju istoj? (Inače opisi prirode su veoma lepi, iz svake rečenice izvire gotovo opipljiva ljubav prema njoj.) Kakva je budućnost dece? Šta će na kraju biti sa svom tom živom, umrlom, nerođenom, mrtvorođenom ili mrtvom ali veoma „živom“ decom? Ko će pobediti, vile, veštice ili Senoviti? Može li se zlo koristiti u borbi protiv zla? Da li ljudi zaista uvek zaboravljaju dobrotu i pamte samo zlo? Kako se odupreti zavodljivoj moći ambisa i tame?

Iako je u svim pričama primetna ljubav prema prirodi, ljudima i životu, čini mi se da Boris nikada neće pobediti svoje demone u potpunosti, da je ta bitka odavno izgubljena, ali se nadam da će naučiti da živi sa njima.

Knjiga je teška i mračna, mada Boris ostavlja prostora za nadu. Ne nadu u bolje sutra, već nadu da to užasno sutra može biti promenjeno, možda čak i potpuno uništeno, pa ponovo izgrađeno po uzoru na ono staro, samo bolje, savršenije, bez pomoći đavola, možda čak i bez ljudi.

Da se ne lažemo, knjiga nije bez mana. One se otkrivaju u sitnim stilskim nesavršenostima i nekim stereotipnim prikazima. Nekoliko priča kao da je pisano za „mlađane tinejdžere“, mada to možda i nije tako loše jer ostavlja mogućnost čitaocu da na trenutak odmori od „teških“ tema i nasmeje se koji put.

Možda su ženski likovi mogli biti raznovrsniji i psihološki bolje profilisani. Možda su se u nekim pričama mogli izbeći stereotipi. Možda je mogao da ubaci malo više dijaloga. Možda… ovo je samo moje subjektivno mišljenje.

Iskreno, volela bih da ova zbirka preraste u roman. Dok sam čitala priče stalno sam težila povezivanju likova i događaja, traženju karika koje nedostaju, popunjavanju praznina. Nadam se da će uskoro Boris odgovoriti na sva pitanja koja su ostala otvorena.

Knjigu preporučujem svima koji su se zasitili lakog štiva i koji traže odgovore na neka metafizička pitanja, koji razmišljaju o smislu, bogu, paklu, o budućnosti. Na mene je ostavila snažan utisak.

[/wrc_column]

Sa vodičem na čaju – Miloš Petković

Posted on by Redakcija

Godišnji odmori su se završili, buka oko početka septembra se stišava, a mi smo u opštem haosu ovih dana ipak našli vremena za čaj sa još jednim domaćim autorom fantastike. O ljubavi prema pisanju, motivaciji, iskustvima i planovima, razgovarali smo sa Milošem Petkovićem. Autoru se zahvaljujemo, a vas ostavljamo da proverite o čemu smo sve to razgovarali.

  1. Čini se da je ljubav prema pisanju odnela prevagu u Vašim životnim odlukama i opredelila Vas kao pisca po zanimanju (sa čak 9 objavljenih romana pre 30. godine). Ali kako i zašto baš fantastika, posebno folklorna fantastika?

Upravo tako. Smatram da svestranost istovremeno može biti i mana i vrlina. Ja sam se, tražeći sebe, bavio sportom, radio nekoliko različitih poslova, bio manje ili više uspešan da bih se, na kraju, fokusirao na pisanje. Ono je uvek bilo tu negde, pomalo u senci, mamilo me i, posle prvih napisanih priča i objavljenih romana, osvojilo me. Inače, što se produktivnosti tiče, u poslednjih desetak godina sve više i više čitam (mada sam i kao klinac prednjačio u čitanju, bar u mom okruženju), stalno gledam predavanja poznatih svetskih pisaca, obraćam pažnju na njihove pristupe pisanju, na sve ono što mi može pomoći da i sam napredujem, pa otud taj detalj da pišem gotovo svakodnevno, izbacim po nekoliko strana, skupljaju se materijali, priče, poglavlja koja brusim, sređujem… Jedna napisana strana dnevno daje vam 365 strana godišnje, eto materijala koji, uz dobar rad, može postati još bolji roman ili zbirka priča. Ako je čovek vredan i istrajan, nema šta da brine. Mene fantastika privlači, pre svega, kao čitaoca. S druge strane, kao piscu mi pruža mogućnost da se razmašem, da se poigravam i spajam naizgled nespojive stvari, volim takve izazove. Što se tiče folklora, tu već imam motiv – smeta mi popularnost mitologija nekih drugih naroda, istovremeno i zapostavljenost naše mitologije koja ni po čemu ne zaostaje od npr. grčke ili nordijske, raskošna je, bogata i zanimljiva. Uostalom, jedina je mitologija u svetu koja živi putem običaja koji se i danas primenjuju u svakodnevnom životu, to treba sačuvati, a knjige jesu najbolji čuvari od zaborava.

  1. Grad na Nišavi je svojom bogatom istorijom očigledno nepresušni izvor inspiracije i dom većem broju pisaca fantastike. Koliko Vi lično crpite inspiraciju iz svog okruženja ili možda imate neki drugi pokretač za stvaranje?

       Niš me inspiriše mnogo više nego što sam i mogao da pretpostavim kada sam počeo da se bavim pisanjem, ali i mnogo manje nego što mogu da postignem. Sreća pa s iskustvom raste i produktivnost, oko bolje zapaža, mašta je sve moćnija, a tu je još nekoliko pisaca koji preko svojih knjiga promovišu Niš. Takođe, okolina grada Niša i jug Srbije jesu nepresušni izvor za inspiraciju, usmena predanja, istorijski događaji, urbane legende, prirodna bogatstva. Tu bih dodao, citirajući Stivena Kinga, da je inspiracija ponekad poput groma – odjednom vas udari, kada se najmanje nadate. Takođe, za mene je kao duh iz lampe, dolazi niotkuda i ne ida nikuda – uvek je tu za onog ko je ne čeka već je traži.

 

  1. Postoji li neki lik iz Vašeg opusa koji Vam je posebno drag ili možda mrzak? Imate li možda neku zanimljivost ili anegdotu u vezi sa nastankom nekog lika?

Posebno mi je drag patuljak Secikesa Runvid, prognani patuljak-uhoda sa planine Rudnik, nekada član klana koji obitava u Podzemnom svetu, Adu. On je spadalo, ima šprahfeler, tj. vrska kad priča, neizmerno je hrabar i odan ali ne i previše emotivan – zato je i spreman da se odrekne onih koji ne zaslužuju njega kao prijatelja i saputnika. Neke od onih koji su mi bili mrski sam ubio (smeh). A što se tiče anegdota, jednom sam se mučio da osmislim prezime protagonistkinje iz moje prve trilogije pa sam to ostavio za kasnije. Međutim, gledajući fudbalsku utakmicu francuskog šampionata, zapazio sam golmana zanimljivog prezimena koje sam malo modifikovao i… Kendra Le Krom bila je „krštena“.

  1. Kako napreduje filmski projekat „Perunov hroničar“?

Prvi pokušaj bio je neuspešan. Hoće li biti drugog, videćemo. Roman se trenutno u Belgorodu prevodi na ruski jezik, u međuvremenu se pojavio izdavač iz Moskve koji će roman štampati i raditi distribuciju za rusko tržište, usput su pomenuli da im se čini da bi priča bila zanimljiva nekim tamošnjim produkcijskim kućama, ja sam dao suglasnost da to mogu da pokušaju, pa šta bude. Opet kažem, videćemo.

  1. Osim više romana i velikog broja priča koje ste napisali, priredili ste jednu dvojezičnu monografiju i uredili nekoliko dela. Kakva su Vaša iskustva kada ste se našli u ulozi sa ‘druge strane književnog stvaralaštva’, u poziciji da radite sa drugim piscima i u kojoj meri ste i kako uticali na autore sa kojima ste radili?

Sam čin pisanja vidim kao temelj, rad sa urednicima s kojima sam se do sada susretao kao svojevrsnu nadogradnju. Tu, pre svega, mislim na Dubravku Dragović-Šehović, urednicu iz Portalibrisa. Dalje, radeći u školama kreativnog pisanja (i sa decom i sa starijima), uvideo sam koliko još ima prostora za rast i napredak, dok je sam upliv u uredničke vode još jedan nivo nadogradnje za mene kao pisca. Iskustva su različita ali, uglavnom, prijatna. Ja sam bio na obe strane, ne nastupam kao kasapin, blag sam sa kolegama (smeh). Zapravo, smatram da nekome ko piše nećete pomoći samo ukoliko mu ukažete na neku grešku, kažete mu da nešto ne valja. Tek mala pomoć biće ako mu argumentujete to, objasnite zašto nešto ne valja. Na kraju, pomoći ćete mu zaista ako mu i pokažete kako da neku grešku nadomesti nečim što je dobro, što tekst koji nije baš najsrećniji čini boljim, kvalitetnijim. Drago mi je da su autori sa kojima sam radio zadovoljni, sa njima se radujem kada vidim pozitivne reakcije čitalaca i uvek se setim šta smo imali na početku, u kakvom su stanju bile prve ruke, a kakve smo rukopise slali na prelom za štampu. Takođe, nikada nisam previše uticao, iz želje da čitaoci zaista čitaju autore koji potpisuju knjigu, trudio sam se da zadržimo osnovnu ideju, priču, crte likova, specifične opise, dijaloge, sklop karakterističnih rečenica… E, kad smo kod dinamike, logike, nepotrebnih deonica koje guše, smetaju, tu volim da „umešam“ prste (smeh). Takođe, urednici su urednici, ja sam, pre svega, pisac. Zato sam i pomagao autorima savetima oko izrade korica, oko pronalaženja izdavača, oko zakazivanja promocija, davao im kontakte ljudi iz medija preko kojih bi mogli da predstave i izreklamiraju svoj rad, to već nema veze s uredništvom, to je stvar kućnog vaspitanja i dobrog pamćenja.

  1. Pripremate li nešto novo za Vaše i naše čitaoce?

Da, u priremi je i uskoro će iz štampe izaći moj deseti, jubilarni roman „Veštica iz Strašilova – Memento mori“, koji koautorski potpisujem sa ruskim piscem Antonom Ivanovičem. Radnja je smeštena u osamdesete, podno Kopaonika (Župsko vinogorje), u pitanju je forenzički triler sa elementima onostranog, ako se pogleda bibliografija koju smo Anton i ja koristili, ima tu i zanimljivih „začina“ istorije i horora. Takođe, još jedna koautorska knjiga koja se dugo sprema, „Dok zmajevi spavaju“, potpisujemo je Aca Seltik i ja, ilustrovao je Igor Krstić. Biće raskošna, prepuna sjajnih ilsutracija i mapa, velikog formata. To je, zapravo, samo prvi deo planiranoog serijala na kom ćemo nas trojica raditi. Da su ova i sledeća godina koautorske za mene pokazaće i roman koji pišem sa Mladenom Stanisavljevićem, mladim, beskrajno talentovanim piscem iz Niša koji će, siguran sam, biti pravo otkrovenje. Roman na kom radimo se zove „HAN – Legenda o Vitanu i Košuti“, priča je skroz luda. Ovako, samostalno, radim na serijalu za decu „Patuljci i vile“ i jednom „čudovištu“ koje će imati bezmalo hiljadu strana. To će biti moj svojevrsni povratak epskoj fantastici. Šta će kada stići i kojim redosledom – nemam pojma ali će mi, svakako, biti drago da to najavimo na Vašem portalu.

  1. Nezaobilazno pitanje na čajanki sa Vodičem: sa kojim biste autorom (živim ili mrtvim) Vi najradije popili čaj/kafu ili neko piće uz neobavezan razgovor?

Od živih bi to bio Stiven King. Imao bih za njega nekoliko pitanja koja bi mu, verujem, bila zanimljiva. Pre svega me zanima da li je istina da mu, kada god se zadesi u Bostonu, kamiondžije gromoglasno dobacuju „Kudžo! Kudžo!“, i da li je tačno da i on, kao Džordž Martin, u svojim knjigama ne ubija neke od likova jer se za njih tokom pisanja vežu njegova supruga Tabita i deca. Od onih koji više nisu među živima, to bi bio Tolkin. Sumnjam da se nekada rodio čovek prigodniji da sa njim podelim šolju časa, razgovora i malo Longbotom (Old Toby) duvana za lulu (smeh).

  1. I za kraj, imate li neki savet ili preporuku za naš tim?

          Samo nastavite kako ste krenuli, vrlo brzo ste postali čitan i prepoznatljiv portal u Srbiji, verujem i šire. Na jugu imate nekoliko promotera, pored mene i još nekih pisaca tu je i sjajni Darko Stanković koji već piše za AVKF. Što se tiče preporuka – možda bi mi bilo zanimljivo da vidim intervjue sa nekim od dečijih pisaca, poput Uroša Petrovića, ali i tekstove dece koja bi pisala za Vaš portal. Takođe, intervjui sa nekim od pisaca fantastike iz inostranstva bi bili sjajan dodatak. I, za kraj, primetio sam da je mnogo poznatih ličnosti kod nas zaraženo knjigama fantastike, možda bi rubrika „Poznati čitaju fantastiku“ pružila mogućnost da čujemo šta o nama dragom žanru misle neki sjajni muzičari, glumci, sportisti, slikari… Ne sumnjam da ćete, u godinama koje slede, uraditi mnogo toga dobrog za domaću fantastiku, to Vam od srca želim. Svako dobro…

Hladna preporuka – Armored Trooper Votoms

Posted on by Petar Josifljević

Rat između nacija Balarant i Gilgameš se vodio širom Astragius galaksije stotinu godina. Trenutno, na snazi je napet i nestabilan mir. Kiriko Kjuvi, vojnik na Gilgameš strani, je u poslednjem trenutku prebačen u posebnu jedinicu koja upravo kreće na tajnu misiju. On ne zna da je jedinica sastavljena od gomile izdajnika i da je misija zapravo napad na savezničku bazu. To shvata tek usred akcije, gde prvi naleti na ono po šta su izdajnici došli – čudnu devojku zatvorenu u cevi punoj svetlosti. Sada kada zna ovo, ne mogu da ga ostave u životu. Njihov pokušaj da ga ubiju je, pak, neuspešan, i on uspeva da pobegne… pravo u naručje vojske Gilgameša koja ga podvrgne teškom mučenju, uverena da je on deo zavere. Kiriko preživi i to i beži iz vojne baze, što dalje može, u pokušaju da ostavi sve to iza sebe. Nažalost, nije tako lako pobeći od prošlosti i uskoro on biva dublje upleten u zaveru čije su razmere veće nego što je mogao da zamisli.

Ovo je priča o ratu i njegovoj besmislenosti, o jednom čoveku koji se bori a ne zna zašto, koji želi da zaboravi svoju prošlost ali ne može, o zaverama galaktičkih proporcija, o ljudskoj prirodi i nadljudima, o osveti…i o više eksplozija nego u najluđim kokainskim snovima Majkla Beja!

Ovaj anime verovatno nije ono što očekujete od većine savremenih serija ovog tipa, prvenstveno jer teži realizmu. Ne, pod tim ne mislim na Code Geass/Aldnoah.Zero, pa čak ni Gundam branšu realizma, već nekoliko koraka ispred – nije za džabe ovo jedna od najuticajnijih anime serija po tom pitanju.

Za početak, roboti koji se pojavljuju ovde nisu mnogo šta više od humanoidnih tenkova sa točkovima na nogama. Nemaju nikakve neverovatne sposobnosti, ne vitlaju laserske mačeve, ne bacaju galaksije kao šurikene, lako mogu biti uništeni i jednako lako uništavaju druge robote. Čak i pešadija može da ih uništi, uz dovoljno truda. Poboljšanja koja se mogu primeniti na njih su uglavnom od „zalepi još jednu pušku na rame“ vrste.

Protagonista ne poseduje posebni porototip, novi izum ili produkt drevne tehnologije. Koristi najobičnije robote kao i svi drugi – često nekog nasumičnog koji mu padne pod ruku, a nekada i više različitih u istoj bici. Ubiće pilota i uzeti njegovog robota ili ukrasti jednog iz nekog hangara, možda pripremiti po kojeg unapred da ga upotrebi kada onaj kojim trenutno pilotira bude uništen, itd. To poslednje se često dešava te je primoran da beži peške i bori se sa pištoljem dok ne uspe da nađe novog. Nije nepobediv, ni izbliza, i skoro uvek je u opasnosti. Ono šta ga razlikuje od njegovih mnogobrojnih protivnika, zbog čega uspeva da preživi, je sušta veština u pilotiranju njegove konzerve rukama i nogama, kao i povremena upotreba zanimljivih strategija i manevara i pomalo sreće. Ne mašina koju vozi.

Naravno, to nije jedina posebna stvar u vezi sa njim. On je, takođe, galaktički šampion u igranju „kamene face“. Njegovo lice je jebena stena i izraz koji nosi tokom cele serije je uklesan u nju. Kiriko Kjuvi je personifikacija stoicizma. Poprilično sam siguran da je broj ljudi koje pobije tokom serije veći od broja reči koje progovori naglas.

Nažalost, stoici u animeima su obično takvi samo da bi bili „loše guze“, bez dobrog razloga za takvo ponašanje ili ikakve ličnosti van toga. Što je uglavnom dosadno i monotono.

Kiriko nije takav –  on je zanimljiv delom baš zbog toga što je toliki stoik. To je posledica svega što je preživeo tokom rata. Njegova iskustva ga otuđuju od ljudi, zbog čega i ne priča puno i ne želi da se zbliži sa bilo kim. Povremeno se desi se da dobije napad PTSD-a, zbog svega što je iskusio.

On nije heroj – ubija količine ljudi vredne sabranih Švarcenegerovih dela, i to bez oklevanja ili razmišljanja. To su često tipovi koji prate naređenja ili su mu se našli na putu, ne užasni zlikovci. Kiriko ubija skoro iz navike i svestan je te činjenice. Donekle i mrzi sebe zbog toga.

https://www.youtube.com/watch?v=EeljP3PhiM0

„Ako ne želite spojlere, konačni zbir je 357, i to po Gimli metodi brojanja gde se svaki svemirski brod ili tenk pun ljudi računa kao samo jedan“

Najviše o njemu saznajemo kroz njegovu povremenu naraciju ili unutrašnje monologe. Čak i oni su šturi i nikada ne prelaze u neko kukanje ili samo-sažaljevanje, uprkos tome što on jeste oštećen čovek. Takođe, nije predstavljen kao neko koga bi trebalo da sažaljevamo. Samo neko ko nosi teret svega što je učinio i nastavlja da živi sa tim.

Dosta toga saznamo i kroz njegovu interakciju sa drugim likovima – ne toliko kroz dijalog, već više kroz stvari koje čini ili ne čini. Kiriko je više čovek od dela nego od reči.

Baš kao i protagonista i ceo svet ovog animea je proizvod skoro završenog, dugogodišnjeg rata. Početak animea se dešava u gradu punom kriminala, korupcije i siromaštva, ljudi bez porodice, i bivših vojnika koji se bore za novac jer jedino to znaju da rade. Naredni deo priče je u suštini vijetnamski rat – skoro besmislen sukob u kojem se gerila vojska sukobljava sa gomilom plaćenika, a civili stradaju, sve zbog interesa nekih većih sila. Ostatak radnje se dešava na svetovima koji su sada prazne pustare, još jedna od posledica rata. Skoro je nemoguće razlučiti pozitivce od negativaca, a stalna borba, smrt i uništenje nisu ništa dramatično ili posebno jer su uvek prisutni.

A ovaj anime je pun toga. Retko kada se desi da neka epizoda prođe bez akcije, bez makar malo pucnjave ili po koje eksplozije. Dosta toga je lepo animirano…za ’83. godinu, te stoga ne očekujte išta neverovatno. Ipak, recikliranja animacije praktično nema – svaka borba, i bukvalno stotine eksplozija, su nacrtane i animirane od nule. Tokom serije ima lošije animiranih delova i vidi se da su negde štedeli budžet, ali uglavnom sve izgleda okej, sem ako imate jaku netoleranciju prema starijoj animaciji i vizuelnom dizajnu. Režija, takođe, izvlači nedostatke, i u nekim delovima ovaj anime skoro naliči kakvom noar filmu, dok tokom drugih izgleda kao Apocalypse Now pa čak i 2001: A Space Odyssey na momente. Doduše, dizajn nekih likova je prosto ružan ili blesav, to se ne može popraviti – gledam u tebe, crnjo sa džinovskim, žutim afroom.

Iako ima puno akcije, ona ne odvraća od priče ili likova – ako išta, služi im u prilog. Ovaj anime već ima prilično minimalistički pristup priči i likovima, kao i spor tempo, te akcija održava celu stvar svežom i uzbudljivom, dok u isto vreme gura priču napred. Takođe, prikazuje užas i besmislenost rata, što je jedna od bitnih tema.

Zvuk te akcije, takođe, dosta doprinosi utisku – sva pucnjava, beskrajne eksplozije, vatra i dim, kao i zujanje i kloparanje delova robota. Posebno pamtljiv je zvuk točkova koje roboti koriste da jurcaju unaokolo kao na rolerima.

Muzika je raznovrsna, i ima taj karakterističan zvuk osamdesetih – što nije loša stvar. Puno je komada muzike nalik džezu ili lakom roku, kao i više atmosferičnih tema koje su dobro, mada previše često upotrebljene. Kako serija napreduje, repertoar pozadinske muzike se povećava, i dodaje neke komade prikladnije novim lokacijama.

Od glumaca se ističe čovek koji daje glas Kiriku – uspeva da prenese njegovu stoičnost bez da zvuči monotono ili lišeno od svih emocija. U trenucima gde Kiriko izražava malo više osećanja, često iznenađenje ili bes, posebno u naraciji/unutrašnjim monolozima, on uspeva da suptilno odglumi to, kao što i priliči. Ostali glumci rade prihvatljiv posao, ali većina boljih glumaca su nažalost osuđeni na sporedne likove koji se retko pojavljuju, ili se pojave tek dosta kasnije. Možda i najbolji glasovni glumac u seriji, legendarni Banđo Ginga, je osuđen da daje glas jednom manjem antagonisti, svojevrsnom Žaveru koji juri Kirika bez prestanka. On svoju veštinu ipak najbolje pokazuje kao narator u neverovatno dramatičnim „u sledećoj epizodi“ segmentima, koje uvek vredi pogledati.

Primećujete da do sada nisam preterano spominjao likove koji nisu protagonista. To je zato što, pa, uglavnom nisu veoma dobri. Posebno antagonisti, većina njih su veoma dosadni i jednolični. Postoji samo jedan antagonista vredan pomena, a i on nije ništa preterano posebno. Razni sporedni likovi koji pomažu Kiriku su, takođe, slabo razvijeni, i isprva veoma iritantni – čak i kasnije previše odvraćaju od ozbiljnih scena svojom komedijom. Imaju dobre momente, posebno u početku i ovo-totalno-nije-vijetnamski-rat delu animea ali posle toga, što je cela druga polovina priče, su skoro višak. Ima možda tri-četiri scene u kojima sijaju ali sem toga ništa posebno.

Još jedan značajan problem je kraj – izgleda donekle zbrzano, ne odgovara na sva pitanja i vrlo je moguće da će neke ljude razočarati. Ipak, sa tematske strane je poprilično prikladan i ima neke zanimljive i smislene obrte, tako da ne mogu da kažem da je istinski loše finale za ovu seriju niti da kvari ostatak priče.

Sve u svemu, ako želite neki realističniji mecha anime sa gomilom akcije i eksplozija, ali i inteligentnom podlogom iza toga, ovo je za vas. Naravno, pod uslovom da možete da pređete preko toga što je iz osamdesetih.

Serija je dostupna na internetu, a ako želite srpski prevod za nju možete ga skinuti ovde.

Pored serije, ima i puno nastavaka, koji se dešavaju pre, posle, ili čak tokom same serije, ali uglavnom nisu preterano dobrog kvaliteta, te ih ne bih preporučio. Sem jednog, koji nije nastavak, već samo anime smešten u istom svetu… o njemu ću možda pričati drugom prilikom.

To je sve….za sada.

https://www.youtube.com/watch?v=H07nAbnJjZI

 

DnD sa niškim piscima fantastike

Posted on by Darko Stanković

Ili kako se stvaraju imaginarni svetovi.

Posao profesionalnog  novinara u Srbiji nije nimalo lak. Trpite konstantan pritisak od strane urednika, vlasnika, vladajuće stranke ili finansijera, primorani ste da pišete o pričama koje vas ne interesuju, ponekad ste primorani i da pogazite svoja načela i principe zarad članka koji će doneti toliko željene klikove pa čak pribegavate i recikliranju vesti i objavama bez prethodne provere, a opet zarad malo mira od strane urednika, vlasnika, itd.

Sa druge strane, razvojem internet servisa i povećanjem broja korisnika javili su se nezavisni mediji koji nisu primorani da pišu „ono šta se čita, šta narod traži“, već pišu o onome šta ih interesuje, što žele da prenesu društvu, ukazuju na lokalne ili globalne probleme bez cenzure (bilo je takvih medija i ranije, ali je internet omogućio pristup većem broju ljudi). U našem regionu je dosta takvih medija, mada je određeni deo njih nezavisan samo na papiru, dok su drugi svoj medijski prostor iskoristili za propagiranje svoje političke ideologije. Ipak, postoji i određeni broj medija koji su se specijalizovali za određenu tematiku, bilo da je u pitanju kultura, sport, dešavanja u regionu ili hrono i zdrava ishrana, koji mogu ponuditi bogat sadržaj.

Jedan od takvih je i naš portal Autostoperski vodič kroz fantastiku, za koji pišem evo već više od godinu dana, posle gašenja SF-Serbia. Glavna odlika ovih portala je sloboda. Prava sloboda. Svako može da piše o čemu god želi. Tim urednika može određenu priču da uredi ali se pri tome trudi da zadrži njenu srž. Fantastika je kod nas generalno dosta nezastupljena u medijima. S vremena na vreme pomene se neko delo ukoliko privuče veliku pažnju, mada je tada već kasno, i to samo površno. Nezavisni mediji su ti koji celu priču „iznesu“ na svojim stranicama, pruže šansu novim ljudima, idejama, pravcima. I to je lepota ovog hobija. Da, hobija. Budući da nas niko ne finansira, da ni od koga ne zavisimo, mi nezavisni novinari svoju slobodu moramo nekako da osiguramo. Većina nas se bavi raznim poslovima, od učitelja/nastavnika, preko urednika u izdavačkim kućama pa do direktorskih pozicija u proizvodnim firmama. Ali kao što sam već napomenuo, to nam daje određenu slobodu, koju mi koristimo da vama, našim čitaocima prenesemo priče, ukažemo na nova dela, na nove ljude, pokrenemo mase da razmišljaju, mlade da čitaju i spojimo ljude istih interesovanja.

Ovim vidom novinarstva se bavim već sedam godina. Upoznao sam veliki broj ljudi kojima je fantastika način života, pisaca, animatora, scenarista… Još jedna prednost „posla“. Budući da sam iz Niša, najviše sam se združio sa piscima iz ovog regiona kojih, suprotno mišljenjima „severnjaka“, ima poprilično. Možda nisu poznati kao njihovi severni sugrađani, ali to ne znači da su manje kvalitetni. Elem, jedna od takvih mogućnosti jeste i druženje sa tim piscima, pa i igranje popularnog D&D-a. I to je poenta ove priče. Kada imate slobodu i nešto radite iz ljubavi, na kraju budete za to nagrađeni.

Što se D&D-a tiče, neću trošiti previše reči na samu igru, naširoko je poznata (mada možemo pisati i o njoj u serijalu „AVKF-ovci uče“). Dakle, tokom jednog druženja sa Mladenom Đorđevićem („Svetioničar“) i Milošem Petkovićem („Perunov Hroničar“, „Sedam mačeva“…) pozvali su me da im se pridružim za subotnju partiju. Iskreno, nisam znao šta da očekujem, ali sam već posle nekoliko minuta shvatio da je ovo izuzetno zabavno društvo. Iz razgovora sam saznao sam da je zapravo D&D većini bio inspiracija za pisanje, mada nisu koristili „quest-ove“, već smišljali sopstvene priče a druženje koristili kao inspiraciju. Naravno, najbitniji deo „igre“ je GM (Game Master), a možete samo zamisliti koliko je interesantno kada vam je GM Miloš Petković, čovek kome je posao pisanje priča fantastike. Međutim, nije samo GM bitan. Vidi se da ovaj „tim“ igra već duže zajedno, te da se odlično poznaju i dopunjuju. Priče koje kruže sobom se nadograđuju svakim satom i skoro da možete videti kako se knjiga piše negde u vazduhu. Možda nikada neće biti ispričana, ali za nas koji smo bili deo nje, ona je bila fenomenalno iskustvo. Istražili smo podzemni svet, borili se protiv raznih bića, rešavali zagonetke i pomagali jedni drugima. Lepota ove igre je što imate dovoljno vremena za priču, za smeh… Meni je ovo druženje proteklo u takvoj brzini da na sam imao osećaj kao da igramo tek sat vremena iako smo „zakasali“ dobrih šest sati. Kažu da vreme leti kada se zabavljate. Ali nije samo D&D ono što je meni bio interesantno. Pristup pisaca igri mi je bio fantastičan. Možete videti kako oni tok posmatraju i iz „svog“ ugla, kako pokušavaju da ispletu priču. Međutim, GM je kao što sam već napomenuo iskusni pisac, te se nije dao i pleo još veću mrežu oko njih. Iz ugla novinara to izgleda kao igra mačke i miša, ali niste sigurni ko je mačka a ko miš. Tokom pauza sam razgovarao sa igračima i diskutovao o pričama/romanima na kojima rade, o budućim projektima ali i o drugim delima.

I to je poenta ovog teksta. Kada radite ono što volite, kad-tad budete nagrađeni. Za mene je nagrada mogućnost da se družim sa piscima i ostalim ljudima iz sveta fantastike. Šta je za vas, to morate otkriti sami, ali sve dok radite posao ili se bavite hobijem koji volite imate šansu da se i vama to desi. To i jeste neka poenta života, zar ne? Do tada, pratite nezavisne medije, borite se protiv sistema i onih koji žele da vam ograniče misao i uživajte u fantastici. Što se druženja sa piscima tiče, posetite sajmove knjiga, oni su uvek tu, a pisci iz Portalibrisa, Otvorene Knjige, Strahora, Nove Poetike će vas rado dočekati.

Battlevoid: Harbringer

Posted on by Ranko Trifković

Cene igara oduvek su bile tema rasprave. Da li najbolje igre zaista moraju da koštaju preko pedeset evra? Da li kvalitetna igra zaista može da košta samo jedan evro? Ustalilo se mišljenje da je desetak evra najviše što nezavisni studio može da traži za igru.

Niko ne mari da li je to proizvod koji su razvijali godinama (i dalje razvijaju). Niko ne mari da li je igra svakog dana sve bolja i bolja. Čak niko ne mari za to koliko će sati zabave dobiti za svojih deset evra.

Politika cena duboko je usađena u našu psihologiju. Premda pomno pratim tržište i znam da cene ne predstavljaju stvarnu vrednost igre, Battlevoid: Harbringer ne bih gotovo nikad kupio po punoj ceni od devet evra (GOG). No, na Steam-u je tokom letnje rasprodaje koštala samo evro.

E, sad.

Nije to tako loš potez, s obzirom na to da je Battlevoid: Harbringer zabavna, ali ipak nedovršena igra. Zato, dečice, uvek kupujte igre na popustu!

Okej, kao što znate, FTL je napravio džumbus u žanru naučnofantastičnih, poteznih i roguelike igara. Takođe, ostavio je prazninu koju su mnogi pokušali da popune oglašavajući se kao naslednik FTL-a. Battlevoid: Harbringer nije ta igra, ali jeste dobra da vam ode dvadesetak sati, a da niste ni trepnuli. Dobra je i da imate čime da se zabavite do sledeće igre koja će se hvalisati da je „bolja od FTL-a”.

Oslanjajući se na tradiciju igara u kojima je izgubljena partija deo iskustva, Battlevoid: Harbringer nije moguće preći iz prve. Posle svake runde dobijate XP na osnovu toga koliko ste daleko odmakli, koliko ste protivnika uništili, koliko ste sakupili otpada (valuta za kupovanje opreme) i na kom nivou težine igrate, minus broj utrošenih poteza (kako biste pokušali da najbolje iskoristite vreme i kako bi se sprečilo tumaranje).

 

I tu je prva slabost igre. Manje poena, naime, dobijate ako se zaista trudite. Da biste otključali bolje brodove (jedan na svakom nivou i tako do dvadeset drugog nivoa), dovoljno je da igrate na najtežem nivou. Makar odmah poginuli, zgrnućete mnoštvo poena i za jedno dva sata stići ćete do najboljih brodova. Dobra strana ovog drljanja je u tome što je dovoljno da se dokopate trinaestog nivoa, jer tada se otključava Valiant, brod koji vas može dovesti do pobede.

Druga slabost igre je nepromišljen dizajn igre. Brodovi najpre gube štitove, pa zatim trpe oštećenja trupa. Naoružanje dolazi u nekoliko kategorija, projektili, rakete, zraci. Mnoštvo varijanti, međutim, razlikuje se po tome da li više oštećuje štit ili trup. Rakete probijaju štitove. Zrake je nemoguće presresti, dok projektile i rakete mogu da pogode sistemi kratkog dometa, kao i lovci.

U teoriji, trebalo bi da različito naoružanje iziskuje različite taktičke pristupe, ali nije tako. Sistemi kratkog dometa nemaju prednost nad dalekometnim. Količina paljbe brodova sa viših nivoa težine je brutalna, a odbranu nije moguće dovoljno unaprediti. Stoga je jedina taktika da što pre dođete do sistema velikog dometa. Za odbranu, dovoljno je izbaciti veliku količinu lovaca koji će poslužiti kao presretači i „živi štit”.

Lakše reći nego učiniti.

I tu negde je Battlevoid: Harbringer zabavan. Dok ne dođete do tačke u kojoj se igra svodi na prepucavanje i oblake lovaca, siti ćete se naigrati. Putovaćete kroz sektore pune neprijateljskih brodova. Obavljaćete misije koje vam donose sirovine (pomenuti otpad i nekakve zelene pilulice koje služe za unapređivanje sistema). Probijaćete se kroz mape, kupovati dodatne brodove (još dva u floti), unajmljivati plaćenike. Biće tu i opsadnih bitaka, i lovačkih dvoboja, isprobavanja najboljih kombinacija brodova i sistema. Svaka mapa ima drugačiju temu (nekoliko različitih protivničkih rasa), a na kraju vas čeka obračun sa tajanstvenom rasom.

S obzirom na to da je igra još u razvoju (i posle dve godine od objavljivanja), te da ima sasvim pristojnu muziku i efekte, za jedan evro kupićete prilično mnogo zabave. Ne kažem da ne vredi punu cenu, ali nažalost po finski razvojni tim BugByte, mnogo je igara na tržištu, pa publika za devet evra očekuje daleko bolje osmišljenu igru.

Ukleta kuća na Brdu

Posted on by Stefan Brezar

U izdanju novosadske izdavačke kuće ,,Orfelin’’ stiže nam jedan od klasičnih horor naslova  – ,,Ukleta kuća na brdu’’ američke autorke Širli Džekson. Objavljen prvi put još 1959. godine, ovaj roman se može, s punim pravom, okarakterisati kao kultni. Publika i kritika su roman prihvatili, i tokom vremena, postao je jedan od naslova koji se rado čita u svakoj novoj generaciji čitaoca i koji je neobilazan u radovima o hororu i mračnoj fantastici. Njegov uticaj na žanr, pak,  počeo je od samog trenutka izdavanja, a tokom godina inspirisao je čitav niz pisaca horora i fantastike – naročito američke pisce. Stiven King je napisao opširan prikaz ,,Uklete kuće na brdu’’ u svojoj knjizi ,,Dance Macabre’’, a njen uticaj na Kingovo delo nemerljiv je. U nizu Kingovih romana kao što su, takođe kultni, ,,Isijavanje’’, ,,Jerusalimovo’’ i ,,Vreća kostiju’’, očito je da je  ,,Ukleta kuća na brdu’’ bila inspiracija, a daleke odjeke možemo naći i u pojedinim romanima Kingovog serijala ,,Mračna kula’’. Kod drugog velikog američkog pisca horora, Klajva Barkera, to se može najbolje videti na samom početku ,,Knjige krvi I’’ – Barkerova ukleta kuća, na početku prve zbirke nosi u sebi više sličnosti sa ukletom kućom Širli Džekson nego sa drugim mestima strave iz horor literature. Kao što je već rečeno, ,, Ukleta kuća na brdu ’’ je raspalila imaginaciju velikog broj umetnika, širom sveta, učinivši kuću porodice Krejn  gotovo jednako poznatom kao i drugi fiktivni američki dom – Poovu kuću Ašerovih.

Ipak, radi se romanu čija se poetika razlikuje od romana modernog horora. Širli Džekson nikad ne poseže za jeftinim trikovima – ona ne koristi šok, brutalnost, seks ili jake emocije. Duša njenog umetničkog postupka je građenje atmosfere, a srce horora kod nje je ples na granici između mogućnosti. Pažljiv čitalac će zapaziti da u delu postoji niz simbola i čitava mreža nagoveštaja ali u toku celog romana čitalac nije i ne može biti siguran da li je sve ono o čemu se pripoveda zaista i stvarno – vrlo nalik situaciji koju imamo u ,,Okretnju zavrtnja’’ Henrija Džejmsa.

Glavna junakinja, Elenor, jednostavno je suviše nepouzdana da bismo njenom sudu verovali, bar ne u potpunosti. Usamljena, psihički preosetljiva, ona reaguje burno na ono što nastanjuje kuću i izaziva paranormalne fenomene. Od samog početka, kada prekorači prag pa do završnice, kuća udara na nju i dovodi je do propasti… Ako, naravno poverujemo njenom doživljaju realnosti koja je okružuje.

Autorka želi da poverujemo u postojanje natprirodnog, međutim, ona ostavlja mogućnost, ma koliko ona bila mala, da je sve u suštini bila igra sugestije i atmosfere, nalik igri mesečine na površini vode. Drugi likovi, kao što je doktor Montagije ili Luk, predstavljaju kontrast nepouzdanom pogledu glavne junakinje.  Pokušaji doktora Montagija da naučnim metodama razume i objasni natprirodno, a naročito jeftin spiritizam njegove žene, unose jednu komičnu notu u pripovedanje, dok Lukova nehajnost i gotovo lakomislenost stvara ravnotežu između smrtno ozbiljnog stava doktora Montagija i preosetljive Elenor. Odnos među junacima je nešto na šta treba posebno obratiti pažnju. Njihovi međusobni razgovori, često na ivici apsurdnog, pokazuju svu dubinu nelagode koju svi, kao kolektiv, osećaju u atmosferi iščekivanja da se nešto dogodi. I to iščekivanje, više nego paranormalne pojave, kruni njihovu snagu tokom boravka u ukletoj kući.

Ovom romanu se treba vraćati povremeno, kada se zaželimo drugačije vrste strave  i drugačijeg susreta sa onim drugim što vreba iza granica poznatog. Jer, ako prihvatimo Lavkraftovu postavku da je najjači strah – strah od nepoznatog, onda kupujući ovu knjigu mi izlažemo sebe baš takvom strahu – strahu od nečeg što nevidljivo i bezimeno, korača kućom Krejnovih.

Morgan Lost, br. 11 Senka šakala

Posted on by Kristijan Šarac

Da znam bili smo odsutni neko vreme tj. nismo se družili sa Morganom, ali ne zato što nismo imali materijala, već je autor ovih tekstova imao nenadano mnogo stvari da uradi da vam druženje i sa nama i sa Morganom bude zanimljivije i lepše. Jedna od tih stvari bilo je i pisanje predgovora za ovu epizodu, kao i dve naredne. Sad kada je autor zadovoljio ego ovim nepotrebnim hvaljenjem, može da pokuša da učini da se ovaj uvod koliko-toliko razlikuje od predgovora unutar stripa

Pošto se u ovom broju pojavljuje veštica red je da nešto malo kažem o njima, i iako nešto i jesam već u predgovoru, ovo je malo drugačiji pogled na tu temu. Svakako da su najpoznatije veštice one iz Salema. Gradić u američkoj državi Masačusets za koji verovatno ne biste ni znali da nije tog slučaja sa kraja 17. veka tačnije od 1692. do 1700. godine. Tada se u Salemu odigrao najpoznatiji lov tj. suđenje vešticama iako prilično zanemarljiv broj od pedeset stradalih u odnosu na evropskih osamdeset hiljada žrtava, odakle su i doneli običaj da, prema potrebi, optuže nekog za veštičarenje. U starom svetu su prednjačile Nemačka i Španija (vidi se to po uništenom genetskom materijalu, jer zamislite đavolje li rabote izgubiti glavu za lepom ženom, na lomaču sa njom!). Kad smo kod lomače to je samo filmska izmišljotina (baš kao što je film zaslužan za poznavanje ove kapi u moru zvane Salem) veštice su vešane ili podvrgavane gorim mučenjima, a dobar primer je ’Španska čizma’ jedna od najužasnijih sprava za mučenje. Danas, Salem koristi svoju krvavu istoriju sa vešticama (hebrejski: one koje šapuću magiju) kao turističku atrakciju slaveći Noć veštica čitavih mesec dana. Naravno, tu su i druge zanimljivosti grada, kao ta da je jedna od najvažnijih luka u Americi i da, ima priče o gusarima, ali o tome neki drugi put, jer vreme je da pređemo na radnju stripa.

Maksimiliano Bertolini je autor pre svega poznat po fantastičnim ilustracijama za Hevi metal magazin, pa tek onda kao crtač brojnih epizoda Natana Nevera.

Senka Šakala – Prošlo vreme: interesantan par vodi ljubav samo mesečinom obasjan. Buduće vreme: panorama grada i predstavljanje naučnog dostignuća čudnovatog naučnika. Sadašnje vreme: naš i Morganov dom. Gde mu noćna vožnja dostojna svakog noar klasika ne pomaže da ublaži nesanicu i glavobolju, i gde u takvom stanju jedva izbegava sudar sa rasejanom damom koja deluje prestravljeno i govori nebuloze.

Prošlo vreme: ribarsko naselje koje deluje mirno, ali onda vidimo divljački zločin. Sadašnje vreme: Morgan traži objašnjenje za nebuloze. Buduće vreme: nešto je pošlo užasno krivo u naučnom projektu. Sadašnje vreme: Morgan sluša priču i iako devojka deluje ludo ostaje uslužan.

Buduće vreme: opet divljački zločin koji posmatramo i zaključujemo iz rečenog šta nas to povezuje sa prošlim. Sadašnje vreme: Morgan naslućuje da ga je devojka slagala i ne može se otresti misli o njoj. Prošlo vreme: sumorna scena sahrane koja može doneti rat. Sadašnje vreme: devojka na piću sa prijateljem, dolazi do manjeg sukoba. Morgan sa ekipom lovaca pije i čini se da njega i Igren more iste brige ili proganjaju slični duhovi. Događa se ubistvo, što i nije iznenađenje u gradu ubica, ali naš junak će to povezati sa devojkom koju je slušao kako bulazni o sličnom ubici. Priča mu strašnu priču i naš lovac zaključuje da je taj šok devojci uzeo mir.

Prošlo vreme: vigvam u kom belac preti ratom. Sadašnje vreme: Morgan sa svoje dve prijateljice dolazi do nekih otkrića i zaključaka te se polako priprema rasplet. Počinju da se mešaju vremena sve brže i brže, kulminacija uz zvučni krešendo je sve bliže. Sadašnjost, prošlost i budućnost su jedno, samo stvari treba da se poslože tako da se jedna duša nalazi u tri tela ili samo možete verovati u legendu da sve veštice znaju šta će im biti sa potomcima kroz vekove i vreme. Vama ću kraj epizode ostaviti skrivenim, s napomenom da imate dva načina da ga otkrijete: pročitajte strip ili nađite sebi vešticu.

Pošto sam napravio mali vremenski otklon, da mi se slegnu stvari, a i dalje mislim da je ovo najbolja epizoda u serijalu zasada, mora da to stvarno i jeste. Scenario je sjajan čak i po mojim zahtevnim merilima, Kjaveroti nas vodi kroz tri priče istovremeno i ne gubi na napetosti i zanimljivosti. Oh, da tu je i omaž Bernardu Hermanu, tako da ni sada nije zaboravio svoju veliku ljubav film. Sve to uz Bertolinija koji je ispratio sjajan scenario još boljim crtežom i učinio ovu epizodu najboljom i za oko. No, da ne biste mene optuživali za fanovske prikaze pročitajte sami i uverite se da nisam pristrastan.

Patuljci

Posted on by Dušan Kocoljevac

Ugledao sam ovu igru na jednom od štandova tokom Spiel festivala u Esenu, u Nemačkoj. Ne znajući ništa o samoj igri, uzeo sam kutiju samo zbog toga što je igra izgledala besprekorno. Jednostavna tabla sa par ilustracija, par špilova karata, gomila kockica – neprijatelja i pet figurica patuljaka koji brane svoja kraljevstva činili su toliko skladnu celinu da sam kutiju strpao u džak sa ostalim pazarom bez mnogo razmišljanja. Rizik se isplatio.

Ubrzo sam saznao da sam kupio društvenu igru zasnovanu na istoimenom serijalu nemačkog autora fantastike Markusa Haica („Die Zwerge“, Markus Heitz). Pomalo sam se razočarao kada sam shvatio da knjige nisu prevedene na srpski, ali sam svoju pažnju preusmerio na ono što se nalazilo na stolu predamnom. Ne znam u kojoj meri atmosfera kojom igra odiše odgovara svetu koji se nalazi u knjigama, niti koliko mehanike igre odgovaraju akcijama junaka iz serijala. Komentarisaću igru samu za sebe.

Patuljci su kooperativna igra za jednog do pet igrača u kojoj pokušavate da odbranite patuljačka kraljevstva od najezde tradicionalnih neprijatelja patuljačkog roda – trolova, orkova i vilenjaka. Prosečna partija traje oko dva sata i predstavlja pravi taktički izazov.

 

Svaki od igrača će dobiti jednog patuljka ili patuljčicu čijim će se veštinama i osobinama služiti tokom partije. Svaki od pet likova s kojim možete da igrate predstavlja lika iz serijala. Pretpostavljam da su atributi likova (borbenost, veština i brzina) prikladno dodeljeni tako da podražavaju veštine svojih uzora u knjigama. Tako će jedan patuljak biti bolji za čišćenje neprijatelja sa table, drugi za ubeđivanje patuljačkog saveta, treći za jurnjavu po tabli u nadi da će obići sva mesta koja treba da obiđe, i tako dalje.  Takođe, svaki od likova ima svoju osobenost koju može da koristi tokom partije kako bi se lakše iskobeljao iz problema koji se nalaze pred igračima.

Da bi igrači pobedili igru potrebno je da reše niz zadataka u ograničenom broju poteza. Budući da je broj poteza uvek isti težina igre će biti određena količinom zadataka koje igrači treba da reše. Tokom jedne, relativno opuštene partije društvo za stolom će pokušati da reši šest zadataka. Ukoliko zaista želite da vidite kakvog kvaliteta su vam brade, živci i taktičko rasuđivanje igraćete partiju u kojoj rešavate deset zadataka. U najtežoj postavci igra ne prašta i ostavlja jako malo prostora za greške. Srećom, igračima je ostavljeno da sami određuju težinu kojom žele da se izazovu. Zadaci su podeljeni u tri ture. Prva tura zadataka je najbrojnija i najraznovrsnija. Igrači će morati da jure po tabli, sprečavaju neprijatelje da se dokopaju određenog mesta na tabli i paze jedni na druge. Druga i treća tura se sastoje od po jednog zadatka. U drugoj turi igrači će uvek sastavljati sekiru za koju ne sumnjam da ima ogroman značaj u serijalu. U trećoj turi igrači će rešavati onaj zadatak čije uslove za rešavanje ispunjavaju. To znači da će se pobeda juriti na različite načine u svakoj partiji.

 

Igrači će pratiti koliko im je vremena – poteza ostalo uz pomoć dva markera. Kada se ta dva markera sretnu igra je završena. Ukoliko igrači reše sve zadatke pre nego što se to desi, pobeda je njihova. U suprotnom, patuljačka kraljevstva su pregažena i društvo za stolom je pretrpelo poraz. Takođe, ukoliko neki od igrača pogine u borbi protiv neprijatelja patuljačkih kraljevstva svi za stolom trpe poraz.

Iako isprva deluje kao da igrači imaju dovoljno vremena, mehanike igre će ih brzo ubediti u suprotno.  Naime, pre početka poteza svakog igrača igra će uz pomoć gore pomenutih markera odrediti kakav izazov će se dodati rešavanju zadataka. Pre nego što bilo šta uradite na svom potezu može da se desi nekoliko gadnih stvari po vas i vaše saigrače: u kraljevstvima će se pojaviti novi neprijatelji, neprijatelji koje niste porazili nastaviće da napreduju kroz patuljačke zemlje, opašće vam podrška u patuljačkom savetu ili će vam se uvećati šanse da vučete karte koje predstavljaju zlu kob. Loše stvari po igrače će se dešavati neprekidno i igrači će biti primorani da svoje dragocene poteze žrtvuju kako bi održali red u patuljačkim kraljevstvima.

Na svom potezu svakom igraču stoji na raspolaganju dve akcije. One se mogu potrošiti na niz različitih stvari – od pravljenja opreme i kretanja po tabli, do borbe sa neprijateljima i rešavanja zadataka. Koliko uspešno izvršavate svoje akcije odrediće kockice. Koliko kockica bacate za određenu akciju zavisiće od osobina lika kojim igrate i od opreme koju koristite. Većinu svojih akcija igrači će potrošiti na kretanje i borbu. Tabla je podeljena na pozamašan broj šestougaonih polja. Po njima će se kretati i igrači i neprijatelji. Igrači imaju, doduše, blagu prednost u odnosu na svoje neprijatelje na tabli – mogu da se služe tunelima koji povezuju udaljene delove table. Ukoliko se previše neprijatelja nađe na jednom polju, to polje postaje opustošena zemlja. Preko nje patuljci ne mogu da se kreću a da ne trpe štetu. Pored toga, onog trenutka kada se polje opustoši neprijatelji će napredovati preko table i širiti se na susedna polja. To se postiže preko pločica koje igrači izvlače i uz čiju pomoć određuju kako neprijatelj dalje napreduje.  Ovo je verovatno moja omiljena stvar u vezi sa ovom igrom. Neprijatelji će kuljati sa svih strana i širiti se kao šumski požar po tabli ako igrači ne paze. Ukoliko se neprijatelj dokopa jednog određenog mesta na tabli, smanjiće se broj poteza koji igračima stoji na raspolaganju, a samim tim će se  povećati težina igre. Najlakše je izboriti se s orcima, a trolovi predstavljaju malo veći izazov. Na kraju, tu su vilenjaci s kojima je jako teško izaći na kraj.  Ono što mi je malo čudno je što vilenjaci napreduju zajedno sa orcima i trolovima kroz patuljačke zemlje, ali pretpostavljam da ima smisla ukoliko ste pročitali knjige. Pored borbe i kretanja po tabli, igrači mogu da pokušaju da ubede patuljački savet u svoju korist. Koliko je savet naklonjen patuljcima na terenu određeno je, takođe, markerom.  U zavisnosti od toga gde se marker nalazi, igračima će na raspolaganju stajati više nego korisni bonusi za kockice, posebne akcije i još po koja pogodnost koja će igru učiniti lakšom. S druge strane, ukoliko igrači ne posvete dovoljno pažnje savetu, trpeće negativne posledice koje mogu da budu jezive po ishod partije.

Povrh svega ovoga, igračima na raspolaganju stoji i mogućnost da rešavaju dodatne, pomoćne zadatke. Rešavanjem ovih sporednih poduhvata igrači će ostvariti kratkoročne pogodnosti ili dobijati opremu.  Među ovim zadacima, kriju se i karte koje predstavljaju smetnje, zlu kob. Ukoliko igrači izvuku ovakvu kartu, obično će biti primorani da se iskobeljaju sa izazovom koji takva karta zadaje. Ukoliko to ne učine pre nego što reše neki od glavnih zadataka, trpeće negativne posledice. Dodatni zadaci su odličan izazov za timski rad i taktičnost ekipe za stolom. Iako obezbeđuju dobre nagrade ili prete gadnim sankcijama, igrači će imati jako malo vremena da ih rešavaju zbog svega što se dešava na tabli. Biće svesni da nemaju vremena da ih reše, ali će svejedno želeti dodatnu opremu. Ponekada će se ovaj gambit isplatiti, ponekada neće. Na igračima će biti da li žele da rizikuju ili ne.

Ovo je jedna sasvim dobra igra. Prvi adut igre je, svakako, njen izgled. Figurice koje predstavljaju igrače su detaljne, kvalitetne i živopisne. Tabla je pregledna i prelepa. Sve je jasno naznačeno i obeleženo simbolima uz pomoć kojih mogu da se snalaze oni koji nisu upoznati sa svetom iz knjiga. Karte su solidnog kvaliteta. Ukrašene su prelepim ilustracijama i na sebi imaju uglavnom jasne tekstove. Treba naglasiti da u nekim, retkim slučajevima neiskusnijim igračima neće do kraja biti jasno šta se od njih očekuje. Ipak, posle jedne odigrane partije, nedoumice će nestati. Pravila su jasno napisana i pregledna.

Mehanike na kojima se igra zasniva su jednostavne i lako razumljive. Nećete imati problema pri objašnjavanju pravila, a novi igrači će posle svega par poteza shvatiti kako igra funkcioniše. Meni su se neki elementi igre zaista mnogo dopali, a pre svega način na koji neprijatelji napreduju po tabli. Sa svakim novim talasom napadača tabla će biti sve gušće popunjena neprijateljima koji će pustošiti kraljevstva koja zajedno sa saigračima pokušavate da odbranite. Igračima na raspolaganju stoji puno mogućnosti i ostavljeno je dosta mesta za taktiziranje. Ipak, ukoliko želite potpuni strateški izazov ostaćete razočarani. Većinu ishoda u igri određuju kockice koje mogu da budu poprilično surove. Ne treba ovo uzimati kao manu igre, kao i većina kooperativnih igara i ova se uzda u nasumičnost karata i kockica da bi bila izazovna. Sve u svemu, mehanika je uravnotežena (koliko to može da bude s kockicama) i predstavlja odličan izvor za dogovaranje i zabavu.

Najveća mana koju mogu da izdvojim u vezi sa ovom igrom je premala raznovrsnost zadataka koji stoji igračima na raspolaganju. Ukoliko učestalo budete igrali Patuljke, možete doći u situaciju da zadatke naučite napamet.

Ovo je igra koja mi je brzo prirasla za srce i koju volim da odigram kada god ugrabim priliku. Zabavna i izazovna, a opet dovoljno jednostavna da privuče nove igrače za sto. Planiraćete svoje poteze do najsitnijih detalja i staviti ih na probu, sve pod pritiskom vremena i kockica. Najtoplije preporučujem da odigrate partiju ukoliko vam se pruži prilika.

Večiti rat – Džo Haldeman

Posted on by Snežana Gligorijević

Večiti rat, Džoa Haledamana je vojno naučno-fantastični roman o vojnicima koji se u međuzvezdanom ratu bore protiv Tauranaca. Roman prati Vilijama Mandelu i sastoji se iz četiri dela – Redov Mandela, Narednik Mandela, Poručnik Mandela i Major Mandela.

 

 

Redov Mandela 1997. – 2007.

Priča počinje 1997. godine, dok je Mandela sa još 49 muškaraca i 50 žena na obuci za svemirsko ratovanje u centralnom Misuriju. Istraživačke snage Ujedinjenih nacija su 1996. godine donele odluku o regrutovanju 100 najboljih, najpametnijih i najinteligentnijih mladića i devojaka kako bi oformili elitnu vojsku za čuvanje „portal planeta” na najbližim kolapsarima. 100 najboljih se sprema da se otisne u svemir kako bi se borili u ratu sa Taurancima. Rat je počeo kada su Tauranci uništili jedan zemaljski kolonizatorski brod. Na Plutonovom mesecu Haronu završavaju obuku, učeći kako se koriste borbena odela i gradi baza pri gravitaciji drugačijoj od Zemljine. Tokom obuke 14 regruta gine, ali to ne sprečava ostale da završe obuku i otisnu se na svoju prvu misiju. Preživeli odlaze do Zvezdane kapije odakle treba da se prebace na Alef gde se nalazi Tauranska baza koja treba da bude uništena. Da bi se lakše borili u bliskoj borbi, vojnici su podvrgnuti posthipnotičkoj sugestiji kako im ubijanje ne bi smetalo. Po sletanju na planetu i putu po nepristupačnom terenu, Mandela i njegovi drugovi prave masakr u bazi Tauranaca, ne ostavivši nijednog preživelog.

Narednik Mandela 2007. – 2024.

Nakon prve misije, Mandela i Merigej Poter, služe na brodu „Godišnjica”. Misija im je da presretnu i unište Tauransku krstaricu. Prilikom borbe, njihov brod biva oštećen, a veći deo posade gine, tako da bivaju onemogućeni da nastave borbu. S tim u vidu, vraćaju se nazad na Zemlju. Iako su njima prošli meseci, na Zemlji je 2023. godina i dosta toga se promenilo (vreme drugačije protiče kada se putuje brzinama blizu svetlosne). Velika je stopa nezaposlenosti, posao se teško nalazi, a i kada se nađe, radi se za vladu i podršku ratu. Vlada podstiče homoseksualnost, kao vid kontrole rađanja, pošto je Zemlja prenaseljena. Građani stariji od 70 godina bivaju procenjivani i određuju im se stepeni prioriteta za lečenje. Mandela i Merigej se nikako ne snalaze u takvoj sredini. Nakon napada na farmu Merigejinih roditelja i smrti Mandeline majke, njih dvoje odlučuju da se vrate u vojsku i svemir. Dodeljeni su Udarnoj grupi TET na Zvezdanoj kapiji kao komandanti udarnih grupa.

Poručnik Mandela  2024. – 2389.

Na jednoj od misija na neimenovanoj planeti, Mandela i Merigej bivaju teško povređeni i transportovani na planetu Raj. Raj je novootkrivena planeta koja služi kao bolnica i centar za rehabilitaciju. Mandeli je amputirana noga, a Merigej ruka. Na Raju, doktori im amputirane udove zamenjuju novim, neuništivim. Oporavak je dug i bolan. Dodatnih šest meseci rehabilitacije, služe im da po prvi put zaista uživaju u rajskoj idili planete po čemu je i dobila naziv. Po isteku „odmora” Mandela biva raspoređen na Zvezdanu kapiju kao komandir čete sa činom kapetana, a Merigej ostaje na Raju kao izvršni oficir sa činom kapetana.

Major Mandela 2458. – 3143.

Zbog zastarelosti znanja, Mandelu podvrgavaju dodatnoj obuci koja traje tri nedelje i obuhvata proširenje ne samo znanja, već i fizičke sposobnosti. Mandela je jedan od 11 preživelih veterana iz njegove originalne grupe sa početka, i zbog toga i zbog svoje heteroseksualnosti, predstavlja retkost među vojnim osobljem. Homoseksualizam je sada jedino pravo opredeljenje, deca se više ne rađaju, već se stvaraju iz veštačkih materica kako bi se kontrolisao broj stanovnika na Zemlji. Brodom Masarik II, Mandela i posada odlaze na portal planetu Šade 138 kako bi tamo sagradili bazu i sačekali smenu, što može da potraje od dve do tri godine. Deo posade se spušta na planetu, a deo ostaje na Masariku II kao odbrana od Tauranaca, čiji napad očekuju. Nakon izgradnje baze, Mandela uvodi vežbe gađanja kako bi održao moral vojske koja već počinje da se dosađuje. Tauranci iznenada napadaju, uništavaju Masarik II i prelaze u kopneni napad. Mandela i 19 mladih pripadnika zemaljskih trupa uspevaju da prežive zahvaljujući stacionarnom polju i „nova” bombama. Sa dva preostala borbena aviona, vraćaju se nazad do Zvezdane kapije.

Po povratku na Zemlju, tamo zatiču klonove zahvaljujući kojima je rat završen pre 221 godinu. Oni su slobodni da ostanu na Zemlji ili da odu na neku od planeta gde ljudi i dalje žive i „razmnožavaju se”. Na Zemlji su samo klonovi, heteroseksualnost je ponovo poželjna i normalna, ali nema rađanja, već samo kloniranja. U svom dosijeu, Mandela nalazi pismo od Merigej koja ga čeka u orbiti planete Srednji prst, u krstarici koju koristi kao vid „vremenske mašine” kako bi ostala mlada do njegovog povratka.

Dok Mandela i Merigej vode bitke u svemiru, stanje na Zemlji se menja. Haldeman se vešto igra sa protokom vremena i promenama koje zahvataju ljude i društvo. Najznačajnije su pominjanje droga i homoseksualizma. Sedamdesetih godina dvadesetog veka (1973. godine), od strane APA homoseksualnost je zvanično „izgubila” status psihičkog poremećaja i krenula da „izlazi iz podruma”. Ako se uzme u obzir da je Večiti rat ugledao svetlost dana 1974. godine, Haldemanovo stavljanje homoseksualnosti u prvi plan se može smatrati izuzetno hrabrim potezom. Isto je i sa drogama, jer javna je tajna da je stopa narkomanije u SAD porasla u toku i posle Vijetnamskog rata.

Roman Večiti rat dobitnik je nagrada Nebula 1975. godine, i Hugo i Lokus 1976. godine. No, nije sve tako sjajno kako se sada nama iz ove perspektive čini. Roman je prešao dugačak i trnovit put da bi uopšte stigao do čitalaca. Pošto je pisan u vreme rata u Vijetnamu, čiju kritiku i predstavlja, izdavači su ga smatrali naučno-fantastičnim romanom o Vijetnamu i odbijali da ga izdaju. Čak osamnaest izdavačkih kuća odbilo je njegovo objavljivanje. Haldeman je spas našao u Benu Bovi, uredniku časopisa „Analog” u kojem je roman u nastavcima izlazio, a koji ga je upoznao sa Tomasom Denom, vlasnikom izdavačke kuće „St. Martins Press” u čijem se izdanju Večiti rat prvi put pojavljuje u knjižarama.

Džo Haldeman je 2010. godine dobio nagradu „Damon Knight Memorial Grand Master”. Od 2012. godine, član je „Science Fiction Hall od Fame”. Iz Vijetnamskog rata se vratio sa najznačajnijom vojnom medaljom, Purpurnim srcem, nakon što je bio ranjen u borbi. Smatra se jednim od najznačajnijih pisaca vojne naučne fantastike. Od 1983. godine, radi kao profesor kreativnog pisanja na MIT-u i smatra se ključnom mentorskom figurom mnogih vrhunskih SF pisaca novije generacije. Pored Večitog rata, značajni radovi su mu Večiti mir, Hemingvejeva obmana, Kamuflaža…

AVKF-ovci uče: Kako postati LARP-er?

Posted on by Sofija Grebenarović

 

Ponekad je ispravno zapitati se da li je naša toliko (ne)obožavana planeta Zemlja usred neke posebno klimatski nestabilne zone poremećaja protoka dimenzionalne  energije pune vrtloga (tj. čvorova) ili se jednom od slonova ukočila noga kad je pustio da sunce orbitira pa nije u stanju da je spusti sad. Zašto? Zato što ni najvidovitija od svih vidovitih proročica u svim selima naše (tragično-komične) kasabe ne može da objasni toplotni talas ,,Lucifer” koji je od homo sapiensa napravio ćevape. Ko zna, možda su i dragi nam Vinčesteri ovaj put zeznuli zatvaranje nekog portala u podzemlje, pa konačno priznaješ sebi da si demon jer su te ortaci oterali dođavola, a ti si već u paklu. No, dok se svi bakću tehničkim pitanjima (kako, koliko, koga, kad, gde i za čije lilulicama održavane babe zdravlje), mi smo se upoznali (pre odvukli do) Marka Živanovića, ličnog trenera (ličnog goniča robova) i osnivača LARP udruženja „Angelion” i postavili mu nekoliko pitanja jer kako bolje pobediti rogatog nego tučnjavom u oklopu na 40+?

AVKF – Autostoperski vodič kroz fantastiku, MŽ – Marko Živanović

AVKF: Kad si saznao za LARP i kako si počeo da se baviš time?

 

MŽ: Pa ovako, bila je 2010. godina. Gledao sam TV-u, nešto nalik na sport, ne mogu da se setim tačno na kom kanalu, ali bili su neki likovi kako šetaju kroz šumu, kroz Košutnjak, u kostimima su i ne znam šta su tačno radili. Uvek sam zamišljao sebe u kostimu i kako bi to izgledalo, ali s obzirom da bih izgledao kao ludak, rešio sam da potražim da li postoje neki, makar slični ludaci koji su, jelte, na prostorima Srbije. Čuo sam se s jednim od takvih, slučajno uhvatio kontakt i predstavili su mi sve to kao neku igru koja se interaktivno igra. S početka je to bilo smešno, samo smo šetali kroz šumu, ali kako je došlo više, to je počelo da poprima neki oblik. Ugledavši se na LARP-ove koji postoje van Srbije, a ima ih skoro svuda, počele su da se prave varijante u kojima mogu da se dese borbe, bitke i tako dalje, ali oduvek je problem bio malo ljudi. Broj larpera je naglo skočio otprilike oko 2011. godine kad je bio prvi nacionalni LARP u Srbiji koji me je kupio da se zapravo bavim time. Dakle, iako je u Srbiji sve to počelo 2003, ali sam ja za to čuo 2010.godine.

 

AVKF: Šta larper radi? Objasnite nam koncept LARP-a.

 

MŽ: LARP je mesto gde možeš, kroz socijalizaciju i kroz interaktivne veštine, da izvršavaš misije borenja, kroz veštine najobičnijeg snalaženja u prostoru, na način na koji ti dozvoljavaju rekviziti koje trenutno imaš kod sebe. Znači, otprilike je prenesi sebe u ,,Gospodara prstenova”, našao si se u takvom svetu, i ispred tebe je to što je ispred tebe, ti se u tome snađi. Misija se uvek postavlja od strane nekoga ko vodi određenu igru i imaš tu glavnu misiju, ali i one sporedne a kako ćeš da ih rešiš to apsolutno zavisi od tebe – možeš da izmanipulišeš, pobediš u borbi, kao kad gledaš ,,Igru prestola”. Kako biste rekli: spletkarenje, manipulisanje, borba, sve moguće, svime čovek može da se posluži u LARP-u za rešavanje misije i problema. Sad, mora da se pazi da se stvari koje se saznaju van igre ne unesu u igru, iz prostog razloga što se pokušava da se održi međuljudski odnos. Ne pokušavamo svakoga da zeznemo u igri, ne želimo da se neko oseća kao da je ispaljen, da ga neko mrzi. Ovo pomaže da se razviju međuljudski odnosi, da se održavaju međuljudski odnosi, i da se pospeše, na neki način, i zato bih rekao da je to dobro.

 

AVKF: Ok, kakve uloge postoje u LARP-u?

 

MŽ: Postavi se seting (okruženje). Na primer, u setingu se nalazimo u nekom zamku, koga vukodlak često pohodi noću. U takvom setingu možeš biti krčmarica, sobarica, čistačica, možeš biti ratnik, možeš biti sve što i ovako možeš biti u životu, sve što je ikad postojalo u svetu epske fantastike, a možeš da budeš čovek kome je dosadno i sedi sa strane. Tako da je sve dozvoljeno, samo se postoje kategorije kao „fighting character” i „non-fighting character” i „npc” i „player character” koji opet može biti „fighting” i „non-fighting”, ako je „non-fighting” niko ga ne napada, a ako neko ima, recimo, nož i hoće da ga ubije samo  mu ga prisloni na vrat i kaže: ,,Mrtav si.” Inače, ti karakteri nisu za tuču iz prostog razloga što imaju zdravstvenih problema ili imaju nešto drugo što ih onemogućava da se bore ili prosto ne žele da se bore. Ovi drugi koji se bore, oni su potpuno integrisani u igru, oni koji su „npc” (vukodlaci, vampiri, nemaju bitnu ulogu nego rade ono što im kažu). To su sve kategorije, ali uvek može da se doda još nešto.

 

AVKF: Kako je biti larper u Srbiji, s obzirom na to da fali više entuzijazma nego novca?

 

MŽ: Pa, kada ste entuzijasta, onda novac nije problem jer je to nekoliko hiljada dinara i, s obzirom da ljudi krenu s krpicama a završe sa kostimima koji su dobri i za kostimografiju i predstavu, pitanje je samo vremena. Preveliki entuzijasti skupljaju pare, evo, recimo, kao ja sam, ja sam sad i u stanju sam da dam stotine evra za oklop koji će da izgleda kao da je za film, dok će drugi biti više u fazonu da naprave nešto što će im doneti to da imaju koji poen više na udarnu površinu.

Sve zavisi od čoveka do čoveka, ali je bitno da kad čovek uđe u ovu priču, on se zanese, znači, on pobegne u drugi svet, nema više problema u svom svetu, i tokom tog dana koji igra LARP, ili tri-četiri dana, on se apsolutno restartuje i ima osećaj kao da je godinama prolazio kroz neki međuvremenski prostor i kad se vrati, nekad ne može da se seti šta je ovde uopšte tražio.

 

AVKF: Imate li nešto da poručite, kažete nešto budućim larperima, ljudima koji ne znaju, ljudima koji znaju, budućim članovima?

 

MŽ: Dosta ekipa nije upoznato sa pravim mačevanjem i veštinama oružja. Retko koje od ekipa imaju treninge, gde se, zapravo, i to uči. Jedna od tih ekipa, pored ,,Belih orlova” smo mi, jer sam ja ranije trenirao srednjevekovno mačevanje i gladijatorsko borenje pa se treninzi, iako se rade sa LARP oružjem, rade kao i pravo mačevanje, samo je razlika u težini. Kada dođe do tako nečega, mi imamo treninge sa mnom, koji sam i personalni trener. Tu je i psihička i fizička sprema i sprema sa oružjem koje se izabere, to u početku uvek bude mač, ali kasnije može da se pređe na nešto drugo. Svako bira oružje u skladu sa svojim mogućnostima, najbitnije je da ume da rukuje njime. Ukoliko je, recimo, neko mršaviji, onda će biti brži i onda će koristiti nešto što je lagano, ali što ga dovodi do cilja, do pobede. Nije za svakoga svako oružje, stoji da su dugačka i teška oružja za krupne ljude koji treba da razbijaju konjice kako je i bilo u srednjem veku, dok su mršaviji ljudi bili za zasede, bukvalno nindža varijanta. Oni su bili naoružani da, lagano i na brz način, rešavaju se jedinica koje nemaju oklop na sebi, ili možda imaju oklop na sebi, ali nemaju pojma ko im se šunja iza leđa. Tako da za svakog postoji mesto, samo je bitno da se čovek malo raspita o nekim stvarima pa da otkrije šta mu leži. Jedina stvar koju bih poručio budućim članovima je da ne znate dok ne probate, morate da dođete, morate da vidite kako je to, s početka deluje jako smešno, kao što je i meni, i jako čudno da se nekome pomene da se time baviš, zato što je jako ekscentrična stvar, ali razmislite o tome da svi ljudi igraju igrice na kompjuterima kod kuće i da nisu nimalo smatrani ekscentričnim, a biti poseban nije nikako loše. Zapravo je dobro.

 

AVKF: Dakle, živimo u MMORPG?

MŽ: Upravo tako.

 

Pa, ljudići, čuli ste lika. Probudite unutrašnjeg viteza, damu, spellcastera ili neko treće biće (mi smo judgement free) i pravac na sledeći LARP. Ko zna, možda ćete se tako konačno osvetiti što vas je Šomi pogodio patikom u glavu u trećem razredu osnovne škole.