Blog

Fikcija susreće stvarnost

Posted on by Nenad Jevtić

(sci-fi tehnologija u realnom svetu)

„Nekada ograničen fantazijom i naučnom fantastikom, vremeplov je sada jednostavno inžinjerski problem.“

Mičio Kaku

 

Još se pedesetih godina prošlog veka spekulisalo da će u današnjem modernom dobu koje su pisci nazivali „budućnost“, čovečanstvo dostići svoj tehnološki vrhunac i putovati letećim automobilima, razgovarati sa vanzemaljcima i slati svoje kolonije na druge svetove dok će ostatak populacije uživati u svim dražima i blagodetima koje Zemlja može da ponudi. U tim njihovim pričama obrazac je uvek naginjao ka čudnim napravama, čudesnim lekovima i kiber pratiocima (slugama), međutim – koliko uspešno su oni predvideli budućnost?

Kada bi jedan od tih pisaca imao sposobnost da putuje kroz vreme ili da utone u duboki san kriogene komore i probudi se danas, verujem da bi dobio drugačiji utisak od onog koji je imao do tada. Svet se drastično promenio, što tehnološki – što biološki kao i po životnom standardu. Tehnologija se za poslednjih dvadeset godina razvila toliko brzo da je prosečnom čoveku postalo veoma teško da drži korak sa najnovijim dostignućima, mada ipak uživa u kvalitetu života koji ona pružaju. Možda su ti pisci samo maštali o budućnosti, ali su time nadahnuli generacije da krenu njihovim stopama i usude se da stvore njihove vizije.

Sav razvoj tehnologije možemo podeliti u tri grane u kojima se taj razvoj usmerava, pa tako izdvajamo: vojno-tehnološki sektor, medicinsko-zdravstveni sektor i civilni sektor. Moram napomenuti da su svi ovi sektori međusobno povezani i imaju udružene snage oko nekih projekata i da je često kroz istoriju jedan sektor uzimao projekte od drugog pa otud imamo „internet“, „skener“ i „sonde“ kao vojno-tehnološke proizvode koji su prilagođeni civilnoj upotrebi.

Vojno-tehnološki sektor

Po logici možemo zaključiti da se razvoj tehnologije u vojsci odvija ka osavremenjavanju postojećih sistema, kreiranju novog oružja i sistema odbrane, ali koliko su zapravo ti sistemi zašli u domen fikcije? Kroz dela velikih pisaca fantastike upoznali smo se sa raznim napravama i oružjem kao što su: zračni pištolji, šinski topovi, pulsne puške, plazma puške i blasteri. Da li biste poverovali da tako nešto postoji?

Civilni sektor

U poljima robotike, softvera i mehanike se istražuje tehnologija koja će dosta olakšati život ljudi time što će pružiti odgovore na mnoge ljudske probleme. Robotika se primarno zadržala na industriji gde nudi sofisticirane aparate zbog čega se smanjuje prisustvo čoveka na pokretnim trakama i otklanja verovatnoća ljudske greške pri proizvodnji. Takođe se radi na mašinama čija će funkcija zameniti čoveka na zadacima velikog rizika i opasnom radu tipa: rudarstvo, rad na velikim dubinama, rad sa opasnim materijama hemijskog i radioaktivnog porekla, rad sa velikim tovarom, visokogradnja, mostogradnja.

Da bi se olakšao ljudski život kod kuće, velike kompanije i istraživački centri su razvili sisteme za pomoć u kući. Ovakvi sistemi su namenjeni obavljanju radnji koji oduzimaju dosta vremena poslovnom čoveku, pa tako današnji kućni roboti i aparati mogu samostalno da funkcionišu u održavanju domaćinstva. Radnje koje roboti obavljaju mesto nas uključuju: kuvanje, pranje, čišćenje, razonodu, on-line kupovinu, kontrolu klimatskih uslova u domu i sve to uz uštedu električne energije… Naravno, kada bi sve to stalo u jedan aparat, verovatno bi takvu mašinu zvali „Električna žena“ ili „iWife“. Samo da ne zvoca.

Medicinski sektor

Medicina se zainteresovala za nekoliko grana tehnologije i nauke, gde se uključila u njihov razvoj. Grane i nauke u kojima se tehnologija pri medicini razvija su: robotika, bioinženjering, genologija i srodne nauke, nanotehnologija, protetika, matične ćelije, krionika, uzgoj veštačkog tkiva, implanti, 3D štampa, sintetički materijali, etikom ograničen pristup kloniranju, itd. Interes medicine u ovim poljima usmeren je ka pronalaženju alternativnih sredstava za poboljšanje životnih funkcija i održavanje zdravlja kod čoveka. Malo nas prati koliko je medicina uznapredovala, mada nam stalno dolaze lepe vesti iz istraživačkih centara.

Pa, da vidimo te čuvene stvari iz romana sa fikcijom.

Šinski top

Ovo oružje radi uz pomoć elektromagnetne sile koja pokreće projektil sa rampe između dva superprovodnika koji predstavljaju šine. Pri uništavanju neprijateljskog objekta ne koristi se barut niti bilo kakva vrsta detonacije, već neverovatna brzina projektila od tri kilometra u sekundi. Konvencionalna protiv-vazdušna oružja su do Drugog svetskog rata koristila brzinu od dva kilometra na čas pri obaranju aviona, a kasnije su ti sistemi unapređeni, međutim danas se osavremenjava njihova zamena u vidu šinskog topa.

Teoriju o šinskom topu postavio je francuski naučnik Luis Oktav Fačion-Velepli 1918, revizovana je 1944. od strane Nacista, da bi 2000. Mornarica Sjedinjenih Država održala prvi test. Od 2010. se konstantno vrše opiti i poligonski testovi kako bi se pronašli optimalni uslovi primene ovakvog oruđa. Za proizvodnju šinskog topa odgovorna je kompanija Dženeral Atomiks i projekat nosi ime „Blicer“ za koji Atomiks planira da ga uvede u masovnu proizvodnju do 2019. i opremi sve veće brodove klase razarač, kao i borbene avione presretače. Za oružje, takođe, postoje planovi da se ukrca na bombardere koji će kružiti oko Amerike i obarati nuklearne projektile, nosače aviona strane mornarice ili neprijateljske objekte na stranom tlu.

Trenutno se radi na varijantama šinskog topa koji će funkcionisati putem plazme i elektromagnetnog pulsa.

Lasersko oružje

Čim se pominju laseri, Nikola Tesla i njegov „zrak smrti“ se javlja kao prva asocijacija. Amerika, Rusija i Kina su posvetile mnogo svojih resursa da otelotvore tu teoriju i dobile nekoliko projekata. Amerika je odredila DARPA-istraživačku kompaniju da napravi lasersko oružje i nekoliko prototipova je ugledalo dnevno svetlo. Jedan od tih prototipova montiran je 2010. na Boing 747  i nosio je ime Boing YAL-1, ali je 2011. oružje rastavljeno, jer nije bilo isplativo. Navodno je oružje bilo namenjeno obaranju interkontinentalnih balističkih raketa koje bi se našle na silaznoj putanji ka Američkom tlu. Oružje se pokazalo kao veoma pouzdano i precizno, ali glomazno i teško za održavanje pa je na kraju postalo otpad. Drugi prototip se 2014. našao na bojnom brodu sa ciljem da lovi bespilotne letelice i dolazeće projektile sa drugih brodova i dan danas je u upotrebi. Rusija je svoj projekat montirala na tenkove gde laserski snopovi služe „ometanju“ telemetrije raketa i protiv-tenkovskih projektila i danas je u upotrebi. Zbog dobrih rezultata laserski ometači su se našli u širokoj primeni pri razbijanju demonstracija, odbijanju piratskih brodova u Somalijskom zalivu i mobilnoj odbrani od dronova i bespilotnih letelica.

Lasersko oružje je od skora uvedeno i u civilnu upotrebu pri obezbeđivanju aerodroma, koncertnih hala i velikih skupova kao i obezbeđivanje objekata od raznih glodara, insekata i provalnika. Takođe se koristi u astronomiji, metalnoj industriji i građevini.

U medicini su se laseri pokazali kao neprocenjivo sredstvo koje se trenutno primenjuje pri hirurških zahvatima, korektivnoj i estetskoj hirurgiji. Poznatiji su oni laseri koji se široko primenjuju u stomatologiji, oftamologiji i u borbi protiv raka.

Roboti i dronovi

Još od kako nas je pisac Karel Čapek upoznao sa terminom „robot“ interesovanje za samooperativne mašine nas nije napustilo. Roboti su u početku zamišljani kao potpuno autonomne mašine, međutim takvi roboti još nisu stvoreni. Možda zbog straha od robota ili zbog želje da ipak čovek donosi odluke pri radu robota, svi roboti ikad stvoreni su napravljeni tako da ne mogu da funkcionišu bez operatera. U nekim slučajevima robot i dron se svode na isto, jer im je potrebna upravljačka konzola ili radio stanica odakle će mašine dobijati komande.

Tokom Drugog svetskog rata, prvi roboti na daljinsko upravljanje su se pojavili na strani nacista i korišćeni su kao protiv-oklopni uređaji. „Golijat“ je bio robot malog profila koji je mogao da se provuče ispod tenka ili džipa i tu detonira eksplozivno punjenje, kao nagazna mina na gusenicama. Rusija je imala sličan projekat pod nazivom „Teletenk“ koji je bio modifikovani TT-26 u bespilotno vozilo na daljinsko upravljanje. U modernom dobu se roboti na daljinsko upravljanje koriste pri razminiravanju terena ili kao pomoćno sredstvo. Amerika je po ideji Nemaca i Rusa razvila sistem SWORDS tj. robota za deminiranje opremljenog mitraljezom, kamerom i bacačem granata. Mlađi brat SWORDS-a je MAARS, skoro duplo veći dron koji može da primi jednog vojnika kao operatera mitraljeza i danas se vrše testiranja u Mohav pustinji kao i obuka Marinaca za rukovanje tim aparatima.

Pored ovih zemnih dronova, popularniji su leteći dronovi koji se godinama koriste na ratištima. Ti leteći dronovi i bespilotne letelice se dele na napadačke jedinice i izviđačke. Njihov oblik i veličina dosta variraju u zavisnosti od namene drona. „Predator“ je dron veličine jedrilice koji je proizvela Amerika za potrebe nadgledanja brdovitih terena Avganistana, vazdušnu podršku pešadiji na terenu i taktička delovanja po neprijateljskim objektima i skrovištima. Pojava višenamenskog drona bombardera podstakla je svetske sile da odgovore na takvu tehniku time što će proizvesti bolji dron, bolji avion ili protiv-vazdušni sistem.

Pešadiji na terenu se pak nudi čitava paleta ultra-lakih dronova koji mahom služe za: izviđanje neprijateljske oblasti, aktivno praćenje mete, a od skora se pojavio i sistem „Perdiks“ koji predstavlja roj umreženih dronova koji za cilj imaju da okruže metu i u „kamikaza“ stilu je unište. Ovaj sistem može da se ispali iz borbenog aviona ili lansira sa zemlje. Sekundarna funkcija „Perdiks“-a može da posluži i kao aktivno obezbeđenje objekata ili vozila gde će roj reagovati putem senzora i obrušiti se na dolazeći projektil ili neprijateljsko vozilo kao i na borbenu liniju žive mase. Jednostavno zamislite govno oko kog kruže muve… veoma opasne muve.

Amerika je pokušala u nekoliko navrata da nam zagolica maštu novim projektima DARPA istraživačkog centra, Boston Dinamiksa i drugih kompanija, i to im je pošlo za rukom. Ostali istraživački centri pomno prate kako se ti projekti razvijaju, a pošto ih ima dosta, navešćemo one zvučnije:

– BEAR – sistem pomoći ranjenom vojniku „Vecna Technologies“

– BigDog – sistem za prenošenje tereta po neravnom terenu „Boston Dynamics“ (ima još varijanti: BullDog, AlphaDog)

– MULE – sistem za brdsko ratovanje i prenošenje tereta „Boston Dynamics“

– SYRANO – francuski borbeni sistem, saradnja više kompanija

– AntBot – kineski autonomni policijski sistem

– SharpClaw – kineski borbeni sistem „Norinco“

– Ember – izviđački sistem „iRobot“

U civilnoj upotrebi se dronovi i roboti na daljinsko upravljanje koriste u vidu zabave, filmskoj industriji, ekstremnim sportovima i među kućnim aparatima kao što su tosteri, usisivači i dr. Više su nam poznate robotske ruke u automobilskoj industriji i metalnoj industriji, mada se i ostale industrije polako otvaraju po pitanju robotskih pomagala kao što su: industrija rudarstva, drvna industrija i prehrambena industrija. Po nekim teorijama pretpostavlja se da ćemo ubrzo dobiti i ekspresnu dostavu gde će dronovi preplaviti nebo noseći poštu ili namirnice iz samousluge, možda čak šetati psa ili zalivati cveće. Dronovi su postali veoma traženi i u poljoprivredi kao sistemi za uništavanje insekata, sistemi za sadnju i žetvu koji će moći satelitski da se navode u polju, sistemi za oprskavanje, sistemi za okopavanje i uništavanje korova.

Moram da spomenem i KP SSSR, CNSA i NASA organizacije koje su među prvima započele da razvijaju sofisticirane dronove i ne samo to, već i da ih šalju u svemir. Američki dron „Radoznalost“ poleteo je 2011. i sleteo je na Mars 2012. godine gde se pridružio svojim prethodnicima „Spirit“, „Viking“, „Beagle“ i „Feniks“. Postoje i dronovi koje su proizveli Rusi „Lunokhod“ i Kina „Yutu“ čije su misije istraživanje Meseca.

Medicina poseduje mali broj projekata koji se blisko tiču robotike, mada se aktivno radi na tome da se takvo stanje promeni. Razvoj robotike u medicini najviše teži ka modernizaciji veštačkih pomagala i ekstremiteta koji će direktno dobijati komande iz mozga korisnika. U hirurgiji se primećuje rad visoko-tehnoloških robotskih ruku koje samostalno obavljaju rutinske operacije nad pacijentom sa minimalnim učešćem operatera i hirurga. Takođe je u razvoju i projekat koji će hirurgu bukvalno dodati treću, možda i četvrtu ruku, pa će se time dosta uštedeti na vremenu ili omogućiti doktoru da efikasnije izvrši zahvat.

Među starijom populacijom i gerontološkim centrima su se pojavili robotski psi i roboti-saputnici koji aktivno pomažu svojim vlasnicima pri svakodnevnim aktivnostima i precizno utvrđuju simptome raznih napada. Što se tiče letećih dronova u medicini, trenutno se razvija flota aparata za prvu pomoć koji će u velikoj meri zameniti ambulantna kola i otkloniti problem gustog saobraćaja na kolovozu. Ideja se zasniva na tome da operater po prijemu hitnog poziva lansira dron sa najbliže lansirne stanice i pošalje ga na lice mesta gde će slučajni prolaznici, koji su se tu zatekli, ukazati pomoć pacijentu uz instrukcije operatera.

Vojna oprema

U interesu svake države je da obezbedi sigurnost svojih vojnika na bojnom polju i pruži im moderna oružja koja će im pomoći u borbi. Super sile kao što su Amerika, Rusija, Kina, Indija i Japan su već u trci da stvore visokotehnološko oružje i za sada je nepoznato ko predvodi. Još veći je izazov smisliti efektivnu odbranu od takvog oružja. Pre nekoliko godina su priče o kibervojnicima bile samo tračevi, ali su danas oni realnost. Robotika i mehanika su uspele da pruže par prototipna odela i paletu opreme koju „super vojnik“ treba da ponese. Nešto što je bilo rezervisano samo za filmove, ugledalo je dnevnu svetlost pojavom koncepta „vojnika budućnosti“ i gomilom pratećih projekata. Amerikanci su opet bili prvi sa predstavljanjem opitnog odela i time su izbili na vodeću poziciju.

Odela o kojim govorim su kombinacija robotike, mehanike i nanotehnologije čija je funkcija namenjena zaštiti vojnika, pružanju boljih performansi tokom aktivne borbe, omogućavanje vojniku da se duže bavi vatrom uz manji stres i da u velikoj meri olakša svakodnevne dužnosti vojnika. Svaka od sila stvorila je nešto slično drugim odelima, tako da ima mnogo verzija ovih sistema. Navešću nekoliko zemalja i njihove koncepte „vojnika budućnosti“:

– TALOS – Amerika

– RATNIK i GLADIATOR – Rusija

– FELIN – Francuska

– IdZ – Nemačka

Ovi sistemi su i danas u opitnoj fazi gde se radi na boljem i praktičnijim rešenjima. Pretpostavlja se da će sva od ovih odela imati egzoskelet i nanorobotski premaz „Vantablack“ izgrađen od sitnih nanočestica koja su 90 posto mrkije od ugljenikovih materijala. Zbog takve karakteristike, taj nanomaterijal ima sposobnost da apsorbuje 99 posto svetlosti i upija UV zrake, što znači da takav materijal ima minimalnu reflekciju i može da se prilagodi sistemu kao solarni izvor energije za napajanje egzoskeleta. Za drugu namenu ovog materijala je posebno zainteresovano američko ministarstvo odbrane (DoD) koje njime planira da ofarba svoje borbene letelice čineći ih nevidljivim za radare.

Egzoskelet

General Electics je 1965. podelio svoj uspeh sa svetom objavivši da su proizveli prototip egzoskeleta „Hardiman“ koji je, iako ne operativan, utabao stazu za egzoskelete nove generacije. Institut Mihajlo Pupin je 1969. godine pod vođstvom prof. Vukobratića uspeo da otkloni problem pri pokretanju nožnih elemenata i time probio led u robotici koja je, ugledajući se na postignute rezultate Instituta, počela agresivno da razvija koncept humanoidnog robota androida. Prvi funkcionalni egzoskelet osmišljen je kao proteza i uspešno je testiran u beogradskog Ortopedskoj klinici 1972. godine. Ovim događajem je započela revolucija u robotici koja i danas hvata mah.

Američka kompanija Ekso Bioniks je u saradnji sa kompanijom Lokid Martin 2009. godine prikazala svoj prvi dizajn egzoskeleta namenjenog vojsci pod imenom „HULK“. Ovaj aparat tj. proteza pruža veliku snagu vojniku, brzinu i pokretnost tokom borbe, a takođe i sposobnost da nosi znatno teži tovar od onog propisanog za običnog vojnika. Egzo Bioniks je svoju prvu protezu „eLEGS“ izbacila na tržište 2010. sa namerom da paraplegičarima omogući hod. Japanske kompanije Cayberdine i Honda imaju svoje verzije ovog medicinskog pomagala kao i mnoge druge zemlje od kojih se ističe Belgija sa sistemom „WALL-X“.

Nekoliko ovih egzoskeleta se našlo i u civilnoj upotrebi, preciznije u građevini. Usled velike nosivosti i malog pritiska na korisnika koji rukuje egzoskeletom, sam koncept pokazao se kao veoma interesantan i koristan, jer se radnik manje umara, lakše rukuje teretom, duže radi i smanjuje potrebu za novim radnicima. Na tržištu su se već pojavili modeli Ekso Works, Fortis, Robo-Mate, MAX, HAMS, Laevo, V-22 Egzoskelet, HAL, ali je najpoznatiji „Prototip brodogradilišnog egzoskeleta“ Daevua iz Južne Koreje.

U razvoju je još mnogo projekata i materijala različitih osobina i namena, i teško ih je sve staviti na listu ali ću ipak navesti nekoliko.

– Policijski dron presretač. Ispaljuje se iz policijskog auta i putem sajle se prati njegova putanja do kriminalnog vozila gde električnim udarom prži tehnologiju unutar auta i gasi motor. Predviđen za upotrebu tokom jurnjava po ulicama.

– Hologramska kamera. Kamera sa postoljem koja se montira na zid i putem radio talasa i termalne vizije formira 3D sliku unutrašnjosti. Predviđena za talačke situacije i vojne svrhe.

– Nano-odašiljač. Ispaljuje se u vidu metka i lepi se po kontaktu. Predviđen za policijsku upotrebu.

– Vodootporna tečnost. Materija koja je veoma otporna na razne vrste tečnosti i prljavštinu. Predviđena za široku civilnu, industrijsku i vojnu namenu.

– Anti-anti-oklopna mina. Montira se na reaktivni štit oklopnog vozila i aktivacijom senzora ispaljuje svoj sadržaj na dolazeći projektil čime odlaže detonaciju i sprečava kontakt sa tenkom. Predviđena za vojnu upotrebu.

– Likvidni pancir. Visoko reaktivna materija koja deluje po taktilnom kontaktu. Ima sposobnost da promeni svoje agregatno stanje u kompozitni materijal i zaustavi protivpancirni metak. Predviđena za vojnu i policijsku upotrebu.

– Plazma štit. Nanomreža koja putem mikrotalasa krivi ljudsku vizuelnu percepciju i skriva objekte. Predviđena za vojnu upotrebu.

Adroidi

Među mašinama koje se oslanjaju na čoveka kao operatera, pojavila se potreba za robotima koji će nezavisno funkcionisati. Istraživačke kompanije su ponudile i autonomne jedinice humanoidnog izgleda koje nazivamo androidima i droidima. Za razliku od robota, androidi imaju ugrađen softver i „veštačku inteligenciju“ koja im omogućava da u nekoj granici samostalno donesu odluke i reaguju na zadate parametre.

Japanski univerzitet Waseda nam je sedamdesetih prošlog veka prikazao svoje dostignuće na polju robotike tako što nam je predstavio WABOT 1 koji je mogao samostalno da svira instrumente i koristi ruke zahvaljujući taktilnim senzorima. Android je bio u stanju da čuje govor i daje odgovore na pitanja. Južnokoreanska firma KITECH je među prvima stvorila androida koji je mogao da peva, zatim je svetom počela pomama za stvaranjem androida koji mogu da obavljaju razne zadatke kao što su: samostalno kretanje, prenošenje stvari i adekvatno korišćenje istih, upravljanje automobilom, trčanje, skakanje itd. Proizvodnja androida i interesovanje za njih se svodi najviše na civilni sektor. Njihova primena varira od pomoći u kući, građevini, obavljanju prostih zadataka, razgovor i druženje, učestvovanje u akcijama spašavanja, čišćenje zona zagađenih biološkim i nuklearnim otpadom i, naravno, seks. Navešću nekoliko androida koji su se pojavljivali u vestima i pomogli razvoju robotike.

– PETMAN – android vojne namene, određen za akcije spašavanja i prelaženja preko neravnog terena „Boston Dynamics“ Amerika

– Atlas – android vojne namena, određen za pronalaženje ranjenika i spašavanje „DARPA“ Amerika

– ASIMO – android civilne namene, određen za druženje „Honda“ Japan

– Justin – android civilne namene, određen za popravku satelita u svemiru „DLR“ Nemačka

– HUBO – android civilne namene, određen za pomoć u kući „KAIST“ Južna Koreja

– REEM – android civilne namene, određen za vodiča i prezentera „PAL Robotics“ Španija

– FEDOR – višenamenski android, određen za saputnika i pomoć u svemiru „Android Techics“ Rusija

– TOPIO – android civilne namene, određen da igra ping-pong „TOSY“ Vietnam

– HARMONY – ginoid civilne namene, određena za seksualna iskustva „RealDolls“ Amerika

Veštačka Inteligencija

Koncept veštačke inteligencije se zasniva na sposobnosti mašine da samostalno uoči problem i reši ga uz maksimalan učinak. Prvenstveno se vezuje za androida ili fembota, mada su trenutni uspesi ograničeni na kompijutere uz mali izlaz na internet. Veštašku inteligenciju moramo posmatrati kao alatku, jer se ona najviše koristi za prepoznavanje obrasca govora, teške proračune u svim granama nauke, simulacije raznih eksperimenata, tumačenje velike količine podataka i u medicini. Kad god naučnici naiđu na veliku količinu informacija koja treba da se obradi, unesu je u računar i predaju veštačkoj inteligenciji. Pre veštačke inteligencije (u daljem tekstu VI) naučnicima je trebalo po deset godina da dođu do nekog zaključka i ustanove činjenice, međutim od kako imaju morbidno snažni digitron koji deset godina pakuje u deset sati, nauka je postala nezaustavljiva. VI delimo na slabu i jaku, gde se slaba koristi u svakodnevnom životu, a jaka je rezervisana za nauku i poslovanje.

Jaku VI pretežno koriste naučno-istraživački centri i slične organizacije dostupne civilnom stanovništvu kao što su: meteorološke stanice, avio kompanije, opservatorije, auto industrija, građevinske kompanije, banke i osiguranja. VI se, takođe, koristi u veoma dosadnim segmentima posla koji mogu biti veoma umarajući. Ona tu ima za cilj da efikasno obavlja zadatke i traži algoritme tih ponavljanja gde će preko proračuna i statistike obezbediti alternativu to jest bolje rešenje pri obavljanju tih zadataka i skratiti vreme za izvršavanje zadatog problema.

Slaba VI prisutna je na internetu kao sistem on-line pomoći ili kao drug za razgovor. Postoji nekoliko „programa“ popularnih među tinejdžerima kao što su: SIRI, ALEXA, CORTANA i BRAINA. Ovi programi su pored partnera za razgovor i lični asistenti u vidu aplikacije za pametne telefone koji mogu da obavljaju razne zadatke umesto vlasnika telefona, na primer: rezervisanje mesta u restoranu, on-line kupovina, podsetnik, iznajmljivanje taksija, internet pretraga. Pored programa, takođe su se na tržištu pojavili kućni sistemi ličnih asistenata koji mogu da kupuju namirnice preko interneta, kontrolišu klima uređaje i roletne, kontrolišu zvuk i televiziju, vode razgovor uz večeru, obavljaju funkcije telefona, kontrolišu osvetljenje, šalju mejlove i slike, bude vas u zakazano vreme i sve to uz glasovne komande. Jibo, Bonjure, Homey i Zenbo predstavljaju seriju kućnih pomagala nove generacije čiji se dizajn savršeno uklapa u „pametnu kuhinju“.

Usled vrtoglavog razvoja tehnologije i robotike, kućni aparati su takođe dobili transformaciju u „pametne“ naprave koje putem telefona mogu da vas obaveste kada je jelo spremno, da li je veš opran, koliko vam je mleka ostalo u frižideru, Džeki danas nije išao u šetnju, napolju je divno – zašto ne izađeš u šetnju umesto da samo sediš uz taj kompjuter, oči će ti ispasti od tolikog zračenja, a znaš da nije dobro za zdravlje, itd. Za sve te kuhinjske i kućne elemente, umrežene u jedan sistem VI će biti odgovoran da ih održava u optimalnom stanju. Ovaj koncept povezanosti elektronike u kući nazivamo i „Pametna kuća“.

U konceptu „pametnih“ stvari se podrazumeva neki nivo prisustva veštačke inteligencije, otud i naziv „PAMETNO“ pri opisivanju aparata. Pretpostavlja se da će u budućnosti aparati sa integrisanom veštačkom inteligencijom preplaviti naša tržišta pa i svet. Primećen je pad sposobnosti socijalizacije kod čoveka sa porastom on-line socijalnih mreža i pametnih aparata što čini mnoge ljude zabrinutim za dobrobit čovečanstva.

Virtuelna realnost

Ovo je već dolivanja ulja na vatru što se tiče socijalizacije, jer virtuelna realnost pruža potpuno otuđenje od realnog sveta. Sama teorija virtuelne realnosti (VR) postoji još od davnina. U modernom dobu se mogu naći sredstva koja nam omogućuju ulazak u jedan od mnogih digitalno izgrađenih svetova koji simuliraju realan svet. Primarna funkcija VR se svodi na zabavu, igranje igrica i obrazovanje. Poznati aparati na tržištu Okulus Rift, Vive, Play Station VR donose nam i adrenalinska iskustva koje normalan čovek ne bi uradio usled straha ili nemogućnosti tehnologije da odgovori na svaki prohtev. U obrazovanju se virtuelnom realnošću koriste piloti, astronauti, hirurzi i vozači, jer se u virtuelnom svetu vrše veoma realne simulacije mogućih događaja. Vojska se posebno zainteresovala za VR, jer je u njoj moguće sprovoditi obuku specijalnih operatera bez svih onih opasnosti i rizika koje realan svet pruža u ratnim zonama. Za VR se zainteresovala i pornografska industrija koja je od 2016. počela da snima svoja dela tako da su funkcionalna i preko VR opreme. Pored već pomenutih VR naočara, proizvođači i istraživači granica virtuelnog streme ka tome da osmisle i dodatnu opremu koja će moći sintetički da simulira miris i dodir pošto su se već pobrinuli za audio i vizuelan ugođaj. Ako prevarite svoju iŽenu sa Gel Gadot u virtuelnom svetu, da li se to i dalje smatra prevarom? Obavestite me, molim vas.

Svemirski lift

Teorija svemirskog lifta se zasniva na potrebi da se penzioniše konvencionalni odlazak u svemir putem glomaznih raketa, šatlova i spacijalnih letelica. U poslednje vreme se dosta govori o ovoj teriji koja lagano klizi u zvaničan projekat. Ukoliko se ovaj projekat ostvari, Zemlja bi dobila na vremenu potrebnom za regeneriaciju ekosistema uništenog ogromnim količinama utoršenog goriva na lansiranje raketa. Kreiranje svemirskog lifta je do sada izazivalo opšu zabrinutost među naučnicima, jer mnogo toga može poći po zlu sa tom napravom, međutim, pronalaženjem sintetičkih materijala otpornih na katastrofalne vremenske uslove i 3D štampe, kao i proračuni VI su nam konačno omogućili da teorija svemirskog lifta dobije svoj oslonac na zemlji. Namena svemirskog lifta se dodeljuje lakšem i bržem putovanju u svemir, jer će se liftom stvoriti čvrsta veza sa vasionom. U planu je i lakše dopremanje delova za izgradnju svemirskih istraživačkih stanica, svemirski turizam, možda čak i putovanje svemirom. U narednim godinama ćemo dosta slušati o trenutnim fazama razvoja ovog projekta koji sve više zalazi u rejon mogućeg.

Teleportacija

Pod pojmom teleportacije se podrazumeva prenos mase putem snopa svetlosti. U fantastici je ovaj proces opisan i kao proces dezintegracije na početnoj tački A, zatim ponovno stvaranje istog organizma na tački B. 1993. je ostvaren pomak u teoriji teleportacije kada su naučnici ustanovili da ona može biti i kvantna, pa je narednih godina bilo polemike o tome. 1997. su počeli testiranja transfera protonske čestice na daljini od jednog metra u gasnom okruženju gde je jedan od tih protona umalo izvršio teleportaciju. Saradnja evropskih instituta za kvantnu fiziku dala je vredna zapažanja i rezultate sve dok se nije uključila i Kina koja je 2017. lansirala satelit Misijus koji ima veoma osetljive protonske receptore. Od milion poslatih čestica u svemir, direktno uperenih u satelit, samo su 900 protona teleportovana u satelit. Od danas računajte na teleportaciju kao sigurnu budućnost.

Leteći automobili

Da automobil bez ikakvih problema skupi gume i vine se u vazduh je san svakog dečaka, a od pre neku godinu maštanje o letećem automobilu nije potrebno. Interesantno je to kako se od početka sam koncept pokazao kao realan i moguć, zatim propraćen prototipovima i praktičnim rešenjima – doživeo da se svaki od tih projekata stopira zbog manjka sredstava. Iako se svako nada da će jednog dana ugledati leteći auto na nebu, možda i sam upravljati jednim modelom, sam koncept letenja u autu nikad nije zaživeo, pa zato s vremena na vreme dobijemo po neki naslov u novinama koji s entuzijazmom najavljuje pojavu letećeg automobila. Države kao što su Amerika, Rusija, Slovačka, Japan i mnoge druge pokazale su se sposobne da naprave funkcionalni prototip, ali su pokazale i nemogućnost da prototip lansiraju sa pokretnih traka u vazduh.

Već imamo razvijenu avijaciju, kvadkoptere, helikoptere, hoverbote i razne druge mašine koje su u stanju da prkose gravitaciji i postaraju se za bezbednost putnika, tako da se postavlja pitanje: šta koči komercijalizaciju ličnih letećih platformi? Po internetu kruže amaterski uspesi letećih jednoseda, velikih dronova i ultra lakih letelica, pa onda zašto siromašno korišćenje takvih mašina? Argument tome je jednoglasna saglasnost inženjera da takav aparat donosi mnogo više problema nego koristi – iako u teoriji leteći automobil predstavljaju revoluciju u avijaciji. Bezbednost i pouzdanost običnog čoveka da upravlja letelicom je veoma diskutabilna stvar, a teret koji će kontrola leta morati da trpi zalazi više u fikciju nego li leteći automobil. Što se tiče letenja uopšte, nove generacije supersoničnih putničkih aviona su već u povoju, kao i samooperativni helikopteri sa laserskim navođenjem pri sletanju, auto-piloti sa veštačkom inteligencijom i automatikom pri uzletanju i sletanju, softver za kalkulisanje ruta sa zadatim parametrima vremenskih prilika i planiranog saobraćaja u budućnosti i još dosta sistema, softvera i mašina.

Ipak se nekoliko projekata probilo kroz daj zid skeptičnosti sa idejom da služe ljudima u svetu gde se sve odvija na brzinu. Plan i projekat letećih automobila se ovde svodi na vrstu drona, tako da zbog veštačke inteligencije spada među androide, a po izgledu među leteća kola. Japan planira da svoje čedo Skydive uvede kao zvanično transportno vozilo olimpijaca na sledećoj Olimpijadi 2020, dok Nemačka planira da svoj Lilium Jet uvede u autonomni sistem taksi službe koja će pokrivati teritoriju Berlina kao ključnu tačku širenja mreže na ostale gradove. Američka firma Uber se pridružila ideji letećih automobila u smislu formiranja autonomne taksi službe na kojoj trenutno radi i priprema panel za World Expo 2020 gde će prikazati svoje dostignuće u lišavanju posla nekoliko miliona taksista.

Hajperlup

Ovaj projekat se smatra za boljim rešenjem u železničkom saobraćaju koji će funkcionisati kao supersonični voz bez lokomotive. Kretanje ovog čuda će se obavljati u tunelu pod zemljom čiji će motor pokretati elektromagnetni generator. Kao što sam već objasnio kod šinskog topa, tako možete zamisliti da se mesto projektila nalazi „čovek đule“ koji će neverovatnom brzinom putovati do svog odredišta. Što je „voz metak“ parnoj lokomotivi, to će hiperlup biti „vozu metku“ – vesnik budućnosti.

Krionika

Dug put svemirom bi verovatno koštao čoveka života, ali ne i u fikciji gde postoje razni načini da se odloži smrt. Krionika je nauka u medicini koja se bavi baš tim problemom. Teorija krionike se zasniva na oživljavanju/reanimaciji ljudskog organizma koji je prethodno podvrgnut dubokom zamrzavanju. Ideja je potekla od mnogih amfibijskih organizama koji imaju prirodnu sposobnost da izazovu kriogeno stanje tokom zime i povrate se u život na proleće. Primena krionike u realnom životu se vezuje za duga krstarenja svemirom u cilju kolonizacije drugih planeta. Koliko je krionika stigla do realnih uspeha se trenutno ne zna, mada je poznato da se nekoliko instituta bave otkrivanjem tajni koje krionika uspešno skriva.

Najveći problem je oživljavanje mrtvog tkiva, mada se medicina uzda u pomoć molekularne nanotehnologije, bioinženjeringa i nanomedicine da premoste problem i izvedu uspešan test. Već nekoliko decenija se prikupljaju volonteri za podvrgavanje kriogenom zamrzavanju sa nadom da će ih doktori budućnosti probuditi kada se tehnologija razvije do tog nivoa.

Uzgajanje veštačkog tkiva

Kao što sam naslov kaže, moderna medicina ima laboratorije gde uzgaja veštačka tkiva. 3D štampa, bioinženjering i razvoj sintetičkih materijala omogućili su medicini da u kontrolisanom uslovima stvori veštački organ tipa: srce, kožu, nos, uši, hrskavicu itd. koji se mogu presaditi pacijentu. Uzgoj veštačkog tkiva se donekle graniči sa kloniranjem koje je etikom zabranjeno da se vrši i pored toga što je nekoliko eksperimenata bilo veoma uspešno npr. ovca Doli. Za laboratoriju gde se obavlja veštački uzgoj tkiva može se reći da je fabrika rezervnih delova za ljude samo što medicina za razliku od autoindustije može prilagoditi „rezervni deo“ potrebi pacijenta. Istraživanja na polju matičnih ćelija se, takođe, dosta prepliću sa uzgajanjem tkiva, jer matične ćelije predstavljaju organski način izvršavanja istog zadatka, dok uzgoj tkiva više teži ka sličnim materijalima nastalim u laboratoriji.

Za kraj, želim da spomenem još nekoliko projekta na kojima se radi i za koje ćemo možda čuti i videti u skorije vreme.

– Neuro-senzorne kacige – tehnologija, pomoć pilotima pri upravljanju aviona

– Morfički metal (stakleni metal) – resurs, zamena pancira

– Bioplastika – resurs, zamena za običnu plastiku

– Hologram – tehnologija, zamena za monitore i ekrane

– Spintronik – tehnologija, zamena hard diskova i memorijskih diskova

– Bežična električna mreža – resursi, zamena za klasičan način dopremanja električne energije

– 5G – tehnologija, mobilna mreža

– DNK digitalna baza podataka – tehnologija, anti-apokaliptična namena

– Li-Fi – tehnologija, zamena za internet

– Veštački uterus – tehnologija, pomoć produženju ljudske vrste

– Implanti – tehnologija, osiguranje poslovnih podataka, kontrola životnih funkcija

– Hibernacija – hemikalija, zamena anesteziji

– Kontraceptivna sredstva za muškarce – hemija, kontrola rađanja

– Regenerativna medicina – produženje životnog ciklusa

– Magnetna levitacija – tehnologija, železnice

Po svemu ovome možemo zaključiti da naučna fantastika više ne zalazi u fantastiku i fikciju kako smo do sada mislili. Razbili smo sve veće mitove i napravili korak dalje ka usavršavanju već napravljenog. Pretpostavljam da oni koji pišu fikciju imaju veliki izazov pred sobom. Možda je dovoljno pogledati u zvezdano nebo puno neonskih lampi sa dostavnih dronova i pozvati svoju iŽenu da vam donese još jedno pivo iz kriofrižidera dok diktirate svoj novi roman u nanomikrofon i lebdite na baštenskoj stolici koja vas masira robotskim rukama.

Sa vodičem na čaju – Goran Skrobonja

Posted on by Redakcija

Na našoj SF i horor sceni neizostavno ste morali da se susretnete sa našim današnjim gostom – bilo kao autorom ili prevodiocem brojnih romana ili priča, bilo kao urednikom i izdavačem sada već poznate kuće Paladin. Možemo sa zahvalnošću da zaključimo da je naša sf/horor scena mnogo duguje tome što Goran Skrobonja nije rešio da ’emigrira na Novi Zeland ili u Kanadu’. Zahvaljujemo mu se što je izdvojio vreme i pristao da bude naš gost na čajanki.

  1. Vaš rad u srpskoj književnoj fantastici je toliko prožet i isprepletan u svim njenim aspektima da smo prinuđeni da biramo odakle da počnemo. Možda od Gorana Skrobonje kao autora? Odakle crpite inspiraciju i postoji li neki poseban način, pravac ili pravila koja sledite dok pišete?

To je pitanje na koje, mislim, nijednom autoru nije lako da odgovori. Šta je ono što nas motiviše da stvaramo, radimo to što bolje umemo, usavršavamo usput veštinu pisanja kako čitalac ne bi ostao izneveren, uskraćen ili razočaran? Otkad znam za sebe, bio sam nezasiti konzument popularne kulture kroz aktuelne medije – knjige, strip, filmove, progresivnu rok muziku čije su se teme često graničile ili čak bile direktno inspirisane svetskom fantastičnom književnošću. Otkad sam odgledao na TV-u prvu epizodu Izgubljenih u svemiru, preko drugih serija kao UFO, Zvezdane staze, Svemir: 1999 i filmova koji su menjali ne samo SF žanr već i filmski izraz uopšte –Bliski susreti treće vrste, Zvezdani ratovi, Ekskalibur, Blejd raner, filmovi o Indijana Džonsu – pa do eksplozije horora u osamdesetim sa Kingom kao perjanicom kako u književnosti tako i u relevantnoj filmskoj produkciji, upijao sam horor, epsku i naučnu fantastiku u sebe i uzgred ludački čitao. Ali, čini mi se da je ključno bilo otkriće da sam dovoljno ovladao engleskim jezikom da mogu da čitam knjige na njemu, bez potrebe za prevodom: to mi je otvorilo čitav novi univerzum i sve što me je interesovalo najednom mi je bilo dostupno, bez potrebe da čekam sledeću Andromedu ili novu prevedenu knjigu iz edicije Kentaur. E, kada se desi taj svojevrsni čitateljski “singularitet”, najednom shvatite da društvo sa kojim ste dotad delili žanrovske afinitete više ne može da vas prati, jer jednostavno više ne čita iste knjige kao i vi. Prirodna želja da podelim sa sebi bliskim osobama fascinaciju pojedinim pričama u suštini me je nagnala da se oprobam u prevođenju – a postojanje časopisa Sirius i Alef, kao i edicije Znak Sagite Bobana Kneževića, doveli su u meni do iskre kreativnosti i želje da i sam počnem da pišem žanrovsku prozu.

Posle trideset godina manje-više ozbiljnog bavljenja pisanjem, shvatio sam da ne postoji pravilo što se inspiracije tiče. Nekad prosto odgledate film ili pročitate tekst koji vas nagna da počnete da razmišljate o tome – “A šta ako…?” Nekad čujete vest ili saznate za neki novi prelomni događaj u tehnološkom napretku koji otvara hipotetičke mogućnosti za najrazličitije puteve društvenog razvoja, političkih dešavanja, propadanja ili evolucije međuljudskih odnosa. Sve vam se to uliva u um i komeša tamo, kao u svojevrsnom loncu pod pritiskom, i kakav će rezultat tog komešanja – kuvanja – ideja biti, potpuno je individualna stvar, zavisi od načina razmišljanja autora, njegovog odn. njenog stila, rečnika, umešnosti u tom zavođenju čitaoca da spremno i radosno poveruje u pomno pripremljene laži fikcije koju nazivamo žanrovskom prozom.

Postupak pisanja takođe je gotovo uvek drugačiji, i zavisi od prirode samog teksta. Za ubedljivu obradu nekih ideja potrebno vam je mnogo proučavanja raspoloživih izvora – kao npr. kad je posredi teorija multiverzuma u Čoveku koji je ubio Teslu – dok sa drugima to nije slučaj. Takođe, dogodi vam se ponekad da napišete priču “u dahu”, što se kaže, iz jednog “sedenja”, i takvim momentima ste najčešće beskrajno ushićeni. Drugim pričama je potrebno vreme da sazru u vašoj glavi, i ako ih napadnete prerano, samo ćete traćiti vreme jer nećete biti zadovoljni rezultatom i najčešće ćete biti primorani sve to da bacite; onda, kada priča počne da vam se formira u mislima kroz scene, dijaloge, prizore kao na filmu, to je siguran znak da je vreme da je zaista i napišete.

Ako bih morao nekako da sažmem ovaj zaista preopširan odgovor, onda bi on možda glasio ovako: Inspiracija je potpuno nasumična i neočekivana, a realizacija proizvod svega onog što jesam kao autor – životnog iskustva prevashodno, a potom i onog što sam za sve ovo vreme uspeo da upoznam, naučim, vidim ili pročitam.

  1. Da li pripremate nešto novo za naše i Vaše čitaoce?

Nedavno mi je u Laguni objavljen nežanrovski roman Kada kažeš da sam tvoj, u kojem sam opisao osamdesete godine prošlog veka u Beogradu, doba moje mladosti i sazrevanja – u ličnoj i generacijskoj priči koju sam već dugo nameravao da napišem. To, međutim, ne znači da više nemam nameru da pišem naučnu fantastiku ili horor. Relativno redovno pišem kratke (i malo duže) priče, pošto je u Srbiji i regionu scena što se tiče kraćih formi prilično aktivna, pa te pripovetke obično završavaju u najrazličitijim tematskim antologijama, i čini mi se da će – nedostaju možda još pripovetka ili dve – doći trenutak da sve to prikupim u sledećoj, petoj po redu autorskoj zbirci. Nameravam da je objavim 2018. godine i naslov će joj najverovatnije biti Klopka, po jednoj od pripovedaka koje će se u njoj naći, a da li će tu zbirku objaviti Laguna ili Paladin, tek ćemo videti. Takođe, pripremam se za pisanje sledećeg romana koji bi trebalo da bude neka vrsta psihološkog trilera na temu opsesija savremenog života. I naravno – taj domaći zadatak koji sam zadao sam sebi, prilično nepromišljeno: treći roman iz ciklusa o Teslaverzumu.

  1. Prevodili ste neke od najčitanijih svetskih autora horora i SF-a, kao što su King, Simons, Mekdonald… Da li se neki od njih pokazao kao posebno izazovan i da li ste možda tokom rada na prevođenju dobili inspiraciju za neko svoje delo? Imate li možda neku prevodilačku anegdotu da podelite sa nama?

Svaki od pobrojanih pisaca je, što se prevođenja tiče, izazovan na svoj način. Simons je imao dosta nezgodnih momenata, ili izraza, u Hiperionu, a o slatkim mukama na koje me je Mekdonald povremeno stavljao ne moram ni da govorim. Kod Kinga je, naročito kada sam tek počeo da prevodim njegove rane priče, u praistorijsko doba pre Gugla, bili zahtevno izboriti se sa brojnim referencama na ono što je prosečnom Amerikancu itekako poznato, ali nama ne baš. A što se anegdote tiče – pa, sećam se jedne, ali ona se više odnosi na finalni izgled Kingovog romana To koji sam objavio početkom devedesetih. Bilo je to pionirsko doba računarskih programa za obradu teksta i rad na slogu i prelomu; prevodio sam To u programu MS Word 5.0 (za DOS), a Boban Knežević je prelamao knjigu u Venturi. Svako ko je ovaj roman čitao seća se da u njemu ima mnogo delova teksta koji su ispisani kurzivom. Prilikom uvođenja fajla u Venturu, dogodilo se da na nekim mestima, sasvim nasumično i bez ikakvog pravila, iščezne format kurziva i reč – ili možda čak i pasus – ostane u finalnoj verziji formatiran kao običan (“normalan”) tekst. Pošto je knjiga morala u štampu, nije bilo nikakve šanse da prođem ponovo kroz tih hiljadu i po kartica teksta i poredim “kućni” fajl sa finalnim prelomom, i knjiga je odštampana tako kako jeste, bez tih povremeno misteriozno nedostajućih kurziva. A Boban Knežević je, u svom stilu, rekao otprilike: “Najcrnje je to što će jednog dana neko da doktorira na Kingovoj upotrebi kurziva u romanu To na osnovu ovog izdanja…”
I evo, prošlo je više od dvadeset pet godina otad, a ja još nisam dočekao taj doktorat. Ko će ga znati, nikad nije kasno.

  1. Ako se ne varamo, jedan od Vaših prvih uredničkih projekata bio je na našem najstarijem fanzinu „Emitor“ i tada ste smatrani kao neko ko je uneo neke novine u njegovom uređivanju. Možete li nam reći nešto o tom periodu? Da li se današnji „Emitor“ razlikuje u konceptu od „Emitora“ kada ste ga Vi uređivali?

“A sada, sada je sve drugačije” – kao u pesmi grupe Film. Da, u vreme kada sam otkrio čari stonog izdavaštva i laserskih printera, početkom devedesetih, Emitor je bio fotokopirani bilten malog obima, sa vestima i eventualno pričama kucanim pisaćom mašinom, uz fotografije i ilustracije sečene makazama i lepljene uz tekst. Ne treba zaboraviti da je u to vreme prilično teško bilo dolaziti do informacija koje su vas zanimale o aktuelnim dešavanjima u žanru, a ja sam shvatio da je Emitor kao platforma idealan za ono što me je oduvek žarko motivisalo – predočavanje drugima svega onog što sam smatrao najzanimljivijim i najkvalitetnijim, prevashodno u okviru horora. Tako su nastali specijalni brojevi – Horor-Emitori ili tzv. “Hemitori” sa najrazličitijim prilozima preuzetim iz časopisa poput Fangorije i tekstovima ljudi poput Dejana Ognjanovića (čuveni njegov ogled “Nekrofilija nekad i sad”), a posebno mesto zauzimala je proza – kako prevedena, tako i autorska. Recimo, moj prvi roman Nakot najpre je imao izdanje u jednom od takvih brojeva, i Emitori su najednom bili obima između 64 i 120 strana, a vremenom su dobili i korice u boji te poluprofesionalno obrezivanje u predusretljivim štamparijama, kako bi što više ličili na ozbiljan časopis. Pored mene, mnogi drugi su uređivali sopstvene brojeve – Ljuba Damnjanović, Tihomir Jovanović-Tika, dr Aca B. Nedeljković – i bilo je dovoljno prijaviti se sekretaru društva Lazar Komarčić i rezervisati broj. Sve ostalo bilo je na vama. Tako je Emitor u “moje” vreme dogurao do 400. broja, a u njemu su objavljivane priče, odlomci romana i stripovi praktično svih čije je ime nešto značilo na svetskoj žanrovskoj sceni. I naravno – mnogih domaćih autora. Potom je Emitor osvojio nagradu za fanzin na Eurokonu održanom u Sofiji, i to je posebno zanimljiva priča, ali nju je najbolje da na ovom mestu ispriča (ako već nije) Pavle Zelić.

Danas je Emitor i dalje prisutan, koliko znam, sa nekoliko brojeva godišnje, u štampanoj i elektronskoj formi, ali njegova osnovna svrha i najveći zamajac iz devedesetih – donošenje vrućih i zanimljivih informacija – prirodno je iščezla sa pojavom globalne mreže.

  1. Vodite izdavačku kuću „Paladin“. Sa kojim i kakvim se sve izazovima susreće jedna privatna izdavačka kuća u Srbiji danas?

O tome je izlišno govoriti. Paladin je do daljeg obustavio sve izdavačke aktivnosti iz krajnje jednostavnog razloga – nije se isplatilo, a meni je ponestalo novca za bacanje u bunar. Imam  ideju o eventualnom objavljivanju sopstvenih zbirki i tematskih antologija, ali s obzirom na to da Paladin još nije izmirio sva dugovanja iz prethodnog perioda, veliko je pitanje kada će se to dogoditi.

  1. Kao izdavač i urednik u „Paladinu“, pokrenuli ste prvu domaću privatnu ediciju specijalizovanu za „Košmar“, možete li nam reči nešto više o ediciji i tome kako je nastala? Možete li nam nešto više reći o „Paladinovim“ novim edicijama i izdanjima?

“Košmar” je zapravo nastao mnogo pre Paladina, kada sam objavio prvo kolo značajnih horor romana – Kingovo To, Barkerov Kabal i Herbertovog Preživelog – a potom je tokom devedesetih u “Košmaru” bilo još izdanja. Nekoliko puta sam već bio u prilici to da kažem, pa sada ponavljam: pokušavao sam krajem osamdesetih da ubedim Bobana Kneževića da objavi To u svojoj ediciji “Znak Sagite”, na šta me je on lakonski upitao zašto to sam ne uradim. Pre tog trenutka, na pamet mi nije padalo da bih mogao sam da se upustim u takav poduhvat. Ostalo je istorija.

Što se tiče novih edicija i izdanja, odgovorio sam na to u okviru prethodnog pitanja.

  1. Kratak osvrt na stanje u fantastici u Srbiji/regionu danas iz pozicije autora ali i iz pozicije urednika?

U najkraćem: kao što sam već pomenu, scena postoji, prilično je živa (zbog čega mi je izuzetno drago), ima kvalitetnih pisaca i čitalaca koji ih prate. Trenutno dominiraju epsko-fantastične teme sa našim lokalnim “tvistom” odnosno oslanjanjem na srpsku istoriju i slovensku mitologiju, što je sjajno. Verujem da će se ovakva situacija u najmanju ruku održati, a zaista se nadam da će se dalje razvijati i da će čitalaca biti sve više.

  1. Obično pitamo naše goste sa kim bi najradije od autora (živih ili mrtvih) popili čaj/kafu ili neko piće uz neobavezan razgovor? Koga biste Vi izdvojili?

Marka Tvena. Branislava Nušića. Kurta Vonegata. Sa Ijanom Mekdonaldom sam to već odradio, uz više kafa, pića i obroka, a mislim da nam je najslađi bio burek koji smo pojeli u pekari “Kraljica” u mojoj ulici jednog oktobarskog dana pre odlaska na izlet na Avalu.

  1. I za kraj, imate li neki savet za nas, kako da unapredimo svoj rad?

Slušajte sopstvene instinkte, ne gušite interesovanja u sebi na kakve god prepreke da nailazite, i ono što volite radite strasno. Ne znam bolji recept za uspeh.

Govornik za mrtve – Orson Skot Kard

Posted on by Darko Stanković

„Govornik za mrtve“ predstavlja drugu knjigu u serijalu o Enderu (u originalnoj trilogiji, koja je kasnije proširena na kvintet, gde zauzima treće mesto, posle „Ender u izgnanstvu“) i smatra se delom Govorinikove trilogije (veoma, veoma zamršen serijal, znam, ali sve ima smisla i sve je na svom mestu kada se lepo rasporedi) koju čine „Govornik za mrtve“, „Ksenocid“ i „Deca Uma“, dok svi zajedno čine Ender kvintet kao što sam napomenuo. Dok se „Enderova igra“ više fokusira na Enderovo „školovanje“ i Valentinino i Piterovo putovanje ka uglednim političarima, Govornik se može smatrati pretežno filozofskom knjigom koja za cilj ima iskupljenje i novu nadu. Poput prve knjige, i ova je nagrađena Nebula i Hugo nagradama i smatra se jednom od lektira naučne fantastike.

Radnja „Govornika za mrtve“ dešava se približno tri hiljade godina posle rata sa Formiksima, ali zbog relativističkih uslova putovanja Ender ima 35 godina. Originalno, poslednje poglavlje „Enderove igre“ bilo je jedino objašnjenje šta se dešavalo za tih par godina dok ne započne radnja Govornika, dok sada postoji veliki broj knjiga i priča koje prate dešavanja između njih, bilo paralelne bilo direktne prirode (paralelne trilogije, prikveli, dopunske priče, dodatna izdanja). Kard nije želeo da iskoristi svemirska putovanja poput onih iz Ratova zvezda gde dolazi do savijanja prostor-vremenskog okvira – hiperskok, što rezultira putovanjima brzinom svetlosti i primenom Ajnštajnove teorije relativnosti.

Ender, sada pod pravim imenom Endrju (Andrew) putuje svemirom u ulozi govornika za mrtve, pokreta nastalog na prvoj koloniji, (Upozorenje, dalji tekst sadrži SPOJLERE!!! u vezi sa prvom knjigom) gde je originalni Govornik pisao o uništenju insekata, vrstama oblika života koje možemo očekivati da sretnemo i razlozima zašto je Ksenocid užasan zločin kao i o Hegemonu Piteru Viginu, pod nazivima „Kraljica Matica“ i „Hegemon“. Govornici su postali neka vrsta religije, iako oni sebe smatraju van relegijskih normi i imaju dozvolu uslaska na bilo koju koloniju sa koje je upućen poziv. Radnja se primarno dešava na Luzitaniji, u brazilskoj katoličkoj koloniji koja je naselila ovu planetu (ime potiče od drevnog imena za Portugal). Ubrzo po formiranju kolonije otkrivaju novi inteligentni oblik života, domoroce ove planete koji izgledaju kao zemaljski prasići, te ih nazivaju pekenjinosi (svinčići). Kongres Zvezdanih puteva koji nadgleda i upravlja kolonijama izdaje strogu naredbu da se pekenjinosima ne sme nauditi i odlučuje da počne sa istraživanjem, te formira ksenološku stanicu na Luzitaniji. Ono što tada nisu znali je da je planeta dom veoma opasnog virusa, Deskolade koja je poput kuge pretila da istrebi koloniju. Dvoje ksenobiologa, Gusto i Sida pronašli su „lek“ koji omogućuje stanovnicima da žive sa Deskoladom ali umiru od posledica virusa. Bivaju proglašeni svetcima ove kolonije ali to malo znači njihovoj ćerki, Novinji. Ksenolog Pipo usvaja Novinju posle nekoliko veoma mučnih godina i svet se vraća u „normalu“ za malu zajednicu koja ima zadatak da uči od pekenjinosa ali da ni na koj način ne učestvuje u njihovom razvoju. Novinja i Pipov sin, Libo koji prati očeve stope i postaje ksenolog postaju veoma bliski i život na Luzitaniji lepo teče za porodicu Figeira sve dok posle jednog Novinjinog otkrića Pipo ne pronikne u tajnu svinčića (koju nije podelio ni sa kim).što rezultira njegovom smrću. Slomljena, Novinja u bolu zove Govornika da otkrije i govori smrt Pipa, čoveka koji joj je postao drugi otac. Ali kako je ona mogla znati da će se njenom pozivu odazvati prvi Govornik, Ender Vigin?

Ender, sada Endrju, putuje svemirom sa svojom voljenom sestrom Valentinom koja je nastavila da piše istorijske knjige i političke debate i govori razne smrti velikana prvih kolonija. Iako je od rata koji je uništio insekte prošlo 3000 godina, za njega je to bilo pre dvadesetak godina. Rane su još tu kao i želja da što pre pronađe planetu za Kraljicu maticu, te nastavlja da luta svemirom. Zatičemo ga na ledenom svetu Trondhajma, gde je Valentina pronašla ljubav svog života i čeka devojčicu. Ender dobija poziv da govori Pipovu smrt i napušta svoju sestru ponovo posle godina zajedničkog života. U ovom delu je naglašena ta neverovatna povezanost brata i sestre, neopisiva ljubav koja nikada nije prešla granice ali duboke povezanosti kojoj daljina ništa ne može.

Ender odlazi na Lizitaniju i upoznaje sve njene „moćnike“ koji mu pružaju žestok otpor ali se ipak snalazi sa Novinjom i njenom decom. Vidite, zvog putovanja brzinom svetlosti Ender je putovao 22 godine sa Trondhajma do Luzitanije. Novinja se udala za Makaa umesto za Liba da sakrije užasnu tajnu zbog koje je Pipo nastradao. Živi veoma teškim životom, muž je konstantno tuče i tako sve dok ne premine, te Ender, još uvek u putu dobija još jedan poziv, da govori i njegovu smrt.

Ali Ender krije jednu veliku tajnu. Vrlo brzo po uspostavljanju prve kolonije na svetu insekata kontaktirala ga je Džejn, veštačka inteligencija nastala u trenutku otkrivanja ansibla. Niko nije svestan njenog postojanja ali ona je tu i odlučila je da pomogne Enderu, sa ciljem da jednog dana napiše knjigu o njoj. Ender u Luzitaniji vidi priliku za iskupljenje ljudske rase te hita ka toj koloniji i ulazi u živote ksenologa i svinjčića gde će razotkriti sve tajne i verovatno spasiti dve civilizacije.

Kao što sam već napomenuo, „Govornik za mrtve“ je više filozofska knjiga sporije ali nimalo manje interesantne radnje. Kard koristi svinjčiće da nam ukaže na greške koje pravimo kao društvo, ciljeve kojima je potrebno stremiti kao i razmišljanju kome treba stremiti. Možda će ovo nekome zvučati dosadno ali verujete mi, ovo je odlična knjiga i poput prvog dela obavezna je lektira svakog SF fana.

UNAZAD – roman Radmila Anđelkovića

Posted on by Nataša Milić

Svet ima bezbroj vrata i uvek su neka zatvorena

Osamdesetih godina prošlog veka letećim tanjirima je dopušteno da sleću u Lajkovac. Suvoparnije rečeno, buknula je idejna samosvest u domaćoj naučnoj fantastici. Uklonjene su psihološke barijere svojstvene zemlji u razvoju i maloj sredini, odbačeno podražavanje belosvetskog, pre svega američkog modela pripovedanja u korist domaćih likova, tema i dilema.

Vanzemaljci se, koliko znamo, nisu preterano koristili dozvolom da obilaze Lajkovac, a domaći autori, ako izuzmemo alternativnu istoriju i interesantne SF obrade lokalne mitologije, nisu ispričali previše originalnih, izvorno domaćih naučnofantastičnih priča. Pa opet, nastajala su i takva dela. Nastaju i sada, u naoko jalovo doba za SF i za domaću literaturu uopšte.

Ovog proleća izdavačka kuća „Tardis“ objavila je roman Radmila Anđelkovića „Unazad“.

To je prava naučnofantastična i stoprocentno domaća knjiga, iako je značajan deo radnje smešten u SAD, a fantazija se za životni prostor nadmeće sa filozofijom, poštujući granice veoma žive i napete pustolovine.

Roman se sastoji iz dva dela i to tako da imamo uvod nasred knjige, ali ne uvod u sam roman „Unazad““osećeg okvira, koji je ispisan i pročitan, već u njegovu podlogu, odraz ili naličje, takozvani Folder: Baba Vanga Case.

Inovativna forma, konstrukcija od koje bi se mnogima zavrtelo u glavi, a sadržina je još smelija.

Prvi deo otvara ponuda balkanskom piscu Damjanu Filevu, jedna od onih što se ne mogu odbiti. Velika, dugo očekivana i finansijski potkrepljena ponuda da svoja dela štampa u Americi, kod predusretljivog izdavača, uvodi Fileva u davno napušteni san o svetskoj slavi, angažuje celu njegovu porodicu, a piscu nameće akcionu ulogu kakvoj se pod stare dane nije nadao.

Interesovanje za njegovo stvaralaštvo nije toliko umetničke prirode, koliko je isprovocirano omiljenom temom Fileva: egzodus sa planete za slučaj uvek bliske i preteće kataklizme.

Pisac je, doduše, od započetog romana o smaku sveta i bežaniji u drugačije oblike egzistiranja odustao. Zaključio je da ljudi lako mogu upropastiti sve što žele, potpuno ili u meri koja im je potrebna, te da se priče o nastupajućoj apokalipsi mnogo bolje prodaju kao podvala.

Predsednik SAD, kome su u svoje doba kao bogatašu nudili paprenu „kartu“ za napuštanje Zemlje, poželeo je da sazna više o čoveku koji je tamo daleko, u balkanskoj državici, opisao egzodus i „pakovanje planete“ za neki bolji svet, pa je angažvao prijatelja i bliskog saradnika da ispita slučaj. U isto vreme, radoznalost se javila i kod ponuđača „karata“.

Ispalo je ovako: ko pre Filevu – tajna je njegova.

Međutim, lovci su izgubili iz vida maglovito, nikad dovoljno ispitano poreklo Fileva. Smetnuli su s uma i ono očigledno: da njihov pisac dolazi iz dela sveta gde se neprekidno smišljaju i još upornije brišu pripovesti, a ni povest ne biva pošteđena.

Ne želim da nerviram mrzitelje spojlera, pa neću dalje o zhuktavanju i ishodu američke skitnje. Dovoljno je reći da su Filevi ostali na broju i da su uvideli kako je kod kuće najlepše.

Drugi deo romana sastavljen je iz različitih tekstova posvećenih zbivanjima trista dvadeset i sedam godina kasnije u postojbini familije Filev, poznatoj kao Raseljene Zemlje.

Ovo, u prošlosti uvek sporno i nemirno područje, živelo je mimo glavnih zbivanja. Raseljene Zemlje su dočekale i ispratile sve katastrofe, uključujući onu najobuhvatniju – Veliki Pad. Ostale su mirne, mada ne i puste. Pored nepredvidljivih lokalaca, one skrivaju razne sile i svakojake uticaje. Skrivaju i  bazni server za napajanje vitruelnog sveta, ušušknog i pažljivo spakovanog da preživi materijalnu propast. Svaku osim eventualnog raspakivanja.

Roman „Unazad“ pisan je sa pažnjom, lepim jezikom, pa se njegove stranice prelaze brzo, bez napora i posrtanja. Ipak, ne može se proći bez razmišljanja, tako da ga ne preporučujem onima koji traže lako, zabavno štivo.

Likovi su uspešno portretisani, naročito glavni junak, autoironični pisac Damjan (Borivoje), dok se za posebno mesto u prvom delu romana izborio jedan ne naročito šarmantan ženski lik. Obe devojke iz drugoog dela knjige ostavljaju jak utisak, svaka na svoj način, a ni kosooki momak, Čo Banče, nije za zanemariti.

Naslov „Unazad“ je višeznačan i mudro odabran. Ne odnosi se samo na razvoj priče koja, uobičajeno, kreće od početka i neočekivano stiže do – novog početka. Ne odnosi se isključivo na određene junake, stanovnike Raseljenih Zemalja (naziv za prezreni zavičaj u fantastičnom svetu Radmila Anđelkovića), kojima je, kraj bezbrojnih brisanja i preoravanja, prošlost neizvesnija od budućnosti. Možda ukazuje na pogled koji će, nakon polovičnih padova, sumnjivih smakova i apokalipsi koje su razočarale, čovečanstvo uputiti tajanstvenom zrnu iz kog je sve postalo. Čovečanstvo će, možda, pogledati unazad. Okrenuće se k sebi i napokon primetiti čoveka.

Dok zrno živi i daje plodove, kataklizme mogu biti samo lokalnog karaktera – ovo je za mene osnovna misao romana „Unazad“, koji Radmila Anđelkovića svrstava među malobrojne  antropološke optimiste. Nadam se da ni u delima koja dolaze neće promeniti tabor.

Sila – Stefan Mijatović

Posted on by Redakcija

Sumnjam da bi iko, čak i od moje vrste, mogao da razume ono što mi se desilo onog trenutka kada su me moja sabraća izbacili iz mog sveta. Jer Angband i Srednja Zemlja istinski bejahu moj svet, kojima sam ja vladao. Sumnjam da biste mogli da razumete tu vrišteću tišinu u mojim ušima, trenutke koji prolaze kao eoni i stoleća koja ti protiču u treptaju oka. Kada te proteraju iz sveta u kom si živeo milenijumima u prazninu, gde ne znaš da li letiš ili padaš, tvoji pokreti izgube svaki smisao jer nema nikakvog prostora oko tebe. Na kraju, tvoj um počne da ludi i razum potone u dubini prošllih događaja koje iznova i iznova proživljavaš.

Ja, Morgot, gospodar Angbanda i najveći među Valarima, proveo sam čitavu večnost u tami i tišini, sve dok se nije pojavio on da me izbavi. Matori Iluvatar bio je isti, beskonačno nepromenljiv kao i onog dana kada me je stvorio. Ćutao je, mada je on retko kada govorio i kada sam bio mlad, pokušavao sam da tumačim njegove nedokučive misli po njegovom ponašanju, i uvek bih pogrešio. Kada me je postavio pred sebe, pomislio sam kako je ovo kraj i kako je vreme da nestanem, stopim se ponovo sa svojim tvorcem. Ali ništa se nije desilo. Gledao je u mene neko vreme, a onda je otišao. Ili se samo uklonio iz mog vidnog polja, jer njegove moći su bile daleko veće od mojih i nisam ih ni mogao razumeti. A onda sam osetio promenu.

Bila je spora, gotovo jedva primetna, kao i sve što je Iluvatar činio. Mada, mogu to sada i da razumem. Kada imaš čitavu večnost da nešto promeniš, zašto brzati? Neka vreme bude tvoj najbolji alat. Tako mi je Iluvatar promenio sve. Prvo mi je oduzeo telo, ostavivši moju dušu ogoljenom pred prazninom. Mogao sam da vidim, čujem i osećam i dalje, ali nisam mogao da odgovorim. Postao sam bestelesna energija, samosvesna, ali ta svest je bila beskorisna. Zatim me je matori povukao za sobom u zvezde. Putovali smo daleko, napustili svetove i videli daljine koje nisam ni mogao zamisliti.
Na kraju, došli smo ovde. Dao mi je ne čitav svet, već mnogo više od toga. Stotine i hiljade svetova bili su pod mojim dodirom. Ni dan danas ne znam da li je to bila nagrada ili kazna. Pojavio se u još jedanput tako da sam mogao da ga vidim. Čekao je da vidi moju reakciju izvan zbunjenosti.
Zašto me nisi jednostavno uništio?

Zbog muzike, odgovorio je. Napravio si muziku drugačiju od moje, i to cenim, bez obzira na sve.

Više ga nikada nisam video. Moj tvorac me je napustio.

Ostao sam ušiven u svaki delić čitave horde zvezda koje su polako putovale tamnim prostranstvom, rastegljen i razapet, ali nije mi smetalo. Mogao sam da budem svepristuan i da vidim sve šta se događa, ali nisam mogao da učestvujem. Vreme je prolazilo, a civilizacije raznih kreacija matorog su počele da se razvijaju. Na kraju su otkrili mene. Samo pojedinci su mogli da me osete, jer bejah tananiji od najtanje paučine. Mogli su da upravljaju minornim delićima mene. Kao i oni, shvatio sam da postoje dve polovine mene samog. Jedna je bila svetla, poput sićušnih sunaca, a druga tamna poput prekrivajuće noći. Obe polovine su nadahnjivale ljude da čine različita dela. Neka nehu dobra, a neka loša. Svetlost i tama nisu ponekad imale mnogo veze sa tim, iako su značili dve različite stvari. Tako, ne mogavši da usnim, bejah osuđen da budem večiti posmatrač, sa neznatnom ulogom u događajima. A oni koji su me koristili, nadenuše mi najsmešnije moguće ime, koje se nikako nije moglo porediti sa mojim položajem u koji me je tvorac doveo.

Nazvali su me Sila.

 

Drugoplasirana priča konkursa Tolkindan 2017.

Autor: Stefan Mijatović

Spajdermen: Povratak kući

Posted on by Vladimir Jakšić

Nakon što se prošlog leta pojavio u Kapetan Amerika: Građanski rat, u kom je usput bio jedna od najsvetlijih tačaka, naš voljeni Spajdermen se sada pojavio i u vlastitom filmu, šestom u ovom milenijumu a prvom u okviru Marvelovog filmskog univerzuma.

Posle dugih pregovora između Sonija i Marvela i posle još dužih spekulacija na internetu, Spajdi je ipak postao deo Fajgijevog filmskog univerzuma, i to što je on bio predmet korporacijskih pregovora, dilova i svega ostalog se i te kako osetilo u filmu. Pogledajmo samo naslov – “Povratak kući” treba da nam stavi do znanja da je Piter Parker sada konačno na pravom mestu kom pripada, u univerzumu gde će njegov lik napokon moći da procveta.

To da je Spajdermen sada deo Marvelovog filmskog univerzumu su producenti i reditelj Džon Vats hteli da nas podsete kad god su imali (ili čak nemali) šansu tokom filma. Osvetnici, Čitauri, tone “easter eggova”, Toni Stark, Toni Stark, Toni Stark, Toni Stark… Dragoceno vreme je trošeno na to da bi se (po hiljaditi put) naglasilo da Piter Parker obitava u istom svetu kao i Osvetnici i ostala ekipa.

Ipak, nisu bile potrebne gomile ovih referenci i “easter eggova” da bismo primetili da se radi o Marvelovom filmu. Priča filma je provučena kroz “Marvel filtere” i dobili smo ono na šta smo se navikli kod filmova koji pripadaju ovom univerzumu. Dakle, ne radi se o tipičnom superherojskom filmu, nego smo dobili film koji pripada nekom već poznatom žanru (ili podžanru) ali ima elemente superherojskog filma i dosta akcije i humora – u slučaju ovog filma, radi se o tinejdžerskoj komediji. Ova formula je proverena i manje-više dobro funkcioniše, ali ima i nekoliko mana, koje nisu zaobišle ni ovaj film.

Filmovi Marvelovog filmskog univerzuma imaju poprilično brz tempo, što dovodi do toga da se samim likovima (pogotovo sporednim) ne može posvetiti previše (ponekad ni malo) vremena. Ovde smo to imali slučaj sa glavnim likom. Spajdermen je sada deo ovog sveta prepunog super-ljudi i on traži svoje mesto u njemu. Čitav film ga pratimo kako on pokušava da se dokaže Starku kako je vredan toga da bude deo tima Osvetnika. Spajdermen na kraju pronalazi to svoje mesto, i taj kraj je sasvim zadovoljavajuć, ali osim toga, ništa se ne dešava oko ovog (glavnog!) lika. Deluje da je jedina želja producenta bila da uspostave Spajdermena u panteon Marvelovih superheroja, te da su prilikom tog procesa zaboravili da pravilno izgrade Pitera Parkera kao lika.

Naravno, bilo bi poprilično glupo i naporno da po treći put gledamo smrt ujka Bena, tako da je potpuno razumljivo zašto taj deo Piterove priče nije bio ubačen u film. Ipak, upravo u toj priči leže njegovi razlozi za borbu protiv kriminala, kao i njegove motivacije: Piter Parker je osoba koja neće okrenuti glavu dok su drugi ljudi u problemu i on je rešen da više niko neće stradati zbog njegovog nedelovanja – smisao njegovog života nije da impresionira Tonija Starka. Nije problem u tome što smrt ujka Bela nije bila ponovo prepričana, ali problem je u tome što on nije bila ni pomenuta, imajući u vidu njen značaj za Piterovu priču i razvoj.

Ipak, postoji jedna bitna stvar u kojoj je Spajdermen: Povratak kući napravio devijaciju u odnosu na ostale filmove MCU-a, a to je glavni negativac. Da li iko od nas može da se poistoveti ili saoseća sa Osom (Darenom Krosom iz Ant-Mana) ili Ronanom ili Kesilijusom? Ne! Iako su eto na primer ova tri pomenuta glavni negativci filmova u kojim su se pojavili, njihovi motivi, aspiracije, osobenosti i sve ostalo su za nas nepoznanica. Ti negativci su eto tako ludi i zli sami od sebe i trenutno spremaju apokaliptične planove, a protagonisti im stoje na putu. To, sva sreća nije bio slučaj i sa Lesinarom. Adrian Tums, kog igra fantastični Majkl Kiton, je samo običan čovek koji se snalazi u ovom novom svetu, prepunom kostimiranih heroja, kako bi izdržavao svoju porodicu, a težak posao i uslovi u kojima dela ga teraju da postane nemilosrdniji. Tumsu nije bilo posvećeno previše vremena, ali je za to kratko vreme pravilno izgrađen, pravio je logične poteze, te je bio prizemniji i saosećajniji lik od svemirskih Hitlera, ludih naučnika i ostalih zelota.

Kao kontrateg Kitonovom Lešinaru je bio, naravno, Spajdermen kog je tumačio mlađani Tom Holand. Mladi Englez se savršeno stopio u ulogu i svojom harizmom doprineo da Spajdi zaista zaživi na ekranu. Kao što sam pomenuo ranije, zasmetalo mi je to što je Spajdermenov glavni motiv u ovom filmu da se dokaže Toniju Starku, a ne istinska želja da pomogne nedužnima i nemoćnima – ipak, Holandov Spajdermen je na njegove novo dobijene moći i poziv da se priključi Osvetnicima reagovao ljudski, kao pravi tinejdžer, a delovalo je da bi ubacivanje Starka u priču postavilo našeg omiljenog super-heroja i plejboja u očinsku ulogu. Ovo drugo na žalost nije radilo tokom većine filma, a kraj je zacementirao tezu da će Toni Stark uvek biti Toni Starrk, te da mu uloga očinske figure neće lako leći.

To bi bilo to. Sve u svemu, Spajdermen: Povratak kući je jedan poprilično zabavan film. Fanovi Marvelovog  filmskog univerzuma nikako neće biti razočarani, te je jasno da je MCU zaista okruženje u kom Spajdi može da procveta. Dobili smo jednu novu verziju našeg omiljenog Čoveka-pauka koja (iako mi se lično ne sviđaju neki njeni aspekti) uzima esenciju klasičnog, voljenog Spajdermen i predstavlja nam je u jednom novom ruhu.

P.S.: Bez panike! Spajdermen u MCU-u ima “spider sense”.

X˙ žene – Kris Klermont, Milo Manara

Posted on by Kristijan Šarac

Jedna od Marvelovih najpopularnijih franšiza pokrenuta je, sad već davne, 1963. godine, shvatili ste već: reč je o X – ljudima iliti Mutantima. Tvorci ove priče su legende američkog i svetskog stripa, Sten Li i Džek Kirbi, a u osnovi njihove priče je želja da pokažu da biti drugačiji nije nužno loša stvar, ali da ćeš uvek da trpiš podozrenje i netrpeljivost ma koliko dobra učinio, i i dalje ćeš biti drugačiji. Naime, na čelu sa Profesorom Iksom, Žderavcem (Vulverinom), Gambitom, Kiklopom, Džin Grej i ostalima, da ih ne nabrajam sve, koji vode školu za mutante da bi omogućili mladima da ovladaju moćima, koje koliko god im pomagale da spasu svet od sebi sličnih samo zločinu okrenutih i mržnji podleglih, i daje izazivaju strah i nepoverenje običnih ljudi. Naravno, i oni od samog starta imaju arhineprijatelja u liku Magneta, a tokom godina će nam se razotkriti njihova zajednička priča. Naravno, sve ovo nije promaklo Holivudu koji najpre kroz animirane, a potom i kroz devet igranih filmova diže popularnost franšize u nebeske visine i danas gotovo svako zna za X – ljude. Ali koliko ih baš poznajete? Baš iz tog razloga sam odlučio da vam predstavim svaku od četiri heroine ove avanture.

Oluja – Njen lik stvara Len Vin za potrebe X – ljudi. Njeno ime je Ororo Munro i ona je princeza Kenije odrasla u Kairu i Harlemu, jedna je od najistaknutijih mutanata, a sporadično gostuje i u Osvetnicima, te Fantastičnoj četvorci. Jedno vreme je bila udata za Crnog Pantera, a u ekranizacijama je igraju Hali Beri i Aleksandra Šip. Njen nadimak dovoljno govori, ali eto da kažemo njene moći su upravljanje olujom i letenje.

Vragolanka – Interesantno za nju je da ju je upravo Kris Klermont po prvi put ubacio u franšizu. Kasnije postaje gotovo stalan član glavne postave X–ljudi. Što se tiče nje lično, rođena kao mutant, arhetip je južnjačke lepotice i prilično je vragolasta sa svojim moćima, u filmu je njen lik iznela Ana Pakuin. Naime, ima sposobnost da apsorbuje sećanja, snagu, veštinu ili tuđu moć samo pukim dodirom i to je progoni poput prokletstva dugi niz godina, dok konačno ne ovlada svojom sposobnošću.

Kiti Prejd – Opet je Klermont kumovao liku. Katrin Eni „Kiti“ Prejd poznatija kao Duh ili Senovita mačka je najmlađa osoba koja je postala član tima X-ljudi. Ona poseduje moć „faziranja“ koja joj omogućuje, da stvari ili osobe s kojima je ona u kontaktu, postanu nematerijalne (otud i ono Duh). Ova moć, takođe, prekida svako električno polje kroz koje prolazi i simulira levitaciju. Sem toga je jedna od retkih koja tokom vremena menja kostime i nadimke, a u filmu njen lik dočarava Elen Pejdž.

Sajlok – Još jedna Klermontova tvorevina, prvobitno stvorena za potrebe serijala Kapetan Britanija, a vrlo brzo njen lik postaje stalan i u avanturama X–ljudi. Elizabet „Betsi“ Bredok ili kraće Sajlok je zamišljena na početku kao pomoćnik svog brata blizanca, no njen lik ubrzo evoluira i pojavljuje se sve češće u Marvel multiverzumu, najviše u Mutantima, a u filmu iz  2016. godine glumi je Olivija Mun. Pored toga što izgleda vrlo seksipilno i ona kao i svi mutanti je obdarena i moćima, a njene su telekineza, telepatija, vidovitost, može da napravi oružje od psihičke energije, obično u obliku oštrice i majstor je borilačkih veština.

Marvel Devojka – Još jedna kreacija Klermonta, Rejčel Samers dolazi iz porodice moćnih mutanata, naime otac i majka su joj Kiklop i Džin Grej, nećakinja je Havoka i Vulkana. Ona je nasledila ogromne telepatske i telekinetičke moći svoje majke te je prilično moćna i često nazivana i Marvel Devojkom.

Bela Kraljica – Je alias Eme Frost, koju Klermont uvodi u priču kao ljutog neprijatelja muških mutanata, no kako vreme odmiče Ema se menja i postaje jedan od ključnih članova X tima. Ona je natprosečno inteligentna i poseduje enormne telepatske moći. Pojavljuje se u dva filma, a igraju je glumice Finola Hjuz i Džen Džons.

Kris Klermont, dobitnik mnogih prestižnih nagrada u svetu stripa, karijeru je započeo radeći na Derdevilu i Crnoj Udovici, potom i na Fantastičnoj četvorci, da bi se konačno upustio u životnu avanturu zvanu X–ljudi. Pomagao je i Džordžu Lukasu u radu na klasiku epske fantastike na velikom ekranu, filmu Vrba ili Wilow.

Milo Manara, jedan od istinski umetnika američkog stripa, dobitnik je gotovo svake nagrade koju jedan crtač može da dobije. Poznat po svojim crtežima sa puno sekspila i erotike. Njegova najpoznatija dela su Avanture Đuzepea Bergmana, Klik i Indijansko leto.

X–žene – Naša priča počinje na granici Indije i Singapura, gde se Vragolanka nadala mirnom odmoru sa ekipom, ali ne lezi vraže nevolje ih stižu i moraju da spašavaju prijateljicu. Misija polazi po zlu i devojke su se našle u mnogo većoj nevolji no što se u prvi mah činilo.  Da bismo razumeli šta se dešava dat nam je flešbek momenat u kom se devojke zabavljaju, uživajući u retkom trenutku odmora, more, kokteli, izlasci upravo na jednoj žurci su nevolje počele, jedna članica ekipe je oteta. Tu se vraćamo u sadašnje vreme, gde naše heroine ne mogu biti u goroj poziciji: jure ih, ostale su bez moći, čime je Vragolanka zapravo i zabavljena. Pomislili ste da stvari ne mogu biti gore, ali od goreg uvek ima gore. Sada su sve zarobljene od strane sekte poštovalaca aviona, a da se nađe i neko dobro u svakom zlu pobrinula se Oluja koja se dopala vođi sekte i tako pomogla ekipi. Ali trenuci mira su kratki u svetu mutanata. Otpočinje napad na naselje, pošto su naše heroine opasne i bez svojih moći, pomažu da se naselje odbrani i zauzvrat zaslužuju pomoć u konačnom obračunu sa zlikovcima. Pošto imaju plan akcija i okršaj kreće, no kako to obično biva postoji začkoljica, ali na kraju sve ispadne dobro i bude vreme za žurku, pa tako i ovoga puta.

Znate Američki format stripa je pomalo iritantan i nezadovoljavajući za nekog ko je u velikoj meri odrastao na Italijanskom stripu, kao recimo ja. Pojasniću, dužina primerice Marvelovih priča je od dvadesetpet do pedeset stranica u redovnim izdanjima. Što i stvara taj iritirajući osećaj, jer su Italijanske epizode duplo duže u najmanju ruku i na Američki format se treba priviknuti, ali kada prođe period adaptacije… Shvatićete, to je potpuno drugi pristup stripu, svaka stranica je nabijena akcijom, forama ili razgovorima bitnim za radnju, nema praznog hoda i uvoda, odmah ste u ludoj vožnji. Scenario ovog dela potpisuje jedan od najbitnijih autora za Mutante, Kris Klermont, i radi to vrlo dobro, priča je puna dešavanja i akcije, odiše jednostavnošću, ali ume da i iznenadi. Milo Manara vam je garant da su ženske obline spektakularne, jer je pravi umetnik, a šta je veća inspiracija od toga? Za kraj ako vam ne smeta da vruć dan postane još vrući, savetujem čitanje, X – žene vas čekaju!

Sa vodičem na čaju – Dragan R. Filipović

Posted on by Redakcija

Ovo vruće vreme je idealno da se zastane i napravi pauza uz ledeni čaj, recimo. Danas smo imali zadovoljstvo da zastane i sa nama porazgovara SF pisac i strip scenarista Dragan R. Filipović, još jedan od majstora stare škole. Zahvaljujemo mu na izdvojenom vremenu.

  1. Strip i televizijski scenarista, pisac sa objavljenim velikim broj priča u raznim časopisima i tri romana. Imate li neku priču da vam je posebno draga ili da ima neobičan i zanimljiv put postanka?

Sve su mi priče kao deca i ne pravim… Kad bi se jurili po praznim vagonima.

Nastajale su na najneobičnije načine i sećanje na te procese mi izmami osmeh; uglavnom. Možda je najblesaviji nastanak priče Tri (miliona) kostura…

Došao sam u Beograd po nekoj vrućinčini i uveče se dokopao ulice Pere Segedinca i jedinog, dakle pravog, solitera. Na nekom visokom spratu, sobica s pikslom i računarom, prenetim tu radi iznude priče od strane mog kuma Bobana Kneževića. Kuvao je kafe, tolerisao pušenje i u svitanje je dobio 37 kartica priče, koju više nisam pipnuo. Ako ste je čitali, to je to.

U devedesetim sam napisao niz literarnih etida, uzrokovane nekim slikovitim likom ili događajem koji se može pogledati s drugačije strane…

  1. Tokom 90-ih intenzivno ste radili na strip-scenarijima, što je uključivalo saradnju i sa Kordejem. Možete li nam reći nešto o tom periodu Vašeg stvaralaštva, kao i da li se to na neki način odrazilo na Vaš kasniji stil pisanja?

Ljudi s kojima sam sarađivao kažu da su moji pasusi slikoviti; to se još pojačalo stripom. U pričama, pored glavnih slika, uvek sam imao i didaskalije, neke dodatne komentare; u stripu, oni se ne ispisuju, ne vide se, a bar jedan crtač se kune da se valjao čitajući moja uputstva u scenariju.

Kordej je dobar čovek i veliki majstor. On ima pravo da prepakuje nešto u scenariju bez pitanja – sve njegove intervencije su popravljale ono što radimo. Ali, uvek je pitao.

 Nije strip, ali primer „Zlatne knjige“ je dobar: ilustracijama je podigao letvicu na viši nivo. Igor podiže nivo i standarde tamo gde se umeša.

  1. Imate izuzetno specifičan stil pisanja. Da li je istina da ne volite da radite ‘reviziju’ i korekcije svojih priča? Da je većina vaših priča u stvari ‘prva ruka’?

Sve objavljene priče su prva ruka. Naravno, dalo bi se tu šta popravljati, ali sam ceo život očekivao da se pojavi nepoznata sila F, poznata iz zadataka iz fizike, i pažljivo to ispegla. Nekako, ja sam uvek nalazio da radim nešto drugo kad bi popravke došle na red.

Izgleda da ću morati da se time pozabavim, većina priča su odležale pristojno vreme. Po nekoliko decenija neke.

U onim etidama sam usavršio neke stvari, pa bih retroaktivno mogao poboljšati ranije priče; verovatno neću.

  1. Šta nam možete reći o knjizi „Pecajući starom prugom od Užica do Višegrada“? Odakle inspiracija za ovakvu jednu knjigu?

Ta se knjiga taložila deceniju, možda i ceo moj život. Uvek sam lunjao kanjonom Đetinje i trasom pruge, još od dana kad je Ćira purnjao. Pecao, svirao, družio se s izuzetnim sugrađanima.

Uz krčkanje pasulja, kupanje u ledenoj reci i usijani kamen, mladi ljudi su pokušavali da se izraze i pobegnu od običnog života u socijalizmu.

Dokle smo stigli, čuće se.

Jednog jutra, rešio sam da sve moje beleške, fotografije i Igorove crteže najzad treba složiti smisleno i napraviti knjigu. Od tog jutra, pune dve godine sam rovio po arhivu i pešačio trasom ukinute pruge s foto-aparatom.

Ponosan sam na taj period i privođenje maglovite vizije iz realnog sveta u ovu senku koju živimo.

Igor Kordej je, opet, dodirom genija dao knjizi šarm neprocenjive vrednosti.

„List rujanski“ je objavio tri knjige: ćirilicu, latinicu i engleski.

  1. Planirate li neki novi književni poduhvat?

Po planu, objaviću nešto fantastike jesenas. Zbirku najboljih priča ili novi roman. Verujem da će se u sledećih nekoliko meseci pojaviti i zbirka mojih tekstova iz „Užičke nedelje“ o svemu i svačemu, najviše o nama.

  1. Obično pitamo naše sagovornike, pa nećemo preskočiti ni Vas, sa kojim autorom (živim ili mrtvim) biste najradije popili čaj/kafu ili možda neko piće uz neobavezan razgovor?

Elison, Zelazni, Meša, Ivo. Bio bih zadovoljan i da opiče tablić uz neki bućkuriš, koji vinom nazivamo; ja bih pisao recke i smatrao se veoma važnom osobom.

Ima desetine pisaca za koje mi nije jasno kako su napisali neke stvari; rekao bih da ova četvorica umeju da sede za stolom s kariranim i progorelim stolnjakom i limenom pikslom preko najveće rupe. Njegoš je više za bilijar.

  1. Šta biste savetovali novim autorima koji se tek trude da izgrade neki svoj stil, a šta nama u redakciji Autostoperskog?

Čitati i pisati.

Za razliku od većine učitelja kreativnog pisanja, koji ističi pobedu znoja nad inspiracijom, apelujem na mlade autore da fino kalibrišu svoje biće i nadaju se mučkom udarcu inspiracije. Bez toga, pisaće dobro, ali nepotrebno.

Ništa tužnije od dobro napisane priče, s dobrom idejom, koja te ne uzbuđuje, ne izaziva na večito nadgornjavane pripovedača.

A vi… Šta da vam kažem, sami ste se u to uvalili. Ako možete, usrećite neke; ako imate, pogurajte najbolje.

LIKOVI IZ IGRE PRESTOLA KOJE ĆEŠ SRESTI U PREVOZU

Posted on by Jelena Ralčić

Svaki autobus je jedna smrdljiva Gehena, a svaka vožnja prilika da pokažeš već urođenu mizantropiju. Svaki ulazak u prevoz je test strpljenja, snage, izdržljivosti, a ponekad i lukavstva. Svi koji uđu u prevoz, naime, imaju jedan cilj, da iz istog izađu živi, neopljačkani, minimalno izgužvani (ili izvatani), a ako imaju šanse i sednu. Premda, veće su šanse da ćeš sesti na Gvozdeni presto, nego naći sedište u 31, u sred špica. I upravo zbog toga, vožnja GSP-om je posebna vrsta Gejmotona te evo prikaza nekih likova koje ćeš sresti.

  1. Hodor — Hodor je okoreli stajač na vratima. To je lik koga želiš da šutneš u bulju, iz čisto praktičnih razloga. Ako poželiš da uđeš još i nekako ćeš ga zaobići, ali prilikom izlaska, znatno tež To je osoba koja stoji tačno ispred ili na stepeništu i pritom je iznenađena, povređena i uvređena što mora da se pomeri. Jedino rešenje sem čizma-dupeje da najaviš svoj silazak stanicu pre da bi informacija stigla uspešno da se obradi.
  2. Majka zmajeva — Likuša sa kućnim ljubimcem. Obično je u pitanju neko malo, pizdavo kuče nalik na igračku koje bleji u njenoj torbi. Obično su ok i ona i kuče, mada joj realno ne prija što svi hoće da pomaze njenog psa. Ako se slučajno neko od putnika pobuni zbog životinje u prevozu, oslobodiće sav bes jedne kučarke i shvatićeš zašto ona nosi nadimak Majka zmajeva.
  3. Olena Tirel — Kul starija osoba. Neće te smarati da joj ustupiš mesto, ona će ga čak i sama ustupiti trudnici ili osobi sa malom decom. Ne vodi razgovore o posrnuću omladine, nego se čak sa njom može lepo i popričati. Neretko je i trol, pa podjebava svoje vršnjake koji su kukači.
  4. Pokojni lord Frej — Jednom nogom već u grobu. Pati od svih mogućih bolesti. Neće jedno, nego dva sedišta samo za sebe, a u praznom autobusu će dići nekoga čije mesto želi, dakle tebe. Glasa za Vučića i drži miting u autobusu. Lik koji bi dobio batine da ima 30 godina manje.
  5. Džon Snežni — Ne zna ništa, ali brani svakoga ko izgleda napadnuto. Ako kontrolor podigne ton, on će biti prvi koji će viknuti da niko nije dužan da mu da ličnu kartu i zauzeće se za svakog koga oni pokušaju da izvedu. Ne radi ovo da bi muvao ribe, nego iz principa.
  6. Maloprstić — Dežurni huškač. Osoba koja je platila kartu i ne shvata zašto ceo autobus stoji zbog nekoga ko nije. Nije mu pravo ni kad vozač stane kad nekom pozli. Nikad, ipak, neće ništa reći nego će naći bukadžiju da se svađa umesto njega. Opasna kombinacija sa Planinom, mada se češće ne podnose.
  7. Sersei, Mama Lavica — Čim uđe u prevoz otvara rečenicom: ”Red bi bio da neko ustane.” U suštini, ona traži samo sedište za svoju decu, a to da će i njoj da se ustupi mesto pored, se podrazumeva. Svojim stavom navlači hejt drugih majki, a bogami i popriličnog dela autobusa.
  8. Sansa Stark — Dobra riba. Sise, dupe, ten, kosa, sve. Realno, prišao bi… ali realno je i maloletna.
  9. Margeri Tirel — Vrhunska riba. Realno prišao bi, ali realno, kako Informer javlja, nemaš
  10. Teon — Lik koji odmerava ribe po prevozu. Prišao bi, ali gle čuda, njemu za to fale ____. Neretko ga maltretiraju kontrolori.
  • Renli — Ni sam ne znaš ko je i šta je taj lik. Da li je hipster, da li je peder ili samo još jedna preplanula Crnogorčina sa nauljenom kosom? Ok je. Ni on sam ne zna.
  1. Džofri — Maloletni huligan. Odbila ga je Ana iz VIII3 i sad ne zna šta da radi sa sobom, na šta petarde da baci… pa bi da da tuče neke Vrapce, ovaj Rome.
  2. Planina — Matori vođa navijač Liči na Kristijana, a vrlo verovatno ga i poznaje. Ima problem da sklopi prosto proširenu rečenicu. Uglavnom ga kontrolori zaobilaze.

Enderova igra – Orson Skot Kard

Posted on by Darko Stanković

„Enderova igra“ je militantno naučno fantastični roman Orsona Skota Karda iz 1985. godine. Predstavlja prvu knjigu Endersage koja se sastoji iz 4 serijala i nekoliko priča. Enderova igra pripada prvom serijalu, Ender kvintetu kako se sada naziva, koji čine „Enderova igra“ (1985), „Ender u izgnanstvu“ (2008), „Govornik za mrtve“ (1986), „Ksenocid“ (1991) i  „Deca uma“ (1996). Kao što vidite, „Ender u izgnanstvu“ je naknadno objavljena, ali nemojte da vas to buni, autor se poprilično „igrao“ ovim serijalom, ali o tome u nekom drugom tekstu.

Originalno, „Enderova igra“ je objavljena kao priča 1977. godine u američkom časopisu „Analogna naučna fantastika i činjenice“ (Analog Science Fiction and Fact) koju je posle zapaženog uspeha autor pretovrio u jedan od najboljih romana ovog žanra, što su potvrdile i Nebula (1985) i Hugo nagrade (1986) za najbolji roman (ukoliko neko nije upoznat, reč je o dvema najznačajnijim književnim nagradama za dela naučne fantastike). Godine 1991, Kard je izdao specijalno izdanje u kome je promenio političku situaciju, tj. ubacio raspad Sovjetskog saveza i završetak Hladnog rata, mada to nije presudno za ovo delo, te vam preporučujem da se držite originalnog izdanja. Poslednje poglavlje je poslužilo kao uvod u drugu knjigu, tj. predstavlja neki vrstu mosta i uvod u „Govornik za mrtve“ koja je, takođe, dobila obe nagrade, što Orsona Skota Karda čini jedinim autorom koji je dobio obe nagrade godinu za godinom.

Kao što sam naziv kaže, knjiga prati Endrjua Endera Vigina (Adrew Ender Wiggin) i njegov uspon od dečaka koga malteratira stariji brat do jednog od retkih učenika Vojne škole. Međutim, knjiga zapravo prati živote sve troje dece Vigin, najstarijeg Pitera, Valentine, Enderove starije sestre i najmlađeg, trećeg, Endera. Radnja se dešava u nepreciziranoj budućnosti na Zemlji, kada su ljudi počeli da istražuju svemir i otisnuli se na daleka putovanja, što ih je dovelo u kontakt sa „bubama“, insektolikim oblikom života koje su nazvali Formiksi (od latinske reči „formica“ – mrav). Odigrava se bitka za Eros, asteroid u blizini Zemlje, gde zemljani odnose pobedu i pronalaze napredniju tehnologiju koju prisvajaju. Formiksi se vraćaju na zemlju u Drugoj invaziji gde dolazi do velikih gubitaka na obe strane (oko 40 miliona stanovnika Zemlje) dok konačno jedan hrabri zapovednik ne uspeva da porazi flotu buba na i dalje neobjašnjen način (uletanjem u matični brod, da, poput Dana nezavisnosti, eto odakle su režiseri ukrali ideju). Cela Zemlja se ujedinjuje u isčekivanju trećeg napada, formira se Međunardona flota sa sedištem na Erosu kojom upravlja Hegemon, flota se poverava Maršalu a vojska Strategu, prave se brodovi za daleka putovanja sa neverovatnim destruktivnim moćima i šalju ka matičnoj planeti neprijatelja. Formira se specijalna škola za nadarenu decu koja ima za cilj da obuči novu generaciju zapovednika koji će biti spas ove Zemlje. Deca se prate od malena, specijalnim napravama koje nazivaju monitorima, pomoću kojih vide i čuju sve što i dete. Kada Ender ostane bez svog monitora za njega to označava kraj sveta, slobodu ali i poniženje. Porodica Vigin je jako nadarena ali smatrana „čudnom“. Zakonom protiv prepopulacije zabranjeno je imati više od dva deteta, dok su Viginovi dobili specijalnu dozvolu za „trećeg“, Endera, baš zbog nadarenosti njihove dece. Najstariji Piter, iako brilijantan, skon je prekomernom nasilju, Valenita je previše „mekana“ te su vlasti dozvolile Viginovima da „prekrše“ zakon i dobiju treće dete u nadi da će biti onaj koga toliko dugo traže.

Endera analiziraju i odvode u Borbenu školu, gde će ga obučavati pukovnik Graf i major Anderson (u knjizi Anderson je muškarac dok su u filmu iz 2013. godine majora predstavili kao Gwen Anderson, afro-američku ženu, iz meni neobjašnjivih razloga, osim zarad političke korektnosti). Njih dvoje će odigrati najbitniju ulogu u njegovom obrazovanju i napretku iako se Enderu činilo sasvim suprotno. U školi, deca su podvrgnuta raznim lekcijama iz fizike, matematike, biologije i ostalih predmeta potrebnih za razumevanje neprijatelja i njihovo unuštenje. Graf konstantno vrši pritisak na Endera stavljajući ga u veoma nezgodne situacije što rezultira raznim ispadima i nesrećama. Međutim, Ender polako opravdava svoj potencijal, vežba više i napornije od ostalih dok polako stiče prijatelje raznim promišljenim i genijalnim potezima. I tu se vidi prava genijalnost Orsona Karda, savršeno prikazan izmučeni ali jako motivisani dečak, fantastično prikazan splet njegovih emocija i potreba. Čitalac se saživi sa mladim Enderom i „oseća” bol, tugu ali i radost koje okružuju Borbenu školu. Kako napreduje, Ender se susreće sa sve većim otporom starijih kolega koji ga odbacuju, vređaju, zabranjuju mu vežbu ali on pronalazi način kako da sve to prevaziđe. Paralelno sa fizičkim vežbama i učenjem, Borbena škola je propremila specijalizovanu Misaonu igru koja im služi da uvide mentalno stanje svojih regruta. Ender, koga Graf sve više izoluje u pritiska beži u taj svet raznovrsnosti i interesantnih zadataka pomoću koga ga „špijuniraju” bez njegovog znanja. Igra je veoma važan segment ove knjige jer vas vodi na razna mesta i predstavlja odlično štivo za razmišljanje. Deo vežbe kadeta predstavlja i borba na nultoj gravitaciji pištoljima koji parališu udove koje pogode. U početku Ender se nije snalazio ali uz dovoljno vežbe savladao je pokrete i prešao na formacije i korišćenje elemenata sobe u svoju korist. Pokrenuo je noćne vežbe gde vežba sa svjim prijateljima i sprema se za dan kada će učestovati u borbi.

I dok se Ender bori sa svojim problemima i naporno vežba, Valentina pati za svojim bratom. Bliskost koju im je Kard dao začuđujuća je i za današnje pojmove, ali je to ipak objasnio konstantnom pretnjom starijeg brata koji je znao oboje da ih malteretira. Sada je ostala sama protiv Pitera, jer roditelji ne igraju neku bitnu ulogu u ovoj priči. Svake godine, sama slavi rođendan svog voljenog brata i moli se za nejgov povratak. Piter, međutim, ima druge planove te koristi Valentinu za pokretanje globalne promene u načinu razmišljanja pisanjem eseja na nacionalnoj mreži. On postaje Lok a Valentina Demosten, dva mlada političara koji žele da promene političke stavove društva a koji su često na suprotinim stranama. Genijalnost Piterovog plana ogleda se u tome što se njihovi lično stavovi veoma razlikuju od stavova njihovih političkih identiteta. Iako ovaj deo knjige deluje nebitan, biće od velikog značaja kasnije a i u nastavku i za kasnija dela.

Smartam da sam vas dovoljno uveo u knjigu, na vama je da otkrijete šta se dalje dešava. Generalno ovo je po mom mišljenju jedna od najboljih militantno-fantastičnih knjiga ikad objavljena na ovim prostorima i zaista zaslužuje da je pročitate. Sadrži odgovarajuće doze filozofije, politike i zabave, prokazuje koliko vojni život i obuka budućih zapovednika može biti naporna i teška ali šalje i veoma bitne poruke mira i nade i ukazuje drušvu kako može prevazići probleme (nemojte zaboraviti da je tada još uvek visila pretnja rata). Takođe, knjiga nosi i jasnu poruku pokajanja i nade u buduće iskupljenje. Kard je ovom knjigom želeo da ukaže svetu na određene probleme i jasno u tome uspeo.