Blog

Sa vodičem na čaju – Vladimir Lazović

Posted on by Redakcija

Imali smo izuzetnu čast da popijemo čaj sa Vladimirom Lazovićem, autorom knjige koja je u sebi sakupila svu vrednost 30 godina duge karijere. Zahvaljujemo se autoru što je pristao da gostuje na Autostoperskom i nadamo se da na sledeću knjigu nećemo čekati toliko dugo.

  1. Ne postoji osoba u Srbiji, iole posvećenija fantastici, koja se nije već susrela sa nekim Vašim delom u raznim izdanjima, periodici i zbornicima. Ipak, tokom 40 godina spisateljske karijere zbirka „Sokolar“ je, u stvari, prva knjiga koja je objavljena pod Vašim imenom. Zašto smo čekali toliko dugo?

Pravo pitanje. Da li će iko poverovati da ni ja ne znam  ceo odgovor? Davno, kad bejah mlad, verovao sam da bih mogao da živim od pisanja fantastike: Dugo mi je trebalo da prihvatim sebe kao inžinjera. A za to vreme pisao sam, i objavljivao gde god je  bilo moguće…  Tada, u velikoj Jugoslaviji,   državne izdavačke kuće gledale su namrgođeno na tu našu alternativnu fantastiku, pitali su se, otprilike – ma, ko su sad ovi momci?  Bilo je proboja, kao Slobodan Ćurčić, ali retko. Taman sam dobio neke žanrovske nagrade i  fanovi  mi  zapamtili ime  a zemlja se raspala, počeli su ratovi. Trebalo je živeti. Gledao  sam nekoliko puta u istoj deceniji kako propada  firma u kojoj radim, i učestvovao u dizanju  firme iz pepela, ponovo.  I uspevali  smo, verovali ili ne, uz nešto inata.  Ali moja fantastika je trpela.

I  knjiga je čekala.

Ilija Bakić, u svom prikazu zbirke SOKOLAR  kaže: “ Na pitanje kako je to uopšte moguće  jer je reč o serioznom piscu koji konstantno stvara više od četrdeset godina, nema jednog odgovora – ne daje ga ni priređivač ove knjige, Zoran Stefanović u svom vanredno informativnom i analitičkom pogovoru „Pukovnik koji vlada žanrovima“ – verovatno zato što je u pitanju sticaj nekolikih okolnosti: od formiranja i stasavanja domaće fantastičarske scene, što znači i borbe za svoje mesto pod ovdašnjim literarnim suncem (sa neminovnim potcenjivanjem pa i otvorenim neprijateljstvom etabliranih krugova), odnosno nepostojanja decenijama uhodavanih (državnih) izdavačkih kuća (kakve postoje u okrilju tzv književnosti glavnog toka) sve do očitog izostanka spisateljevog napora da „gradi književnu karijeru“ i „ukoričavanjem svog dela“.

Zoran Stefanović pak, koji je priredio zbirku SOKOLAR,  kao razloge čekanja na knjigu između ostalog navodi: Delimičnu nemarnost fandoma prema sopstvenom nasleđu, nedostatak komunikacije sa kulturnom maticom, doskorašnju rasutost autorovog opusa po periodici i antologijama, izostanak relevantne spoljne kritike, lomove izazvane raspadom Jugoslavije…

Ili da kažemo srpski: Možda je autor, u svakodnevnoj frci, izgubio veru. Ne, nije odustao od pisanja, to nikako, ali zaboravio je da gura zbirku po svaku cenu…

Neke stvari treba da se dese u životu. Ovde su se našli urednik Zoran Stefanović i izdavač Boban Knežević. Prvi je verovao da vredi, i sa saradnicima prikupio i sredio priče  rasute po raznim antologijama i časopisima, još iz vremena pre Microsoft Office. Drugi je verovao da vredi i gurao uporno, šta više izdao je moju zbirku kao prvu u novoj ediciji – “Posle milijon godina”. Bez njih, ne bi bilo ni ove knjige.

  1. Zbirka Sokolar je fantastičan opus od preko 600 str. koja pokriva radove iz perioda od 1979. do 2009. godine različitih žanrova. Možete li nam reći nešto više o samoj naslovnoj priči i o zbirci u celini?

Naslovna priča, objavljena u SIRIUSU 1987. godine, za mene je značajna iz više razloga. Danas znamo: U to vreme – druga polovina osamdesetih – u Srbiji je stvoreno jezgro, kritična masa, grupa autora koji su, ovako ili onako, prelomili da više ne budu epigoni zapadnih (američkih) pisaca fantastike – nego da pišu fantastiku koja se dešava ovde, sa našim likovima, i ako je moguće sa našim problemima. Braćo i zemljaci, kako god vama to izgledalo danas – to je bila mala revolucija u domaćoj fantastici.  Leteći tanjiri ipak su sleteli u Lajkovac.  Najsmešnije je što se ti autori, uglavnom, nisu ni poznavali!

Okolnosti su bile zanimljive: Takozvani Novi talas u fantastici izdisao je, ali ostavio je jasan trag i ukazao na mogućnosti. Epska fantastika u tom trenutku kod nas nije preterano poznata – imali ste ediciju Plava ptica i prevode Murkoka, ali i to ne preterano. Sećam se oduševljenja mog drugara koji je čitao Gospodara prstenova na engleskom, tamo sedamdesetih godina: Trebalo je još da sačekamo na prevode. Čitajući romane Rodžera Zelaznog (u izdanju nezaobilaznog Bobana Kneževića), stigao sam do pitanja: Ako se Zelazni tako lepo poigrao  indijskim panteonom u romanu Gospodar svetlosti… Zašto još NIKO nije pokušao da se poigra SLOVENSKIM panteonom i napiše pristojnu priču? Da li su naši bogovi dosadni ?

Naravno, nisu bili dosadni. Posle nekih peripetija – objavljena je priča SOKOLAR, a meni ostaje, kako kažu,  da sam umešan u očinstvo srpskog fentezija. Da ponovimo da je SOKOLAR jedina priča u velikoj Jugoslaviji koja je ponela duplu krunu: Nagradu SFERA iz Zagreba, i nagradu LAZAR KOMARČIĆ iz Beograda.

A zbirka u celini? Ona je presek kroz sva moja interesovanja u fantastici, kroz nekih trideset godina. Tu imate i nekoliko početničkih (ali objavljenih) priča, i radove zrelog autora. Da li je to opasno po ukupan utisak? Mislim da nije. To je svedočanstvo kako je autor prešao  dug put – kao, uostalom, i domaća fantastika.

Zbirka je podeljena na četiri celine, i ja se slažem s tom podelom: Alternativna istorija, kiberpank i futurofantastika, epska fantastika,  moderni mitovi i bajke. Za mene lično posebno  su važne priče alternativne istorije: Taj podžanr oduvek sam smatrao za divnu igru. Zato me bole reči gospodina A.B.Nedeljkovića kad piše, na jednom sajtu, da njegovi studenti jedva znaju kad je bio Prvi a kad Drugi svetski rat, i da njihovo poznavanje istorije tu negde prestaje. S druge strane, sreo sam nekoliko poznavalaca žanra koji smatraju da je alternativna istorija podžanr koji pišu uglavnom desničarski orijentisani pisci. Ovo nije mesto za polemiku – ali sebe oduvek vidim kao levičara. Nego – da ostavimo tu priču za neku drugu priliku.

  1. Tokom godina oprobali ste se u mnogim žanrovima, to smo imali prilike da vidimo i u samoj zbirci. Postoji li neki žanr koji vam je posebno drag i neki koji Vas je namučio a želeli ste da se oprobate?

Deo odgovora , nepažnjom, dao sam uz prethodno  pitanje. Ali ovo je prilika da dopunim to objašnjenje: Alternativna istorija mi je vrlo draga, sebe ne vidim kao desničara… Onda? Onda,  volim da zamislim kako to izgledaju staze kojima niko ne ide. Ili, da li su stvari mogle da se dese drukčije.

I kiberpank mi je veoma drag, možda baš zato što sam elektroinžinjer. Volim sve romane  Vilijama Gibsona – kombinacija visoke tehnologije i neke tihe tuge…  Pisao sam i to, a onda stigao do sopstvenog raskršća (ko je čitao moju Šumu mačeva, jasno mu je o čemu govorim). Što reče jedan mladi kolega na sajtu Znak Sagite: “Čini mi se da sam shvatio kako piše Lazović – zakuva priču, a na kraju kaže –  Sve je bilo uzalud…”  Momak se šalio, ali ima istine u tome. U mojim pričama imate i odjek jedne Borhesove rečenice, što je neobično jer sam levičar: ”Samo gospoda biju unapred izgubljene bitke.”

Ni jedan žanr me nije namučio, nisam to tako video. Pisanju prilazim uz veliku, veliku pripremu. Kako reče moj prijatelj Radmilo Anđelković: Uvek neko zna bolje od pisca. Ponižavajuće. Pa zato pokušavam da smanjim broj onih koji znaju bolje.

Kad kažem priprema – evo, na primer, za roman koji sad završavam (!) a koji se dešava među vojnicima – plaćenicima, zaprepastili bi ste se šta sam sve pročitao… da OSETIM jedan običan dan pripadnika Legije stranaca, na primer.

Horor sam malo pokušao da pišem, nije išlo. Nije moja šolja čaja, što kažu Englezi.

  1. Šta biste poručili mlađim kolegama koji tek započinju svoj književni put?

Ne volim da se pravim pametan, ali… Neka čitaju što više. Da bi osetili šta im leži. Šta vole.

I neka ne zanemare pripremu: Čitajući krajnje dokumentarne tekstove o nekom događaju, ili periodu, naletećete na podatke koji su već sami dovoljni kao okosnica priče. Verujte, znam šta govorim.

Inspiracija danas retko dolazi posle petog pića. Ali posle pete pročitane knjige, ima šanse.

  1. Ko je Vladimir Lazović privatno i odakle crpi inspiraciju?

Elektroinžinjer, porodičan čovek, ima dva odrasla sina. Ne stidi se onoga što je kao inžinjer uradio, nikako. Ne stidi se ni jednog reda koji je napisao, iako ima majstora koji mu prigovaraju političku nekorektnost. Zakoračio u četvrtu četvrtinu utakmice, a još misli da svoju najbolju priču nije napisao.

Inspiraciju možete naći doslovno u svemu. Ako želite da pišete. Ako ima vatre u vama. Kako reče Branko Miljković: Sve što NEMA vatre u sebi – sagori…

 Primer inspiracije: Video sam kratak strip o Paji Patku, gde on prodaje novine. Ide ulicom i viče: Kupite novine, velika prevara, pedeset prevarenih! Čovek kupi novine, prelista ih i potrči za Pajom: Pa ovde nema ništa o prevari! Paja ide dalje i viče: Kupite novine, velika prevara, pedeset jedan prevaren!

Verovali ili ne, ovo je bila inspiracija za priču  U PEĆINI!!

  1. Sa kojim autorom, živim ili mrtvim, biste rado popili čaj/kafu ili neko piće uz razgovor?

Imao bih ceo spisak, ali neka bude: Sa Marijom Semjonovom, autorkom romana VUKODAV.

  1. Da li imate neki savet za nas u Autostoperskom, kako da unapredimo svoj rad?

Ja sam staromodan tip, verujem da nije u redu da u tuđoj kući učim domaćina kako da radi. Mislim da dobro radite, obraćate se nešto mlađoj grupi čitalaca (nije teško biti mlađi u odnosu na mene!), dopada mi se kako se snalazite.

Definitivno, danas morate da budete viđeni na Netu, i vi to uspevate. Ali, ponekad bi mogli malo da zakuvate stvar: Recimo, uz prikaz nove knjige nekog domaćeg autora da organizujete mali kviz – iz poznavanja dela tog autora, ili iz poznavanja fantastike uopšte. Nagrade za dvojicu ili trojicu najboljih bila bi knjiga dotičnog autora… Da se ne pravim pametan, ali da napravite mali šou. U dogovoru s autorom.  Eto, možda bi to bilo zanimljivo.

Toliko , ne bih vas više zamarao!

LARP FEST ,,Igre iz Mistije“

Posted on by Sofija Grebenarović

Kad se deca (u srcu) zaigraju

 

Da, da, i ja povraćam zbog naslova, ali mislite na decu ( u srcu, u stvarnosti su to malo starije tete i čike). Budući da ne poznajem nijednog đetića niti djevu koji ne vole romantični prikaz Srednjeg veka ( da, probudite se i pomirišite kugu, umiranje na porođaju i životni vek od trideset godina  – skroz fensi ), proročanstvo ( ne znam koje, ima ih mnogo, birokratija je užas ) je predskazalo osmišljavanje  drevne igre zvane LARP (Live Action RolePlay ). Šta je sad ovo, Kroma mi, pitate se vi. U osnovi, LARP je avantura ( ideja potiče iz 1970ih ) sa unapred dogovorenim fantazijskim ulogama, gde kreativnost posebno stupa na scenu: okupljeni  se oblače u ranije osmišljene kostime i koriste alatke koje su sami napravili, a onda glume svoje likove i učestvuju u određenim zadacima. Kako živimo u podeoku sveta u kome kasni sve od prevoza i isplate do mesečnog zuluma ( nekim čudom se ovo nikad ne odnosi na račune ), LARP je široj populaciji Srbije postao poznat tek u poslednjih nekoliko godina.

 

A zašto mi ovo vama govorimo, ispredamo i naše nežne jezike češljamo? Pa, kao i svako ljudsko biće, volimo da se ( malkice ) hvalimo, a hvalimo se jer smo bili prisutni na LARP festivalu “Igre iz Mistije“ petnaestog  jula u Pionirskom gradu u Košutnjaku. Tema – gorepomenuti Srednji vek, sa delikatnim dodatkom epske fantastike. Dokazali smo da ( svi do jednog ) posedujemo zavidnu moć transformacije, jer smo pozajmili svoje ( raspadajuće ) organizme čarobnjacima, ratnicima, damama, vukodlacima, trgovcima, plemićima sa večnom gladi za avanturom, mada su nam svesrdno pomogli i zaposleni iz “Šminkerske Akademije SF x-makeup“, kao i “Crveni gavranovi“ ( udruženje zaduženo za očuvanje i negovanje srpske srednjovekovne kulture iz Novog Sada), kao i udruženja “Valinor“ i “Angeleon“.

 

Kako su konkretno “Igre iz Mistije“ izgledale? Zamislite mesto “Sunčeva dolina“ na mestu livadice kod starih tribina Pionirskog grada i već ste obavili pola posla. Da li me pratite? Sad dodajte veliku pijacu, turnir u LARP šopanju, školu hokus-pokusa, opasne misije visokog rizika, jezivi zatvor, veselu krčmu, šator milosti za pale junoše i hrabre gardiste grada Tarnuma. Mi smo se tukli ( pukla nas je misao da se lakše oslobađaš stresa kad u punom oklopu  lešiš nekog nesrećnika ), tražili zmajeva jaja, učili da čaramo ( ah, mogućnosti… ) , uživali u logorskih vatri i dodatnim iznenađenjima. Na kraju, šta ima bolje od toga?

 

Spider-Man: Homecoming – reference

Posted on by Jovan Knežević

Pauk čovek je u svojoj novoj inkarnaciji doskočio u naše biokope. Film je veoma dobar i verovatno jedan od najboljih Marvelovih standalone filmova još od prvog dela Iron Man-a. Takođe ovaj film je nabije referencama kako na Marvelov filmski tako i na stripski univerzum. Ovo su samo neke od onih koje sam ja, zajedno sa ljudima sa kojima sam išao, uspeo da pohvatam. Još jednom ovo nije recenzija, to će Bože zdravlja da piše nego drugi pošto sam ja ultimativni Marvel fan boj, već samo ono što zanima najveće gikove koji idu na prve projekcije. Pa da počnem:

Likovi:

  • Ned Lids

Ned je jedan od najstarijih Piterovih ortaka i datira negde sa kraja šezdesetih. U filmu su ga značajno izmenili i više liči na Gankea, lika sa kojim bleji Majls Morales tj Ultimate Spider-Man. U stripu je oženio Beti Brent i neko vreme bio Hobgoblin ali ne verujem da će MARVEL da ga razvija u tom smeru.

  • Fleš Tompson

Mislim da je nepotrebno da dodatno objašnjavam lika koji je poznat kao najveći školski siledžija sa kojim je Piter išao u školu mada u ovoj verziji je on više na nekom intelektualnom nivou sa njim nego što ga mlati po hodnicima škole. Takođe pre neku godinu je postao Agent Venom tj spojili su ga sa Venom simbiotom nakon što je izgubio noge u Iraku i neko vreme je bio u postavi Secret Avengers-a. Inače u sceni kada vežbaju za takmičenje profesor mu kaže, i sad parafraziram, “Just because you are fast that does not mean you are best”, jasno je na šta je to referenca.

  • Liz Alen

Prva Piterova simpatija, koja je u stripovima bila u vezi sa Flešom. Njih dvoje ako se ne varam nikada nisu kliknuli tako da je ova dinamika između njih malkice čudna ali za to možda postoji veoma dobar razlog. Liz Alen živi sa svojim ocem Adrianom Tomsom. Ali ako obratite pažnju nešto se ovde ne uklapa. Oni nemaju isto prezime. U Marvel univerzumu puno ime Liz Alen je

Liz Alen-OZBORN! Da li se ovako pravi podloga za dolazak Oskorpa u MCU? Da li ce ona biti novi Green Goblin pošto sada jednim delom podseća na Harija Ozborna koji je za smrt svog oca krivio upravo Spider-Man-a? Ostaje da vidimo.

  • Mišel

Mišel Džouns, zamena za MJ.

  • Beti Brent

Piterova, zvanično, prva ljubav. Pre nego što su se MJ i Gven desile. Napustila je školu da bi radila u Dejli Bjuglu kao sekretarica umesto svoje majke.

  • Seli Ejvril

Piterova drugarica još iz osnovne škole sa kojom je prestao da se druži kada su krenuli u srednju a ona postala bliska sa Flešom. Isto je jedna od starijih likova koja se pojavljuje u spajder-univerzumu. Docnije će postati Bluebird, mada je sigurno da MARVEL što se filmova tiče je neće razviti u tom smeru.

  • Sindi Mun

Isti pauk koji je ujeo Parkera je ujeo i nju te je ona postala Silk. Doduše ona je to ime uzela mnogo kasnije pošto su njeni striktni roditelji udesili uz pomoć Ezekiela Simsa da bude trenirana i da nauči da koristi svoje moći. Kada je Zik saznao da nju traži Morlun, zatvorio ju je u bunker tako da ovaj ne može da je “oseti”. Dečko joj je bio Hektor Servantes koji je u strip svetu poznatiji kao Spektro.

  • Džejson Lionel

Lik je uglavnom negde u pozadini i sto se kaze apsolutno sporedan lik. Mada ume da bude u bandi Fleša Tompsona. Nekada se družio sa Piterom.

  • Čarls Marfi

Lik je uglavnom negde u pozadini i sto se kaže apsolutno sporedan lik. Mada ume da bude u bandi Fleša Tompsona. Nekada se družio sa Piterom.

  • Brajan Tajni MekKiver

Lik iz problematične porodice koji je zajedno sa Flešom voleo da sprda Pitera ali su bili u malo boljim odnosima kada mu je Piter pomogao oko škole.

  • Sejmor Orajli

Lik u bandi Fleša Tompsona koji je napravljen da pogine. U stripu ga je ubio Vulture.

  • Ejb

Osim nadimka nije dato ništa ali je on najverovatnije Ejb Braun, brat prvog Prowler-a, Hobi Brauna

  • Rodžer Harington

U stripu je direktor skole i zapošljava Pitera i Fleša kao profesore. Kasnije ga je ubio Kameleon. U filmu je samo profesor.

  • Profesor Kobvel

Profesor iz škole u koju ide Piter. U stripu on mu nije redovan profesor nego mu je Piter nešto pomagao jednom prilikom da popravi nakon čega je zamolio mladog Parkera da to odnese Fineasu Mejsonu koji je poznatiji kao Thinkerer.

  • Direktor Morita

Unuk Džima Morite iz Howling Commandos-a.

  • Felisa Brajs

U jednom trenutku se vidi devojka koja neodoljivo podseća na nju a ona je poznatija kao Black Cat, da li je to samo najava ili MARVEL opipava teren pošto još uvek nemaju prava na nju ostaje da vidimo.

  • Džekson Brajs

Prvi Shocker iz stripova. Nažalost nije daleko dogurao jer ga je Adrijan dezintegrisao. Takođe je jedan od osnivaca Enforcers-a.

  • Herman Sulc

Drugi Shocker. Mislim da će još da mu porade na kostimu tj. da dodaju još malo žute da bi se uklapao sa stripskim likom ali to je to.

  • Ana Marija Hog

Direktorka DC-a (Damage Control) tj organizacije koja čisti za Avengers-ima i ostalom MARVEL žgadijom.

  • Aron Dejvis

The Prowler, takođe ujak Majlsa Moralesa. U stripu je provalio u Oskorp i ukrao neke gedzete uz pomoć kojih je postao Prowler al je poginuo je okrsaju sa Ultimate Spiderman-om (Morales) kada je pokusao da ga ubedi da zajedno sa njim ubiju Skorpiona. Kasnije Majls saznaje da je njegovog ujaka unajmio Filip Rokson da provali u Oskorp. Rokson je kompanija koja se svako malo pojavljuje u MCU.

  • Fineas Mejson

Thinkerer, jedan od Spajdijevih prvih protivnika. Sklapa stvari od onoga sto je ostalo iza čitaura, Ultrona, elfova pa i samog Toni Stark-a.

  • Mek Gargan

Škorpion ali takođe je bio i drugi Venom. U kom smeru će ga razvijati ostaje da vidimo, mada pretpostavljam da će da ga ostave kao Škorpiona jer su rekli da neće ponavljati likove a i ima prepoznatljivu tetovažu škorpiona.

Reference:

 

U Ultimates-ima nakon što je Piter više puta “spasao svet” više instance su odlučile da mora biti neko ko će da pazi na njega te je ta dužnost pripala Toniju i Kapetanu. U filmu je za sada to samo Toni uzivo dok ga Kapetan (kao i nas) uči pravim vrednostima preko video snimaka

 

Web shooter-i koje koristi su veoma slični onima koje je koristio za vreme Ultimates-a

 

Scena gde izbacuje mrežu koja se ne zakači nigde je omaž stripu „The Commuter Cometh“

 

Adrian Toums ne voli ljude koji ga lažu i varaju te je tako u stripu stradao Bleki Drago dok je u filmu to bio Džekson Brajs. Koliko je Adrian čovek koji drži reč i koji poštuje druge dovoljno govori da je hteo Piteru da da još jednu sansu zato što mu je spasao ćerku i što nije hteo da oda njegov identitet Garganu u zatvoru

 

Krilca su omaž jednom od prvih modifikovanih odela

 

Možda ne direktna referenca ali, Piter i ostale paukolike inkarnacije, vole da eksperimentišu sa odelima. Tako je u filmu, Piter uz Nedovu pomoć otključao sve sposobnosti svog odela. Glas njegovog AI-a daje Dženifer Konoli koja je igrala Beti Ros u Hulku iz 2003 sa Erikom Banom

 

Piterovo podizanje tereta nakon što ga je zatrpao Vulture je jasna referenca na Master Planner Saga story arc. Takođe u istoj sceni imamo trenutak kada Piter vidi svoj odraz i deo maske u bari. U stripovima ranije je to bio znak da koristi spider sense sto je u ovoj sceni svakako koristio

 

Scena gde se Piter kači na avion je preslikana iz prvog broja Amazing Spider-man-a samo što je tamo bio u pitanju lunarni modul

 

– Završna scena sa Tonijem gde mu nudi novo odelo i gde je napravljena konferencija za stampu je jasna referenca na strip Civil War

 

Thor’s Magical Belt – Enchanted Belt of Strenght

 

U jednom od brojeva nakon što su Avengers-i mu dali zadatak koji je trebao da omane, i tako mu definitivno zabranili pristup Avengers-ima, Piter skonta o čemu se radi resi sve na miran način i kaže Avengers-ima da će on da nastavi da štiti komšiluk kao što je i uradio na kraju filma.

 

Na kraju Amazing Spider-Man#35 tetka Mej saznaje da je Piter Spider-Man. I ovde se dešava isto.

 

Registarska tablica Arona Dejvisa je UCSM01. U prvom broju Ultimate Comics Spider-Man smo videli Majlsa Moralesa.

 

Mark Bagley je jedan od najomiljenijih strip crtača današnjice. Na zgradi ispred koje Piter objašnjava ženi kuda da ide piše Bagley.

 

Škola u koju Piter ide se prvi put pojavljuje u nekom broju iz 1962. Na majicama škole piše da je ista osnovana 1962.

 

Scena pljačke banke je referenca na Ultimate Spider-Man #42.

 

Kada ih spase u liftu i Karen kaze “This is your chance to kiss her” je jasna referenca na Spajdija iz 2002.

 

Hauard Stark i Abraham Erskin se mogu videti na plakatima u hodniku škole dok slika Brusa Banera visi u ucionici.

 

Broj ormarića koji ima Piter je 1184. U novembru 1984 smo prvi put videli Venoma.

 

Pored lokala u kom Mej i Parker večeraju je “Korean Church of Asgard”.

 

Rukavica koju koriste Shocker-i je unapređena Crossbones-ova iz filma Civil War.

 

Jedan od automobila na trajektu ima registraciju SM2-0563 u broju Amazing Spiderman-a iz maja 1963 godine prvi put vidimo Vulture-a i Thinkerer-a.

 

Piter na kraju nosi istu majicu kao Peper u Iron Man 3.

 

Profesor u školi predaje o Sokoviji.

 

Vibranijum je jedan od odgovora na kvizu.

 

Scena u kojoj Spajdi trči kroz tuđa dvorišta dok oni slave nešto ili roštiljaju je referenca na Ferisa Bjulera.

Sa vodičem na čaju – Vanja Spirin

Posted on by Redakcija

Da pisci ’većinom nisu ljudi od granica’ dokazuje i ova naša čajanka. Do sada smo imali priliku da ugostimo neke divne i veoma vredne, iskrene i zanimljive ljude. Ovoga puta, gost na čaju nam je bio beskrajno duhoviti Vanja Spirin, i mi mu se ovom prilikom od srca zahvaljujemo.

  1. Autor ste velikog broja priča i više romana. Na Vašem sajtu dali ste, osim odlomaka tekstova, i link za preuzimanje celokupnih dela uz napomenu da ako se čitaocu svide mogu da kupe i papirnu verziju. Čime je motivisana ta Vaša odluka?

Neko vrijeme sam pokušavao prodavati knjige u elektronskom obliku za vrijednost jednog piva pa to nikako nije išlo. Ljudi jednostavno nisu još navikli na čitanje s ekrana i govore da im to nije knjiga i da to nije to. Kako se od književnosti tu, na ovim prostorima, ne može živjeti, pokušavam na taj način barem doprijeti do čitatelja. Što ih je više, ja sam zadovoljniji, a možda netko od njih poželi kupiti i papirnatu verziju. Zanimljivo je da se zna dogoditi da ljudi kupe po nekoliko primjeraka iste moje knjige, jer ih koriste za poklone. To mi je baš zgodna stvar.

  1. Tekstovi na blogu Vam se bave nekim svakodnevnim, nefantastičnim pojavama i predstavljaju pravi satirični biser vremena sadašnjeg. Odakle ta potreba?

Tekstove koji predstavljaju neki vid društvene kritike pišem već dugo u razkičitim medijima, časopisima i portalima. Moja potreba za ispravljanjem krivih Drina je čudna donkihotska pojava i sam se često čudim zašto to radim. I ne samo to, još nagovaram i druge ljude na tu „glasnost“. Prijatelji i obitelj mi uporno govore da ne čačkam mečku jer će me zatvoriti, ali ne bavim se ja samo nakaznostima politike, nego i drugim devijacijama u društvu. Nije samo da će me zatvoriti, nego se i zamjeram raznim krugovima ljudi. Tako sam više puta ukazivao na muški šovinizam, tzv. konzervativno krkanstvo, što je bilo dobro prihvaćeno i na sve otvoreniji ženski šovinizam, moderno krkanstvo, ali to nije bilo dobro prihvaćeno.

  1. Najlepši hrvatski mitovi i legende je Vaša knjiga koja je ušla u zvanični program hrvatske školske lektire. Možete li nam reći nešto o njoj?

To je knjiga koju sam napisao po narudžbi. Urednica mi jednog dana došla i pitala me jel bi ja htio napisati knjigu o hrvatskoj mitologiji, Ja sam joj rekao da rado, ali da o tom ne znam dovoljno, a ona mi je rekli da će mi dati jedan dio novca unaprijed i nek se posvetim istraživanju. Trebalo mi je oko godinu dana proučavanja raznih mitologija i lokalnih priča da skupim materijal. Također, rekao sam toj divnoj ženi da u toj knjizi neće biti politike, na što je ona pristala bez problema. Realno, hrvatska mitologija je neka mješavina općeslavenske mitologije, s lokalnim legendama iz raznih krajeva Hrvatske, kako je bilo i za očekivati. Do materijala je bilo teško doći jer su Hrvati prvi slavenski narod koji je prihvatio kršćanstvo, što je dugoročno bilo pogubno za pisane materijale i artefakte, jer su sustavno uništavani.

  1. Kažete za sebe da ste pisac, muzičar i hedonista. Kako funkcioniše ova kombinacija?

Ako imate neki talent, najčešće ne dolazi sam, tako da većina pisaca ili svira ili crta ili se bavi nekim drugim vidom stvaranja. Za crtanje nemam trunke talenta, ali sviram i pišem od djetinjstva, tako da su mi obje te stvari nekako podjednako drage. A i upadam pomalo u onaj gikovski kliše: kompjutori, SF, metal, žene, pivo, roštilj. Možda je predvidljivo, ali taj paket interesa mi je uvijek bio dovoljan za guštanje u životu, dakle hedonizam. Hoću ja razmišljati i o nestrukturalističkom lingvističkom determinizmu (studirao sam lingvistiku), ali to je ljudima dosadno pa se toga ipak klonim.

  1. Na čemu trenutno radite i šta novo spremate za čitaoce?

Trenutno pišem zbirku putopisnih priča pod naslovom „Plavuše za neznalice“. Neslaganje između žanra i imena knjige donekle nagovještava da to neće biti standardni moderni putopis tipa „nu mene, junačine, u Africi“. To će biti mainstream knjiga, u kojoj ću na humoristični način pokušati opisati moja razmišljanja dok sam putovao po dalekom svijetu. Ili dok sam sjedio na vrhu drveta na tulumu blizu Zagreba i, zajedno sa svojom dragom jeo sirove ražnjiće, jer je prijatelj pripit pao preko roštilja. Malo mesa smo na kraju i ispekli. To je priča koja čitatelje ne vodi u neobične krajeve, nego u neobične događaje.

  1. Sa kojim piscem (živim ili mrtvim) biste rado popili čaj/kafu ili možda neko piće uz neobavezno ćaskanje?

Imao sam tu čast piti šljivovicu s Pratchettom, a travaricu sa Silverbergom.  Silverberg, veliki majstor stare škole, mi je pritom odavao i neke svoje tajne zanata. Ovo ljeto ću u Istri sasvim sigurno popiti jedno pivo, ajde možda i dva, s Goranom Skrobonjom i baš me to raduje. Naravno raduje me susret i s ostalim regionalnim piscima fantastike. Mi se svi poznajemo.

  1. Kako vidite stanje na regionalnoj sf sceni? Da li se stvari pomeraju sa mrtve tačke ili na bolje, i ako da, koliko inicijative kao ova naša mogu doprineti nekom budućem razvoju? Imate li neki savet ili preporuku za nas?

Pisci većinom nisu ljudi od granica. To su ljudi koji rado surađuju i ne sudjeluju u ideološkim nakaznostima modernog doba. Zbirke regionalnog karaktera se pišu na svim područjima gdje se govori jezikom za koji nije potrebno prevođenje, dakle, nije baš Jugoslavija, jer tu ne upadaju makedonski i slovenski pisci. Koliko god se političari i razni nacionalisti bunili, neosporno je da se mi u potpunosti razumijemo. Zanimljivost regionalne fantastične književnosti je upravo u različitosti. Srpski i crnogorski pisci rado pišu povijesno epsku fantastiku, a hrvatskima je draži SF. Neobičan fenomen, koji smo primijetili tek kad su se počele objavljivati regionalne zbirke. Mislim da ta inicijativa ima svijetlu budućnost, jer pisci su za suradnju i druženje te (premda nisu misice) za mir i dobro u svijetu. Samo naprijed.

Ranxerox – Stefano Tamburini, Tanino Liberatore

Posted on by Lazar Vuković

Strip Ranxerox se pojavio u pravo vreme. Svetlost dana je ugledao krajem sedamdesetih godina prošlog veka kada su počeli da se ruše tabui vezani za seks, drogu i rokenrol u filmu, muzici i u stripu. Strip scenarista Stefano Tamburini i crtač Tanino Liberatore stvorili su jedno unikatno delo koje odiše teškim nihilizmom i besmislenim nasiljem. Po čemu je Ranx poseban u odnosu na ostale stripove i stripove slične tematike pozabavićemo se u narednim redovima.

Radnja nas vodi u Rim osamdesetih godina prošlog veka koji je postao prava prestonica svega onog već viđenog u Sodomi i Gomori. Kriminal, prostitucija i narkomanija cvetaju na svakom ćošku, masovna ubistva dođu kao dobar dan, a organa reda skoro da i nema. U takvom ambijentu živi naš antijunak Rank Xerox, android sačinjen od delova fotokopir mašine kome su njegovi tvorci, buntovni studenti koji su proglašeni teroristima, programirali bioelektronske elemente zahvaljujući kojima može da se drogira, pije, jede i vodi ljubav. On im je jedina veza sa spoljnim svetom odakle im nabavlja sve neophodne stvari za život. Pored toga vreme provodi vršeći bezrazložno nasilje nad onima koji mu se učine antipatičnim i sa svojom simpatijom Lubnom, promiskuitetnom dvanaestogodišnjakinjom koja je takođe uživalac droga.

Kao osvetu za odsećene prste u jednom tuči dobio je udarac u glavu prilikom čega  mu je slomljen potenciometar za agresivnost koji je ostao na maksimalnom nivou. U momentu kada su ga njegovi „roditelji“ popravljali u njihov stan je upala racija i pobila ih ostavivši tako našeg junaka kao siroče sa visokim stepenom agresivnosti koja je i glavni pokretač njegovih i Lubninih avantura.

U prvoj glavi Rank Xerox upoznajemo Ranxov svet. Kao što sam naveo u prethodnom pasusu, Rim je prestonica bluda i razvrata. Podeljen je na više nivoa sa tim što Metro ide do tridesetog nivoa jer nadalje vlada potpuna anarhija. Ranx važi za jednog od najvećih probisveta sa tridesetog nivoa. Prisustvujemo događajima koji su doveli do toga da ostane sa visokim stepenom agresije, a ova epizoda svoju kulminaciju dobija Lubninom otmicom i pohodom našeg junaka da spasi svoju draganu. Tamburini i Liberatore su bili prinuđeni da promene ime svog junaka u Ranxerox zbog pretnje tužbom od strane istoimene kompanije koja je smatrala da im strip pun nasilja i eksplicitnih reči šteti ugledu.

Druga glava RanXerox nas vodi u novu priču. Naš junak, zajedno sa Lubnom odlazi kod poznatog slikara koji je istovremeno i diler. Lubna biva ponovo oteta, a Ranx postaje prinuđen da uradi jedan posao za njenog otmičara kako bi je oslobodio. Ono što sledi su litri prosute krvi, gomila iznutrica i odsečenih udova i luda jurnjava sa vremenom koja će svoju kulminaciju dostići na Brodveju.

Srećan rođendan, Lubna je direktni nastavak prethodne glave. Naši junaci su se nastanili u Velikoj Jabuci kako bi okušali sreću. Ranx se zaposlio kao taksista, dok je Lubna našla posao dadilje. Pritom stan dele sa Timotijem koji ima fetiš ka automobilskim nesrećama i sa kojim dele kiriju napola. Naš par upada u ljubavne probleme zbog nedostatka novca zbog čega mu Lubna postavlja ultimatum da joj kupi specijalni rođendanski poklon, u suprotnom će ga ostaviti.  Ubrzo Ranx, zajedno sa Timotijem, polazi u još jednu avanturu koja je garancija za novu turu nasilja. I kako se nekada govorilo da svi putevi vode u Rim tako će se i naši junaci na kraju ove epizode vratiti na mesto odakle je počelo naše druženje sa njima.

Fokus priče Bi-bap za Lubnu je na njoj i njenim drugaricama. Dok Ranxa ostavlja kući da joj nasnimi omiljenu seriju, ona sa drugaricama odlazi da kupi drogu. Ubrzo im sreća okreće leđa kada zagriženom fanu Elvisa Prislija uvrede njegov muzički ukus. Sve bi bilo u redu da u pitanju nije psihopata koji ozbiljno shvata kritike na račun svog idola i koji je spreman da svoje neistomišljenike iskasapi motornom testerom.

I, Me, Mine Incorporated spada u jednu od najtragičnijih epizoda iz Ranxovog opusa. Lubna je ostavila Ranxa jer je našla drugog dečka, pravog dečka kako je tvrdila koji joj pruža sve što on nije mogao da joj pruži. On slomljen saznavši za to kreće da je pronađe i nakon mukotrpnog truda uspeva u tome. Potom se ubije, sagorevši svoja strujna kola u nervnom rastrojstvu.

Fanovi stripa su bili šokirani ovom epizodom, ali pravi šok je usledio ubrzo u pravom životu. Tamburini, alfa i omega ovog sripa, je okončao svoj život prevelikom dozom heroina ostavivši tako Ranxa da počiva. Jeste da je Ranx vraćen u život u epizodama Amen! kako bi bio iskorišćen u političke svrhe i Joj, robot! gde saznajemo kako su se naši junaci upoznali, ali ipak to nije to. Ne bih hteo da osporavam kvalitet poslednje dve epizode ali bez Tamburinija to nije strip uz koji smo uživali. To bi bilo isto kao kada bi Motorhead nastupao bez Lemija ili Queen bez Merkjurija. Sa Tamburinijem je umro i Ranx.

Sada par reči o Ranxovim kreatorima. O Tamburiniju se nema šta novo dodati posle gore napisanih redova. Svojim buntovnim stavom je stvorio pravo cyberpunk remek delo puno nasilja, eksplicitnih scena seksa i necenzurisanih psovki. Kao crtač je radio samo na prvoj epizodi koristeći se tušom, a strip je uspeo da pogura u italijanskom časopisu Kanibal (Canniabale). Tamburini mu je, zajedno sa drugim crtačem Andreom Pacijencom, bio ispomoć. Pacijenci je ovo bilo jedino učešće u kreiranju Ranxovih avantura. I on je, poput Tamburinija, podlegao od prekomerne doze droge ostavivši iza sebe kratku, ali zavidnu karijeru.  Što se tiče Tamburinija ostaje nam žal što nas je napustio u najboljim godinama svog stvaralaštva uskrativši nas tako za neka genijalna dela u budućnosti. Scenario za šestu odnosno sedmu epizodu su radili Alan Šaba i Žan – Lik Fromental. Ne mogu reći da su loše odradili svoj posao, ali Tamburini je nezamenjiv.

Liberatore važi za jednog od najgenijalnijih crtača u Italiji. Njegovim preuzimanjem olovke ovaj strip je doživeo svoje prosvetljenje. Koristeći flomastere i drvene boje, ponekad čak i karmin i šminku uspeo je da dočara atmosferu bludnog Rima i njegovih stanovnika. Zahvaljujući njegovom talentu strip se popeo stepenik više kada su epizode počele da izlaze u Frižideru (Frigidaire). To je bila prekretnica da se strip probije van italijanskog tržišta, a najveći uspeh je objavljivanje u slavnom Heavy Metal-u.

Jedan od velikih fanova Ranxeroxa bio je legendarni Frenk Zapa koji je, zadivljen Liberatoreovim talentom, poželeo da mu upravo on uradi omot za album Čovek iz utopije i da ga prikaže kao Ranxa.

O samim junacima nema šta da se doda. Ranx predstavlja klasičnog probisveta koji bi zbog upućenog mrkog pogleda razbio nos njegovom vlasniku, čak iako je reč o sedmogodišnjem detetu . Zbog toga je Aleks iz Paklene pomorandže u odnosu na njega pravo nevinašce. Ni Lubna nije zlato, zagrizla zavisnica od droga koja bi sve učinila da se domogne svoje doze dopa. Često verbalno maltretira svog momka koji jedino prema njoj oseća mrvicu ljubavi. U nekim situacijama je zlobnija od njega. Mnogi kritičari su ovaj par poredili sa Lepoticom i Zveri, ali što se mene tiče ne zna se ko je ovde zlobniji.

Domaći čitaoci su dobili priliku da se prvi put upoznaju sa ovim fenomenalnim stripom zahvaljujući izdavačkoj kući Makondo koja se još jednom pokazala kao eminentni izdavač kvalitetnih stripova. U jednom integralu u kome su sakupljene sve Ranxove avanture vas očekuje nezaboravna vožnja ulicama na kojima caruje kriminal i blud pa ako niste gadljivi na nasilje i psovke ovo je štivo koje morate da nabavite.

POSLE TRIDESET GODINA

Posted on by Radmilo Anđelković

Ljudi vremenom uče na svojim greškama, ali meni nikako da se zapati to znanje. Istoričari književnosti su lukavi i ne pada im na pamet da analiziraju žive pisce. Čekaju da se dobro ohlade, pa da napišu šta u njihovim delima valja, a šta ne valja. Živi pisci mogu da reaguju, da se pobune, da demantuju, da objasne šta su “želeli da žele” i šta su “teli da oće”. Usput se životno zamere sa kritičarima, pa sam uspeo da pogubim neke koje baš i nisam hteo da izgubim.

Na ovogodišnjem putovanju u SAD i kroz njih šetao sam svoj roman UNAZAD da se upozna sa mestima gde se događa i zbirku priča Vladimira Lazovića SOKOLAR da je na miru pročitam. To je prilično uspelo, na neka željena mesta nisam stigao, a par priča sam preskočio. Ničije namere se ne ostvare do kraja.

Odmah da napomenem da ću se zameriti i piscu i priređivaču i izdavaču. Kad se brlja neka je na kamaru. Naslov edicije mi deluje sarkastično, višegodišnje zakašnjenje izdanja zbog „prezauzetosti“ priređivača je nedopustivo, a izdavač je već za nešto kriv. Budući da je pisac tu više žrtva, trudiću se da budem milostiv.

Čitati zbirku SOKOLAR sa vremenskom zadrškom od najmanje deset godina je izazov jer je odnos čitalaca prema fantastičnoj literaturi danas radikalno izmenjen. Za mene je dobar broj priča reminiscencija, za većinu drugih čitalaca krajnje neobičan susret. U vreme kad čitaoci dobar deo fantastičnih priča čitaju podrazumevajući okolnosti u kojima se događaju, a primetna je težnja da priču vide kao neku svoju individualnu verziju, Lazovićeva preciznost ponekad deluje suvišno. Dalje, Lazovićev jezik je daleko bogatiji od relativno slabe pismenosti savremenih fantastičara. Ukupno, to su i dalje bolje priče od onih na koje se sada navikavamo.

Iznenadila me je upotreba prideva. Poslednjih godina sam posvećen daleko štedljivijoj količini ovog opsesivnog rečeničkog začina. Lazović ga uopšte ne štedi. Uopšte mi nije smetalo, mada sam ga osećao svim čulima. Moguće je da bi bilo sasvim zgodno da i sam povećam upotrebu prideva.

Za priređivača Zorana Stefanovića moglo bi se reći da je obavio veliki posao, da je kraće trajao. Očekivao sam da će prilog biti epski nabijen emocijama, ali se pokazalo da je krajnje ozbiljan i precizan. Velika je obaveza integralno prikazati čitavu jednu karijeru od četrdeset godina ispunjenu neiscrpnom radoznalošću pisca da se okuša u praktično svim podžanrovima fantastike. Dobili smo dokaz da izbor u čitanju čini pisac, a ne njegovo žanrovsko usmerenje.

Ovih dana se po ko zna koji put pojavilo fandomsko pitanje kako se čitaoci opredeljuju za čitanje. Bio sam iznenađen brojnošću pomenutih podžanrova koji kod fanova cirkulišu. Za neke podžanrove nikad nisam ni čuo. Samo jedno mišljenje je upućivalo na pisca, zbog ukupnog odnosa prema literaturi, a ne zbog podžanrovskog opredeljenja. Pomenut je jedan drugi pisac, ali se isto može reći i za Vladimira Lazovića. Ne postoji podžanr na kome se on nije oprobao. Da se poslužim mojom tipičnom analogijom: nema dela kulinarstva koji je izbegavao. Krkanluk, brale!

Moguće je da je sistematizacija Lazovićevog opusa bila najveće iskušenje za Stefanovića. Nekako se opredelio za četiri grupe:

– alternativna istorija;

– kiberpank i futurofantastika;

– mač i magija i

– moderni mitovi i bajke.

Odmah ću reći da bi veće zakeralo od mene našlo primedbe i na podnaslove i na sadržinu, ali je beznačajno ako lično ne priznajem podžanrovska određenja. Lazovićev opus nam pre svega govori da je Lazović vrstan čitalac i da je dozvoljavao da ga pročitano jedno vreme vodi u izbor kako da smesti svoje priče. Čitajući Lazovića upoznajemo i njegovo stručno opredeljenje i oblasti izvan struke koje su ga privlačile, od istorije i mitologije do futuristike, društveno-političkih alternativa i bajki. U svemu što je napisao vidljiva je njegova ličnost. Stefanović ističe i njegove kolaboracije sa drugim piscima, ali i u njima se primećuje da to više nije ceo Lazović.

Za sladokusce će biti važno da smo dobili i iscrpnu bibliografiju, kao i popis tekstova u kojima se naš pisac direktno ili indirektno pominje. Zstef, oprošteno ti je.

Na kraju, nešto o očekivanjima. Ako nam je predstavljen istorijski presek dosadašnjeg pisanja Lazovića, vreme je razmisliti kako će se suočiti sa promenama u domaćoj fantastici i fantastici uopšte. Godine neprisutnosti u domaćoj fantastici svakako da su uticale, jer kad te ne objavljuju slabi i motiv da se dalje piše, ali Lazović je jak momak, život ga je ispunio novim motivima. Zato očekujem da će ova zbirka priča biti jak podsticaj za nova dela, jer mladac ima vremena i ja ga izazivam.

Prezentacija knjige „Svetioničar“

Posted on by Darko Stanković

Dana 20.07.2017 biće održana prezentacija knjige „Svetioničar“ niškog pisca Mladena Đorđevića u narodnoj biblioteci „Stevan Sremac“ u Nišu. Govornici su sam pisac, kome je ovo debitantski roman, njegov urednik i poznati pisac Miloš Petković i ja, Darko Stanković, dok se očekuje potvrda izdavača.

Roman „Svetioničar – Vesnici oluje“ prestavlja mešavinu žanrova i pravo je osveženje na našoj sceni a zapravo je tek prva knjiga u serijalu Utočište, o čemu će više reči biti na prezentaciji.

Budući da sam od početka bio upoznat sa pričom i sarađivao sa autorom biće priče i o samom procesu pisanja, razvoju i konačnom uspehu kao i poteškoćama sa kojima se mladi pisci fantastike susreću kod nas.

Sa vodičem na čaju – Dejan Ognjanović

Posted on by Redakcija

           Pisac, filmski kritičar i publicista, urednik bloga The Cult of Ghoul, Nišlija Dejan Ognjanović poznat po svojim delima i radu u okvirima žanra strave i užasa iliti horora, bio je na čaju sa AVKF redakcijom. U jednom izuzetno ugodnom razgovoru smo došli do nekih odgovora koji će vas sve zanimati, posebno one naklonjenije jezovitom žanru.

 

 

  • Doktorirali ste na Filološkom fakultetu u Beogradu na temu „Istorijska poetika horor žanra u anglo-američkoj književnosti“. Ovo je, ako se ne varam, prva doktorska disertacija u Srbiji koja se bavi poetikom horora. Odakle potiče ideja i motiv da se hororom bavite kroz jedan naučni pristup?

Bavljenje horor teorijom je, za mene, bio prirodan i logičan produžetak bavljenja horor praksom: prvo sam bio konzument, kao čitalac i gledalac horora, a onda i praktičar, dakle pisac horor romana i priča. Moje zanimanje je oduvek bilo praćeno zapitanošću nad fascinacijom tim žanrom; kao što su me mnogi iz okoline, od porodice do prijatelja, često pitali šta će mi to, zašto baš horor, zašto ne nešto „normalnije“, tako sam i ja sebe samog pitao: „Zašto baš horor? Šta on znači, pre svega meni lično, a onda i šta znači uopšte, šta radi i kako i zašto i s kojim smislom to radi?“ Rezultat te zapitanosti bio je i prvi moj roman, Naživo (2003), koji bi se mogao nazvati i meta-horor romanom, jer se bavi fascinacijom mrakom i zlom u posredovanom obliku, mračnim sadržajima iz štampe i sa ekrana. Paralelno s njim, tog istog leta, došli su moji prvi eseji, „Horor – imenovanje neiskazivog“ i „Nekrofilija – nekad i sad“, pisani možda pomalo amaterski gledano iz današnjeg ugla (u to vreme bio sam tek student završnih godina Anglistike) ali sa mnogo strasti i želje da se prodre u problematiku koju sam time tek načeo.

  • Prevodilac, esejista, književnik, urednik… čini se da su sva ova zvanja kod Vas čvrsto isprepletana. Ipak, fokusirala bih se na to da ste urednik Orfelinove edicije horora. Šta je potrebno da bi se uradio tako dobar urednički posao i šta bi ste savetovali urednicima, na šta da obrate pažnju?

Znate, ovaj uređivački posao U Orfelinu ja ne radim „za platu“, ili kako bi mi „išao staž“, ili kao neku vrstu „tezge“, ili išta u tom smislu. Taj rad je, takođe, prirodni produžetak drugih mojih aktivnosti na polju horora, i rađen je sa istom ljubavlju i znanjem koje sam uložio i u spisateljski i kritičarski rad. Dakle, želim da naglasim ovo: da su Ljubav (i uz nju Posvećenost) zajedno sa Znanjem dva glavna preduslova za ovako nešto. Ako vam nije iskreno i duboko stalo do te vrste proze koju uređujete, onda će i rezultat biti mlak, slabunjav, površno „odrađen“. Ukratko, potrebno je biti duboko u određenoj materiji da biste je uređivali – a opet, paralelno s tim, imati dovoljnu kritičku distancu prema tome kako ne biste zapali u zamku fah-idiotizma i fanovsko-fanzinsko-blogerskog pisanja. Moj cilj je da, kao urednik, mogu da potpišem ediciju kakva je „Poetika strave“ kao nešto što ima lični pečat (moj, i mog izdavača i ko-urednika, Milenka Bodirogića) i što sa sobom nosi veću dozu respektabilnosti nego što je iko do sada konzistentno i kontinuirano na ovim prostorima podario izdanjima klasičnih i modernih dela horor proze.

  • Šta mislite o domaćoj i regionalnoj horor sceni, šta je dobro, a šta loše i kako popraviti ono loše?

Ako mislite na horor scenu u književnosti, kao prvo, ja tu ne vidim „scenu“, jedva da se naziru poneki autori (šačica), ali ne vidim nijednog ko je posvećen makar pretežno hororu, a da istovremeno svojim kvalitetom zaslužuje isticanje. Bavljenje hororom u ovim krajevima je još uvek nedovoljno isplativo, to ovde nije tako popularno kao npr. fantazija, gde čak i neki polupismeni autori uspevaju da prodaju na hiljade primeraka svojih drečavo povezanih nakucavanja istom takvom „čitalaštvu“ koje inače ne čita ništa drugo. Naravno, ne računam vampirske ljubiće i kojekakve još tvorevine koje samo nominalno imaju veze s nekim površno shvaćenim „hororom“. Istina, postoje odlične horor priče kao izuzeci, kao pojedinačne epizode u opusima pisaca koji tom žanru nisu naročito posvećeni (Ilija Bakić, Aleksandar Marković, Adrijan Sarajlija), ali njih je previše malo, retko se javljaju, a malo je i mesta gde bi se objavljivale da bi se moglo govoriti o „sceni“ ili ikakvim krupnijim kretanjima. To su sporadična, retka svetla koja načas zatrepere u mraku.

            Što se tiče popravljanja lošeg, ja zaista ne vidim kako bi se slabi pisci učinili odličnim, kako bi se epigonstvo preobrazilo u iskrenu i duboku autorsku viziju, kako bi se malobrojna horor publika omasovila a da to ne bude kroz podilaženje pop-trendovima (vampiri i zombiji) – svakako se ništa takvo ne može uraditi brzo, preko noći. Ko je strpljiv i uporan, možda nešto pomeri, ali tek na duže staze.

  • Čini mi se (možda i grešim) da ljudi vole da čitaju horor, ali da im pisanje ide manje uspešno. Šta biste poručili mladim autorima koji žele da se oprobaju u ovom žanru? Šta čini dobru horor priču?

Mislim da sam prethodnim odgovorom već dao veći deo odgovora i na ovo pitanje. Horor je, uz komediju, najteži žanr. Užasno je teško nekome pisanom rečju izazvati žmarce, jezu, nelagodu – a da ovi budu prijatni, i podsticajni, i smisleni, umetnički uobličeni. Ne postoji recept za to. Ne može se to raditi kao hobi, odnosno, može, ali će onda i rezultat biti za hobi-čitaoce, odnosno za jednokratno, neobavezno, brzo-zaboravljeno čitanje. Kao što već možda pomalo dosadno ponavljam stalno iznova: posvećenost, totalna posvećenost, a ne „vikendaški“, turistički pristup žanru; to je ključ bez koga je sve ostalo uzaludno.

  • Uvek ste u toku vidimo to po Vašem blogu, kako nalazite vremena da pogledate sve ili pročitate, imate li neki sistem selekcije i ako imate, kako birate šta čitate i gledate?

Vremenom i iskustvom steknete određeno „šesto čulo“ ili osećaj zahvaljujući kojem već na osnovu naslova i plakata možete da odbacite 90% dreka koji se hororom naziva, a preostalih 10% se filtrira čitanjem kritika, gledanjem trejlera itsl. gde čovek iz više tuđih uglova i uz pomoć svog izgrađenog osećaja može da stekne približniju ideju o tome šta ima pred sobom. To je što se tiče filma. Po pitanju književnosti, a naročito savremene, aktuelne, u pogledu stvari koje upravo izlaze ili se tek spremaju da izađu – tu mi najviše pomaže Fejsbuk. Najmanje jedna polovina mojih frendova su pisci, kritičari, izdavači i urednici iz Amerike i Engleske, i u njihovim objavama, komentarima i linkovima koje šeruju ponajbolje se informišem o tome šta se novo javlja a što bi mene moglo zanimati i na šta treba da obratim pažnju, ne samo kao puki čitalac nego i kao kritičar magazina Rue Morgue.

  • U žanrovskim krugovima ste poznati i pod nadimkom Ghoul, pretpostavljam da je inspirisano likom i delom Lavkrafta. Šta je to šta Vas je fasciniralo kod ovog autora?

Gulovi su česta stvorenja u Lavkraftovim pričama i romanima koji su i glavni krivci za moj samostvoreni nadimak (ali ne i jedini: Romerovi zombiji, i još poneke konotacije tog izraza imaju svoju ulogu). O Lavkraftu sam toliko toga već napisao – od zasebnih eseja preko pogovora njegovim knjigama koje sam priređivao i prevodio do velikog poglavlja u studiji Poetika horora i do knjige The Weird World of H.P. Lovecraft koja u avgustu ove godine izlazi na engleskom u Kanadi i Americi. Zato nije lako sažeti odgovor na par rečenica, ali baš zato, evo, pokušaću da odgovor maksimalno sažmem u dve fraze: 1) totalni autsajder i 2) totalna posvećenost hororu. Niko ni pre ni posle Lavkrafta, od umetnika horora, nije bio toliko udaljen od tzv. normalnog života i aktuelnog sveta (kojih se snažno gnušao) i niko kao on nije bio toliko apsolutno bio uronjen u stravu i užas kroz svaki aspekt njegovog postojanja. U svemu što je mislio, govorio, pisao, radio, horor je bio non plus ultra.

  • Sa kojim autorom, osim Lavkrafta (živim ili mrtvim) biste Vi rado popili čaj/kafu ili možda neko piće uz razgovor?

Od mrtvih, rado bih popio koju čašu vina sa Poom, ili čaj sa Robertom Ejkmanom. Od živih, voleo bih da sednem nadugačko sa Tomasom Ligotijem (čija zbirka Pisar tame uskoro izlazi kod Orfelina), ili sa Redžijem Oliverom i Brajanom Hodžom.

  • Pripremate li nešto novo za Vašu i našu publiku?

Naravno. Početkom septembra treba da izađe pomenuta Ligotijeva zbirka Pisar tame, a za Sajam knjiga, krajem oktobra i moj novi izbor vrhunskih priča Aldžernona Blekvuda, obe u ediciji „Poetika strave“ kod Orfelina. U obe sam autor pogovora i biografija autora, a kod Ligotija i prevodilac uvodnog eseja. Za sajam bi trebalo da izađe i moj prevod romana Snovita potraga za neznanim Kadatom H. F. Lavkrafta (Makondo), praćen raznim dodacima i pogovorom. Takođe, ovih dana treba da najzad sednem da napišem priču za jednu domaću antologiju – moju prvu posle dvogodišnje spisateljske pauze.

  • Za kraj, mislite li da sceni pomažu portali poput našeg, da li ih treba više i šta biste to nama savetovali, kako da unapredimo svoj rad?

Svakako da pomaže: popularizacija ovih žanrova je uvek dobrodošla, naročito ako je obavljena sa dozom ozbiljnosti koju ti žanrovi zaslužuju, a kod vas sam video sasvim zadovoljavajuće prikaze i kritike, iznad proseka u odnosu na slične na drugim portalima. Naravno da uvek može bolje: bilo bi dobro ako biste mogli da profilišete kritičare koji će vremenom steći svoj prepoznatljiv glas pa da već i njihova imena, a ne samo ime portala, ispod određene kritike nose pečat preporuke i poverenja. Takođe, poverenje se stiče i tako što se nećete libiti i negativnih (ili barem „mešovitih“) kritika: jer ako objavljujete samo hvalospeve i panegirike svakom bogovetnom izdanju koje se kod nas pojavi, a nigde nema ni senke kritike makar na pojedini njegov aspekt, onda postajete samo PR portal izdavača i pisaca, a meni se čini da su vaše ambicije veće i ozbiljnije od toga.

Svetih deset godina konvencije ,,Japanizam” (22-25.jun 2017.g)

Posted on by Sofija Grebenarović

 

Shinseina jū-nenkan no Japonizam 

Datebayo! Da, dobro ste pročitali, celih deset godina od kad je 2007.godine prvi put održana konvencija popularne japanske kulture u Domu omladine, na čijem čelu je bilo i, ostalo do danas,  ( tad još mlado ) udruženje ,,Sakurabana” iz Beograda. ,,Japanizam” je konvencija vredna divljenja – za samo dekadu se iz totalne opskurnosti uspeo do mnogo višeg stepenika i sad gotovo svaki geek/nerd može da izdužuje motku ( da, to nikad ne prestaje da bude zanimljivo xD ) na žutom oblaku. Kako je vaš dragi Vodič uvek kadar na strašnom mestu postojati, svoja kopita  ( zajedno sa sveprisutnim kategoričkim egzistencijalizmom ) smo poterali u pravcu ,,Doma omladine” u Beogradu.  Prateći već isprobanu šemu konvencije ( filmovi-radionice-predavanja-Artist alley-gost-cosplay ), ,,Japanizam” je još jednom osigurao veliku posećenost.

 

Pod terminom ,,posećenost” ( hiljadu i više prokletih duša ) se podrazumeva da ste bili primorani da se gurate (mi krvoločni smo se uzdržavali i obećavali sebi da ćemo kasnije da prinesemo masovnu žrtvu, za sad ćemo da iskuliramo i posmatramo) u slučaju da ste bili počastvovani ( ”Digimon”, ”Blame!”, ”Harmony”, ”Koe no Katachi”, ”Doukuusei-Classmates”  ) da prisustvujete nekom mini-događaju kao što je filmska projekcija ( ,,Neverovatno. Transformisao se, sad ima pantalone!” )  ili kupovina postera (gužva je bila kao da su delili diplome Univerziteta u Beogradu). Koga je stvarno, ali stvaaaaaaaaarno mrzelo da čeka u redu za nepotrebne igrarije ( koga to zezamo, ko ne bi hteo set Zmajevih kugli, Death Pool majicu ili crni kimono sa crvenim obi pojasem xD ), mogao je da se popne na drugi sprat i uživa u  svim turnirima igara svih vrsta ( kartične, računarske, board, duša jok! ), ili obraduje nepce prigodnom ,,ozbiljnom” hranom ( pozdrav za ekipu iz PlaySushia! ) i slatkišima ( bubble tea i sladoled su hrana  i u 4h ujutru xD).

 

Što se tiče stranih gostiju, nisu razočarali niti je živahnost sa bilo čije strane izostala. Iz zemlje samuraja, nindži i gejši su nam u posetu došla pevačica Kanon Mizuko i kosplejeri Rado Raven iz Bugarske, David Chan iz Francuske, NađaSK iz Italije, Okkido iz Mađarske, predavač Noemi Išteneš iz Mađarske i ilustratorka Magdalena Pagovska, poznatija kao Len-Yan, iz Poljske. O Združenim snagama sa radionicama kospleja/mangi, gosti su opustili preplašene nubove što se zaputiše u nove, nesigurne vode ( kakav sam pesnik, jauza! ) Pomogao je i pohvalan nastup naših ,,starijih” kosplejera, čija kreativnost je pokazala da još nisu za kutiju sa natpisom ,,rezervni delovi”.

I tako, malo po malo, mic po mic, još jednom ,,Japanizmu” se približio kraj. Kao i uvek, imali smo žarku želju da duže potraje jer smo mogli da zbrišemo iz svojih običnih života i puna četiri dana budemo apsorbovani u matriks čudesnog Japana. Nama nije bilo dosta, a vama koji niste stigli da svratite kažemo ,,sram vas bilo” i guramo vam prstić u oko proizvodom aktivnosti našeg fotografa na linkovima 1 i 2.

P.S. Volela bih da se ovom prilikom zahvalim Isidori Vlasak iz ,,Sakurabane” što nam je omogućila dolazak na konvenciju.

 

Smrtonosna-pesma – Viktorija Švab

Posted on by Dragana Nikolić

Nedugo pre nego što ću pročitati ovu knjigu bila sam potpuno rešena da odustanem od distopijskih knjiga. Možda nisam čitala dobre knjige o distopiji ili mi jednostavno nije prijao taj žanr, ali rešila sam da se više ne mučim takvom literaturom. Svet posle ovog sveta, junakinja koja je više tupava nego posebna, neizbežni ljubavni trougao, očigledni zlikovac koji ugnjetava sve i loš stil pisanja popularnih distopijskih knjiga više nije zasluživao da na njega gubim vreme.

U tom nekom periodu sam čula za ovu knjigu. Nisam sigurna kako je iko mogao i da je izbegne pošto je iskakala na svim društvenim mrežama koje se bave knjigama, a ja nikad nisam sigurna da li je to zbog plaćene reklame ili zato što ta knjiga zaista zaslužuje da je pročitaju svi.

Moram priznati da često padam na knjige u kojima noć igra neku bitnu ulogu, verovatno zbog moje klinačke fascinacije vampirima, i ako noću izlaze demoni/vampiri/čudovišta, a ljudi moraju da se kriju, velike su šanse da ću ja tu knjigu pročitati.

„Smrtonosna pesma“ je prva knjiga Viktorije Švab koju sam pročitala i zbog koje sam odmah naručila i  ostale knjige koje je napisala.

 Ovo je jedna postapokaliptična priča o dvoje tinejdžera koji žive u svetu u kome se obistinila poslovica da se iz zla rađa zlo. U ovoj knjizi je to bukvalno – iz samog čina zla se rađaju/stvaraju čudovišta koja su ekvivalent količini zla koje je učinjeno. Postoji tri vrste čudovišta – „Corsai” koji se hrane telom i kostima, nastali su iz čina velike mržnje, kada nekoga prebiju skoro do smrti; „Malchai” koji se hrane krvlju, nastali iz čina ubistva  i najopasniji, “Sunai” koji izgledaju kao ljudi a hrane se dušama. „Sunai“ su nastali iz neke velike katastrofe, kada veliki broj nedužnih ljudi pogine. Oni su neka vrsta „pravednih sudija“ pošto mogu da uzmu samo duše grešnika dok onima koji nisu počinili ni jedno zlodelo neće učiniti ništa. Naravno, čudovišta se rađaju samo iz ljudskih dela.

Kejt Harker je ćerka čoveka koji drži polovinu grada u kojoj vladaju čudovišta. Ona želi da bude nemilosrdna kao on, koji pušta čudovišta da slobodno lutaju gradom kako bi mu ljudi plaćali za zaštitu. Avgust Flin je Sunai koji želi da zaštiti nedužne i da bude čovek. Njegov otac drži drugu polovinu grada, gde se ljudi bore protiv čudovišta i pokušavaju da vrate nekakav red u svoj život.

Njihove sudbine se isprepleću u jednoj srednjoj školi gde, poučeni morem tinejdžerskih knjiga, očekujemo priču o Romeu i Juliji. Ali ne! Švabova nas predivno iznenađuje i izostavlja romantičnu priču! Avgust je poslat u neprijateljski deo grada da špijunira Kejt kada oboje završe u spašavaj-svoj-život avanturi. Borba za prevlast u postapokaliptičnom gradu je u centru priče, a obe zavađene strane imaju svoja čudovišta. Stvar sa čudovištima je da nikad ne možeš da računaš na njih, niti da ih u potpunosti kontrolišeš. Kao i u večini priča o čudovištima, ljudi su ti koji su mnogo gori od njih.

Švabova je stvorila izvanredan postapokaliptični svet, koji možda na prvi pogled izgleda kao svaki „Young adult” roman. Ono šta „Smrtonosnu pesmu” izdvaja iz mora sličnih knjiga su njeni likovi. Kejt Harker nije tipičan jak, samopouzdan i nezavisan ženski lik. Ona je pomalo kučka (da li smem da koristim ovu reč?) koja se ponaša kao razmaženo derište koje drmaju hormoni. Sve što ona želi je tatina ljubav i misli da će je zadobiti ako bude kao on – nemoralna i nemilosrdna. Iako deluje kao da je o svemu dobro razmislila, često su njeni potezi glupi i detinjasti.

Avgust Flim je pomalo neshvaćen tinejdžer, živi u porodici koja ga voli i podržava ali je rastrzan između onoga šta želi i onoga što mora da radi. Često se ponaša kao mučenik, i to pomalo ide na živce.

Ova knjiga je na momente prilično zastrašujuća, Švabova odlično piše scene pune tenzije, dovodi vas do ivice napetosti kada ne smete da ispustite knjigu ali se i plašite šta ćete dalje pročitati. Knjigu prate i „dečije” pesmice o čudovištima koje su neka vrsta omaža klasičnim horor filmovima, a ja sam se oduvek ježila od njih.

„Corsai, Corsai, tooth and claw,
Shadow and bone will eat you raw.”

Možda je mogla da izbegne distopijske elemente knjige, ovo bi i dalje bila sjajna priča o natprirodnim silama bez postapokaliptičnog sveta. Malo me je razočarala jednostavnost zapleta, više pažnje je posvetila izgradnji sveta i čudovišta, radnja se prebrzo zakomplikovala i relativno brzo razmrsila, ali se nadam da će to drugačije uraditi u drugoj knjizi. U svakom slučaju, ako volite knjige o nasilnim čudovištima, izdaji i ratu za bolji svet ovo je knjiga za vas. Mislim da je „Smrtonosna pesma”  pravo osveženje u tinejdžerskoj književnosti. Kod nas ćemo imati priliku da nabavimo Smrtonosnu pesmu u izdanju Publik Praktikuma već od danas.