Hodnik je prav. Ako zanemarim par cigli koje štrče, kao i sitne kamenčiće koji leže dole, sve deluje savršeno. Verovatno i mrak utiče na to da se svaka eventualna nepravilnost ne primeti. Mrak, kao i moje smirenje.
Upaljač mi je pri kraju, ali ja i ne želim da se previše oslanjam na njega. Namera mi je da se što više pouzdam u svoje oči. Svojim očima, ipak, najviše možemo verovati, posebno kada, kao ja, imate besprekoran vid. Vremenom će se one, kao dva braonkasta reflektora, navići na tamu, i onda, hodaću brže i sa manje straha. Upaljač ću koristiti samo ako poželim da pročitam šta piše na nekom delu puta. Ako ovde uopšte nešto piše, ako je neko ovde ikada imao potrebu da bilo šta zabeleži.
Dok hodam, još uvek rukama opipavajući hladni i hrapavi zid, uspevam da vidim da je dole relativno čisto. Moći ću da, kada se zamorim, od jakne načinim sebi ležaj, da otpočinem. To će biti najmanji problem.
Hodam i dalje. Rukama se sve manje ispomažem.
Mogao bih čak da kažem da mi sve ovo, donekle, i prija. Nemojte mi reći da nikada niste poželeli da se nalazite negde gde nikog nema i gde niko ne može ni da pretpostavi da se nalazite. To je, valjda, sloboda. Ili bar jedna od njenih apstraktnih predstava.
Još par minuta i moje oči će sve videti mnogo jasnije na ovom putu. A posle…, posle će nastupiti intuicija. Veliki sam i dokazani intuicionista. A zna se da se intuicija najbrže rađa i razvija baš u ovakvim situacijama. Tišina, mrak, otkucaji srca koji potmulo udaraju kao bas bubanj, odražavajući privid vaše unutrašnje monotonije, i umerena hladnoća. To su činioci i stanja u kojima intuicija nadilazi i najuzvišenija naučna dostignuća. Bujanje metafizike kao prevrelog grožđa, rekao bih…
Da li sam malopre rekao „Još par minuta“? Gluposti. Ni o kakvim minutima ovde ne može biti reči. Ni o minutima, ni o satima, ni o vekovima, čak. Ovde vreme ne postoji, a prostor, sa svojim jedva uočljivim obrisima, takođe polako nestaje i razlaže se u sferi Uma, koji u svojim najdubljim nedrima, umače pero u mastilo intuicije i ispisuje najlepše reči, uzdahe i šifre koje istoriji ljudskog roda služe na čast.
Bar je to moje mišljenje. I znam da ono nije usamljeno.
(Uslov je da TI budeš usamljen u ovakvom jednom prizoru.)
Suvišno je, samim tim, i da kažem da nemam predstavu koliko sam koraka, kilometara…, prešao. Ali osećam vrlo dobro da su počele krivine.
Ne hvatajte me za reč! To što je ovde sve isto i što se očinjim vidom skoro ništa ne razaznaje, ne znači da ničeg niste svesni. Slušajte me pažljivo. Rekao sam da osećam a ne da vidim krivine.
Takođe osećam da je prošlo i mnogo vremena. Za mene vreme ne postoji, ali tamo negde, u onom svetu propadljivom, trulom i ispresecanom silnim pravilima, shemama i brojkama, vreme i dalje ima onaj svoj tok. Možete se ponekad pozvati i na njega, kao i na druge uobičajene pojave, da biste mogli lakše da izrazite neizrecivo. Ništa novo za nas mističare i umetničke duše.
Seo sam i naslonio se na zid. Jasno osećam kako se zid, pod nežnim pritiskom moga tela, greje.
Mislim da sam spavao. Po tome kako mi srce usporeno radi, rekao bih da sam spavao prilično dugo. Svakako, ovde ne postoji razlika između sna i jave. Sve je java, kao što i sve može biti san. Protegnuo sam se, dva-tri puta zevnuo i dižem se. Idem dalje.
Šta sam vam rekao? Intuicija! Upravo čujem neku pesmicu. Prijatna melodija. Samo još malo i razaznaću i njene reči.
Aha, evo, evo, ovako ide:
Sutra je juče,
juče je danas.
Ka nama ideš
i bežiš od nas.
Mi smo cigle,
grobovi smo mi.
Sa nama živiš
u nama umireš ti!
Ha-ha-ha..! Kakva luckasta pesmica! Još samo da nađem, da vidim ko je peva! Kao da je pevaju deca u horu. Sad, sad je vreme da upalim upaljač.
Zid. Vidim prokleti zid. Crvenkaste, oronule cigle, naslanjaju se jedna na drugu i jedna drugu gnječe. Ali ja sam prokleto siguran da se iz ovoga pravca čula ona pesma, dečiji glas, nesumnjivo. Čekaj, čekaj! Evo, nešto se nazire. Kao kredom je ovde nešto nacrtano. Samo polako. Vidim. Vidim! Ovo je neki dečak. Mršav, neuhranjen. Iako mu oči nisu precizno nacrtane, u njegovim očima nema zenica, ipak se stiče utisak da mu je pogled tužan. Da, tužan i molećiv. Ispred sebe kao da drži belu sveću. Nekoga oplakuje.
Kada bih bio dovoljno lud, rekao bih da je on pevao malopre. Onakav glas ide uz njega. Ali jasno je da crtež ne može da peva. To se neko igra sa mnom. Ipak ovde ima još nekog. Pevao je iz ovoga pravca i, pobegao.
Idem dalje, rešiće se ovo.
Ne postoji mogućnost da mi ovde bude dosadno, niti da se unervozim. Nije mi prvi put. To kažem zbog onih koji nisu celovito, do kraja razumeli ono što sam već rekao, a to je da sam intuicionista na zavidnom nivou. Stvaralački rad duha, koji sledi intuitivno pomeranje i širenje (ne)svesti, isključuje svaki šablon, dosadu iliti jednoličnost. Pa čak i napor. Jeste li primetili zamor kod ribe koja pliva? Kod ptice koja leti? Da li možete da zamislite zamor kod nekog svetitelja u trenucima molitve? Mislim da sam bio dovoljno jasan.
Evo, odsjaj se nazire kroz mrak. Sada mi više ni upaljač nije potreban. Vidim, onom istom kredom na zidu piše:
„I onaj koji je video, posvedočio je, i istinito je svedočanstvo njegovo, i on zna da istinu govori, da i vi verujete (Jn 19, 35).“
Odmah imam više elana da nastavim dalje. Ovo ne znači da sam inače malodušan. Vera, ona prava vera, se upravo i dokazuje baš tamo gde ništa ne vidimo i kada pomoć svetine izostane. No, svakako da potvrda, iliti duhovni putokaz koji vam se neskriveno obznanjuje, može dovesti do umerenog ushićenja.
Na istoj strani zida, dosta dalje, stoji napisano:
„Dade im vlast nad duhovima nečistima da ih izgone i da isceljuju od svake bolesti i svake nemoći (Mt 10, 1).“
Kako vam se čini? Jasno vam je da sve ovo ne bi mogle bilo čije oči da vide. Ne samo u mraku ovoga tunela, već i po danu, jer ovde duhovne oči stoje nad telesnim. Onaj koji ovo piše je, naravno, isti onaj koji je i nacrtao onoga dečaka, čiji sam profil jasno, u milimetar zapamtio. To je neosporno. Jedino još da vidimo ko je pevao onu pesmicu.
Sada, dok hodam dalje, namerno rukom dodirujem hrapavi zid, i to dodirivanje neobično prija mome telu. Istovremeno, to je i neophodno da bih mogao dalje, sa dubljim smislom i značenjem da se krećem ka izlazu. I vama, koji ste lišeni transcendencije, da objasnim svoj put. Dodirujem ga ovlaš, vrhovima svojih prstiju. Ne znam kako ovo ne možete da povežete sa onim od malopre, sa onim da su se oči navikle na mrak i da će se automatski, širenjem intuicije po kojoj sve više i više plivam kao po tamnom okeanu, i moji prsti naviknuti na hrapavost i grubost okoline, i da će dodir sustići vid u odgonetanju Nepoznatog.
Tu je… Napipavam ga. Vidite kako to ide! Samo treba biti malo strpljiv. Osećam pod prstima liniju koja je urezana u ove memljive cigle. Idem polako. Idem kažiprstom. Prvo slovo, drugo… Prva reč, druga… Treća! Polako, idem ispočetka. Polako, malo brže, evo, evo, tu je, tu je…! Kaže:
„Ti si sin moj, ja te sad rodih (Ps 2, 7).“
Sada ću opet malo da sednem. Ne zbog umora, već da pustim da se spontano ovaj mrak još više rasvetli. Zatvorio sam oči i ne gledam ga. Ne dozvoljavam mu da me previše dugo okružuje i omamljuje. To je borba. To je podvig. I, zaista, kao i uvek, kao i na mojim hodočasničkim počecima, On se razgrađuje, postaje bleđi, prozirniji, javljaju mu se pukotine i meša se sa bledilom. Ako baš moram da vam sve nacrtam, reći ću da ovo lagano osvetljavanje izgleda kao da dolazi izdaleka od upaljenih uljanih lampi. I, vremenom, te lampe se ujedinjuju u jednu Lampu i, mraka više nema. Polako, polako. Žmurim i dalje.
I opet se čuje pesma. Isti glas, druge reči:
Idi dole sam,
ja ti nisam potreban.
Otac sam ti ja,
ti moj sin doveka.
Dušu sačuvaj dole,
Jer u mraku ona sja…
Što više otkrivaš, to ti se brže otkriva. Treba se samo prepustiti unutrašnjem diktatu one pulubudne neizmernosti, koja vremenom nadilazi vas, pa prostor-vreme okolo vas, a onda i sve ostalo, vidljivo i nevidljivo. Onda umora nema, nema neizvesnosti, nema pitanja… Treba samo dozvoliti kosmičkoj snazi, koja je u vama u zametku, da klija i raste, što manje se povodeći prividnim granicama tela i jeftinih emocija. Baš kao što nabujala reka prelazi preko brane. S tim što ova reka o kojoj ja govorim, na čijim talasima ja surfujem, nipošto nije nekontrolisana i destruktivna. Naprotiv. Nju vodi Um intuicije i…, ali dosta više sa tim! O tome sam već dovoljno rekao.
Eto! Moralo je i to da se desi, kad previše brbljam i dopuštam da me zavode reči, praznoslovlje koje ničemu ne vodi! Spotakao sam se i pao! Udario sam koleno o nešto oštro i malčice okrznuo kožu na desnoj šaci. Mogao sam na glavu da padnem. Refleksi tela popuste kada ste na visokom nivou kontemplacije. Samo još da vidim šta je to što mi se isprečilo na putu… Hm-m-m… Gomila cigli, razbacane i nabacane jedna preko druge. Kao neki bezuspešni pokušaj da se napravi jedna omalena piramida. Štaviše, nabacane su bez reda, skroz bezidejno, kao da čekaju na neki posao.
Da vidimo… Nisu tu one stavljene slučajno. Saginjem se i krećem polako da sklanjam jednu po jednu. Nema ih baš puno. Kako koju uzmem, tako je položim sa strane, i stavljam pažljivo jednu preko druge. Još malo pa je gotovo. Sad već osećam kapljice znoja kako mi orošuju lice. Ali, i to je valjda normalno.
Zanimljivo. I ovde nešto piše. Kao da je neko stavio cigle da bi ovu rečenicu sakrio. Siguran sam da nije to razlog, ali tako izgleda. Klečim po prašnjavoj stazi, naprežem oči, čitam:
„Udari pastira , i ovce će se razbeći (Mt 26, 31).“
Seo sam. Smeta mi što udišem ovu sitnu prašinu, ali to je ponekad i neizbežno. Prevrćem rukama poslednju ciglu koju sam zaboravio da položim sa strane jer me je zanelo ovo što je napisano. Postajem malo i nervozan. Zašto su ove cigle ovde? Zaboravljene? Kada ste u poslu, pa još i ako ste ograničeni vremenom, može da se desi da ostavite posao nedovršenim. O čemu ja pričam… Kakav posao?! Moje je da nastavim da hodam dalje i da nađem izlaz, a ne da se zamajavam ovim trivijalijama.
Bacam ovu jednu preostalu ciglu u zid, kao predstavnicu svih ostalih, sa strane, da se razbije, valjda dokazujući sebi koliko mi nije stalo do ovih gluposti, i osećam kako ta cigla proleće kroz zid. Leti i pada par metara od mene. Šta je sad ovo? Ovako nešto mi se nije dešavalo. Ili, ili možda grešim.
Nije prošlo ni pet sekundi od njenog pada i tupog zvuka koji je proizvela, kad su se čuli glasovi: „Zašto nas budiš?“ Pa onda: „Došao si nam u posetu, da se moliš za nas…“ Pa onda: „Mi drugog groba nemamo. Tu smo gde si nas ostavio. Ovde, u mraku od koga si bežao, od koga si se plašio, a sada zavaravaš sebe da si bolji od nas, da si veći vernik od nas!“
Suvišno je i da kažem da sam ustao i poluotvorenih usta gledao u crnilo odakle su dopirali ovi glasovi, ovi uznemirujući povici koje su činili glasovi dece i odraslih. I video sam! Zid je tu bio otvoren. One cigle su odavde odvaljene. Nisu vraćene. One nisu vraćene. Slušam dalje: „Pomozi nam! Koliko god da smo grešni, ipak smo tvoji. Prođi kroz ovu rupu i dođi do nas. Nećemo ti ništa, ti si naš, ti si naš…“
Počela je da me boli glava. Ono zapomaganje se nastavljalo: „Sećaš se naših skromnih večera, u krugu porodice? Zašto si nas prekinuo? Mi smo i sada gladni.“
„Dosta, dosta!“, povikao sam, „Prekinite, prokleti bili!“, zaurlao sam na njih, a iz tog mraka se čuo samo smeh, dubok dečiji smeh koji je odzvanjao celim ovim mrakom, ovim tunelom. Nastavili su: „Ti si naš otac, naš otac, naš otac, našotac, naš-otac-naš-otac-naš-otac…“, a ja sam dohvatio one cigle koje sam maločas onako pažljivo ređao, i krenuo da ih slažem tamo gde im je i mesto. Da se jednom za svagda odvojim od njih i da ne slušam šta mi pričaju.
Ali, jedna će ostati tamo, mislio sam preznojavajući se. Jednu sam bacio njima.
„Nama, nama…“ govorili su oni i, onda, dok sam ja postavljao cigle, osetih kako me nekoliko njih hvata sa strane, dok mi cigle padaju iz ruku.
***
Oni me i dalje drže sa strane. Njih dvojica. Jedan ide ispred mene, a još dvojica iza. Sada sam na svetlu. Kao na pozornici. Smeštaju me na jednu klupu i ne odvajaju se od mene. Prisutno je još puno ljudi. Sudnica se sve više puni, a ja sedim i gledam ispred sebe. Čekam da dođe i moj branilac. Nije mi prvi put da prisustvujem ovakvoj ceremoniji.
Svetlo smeta mojim očima naviklim na mrak. Navikao sam da gledam očima svoje intuicije, ali moram se povinovati svetini. Oni su nejaki, duhovno zakržljali, pa bez svetlosti ne mogu ništa da urade. I, naravno, pogađate već i sami, zbog svoje duhovne regresije oni opet greše i udaraju o zid, za razliku od mene kome se to ni po mrklom mraku ne dešava.
Dok sam vam ovo govorio, suđenje je počelo, i njihove greške već dolaze do izražaja. Sudski veštak kaže za mene da sam nesumnjivo duševno oboleo, da sam u psihotičnom stanju i da sam trajno izgubio svaku vezu sa realnošću. Poziva se na izveštaj psihijatra, kliničkog psihologa i na još jedan sličan slučaj koji se odavno desio. Za moj problem, veli on, potpuno je nevažno da li je poremećaj nastupio kasnije, post festum, ili je posledica genetske predispozicije, mada, dodaje samouvereno, niko u mojoj malobrojnoj familiji, prema njihovom istraživanju, ne boluje od nekog oblika psihoze, odnosno shizofrenije.
To ne znači, dodaje sudija, listajući neke papire, da moj otac nije imao poremećaj, jer, kako se zna, on je mene, posle smrti moje majke, „podučavao veri“ i to nasilnim putem, često me zatvarajući u podrum. Forenzičari su to dokazali, na osnovu izmeta i pribora za jelo koje su tamo dole već poduže stajali. I iz nekih mojih ranijih iskaza se to da naslutiti. Pronađeno je da sam crtao dole u mraku, na zidu, najčešće nešto što bi se moglo označiti kao moj autoportret, da bih time, pretpostavlja se, odagnao strahove; da sam, po dopuštenju mog oca imao sa sobom sveću, a sa svećom i upaljač; da sam ispisivao reči iz Svetog pisma po zidu, po ciglama itd. Čak sam, kada ne bih imao školsku kredu pri ruci, nekim oštrim predmetom koji bih našao u podrumu naše kuće, i urezivao rečenice u zid.
Poznato je, dodade na kraju, da sam svog oca nazivao i svojim pastirom.
Moj branilac je neke od onih rečenica iz mog podruma pročitao. Uglavnom su to bile reči iz Novog zaveta. Citarao je i reči neke pesme koju sam ja, po njegovim rečima, ispisivao u svim svojim školskim sveskama. U glavi je krenulo da mi odzvanja i zamolio sam ih da prestanu. Počeli su da se domunđavaju da li bi bilo bolje da ja napustim ovu prostoriju, ali moj branilac se tome usprotivio. Ostao sam.
Čitali su dalje. Opet su se vratili na mog oca, govoreći za njega da je po rečima našeg parohijskog sveštenika, čestit čovek. Pozvali su se na reči naših komšija, koji su trvdili nešto slično. Samo jedan se izjasnio da je sa mojim ocem bio u nekakvom sukobu, ali, svejedno, ni on ne može da poveruje u ovo o čemu sada govorimo.
„Da ostavlja sina danima u podrumu da gladuje… Niko to nije mogao ni da pomisli!“, glasio je konkretno taj iskaz.
„Verski fanatik“, glasio je drugi iskaz.
„I otac je žrtva, kao i sin. Da ne govorimo o ljudima kojih više nema, koje je sin zatvarao, iz istih razloga…“, glasio je treći iskaz, itd.
Moja razredna, profesorka biologije, rekla je za mene da sam bio previše povučen u školi, ali da sam, hvala joj na iskrenosti i habrosti!, bio i najobrazovaniji u razredu, pa i u celoj školi.
Opet su čitali neke stručne analize, vraćajući se na neke pasuse i po dva-tri puta zaredom.
Sve u svemu, ja sam, po njihovim rečima, ubrzo nakon smrti oca, neke ljude zatvarao u podrum i prisiljavao ih na post, molitvu i na razumevanje reči jevanđelja. Ja sam celu jednu porodicu zazidao u podrumu njihove kuće. Mrsili su u vreme posta. Ja im to, kako kažu, nisam oprostio. Uhodio sam ih, posle nekog vremena i opominjao, a kada sam od glave porodice napsovan, a možda i udaren, vratio sam se naoružan – pištoljem koji mi je ostao od oca, a njemu od njegovog oca. Nađeni su tako što je ostao mali prostor u podrumu, jedna cigla je otpala, ili ja nisam bio dovoljno smotren pa je nisam uglavio kako treba.
I opet su krenuli sa izveštajima, sa pričama o smanjenoj uračunljivosti, pa čak i sa nekim objašnjenjima o racionalnoj i iracionalnoj strani čovekove duše. Poseban akcenat je stavljen na to da je, kako rekoše, indikativno da ja, sve vreme i svaki put kada razgovaram sa lekarima, pričam jedno te isto. Kao i to da svake noći hodam po sobi u kojoj sam zatvoren, pipajući zidove.
Nekako sam se pribrao i odslušao sve do kraja. Govorili su još dugo, ali sve su to, manje-više, ista naklapanja.
Posle su me ponovo podigli sa stolice, opet dvojica sa strane, jedan napred, dvojica otpozadi, i vratili u „hodnik“.
***
Reći ćete da sam opet na svom terenu. Pa, niste ni svesni koliko ste u pravu. Nastaviću da tražim izlaz koji je u meni, a ne u papirima i ljudima, onim ljudima koji me i ne poznaju. A to što sam ono suđenje preneo onako šturo, nemojte mi zameriti. To je posledica mog slabijeg otpora na duhovnu zapuštenost svetovnih ljudi i učenjaka. Donekle i zbog lekova kojima me truju.
Setite se samo kako sam vas vodio kroz mrak.
Autor: Dušan Stojmenović
ŽANR: epska fantastika/mračna fantastika/mač i magija
P. L.: Držim
Fantastična ekipa, okupljena pod imenom „Autostoperski vodič kroz fantastiku“ ili jednostavno AVKF nam donose drugi godišnjak, pod imenom „Zov Heroja“. Šta je to i zašto trebate biti uzbuđeni? Dozvolite da vam pojasnim. Prvenac, pod nazivom „Tanka linija fantastičnog“, svetlost dana ugledao je 2019. godine. Kovid je dao sve od sebe da pomuti i odloži dalje planove, ali Autostoperi ne samo da nisu posustali, već su nadmašili sami sebe i izbacili Vodič broj dva, koji od ovog broja prestaje da bude „Vodič“ i evoluira u enciklopediju.
Zbirka priča Dušana Stojmenovića, 
Slavica
ŽANR: 
Roman je dostupan u Tanesijevom i u izdanju Žir izdavaštva. Za one koji vole tvrdokoričena izdanja i odličnu naslovnicu preporučujem izdanje Žir izdavaštva. Dazaijev roman spada u vrh književnosti i uspeo je da nadmaši Kamijevog Stranca. Jozo Oba je kompleksniji lik od Mersoa i za razliku od njega sam bira svoj put patnje i samouništenja.
Ž ANR:
U tom smislu, umetnički potencijal Balkana je ogroman, budući da se kolektivni rezervoar arhetipova svojom bogatom sadržinom sam po sebi nameće kao izvor svakojakog nadahnuća artističkih umova. Trenutno nas interesuje proza, pa ćemo se time pozabaviti. Pre svega, radi se o potencijalu žanrovske proze, naročito folklorne fantastike i horora. Da bi se silni prepričani i doživljeni, pretpostavljeni i stvarni, mitološko-folklorni i realni užasi nekako ukalupili u mašinu za stvaranje umetničkog dela i postali kanalom kreativnog izražaja, mora postojati nekakva sistematizacija, ili makar jasna namera autora da se njima pozabavi.
Uz visok nivo u stilu i pisanju, Kovačević pokriva nekoliko veoma aktuelnih tema koje se svakako mogu nazvati hororom i polako se odvajaju kao podžanrovski momenat na široj sceni. Pored paranormalnog i egzistencijalnog horora, autor se bavi i tzv. korporativnim užasom, koji zaslužuje posebno mesto u horor prozi. Naime, ekspanzijom najbrutalnijih oblika kapitalizma, naročito na njegovoj periferiji (a, Srbija svakako tu spada), najgore noćne more radničke klase su se obistinile i prelile u realnost koja je crna da crnja ne može biti. Ono što korporacije predstavljaju modernom čoveku je umnogostručen momenat svih monstruma prošlosti zajedno, samo što su ovi užasi novije generacije građeni od čvrstog čelika i betona, nije ih moguće ubiti običnim glogovim kolcem, a njima upravljaju neki drugi monstrumi za koje su paranormalne anđame poput anđela blago zaprljanih krila. Momenat korporativnog užasa imamo u pričama