Blog

Zidovi dvorane za gozbe u kaštelu bili su od grubo obrađenog kamena, orošeni tamo gde nisu bili prekriveni tapiserijama sa prizorima iz slavne prošlosti baronove porodice. Nemirna svetlost vatre iz ognjišta i baklji, u gvozdenim nosačima, palacala je po licima gostiju i domaćina i okačenom velikom štitu sa grbom plemićke porodice Kinski, dok se gusti mrak nazirao kroz uske prozore, prostorijom su igrale treperave senke.

„Vaš saputnik nije naročito pričljiv.“

Gost kome je baron uputio ove reči spusti vrč ispijajući poslednji gutljaj vina i obrisa kutke usana brokatnom tkaninom koju je izvukao iz rukava. Kratko pogleda u smrknuto lice svog ćutljivog pratioca, osmehnu se i klimnu glavom.

„U pravu ste, barone. Škrt je na rečima, ali se ume pokazati na delu – kad zatreba.“

Franc Oto fon Kinski, pedesetdvogodišnji Freiherr i gospodar okolnog poseda koji je pokrivao dobar deo Pićnja i okoline, obradovao se kada je od Mikloša, zapovednika straže, čuo da u smiraj dana dva jahača prašnjava i umorna od putovanja traže konak u kaštelu. Jedan od njih predstavio se kao vikont iz loze Arazola, u daljem srodstvu sa kraljem Filipom II. iTo je bilo dovoljno da podstakne baronovo interesovanje. Ovih dana se nije mnogo toga dešavalo u Miterburgu i okolini, pa je svaka razbibriga bila više nego dobrodošla.

I zaista, namernik je govorio nemački sa naglaskom koji je možda i mogao biti španski, premda se baronu činilo, na osnovu nekoliko ranijih susreta sa putnicima i sveštenicima iz tih krajeva, da je posredi prizvuk nekog drugog, čudnijeg, drevnijeg jezika. Ali vikont je umeo vešto da plete priču i večera je u baronovoj dvorani prošla za tili čas. Baronica Margit i njen i baronov sin, dvanaestogodišnji Herman, bili su očarani uzbudljivim pustolovinama o dalekim krajevima, koje je njihov gost umeo da opiše tako da im se učini da su zajedno sa njim videli sve te nepoznate zemlje i ljude, vojevali protiv Persijanaca i Turaka, jedva izvukli živu glavu u Valahiji i na obalama Novog sveta. Činilo se da ni Mikloš, pozoran i naslonjen na zid, kao i njegova četiri bojovnika raspoređena u uglovima dvorane, nisu ostali imuni na vikontovu slatkorečivost.

„Ali tačno je“, reče vikont i udobnije se namesti na svojoj stolici sa visokim naslonom, „da je moj mladi saputnik zapravo razlog zbog kojeg smo večeras u vašem časnom domu.“

„Kako to mislite?“, upita baronica . Bila je to tamnokosa žena u svojim srednjim tridesetim godinama, još privlačnog tena, očiju, usana i figure. Čitave večeri je ćutala dok su muškarci razgovarali i ovo je bilo prvi put da se odvažila nešto reći.

„Baronice krasna“, odgovori joj gost sa osmehom, „kako vam je samo lepo čuti glas, toliko u skladu s vašom otmenom, kraljevskom pojavom! Vidite, moj prijatelj i ja smo se upoznali sasvim slučajno, bio je to trenutak koji je jamačno promenio život obojici. Njemu, doduše, više nego meni, kada sam saznao njegovu priču i sve što ga je zadesilo, osetio sam da smo unekoliko srodne duše i odlučio da mu pomognem tako što ću ga uzeti u službu.“

„Srodne duše…“, reče Fon Kinski sa jedva prikrivenim prezirom u glasu. „Vi, plemić visokog roda i ovaj… kmet?“

„Nije on tek neki običan kmet, dragi barone“, reče vikont, kao da ne mari za domaćinov ton. „Moglo bi se čak reći da je u ovim krajevima stekao izvestan, hm, ugled, te da se o njemu govori posvuda – od Kringe do Karojbe, od Pazina do Poreča, u Žminju, Kašćergi, Višnjanu, pa čak i iza Učke.“

„Sad ste u meni podstakli vanrednu znatiželju, uvaženi“, reče na to baronica podigavši obrve. „Kako glasi ime vašeg ćutljivog pratioca, to koje je na usnama ljudi u čitavom miterburškom kraju?“

„Mislim da će dobri vaš muž i gospodar, plemeniti baron, i sam to pretpostaviti“, osmehnu se ponovo vikont Arazola, „ako kažem da je ovaj stameni momak rođen u mestu po imenu Danijeli, nedaleko od Kringe, ali mu je mati bila sa poseda kojim gospodari vaš kaštel. Naime, pre malo više od trideset godina, njegova je mati zapala za oko mladom gospodaru koji ju je jedne večeri na silu uzeo iako je bila obećana drugome. Devojka je zanela, a kako se ovde veruje da će rođenje vanbračnog deteta doneti selu sedam godina nesreće i bolesti, morala je da se odseli u Danijele i tamo se porodi.“

Baronu više nije bilo do podsmeha. Lice mu se skamenilo, dok je njegova žena sa nerazumevanjem zurila u gosta, a njihov sin zbunjeno gledao najpre u govornika, potom i u oca. Činilo se da su u prostoriji na vikontove reči ostali ravnodušni kapetan Mikloš, njegovi stražari i nemi, smrknuti muškarac koji je bio predmet razgovora.

„Vidite“, nastavi vikont Arazola, i u njegovom glasu više nije bilo prizvuka srdačnosti. „Mog saputnika je majka u detinjstvu nazivala imenom Jure, a kada je umrla ostavila mu je malo imanje; od tog nasledstva i onoga što je stekao, on je sebi kupio stanciju kraj Kringe i odlučio da se oženi. Nevestu je doveo iz Trviža, i nisu prošla ni dva dana kada se vratio sa stadom boškarina s ispaše i zatekao je na kućnom pragu. Digla je ruku na sebe i bila još toliko prisebna da mu kaže kako je to učinila zbog toga što su joj dva fratra došla dok njega nije bilo i naredila da te noći dođe kod njih u kašću i poda im se po pravu koje su polagali na to. Jure ju je sahranio na stanciji i prestao da se moli i odlazi u Božju kuću. Drugu ženu nije pogledao sve dok na njega oko nije bacila mlada i obesna devojka po imenu Ivana, koja se s majkom doselila sa severa. Nju je odveo u Tinjan i venčao se tamo u Crkvi Svetog Šimuna, a meštani u Kringi su Pavlinima preneli ono što je svima govorio: da će svaki fratar koji Ivanu makar i pogleda okusiti sečivo Jurinog kosira. I fratri su je ostavili na miru.

Ali ona je ubrzo zapala za oko čak dvojici moćnih ljudi u mestu. Bili su to upravnik kašće, pater Juraj, i poglavar Kringe, župan Miha Radetić. Obojica su poželeli jedru i nasmejanu došljakinju koja je – dok se njen muž bavio stolarskim zanatom ili obrađivao imanje – otvoreno začikavala druge muškarce.

Jedne noći, Jure je čuo uznemireno mukanje iz štale. Kad je sišao tamo, kao da mu se nebo sručilo na glavu. Došao je k sebi dok ga je neko vukao za noge padinom prema jaruzi. Čuo je mrmljanje i kikot, reči napadača koji je likovao zbog nagrade koju će dobiti od župana za njegovu smrt. Jure je rukom napipao i dograbio kamen i njime neznanca ubio. Vratio se onda na stanciju, ali je ugledao lelujanje baklji i prepoznao pred vratima županove naoružane sluge. Odšunjao se oko kuće na drugu stranu i iz tame provirio kroz prozor. Unutra je župan nešto objašnjavao Ivani, koja je stajala pred njim samo u noćnoj haljini, bosonoga, i klimala glavom. Onda je video kako njegova žena donosi županu bokal s vinom, osmehuje se, svlači noćnu haljinu preko glave i naposletku ostaje potpuno naga, obasjana svetlom sveće.

Jure je te noći pobegao iz Kringe. Umesto njegovog tela, županovi ljudi pronašli su u jaruzi ubijenog napadača, ali to nije pokvarilo Radetićev plan. U dosluhu sa župnikom, pokopali su leš kao da je Jurin, i Ivana je ubrzo razglasila da se Jure povampirio i svake noći dolazi kako bi je napastvovao. Ta priča je trebalo da prikrije to da joj noću na smenu – a katkad i istovremeno – dolaze i župnik i župan, i ostaju do pred samu zoru.

U prvih nekoliko sedmica krao je u okolini hranu i odeću ostavljenu da se suši, i tako preživljavao. Onda, kada je skriven čuo kako dve meštanke u Karojbi uzbuđeno govore o tome da u Kringi vampir po imenu Jure Grando muči svoju mladu udovicu, sve mu je postalo jasno. Otišao je i lutao sve do mora, nalazio povremene poslove, krio se kad god bi čuo da dolazi neko iz Kringe ili okoline. Prepustio se piću, i sve mu je manje domaćina nudilo posao, hranu i konačište. Malo-pomalo, počeo je da krade, mrzeći svaki trenutak svog bednog života. Konačno, pokušaj krađe doveo ga je u moju sobu na spratu gostionice, i tako smo se nas dvojica sreli.

Kad sam saznao za njegovu sudbinu, rešio sam da mu pomognem, pa smo juče posetili Ivanu, tobožnju udovicu, sa kojom su bili i župan Radetić i pater Juraj. Do vas još nije stigao glas o njihovoj sudbini? Ne? Šteta. No… želeo sam da posle prigodnog rastanka od tih ljudi odgovornih za Jurinu nezavidnu reputaciju pođemo odavde poslom koji pokušavam da svršim već, reklo bi se, vekovima, ali on me je zamolio da pre nego zauvek napustimo ove lepe krajeve, posetimo i vas, barone – vlastelina zaslužnog za njegovo začeće.“

Bio je dovoljan pogled. Mikloš klimnu glavom na neizgovorenu baronovu komandu, priđe bez žurbe velikim vratima koja su vodila iz dvorane i namaknu na njih debeli zasun. Stražari diskretno raspoređeni u senkama prostorije spustiše šake na balčake kratkih mačeva. U očima baronovog sina zbunjenost iščeznu i zameni je sjaj ushićenja.

„Primio sam vas u svoj dom kao dobar domaćin“, reče baron Kinski kao da vaga svaku reč. „Nahranio vas i napojio, da bih za to sada dobio neobjašnjive uvrede. Vikonte – ako zaista uopšte i nosite tu titulu – možete biti i rođak Filipa II kao što tvrdite, ali to vam nimalo neće pomoći. Ova se drskost može sprati samo krvlju!“

„U pravu ste, barone“, reče Arazola kao da nije svestan onoga što će za koji tren zadesiti njega i njegovog saputnika; ovaj je, opet, reagovao samo tako što je malo raskrilio vuneni ogrtač i pokazao opasač za koji je bio zadenut kosir.

„Papi“, reče uzbuđeno baronov sin, uzevši u ruku mali, oštri nož za ljuštenje jabuka, „hoćeš li mi opet prepustiti… oči?“

Razrogačena baronica prinese ruku ustima kao da je ono u šta će se za koji tren veče pretvoriti bilo poslednje što je mogla da očekuje. Na to, kao na dati znak, Mikloševi oružnici isukaše sečiva i nasrnuše na goste koji su sada bili na nogama.

Protiv četiri stražara, u grudnim oklopima od debele kože i isukanih mačeva, nisu imali nikakvih izgleda… ili je tako makar trebalo da bude. Možda je za to zaslužan bio predugi period mira u Istri, možda to što su baronovi plaćeni vojnici retko uvežbavali ratne veštine i grubosti ispoljavali uglavnom prema bespomoćnim kmetovima i mladim devojkama u okolini – tek, u trenutku kada su okružili dvojicu muškaraca i nasrnuli na njih, dočekalo ih je preneražavajuće iznenađenje.

Jure Grando je zbacio ogrtač sa ramena i isukao kosir, dok je vikont, sitniji i fizički neugledniji od svog saputnika, stajao prekrštenih ruku kao da ga čitava stvar i ne interesuje naročito. Stražar koji je prvi stigao do njih podigao je sečivo sa namerom da širokim zamahom ukoso, odozgo–nadole, Arazoli odvoji glavu od ramena. Jurin kosir je bio brži. Umesto vikontove glave, u vazduh odlete stražareva šaka stisnuta oko drške kratkog mača, a napadač se zapanjeno zagleda u patrljak iz kojeg šiknu krv. Zausti da krikne, ali mu Juretova oštrica pre toga horizontalno raspoluti lobanju i njena se gornja polovina otkotrlja do baronovog stola da bi se tamo zaustavila na podu, sa slepim, iskolačenim očima izbuljenim uvis, u tamne senke svoda dvorane.

Vikontov saputnik bio je natprirodno brz. Drugi stražar, koji je pokušao da mu probode trup s leđa, shvati da mu sečivo samo bezopasno klizi kroz prazan prostor tamo gde se do maločas nalazilo Grandovo telo: On se munjevito spustio ispod bezuspešnog uboda i ponovo zamahnuo, presekavši napadaču butnu arteriju i odnevši mu sečivom više od polovine bedra. Jeknuvši, stražar se sruči preko trupla ubijenog druga, pokušavajući uzaludno da zaustavi snažno liptanje svetlocrvene krvi po podu.

Preostala dvojica bojovnika zaključiše da sitni stranac ne predstavlja neposrednu pretnju i stuštiše se istovremeno na Juru, koji je zakrivljeni šiljak kosira upravo zario u čelo oborenog stražara i iščupao ga natrag da dočeka novi napad.

Kapetan Mikloš je video dovoljno. Dvojica njegovih ljudi ležala su u hrpi pred stolom prebledelog barona i njegove porodice, dok su se preostala dvojica nespretno klizala po krvi ubijenih drugova i pokušavala da sečivima dohvate nametljivca koji im je neobjašnjivo brzo izmicao. Za to vreme, čovek koji se predstavio kao vikont Arazola stajao je ležerno i posmatrao prizor pred sobom kao da se zabavlja. Mikloš isuka mač, dugo sečivo koje je u svom veku odnelo mnoge živote, pa gipko skoči da poseče njime i stranca s leđa.

Ali ovoga više tamo nije bilo. Kapetan oseti oštar bol u ruci kojom je zamahivao mačem i raširi oči kad mu se obamrli prsti protiv njegove volje otvoriše i ispustiše dugi mač. Ubojito sečivo sa zveketom odskoči od kamene podne ploče i ostade tamo da leži. Nije znao čime mu je Arazola paralisao mišiće i tetive – možda bodežom ili iglom koju je izvukao iz džepa – a onda oseti kako mu nešto preseca žile na nogama u prevoju kolena i sruši se preko gostinskog stola, porušivši tanjire i vrčeve i posude sa ostacima hrane. Oseti težinu na plećima, a vikontova ruka mu smaknu kalpak sa glave, dograbi za kosu i snažno povuče glavu uvis.

„Gledaj“, šapnu veštac – jer samo je veštac mogao da izvede nešto poput toga – i Mikloš se zapilji u smrtonosni ples čoveka sa kosirom i njegovih bojovnika.

Zakrivljena oštrica suknu odozdo i šiljak probi meko meso ispod brade jednog od preostale dvojice stražara. Snažnim trzajem, Jure vojniku iščupa veći deo lica, ogolivši belasanje kostiju lobanje i presijavanje crvenog pokidanog mesa i sukrvice. Preostali napadač zaurla, podigavši obema rukama sečivo visoko, za udarac koji će konačno zatući zlotvora koji je ubio tri njegova druga. Ali kosir je ponovo bio brži: ovog puta, zamah je krenuo odozdo i sečivo snažno kao srp i oštro kao brijač završilo je u vojnikovom međunožju, raspolutivši nesrećniku karlicu – grubo sukno čakšira, mošnice, donji trbuh. Bojovnik zaskiča kao priklana svinja i preturi se, ispustivši mač, da bi mu na podu Jurin kosir presekao grljkan i timeprekinuo sve zvuke kojima se ovaj maločas oglašavao, osim mučnog krkljanja. Ubrzo, prestade i to.

„Vidiš?“, šapnu veštac obamrlom kapetanu straže, iskrenuvši mu glavu u stranu, ogolivši Miklošev debeo, bikovski vrat. „A gledaj sad!“

Kapetan je izbuljenim očima posmatrao kako veštac koji ga je zajahao podiže lice prema tavanici i ono poče da neobjašnjivo menja oblik. Donja vilica se izduži, iz nje izbiše igličasti, oštri zubi, Arazolina usta sada su izgledala kao da bi lako mogla da progutaju čitav jagnjeći but. Onda vikont pogleda iskosa Mikloša u oči, iskrivi deformisano, zubima načičkano lice u travestiju osmeha, i spusti munjevito razjapljene čeljusti do kapetanove vratne vene.

Baron Franc Oto fon Kinski stajao je iza svog stola kao kip i posmatrao kako se njegov nečastivi gost napaja Mikloševom krvlju. Krupno kapetanovo telo trzalo se i grčilo, ali ti su pokreti bili sve slabiji. Konačnom se kapetan straže sasvim umiri. Dok je čovek sa kosirom mirno brisao krv sa svog oruđa skupocenim zidnim draperijama, zlotvor je podigao glavu i pogledao prema baronu i njegovoj porodici. Lice mu je bilo umrljano kapetanovom krvlju, i on sa zadovoljstvom obliznu usne – vilice su mu ponovo poprimile raniju, normalnu konfiguraciju – pa kratko podrignu.

„Baronice“, reče on dok je ustajao sa Mikloševog leša, prekorno zavrtevši glavom. „Pa vi ste baš bili nestašni.“

For Kinski pogleda u lice svoje žene, koja je i dalje sedela, prebledela i u šoku.

„Vi i kapetan… Je li gospodin baron, vaš muž, znao to? Nije, je li tako? Baš kao što nije znao ni za svog ljubljenog naslednika…“

„Dosta!“, siknu Fon Kinski. „Zar si ti sam đavo, Princ Laži, zar si došao da nas ovde ovako iskušavaš?“

„Krv ne laže, barone. Krv uvek sve otkrije – čitav život, od rođenja do smrti. Tako nije slagala ni sada. Mladi Herman je upravo prisustvovao smrti svog pravog oca.“

„Mutti?“, reče nesigurno dečak.

Vikont Arazola je prilazio sporim koracima strani stola gde su se nalazili baronica i njen sin.

„Šta… šta hoćete vi od nas?“, prošaputa baronica kad se stranac krvavog lica zaustavio ispred nje. On slegnu ramenima.

„Ja? Baš ništa. Ali, vi ste maločas hteli nešto od nas dvojice, zar ne? Vaš sin je, baronice, ako se ne varam, pomenuo nešto u vezi sa… očima?“

Baronica Margit spusti pogled na Hermanovu ruku u kojoj je i dalje bio nož za ljuštenje jabuka. Pokret vikontove ruke bio je prebrz za njeno oko.

On ščepa dečaka za lice i prsti mu se neprirodno izdužiše tako da su obujmili čitavu Hermanovu glavu. Arazola poče da stiska dok je dečak pokušavao da vrisne, ali ta grozna ruka zapušila mu je usta, a prsti su ga stezali oko slepoočnica kao gvozdeni obruči. Umesto vriska, Hermanu se iz grla začu samo prigušeno cviljenje.

„Ostavi ga!“, kriknu Margit skočivši na noge, i ustremi se noktima prema zlotvorovim očima. Sledećeg trena, ona ostade ukočena usred pokreta, piljeći s nevericom u vikontovu drugu ruku. Ona je najednom očvrsla u nešto nalik na blistav, srebrni metal, zašiljena kao koplje. Taj šiljak dočekao je njen napad ispod grudi, proburazio je i izbio prekriven sukrvicom na drugu stranu. Zagrcala se kao da želi nešto da kaže, ali nadjača je drugi krkljavi zvuk: Hermanovo cviljenje okonča se kratkim hmpf! i vlažnim krckanjem zdrobljene lobanje.

Arazola pusti Hermanov mlitavo telo da se svali s klupe na pod i izvuče levu ruku iz Margitinog tela. Žena se sruši preko dečaka kao da i u smrti želi da ga zaštiti.

„Pre mnogo, mnogo… veoma mnogo godina“, reče vikont dok je uzimao bogato izvezene salvete i brisao šake i lice, ne okrenuvši se prema baronu Fon Kinskom, „u vreme kada su me nazivali imenom Hašur, voleo sam ženu sa neba. Od nje sam primio čudesni dar, dar koji je i danas u mojoj krvi. Ona je to nazivala nanomašinama, i ni posle svih ovih vekova nisam uspeo da proniknem u njihovu suštinu. Ipak, dovoljno mi je što umem taj dar da koristim. A jednim delom sam ga preneo i svom saputniku.“

Okrenu se konačno i pogleda baronu u oči.

„Malo ko na ovom svetu sluti kakva je moć krvi. Ali ja je poznajem, i te kako dobro.“

Onda klimnu glavom svom saputniku koji stupi napred sa svog mesta, držeći nehajno kosir u ruci.

Baron Fon Kinski se zagleda u njegovo tamno, izbrazdano lice i Jure Grando se osmehnu, prvi put te večeri, prvi put posle ko zna koliko vremena.

„Papi“, reče, podigavši kosir.

Draperije i tapiserije planule su prve. Vatra je onda liznula uz potporne grede na tavanici i počela brzo da se širi. Nisu se trudili da skinu zasun koji je Mikloš namaknuo na glavna vrata dvorane za gozbe, već su izašli kroz prolaz za poslugu, noseći baklje u rukama. Kuvarice i sluškinje pobegle su pred njima dok su njih dvojica palili sve što bi brzo i lako planulo. Nekoliko vojnika iz stalne posade kaštela napalo ih je dok su išli prema štali ka svojim konjima, ali njih su se brzo i lako rešili. Većinu je uzbunio požar i pokušali su da nekako obuzdaju vatru vodom iz bunara, ali bilo je prekasno. Tamni gosti su izjahali kroz kapiju koju niko više nije čuvao, i zaustavili konje da posmatraju požar sa bezbedne udaljenosti. U osvit, kada su se vratili na zadimljeno zgarište, videli su da je kaštel potpuno uništen i da su od njega ostali samo pocrneli kameni zidovi. Oni koji su umakli vatri uglavnom su već otišli odatle, i samo je nekoliko ubogih muškaraca, žena i dece prebirao po pepelu u nadi da će pronaći nešto iole vredno, što vatra nije uspela da uništi. Kraj jednog zida ležao je veliki štit sa grbom porodice Kinski, oprljen i pocrneo od čađi. Neko vreme, Jure je zurio u lepo heraldičke simbole i slike koje su se nazirale ispod sloja gareži. Onda je kratko odmahnuo glavom i pogledao u oči svog gospodara.

„Šteta što nije manji“, reče ovaj, „da ga poneseš kao uspomenu. Ali, možda je i bolje tako. Vreme je da zaboraviš i ovo mesto i ovaj život. Čeka nas dugi put.“

Kad je sunce visoko odskočilo nad razvalinama nekada gorde kuće Kinski, jahači su bili već daleko.

Autor: Goran Skrobonja

Nekada, ne tako davno, živeo sam u Močvari. Greška. To sam tek tako rekao da bi moja priča ostavila jači utisak. Ja sam tada zapravo živeo na samom ulazu u Močvaru. Imao sam, verovali ili ne, kućicu na drvetu, veoma vešto sklepanu i dobro postavljenu. 

Do malog, skromnog, a meni dovoljno komfornog doma, vodile su stepenice od dasaka. Kućica je imala čak i verandu, i pogled sa nje, iz ptičje perspektive, neobično mi je imponovao.

Pošto se već pitate šta sam tražio tamo, da vam odmah kažem – moja plemenita dužnost je bila  da prodajem ulaznice. Močvara,  tek nedavno  proglašena za ornitološki rezervat, u kome su živele i neke skoro istrebljene životinjske vrste, bila je pravo mesto za namernike avanturističkog duha.  Međutim, nikada nije bilo mnogo posetilaca, a ono malo ljubitelja prirode nije zalazilo duboko u močvaru. Uglavnom su se zadovoljavali da zabace udicu sa obližnje drvene staze. Za nevelike svoje dužnosti bio sam prilično skromno nagrađen, ali ja sam bio zadovoljan. Imao sam smeštaj i besplatne obroke, a platu sam stavljao na stranu. Mogao sam mirno pripremati svoj materijal –  studiju o prelepoj Paradisea apoda aureus, koju sam  krstio – Kloe. Oduvek sam bio strastveni ljubitelj pernatih lepotica. Rešio sam da moju knjigu u nastajanju kruniše poglavlje o  Kloe.  Možda neverovatno zvuči, ali  Močvara je bila  jedino preostalo mesto na svetu gde je ova retka ptica obitavala. Još jedan kuriozitet koji  je celom poduhvatu davao naročiti značaj,  bila je činjenica da ovu lepoticu ljudsko oko nije videlo zadnjih deset godina. Iz navedenih razloga  očekivao sam da će moja studija  snažno odjeknuti u ornitološkom svetu i da će mi se trud oko svega toga isplatiti. Čudilo me je zašto niko od posetilaca nije uspeo da fotografiše Kloe. Možda ih nije interesovala, možda je bila istrebljena. sve jedno, vredelo je istražiti. Dok sam vrebao  Kloe, zabeležio sam i druge zanimljive vrste. Bio sam, kako se kaže, u plusu. Osim toga, služba mi je bila laka. Skoro da ništa nisam radio.  Nije bilo ni društva da mi odvlači pažnju. Povremeno me je obilazio Lovočuvar. 

– Hej, naučnik! – doviknuo bi sa stepenica, a ja sam odmah  tražio čašicu da ga okrepim rakijom. 

Lovočuvar je voleo da se karta. Sate smo provodili zajedno.  

– Ha-ha! – grohotom se smejao gladeći trbuh – Moj si, moj! 

Puštao sam ga da pobedi. Šta ću, hteo sam malo da mu podiđem. Ko zna, možda jednom sačuva i moju glavu. U koga su puška i rakija ljuta, vredi ga odobrovoljiti sitnim ustupcima. 

Ponekad su me posećivali Gašpar i Marusja kuvarica. Gašpar bi uvek žurio, hitro istovarivao robu i bežao. 

– Što bežiš, Gašpare? – čudio sam se.

– N…ne, dragi moj – mucao  je – Žu…žu…rim…

Kao  kakva gurava senka leteo je od kola do skladišta. Čudni Gašpar. 

– Sedi, de, da nazdravimo – kuražio sam ga.

On bi začas zastao, snebivljivo se osvrnuo  oko sebe, potom cimnuo iz čašice i krezubo se osmehnuo.

– H…hvala – zatim bi opet leteo.

 

Ako mislite da me je usamljenost tištila, varate se. Po prirodi sam usamljenik. Osamljujem se u velikom gradu. Što bi mi onda  teško palo u divljini. Kako se ono kaže – samoća je moje srednje ime.

Ponekada, kod kuće, kad sam imao volje, i mislio da će mi ljudi prijati, silom sam se čupao iz samovanja. Tamo, u Močvari, nisam morao da se mučim. Skoro da sam uvek bio sam, hteo ne hteo. Nije bilo ničega ili nikoga da me oneraspoloži. Ili sam gledao ptice, ili pio sa Lovočuvarem…i još nešto. Pomalo sam očijukao sa njegovom kćerkom. Samo onako…vrlo lagano…neprimetno – ponekad bih se pitao da li ja to uopšte očijukam. 

– Melisa – ponavljao sam – Melisa – kao da je prizivam – Melisa…

Dakle, vidite da mi nije bilo dosadno. A lepa Melisa, malo, malo, pa navrati.  Donosi jagode, pite… 

– Šalje mama – kaže.

– Melisa, što se mučiš po ovakvoj zapari?

Ona se smeje. 

– Melisa…

– Pa  jeste li pronašli još ptica or…orm…

– Ornitolože?

– Možete mi ponoviti sto puta, ne vredi.

– Da, pronašao sam,  Campephilus principalis, hoćeš da vidiš?

Ona prilazi. Gleda fotografiju, pa mene. Smeška se učtivo, briga je za detlića. 

– Melisa, imam utisak da sve ove ptice već znaš. 

– Ha-ha – njen smeh me golica. 

– Koliko ti je godina? – nastavljam ja.

– Ha-ha, čiko šta to pitaš – sevaju joj zubi.

– Ne znam ni sam, vidim mlada si, al  poprilično krupna – (primećujete, bivao sam nadrealno banalan).

– Izrasla sam – kaže, dok pruža košaru – Šta ću kad me mamica zdravo hrani.

– Čist  vazduh, draga.

– Možda – smeje se.

Gledam je ko grabljivica pred napad. Čekam da pocrveni, ali uzalud.

– Vidimo se čiko! – smeje se opuštena.

– A koji sam ti ja čika, pobogu? Pa nisam tvoj matori Lovočuvar – ljutim se i 

već čekam da je opet vidim tako crvenu i krupnu ko ogromni lilihip. Eh, pitam se, gde je naučila taj osmeh bez stida?  Mora da se neke  rađaju sa raskalašnim  osmehom. Ipak, sreća traje samo sekund. Čim smeh prestane, ona me gleda onim očima hladnim ko planinska rečica.  Odbi ludače – govori mi njima – Šta ti pada napamet. Potom  obori pogled i zbuni se. E, tad sam je najviše voleo. U stvari, uvek sam je voleo, i onda kada sam je se plašio. Uh, što sam zastranio. Raspričao se kao uspaljeni tinejdžer o prvoj simpatiji. Dakle, vidite, ne znam kako bih ovo nazvao, al ona me je veselila. Ona me  je radovala – njene  riđe dugačke lokne,  pegice po licu, rukama,  oči zelene kao šampon od breze koji mi je Gašpar donosio…

Istina je to da sam zbog Melise često zaboravljao svoju misiju, čarobnu – Kloe, svoju  drugu lepoticu.

Jednoga  jutra, Bondar, vodič, doveo je posetioca. To je bio tek treći posetilac celoga meseca. Primetio sam da uvek dovodi jednog po jednog. Bondar ga je ostavio dole i popeo se kod mene po kartu. – Čeka ga – reče – zamoran put. 

 Bondar – čudna ptica.  Nikad ga nisam video bez  velikog otrcanog šešira.  Duga, proseda kosa kao da je iz njega izniknula.  Podsećao me je na nekog ekscentričnog junaka iz stripa.  Domorodac. Pričalo se da jedino on zna Močvaru u prste. Ako hoćete da vidite sve, tražite Bondara – šaputalo se.  Bilo je još nekoliko vodiča, smenjivali su se, ali  Bondar je  bio najviše na ceni, jer je tu odrastao. 

– Bondare, koliko ti treba da obiđeš Močvaru? – pitao sam ga.

– Zavisi – procedio je.

– Od čega?

– Od trenutka – sablasno se osmehnuo. Imao je velike žute zube i neprestano je žvakao neko lišće. 

–  Nekome je dovoljan čas, tren – vadio je svoje lišće iz džepa – a nekome svo vreme što ga ima. 

– Filozof si, Bondare.

– Pf – pljucnuo  je – nema to veze sa mnom – namignuo mi je – Znaš – nagnuo se ka meni poverljivo – ja ih samo sprovodim. 

Mislim da je Bondar bio lud. Nemam pojma zašto su ga angažovali. 

– Bondar – objašnjavao mi je Lovočuvar kasnije dok  sam mu punio čašicu – pusti tutumraka i ne  beri brigu. Ako je njima dobar, nama još bolji. Dok ovde zvecka – udario se po džepovima – nama je ponajbolji. Nego daj još jednu turu, i donesi karte. 

Iskreno, bio sam malo zabrinut za putnike. Ali, ako se vodič rodio kraj močvare, mora da je znao kuda da ih sprovede. Njegovi sunarodnici su naročito bili zainteresovani da obiđu tresetište sa sahranjenim ili, bolje reći, porinutim precima.  Tamo su izvodili neke svoje rituale.  

U zadnjih desetak godina iz Močvare su izvučene neobično očuvane mumije. Na njima je bilo i skupocenog nakita. U svojoj kancelariji čuvao sam nekoliko „tražilica“ sa fotografijama nestalih, koji su pokušali da se dokopaju kakvog dragocenog komada.  Kažu da mumija ima još dosta, ali da je veoma teško probiti se do njih. Naročito zato što je zabranjeno isušivanje Močvare.  

Ono što treba istaći je da Močvara, mada neobično bajkovita, nije nimalo bezopasna. Zato sam razmatrao mogućnost da i ja unajmim  Bondara kada budem krenuo po Kloe. Valjalo je sačekati da se voda malo povuče, da bi se u Močvaru moglo dublje zaći peške. Bondar je jedan deo rute čamcem sprovodio posetioce.  Zamišljao sam sebe u društvu sa njim i iskreno, nije mi se mnogo svidelo. Nisam želeo da mi preživa za vratom dok čekam u zasedi. Morao sam da budem  strpljiv, a to nisam mogao u društvu. Mislio sam da na početku malo istražujem sam. Naručio sam novu opremu  i spremao se da krenem čim  stigne. Prethodno sam morao sačekati dozvolu. Nisam mogao bez odobrenja da se udaljavam. 

*

Bilo je toplo letnje veče. Jedno od onih kada ne želite da spavate, kada se čini da je san nametnuto pravilo, a ne potreba. Nikako nisam uspevao da usnim. Melisa je toga dana bila prilično raskalašna, sve dok nije došao njen otac,  Lovočuvar. Smešila mi se iza njegovih leđa. Danima sam bio umoran od nerada i osećao sam se beskorisno. Moja sitna zaduženja, malo papirologije, i skromna korespodencija, mogla su Upravi da se učine izlišnima, pa da me otprave odatle, pre nego ostvarim ono što sam zacrtao.  Melisa me je mučila. Postala mi je i hrana i glad u mrtvoj, nesadržajnoj svakodnevnici. Bio sam zavistan od prizora njene raskošne mladosti, pogleda što daruju i odbacuju. Bio sam umoran od želje da osećam njen miris, njenu kosu. Ježio sam se kad se naginjala nad moje pisanije i peckala me:

– Naučniče, ima li išta u tvojoj glavi sem paperja? –  Golicala me je velikim 

nojevim perom po licu. Želeo sam da ustanem, da je zgrabim, da je ubedim da je moja i da drugačije ne može biti, ali bih potom pomislio na Lovočuvara, rmpajliju gromkog glasa, zakrvavljenih očiju i zapete puške. 

– Zašto si ljut, naučniče? – začikavala me je. Odlično je znala. Bio sam hladan i 

ciničan. Samo mi je još to preostalo. Ponekad bih je kažnjavao. Danima joj nisam otvarao vrata niti sam joj darovao poglede. Ko zna, da nismo bili tako usamljeni, možda nikada ne bi pokazali interes jedno za drugo. A Melisa, Melisa je želela u grad. Možda se nadala da ću je povesti sa sobom. 

Mislio sam te noći na nju. Želeo sam da se prišunjam do njenog doma, i da je  krišom posmatram kroz prozor, da vidim kakva je kada nije sa mnom. Sve ptice sveta sam zaboravio. Nervozan, prešao sam drveni mostić. Osetio sam iz Močvare hladan, prijatan dašak. Čudno, očekivao sam da će u njoj biti zagušljivije. Krenuo sam pravcem lahora, bezbrižno, jer su  okolo bile postavljene svetiljke. Dobro sam poznavao trasu. Prelazio sam je danju, mada nerado potpuno sam. Bilo je tu svakakvih insekata, a imao sam veliki strah od gmizavaca. Bondar mi je objasnio dokle mogu bezbrižno da šetam:

– Dovde je bezbedno. Ako ćeš dalje, druškane, moraćeš da tražiš dopuštenje. 

– Od koga?

– Od mene – nasmejao se – U Močvari sam ja  bog i batina, a ne one tvoje 

mastiljare. Shvataš – sad me je gledao ozbiljno.

Ježio sam se od njega. Sigurno je poremećen. Uvek je bio zapušten, neokupan, sa masnom kosom koja je visila  u repovima.  Ipak, govorilo se da jedini on zna Močvaru, da zna njenu dušu, kako diše. Pričali su kao da je to parče vode i zemlje živi organizam, divalj i ćudljiv u svojoj sirovoj snazi. Bondar je bio neko, ko ga je, ako ne ukrotio, onda poznavao do te mere da ga ne izazove. Više mi je ličio na vrača, šamana nego na vodiča. Svuda je vukao neku motku ukrašenu kostima i perjem. 

– Bondare, to plavo pero?

– To je vila Moah.

– To je Kloino – zagledao sam ga sa divljenjem. – Imaš li ih još?

– Ne za tebe, druškane – Moah koja se javlja kao ptica, kada traži muža, menja boju svojih  purpurnih krila u zlato,  da mami putnika, a on je onda prati, prati…

– Bondare, ako mami muža, zar se onda ne bi pojavila kao lepa žena, da ga mami?

– Budalo – odbrusio je – ti ne znaš ništa. Džaba ti brda papira. – Moah je devojka koja ima krila. Ha-ha-ha – bolje da je ne sretneš druškane. Znaš, Močvare su gladne, večito gladne…a Moah…Moah duboko stanuje…

Posle takvih naših razgovora slao sam dopise Upravi: Ne bih hteo da budem pristrasan i nekom naškodim, ali nisam siguran u kompetentnost pojedinih zaposlenih…Izvesni Bondar u službi vodiča tra, la, la…Ništa mi nisu odgovorili.

Tako sam šetao, razmišljajući o ludom Bondaru. Nisam odmah primetio da se vetar pojačao. Drveće se zanjihalo,  zatim je usledila grmljavina. Fleš munje osvetlio je nebo. Spustio sam se na jedan panj i uživao. Svetiljke neočekivano zatitraše nekoliko puta, zatim se ugasiše. Našao sam se u gustom mraku. Odmah mi je postalo nelagodno i rešio sam da se vratim. Krenuo sam ka ulazu, ili sam bar tako mislio,  jer nakon desetak minuta hoda, ja sam i dalje tumarao kroz rastinje, tek povremeno osvetljeno  munjama.  Činilo mi se da nikada nisam tuda prošao. Kada sam krenuo video sam fluorescentne oznake kojih sada nigde nije bilo. Stajao sam u mraku i trpeo zamahe vetra po licu. Nevidljivo granje me je šibalo. Zatim su počele sporadične teške kapi. Požurio sam nekud, nadajući se da idem ka ulazu. Kapi učestaše, no mostića nigde. A onda se provalilo nebo. Instiktivno sam se sakrio uz deblo. Postajao sam svestan opasnosti grmljavine, ali šta sam mogao. Za nekoliko minuta bio sam potpuno mokar. Skinuo sam  majicu jer mi se činilo kako me  vetar u njoj hladnije šiba. 

I tada,  zgrčen,  na parčetu negostoljubive zemlje koja se natapala vodom, osetio sam nešto čudno. Dok su sečiva munje parala nebo, a gromovi tutnjali, pomislio sam kako Močvara urla na mene: – Gde si pošao! Zašto si prešao granicu!?

Grom je udario nedaleko i potrčao sam u strahu. Činilo mi se da sam pod kanonadom. Uspaničen, počeo sam da puzim, zaboravljajući da mi je hladno, da me rastinje šiba. Ni bol nisam osećao, samo strah, strah…Sklupčao sam se u nekoj bari. Svuda oko mene Močvara je pretila, lomila, rikala…

Davila, pomislio sam, jer sam hodao po gustom, lepljivom blatu, vukući noge. Sporo sam se kretao i cipele su mi ostale zaglavljene u mokroj zemlji.  Činilo mi se da idem  u krug.  Bio je potpuni mrak. Bauljao sam. Umor koji me je ophrvao prestravio me. Adrenalin je opao i bio sam svestan svog položaja – da ne znam gde sam, ni kuda idem, da sam zatečen u mraku. Odavno se nisam osećao slično, sasvim nemoćno. Bojao sam se da hodam da se ne uvalim u još veći mulj.

– Negde je blato duboko po nekoliko metara  – govorio mi je Bondar. Tešio sam se da bi za taj kuriozitet morao da zađem mnogo dublje. Na mostić i oznake za izlaz nigde nisam nailazio. Glava mi je bubnjala od straha nemoćne, ulovljene životinje. Da li se koprcam kao muva u paukovoj mreži? Da li je bolje da se samo prepustim? Očajan krenuo sam nekuda, ko zna kud, žudeći spas. Mora da sam satima tumarao, iscrpljen i prestrašen. Bio sam potpuno konfuzan.  Osećao sam se odvojeno od svog tela: kao da sam gledao nekog drugog kako hoda kroz vlagu i mrak. Taj drugi je bauljao, padao, teturao, hvatao se za nevidljive grane, kao za ruke. Povremeno bih i ja osetio  kandže drveća na svojim ramenima, po licu. Nešto mi je gulilo kožu, paralo je, a ja nisam mogao da vidim šta. Zatim sam se opet udvajao, i gledao tog jadnika kako glavinja kroz mrkli mrak. Pitao sam se gde je krenuo sasvim sam? Odakle mu snaga da ide dalje? Bio mi je čak i smešan, u jednom trenutku radostan što napipava tlo, u sledećem je već padao uz najnezgrapnije pokrete. Smejao sam se, a on je nastavljao, puzao, padao, jeo blato, dok mu se krv iz oguljenog lica slivala u usta, u nos. Utom smo obojica načuljili uši. On se ukočio, prebledeo. Kroz zvuke vetra, kiše, vode, izdvajao se još jedan šum. Pomislio sam da mi se učinilo. Šššššššhuuuu – opet se oglasilo, samo iz druge frekvencije. Skoro kao nalik huku iz velike školjke. Ima ga, nema ga, premišljao sam se. Ššššššššhuuuuu...definitivno ga ima. Grane su me bičevale lišćem. U momentu kada je šum postao sasvim odbojan, neke ledene koščate ruke zgrabile su me za lice. Sa svih strana krenu osećaj neprijatnih dodira, hladnih, grabljivih prstiju, koji se otimaju za mene. Šum se već izkristalisao u hor glasova što su mumlali, bučali sve  jače i jače…I tada sam čuo to kako mi govori u lice, skoro sasvim jasno – Zapamti – reklo mi je – ptica Kloe je zmija…zmija… 

Nešto me je snažno udarilo. Snažnije nego do sada. Tresnulo me je još jednom, ali nisam osećao bol. 

– Hej! Budi se! Dosta je bilo čmavanja! – čuo sam poznati glas.

Bondar me je pljeskao po licu.

– Lepotice, dosta spavanja! 

Buljio sam u Bondarevu priliku. Učinila mi se najlepšim prizorom na svetu.

– Bondare! – zgrabio sam ga čvrsto – Nemaš pojma koliko sam srećan da vidim tvoju 

ružnu njušku!

– Nemoj da mi zahvaljuješ – pridigao me je – Plaćen sam za ovo. 

– Šta se dogodilo?  – osvrnuo sam se oko sebe. Ležao sam na mostiću blizu svoje kućice. Da li da vam kažem kako sam se radovao? Došlo mi je da klikćem. Bondar pomisli da ću ga ponovo grliti, i brzo se udalji od mene.

– Izgubio sam se, Bondare.

– Ne, nisi – pogledao me je – Bio si tu, blizu mosta. 

– Ne, Bondare, bauljao sam satima, po oluji i mraku.

– Veoma blizu sam te našao. Lepo si se nagutao blata – zasmejao se. 

Ceo sam bio uvaljan u skorenu zemlju. Pokušao sam da ustanem. – Ajaoh! Noga! Uhhhh!

– Mislim da je slomljena – hladno je konstantovao Bondar.

– O, ne! Samo da nije. Samo što mi nije stigla oprema…

– Slomljena je – otpljucnuo je.

Šta on zna, tešio sam se, a osećao sam  da je u pravu. Noga je bila otečena. Celo telo mi je bilo izbrazgano krvavim tragovima. Počinjali su da me peku. 

– Ništa strašno – konstantovao je Bondar – Mora da je Kloe probirljiva kada te je pustila. 

– To je od granja – rekao sam.

Setio sam se jeze dok su mi se pričinjavali glasovi mumija. 

– Da li si ih video? – Bondar mi je pročitao misli. 

– Koga?

– Video si ih – potvrdio je – Prepoznao  sam ti u očima čim si se osvestio. 

– Ništa nisam video,  bio sam u bunilu.

Pažljivo me je posmatrao.  

– Čuvaj se prikane. Možda te sledeći put neće pustiti.  Na tvom mestu ne bih se 

približavao ni mostu, naročito noću. Ti si uljez.  Ovde samo Ikne mogu da opstanu. Zato je Močvara pusta. Zato niko još nije izvadio tela. Srećan je ko prođe Močvaru. Kad tad svi će shvatiti. Piši tvoje papire, uzimaj platu…zaboravi Kloe.

Pomogao mi je da se uzverem do kolibe. Bondarove prognoze su se ostvarile, pa sam naredne mesece proveo u krevetu. Prelom nije bio naivan, a pritom sam još navukao upalu pluća. Negovala me je kuvarica Marusja, a Melisa mi je često pravila društvo. 

Tih dana, kao što to obično biva, dobio sam još jednu packu, onoga gore – sam On zna zašto. Oprema mi je stigla polomljena. Trudio  sam se da ne izludim. Imao sam utisak da nešto zaista želi da me slomi, iskuša moju snagu u toj zabiti, da me drži paralisanog u mestu, i spreči me da načinim  početni korak koji bi me odbacio. Bio sam prosto zakucan nekom višom silom. Jedino što mi je preostalo bilo je da sređujem svoje beleške dok gledam ptice, biljni i životinjski svet koji mi je  bio dostupan. To sam i radio. Sakupio sam solidno štivo, sa dosta  novih i zanimljivih detalja, ali ono što bi mu dalo pravu težinu, što bi zaista zazvučalo kao otkriće,  neprestano mi je izmicalo. Počasna gošća na mojoj glamuroznoj zabavi,velelepna Kloe, nije se pojavljivala. Osećao sam se izneveren, skoro obeshrabren. Ipak, šta sam drugo mogao do da radim, i ja sam radio.  

Za vreme mog zaceljenja, interesenata za posetu Močvari skoro da nije bilo. Sa onih nekoliko što su se prijavili, Bondar mi nije dozvolio ni da popričam. Ukratko bi me obavestio:

– Jedan ide da se pomoli precima za zdravlje kćeri, da prinese žrtvu. 

 Nisam tome pridavao značaja. Mislio sam da će, zaradi rituala, klati neku jednu živinu.

– Čovek je veoma hrabar – dodao je vodič – Možda se dopadne dusima.

– Da, Bondare – molim te, reci Gašparu da mi nabavi još rakije, doći će Lovočuvar – apatično sam prepuštao šašavom vodiču sve poslove oko posetilaca. 

Pod izgovorom da se brine za moje stanje Melisa je navraćala sve češće. Bila je slatka devojka, zdrava i jednostavna. Meni je njena jednostavnost bila  veoma enigmatična. Ovakvi kao ja u svemu traže nešto ispod površine, a u očigledno ne veruju. Opčinjeno sam pokušavao da pronađem suštinu ove izvorne lepote, analizirao je i time zbunjivao devojku. Onda bih analizirao njenu zbunjenost i tako unedogled. U dokolici čoveku svašta pada na pamet. 

Šta da vam kažem, pretpostavljate i sami, Melisa i ja…baš tako. Onako kao što obično biva, meni se naše zbližavanje činilo veoma bajkovitim, naprosto arhetipski zavodljivim – ja, bolani junak i nevina lepotica, mlada kao srna. I ona Gašparova rakija. 

Uživali smo cele zime. Pomalo sam smetao sa uma pticu Kloe.

Na proleće, koje nam se  lagano prikralo, već sam bio bolje. Opet mi je sinula stara zamisao. Osećao sam se okrepljen i spreman za akciju. Nova oprema je stigla. Skoro da sam uspeo da nagovorim Bondara na ekspediciju. Žestoko je negodovao. 

– Neću da bude moja krivica – ponavljao je.

Ali ja sam bio pun snage. Osećao sam život koji navire u mene, i ljubav, (tad sam bio ubeđen da je u pitanju ljubav), osećao sam da napokon počinju da mi se sklapaju sve kockice. Sa kućice sam durbinom gledao prostranstva  čudnovatog moga boravišta – zemljište prošarano rukavcima, stabla zarobljena vodom  po kojoj  pluta šipražje dok  po  tresetu počinju da se gnezde ptice. Voda se činila plavom, svetlucala je, delovala primamljivo i gostoljubivo. Svakim danom u meni je rasla snaga i odlučnost da konačno nešto preduzmem. Bio sam ubeđen da živim neku bajku. Mostić se gubio u dubini, svečano ispraćen ozelenelim drvećem što se odražavalo u vodi.

– Lepo, da lepo – mrmljao je Bondar – ovde ti je lepo, ali okolo…  

Stvarno mi se smučilo. Činilo mi se kako me cela Močvara zove da mi podari svoje tajne lepote – svuda se podizao cvrkut, glasovi ptica, zov i pesma. Pucao sam od želje za Močvarom, da je osvojim, savladam kao neku ženu naizgled dostupnu, a neukrotivu, hteo sam  da se uhvatim u koštac sa strahom i glupim predrasudama.  Bio sam sasvim obuzet pa je čak i Melisa počela da negoduje. Imao sam utisak da je ljubomorna na Močvaru, a naročito je mrzela Kloe. Veoma se trudila da me zavodi na sve moguće načine, ali više nije mogla da mi odvrati pažnju. Bio sam spreman. Jedan dan sam ustao u zoru i počeo da vršim pripreme. Privremeno pogoršanje vremena uplašilo me je da voda ne nabuja previše, i da posle neću moći da zađem u ritove. Držao sam Bondara u pripravnosti kako bi krenuli čim kiša stane.

*

 Osećam da mi je ceo dan splasnuo kao mladoj domaćici  neuspeli kolač. Tolike pripreme, raspoređivanje hartija, onako, da mi sve bude pri ruci, sve iščitano po ko zna koji put, literatura „na gotovs“, a opet jedva da sam dolično sastavio jedan pasus. Čak je moguće da ću i njega prepravljati. Ma prosto je neizvodivo raditi bilo šta u ovakvim uslovima. Taman započnem misao, evo nje:

– Nimalo ne obraćaš pažnju na mene! – grabi moje papire i gužva ih. 

– Melisa – vapim – izađi napolje – otržem joj silom hartiju, već na ivici strpljenja. 

– Nemam sa kim! – viče na mene i plačući se baca na krevet.  Onda je tešim, pričam, objašnjavam. Ona zaista nema šta da radi ovde. Niti koga poznaje, niti se trudi da upozna. Da sam u stan doveo riđu čaplju, dosad bi se  aklimatizovala. Ovo je jedno čudo od žene! 

– Pa veoma je mlada – kaže moja koleginica Sara, inače stara drugarica još sa fakulteta – Razumi, dete je to! – Kada bi  ona samo znala šta „dete“ izgovori čim joj ugleda leđa. Te psovke, kletve, te reči –  ono je za egzorcistu. Više ne smem ni da pominjem Saru, odmah nešto grabi i lomi. 

– Profuknjača! – viče –  Droljetina! Videla sam kako te gleda!! 

 

 Sirota Sara, čak je pokušavala da je odvede u šoping i da je predstavi prijateljicama. 

– Goni ih sve! – častila ih je moja ženica – Misle da su pametne ako  blebeću  da ništa ne razumem!

– Pa, zlato moje, uzmi, pročitaj nešto, možda ćeš bolje  razumeti šta ljudi govore – kažem joj ja, a onda me ona gađa knjigama. Vrišti – Svinjo matora! Tvore prokleti! – iz njenih usta progovara otac joj,  pijani Lovočuvar u svom svom elementu, dok po kući besni i lomi sve na dohvat. 

– Ti me ne voliš! Voliš te kravetine! Sa njima stalno nešto pričaš, a sa mnom samo ćutiš!

Nakon toga sledi ridanje, grcanje, pa moje sažaljenje.  

Znate, nešto mi se čini da sam se grdno ogrešio. Nisam trebao da je otrgnem iz njenog okruženja.  Mada, u onom trenutku, naprosto, nisam imao izbora.

Ono divno proleće, one bludne vode i lokvanji, a Melisa rasna i bela kao krilo labuda, i ja jedan, njoj jedinstven, ja – Bog, moćan i sveznajuć, jednom rečju, Ja – magarac,  sujetni magarac i budala.  Evo,  kao da je sada gledam kako grca i plače na mojim prsima, a ja rastem u svojoj zaštitničkoj ulozi.

– Neću, neću da budem bez tebe – ona cvili.

– Nećeš, ne boj se ništa – kažem ja, a ne vidim kako mi iza leđa ptica Kloe odmahuje krilom i pljuje prezrivo u mom pravcu. – Pa, zbogom budalo! – kao da mi dobacuje, dok nestaje zlatna, purpurna,  iza šaše i bambusa, jednom zauvek.

 

Elem, da ne dužim, ispalo je tako da je pater – manijak, Lovočuvar,  rešio da daruje kćerkinu ruku, svome komšiji, prvom, i jedinom u rasponu od pet kilometara. Naspram komšije čak i ja sam bio mladunac, a nekmoli nesrećna Melisa. Lovočuvar je  bio neprikosnoven. Devojku daje komšiji, i nema zbora. Melisa mi je pokazala modrice koje je njeno negodovanje izazvalo. Ni majka nije bolje prošla. 

– Paćeniče glupi – rekao mi je tada Bondar – neobično samilosno – Znaš li ti da je Lovočuvar  robijao? Ubistvo, luda glavo. A nije jedna lopina stradala od njegove ruke. Mora da se neki još kisele u Močvari. Nesrećniče, bolje hvataj maglu  kad onaj vidi zašto mala neće u svatove.

Pomišljao sam da Bondar zagovara  beg da ne bi bio odgovoran za moja lovoputešestvija na Kloe, ali sam se ipak uplašio. 

– Bolje ti je beži sam – dodao je. A ovu riđu žensku ostavljaj. Nije ona kao njena majka  – na časak mi se učinilo da se pokvareno smeškao.

 Eto, tu se moja stara priča završava, a počinje nova, ovde u gradu, u rodnoj kući moje majke, gde sam doveo svoju devu. Moja majka je na spratu iznad nas i naravno, njih dve odavno ne pričaju. U stvari, kad bolje razmislim, sa mojom ženom niko ne priča. Ona jedino ljubazno opšti sa gazdom mesarske radnje. Hm, da…biće da su tamo uvek neke enormne gužve, kada god ode, moja supružnica se zadrži i po dva sata.  Kako li teku ti razgovori, pitam se. Verovatno ovako:

– Mala, zašto si tako ubledala, da li te hrane tvoji?

– Ha-ha, čiko, malo svežeg mesa ne bi škodilo.

– A znači stipse su – hvata je oko struka – Čika mesar će tebi spakovati divnu rozbratnu. A znaš li kakva će supa od ovoga da bude? Ima ti samo da se rumeniš čiki.

Matori Lovočuvar neće ni da čuje za nas. Majka Melisina šmrca u pismima: 

– Možda popusti  – piše – ako dobije unuka  –  Sinko, znaš moju ljubav za tebe i za moju malu, ali ja ne smem ni da pomenem njeno ime pred ocem. On nekad iz čista mira  drekne na mene: ’ Nastavi  da misliš o tome i klepiću te’. – kaže – Ne smem čestito ni da mislim na svoje dete. Nek vam Bog da da ste zdravi i plodni pa da nam uskoro dođete.

 A ja, opet,  ne mogu u ludilu da predočim sebi susret sa Lovočuvarem. Nikada ne bih mogao da zamislim neku drugu složeniju komunikaciju sa njim nego onu – Aj po još jednu – i – daj ovamo karte – Ne mogu ni u najbujnijoj navali mašte da zamislim kako pričamo o nekoj bitnoj stvari, o  delikatnim odnosima u kakvim smo se našli. Iskreno, bilo bi mi lakše da me zvizne nego da moram da razgovaram sa njim. Uh, ništa od mog povratka u Močvaru. Ništa do ko zna kada. Svakako ću morati opet da odem tamo, ali kada, kada?

Često, sve češće se sećam onog mira, moje udobne kućice, mojih hartija, časova dok u tišini proučavam ptice na horizontu. Kao juče da je bilo – šume četinara ogolelih stabala sa korenjem u vodi, vrbe i šibljici isprepletanih granja, barski cvetovi raznih boja…(greši ko misli da je Močvara neka maglovita ustajala baruština). Vidim sokola gde preleće, vidim jelena dok osmatra, vidim redove piramidalnih debala oko kojih, po vodi, ribe prave bravure. Vidim sebe gde pecam u rukavcu i kako vadim slasnog debelog soma. Onda se ljuljuškam u čamcu, među bambusima,  zavaljen u hladovini, pušim i pevušim. Ah, ludilo, gde su ti dani?! Gde je sve to ostalo?! Da li sam bio glup kada sam  sve proćerdao? Gle, sada sedim u ovoj memljivoj sobi u kući moje majke, pored cmizdrave, prgave žene, kojoj je mesar jedini bliski prijatelj. Da li sam mnogo pogrešio ili je sve sudbina?  Tamo sam bio ispunjen planovima, poduhvatima, nadom…Pa   ja sam u Močvari živeo,  a sada mi je život močvara!

Obećavam sebi svečano  – Vratiću se jednom. I  zamišljam prizor – šetam po drvenom vijugavom mostu koji duboko u šumu zalazi, upijam zvuke, cvrkutanje ptica, nagađam čiji je koji glas, a onda se nalaktim na ogradu i zagledam dole u vodu, vodu išpartanu stablima i krošnjama, u kojoj se prelama i moj odraz.

 

Autor: Tanja Milutinović