Zidovi dvorane za gozbe u kaštelu bili su od grubo obrađenog kamena, orošeni tamo gde nisu bili prekriveni tapiserijama sa prizorima iz slavne prošlosti baronove porodice. Nemirna svetlost vatre iz ognjišta i baklji, u gvozdenim nosačima, palacala je po licima gostiju i domaćina i okačenom velikom štitu sa grbom plemićke porodice Kinski, dok se gusti mrak nazirao kroz uske prozore, prostorijom su igrale treperave senke.
„Vaš saputnik nije naročito pričljiv.“
Gost kome je baron uputio ove reči spusti vrč ispijajući poslednji gutljaj vina i obrisa kutke usana brokatnom tkaninom koju je izvukao iz rukava. Kratko pogleda u smrknuto lice svog ćutljivog pratioca, osmehnu se i klimnu glavom.
„U pravu ste, barone. Škrt je na rečima, ali se ume pokazati na delu – kad zatreba.“
Franc Oto fon Kinski, pedesetdvogodišnji Freiherr i gospodar okolnog poseda koji je pokrivao dobar deo Pićnja i okoline, obradovao se kada je od Mikloša, zapovednika straže, čuo da u smiraj dana dva jahača prašnjava i umorna od putovanja traže konak u kaštelu. Jedan od njih predstavio se kao vikont iz loze Arazola, u daljem srodstvu sa kraljem Filipom II. iTo je bilo dovoljno da podstakne baronovo interesovanje. Ovih dana se nije mnogo toga dešavalo u Miterburgu i okolini, pa je svaka razbibriga bila više nego dobrodošla.
I zaista, namernik je govorio nemački sa naglaskom koji je možda i mogao biti španski, premda se baronu činilo, na osnovu nekoliko ranijih susreta sa putnicima i sveštenicima iz tih krajeva, da je posredi prizvuk nekog drugog, čudnijeg, drevnijeg jezika. Ali vikont je umeo vešto da plete priču i večera je u baronovoj dvorani prošla za tili čas. Baronica Margit i njen i baronov sin, dvanaestogodišnji Herman, bili su očarani uzbudljivim pustolovinama o dalekim krajevima, koje je njihov gost umeo da opiše tako da im se učini da su zajedno sa njim videli sve te nepoznate zemlje i ljude, vojevali protiv Persijanaca i Turaka, jedva izvukli živu glavu u Valahiji i na obalama Novog sveta. Činilo se da ni Mikloš, pozoran i naslonjen na zid, kao i njegova četiri bojovnika raspoređena u uglovima dvorane, nisu ostali imuni na vikontovu slatkorečivost.
„Ali tačno je“, reče vikont i udobnije se namesti na svojoj stolici sa visokim naslonom, „da je moj mladi saputnik zapravo razlog zbog kojeg smo večeras u vašem časnom domu.“
„Kako to mislite?“, upita baronica . Bila je to tamnokosa žena u svojim srednjim tridesetim godinama, još privlačnog tena, očiju, usana i figure. Čitave večeri je ćutala dok su muškarci razgovarali i ovo je bilo prvi put da se odvažila nešto reći.
„Baronice krasna“, odgovori joj gost sa osmehom, „kako vam je samo lepo čuti glas, toliko u skladu s vašom otmenom, kraljevskom pojavom! Vidite, moj prijatelj i ja smo se upoznali sasvim slučajno, bio je to trenutak koji je jamačno promenio život obojici. Njemu, doduše, više nego meni, kada sam saznao njegovu priču i sve što ga je zadesilo, osetio sam da smo unekoliko srodne duše i odlučio da mu pomognem tako što ću ga uzeti u službu.“
„Srodne duše…“, reče Fon Kinski sa jedva prikrivenim prezirom u glasu. „Vi, plemić visokog roda i ovaj… kmet?“
„Nije on tek neki običan kmet, dragi barone“, reče vikont, kao da ne mari za domaćinov ton. „Moglo bi se čak reći da je u ovim krajevima stekao izvestan, hm, ugled, te da se o njemu govori posvuda – od Kringe do Karojbe, od Pazina do Poreča, u Žminju, Kašćergi, Višnjanu, pa čak i iza Učke.“
„Sad ste u meni podstakli vanrednu znatiželju, uvaženi“, reče na to baronica podigavši obrve. „Kako glasi ime vašeg ćutljivog pratioca, to koje je na usnama ljudi u čitavom miterburškom kraju?“
„Mislim da će dobri vaš muž i gospodar, plemeniti baron, i sam to pretpostaviti“, osmehnu se ponovo vikont Arazola, „ako kažem da je ovaj stameni momak rođen u mestu po imenu Danijeli, nedaleko od Kringe, ali mu je mati bila sa poseda kojim gospodari vaš kaštel. Naime, pre malo više od trideset godina, njegova je mati zapala za oko mladom gospodaru koji ju je jedne večeri na silu uzeo iako je bila obećana drugome. Devojka je zanela, a kako se ovde veruje da će rođenje vanbračnog deteta doneti selu sedam godina nesreće i bolesti, morala je da se odseli u Danijele i tamo se porodi.“
Baronu više nije bilo do podsmeha. Lice mu se skamenilo, dok je njegova žena sa nerazumevanjem zurila u gosta, a njihov sin zbunjeno gledao najpre u govornika, potom i u oca. Činilo se da su u prostoriji na vikontove reči ostali ravnodušni kapetan Mikloš, njegovi stražari i nemi, smrknuti muškarac koji je bio predmet razgovora.
„Vidite“, nastavi vikont Arazola, i u njegovom glasu više nije bilo prizvuka srdačnosti. „Mog saputnika je majka u detinjstvu nazivala imenom Jure, a kada je umrla ostavila mu je malo imanje; od tog nasledstva i onoga što je stekao, on je sebi kupio stanciju kraj Kringe i odlučio da se oženi. Nevestu je doveo iz Trviža, i nisu prošla ni dva dana kada se vratio sa stadom boškarina s ispaše i zatekao je na kućnom pragu. Digla je ruku na sebe i bila još toliko prisebna da mu kaže kako je to učinila zbog toga što su joj dva fratra došla dok njega nije bilo i naredila da te noći dođe kod njih u kašću i poda im se po pravu koje su polagali na to. Jure ju je sahranio na stanciji i prestao da se moli i odlazi u Božju kuću. Drugu ženu nije pogledao sve dok na njega oko nije bacila mlada i obesna devojka po imenu Ivana, koja se s majkom doselila sa severa. Nju je odveo u Tinjan i venčao se tamo u Crkvi Svetog Šimuna, a meštani u Kringi su Pavlinima preneli ono što je svima govorio: da će svaki fratar koji Ivanu makar i pogleda okusiti sečivo Jurinog kosira. I fratri su je ostavili na miru.
Ali ona je ubrzo zapala za oko čak dvojici moćnih ljudi u mestu. Bili su to upravnik kašće, pater Juraj, i poglavar Kringe, župan Miha Radetić. Obojica su poželeli jedru i nasmejanu došljakinju koja je – dok se njen muž bavio stolarskim zanatom ili obrađivao imanje – otvoreno začikavala druge muškarce.
Jedne noći, Jure je čuo uznemireno mukanje iz štale. Kad je sišao tamo, kao da mu se nebo sručilo na glavu. Došao je k sebi dok ga je neko vukao za noge padinom prema jaruzi. Čuo je mrmljanje i kikot, reči napadača koji je likovao zbog nagrade koju će dobiti od župana za njegovu smrt. Jure je rukom napipao i dograbio kamen i njime neznanca ubio. Vratio se onda na stanciju, ali je ugledao lelujanje baklji i prepoznao pred vratima županove naoružane sluge. Odšunjao se oko kuće na drugu stranu i iz tame provirio kroz prozor. Unutra je župan nešto objašnjavao Ivani, koja je stajala pred njim samo u noćnoj haljini, bosonoga, i klimala glavom. Onda je video kako njegova žena donosi županu bokal s vinom, osmehuje se, svlači noćnu haljinu preko glave i naposletku ostaje potpuno naga, obasjana svetlom sveće.
Jure je te noći pobegao iz Kringe. Umesto njegovog tela, županovi ljudi pronašli su u jaruzi ubijenog napadača, ali to nije pokvarilo Radetićev plan. U dosluhu sa župnikom, pokopali su leš kao da je Jurin, i Ivana je ubrzo razglasila da se Jure povampirio i svake noći dolazi kako bi je napastvovao. Ta priča je trebalo da prikrije to da joj noću na smenu – a katkad i istovremeno – dolaze i župnik i župan, i ostaju do pred samu zoru.
U prvih nekoliko sedmica krao je u okolini hranu i odeću ostavljenu da se suši, i tako preživljavao. Onda, kada je skriven čuo kako dve meštanke u Karojbi uzbuđeno govore o tome da u Kringi vampir po imenu Jure Grando muči svoju mladu udovicu, sve mu je postalo jasno. Otišao je i lutao sve do mora, nalazio povremene poslove, krio se kad god bi čuo da dolazi neko iz Kringe ili okoline. Prepustio se piću, i sve mu je manje domaćina nudilo posao, hranu i konačište. Malo-pomalo, počeo je da krade, mrzeći svaki trenutak svog bednog života. Konačno, pokušaj krađe doveo ga je u moju sobu na spratu gostionice, i tako smo se nas dvojica sreli.
Kad sam saznao za njegovu sudbinu, rešio sam da mu pomognem, pa smo juče posetili Ivanu, tobožnju udovicu, sa kojom su bili i župan Radetić i pater Juraj. Do vas još nije stigao glas o njihovoj sudbini? Ne? Šteta. No… želeo sam da posle prigodnog rastanka od tih ljudi odgovornih za Jurinu nezavidnu reputaciju pođemo odavde poslom koji pokušavam da svršim već, reklo bi se, vekovima, ali on me je zamolio da pre nego zauvek napustimo ove lepe krajeve, posetimo i vas, barone – vlastelina zaslužnog za njegovo začeće.“
Bio je dovoljan pogled. Mikloš klimnu glavom na neizgovorenu baronovu komandu, priđe bez žurbe velikim vratima koja su vodila iz dvorane i namaknu na njih debeli zasun. Stražari diskretno raspoređeni u senkama prostorije spustiše šake na balčake kratkih mačeva. U očima baronovog sina zbunjenost iščeznu i zameni je sjaj ushićenja.
„Primio sam vas u svoj dom kao dobar domaćin“, reče baron Kinski kao da vaga svaku reč. „Nahranio vas i napojio, da bih za to sada dobio neobjašnjive uvrede. Vikonte – ako zaista uopšte i nosite tu titulu – možete biti i rođak Filipa II kao što tvrdite, ali to vam nimalo neće pomoći. Ova se drskost može sprati samo krvlju!“
„U pravu ste, barone“, reče Arazola kao da nije svestan onoga što će za koji tren zadesiti njega i njegovog saputnika; ovaj je, opet, reagovao samo tako što je malo raskrilio vuneni ogrtač i pokazao opasač za koji je bio zadenut kosir.
„Papi“, reče uzbuđeno baronov sin, uzevši u ruku mali, oštri nož za ljuštenje jabuka, „hoćeš li mi opet prepustiti… oči?“
Razrogačena baronica prinese ruku ustima kao da je ono u šta će se za koji tren veče pretvoriti bilo poslednje što je mogla da očekuje. Na to, kao na dati znak, Mikloševi oružnici isukaše sečiva i nasrnuše na goste koji su sada bili na nogama.
Protiv četiri stražara, u grudnim oklopima od debele kože i isukanih mačeva, nisu imali nikakvih izgleda… ili je tako makar trebalo da bude. Možda je za to zaslužan bio predugi period mira u Istri, možda to što su baronovi plaćeni vojnici retko uvežbavali ratne veštine i grubosti ispoljavali uglavnom prema bespomoćnim kmetovima i mladim devojkama u okolini – tek, u trenutku kada su okružili dvojicu muškaraca i nasrnuli na njih, dočekalo ih je preneražavajuće iznenađenje.
Jure Grando je zbacio ogrtač sa ramena i isukao kosir, dok je vikont, sitniji i fizički neugledniji od svog saputnika, stajao prekrštenih ruku kao da ga čitava stvar i ne interesuje naročito. Stražar koji je prvi stigao do njih podigao je sečivo sa namerom da širokim zamahom ukoso, odozgo–nadole, Arazoli odvoji glavu od ramena. Jurin kosir je bio brži. Umesto vikontove glave, u vazduh odlete stražareva šaka stisnuta oko drške kratkog mača, a napadač se zapanjeno zagleda u patrljak iz kojeg šiknu krv. Zausti da krikne, ali mu Juretova oštrica pre toga horizontalno raspoluti lobanju i njena se gornja polovina otkotrlja do baronovog stola da bi se tamo zaustavila na podu, sa slepim, iskolačenim očima izbuljenim uvis, u tamne senke svoda dvorane.
Vikontov saputnik bio je natprirodno brz. Drugi stražar, koji je pokušao da mu probode trup s leđa, shvati da mu sečivo samo bezopasno klizi kroz prazan prostor tamo gde se do maločas nalazilo Grandovo telo: On se munjevito spustio ispod bezuspešnog uboda i ponovo zamahnuo, presekavši napadaču butnu arteriju i odnevši mu sečivom više od polovine bedra. Jeknuvši, stražar se sruči preko trupla ubijenog druga, pokušavajući uzaludno da zaustavi snažno liptanje svetlocrvene krvi po podu.
Preostala dvojica bojovnika zaključiše da sitni stranac ne predstavlja neposrednu pretnju i stuštiše se istovremeno na Juru, koji je zakrivljeni šiljak kosira upravo zario u čelo oborenog stražara i iščupao ga natrag da dočeka novi napad.
Kapetan Mikloš je video dovoljno. Dvojica njegovih ljudi ležala su u hrpi pred stolom prebledelog barona i njegove porodice, dok su se preostala dvojica nespretno klizala po krvi ubijenih drugova i pokušavala da sečivima dohvate nametljivca koji im je neobjašnjivo brzo izmicao. Za to vreme, čovek koji se predstavio kao vikont Arazola stajao je ležerno i posmatrao prizor pred sobom kao da se zabavlja. Mikloš isuka mač, dugo sečivo koje je u svom veku odnelo mnoge živote, pa gipko skoči da poseče njime i stranca s leđa.
Ali ovoga više tamo nije bilo. Kapetan oseti oštar bol u ruci kojom je zamahivao mačem i raširi oči kad mu se obamrli prsti protiv njegove volje otvoriše i ispustiše dugi mač. Ubojito sečivo sa zveketom odskoči od kamene podne ploče i ostade tamo da leži. Nije znao čime mu je Arazola paralisao mišiće i tetive – možda bodežom ili iglom koju je izvukao iz džepa – a onda oseti kako mu nešto preseca žile na nogama u prevoju kolena i sruši se preko gostinskog stola, porušivši tanjire i vrčeve i posude sa ostacima hrane. Oseti težinu na plećima, a vikontova ruka mu smaknu kalpak sa glave, dograbi za kosu i snažno povuče glavu uvis.
„Gledaj“, šapnu veštac – jer samo je veštac mogao da izvede nešto poput toga – i Mikloš se zapilji u smrtonosni ples čoveka sa kosirom i njegovih bojovnika.
Zakrivljena oštrica suknu odozdo i šiljak probi meko meso ispod brade jednog od preostale dvojice stražara. Snažnim trzajem, Jure vojniku iščupa veći deo lica, ogolivši belasanje kostiju lobanje i presijavanje crvenog pokidanog mesa i sukrvice. Preostali napadač zaurla, podigavši obema rukama sečivo visoko, za udarac koji će konačno zatući zlotvora koji je ubio tri njegova druga. Ali kosir je ponovo bio brži: ovog puta, zamah je krenuo odozdo i sečivo snažno kao srp i oštro kao brijač završilo je u vojnikovom međunožju, raspolutivši nesrećniku karlicu – grubo sukno čakšira, mošnice, donji trbuh. Bojovnik zaskiča kao priklana svinja i preturi se, ispustivši mač, da bi mu na podu Jurin kosir presekao grljkan i timeprekinuo sve zvuke kojima se ovaj maločas oglašavao, osim mučnog krkljanja. Ubrzo, prestade i to.
„Vidiš?“, šapnu veštac obamrlom kapetanu straže, iskrenuvši mu glavu u stranu, ogolivši Miklošev debeo, bikovski vrat. „A gledaj sad!“
Kapetan je izbuljenim očima posmatrao kako veštac koji ga je zajahao podiže lice prema tavanici i ono poče da neobjašnjivo menja oblik. Donja vilica se izduži, iz nje izbiše igličasti, oštri zubi, Arazolina usta sada su izgledala kao da bi lako mogla da progutaju čitav jagnjeći but. Onda vikont pogleda iskosa Mikloša u oči, iskrivi deformisano, zubima načičkano lice u travestiju osmeha, i spusti munjevito razjapljene čeljusti do kapetanove vratne vene.
Baron Franc Oto fon Kinski stajao je iza svog stola kao kip i posmatrao kako se njegov nečastivi gost napaja Mikloševom krvlju. Krupno kapetanovo telo trzalo se i grčilo, ali ti su pokreti bili sve slabiji. Konačnom se kapetan straže sasvim umiri. Dok je čovek sa kosirom mirno brisao krv sa svog oruđa skupocenim zidnim draperijama, zlotvor je podigao glavu i pogledao prema baronu i njegovoj porodici. Lice mu je bilo umrljano kapetanovom krvlju, i on sa zadovoljstvom obliznu usne – vilice su mu ponovo poprimile raniju, normalnu konfiguraciju – pa kratko podrignu.
„Baronice“, reče on dok je ustajao sa Mikloševog leša, prekorno zavrtevši glavom. „Pa vi ste baš bili nestašni.“
For Kinski pogleda u lice svoje žene, koja je i dalje sedela, prebledela i u šoku.
„Vi i kapetan… Je li gospodin baron, vaš muž, znao to? Nije, je li tako? Baš kao što nije znao ni za svog ljubljenog naslednika…“
„Dosta!“, siknu Fon Kinski. „Zar si ti sam đavo, Princ Laži, zar si došao da nas ovde ovako iskušavaš?“
„Krv ne laže, barone. Krv uvek sve otkrije – čitav život, od rođenja do smrti. Tako nije slagala ni sada. Mladi Herman je upravo prisustvovao smrti svog pravog oca.“
„Mutti?“, reče nesigurno dečak.
Vikont Arazola je prilazio sporim koracima strani stola gde su se nalazili baronica i njen sin.
„Šta… šta hoćete vi od nas?“, prošaputa baronica kad se stranac krvavog lica zaustavio ispred nje. On slegnu ramenima.
„Ja? Baš ništa. Ali, vi ste maločas hteli nešto od nas dvojice, zar ne? Vaš sin je, baronice, ako se ne varam, pomenuo nešto u vezi sa… očima?“
Baronica Margit spusti pogled na Hermanovu ruku u kojoj je i dalje bio nož za ljuštenje jabuka. Pokret vikontove ruke bio je prebrz za njeno oko.
On ščepa dečaka za lice i prsti mu se neprirodno izdužiše tako da su obujmili čitavu Hermanovu glavu. Arazola poče da stiska dok je dečak pokušavao da vrisne, ali ta grozna ruka zapušila mu je usta, a prsti su ga stezali oko slepoočnica kao gvozdeni obruči. Umesto vriska, Hermanu se iz grla začu samo prigušeno cviljenje.
„Ostavi ga!“, kriknu Margit skočivši na noge, i ustremi se noktima prema zlotvorovim očima. Sledećeg trena, ona ostade ukočena usred pokreta, piljeći s nevericom u vikontovu drugu ruku. Ona je najednom očvrsla u nešto nalik na blistav, srebrni metal, zašiljena kao koplje. Taj šiljak dočekao je njen napad ispod grudi, proburazio je i izbio prekriven sukrvicom na drugu stranu. Zagrcala se kao da želi nešto da kaže, ali nadjača je drugi krkljavi zvuk: Hermanovo cviljenje okonča se kratkim hmpf! i vlažnim krckanjem zdrobljene lobanje.
Arazola pusti Hermanov mlitavo telo da se svali s klupe na pod i izvuče levu ruku iz Margitinog tela. Žena se sruši preko dečaka kao da i u smrti želi da ga zaštiti.
„Pre mnogo, mnogo… veoma mnogo godina“, reče vikont dok je uzimao bogato izvezene salvete i brisao šake i lice, ne okrenuvši se prema baronu Fon Kinskom, „u vreme kada su me nazivali imenom Hašur, voleo sam ženu sa neba. Od nje sam primio čudesni dar, dar koji je i danas u mojoj krvi. Ona je to nazivala nanomašinama, i ni posle svih ovih vekova nisam uspeo da proniknem u njihovu suštinu. Ipak, dovoljno mi je što umem taj dar da koristim. A jednim delom sam ga preneo i svom saputniku.“
Okrenu se konačno i pogleda baronu u oči.
„Malo ko na ovom svetu sluti kakva je moć krvi. Ali ja je poznajem, i te kako dobro.“
Onda klimnu glavom svom saputniku koji stupi napred sa svog mesta, držeći nehajno kosir u ruci.
Baron Fon Kinski se zagleda u njegovo tamno, izbrazdano lice i Jure Grando se osmehnu, prvi put te večeri, prvi put posle ko zna koliko vremena.
„Papi“, reče, podigavši kosir.
Draperije i tapiserije planule su prve. Vatra je onda liznula uz potporne grede na tavanici i počela brzo da se širi. Nisu se trudili da skinu zasun koji je Mikloš namaknuo na glavna vrata dvorane za gozbe, već su izašli kroz prolaz za poslugu, noseći baklje u rukama. Kuvarice i sluškinje pobegle su pred njima dok su njih dvojica palili sve što bi brzo i lako planulo. Nekoliko vojnika iz stalne posade kaštela napalo ih je dok su išli prema štali ka svojim konjima, ali njih su se brzo i lako rešili. Većinu je uzbunio požar i pokušali su da nekako obuzdaju vatru vodom iz bunara, ali bilo je prekasno. Tamni gosti su izjahali kroz kapiju koju niko više nije čuvao, i zaustavili konje da posmatraju požar sa bezbedne udaljenosti. U osvit, kada su se vratili na zadimljeno zgarište, videli su da je kaštel potpuno uništen i da su od njega ostali samo pocrneli kameni zidovi. Oni koji su umakli vatri uglavnom su već otišli odatle, i samo je nekoliko ubogih muškaraca, žena i dece prebirao po pepelu u nadi da će pronaći nešto iole vredno, što vatra nije uspela da uništi. Kraj jednog zida ležao je veliki štit sa grbom porodice Kinski, oprljen i pocrneo od čađi. Neko vreme, Jure je zurio u lepo heraldičke simbole i slike koje su se nazirale ispod sloja gareži. Onda je kratko odmahnuo glavom i pogledao u oči svog gospodara.
„Šteta što nije manji“, reče ovaj, „da ga poneseš kao uspomenu. Ali, možda je i bolje tako. Vreme je da zaboraviš i ovo mesto i ovaj život. Čeka nas dugi put.“
Kad je sunce visoko odskočilo nad razvalinama nekada gorde kuće Kinski, jahači su bili već daleko.
Autor: Goran Skrobonja
Mogućnost interakcije sa drugim igračima kroz poruke koje se mogu ostaviti u igri u obliku natpisa na kamenu jedna su od omiljenih zanimacija među igračima. 
Šonetu odajem priznanje na detaljnom istraživanju vojne opreme i oružja. Kako mi je i sam rekao, trebalo mu je godinu dana da sve prouči i da prione na rad. Oružja i opreme su detaljno opisane, kao i način funkcionisanja, u čemu prilog idu fusnote koje je ostavio upoznajući nas sa modelima svakog oružja.
ŽANR: 
