Blog

Okean na kraju puteljka Nil Gejlmen

Posted on by Elena Alexandra

„Saseks, Engleska. Sredovečni čovek se vraća u svoj detinji dom kako bi prisustvovao sahrani. Iako je kuća u kojoj je živeo odavno porušena, nešto ga vuče ka farmi na kraju puta gde je, kada je imao sedam godina, susreo izuzetnu devojčicu po imenu Leti Hempstok i njenu majku i baku. Već decenijama nije ni pomislio na Leti, a ipak, dok sedi iza oronule stare farme pokraj jezerceta, za koje je ona tvrdila da je okean, preplavljuje ga nezapamćena prošlost. A ta prošlost je isuviše čudna, zstrašujuća i opasna da bi se bilo kome desila, a kamoli malenom dečaku.

Četrdeset godina ranije neko je počinio samoubistvo u ukradenom automobilu na toj farmi na kraju puta. Ta smrt je, poput vatrometa, pripalila fitilj i odjeknula na nezamisliv način. Oslobođen je mrak…“

Pođimo od predpostavke da se neko po prvi put sreće sa ovim autorom i pita se da li je vredan čitanja (znam da su obožavaoci ovog autora sad vrisnuli u neverici ali dešava se da neko tek otkriva bisere pa da im se nađemo).

Sam naslov pomalo odiše romantizmom ili asocira na dramski zaplet pa bi ljubitelji psihološkog horora sa elementima epske fantastike možda odustali. Međutim, ova knjiga u sebi krije perfektnu višeslojnu priču. Možete je čitati kao jedno zabeleženo sećanje na neiscrpnu maštu koju je proizveo jedan u biti nezadovoljan ili nesretan dečak. Kao hororističnu bajku. Ili, što je zapravo ono što knjiga krije, jedno traumatično sećanje na detinjstvo koje je um deteta pretočilo u nešto van granica mašte. Da pokuša da objasni, opravda ili razume. Autor iz prvog lica naglašava da usamljeni dečak kome niko ne dolazi na rođendane provodi svoje vreme zaronjen u mitske epove i prašnjavu istoriju drevnih naroda. Da živi izolovano, nema neki odnos sa mlađom sestrom koja je poprilično iritantna i roditeljima koji iako naizgled fini nemaju baš puno učestvovanje u njegovom odrastanju. Njegova interesovanja su ga zapravo spasila pravog značenja traume koju je preživeo.

Finansijski teret ovu porodicu dovodi do tačke da se njegova soba iznajmljuje, jede se zagoreo tost da se ne bi bacio a majka pronalazi posao (pričamo o šezdesetim pa je razumljivo da je tada žena uglavnom po ruralnoj Engleskoj bila domaćica). I sve bi na očigled bilo jednostavno i prosečno da na kraju puteljka nije postojala farma prekrivena kravljom balegom po tlu na kojoj tri ženske osobe obitavaju u vrlo čudnom konceptu. Isprva mu je zanimljivo da one znaju sve unapred, da govore čudne stvari ali i da na farmi ugošćavaju raznorazne entitete koji su prilično opasna drevna bića pre postanjka sveta nastala ali ih one doživljavaju vrlo opušteno (toliko da se devojčica bavi njima kad ih treba upristojiti). Farma je zapravo došla za njima. A njihov topli dom je prepun antike. Bez struje i modernih pomagala pa sve do garderobe i kozmetičkih inovacija iz raznih epoha. Ali nemojte da vas to prevari da je ovo dečija knjiga.

U potpunosti ga ove dame prihvataju pod svoje okrilje. Ubrzo shvata da su one starije od samog vremena. A da sva čudovišta koja su pokušala da ga se reše obitavajući u ljudskom i neljudskom obliku, osećaju ili emociji nekako potiču od njega samog i ljudi koje zapravo poznaje. I da su darovi u vidu novca, uspeha, slave posebno u vremenima očaja, uzrok razdora. A njima se bića služe obilato.

Princip dama sa farme je zapravo prikaz trostruke Boginje (devojčica je samo naizgled devojčica i kao što rekoh daleko je ovo od bajke), taj puteljak je ona krajnja tačka (ili početak vremena i životnog puta) a jezerce je svesno, tvrdoglavo i prvobitni okean poput vode života. Ovo je graciozno izvezena priča, perfektnog pripovedača o borbama u nama samima. Samokrivnji jednog zanemarenog deteta, nasilju u porodici, preljubi oca i njegovom zlostavljanju pa čak i zamalo čedomorstva usled ludila odraslih koje glavni lik pokušava da objasni detetu koje je to proživelo u njegovoj ličnoj prošlosti. Jedino što deluje bajkovito je opis svega što ga je pogodilo, usadilo mu se u srce i na kraju ga ohladnelo. One govore drevnim, prvobitnim jezikom same istine koji ostvaruje sve što izgovori. One premeštaju zvezde i vode računa koliko lisica fali na Zemlji. A samo Leti može da napusti granice farme, jer samo dete može da pređe granice koje mu još uvek nije sputalo odrastanje. Ta farma je njegovo srećno mesto na kome se oseća bezbedno (ovo srećemo i u „Kolibi“ Vilijema Pola Janga koji sa nekom posebnom percepcijom pokušava da živi sa gubitkom tražeći lek za bol i tugu na imanju Božije kolibice kao i odgovor od Boginje, zašto?). One gaje krave, muzu mleko rano izjutra i skoro sve u ovom delu neodoljivo podseća na mitološke priče. Ono nešto duboko, praiskonsko u nama.

Primera radi, analiza novčića koji ga je zamalo udavio u grlu jednog jutra dok je još spavao, a koji je izvela staramajka sa farme tehnikom slušanja, lizanja i mirisanja istog. Preispitivanje svim čulima u potrazi kroz prošlost za objašnjenjima čest je prikaz u ovoj knjizi (poput mirisa koji nas automatski pošalje nekuda u glavi) kao i činjenica da ne samo da se dve osobe ne sećaju iste stvari na isti način nego se i jedinka nekih stvari seća na više različitih načina tokom života:

„Dobro pitanje, dušice. Uglavnom na osnovu stepena otpuštanja elektrona. Moraš izbliza da sagledaš da bi video elektrone. To su oni mali prcvoljci što izgledaju kao da se osmehuju. Neutroni su ti oni sivi, što izgledaju kao da se mršte. Ovi elektroni su malo isuviše nasmejani za 1912, pa sam onda proverila ivice slova i glavu starog kralja, i sve je bilo za nijansu preoštro i novije…“

Dirljivih momenata ima dosta. Od potrage za zaštitom boginje koja ume da prekroji tkanje stvari i vremena provlači se svaka molitva koju je ikada čovek uputio tražeći zaštitu same sile da promeni tok stvari. Bilo mi je teško dok sam to čitala jer to nije samo mitski prikaz već unutrašnja molba deteta da se nešto izbriše u postojanju makar fizički, posebno jer se boji za sopstveni život i ne razume naglu promenu svog roditelja, zaštitnika. Ipak u njemu ima snage da iako će oprostiti neće zaboraviti. Neskrivajući svoje slabosti otvoreno govori o umokravanju od straha. Heroji njegovih knjiga kojima se divio su zapravo bile heroine i on je nekako poželeo jednu takvu, hrabru devojčicu da ga zaštiti. Pronašao ju je u Leti.

„Ako ovo spalim“, upitao sam ih, „znači li to da se sve ipak stvarno desilo?…“

„Šta ti želiš?“

„Želim da se sećam“, rekoh. Jer meni se dogodilo. A ja sam i dalje ja.“

U spremnosti da umre dečak prikazuje onu krajnju granicu u kojoj je čoveku zaista svega dosta do te mere da mu je svejedno. Nudeći sebe izgladnelim čudovištima praznine koji su počeli da gutaju nebo i zemlju pokazuje svesno žrtvovanje kao krajnji iskaz humanizma (sebe za druge). Ali i prazninu koja je ostala u njemu. Zveri koje su težile da mu isčupaju srce jasno govore o onome što ostaje iza trauma. Pustoš, potisnuto sećanje ili pak isuviše živo da bi poništilo podizanje zidova, nepoverenje, samokrivnju i nametnutu krivicu, samosramotu i hladnoću koja proizilazi iz samoodbrane žrtve. Preživeo je haos. Doživeo je raspade, samoubistva, pokušaje ubistva, zle ljude, izdajnike vrednosti koje su mu bile sve, nerazumevanje i odbacivanje nakon naizgled srećnog početka svog života. Sakrio se u nadi kroz Boginju i onu praiskonsku težnju da se potegne neko iznad svega, duboko želeći da se vrati na početak svog puta, puta kraj jezerceta.

Prisećajući se potisnutog detinjstva zapravo je u svom srcu nazvao stvari pravim imenom. Suočio se iako njegova Leti još uvek spava i probudiće se nekad, kažu uskoro, kad bude spremna i kada završi sa mestom na kome se krije. Kad on bude spreman da prihvati traumu deteta u sebi. Kad bi se zapitao da i je njena žrtva bila vredna dobio bi odgovor da jeste jer je to omogućilo njemu samom da živi. Princip trostruke Boginje je njegova zrelost i buduća starost dok dete spava nakon svega što je doživelo, ušuškano u kakvu takvu sigurnost potisnuća.

„Mislim da ti ide bolje nego kada smo te poslednji put videle. Za početak, raste ti novo srce.“

I kako Staramajka jednom reče, on je dolazio tu više puta ali je birao da se tih dolazaka ne seća. I svratiće još ko zna koliko puta. Dok se dete u njemu konačno ne oseti oslobođeno.

Ova knjiga je više od knjige. Bolan prikaz jednog zlostavljanog dečaka i sveta sa druge strane nebeske granice koji ga je održao da istraje. Koštalo ga je srca zbog drugih ali jednom…jednom će se Leti probuditi. Kako autor voli Narniju, ovde se oseća blagi dašak iste, doduše pre u okvirima pretpostavke koju smo mogli videti unutar serije „Mađioničari“ gde je navodno bilo neprimerenih postupaka prema nezaštićenim dečacima koji su u neku sličnu Floriju pobegli u svojoj mašti.

Autor ima pitak pripovedački dar, jasne prikaze i poentiranja kako u romanima tako i u zbirkama priča. Ako uzmemo u obzir da pred sobom imamo oca „Koraline“, „Američkih bogova“, „Nikadođije“, „Upozorenja o sadržaju“, „Anansijevih momaka“, „Zvezdane prašine“, „Vukova u zidinama“, „Knjige o groblju“, „Srećom, mleko“…, „Uspavana i vreteno“, „Dim i ogledala“,“Krhke stvari“,“5“…u milionskim tiražima, pretočeni u serije ili filmove kao i mnogih filmskih i tv scenarija, jasno je šta svet misli o njemu. Njegov „Sendmen“ (kažu, najveći ep u istoriji stripa) je presedan kao i nagrade Hugo, Nebula, širli Džekson, Lokus i Bram Stoker. Čitao je svoje priče u Karnegi holu i Sidnejskoj operi. Piše za decu kao i za odrasle (ili u njegovom slučaju zajedno).

„Dirljiva, rečita i zastrašujuća, besprekorno ispripovedana bajka koja nas podseća u kojoj meri iskustva iz detinjstva oblikuju naše živote.“ – Kirkus revija

„Ovaj predivno napisani roman zariće svoje kandže u vas i neće vas pustiti još dugo pošto ga pročitate.“ – Nju Jork post

Ocena 10/10

S ljubavlju, Elena Alexandra

SEZONA LOVA I PONEŠTO O LJUBAVI

Posted on by Redakcija

Tog savršenog jutra skoro savršenog dana izgledalo je kao da ništa ne može poći naopako. Sunce je sijalo jarko kao još nijednom te godine, što je značilo da je ljeto konačno na pomolu. Vjetrovi od prije dva dana više nisu duvali, i sve bi bilo potpuno savršeno za njegov planirani izlet na plažu sa djevojkom – da je i djevojka bila s njim. Par sati prije zore savršeno nečujno se iskrao iz kolibe, čak toliko nečujno da se njegov brat – koga je smatrao radarom za sve vrste pokreta čak i dok blaženo spava – nije ni promeškoljio. Za laganu šetnjicu kroz selo nije mu trebao neki poseban razlog, čak ni za šunjanje oko kuće Larinih – svi su znali za njihovu ljubav. Ali samo su Nira i on znali za planirani dogovor da rano ujutro odu do plaže, te se iznenadio vidjevši njenog oca kako opušteno oštri set nožava na pragu.

– Nije da baš gutaš knedle, je li, sinko? – oslovi ga ovaj, ovlaš ga pogledavši. – Nira je ustala, ali sam joj rekao da si mi potreban za danas. Siguran sam da će biti još lijepih dana.

– Svakako – potvrdio je, ne znajući šta bi uopšte rekao.

Stari Nima važio je za najoštroumnijeg u oblasti ( koja je, usput, brojala pet sela duplo većih od njihovog), i bio je prvi koji je zapravo primjetio i primio k znanju da se on i Nira vole. Jednog dana ga je samo odveo u stranu, rekavši da im dozvoljava druženje, ali će svoj pristanak dati tek kada se uvjeri da je on zaista dobar mladić dostojan na prvom mjestu svoje kuće, pa tek onda njegove kćeri. Nije znao kako je izgledao tada, ni da li je oprezno gutao knedle, ali riješio je da danas, ma šta Nima htjeo od njega, ne pokaže ni trunku slabosti – ako se njegovo povremeno nerviranje na neprestana zapitkivanja može tako nazvati. Ali izgleda da Nira ovog jutra nije bio raspoložen da bezuslovno traži odgovor. Samo ga je jednom odmjerio pogledom, prekidajući s poslom tek da uzme drugi nož. Bila su to duga, oštra i zakrivljena sječiva, nimalo nalik onima koje su ponekad upotrebljavali za ribolov. Ukrasi na drškama bili su vijugavi, prošarani slovima koje je poznavao, ali nepoznatog jezika. No, nije pitao ništa, odavno naučivši da su Lare najtvrdoglavije osobe koje je do sada sreo, a on nije htio rizikovati da makar i malo poremeti šanse da iz predstojeće debate izađe čitav. Pokušao je pogledom prodrjeti kroz tamu prozora, no izgleda da je Nira stvarno poslušala svog oca i otišla na spavanje.

– Poslao sam je Kinima, nju i Rinu – Lara je prstom odmjeravao oštrinu jednog od pet noževa.

– Zašto? Šta se dešava? – ako ništa drugo, preko ovoga nije mogao preći mirno.

Možda Nima planira da ga zakolje u odsustvu svojih kćeri, tek kao odgovor na njegovo prošlonedeljno obilaženje šume sa Nirom. Vratili se se jedva prije zore, ali nadao se da to Nima neće shvatiti kao što bi većina očeva shvatila.

– Poslao sam Kirnu jednu poruku. Neki zao vjetar je bio ovih dana u vazduhu.

Klimnuo je glavom, kao da i sam shvata neophodnost remećenja seoskog života zbog moguće prijetnje u vjetru. Na kraju krajeva, ovo je ipak bila bolja solucija od njegove zamisli.

Čovjeku je trebalo pola sata da potpuno osposobi noževe. Ustao je, široko se protežući.

– Hajde, dečko – ubacio mu je par noževa u ruke, dok je svoje zataknuo za pojas i u čizmu. Na mladićev upitan pogled sleže ramenima i reče:

– Ne zna se šta ćemo naći na obali. Opreznosti nikada dosta.

– Da, pretpostavljam – progunđao je, spretno učvrstivši drške za pojasom. Nije bilo mladića u selu koji nije znao baratati noževima, mada uglavnom onima za čišćenje ribe i deranje kože divljih nimana, ali nije mu bilo baš najjasnije zašto mu je Nima dao svoje noževe.

Znao je da im predstoji sat vremena po zelenoj travi i onda još četvrt sata po oštrom kamenju prije nego što im noge dotaknu sitni pjesak obale. Ali Lara nije bio raspoložen za obazrivo održevanje ravnomjernog koraka – iz nekog razloga, bio je u žurbi.

– Ne pitaš zašto idemo sami? – upita čovjek malo kasnije.

– Zašto? – slegnuo je ramenima. – Meni je svejedno.

– Da znaš da meni nije – protrljao je ruke u neizvjesnom pokretu zadovoljstva i želje da udavi nekoga. – Svi ostali su samo gomila smutljivaca. Čak i Kirn zna samo da nadigne dreku, ali ni on nema neke posebne veze s mozgom – najednom ga oštro pogleda ispod oka: – Nadam se da ti imaš?
Da je bilo ko drugi bio u pitanju, odgovorio bi da se svako jutro čuje sa svojim mozgom, i da možda ponekad popiju čaj zajedno, ali u ovom slučaju smogao je dovoljno zdravog razuma da ispusti jedno poluglasno “Hm“ i da se nada da je zvučalo u stilu “to drugi treba da ocjene, a ja radim onako kako mislim da treba“.

Da li je Nima bio zadovoljan takvom vrstom poluodgovora, nije znao jer je čovjek požurio ispred njega, a on se i nije baš potrudio da ga stigne. Hodali su jedan iza drugog u, bar za mladića, kratkotrajnoj tišini.

– Vidim da ništa nisi pripremio za izlet. Planirao si nešto tamo da uloviš za ručak?

Ruku na srce, njih dvoje su planirali samo da odgledaju izlazak sunca zajedno, i to pored stjenovitog ušća Planora, iza čijeg je kamenja još juče ostavio ćebe u slučaju da Niri bude hladno – ali nije planirao da to kaže njenom ocu.

– Zašto da ne? – odgovorio je. Bio je brz i vješt, i mislio je da bi mu liv na brzaka uspjeo – ako bi bilo pootrebe za tim.

Nima samo odmahnu glavom, očigledno smatrajući da to nije dovoljno, ali, za divno čudo, ništa nije rekao. Mladić bjesno stisnu usne – mrzio je osjećaj da se vječito nalazi na nekom ispitu. No, nije mu promakla pohvala još na početku, mada zapravo nije bio siguran da nije u pitanju samo pokuda na račun ostalih. Iznenadio se kada ga čovjek zaustavi u podnožju kamene kosine, položivši mu ruku na rame.

– Han – poče, ozbiljnog lica, – ti i Nira se volite i ja to poštujem. Mislim da ste – kako ono seoske babe kažu – stvoreni jedno za drugo. Svoju kćerku znam, a sada znam i tebe. Ako je zaprosiš, još ovog ljeta se možete vjenčati. Ali – upozoravajuće je podigao kažiprst, – hoću da sagradiš kuću. I neću da mi bazaš po svijetu u potrazi za pustolovinama. Svi ste vi mladi isti.

Skoro da se nasmijao, i mora da je njegov napor da ostane ozbiljan bio vidljiv i narogušenom čovjeku, jer se i on opusti. Osmjehnuo se.

– Nisi valjda mislio da vam neću dozvoliti da se uzmete?

– Imam vašu dozvolu? – upita Han. – Nećete se predomisliti?

– Bez obzira šta ti rekao, je li, momče? – nacerio se. Naravski da neću. A sad da čujem!

– Mi bismo i tako bili zajedno.

Han je bio odlučan, i nije se kajao čak ni što je to rekao. Čovjek mu samo mahnu da nastave dalje, ponovo se trudeći da prednjači jer mu se oči iznenada ovlažiše. Primjetio je on (i te kako!) poglede koje su mu Henori upućivali svaki put kada bi pričao sa mladićem. Trudio se da bude strog i objektivan, ali protiv ljubavi nije mogao. Dostojno je poštovanja bilo što su to i Henori shvatili. I što su mladi toliko izdržali pod pritiskom zavađenih porodica.

I bio bi to, sve u svemu, skoro savršen dan – da nije bilo prizora koji ih je dočekao kada su proturili glave preko kamenja.

Od razvaljene olupine broda u ovom plamenu izlazećeg sunca jedva da je ostalo nešto mokrih dasaka na obali, dok se znatnija količina škripave drvene građe nalazila zaglavljena između hridi i talasa. Malo pocjepanog jedarskog platna klobučalo se tu i tamo duž obale, ali činilo se da ništa više od toga neće naći. Kontura brodskog kostura, pa ni sama krma, a kamoli bočne daske na kojima su sa nadali naći ime broda više nisu bili u životu.

Nima pognu glavu, izgovarajući molitvu od koje je Han načuo samo par riječi:

“…biće mora uzelo ih je za stanovnike i sluge. Gonor, budi im milostiv.“

Znači, to je bila ta nesreća koju je stari osjetio u vjetru! Malo šta bilo je ovdje da se pokupi, i nikoga kome bi pružili pomoć.

– Bespotrebno sam uznemirio selo, izgleda – Nima će najzad.

– Juče ovdje nije bilo nikakvog broda – mladić je oštro pregledao obalsku liniju, nikako se ne mireći da je toliko života u jednoj noći izgubljeno. – Bolje da pretražimo, možda nekom treba naša pomoć.

Čovjek ga odmjeri pogledom, ali nije imao ništa protiv prijedloga. Ni samom mu se nije tako lako odustajalo.

Han je znao, tj. pričali su mu da su neki brodovi imali promjer više i od pet stotina stopa, s ogromnom nosivošću, a ratne galije bile su predviđene za smještaj i više od dvije stotine ljudi. Pitao se kakav je ovo brod bio i koliko je putnika imao. I koje su sve zemlje oplovili. Činilo se nezamisivim da toliko znanje, umijeće i snaga propadnu u jednom trenutku.

Krenuli su na suprotne strane, Han vođen nekim čudnim osjećajem da njegove akcije nisu uzaludne. Pažljivo je gledao, a onda poče lagano da pjevuši Kad zaspu anđeli, misleći da će preživjelima biti lakše da se pokažu ako se ne budu bojali. Ko zna i kojim jezikom govore, no on je čuo da se u mnogim zemljama pjesma smatra univerzalnim jezikom mira.

Nakon nekog vremena bio je siguran da je Nima odustao i da pokušava umom prodrijeti do njega i javiti mu da odustane. Odgurnuo je potisnute sugestije potpuno u stranu, progunđavši u uvijek prisutni vjetrić:

– Pusti me, stari. Sjedi tamo i čekaj me.

Odlučio je da makar ode do ušća – nije bilo smisla ostaviti ćebe da trune, izgleda da je i tako čitavu noć padala kiša.

Spretno je preskočio stijenu koja je razdvajala ušće Plenora od ostatka plaže, lagano se uspravljajući dok mu se osjećaj za čudnovato naglo pojačao.

Muškarac je bio leđima naslonjen na stijenu a žena je ležala do njegovih nogu u podnožju stijene. Muškarac s naporom podiže glavu i pokuša nešto reći, ali ga mladić nije razumio.

– U redu je – reče, užurbano se provlačeći do njih. Oboje su bili mokri do gole kože, muškarac očigledno u groznici a žena u nesvjesti.

– Gdje su ostali? – pitao je, dlanovima opipavajući vrelo čelo muškarca – činilo se da je on u većoj opasnosti od žene koja je bila potpuno hladna, možda čak i mrtva.

Muškarac se pokušao oteti, ali nije imao snage. Zabacio je glavu na stijenu, teško dišući.

Ćebe je još uvijek bilo suvo i na njega je nabacao sve dragocjenosti koje je mogao naći. Kada je čovjek pokušao da se pobuni, Han je isukao jedan od Niminih noževa i prerezao mu grlo.

“Stari, bolje ponovo alarmiraj Kirna. Kod Plenora imamo plen“, poslao je misli.

Žena je bila lijepa i bez svijesti. Dobiće dobre pare za nju kad karavan robova ponovo navrati. Za selo sakupljača uvijek je bila sezona lova.

 

Autor: Sneky

OBMANA

Posted on by Redakcija

Oluja je bjesnila dok su se čovjek i Vilenjak borili u noći, pod uvijajućim krošnjama drveća. Talasali su prirodnim elementima, ravnopravni u Moći. Tj. Čovjek je koristio sve što je mogao, dok se Vilenjak potrudio da pokaže samo onoliko koliko mu je bilo dovoljno da parira protivniku bez imalo naprezanja. Ponekad bi pao i neki udarac fizički zadan, ali nijedan nije koristio drugo oružje osim uma. Vilenjak se divlje smijao uživajući u radosti borbe, dok je Čovjeka obavijao hladni znoj nelagode. Ali radio je ono što se moralo, i nije žalio.

– Šta može jedna malena Volja da uradi protiv svega ovoga? – povika Vilenjak raširivši ruke, pustivši da mu vjetar povuče kapuljaču i raspe dugu plavu kosu. Bio je toliko arogantan da se nije riješio ni palšta prije borbe.

Čovjek zadrhta, shvativši da uzrok oluje stoji pred njim, umotan u talase tamnog ogrtača. Zaurlao je od gnušanja zbog nasilnog akta nad prirodom i udario svom snagom.

Borili su se do jutra, a lagano jenjavanje oluje Čovjeku je obnavljalo upornost, kao i nadu da će iz ovog sukoba izaći kao pobjednik.

U zoru je stajao nad palim Vilenjakom.

Ovaj se smijao, čak i dok je klečao, neukrotiv u svojoj veličanstvenosti. Nije ga plašila prijetnja nasilne smrti, iako je to bio jedini način na koji su Vilenjaci ikada umirali kroz sve ove cikluse.

– Nećeš me ubiti, Čovječe – mirno reče, razveseljen nevjericom svog protivnika. – Suviše sam ti potreban.

– Pusti da ja odlučim o tome – režeći će Čovjek.

Vilenjak sleže ramenima, nastavivši da ga gleda. Ali udarac nije padao.

– Da li će pomoći – ponovo poče, sam se sebi smijući, – ako obećam da neću tražiti osvetu?

Čovjek je shavatio da je očigledno da ne želi da ga ubije.

– Ne postoji ni jedna zakletva koju bi ti mogao dati a u koju ću ja povjerovati – još jednom je podigao mač, sječivo je bljesnulo – i opet se zaustavilo.

Vilenjak je prošaputao nešto, psovku možda, ali prepoznao je riječi koje su označavale predmet njegove duge potrage. Nije mnogo ljudi znalo tongle, zajednički jezik ljudi i Vilenjaka drevnih vremena.

– Šta ti zapravo znaš? – prasnuo je.

Vilenjak ga ponovo pogleda.

– Navikli ste na priče o nama u kojima smo ništa osim divljih životinja, vođeni pohlepom, mržnjom i uništavanjem. Zbog navodnog dara bogova u Moći, imate razlog da nas mrzite.

– Bogovi?! Postoji samo jedan Tvorac Univerzuma!

– Slažem se, ali nećemo se baviti teologijom – ponovo se osmjehnuo, mada je to više djelovalo kao trzaj usana. – Rekao sam ti da su to samo priče.

– Bajke obično pričaju poraženi – presjekao ga je riječima. – Hoću da položiš oathmade.

Našao se na nogama, ustuknuvši od iznenađenja i nevjerice. Bila je to još jedna ‘bajka’, priča bez osnova, i sada nije služila ničemu.

– U redu – prošaputao je, pitajući se da li će biti u stanju da održi obećanje dato samom sebi.

Čovjek skide kožni štitnik sa podlaktice, baci ga u vis i presječe na pola zamahom mača. Jednu polovinu je uhvatio, dok druga pade pred Vilenjakove noge.

– Da čujem riječi, onda – nemilosrdno je zatražio.

Sagnuo se do polovine štitnika koja je sada više ličila na narukvicu. Izgovorio je neke riječi na vilenjačkom dok ju je stavljao, nešto za šta je Čovjek mislio da mu od sada daje poslušnika.

– Pretjeruješ – reče kada je i Čovjek navukao svoju polovinu. – Oathmade ne služi ničemu.

– Pusti da ja odlučim o tome – namrgođeno ga pogleda, možda zato što nije mogao da osjeti moć koja bi trebalo da djeluje. – Šta znaš o Sivoj Lobanji?

Najgora vrsta mentalnog zarobljeništva koja je mogla da se smisli kroz vijekove bila je otjelotvorena u legendi o oathmadeu. Bila je najcrnja hereza i najgora stvar koja se mogla uraditi protivniku. U pričama, osobe svezane tom zakletvom obično su radije molile za smrt. Pričalo se da individualnost na kraju iščezava i da ne ostaje ništa do prazne ljušture.

– Znam da Siva Lobanja ne pripada ljudima – namrgođeno je odvratio, ne mogavši da vjeruje da su ljudi toliko okrutni i puni mržnje, dok je njegovu neraspoloženost Čovjek pripisao djelovanju oathmadea.

– Otkud ti ta ideja?

– Samo ljudi su glupi i slijepi u surovosti, a njima se Moć ne pokorava – odbrusio mu je, davši mu na znanje kakav će njihov odnos od sada biti.

Kao da je tek tada shvatio šta je uradio, Čovjek pognu glavu. Da je u njemu bilo više saosjećanja prema Vilenjacima, možda bi se izvinio. Ovako, samo je ponovio pitanje.

 

Autor: Nisam čovjek

Džon Konstantin – Liverpulsko kopile svetske klase

Posted on by Sofija Grebenarović

*Ovaj tekst ima psovke. Nije mi žao. Upozoreni ste.*

Ako ste ikad voleli ili bili privučeni likovima antiheroja, verovatno ste već čuli za Džona Konstantina, demonologa, egzorcistu i povremenog korisnika mračnih veština. Ako niste, verovatno bi vam ovo kopile iz Liverpula reklo da odjebete jer nema šta da se vidi ili pitao da li imate cigaru. Šanse su 50-50% za obe situacije. S njim, nikad niste zasigurno, osim da je pijani šupak u kišnom mantilu. Budući da ga nije lako uloviti, i da smo usred pandemije, morala sam da prizovem sukubu ispijanjem viskija ,,Kraljica Margo“, svoju drugu stranu. Odjebao me je. Obećala sam mu vinjak, pljuge i mogućnost igranja sa psom. Psovke su se čule i pre nego što je iskočio iz portala nasred moje moje sobe, pa je, uz vinjak i pljuge, pristao na intervju i počeo da mi gnjavi kuče.

S – Sukuba, K – Džon Konstantin

S: Dakle, liverpulsko kopile, kaži mi nešto o sebi?

K: Dok teče cirka, može. Rođen sam u Lankaširu, 1953. od mame Marie Ann i oca Thomasa. Mama je umrla na porođaju, a brata blizanca sam zadavio pupčanom vrpcom. Ćaća nije bio zadovoljan ishodom pa sam dobio nadimak ,,Ubica“. Imam i sestru Cheryll koja me je često čuvala kao klinka, ali se udala za idiota kome je sekta sjebala mozak, i rodila Gemmu, moju nećaku. Super priča za upoznavanje, zar ne, srce?

S: Suza mi je krenula. Kad si stupio na scenu i počeo da se baviš ,,zanatom“?

K: Nakon divnog detinjstva (sarkazam) i još lepšeg školovanja (sarkazam), počeo sam da skupljam sve vezano za okultno, od knjiga do „Ruke Slave’’. Upoznao sam Ann Marie, Richie, Chas, Judith, Kit, Zatannu, oformio neuspešan pank bend sedamdesetih, pljugao, drogirao se, pio, svirao i zezao se. A onda je došla noć u Newcastle-u….(odlutao)

S: Noć u Newcastle-u?

K: Nebitno. Onda sam se dohvatio slučajeva koje drugi nisu hteli jer sam bio toliko baksuz da se nađem tu. Usledio je susret s „The Swamp Thing“ 1985. koju ja volim da zajebavam nazivom Zelenko jer je prznica. Ipak, marim za njegovo bilje pa sam postao zaštitnik njegovog carstva i ,,pozajmio“ mu telo da bi mogao da postane ćaća. Nadam se samo da je bolji od mog…

S: A Zatanna i „Ravenscar“?

K: Lepo si informisana, sukubo, ali za privatnije informacije bih poljubac ili vinjak.

S: Vinjak ti je na stolu pa se posluži. Pokušaš li nešto, izbošću te.

K: Pošteno. (uzima flašu, čašu ignoriše) Pošto je Zatanna mag kao i ja, to nisam morao da krijem ali moralisanje i guranje glave u pesak me je smaralo. Ipak, voleo sam je. A kad ja nekog volim, postanem još veći šupak, jer mogu da ih povredim ili će ih povrediti zbog mene. Stalna prepucavanja su učinila da se udaljimo, sve do borbe s Darkseidom.

Što se tiče „Ravenscar-a“, srce, to ti je psihijatrijska bolnica u koju sam se sam prijavio. U mom životu i poslu, postoje noći koje prosto želiš da zaboraviš, ljude koje bi da opet zagrliš i zamoliš za pomoć, život koji bi hteo da prekratiš, ali ni elektro-šokovi, ni lekovi ni bihejvioralna terapija nisu uspeli. Posetio sam bolnicu nekoliko puta, ali nikad nije upalilo. Jebiga, uvek sam bio specijalan. (kezi se i namiguje)

S (izvijam obrvu): Žao mi je zbog…toga. Da li si nekad sreo ostale poput tebe?

K: Kretene, misliš? Jesam, naročito tokom bitke s Darksajdom – tu su bili Batman i njegova usvojena deca, Wonder Woman, Superman i Lois, Teen Titans, Green Lantern, Flash, Shazam, Boston, Orchid, White Canary, Doctor Fate. Nisam se uklapao, ali su nam interesi ponekad bili isti.

S: A ti interesi su?

K: Da sačuvamo naše kretene od drugih kretena. Doduše, ja sam to i ranije radio, bez nekih specijalnih moći osim one jebene demonske krvi u mom telu zbog koje se brzo oporavljam, ali eto, ako nemam plašt, nisam superheroj. Drago mi je što nisam, jer jebeno smaraju i ne umeju da se zabavljaju.… „Ne možeš ovo, ne možeš ono, bla, bla, bla…“ Nekako sam se pojavio u zbirkama „Justice League: Dark“, „The New 52“, „Deceased“, „Sandman“, „Books Of Magic“, „Batman: Secret Origins“, „Batman: Damned“ i „Brightest Day“, ali su mi draže „Hellblazer“ i „Constantine: Hellblazer“. Onaj Gejmen mi je uvalio pušku da pomažem Snu, ali sam se makar tad rešio košmara, srce.

S: Ne zovi me srce. Samo ti nastavi da piješ. Kako su te uhvatili u sve to? Postoje i neki filmovi, koliko sam čula…

K: Gledao sam svoja posla kao i obično, lepo se provodio, kad tu iskoči jedan animator, pa crtač, pa igrice poput „Batman: Arkham Knight“, pa glumci – visoki crnokosi Azijat i jedan plavokosi. Na plavokosog sam izbečio oči jer je ličimo k’o jaje jajetu, iako se zvao Matt Ryan. Onaj drugi je Reeves, Reeves…..(pucka prstima ne bi li se setio imena)

S: Keanu?

K: Da, taj. Vidiš kako znaš. Što ti je pas maza….(pas se izvrnuo na leđa pa se umiljava)

S: Koje su ti sposobnosti?

K: Zavisi za koje si zainteresovana. Dopadam li ti se, srce?

S: A kako se tebi dopada razbijena vilica?

K: Ccc, dobro, de. Ok, Natprosečno sam zgodan i inteligentan (namig), posedujem sposobnost telekineze, hipnoze, eskapizma, teleportacije, između ostalih, i nešto malo magije. Mada, ako ćemo u poverenju, što se tiče magije, svaka pička to može. Što se tiče tuče, nisam najbolji pa mi je drago kad je Čez pored mene, ali mogu da se snađem.

S: Demoni, magija, superheroji, Pakao, Raj, Bog… Imaš li ti i trenutka mira?

K: Jok. Iskreno, jednom toliko puta sam zajebao demone, da se useravam od straha pri pomisli od toga šta su mi spremili dole. A dole idem sigurno, osim ako ne iskoristim sve što imam u arsenalu.

Odustao sam od svega ostalog. Zašto? Jer ja sam taj koji, pušeći, izlazi iz ulice, obučen u aroganciju i kišni kaput.

Ja sam taj koji će tvom demonu pljunuti u lice i šutnuti ga u jaja. Svojim putem hodim sam, jer veruj mi – ko je dovoljno umobolan da me prati?

S: Nek’ti je sa srećom onda, Džone Konstantine.

K: Svojim životom sami upravljamo, ali malo sreće nije na odmet, sukubo. (otvori portal u zidu i nestade).

S: Čuvaj se, Džone. Pakao te želi, Raj te ne bi primio, a Zemlji si potreban.

Supermen protiv Supermena – Šta nam je donela nova „Liga pravde“

Posted on by Eleonora Ranković

Kako odnedavno možemo pogledati i drugi film pod naslovom „Liga pravde“, odlična je prilika da ga uporedimo sa prethodnim ostvarenjem. Podsećamo, ovi filmovi insipirisani su istoimenim stripom DC Univerzuma. Režiranje „Lige pravde“ iz 2017. godine započeo je Zak Snajder, ali je sticajem okolnosti morao da ga prepusti Džosu Vidonu. Nakon izlaska filma mišljenja su bila podeljena. Pohvale su uglavnom išle na račun glumačke ekipe, ali i scena akcije koje su obeležile ovo ostvarenje, ipak čini se da su preovladale negativne kritike, usmerene na radnju, zaplet, nerazrađene negativce i SGI. Kada je do javnosti stigla informacija o postojanju dodatnog montiranog materijala, javila se i ideja o realizaciji Zakove početne zamisli, što se i dogodilo nakon kampanje “Snyder’s Cut” 2019. godine.

Dakle, pred nama su danas dva filma proistekla iz istog materijala. Šta nam je Snajder doneo što Vidon nije? „Snajderov rez“ počinje kratkim prisećanjem na dešavanja iz filma „Betmen protiv Supermena“, ponavljanjem scene kada Supermen umire. Kada to uporedimo sa filmom iz 2017, čini se da Vidon bira kraći ali efektniji način da nas podseti da mirna i topla priroda Supermena više ne štiti Zemlju. Prikazuje nam Supermena koji je još jednom pomogao ljudima, a koji strpljivo odgovara na dečija pitanja. Baš kada je zaustio da nam kaže šta najviše voli na Zemlji, Vidon pravi rez. To je vrlo efektan način da izazove radoznalost gledalaca, čemu doprinosi i kratko zatamnjenje, koje dodatno odlaže razvoj radnje, ali nam i daje vremena da se dosetimo šta bi to moglo biti. Snajderova retrospekcija nas motiviše da kreiramo sliku Supermena kao heroja, dok Vidon bira malo sentimentalniji pristup.

Snajder nas dalje upoznaje sa svetovima koji čuvaju razdvojene Majke kutije. Uvodna sekvenca obiluje kadrovima za uspostavljanje prostora, dubinskim kadrovima i dalekim planovima. Tako nam prikazuje svet Atlantiđana, Amazonki, islandsko selo, a kasnije i Martinu kuću, Gotam i slično. Ovakvog uvoda u priču bogatog retrospekcijom i pejzažima nema kod Vidona. On Betmena stavlja u igru odmah, dajući mu zadatak da otkrije kakva stvorenja okupiraju Zemlju.

Ono što je slično kod oba reditelja jesu akcione sekvence koje nam naglašavaju ulogu superheroja na Zemlji – Čudesna Žena spasava zatočenike, Akvamen brodolomnika, Fleš devojku od sudara i slično. Kako su se već u prvom filmu ove scene dopale gledaocima, Snajder je odlučio da ih nadogradi, pa one kod njega traju dosta duže. On objašnjava da je njegova želja bila da se udubimo u svaki lik i razumemo ga psihološki i emotivno. Možemo reći da je ista zamisao bila i Vidonu na umu, samo je realizovana na drugačiji način. To možemo videti na sledećem primeru – usporenim pokretom, koristeći se svim planovima od daljeg ka krupnijem, glatkim rezom, snimajući iz svakog ugla, Snajder nas bombarduje Akvamenom. Preterano pojavljivanje Akvamena bez akcije i dijaloga. S druge strane, Vidon mu podmeće hestijino laso i vrlo jednostavno i brzo nam otkriva šta se krije iza mišića. Dakle, informacija je ista, ali se vreme koje nam je potrebno da je dobijemo znatno razlikuje, što potvrđuje i činjenica da „Snajderov rez“ traje puna četiri sata.

Iz ovoga možemo da zaključimo da iako naši junaci više vremena provode na sceni, duže ih gledamo kako se bore, zaokupljeni problemima na koje nailaze, čini se da ne postoji nikakva kulminacija akcije. Snajder nam prikazuje već poznato – Čudesna žena je uradila ono što inače radi – spasava i pomaže, samo što je njen let u nebo bio obogaćen usporenim pokretom, snimljen iz više uglova i prikazan u više planova. Suprotno njemu, Vidon je jednostavno bacio bombu, vratio se negativcu i poslužio se interpunkcijom u vidu odtamnjenja kako bi nam ostvio prostora da sami zaključimo šta se dalje desilo.

Treba naglasiti i da je Snajder napravio očiglednu i neočekivanu promenu koristeći se 4:3 formatom. Ovo je interesantno jer nam herojski skokovi (Dajana koja skače i baca bombu, Supermen koji leti u nebo) deluju dosta više, a i sam odnos strana više liči na onaj kakav srećemo u stripu. Razmera 4:3 trebalo bi da doprinese bolje planiranim i neobičnijim kompozicijama od onih na koje smo navikli. Takođe, pogodnija je kada su u pitanju kadrovi preko ramena ili za pojedinačne kadrove koji su vrlo česta pojava.

 

Želim da skrenem pažnju i na vizuelnu promenu koja se ogleda u koloritu. Vidon nas je upozorio nebom koje gori, što se gledaocima nije dopalo, a Snajder se odlučio za plavo-sivu nijansu, čime je napravio bolji kontrast sa vatrom i projektilima, pokušavajući da ispravi Vidonovu grešku, ali ne možemo da ne primetimo da grafika i dalje deluje pomalo veštački.

Ono što je zaista bolje kada govorimo o grafici, jeste lik Stepenvulfa. Njega je Vidon prikazao u ljudskom obličju, sa licem koje je nepogrešivo ljudsko i ratničkim oklopom. Iz toga možemo zaključiti da je Vidon pogrešio kada je malo pažnje posvetio razradi ovog lika, dodeljujući mu ranjivi izgled, zbog čega ga nismo doživeli kao dostojnog protivnika Supermena. Snajderov Stepenvulf je dosta drugačiji. Saznali smo odakle dolazi i da želi da se vrati iz izgnanstva i dokaže se Darksajdu, što nam implicira da je njegov motiv da pobedi dosta jak. Kostim mu je srebrni sa puno oštrica, izgleda kao da je srastao s njim, lako lomi strele koje su bačene na njega, deluje moćno i natprirodno.

 

S druge strane, čini se da je Snajder izgubio smisao za humor, pa tako u četiri sata njegovog filma nije bilo mesta za scene kada Beri pogađa gde je istok, Artur seda na laso, šalu sa Dostojevskim, trku Berija i Spajdermena. Pretpostavićemo da je ideja bila povezivanje sa prethodnim filmom „Betmen protiv Supermena“, u kome je humor takođe odsutan. Pored toga, na ovaj način reditelj nagoveštava da su teška vremena tek pred nama. U zamenu za humor, a u cilju građenja atmosfere opasnosti koja stalno vreba, dobili smo razrađeniju priču o mračnoj strani, kao i otelotvoren lik Darksajda. Međutim, Stepenvulfovoj akciji pronalaženja Majki kutija nije posvećeno dovoljno pažnje. Junak vrlo lako dolazi do njih i nemamo osećaj da one zaista predstavljaju nešto važno.

Snajder je gledaoce obradovao epilogom ili, jednostavno rečeno, pojavom antiheroja koga su svi zavoleli – Džokera. On nam najavljuje nastavak borbe, što ponovo potvrđuje i Martin Menhanter, koji nam se obratio rečima da je rat tek počeo. Iako je na ovaj način Snajder podišao gledaocima, ne možemo da se otrgnemo utisku da nismo saznali ništa novo i da je ovaj epilog suvišan. Ipak, on na ovaj način zaokružuje celinu jer je film otpočeo podsećanjem na ranije događaje, a završio se najavom predstojećih.

Vidon nas je kroz film vodio ritmičnije, brže i dinamičnije, vedrije u psihološkom i vizuelnom smislu. Ono za šta nas je uskratio jeste produbljenija priča, razrađeni likovi i bolja grafika. Snajder je delimično ispravio greške pripovedanja i grafike, ali nam je doneo preduge sekvence i mračnu atmosferu. Ostaje nam pitanje da li je bilo moguće napraviti bolji rez? Naravno da jeste, ali ga zasigurno nećemo dobiti. Dva filma „Lige pravde“ su dovoljna za „Vorner Bros“.

Napad – Ivana Kršić

Posted on by Redakcija

– Napao me jutros!, dočekala ga je već na vratima.

On skine cipele i hmne sebi u bradu. Njegova supruga i novi kućni pomoćnik nisu mogli pronaći zajednički jezik niti nakon tjedan dana koegzistiranja u istom kućanstvu. Umjesto oduševljenja, svaki ga dan dočeka s novim prigovorima i sada mu je već lagano prekipjelo.

– Ana, kupio sam ti robota da ti olakšam. Molila si me da ti ga nabavim jer ga sve tvoje prijateljice imaju i kunu se da niti minute više ne troše na pospremanje. Dignuo sam kredit u banci da bi ti ga mogao priuštiti, a ti samo kukaš li ga kukaš!

– Ali stvarno me napao jutros!, govorila je s već napola suznim očima.

– Pitaj Maju, i ona je to vidjela!

David se okrene prema svojoj četverogodišnjoj kćeri, ljubimici svog života i klekne pred nju sjedajući na petu u potrganim čarapama.

– Dušo, je li robot stvarno napao mamu?

Malena ga zagrli svom snagom koju je čuvala u svojim malim ručicama za ovakve situacije kada se iskreno bojala, i zarije svoj nos u tatin vrat. Mirisao je na ishlapjeli aftershave i znoj.

– Što se dogodilo?, upita ju nježno i uzvrati zagrljaj. Držat će ju ovako do večeri ako treba iako ga već sada žuljaju umorna koljena. Imao je naporan dan na poslu. Svi su bili takvi.

– Robot je napao mamu, kaže mu i na trenutak se odvoji od njega da obriše suzice koje su počele kapati iz njenih smeđih očiju.

David ju zagrli još jednom i potraži supruzin pogled preko kćerina ramena.

– Ako je to stvarno istina, onda ga se moramo riješiti, zaključi i oprezno ustane.

Maja počne opet plakati a mama ju posjedne na kauč.

– Sve je u redu, bit će sve u redu…, mantrala je tiho i brisala suze dok se malena nije smirila.

– Dat ću ga u oglas, prodat ćemo ga čim prije. Do tada, držat ćemo ga ugašenog.

Ana skoči na noge.

– Ta stvar me napala!, vikne i uperi prstom u metar visokog robota koji je nepomično stajao u kuhinji. Već je bio ugašen.

– Želim da ga vratiš natrag proizvođaču i tužiš ih! Ne samo da ćemo dobiti sav novac natrag, već ćemo dobiti i odštetu na koju imamo puno pravo…

– Što se dogodilo? Hajde, ispričaj mi svaki detalj kako te robot napao, kaže David uzrujano još uvijek ne vjerujući da se taj napad zbilja dogodio.

Osnovni zakoni robotike brane im napade na ljude. Nitko nikad nije čuo za slučaj napada robota, osim ako se nije dogodila nesreća i robot se prevrnuo na neko ljudsko biće, ali to se teško može nazvati napadom. I zato je sada stajao nasred svog dnevnog boravka, promatrao uplakanu kći i bijesnu suprugu i zahtijevao istinu o tome što se danas dogodilo. Zar su, od svih ljudi na planeti, baš oni kupili nekog zlog robota koji je imao snagu i svijest prekršiti kodove?

– Ja sam kuhala, Maja se igrala za stolom a ova… Stvar mi je prišla s leđa i povukla me na pod tolikom snagom da sam se lupila i kad sam pala, objašnjavala je Ana i podigla majicu da otkrije modricu na leđima.

– Evo, ovo mi je napravio tvoj prijatelj!, završi pobjedonosno.

Masnica se nalazila točno posred leđa, s obje strane kralježnice i odgovarala je veličini robotovih prstiju. Kao da ju je pokušao uhvatiti za samu kralježnicu.

– Mogao mi je slomiti kralježnicu. Mogla sam postati invalid. Možda bi mi onda povjerovao…, nabrajala je sretna što mu je napokon izbrisala sumnju s tog samodopadnog lica.

David se približi i dotakne masnicu kao da se želi uvjeriti da je prava a zatim pogleda robota.

– Kako je to moguće?

– Ne znam kako, ali je. I želim da netko plati za ovo! Zamisli, pa mogao je malu dohvatiti. Sva sreća da je mene a ne nju…

Davidu se srce stegne od same pomisli na to da Maja nastrada i složi se sa suprugom. Robot mora otići iz kuće. I ne smije stati na tome, moraju upozoriti proizvođača na ovo. David posegne za mobitelom i napravi nekoliko dobrih fotografija Aninih masnica i, za usporedbu, podigne robotovu neživu ruku blizu ozlijede i napravi još par snimaka kako bi se pokazalo da razmak masnica zaista odgovara robotovoj ruci.

– Sutra ću poslati mail proizvođaču i priložiti fotografije. Tražit ću ih odštetu i povratak novca, a ako odbiju, priprijet ću im tužbom, kaže David umorno i sjedne pored kćeri. Crtala je sunce kojeg on nije vidio već godinama.

*

Dva dana nakon slanja maila, dobio je službeni odgovor od Službe za odnose s javnošću Proizvođača robota u kojem piše da su njihovi roboti ispravni i programirani da ne smiju nauditi ljudskim bićima. Ukoliko nisu zadovoljni radom robota, mogu ga vratiti njima na skladište uz puni povrat iznosa kojeg su platili za njega.

Ana je bjesnila na takav odgovor.

Davidu je laknulo što će barem dobiti povrat novca.

– Trebamo ih tužiti.

– Nemamo novca za tužbu, to traje godinama.

– I tebi je u redu to što su nas nazvali lažljivcima?

On slegne ramenima.

– Nije. Ali to je život, nije fer.

*

– Davide, je li ovo tvoja supruga u vijestima?

– Kakvim vijestima?

– Na svim portalima je izvanredna vijest napad robota na čovjeka, pogledaj.

Kolega s posla nakrene svoj monitor prema njemu a David ugleda svoju suprugu i dvije fotografije. Obje je on snimio: prva je bila portret a iza nje u pozadini valjalo se plavo more; snimio ju je na ljetovanju prije nekoliko godina dok je bila trudna samo par mjeseci s Majom. Druga je bila stara tri dana i otkrivala je robotovu ruku i gadnu masnicu u prvom planu. Izrezali su ostatak fotografije. On se uhvati za stolac i opsuje.

– Znao sam da će napraviti neko sranje! Sad nećemo dobiti ni novčića a već sam skoro bankrotirao zbog tog glupog robota!

– Je li istina?

– Što?

– Pa to da ju je napao.

David kimne glavom.

– Izgleda da je.

– Pa zašto ih ne tužite?

David uzdahne i pogleda prijatelja u oči.

– Nemam novca za platiti režije. Otkud mi za odvjetnika?

– Šteta, mislim da biste mogli izvući nešto…

– I moja žena je to mislila. Zato je sada izvela ova igrokaz, kaže David i umorno uzdahne. Volio ju je, ali ponekad ga je stvarno ljutio njen temperament i brzopletost. Zbog ovoga bi mogli izgubiti i obećani povrat novca na kojeg je računao da zatvori kredit koji je predstavljao posljednji čavao njegovog financijskog lijesa.

*

Događaji su se munjevito odvijali iz minute u minutu. Gotovo je bilo teško pratiti kamo se sve vijest proširila, kao voda, procurila je u sve pore društva i brzo nadišla granice država. Mediji, društvene mreže, blogovi… svi su stali u obranu lijepe kućanice koja je pretrpjela brutalan napad robota a Proizvođač se na sve to oglušio. Svijet se digao na noge iz fotelja svojih domova i kafića u kojima su ispijali svoje kave i čajeve, supermarketa u kojima su kupovali pelene i vulkanizera gdje su čekali na zamjenu guma. Okupili su se zbog jednog: straha da se i njima ne dogodi isto. I svi su tražili da Proizvođač odgovara za ovaj napad, i svaki budući.

Javna hajka bila je toliko glasna da se i politika morala pozabaviti pitanjem zakonodavca i provjerom koliko su ljudi zaista zaštićeni od strojeva i kolika prava imaju ako im se nešto dogodi uslijed baratanja robotima. Ako zakon neće prisiliti Proizvođače na oprez i preuzimanje odgovornosti, tko će?

Uslijed negativnog publiciteta, uslijedili su masovni povrati robota. Ne samo tog tipa, već i svih ostalih. Proizvođač je ostao zatrpan starim robotima i zahjevima za odštetama koji su se gomilali kao mravi na mrvice. Na kraju nije preostalo ništa drugo nego zatvoriti pogone, otpustiti radnike i isplatiti sve odštete koje su priznate na sudu koji je formiran samo za taj izvanredan slučaj, naravno o trošku poreznih obveznika.

*

Ana je zadovoljno ispijala jutarnju kavu i čitala vijesti. Tko kaže da pojedinac ne može pokrenuti svijet? Ona je pokazala da je to moguće. U samo nekoliko dana, svijet se promijenio zbog jedne osobe; nje. Treba se boriti, ne treba pognuti glavu pred moćnicima, mali ljudi drže stvarnu moć u rukama jer oni biraju svaki dan: što će kupiti a što ne, koga će podržati a koga neće. Bila je ispunjena ponosom i zadovoljstvom i onda kada se David vratio iz trgovine i bacio vrećicu namirnica na stol. Šalica kave padne na pod i razbije se.

Maja se uplašeno povuče prema kauču na drugoj strani prostorije.

Ana revoltirano pogleda muža i zausti da će nešto reći ali odluči prepustiti njemu prvu riječ.

– Javio mi se IT-evac iz dućana u koji sam vratio robota, prozbori kroz zube. – Znaš što mi je rekao?

Ana odmahne glavom.

David se nagne nad nju kao orao.

– Rekao mi je da je naš robot bio najnovija serija u koju su probno ugradili kamere. Kada bi ih testirali na dovoljno korisnika, ubacili bi u masovnu proizvodnju…

Ana pomalo izgubi interes i krene pokupiti krhotine s poda. Robot je imao mnogo funkcija, nisu ih sve ni otkrili jer su ga imali tako kratko a upute su imale tristo stranica. Koga briga ako je mogao brojati do beskonačno ili imao sto drugih funkcija koje nisu koristili?

– Da, i? Želiš reći da smo ga trebali zadržati jer nam je mogao snimati obiteljske fotografije?

David zaustavi njenu ruku kojom je krenula počistiti i zagleda se ravno u njene oči.

– Želim reći da je kamera cijelo vrijeme snimala, samo mi nismo znali da smo ju uključili.

Ona podigne obrve.

– Želiš li mi možda sada ispričati istinu o napadu?

Ona uzdahne i pokrije oči rukama.

– Sačuvaj to za nekog drugog. Vodim našu kći i odlazimo. Nemoj me ni pokušati zaustaviti, sve ću objaviti!

Maja dotrči do oca i primi mu se za nogu a on ju podigne na ruke.

– Dođi ljubavi, mama te više nikada neće tući.

– Tata, tako mi je žao, on me samo branio…, jecala je malena kroz suze dok ju je otac nosio na rukama.

– Sve je u redu, ljubavi. Istina se rijetko čuje iz glasnih usta.

Autor: Ivana Kršić

Knjige za kišno popodne

Posted on by Jovana Mitrović

Zdravo svima! Evo još jedne čitaonice i stranih izdanja koje morate da pročitate (ili ne, niko ne upire pištoljem u vas).

Ova nedelja je moram reći bila zanimljiva, ako pod zanimljivim smatrate sedenje kući, buljenje u ekran i pokušavanje da čitate ali vam se reči čine stranim. Da li je i vama prošla nedelja tako? Samo meni? Pa dobro.

Bez obzira na to, i dalje se prate nova izdanja fantastike koja izlaze, ali isto takoi ona  koja su nam dobro došla u ovim tmurnim i hladnim počecima jeseni – pardon, proleća. Tako da evo nekih mojih predloga da se čitaju dok smo zatvoreni i dok se bijemo sa celom situacijom.
Molim autora ove i prošle godine da ode na malo poduži odmor!

One pozlaćene – Namina Forna

 

Knjiga koja je već dobila dobar glas i reči hvale, malo više zbog toga što se bavi kulturom i mitologijom koju mi baš i ne poznajemo (tema koja zaslužuje svoj poseban tekst), One pozlaćene je interesantna priča koja prati 16-godišnju Deku, koja živi u strahu u iščekivanju krvne svečanosti koja će joj odrediti dalji život.

Međutim, na dan svečanosti, otkrije se da je njena krv zlatna, i time je čeka život gori od smrti, sve dok joj ne priđe misteriozna žena i da ponudu: da ostane tu gde jeste i živi takav život ili da se pridruži vojsci koja se bori za Cara, zajedno sa ljudima kao što je ona. Time, ona odbacuje svoj dotadašnji život i odlazi u glavni grad, da trenira za borbu, ali uskoro shvata da definitivno ništa nije kako se činilo.

Ovo nije Džes šou – Ana Keri

Ovaj drugi izbor je malo čudna knjiga, koja je takođe donekle mešavina modernog doba i naučne fantastike. Zašto da ne ubacimo i malo čudnih knjiga?

Džes Flin samo želi da završi srednju školu bez drame, ali svi znamo da to život prosto neće dozvoliti. Tu su njeni prestrogi roditelji, činjenica da se zaljubila u svog najboljeg druga i, takođe, loše zdravlje njene mlađe sestre. A tu je i njen mali grad Svikli, koji se čini sve manjim.

Ali grad postaje čudniji svakim danom, pola populacije je uhvatio nepoznati grip, razgovori se završavaju čim ona uđe u prostoriju, i na kraju, u mestu gde tehnologija nije toliko napredovala, iz ranca njenog najboljeg druga izlazi jedna mala crna spravica – sa logoom marke Apple.
Odlična priča za ljubitelje Black Mirror serije.

Budućnost je tvoja – Dan Frej

 

Držimo se još malo naučne fantastika, ova knjiga priča o dva najbolja druga koji su napravili kompjuterski program koji može da predvidi budućnost (baš ono što nam sada treba). On radi tako što se poveže na kompjuter godinu dana u budućnosti i time možeš da proveriš šta ćeš i gde raditi, da li ćeš biti u vezi sa nekim ili da li ćeš čak biti živ.

Može da predvidi svašta, sportske rezultate, berzu, političke skandale – sve što će Ben i Adi da iskoriste da bi došli do slave i bogatstva.

Ispričane kroz poruke, emailove, blog postove, ovaj triler je baš ono što nam treba kao odgovor na mnoga naša pitanja šta bi bilo kad bi bilo.

Veštičje srce – Dženeviv Gorniček

A sada malo na mitologiju.

Angrbodina priča počinje tamo gde se mnoge završavaju – sa paljenjem. Kažnjena od strane Odina zbog toga što je odbila da mu ispriča o budućnosti, ona beži u najdublje delove šume, gde upoznaje nekog ko se predstavlja kao Loki, gde od neverstva i izdaje nastaje ljubav.

Njihov savez na ovaj svet donosi troje neobične dece, svako sa tajnom sudbinom koju mora da ispuni, ali ona je čvrsta u tome da ih podiže na kraju sveta, tamo gde Odin neće moći da ih nađe.
Međutim, kada se njene proročke moći polako vrate, shvati da joj se taj san neće ispuniti.

Menjač igre – Nil Šustermen

Od pisca poznatog serijala Srp, dolazi nova knjiga o nekoj prikrivenoj utopiji i mnogo mnogo filozofskih pitanja.

Iako nemoguće da se poveruje, Eša je fudbalska lopta na terenu toliko jako udarila, da je otišao u drugu dimenziju, i nastavlja da putuje kroz dimenzije koje kao da jesu ali zapravo nisu njegove. Promene su u početku male, ali se brzo odupru kontroli kada on uđe u dimenziju gde ima sve što poželi, gde su ljudi zaustavljeni u nekom starijem vremenu i gde vidi svet iz mnogo drugačije ugla.

Sa ovim danas završavamo čitaonicu, nadam se da vas je barem neka knjiga zainteresovala, bogami meni su sve otišle na spisak. Pa se čitamo sledeći mesec!

Mikromegas

Posted on by Mira Satarić

Naziv: Mikromegas
Autor: Fransoa Mari Arue – Volter
Zemlja: Francuska
Godina izdanja: 1752
Žanr: svemirska opera, satira

Fransoa Mari Arue, daleko poznatiji pod svojim pseudonimom (jednim od oko 178) Volter (1694−1778), bio je francuski filozof i književnik koji je pripadao prosvetiteljstvu. Svojim književnim stvaralaštvom, bespoštednom kritikom hrišćanstva, tadašnjih rigidnih i ispraznih sistema obrazovanja i filozofskih učenja, zaslužio da se po njemu cela ova epoha u Francuskoj vrlo često naziva ’epohom volterijanstva’.

Stavovi su ga doveli u nemilost tadašnje vlasti i do kasnijeg progonstva iz Francuske, ali je njegova satira uspevala da svojim humorom i lepotom iskaza istraje i uprkos cenzurama dopre do publike i osvoji je, pa čak i da doprinese tome da se formira književni i intelektualni krug oko Voltera, značajan za dalji razvoj književnosti. Tematika kojom se Volter bavi je univerzalna, pa su njegova satira i njegov humor bliski i današnjem čitaocu i lako je poistovetiti ih sa današnjim problemima u društvu i državi. I Mikromegas je, kao i ostala Volterova dela, osim što nosi sloj interpretacije karakteristične za određeni istorijski, politički i, naravno, filozofski kontekst, bogat univerzalno aktuelnim elementima koji se protežu kroz različite epohe i kulture Evrope.
Objavljen 1752. godine, Mikromegas kratka novela sa 7 poglavlja, spada u najlepša Volterova dela, ali i u početke naučne fantastike kao žanra. U pitanju je filozofska satira maskirana u odore svemirske opere, koja ismeva načela feudalnog sistema i njegov konzervativni odnos prema nauci. Iako Volter koristi koncept ’pogleda sa strane’ odnosno ’autsajdera’ i u drugim svojim delima da bi ukazao na mane tadašnjeg društva, u Mikromegasu, junak (odnosno junaci) kroz čiju prizmu se posmatra ustrojstvo filozofije i društva dolazi sa drugih svetova – jedan je sa planete koja kruži oko zvezde Sirius, a njegov saputnik je filozof sa Saturna.

I dok se prva polovina knjige može sasvim čitati i kao jednostavna naučnofantastična priča sa sporadičnom dozom humora (iako postoji nekoliko pomenutih slojeva skrivenih i u ovom naizgled jednostavnom toku zapleta), tačno je prepoznatljiv trenutak u kome Volter priču podređuje filozofskom aspektu.

Ali da krenemo redom.

Sam naziv našeg glavnog junaka „Mikromegas“ jasno nam stavlja do znanja njegov, da tako kažem, relativni položaj u ogromnom univerzumu. Sa 20.000 stopa visine (oko 6km) i sa planete koja je mnogo puta veća od Zemlje i na kojoj se mnogo duže živi, a u kojoj je on tek mladić, on je istovremeno mikro ili mali u odnosu na neke – svoje sunarodnike, i megas ili veliki u odnosu na neke druge – Zemljane. Njegov životni put veoma nalikuje Volterovom – prognan je sa svoje planete na 800 godina zbog kontraverzne knjige (iz oblasti biologije), nakon čega je napisao pesmu kojom se rugao sudijama koje nisu ni pročitale delo za koje su ga osudile, a vreme provedeno u izgnanstvu, Mikromegas koristi za unapređivanje svog velikog znanja. Tako je i Volter u ovo delo inkorporirao svoje znanje stečeno iz izgnanstva, iz uvida u rad Isaka Njutna – Mikromegasovo vozilo je nama nepoznate vrste ali putuje po principu koji možemo prepoznati kao upotrebu sile gravitacije.

Tokom svog putovanja, Mikromegas susreće filozofa sa Saturna, iz razgovora sa kojim saznajemo još neke stvari – da je naš junak vernik, da primećuje da život na planeti u mnogome zavisi od njene veličine (proporcije su, svakako, veoma važne i nijedna veličina nije nasumična), kao i to da oko Marsa kruže dva meseca (ovo je potvrđeno kao tačno 125 godina kasnije). Sa njihovim dolaskom na Zemlju (5.7.1737 – ovaj datum je bitan za razumevanje istorijskih okolnosti koje se pominju) priča poprima potpuno filozofsko-satirični momenat.

Nakon inicijalnog obilaska zemlje i iznenađenosti da na njoj postoji život, Mikromegas i njegov saputnik nailaze na brod sa ekspedicijom koja se vraća sa Arktika i nakon što uspeju nekako da uspostave kontakt , shvataju da imaju posla sa svesnim, premda minijaturnim bićima.

Kada se povede razgovor i kada se sagovornici dotaknu pitanja duše, ispostavlja se da je – iako obrazovan i poreklom iz civilizacije daleko naprednije od one zemaljske – Volterov Mikromegas je učenjak, skroman i ponizan, otvoren za nova znanja i nove ideje. Njegova veličina ogleda se i u postupcima nakon što je otkrio da ljudska bića nisu baš mnogo napredovala u nauci i filozofiji, i da kod zemaljskih učenjaka nema ničega osim puke ispraznosti, citiranja i oponašanja reči i stavova nekolicine starih filozofa („Jer uvek treba čitati ono šta se ne razume i na jeziku koji se najmanje razume“). Njegov poklon zemaljskim filozofima na kraju, simbolično predstavlja naznaku ljudima da je vreme da krenu iz početka.

U osnovi ozbiljna filozofska satira, Volterov Mikromegas je možda najbolji primer kako žanr nije prepreka već sredstvo da se ispriča univerzalna, slojevita priča.

Eksperiment, kako to naučno zvuči

Posted on by Elena Alexandra

Ljudska rasa je po prirodi ljubopitljiva. Svi imamo bar jednu komšinicu koja bi sve da zna o nama. Dok smo mali ne samo da bi smo sve da njušnjemo nego i da neretko strpamo u usta. Potreba da svim čulima doživimo svet oko nas je praiskonska.

Ali, gde je granica naše ljubopitljivosti? Posebno kad njome žrtvujemo nekog drugog, neretko mu za to ne traživši dozvolu. I još češće pravdajući to u ime nauke ili vere. Ovo su neki od najmorbidnijih eksperimenata u istoriji. Nažalost, sigurno postoje i žrtve onih koji će zauvek ostati pod oznakom: „Top secret“.

KLONIRANJE: Klonirana ovčica Doli (koja je zapravo bila 276 primerak iste ovce) je pomerila granice studija o reprodukciji. Nakon svih konfeta i instant rađanja teoretičara zavere, jedna druga vest nije bila baš objavljena uz veliku pompu. Samo 1-5% animalnih sisara preživi . Česte abnormalnosti (proždrljivost, kolaps jetre, prerana smrt, bolesti srca, plućni problemi, uvećani organi, nefunkcionalan imuni sistem,) Uzrok je u genima koji ili su neaktivni ili hiperaktivni nakon dupliranja. U podeli jajne ćelije se zagubi mnoštvo hromozoma. Partenogeneza u izveštajima donosi samo gubitke. Neophodnost proteina kalmodulina je zakazala. Zasaćeni subjekti se razlažu sami. Ako i stignu do dve ćelije 27.000 glasnika RNK indikatora proteina se uruši. Transkripcioni faktori su najteži geni za reprogram.

Iako nauka uporno žrtvuje ovce, zečeve, svinje, koze, krave, miševe, majmune pa i ljudski genetski sadržaj još uvek smo daleko od štancanja Storm trupersa. Bili smo negde na 6. generaciji kloniranih miševa kad se neko dosetio da klonira čoveka. Klonovi su inače sterilni, stare ubrzano i još brže razvijaju ćelije raka. Kloniranje čoveka izgleda poput veštačke oplodnje samo što se u ovom slučaju otklanja DNK jajne ćelije. I gle čuda, shvatiše posle mase puta da svaka jajna ćelija na svetu ima svoj ritam pa im je postalo skoro nemoguće da usklade vreme sazrevanja sa kloniranjem (kloniranje je proces od nekoliko minuta do nekoliko sati a svi znamo koliko u realu traje deoba ćelije pa i sam razvitak ploda). „Sve što je brzo to je i kuso”, kaže narodna, pa praviti ljude bez pola organa ili imunog sistema je apsurd. O moralnoj dilemi da ne govorimo. Naučnicima ni miševi ne mogu da trepću ili mrdaju ušima a šta ostaje za čoveka i sve njegove prefinjene funkcije. Jedino što je očito je da incestualno začete životinje imaju manje defekata prikloniranju. Ljudske ćelije kože ili mozga su tzv. „utihnute” ćelije što znači da kad dostignu punu formu to je to. Ne mogu ćelije kože stvarati ćelije srca.

Za kloniranje čoveka, teoretski, potrebno je u oko 1.7 miliona dolara. Ako bi ste klonirali ljubimca moraćete izdvojiti 50.000 dolara za psa ili 35.000 za mačku, 15.000 za kravu, 4.000 za kozu zatim naći veterinara voljnog da uzme tkivo i poslati ga u „Viagen” institute. Belgija, Švedska, Nemačka, Italija, Irska, Engleska i Španija su zakonom dozvolile kloniranje u terapeutske svrhe (šta god to značilo). Boselier (Raelski pastor i CEO „Clonaid-a”) objavio je 27.12.2002. god. da su uspešno klonirali čoveka (što zvuči neverovatno kad znamo da su vodeći eksperti Teruhiko Vakajama i Riuzo Janagimaši se jedva natezali sedam godina sa mišem po imenu Fibro). Ova beba, po imenu Eva je rođena carskim rezom i sa njom je postalo jasno da klon nikad nije istog uzrasta (daleko smo i od te mašinerije), da nema apsolutno nikakva sećanja ili znanja kao original već samo deli identičan DNK. Dok jedni plaču da se vrati ptica Dodo (poslednji put viđena 1660-e) drugi bi da ožive Tiranosaurus rex-a. Naučnici odbijaju da vrate pticu jer njena jaja jedu brodski pacovi (ne znam šta da mislim o ovom odgovoru) ali se u podizanje Pterodaktila iznad naših glava ulaže mnogo novca. Klonirana maca Garlik (britanski kratkodlaki mačak, rođen u Pekingu nakon samo 66 dana nakon što je prebačen embrion surogat majci se drži sjajno. Samo, klonovi imaju još jednu manu. Agresivni su pa čak i zli. Klonirani ljubimci Barbare Strejsend su živ primer a pošto ona kuka širom interneta lako je za pronaći (kako ovo neodoljivo podseća na „Groblje mrtvih ljubimaca”, zar ne?). O eksperimentu „Adam i Eva” koji je Mengele sproveo deleći Hitlerov genetski material nemačkim i jevrejskim porodicama se malo zna (proba odrastanja u različitim uslovima). Ali verovali ili ne, čuveni tragač za nacistima, Simon Vizental ih je pronašao.

PRESAĐIVANJE CELE LJUDSKE GLAVE: Italijanski hirurg, Serđo Kanavero je objavio da je uspešno transplatirao glavu sa jednog na drugi leš u trajanju od 18 sati. Ovo je izveo u Kini (Xiaoping Ren, Harbin medicinski Univerzitet). Međutim, taman što je objavio da će javno izvesti transplant sa živog subjekta, dobrovoljno prijavljenog Valerija Spiridonova (33 godine) koji pati od „topljenja“ mišića, ovaj je odustao. Tako smo ostali bez uživo prenosa 2017. godine a Valeri je zaključio da mu je sasvim dobro na Floridi, oženjenom, sa detetom i na čelu firme.

CARSKA JAPANSKA JEDINICA 731: Tek 1984. god. Japan obelodanjuje (naravno, što je šturije mogao) aktivnosti ove jedinice. U ime pripreme za rat mikrobima radili su na stvaranju biološkog oružja vršeći eksperimente nad kineskim i drugim Azijskim civilima. U ovome su učestvovale medicinske škole, akademije pa i druge institucije. Zaražavali su žrtve kolerom, antraksom, kugama, tifusom i drugim patogenima. Obdukcija na živo, izlaganje opekotinama ili smrzotinama i konstantno otvaranim ranama, ostavljanje na ledu ili otvorenih stomaka, amputacije bez anestezija, prišivanje delova tela na njima nepodobna mesta, potpomaganje gangrene, ubadanje dok su nabijeni na kočeve, primoravanje ljudi da piju slanu vodu, davanje pogrešnih krvnih grupa pa neretko i životinjske krvi ljudima, višesatno izlaganje rendgenskim snimanjima, sterilizacije, bacanje ljudi unutar centrifuga dok ne preminu, spaljivanje bacačem plamena i kompresione komore u kojima su neretko eksplodirali su podjednako surove kao i činjenica da im je Amerika nakon rata dozvolila slobodu u zamenu za beleške. Ni ovde nije izostalo eksperimentisanje sifilisom. Muški zatvorenici zaraženi ovom opakom bolešću bili su primorani da siluju zatvorenice da bi nadležni ove jedinice mogli da izučavaju prenošenje bolesti. Ako bi zatvorenice ostale trudne posle silovanja od strane čuvara na njima bi isprobavali oružja ili bi ih zaražavali pa prevremeno vadili fetus da vide kako izgleda. Nisu odgovarali čak ni za raspršivanje buvama zaraženim kugom, spakovanih u bombe, koje su izbacili iznad Kineskog sela Kuzao (kao ni za ostale zločine nad Kineskim stanovništvom koji su se dovijali i pre rata). Te 1940-e godine 2.000 ljudi je preminulo od kuge a još hiljadu u obližnjem gradu kad su zaraženi radnici pruge to odneli tamo. Mesto zločina, nakon predaje Japana je sravnjeno zbog dokaza, 400 preostalih zatvorenika je streljano ali je masa zaraženih pacova puštena što je rezultiralo smrću preko 30.000 kineza. Neki od zločinaca su kasnije postali ugledni naučnici univerziteta.

EKSPERIMENTI SA NESPAVANJEM, CIVIL EDICION: Kviz u kome je „samo“ potrebno da ne spavate dok brojite gomilice novčića izgleda jednostavan način za dodatni honorar od milion dolara (Awake: The milion dollar game, Netfliks) jer to je samo 24 sata. Da bude začinjenije nakon 12 dnevnih sati takmičar koji je izbrojao najmanje ispada. Tokom noćnih 12 sati testirani su igrama izdržljivosti, balansa, fokusa i slično a u zoru, ako bi takmičar uspeo da pogodi tačnu sumu novčića pobedio bi. U drugom eksperimentu grupa ljudi, zatvorena u kući nije spavala cele nedelje (Engleska, tv šou, po uzoru na Velikog brata- izolacija). Držani su budnim na silu dok su izvršavali zadatke a sve u ime 100.000 funti s tim da svaki put kad bi takmičar zatvorio oči na više od 10 sekundi od te sume se odbijalo 1.000 funti. Da bude gledanije maltretirani su gledanjem slika koje se suše, relax masažama i brojanjem ovaca. Šestoro je odustalo, jedan je iznesen sa trajnom krizom identiteta a pobednica je otišla sa 97.000 funti.

Radio voditelj Piter Trip pokrenuo je projekat nespavanja u ime dobročinstva deci. Rešio je da ostane budan tačno 201 sat (osam dana). Prva dva dana je bio enegretičan ali nakon toga doktori i naučnici koji su ga posmatrali imali su šta da vide. Umišljao je da mu gori stolica, cepao je cipele u panici jer su mu izgledale prepune paukova. Nauka veruje da je sanjao budan. Poslednja tri dana davali su mu droge da ga održe budnim. Skupivši ogromnu masu novca spavao je 13 sati. Porodica i prijatelji tvrde da više nije bio isti do te mere da otvoreno sumnjaju da to i nije pravi Piter.

Pacove nespavanje dovodi do smrti dok čovek može i da se provuče ako uleti u mikrospavanje (ono kad zakucate na sekund). Ipak i za ljude postoji granica. Godine 1984, ruska doktorka Marija Manaceina je rešila da odredi da li je važniji san ili hrana. Eksperiment je sprovela na štencima. To je dovelo do smrti brojnih šapica. Samo godinu dana kasnije odvio se sličan eksperiment na univerzitetu u Ajovi, ali na ljudima. Nakon 90 sati halucinacija i paranoje zaspali su duboko. Iako su im puštali struju i bockali ih nijedan od tri subjekta se nije probudio.

I u ovom slučaju CIA se potrudila da se upiše u listu morbidnih eksperimenata. U svrhu informativnih saslušanja. Najduže zabeležena satnica mučenog zatvorenika je 180 sati (više od nedelju dana). Ovo su mogli uredno da „vide“ kod svojih ruskih kolega poznatih po treningu do krajnjih granica kako vojnika tako i sportista. Neki naučnici izvode eksperimente na sebi na primer. 1938. dva istraživača Natanijel Kleitman i Brus Ričardson otišli su u Kentaki Mamut pećine da bi izveli eksperiment nespavanja u trajanju od 32 dana. Bez sunčevih zraka, u lavirintu podzemnih hodnika, bez osećaja za vreme. Iako nema dokaza da nisu dole ipak pajkili deceniju kasnije Jurgen Asholf ponavlja eksperiment u kontrolisanim uslovima bez uspeha. Da nespavanje može da izludi čoveka dokazuje i slučaj iz 1962-e godine u vreme „Hladnog rata“. Francuski geolog Mišel Sifre rešio je da se izoluje u mračnoj ledenoj pećini na cela dva meseca. Na kraju je uspeo da preživi ali više nikada nije umeo da broji kako treba niti da vreme doživljava onako kao ostali. Student (1964) Randi Gardner rešio je da uđe u Ginis nespavanjem pod nadzorom. Sa 11 dana i 24 minuta, halucinacija i paranoje, nakon što je čak i održao konferenciju za novinare ušao je u Ginis. Čuveni ruski projekat nespavanja je ipak samo Kripi pasta pričica sa foruma koji je jednom davno predložio da se takmiče ko će napisati bolju urbanu legendu. No, svakako je jeziva do srži. A autor komotno može u kvalitetne pisce horora.

PROJEKAT 4.1: Prvog marta 1954. nuklearni test pod nazivom „Kastle Bravo“ izveden je na Bikini atolu (Maršal ostrva). Iako nikom iole normalnom nije jasno zašto uopšte urušavati eko floru okeana ili tla sumanutim nuklearkama. Ovde se na sve to potkrala i greška. Bomba je trebala da iznosi 5 megatona a iznosila je 15. Naravno, zlo ne ide samo pa je vetar potpomogao da se oko 300 ljudi usmrti na obližnjem ostrvlju. Amerikanci, naravno nisu pitali ove ljude da učestvuju. I tako, pecas mirno i iza tebe padne atomska. I onda ti generacije imaju po dve glave.

TUSKADŽI EKSPERIMENT SIFILISOM: Na uzorku muške populacije crnaca između 1932. i 1972. godine (600 ispitanika) sproveden je tretman prevencije sifilisa. Prevareni, da će im biti omogućeno zdravstveno kao i kontrola krvi. Međutim oni nisu preventivno tretirani već su zaražavani sifilisom zbog posmatranja bolesti „in vivo“. Ovo su zvanično nadgledali doktori Američke javne zdravstvene službe. Nakon zaražavanja nije im davan penicilin već placebo u vidu aspirina ili mineralnih suplemenata. U mukama, 28 obolelih je podleglo bolesti, 100 je preminulo usled komplikacija druge prirode a preko 40 supruga je obolelo i prenelo svojoj deci sifilis pri porođaju (19 registrovanih slučajeva). Tek je 1997. godine Bil Klinton (tadašnji predsednik USA) se kratko izvinuo i to u ime samo pola vlade. Ovakav eksperiment je sproveden i u Gvatemali, a Amerikancima su ga dozvolili predsednik Huan Hoze Arevalo kao i mnogi predstavnici ministarstva zdravlja. Namerno su zaražene razne strukture i klase da bi se posmatralo prirodno širenje. Mnoge je zbog ovoga sačekala smrt u mukama.

EKSPERIMENT UNIVERZITETA KALIFORNIJE NA NOVOROĐENČADI: Rezultati ovog eksperimenta su štampani u pedijatrijskom priručniku. Nesretnih 113 beba, ne starijih od tri dana (1960) podvrgnuto je kačenju naopačke ili prepumpavanju pritiska u komorama da bi se pratila cirkulacija, potapane su u ledenu vodu dok im je kateter zaboden u aortu zarad merenja i izučavanja pritiska,…

ELEKTROKONVULZIVNA TERAPIJA DECE: Kao da ovo već nije bilo zlo, radeći kao neuropsihijatar u Belevu bolnici (Njujork) dr. Loreta Bender je odlučila da decu sa šizofrenijom ili razvojnim anomalijama tretira elektro konvulzivnom terapijom (ranije poznatom kao elektro šok). Godine 1947, 98 dece je podvrgnuto ovom tretmanu i svi su bili mlađi od 12 godina (najmlađe je imalo samo tri). Ako im nije pržila mozgove onda im je davala LSD. Ted Čavez Sinski je preživeo sve ovo a kako je danas aktivista za prava oštećenih ima ga svuda po internetu pa počujte njegovu priču.

DVOGLAVI PAS: Vladimir Demikhov je bio uspešni hirurg a njegovi eksperimenti su umnogome doprineli razumevanju transplatacije organa i hirurgije srca. Prvi je uspešno izveo bajpas koronarne arterije na živom čoveku. Ali po koju cenu? U jednom momentu je spojio glavu, ramena i prednje noge šteneta za vrat Nemačkog ovčara. Oba psa su mogla da se pomeraju i bila su vrlo živa. Ipak, usled odbacivanja tkiva preminuli su ubrzo. To ga nije zaustavilo pa je spojio još 20 primeraka ljut što je najduži životni vek Frankepsa bio mesec dana.

TRANSPLATACIJA TESTISA: Leo Stenli, doktor zaposlen u San Kventin zatvoru (Kalifornija) je hiruški odstranjivao testise pogubljenih kriminalaca da bi ih presađivao na njihove žive zatvorske saputnike. Mislio je da su muškarci koji su počinili zločin delili iste karakteristike (nizak testosteron koji ako bi ga podigao doveo bi do smanjenja potrebe za kriminalom, toliko o tome da je pazio na času). Preko 600 ovakvih intervencija je izvedeno pod nadzorom države a kad mu je ponestalo ljudskih testisa počeo je da zatvorenicima ubrizgava tečni oblik životinjskih (vepra i ovna). Jedina njegova odbrana je bila da: „…imao sam jednog belca koji se osećao pun snage i radosno nakon što je dobio testise afro-amerikanca…“

STANFORD EKSPERIMENT: Dr Filip G. Zimbardo je došao na ideju da 1971. godine uz grupu istraživača sprovede eksperiment u kom bi izučavali razloge konflikta između zatvorenika i čuvara. Naivnih 24 studenta su potpisala svoje „uloge“ nasumično izabrane i stavljeni su u pritvorsko okruženje. Trebalo je da se završi za dve nedelje ali se završilo za šest dana jer je bilo nemoguće održati red. Iako im je rečeno da je svaki vid nasilja zabranjen mnogi od zatvorenika su zlostavljani a na nekima je to ostavilo trajne traume. Nije im trebalo mnogo, jel da? Imate film o tome.

ZOMBI PSI: Naučno nazvan „Eksperiment oživljavanja organizama“, ruskog naučnika dr Sergeja Brukhoneko i Borisa Mevinskovskog je zapravo vrlo morbidan. I danas možete naći slobodan video o dve pseće glave odvojene od tela koje su prikačene na veštačku cirkulaciju. Korišćenjem specijalnog srčanog sistema (aparatus nazvan autojektor). Psi su reagovali na zvuk, mrdali ušima, treptali pa čak se i oblizivali. Eksperiment je ponovljen 2005. godine (američki naučnici) ali je iz pasa izvučena sva krv koja je zamenjena kiseonikom i šećernom sluzi. Nakon tri sata, transfuzije krvi i električnog šoka psi su vraćeni iz mrtvih.

MKULTRA: Ovo je eksperiment koji je sprovela CIA kao pokušaj kontrole uma protiv neprijatelja tokom rata. Trajao je od 1950-1970. godine (iako je sankcionisan 1953) a sastojao se od ilegalnog testiranja droga na Amerikancima. Korišćenjem LSD–ija i ostalih hemikalija zajedno sa fizičkom i mentalnom torturom agencija je pokušala da „probudi“ skrivene delove mozga i manipuliše mentalnim stanjem ljudi. Iako je naređeno (direktor CIA Ričard Helm) da se dokumentacija potpuno uništi, 1977. „Zakon o slobodi informacija“ je na videlo izneo više od 20.000 stranica programa. U ovom programu je učestvovalo mnogo zatvorenika, bolnica kao i 40 univerziteta. Naravno, mnogi učesnici nisu imali pojma da su učesnici. A većina „akcija“ se svodila na obučene prostitutke koje su radile za agenciju a njihov posao se svodio na drogiranje klijenata od značaja i špijuniranje, na drogiranje vojnika u ratnoj zoni i ispiranje mozga „pobunjenim“ predsednicima zemalja u koje Ameri još nisu doneli „slobodu“. Posebno su bili zainteresovani za projekat QKHILLTOP kojim su izučavali Kineske tehnike ispiranja uma. Projekat Artičoka se bazirao na hipnozi, forsiranoj zavisnosti na morfin i namerno izazvanoj amneziji. Operacija CIA-e Ponoćni klimaks je projekat LSD efekta. Jeste li znali i da smo mi za vreme bombardovanja imali jedinicu za paranormalno? Guglajte Grupu 69.

STUDIJA MONSTRUMA: Godine 1939, Univerzitet u Ajovi predstavio je eksperiment (Vendel Džonson i Meri Tudor) koji je obuhvatao 22e siročadi. Podeljeni u dve grupe, jedni su dobijali pozitivne govore i negu kao i ljubav dok su drugi ponižavani i vređani a bliskosti nije bilo. Deca koja su govorila normalno počela su da imaju govorne probleme (do kraja života). Kako su dotični čuli za nacističke eksperimente odlučili su da nikada ne objave svoj pronalazak u medicinskim analima.

PROJEKAT AVERSION: Godine 1969, tokom ere Aparhejda, stotine homoseksualno opredeljenih osoba predate su u ruke dr. Obrija Levina, pukovnika i psihologa posvećenog da „izleči“ ovo stanje. U Vortrekerjogte vojnoj bolnici blizu Pretorije elektro šokovima ih je „preobraćao“. Pritom su mučeni mentalno do teških posledica. Kad je optužen za zločin emigrirao je u Kanadu gde trenutno radi u obrazovnoj bolnici.

SEKSUALNO PREOBRAŽENJE: Godine 1965, Kanađaninu Piteru Reimeru je nestručnim slučajem otpao polni organ tokom obrezivanja. Džon Mani koristi priliku i ubeđuje roditelje da bi momak mogao da bude odgajan kao devojka, odnosno da bi mogao da ima jedino tako zdrav seksualni život. Ustvari, posmatrao je za svoj ćef. Iako je on izveštavao da je sve divno na kraju se nakon godina pakla i odbacivanja nesretni subjekt u 38.j godini ubio upucavanjem u glavu.

VILBROK DRŽAVNA ŠKOLA ZA MENTALNO HENDIKEPIRANU DECU: Godine 1950. je dr Saul Krugman zarazio decu hepatitisom pod izgovorom da traži vakcinu. Sva deca su imala dozvolu svojih roditelja (teško se nalazilo mesto u ustanovi pa verovatno nisu hteli da ostanu bez njega).

MILGRAM EKSPERIMENT: Prof. Stenli Milgram sa odeljenja za psihologiju (Jejl Univerzitet) je bio opčinjen nalaženjem razloga zbog koga su nacisti do krajnjih granica zlostavljali zatvorenike u logorima. Postavio je eksperiment da vidi koliko daleko će u tome otići Amerikanci. Eksperiment se satojao od ubeđenja učesnika da ako odgovori pogrešno na zadato pitanje strujni udar će jako protresti osobu sa druge strane stakla. Napon se pojačavao. Ključno u ovom eksperimentu je da je ispitanik mogao da odustane svakog časa. I da je mogao da čuje krike povređenog. Ali činjenica da im je rečeno da su oslobođeni svake odgovornosti dovela je do toga da su se ispitanici naveliko iživljavali nad „elektrošokiranim“ subjektima neretko se smejući kao da se igraju. Dvoje od 40 ispitanika je pokazalo moralne dileme ali ističući da nema petlje da se suprostavi nadređenima pritiskalo je dugmiće do konačne voltaže koja im je predočena kao smrt subjekta.

PROJEKAT BOSTON: U saradnji sa Oak Ridž nacionalnom laboratorijom (1953-57) dr Vilijam Svit, glavni neurohirurg (Harvard Masačusec glavna bolnica), ubrizgao je uranijum u krvotok 11 pacijenata terminalno bolesnih od raka. Godine 1995, došlo je do sudskog procesa, jer ,pogađate, to se nije baš slavno završilo.

MUSTARD GAS: Vojni eksperiment tokom drugog svetskog rata (Engleska i Amerika) sproveden je na 60.000 regrutovanih mladih ljudi koji nisu bili obavešteni o čemu se radi. Tretirani su gasovima, otrovima i hemikalijama koje su im inhalirali, ubrizgavali i utrljavali u kožu ili prskali u oči. I pored opekotina i oštećenja bili su vezani zakletvom i vandrednim stanjem u svetu što bi odustajanje od ekperimenta dovelo do preke kazne streljanjem usled dezertiranja. Takođe su ovom zakletvom bili naterani na tajnost. Prećeno im je i doživotnim zatvorom. Tek 1993-e godine se pročulo o ovome. Ovaj gas su na Poljacima probali Nacisti 1939-e pa su Amerikanci očigledno odlučili da im se isti dopada. Čak toliko da su ga oprobali i na svojim civilima. Kao što je proban eksperiment bacilima (1940 i 1979) a narodu je objašnjeno da je u pitanju aero zagađenje. Laboratorija Porton dovn ipak govori da je to sve bezopasno dok mnoštvo porodica sa teško pogođenim potomstvom ima dokaze da nije. U jednom od testova (1955-1963) iz aviona je izbačen cink kadmijum sulfid (florocentni prah) sa ciljem da vide kako se raspršava. Kadmijum je izrazito kancerogen. Zatim su ešerihiju koli rasprostrli širom obale Engleske tokom ’60-ih. Kako im je svega bilo malo zasejali su narod sa serratia marcescens bakterijom, antraks simulantomm, fenolom, …tokom pauze za ručak. Doduše u Londonskom podzemlju al opet…

NACISTIČKI EKSPERIMENTI: Sve što su nacisti izveli u svojim logorima smrti je potpuno dehumanizovalo zatvorenike. Kao potpuno obespravljena bića bili su izloženi i eksperimentima. Nacisti su posebno imali pik na blizance usled svoje opsednutosti rasnom pročišćenošću. Apsolutni bolesnik i zaluđenik genetikom, Jozef Mengele (još jedan zločinac koji je svojim beleškama kupio sebi slobodu i imunitet jer bitno nam je da danas imamo gore spomenutu ovcu Doli sa milion defekata, a on je prošao nekažnjeno) stiže u Aušvic 1943. godine. Vrlo brzo dobija nadimak: anđeo smrti. U zlu, 3.000 blizanaca prošlo je kroz njegove ruke (minimum) a samo 200 je preživelo njegov krvav pir.

U početku su imali bolji tretman. Redovnu hranu, igrali su ponekad fudbal i nisu morali da rade teške fizičke poslove. Trebali su mu zdravi. Prvo bi ih merili do poslednjeg milimetra i uporedno zapisivali te mere. To bi trajalo satima. A zatim bi se odvijao jedan od najmračnijih događaja u istoriji. Ubrizgavanje kiselina i drugih hemikalija u oči ne bi li postale plave. Izvlačenje kompletnog krvotoka i ubrizgavanje u drugog blizanca. Zaražavanje tuberkulozom ili tifusom da bi se posmatralo kako onaj zdravi reaguje. Ukoliko bi subjekt preminuo tokom eksperimenta zdravi blizanac bi bio ubijen da bi se izučavala razlika. Operacije sa i vrlo brzo bez anestezije, amputacije na živo, kastracije, odstranjenje organa, …

Da zlo bude još veće ovo je samo bio početak. U Dahau logoru bi zatvorenika vezali u komori i duvali u njega vazduh pod pritiskom da bi otkrili koliko može pilot da izdrži. Zatvorenik bi bio mučen do smrti. Testovi hipotermije gde se voda dohlađivala do smrti, teranje ljudi da piju slanu vodu do ludila i smrti,…Logori kao Bučenvald, Natzveiler, Nuengame i Sašenhauzen izvodili su eksperimente zaražavanjem ljudi malarijom, tifusom, hepatitisom,…a doktor iz Ravenburga ih je zlostavljao i lomljenjem i srastanjem kostiju u svim pravcima dok je sterilizacija bila prisutna u svim logorima. O eksperimentima mentalnog , psihološkog, emotivnog mučenja da ne govorimo. Svi znamo da je ovo zlo jedan od najtežih zločina protiv čovečnosti, okrutan do same srži.

VANDERBILT UNIVERZITET I VITAMINSKI NAPICI: Ovaj univerzitet je nalio 800 trudnica (tokom drugog svetskog rata) misterioznim napitkom za koji im je rečeno da je vitamin. Zapravo, unutra se nalazilo radioaktivno gvožđe. Cilj je bio da se utvrdi može li fetus da spase majku od zračenja. Rezultat? Mnogo preminulih, leukemija, kancera, otpalih kosa i poispadalih zuba, smrtnost majki i dece pa i truljenje na živo kao i telesni ili mentalni defekti pri rođenju. Godine 1994, su izvedeni na sud ali su se „oprali“ sa 10 miliona dolara odštete.

EKSPERIMENTI HSELOFILOSA OD KALCEDONIJE: Ni antička Grčka nije izostala sa potrebom da eksperimentiše. Pomenuti se naziva ocem anatomije. Mislim da vam se već javlja kako je došao do svojih saznanja. Uglavnom je izučavao mrtve. Uglavnom. Nije se libio ni vivisekcije (otvaranje čoveka na živo). O njegovom radu kao i radu Erasistratusa nam je ostavio zapise Celzus (drugi vek, medicinska knjiga) da je za svoje eksperimente upotrebio minimum 600 živih zatvorenika. Da bi radio neometano njegovu praksu su uveli kao regularnu smrtnu kaznu.

EKSPERIMENTI RADIJUMOM: Knjiga „Plutonijumski fajlovi“ govori o eksperimentima na zatvorenicima i pacijentima u svrhu otkrića kolika doza i kakav efekat su potrebni za određene nus pojave. Sprovođen je tokom „trke“ u pravljenju atomske bombe. Nisu pošteđena ni bolesna deca (57 mentalno zaostale dece hranjeno je žitaricama sa mlekom i radioaktivnim supstancama kao i sa velikim dozama kalcijuma) kao ni trudnice. Jeli, pili ili im je ubrizgavano direktno, svejedno je zločin. Takozvana „otpisana“ deca (sa anomalijama, retardacijama ili hendikepom), deca pod starateljstvom države u prihvatilištima i sirotištima kao i deca manjina izložena su mučenju i stravičnim smrtima.

KUGA NA FILIPINIMA: Tokom drugog svetskog rata Japanci su osmišljavali kako da zaraze Amerikance. Amerikanci su petorici zatvorenika na Filipinima omogućili da se zaraze bubonskom kugom a 29 zatvorenika bolešću pod nazivom beri-beri. Harvardski profesor je otišao korak dalje jer je na svoju ruku „podelio“ i koleru, kako tvrdi u izveštaju, da bi posmatrao bolest. Tokom Nirberškog procesa, ovo je izneto u cilju odbrane nacista kao opšta praksa i kod oslobodioca od nacista.

HOLMESBURG ZATVOR: Nesretnih 320 zatvorenika je drogirano miksanim drogama (1964-68). Utvrđivali su uz blagoslov vlade koliko može čovek podneti halucinogenih droga pre nego postane potpuno neupotrebljiv. Godine 1938, u ovom zatvoru je izbio štrajk glađu a učesnici su kažnjeni trpanjem u velike rerne. Nekoliko njih je tu pronašlo svoju smrt izgorevši do pepela. Naravno, ovo kao ni tehnike bezbedonosnih agencija mučenjem (strujni udari, bube mesožderi, zabrana spavanja ili potapanje u vodu) nikad nisu ispitane do tačke odgovornih. Čak ni kad su osmislili moćan „laser“ koji razara ljudsko telo unutar kože a koji je stvoren za proteste i nemire. Zatvorenici Pičes kaznenog centra u Los Anđelesu su bili zamorci ovog lasera koji vas kuva iznutra i oslepljuje trajno (radosti Teslinih mikrotalasa?). Mnogi od njih su preminuli. A preživeli masu puta razvili kancerogene ćelije.

MUTANTI: Dr Karl Heler je došao na zamisao da sprovede tzv. Bučenvald dodir (ime nacističkog logora), što znači da je zatvorenike zračio do smrti a preživele je sterilisao zbog kako navodi sam: „da ne bi svoje radioaktivne mutante, decu, pravili na ovome svetu „. Eksperiment je trajao od 1963-73. godine a par njih koji su tužili državu dobili su odštetu u iznosu od 5 dolara i to samo zbog oduzetog prava na razmnožavanje.

EKSPERIMENT KRVLJU: Odbacivanje ljudske krvi je užasno stanje organizma. A zamislite 64 osobe kojima je ubrizgana kravlja krv (1942) usled čega su umesto da postanu biološko oružje svi redno preminuli (Norfolk institucija koja je odnela i živote osoba kojima je ubrizgan kristalni bovin albumin). Ili 400 ljudi koji su namerno zaraženi malarijom (Stejtvil zavod za korekciju). Šta je sa 200 žena zaraženih hepatitisom ili kancerogenim ćelijama čime se „zabavljao“ onkolog Čester Milton Sautham?

OTVOREN STOMAK: Godine 1822. na Makninak ostrvima je upucan trgovac krznom, slučajno. Dr Vilijam Bemont je iskoristio priliku da posmatra varenje u otvorenoj rani koja ne zarasta (pogodite zašto ne zarasta?). Spuštao je hranu uz pomoć kanapčeta na određeno vreme, direktno u creva a ovaj eksperiment je doneo zaključak da je varenje hrane hemijsko ne mehaničko.

OTROVNA LABORATORIJA SOVJETSKOG SAVEZA: Grigori Mairanovski (KGB) bio je ruski biohemičar koji je upravljao ovom laboratorijom. Tačnije izučavao je nove načine trovanja kao i same otrove. Doktor je sprovodio eksperimente na zatvorenicima iz Gulaga kroz puštanje digitoksina, cijanida, mustard gasa, kurare otrova i ricina. Tražio je način da stvori bezukusan, nedetektovani otrov. Bugarski disident Gregori Markov je stradao od otrovnog vrha kojim ga je ubo u nogu ruski agent iz improvizovanog kišobrana. Iako nije zvanično, ova laboratorija još radi a sumnja se da je negde blizu policijske stanice u Lubijanki.

SEVERNA KOREJA: Eksperiment trovanja zagađenim listovima kupusa koji su dati zdravim ženama (50) da bi zapisali da su sve umrle u roku od 20 minuta. Operacije bez anestezije, izgladnjivanja, prebijanja po glavi, subjekti korišćeni kao pokretne mete i ćelije u kojima su cele porodice ubijane gasom. Svakog meseca crni kombi (nazvan Vrana) bi skupio nasumično 40-50 ljudi i odvodio ih na eksperimentisanje.

O guranju uranijumskih šipki kod lečenja raka grlića materice, raspršivanju inficiranih komaraca u Džordžiji ’56-’57 (žuta groznica, denga groznica i druge dovele su do mrtvorođenih kao i do respiratornih problema i encefalitisa pa i tiroidnih problema) od strane američke vojske ili trapanacije koje ostavljaju rupe u lobanjama, razni strujni kavezi, lečenje blicavim reflektorima ili izluđivanje škripanjem i kapima vode, tretmani „histerije“ drvenim seksualnim pomagalima koje pokreće kotao na ugalj ili to jednostavno odradi lekar (ova tehnika nije bila dovoljna Sigmundu Frojdu nego je izveo i eksperimentalnu operaciju kautaziranja nosa Emi Ekstein dok je bila na kokainu), lečenja i šminkanja živom, lokalizovano zračenje samo na testise ili samo u oko, …pa sve do malverzacije virusima i parazitima, da ne govorimo.

Ma koliko danas imali prednosti moderne medicine koja spasava mnoge živote, još od pećinskih prikaza na zidovima do modernih udžbenika uvek se neko doseti… da bi mogao da se igra Boga.

S ljubavlju, Elena Alexandra

Što čini dobar horor: analiza likova serije Haunting of Hill House

Posted on by Pavle Horvat

Brzo pitanje: koja je zajednička sfera djelovanja psihologa, političara, terapeuta, autora horora i vođa kulteva? Odgovor je naravno: emocija straha. I dok se sve navedene profesije na neki način bave izazivanjem ili proučavanjem straha u ljudima, ta je problematika posebno bitna za sve one čiji posao ovisi o pisanju ili snimanju unutar horor žanra. Ako autora horora nije u stanju brzo i efikasno natjerati svog gledatelja (ili čitatelja) da po potrebi osjeti onaj iskonski, nepatvoreni strah – onda to nije dobar autora horora. Strah je, ukratko, u samoj srži svega u vezi sa hororom i njegovo je izazivanje prvi od testova na kojem neko horor djelo prolazi ili pada.

Nažalost – većina njih pada. Hororci se u pravilu svode na izazivanje straha arhetipskim i već pomalo isklišejiziranim metodama poput „čudovišta koja ispadaju iz ormara“ ili puštanja tihe, napete muzike u trenutku dok se protagonist oprezno kreće po nekoj mračnoj prostoriji. I dok su takvi filmovi učinkoviti u izazivanju trenutnog osjećaja ustrašenosti u gledateljima, oni zapravo ne daju ikakvu dodatnu vrijednost. Ta naravno da ćemo se osjećati ustrašeno kad neko opasno stvorenje naglo iskoči pred naše junake; jednako kao što ćemo biti seksualno privučeni atraktivnim pripadnica(i)ma suprotnog (ili istog) spola; ili biti tužni kad glavnom protagonistu umre pas. Same po sebi, takve su scene već postale toliko očekivane i ustaljene da ih redatelji koriste kao brzi prečac za uspostavu neke emocije bez dubljeg zalaženja u njezinu analizu. U izboru između pokušaja da kvalitetnom razradom pokušaju dokučiti čega i zašto se ljudi boje ili prikazivanja junaka kako, nesvjestan opasnosti, ležerno korača nekim ukletim dvorcem uz škripu podova praćenu visokom i napetom pozadinskom glazbom – većina će se režisera odlučiti za ovo potonje. Taj odabir samo je površinski učinkovit: dok u gledatljima izaziva trenutnu ustrašenost, ona nema nikakvu dubinu, originalnost ili pamtljivost. Najvjerojatnije ćemo je zaboraviti sat-dva nakon gledanja.

No tu i tamo pojavi se neki hororac koji poremeti ovu ustaljenu premisu, koji odvažno krene u ispitivanje novih i kreativnijih načina kako izazvati osjećaj straha u gledateljstvu. Jedan od takvih dragulja je i američka serija „Haunting of Hill House“ iz 2018. godine.

Premisa serije prilično je jednostavna. U središtu radnje nalazi se sedmeročlana obitelj Craine – bračni par Hugh i Olivia skupa s njihovo petero djece. Tražeći novi dom, Craineovi se useljavaju u naslovnu kuću Hill, gdje se, kao i u svakoj drugoj ukletoj kući u svakom hororcu, ubrzo počinju događati čudne i neobjašnjive stvari. No naše protagoniste također paralelno pratimo i dvadesetak godina poslije, gdje već odrasla djeca Craineovih vode svoje zasebne i naizgled normalne živote; no zapravo su, baš kao i Hugh, duboko oštećena davnim misterioznim događajima u kući Hill u kojima je nekako poginula njihova majka i supruga Olivia.

Ono što naizgled izgleda kao standardna smjesa hororca i krimića ustvari je prvenstveno drama. Drama o sedmero glavnih junaka i posljedicama koje je ukleta kuća Hill ostavila na njih. Kroz deset epizoda serije pratimo ponaosob svakoga od protagonista kako se pokušavaju nositi s traumama odrastanja u Kući (s velikim K, jer naslovna kuća narativno funckionira skoro pa kao zaseban lik). Svjedoci smo njihovih sadašnjih i prošlih života, njihovih karijere, veza i odnosa koje uspostavljaju međusobno i s drugim ljudima. Svjedoci smo, ukratko, svih mogućih načina na koje je Kuća suštinski obilježila život svakoga od Crainovih.

Sasvim očekivano, posljedice života u Kući skoro su savim negativne: radi se odreda o traumama, nesigurnostima, boli, patnji i borbi protiv unutarnjih demona. I to je upravo ono što predstavlja serijin odgovor na naše početno pitanje o strahu. Naime, on ovdje nije posljedica standardnih trikova poput pojavljivanja ispijenih duhova ili škripanja podova (čega također ima, no od sporedne je važnosti), već nečeg puno dubljeg i snažnijeg. Umjesto toga, uzrokovan je samim likovima, odnosno njihovim postepenim propadanjem. Kroza seriju gledamo kako naši junaci, svi odreda pošteni, dragi i pametni ljudi, malo po malo gube bitku protiv Kuće u kojoj žive. Gledamo kako ih napušta razum, kako gube doticaj sa stvarnošću, kako podilaze svojim slabostima i manama. Čak i u kronološki kasnijoj radnji, ponovno gledamo sad već odraslu djecu Craineovih kako se i dalje bore protiv boli i trauma uzrokovanih odrastanjem u Kući. Strah, dakle, ne proizlazi od čudovišta ili natprirodnih pojava, već od promatranja likova koje Kuća doslovno psihološki slama sve dok ne postanu samo sjene onoga što su mogli biti. To je ona srž straha koju nam serije isporučuje: jer vidjeti nedefinirano čudovište u podrumu ili čuti škripu poda zapravo nije ni približno toliko zastrašujuće koliko promatranje temeljito slomljenih likova kako pokušavaju pokrpati ono što se od njihovih života pokrpati da.

Korisno je stoga promotriti naših sedmero junaka i analizirati njihov karaktere i životne puteve. Kuća je svakoga od njih obilježila na neki poseban način – i na njima je da se nose s time kako god znaju i umiju. Ostatak teksta je stoga prepun spojlera što se radnje i likova serije tiče, stoga i kačim primjereni „spoiler alert“. Dakle, krenimo na likove:

Steve – najstarije dijete Crainovih, te najracionalniji i najskeptičniji među njima. U moru događaja koji se ne mogu objasniti nikako drukčije negoli nadnaravno – Steve uvijek i uporno inzistira na svjetovnim objašnjenjima poput halucinacija, mentalnih bolesti ili mađioničarskih trikova. Dok ostatak njegove obitelji doživljava neobjašnjive susrete, čuje čudne zvukove i zna stvari koje nikako ne bi mogao znati – Steve je trajno imun na sve od navednog te još i više od toga.

Na momente Steve izgleda kao lik zaglibio u krivom žanru: u našem svijetu on bi bio hvalevrijedan primjer racionalnog znanstevno nastrojenog skeptika, no u svijetu definiranom kućom Hill – on je tek čovjek koji zatvara oči pred očitim. Sve traume koje je njegova obitelj proživjela u doticaju s nadnaravnim on je sklon pripisati šizofreniji i mentalnim bolestima općenito (i opet, u „našem“ svijetu Steve bi vjerojatno bio u pravu). No samim time što on ne uviđa nadnaravno, ne znači da ono i ne postoji – što će mu se kasnije strahovito odbiti u glavu.

Generalno gledajući, Steve je vrlo praktična i cinična osoba. I dok može biti topao i brižan prema članovima svoje obitelji, prema ostalima s odnosi s velikom dozom pragmatizma koji graniči s iskorištavanjem. Spremno će propovijedati stvari u koje ne vjeruje ili iskoristiti tuđu bol kao materijal za svoju knjigu – jer je to oportunistički izbor koji će mu donijeti najviše novca. On nema vjere u ideale, u bolje i ljepše sutra, u rad i ulaganje na sebi – što je dobro simbolizirano razlozima zašto ne želi imati djecu (napravio je vazektomiju i nije to rekao svojoj ženi). Pošto drži da je dio članova njegove obitelji mentalno bolestan, on ne želi takve defektne gene prenijeti na svoju buduću djecu. Djeca predstavljaju trud i ulaganje u budućnost, nešto za što okorjeli cinik Steve nema ni volje ni vremena.

Isto tako je zanimljivo promotriri kako odabir zanimanja svakog od likova odražava aspekte njihovih osobnosti, što je, mislim, vidljivo na svakome od glavnih junaka. Steve je pisac, osoba koja prati život oko sebe i zapisuje ga (te ga još malo i izobliči ako je to marketinški profitabilno). I čini se da je, zaista, Steve ponekad više zauzet bilježenjem života negoli njegovim življenjem. To se solidno uklapa u njegov profil cinika koji nema vjere u život te stoga podsvjesno i misli kako nema velike fajde živjeti ga. Stoga je njegov razvoj lika, njegova moralna lekcija upravo suprotna: on mora naučiti biti netko koga će, ultimativno, biti manje manje strah od života, njegovih posljedica i svih njegovih aspekata – uključujući i onog iracionalnog. U završnim scenama sezone to je dobro simbolizirano jednom velikom promjenom: njegovom konačnom odlukom da ipak želi djecu; da ipak želi nešto u što će ne-racionalno, ne-oportunistički plemenito ulagati i davati do kraja svog života. Ako su djeca budućnost, Steve se na kraju odlučuje da se u budućnost ipak isplati ulagati, čak i uz potencijalnu opasnost od mentalnih bolesti i svega iracionalnog.

Olivia –mater familias koja je u jednom trenutku tako prekrasno i precizno opisana kao papirnati zmaj: to jest kao slobodno ledbeće biće nevezano za zemaljske brige i ideje. I koliko god njezin muž Hugh ili sin Steve bili „uzemljeni“, toliko je ona odvojena od zemlje i svega zemaljskog.

Ovdje bih mogao uspostaviti yinyangovsku dihotomiju koja će mi dobro poslužiti kako za Oliviju, tako i za ostatak ovog eseja. Fenomen koji nam serija želi predočiti mogao bi se ovako konceptualizirati: na jednom kraju spektra je zemlja, sve ono logično i jasno i racionalno, sve pragmatično i svadonevno. Profano, mogli bismo reći. Na drugom je pak kraju sve ono što nije takvo: sve onostrano, kreativno, maštovito; sve neobjašnjivo i intuitivno; sve nadnaravno i magično; sve iluzije i halucinacije; sve emotivno i iracionalno. I čini mi se da, barem ponekad, serija ne radi suštinsku razliku između kategorija ovog potonjeg: osoba „izložena“ kreativnosti i intuiciji također će biti i osoba izložena halucinacijama, vizijama i nadnaravnim pojavama. Naravno, ključ bi bio naći neku ravnotežu između ta dva ekstrema: dok je recimo Steve čvrsto u prvoj kategoriji, njegova je majka apoteoza potonje.

Dakle, Olivia je vrlo emotivan i topao karakter, draga i kreativna, intutivna, osoba s vizijama i idealima, no istovremeno i vrlo fragilna, krhka duša čijim se bojaznima i strahovima, pokazalo se, može vrlo lako manipulirati. Od svih glavnih likova, upravo je Olivia ona koju je „nadaravno“ najbrže i najlakše slomilo, koja nije imala mentalne snage da mu se odupre.

Olivia je po zanimanju arhitektica: umjetnička duša motivirana smišljanjem novih koncepata kuća i njihovom prodajom. Njezin posao dakle definitivno iziskuje veliku dozu intuicije i kreativnosti. Ultimativne moralne pouke kod njenog lika nema: Olivia ne samo da nije pobijedila svoje unutarnje demone – nego nije bila ni svjesna njihog postojanja – te je zato i poginula na prilično tužan način. Šteta – jer je po mnogo drugih osobina bila vrlo kvalitetna osoba vrijedna velikog poštovanja.

Theodora – sljedeća po redu je druga kćer, odnosno srednje dijete Hugha i Olivije. Vrlo pametna, pronicljiva, prodorna, sposobna izboriti se za sebe… sve odreda osobine koje bi joj u normalnom svijetu pomogle u poslovnom i privatnom životu. No u tragediji poput Kuće, naravno da sve one zajedno moraju biti kompenzirane nekom groznom manom.

Kod Theo ta se mana dobro manifestira kroz njenu de facto magiju koju posjeduje. Ona naime, ima sposobnost osjetiti i proživjeti povijest i osjećaje osobe odnosno predmeta kojeg je dotaknula svojim dlanovima. Kako bi spriječila kakofoniju tuđih emocija koje sama ne želi osjetiti, primorala se da još od djetinjstva nigdje ne ide bez rukavica.

Mislim da se Thein problem u osnovi može svesti pod isti zajednički nazivnik kao i Steveov: a to je strah od života. Theo se boji tuđih emocija i misli koje ona, htjela – ne htjela može osjetiti preko svojih dlanova. Zato i izbjegava kontakt s drugim ljudima – doslovno i simbolički. Simptomatično je, na primjer, da kroz većnu serije najlakši i najtopliji odnos uspostavlja upravo s djecom, umjesto s nekime na svojoj razini.

Njezino zanimanje je, gle li čuda – psiholog, i dobro paše njenom karakteru. Theina se magična sposobnost može lako protumačiti kao doslovna manifestacija njene intuitivne sposobnosti da lako i točno čita ljude – karakteristika svakog dobrog kliničkog psihloga. Njezin najveći strah, koji se na maigčni način i obistinio kroz radnju serije – je potpuna otuđenost: situacija gdje njezina odvojenost od drugih i njihovih emocija naraste do te mjere da i sama postane nesposobna išta osjetiti. Njena moralna pouka je jednako očita: součavanje s drugima sa svim njihovim vrlinama i manama, simbolizirana kroz konačno bacanje rukavica u smeće. Theo na kraju priče je nesumnjivo smirenija i sigirnija osoba negoli Theo na početku.

Luke – s punim bi se pravom moglo reći da je svakoga od sedam članova obitelji boravak u Kući nekako trajno oštetio za ostatak života – no kod najmlađeg sina Lukea je ta šteta najočitija i najizravnija. Luke je teški ovisnik – prvo o alkoholu a zatim i o drogama, koji je pola svog životnog vijeka proveo uništavajući svoj život i živote članova svoje obitelji. Toliko puta ih je iznevjerio i izigrao njihovo povjerenje – da mu nitko više ni ne vjeruje, čak ni u kasnijem toku serije, gdje se zaista počinje mijenjati i postupati s najboljim namjerama.

Uz sestru blizanku Nell, Luke je najviše od svih bio u doticaju s natpirodnim/onostranim elementom Kuće – stoga nije ni čudo da su njih dvoje i njezine najveće žrtve. Luke se nagledao patnje i užasa koje mu je Kuća priuštila u samo par tjedana, što bi lako objasnilo zašto je u u odrasloj odlučio pobjeći iz stvarnog, realnog svijeta boli i trauma u neizmjerno lakši i jednostavniji svijet droge.

Lukeov razvoj kao lika mogao bi se svesti u jednu ključnu frazu: ponovno postajanje čovjekom. Od ovisničkog privida života on polako ulazi u onaj stvarni život u svom svojem sjaju i bijedi. Taj život obuhvaća i radosti i odgovornost i povjerenje i međuljudske odnose i sve ostalo što životu daje punoću i smisao. Od sebičnjaka koji posuđuje novac od svoje braće i sestara i troši ga na drogu, Luke postaje sve veći altruist – osoba koja čini i djeluje kao dio društva, kao član zajednice, ne samo za svoju dobrobit – već i dobrobit drugih ljudi oko sebe.

Još jedna stvar lako upada u oči: Luke je osoba koja strahovito želi i traži povjerenje od drugih i sve će napraviti da ga dobije. Velika većina ljudi mu to povjerenje ne daje (i teško im je zamjeriti, jer ga je već toliko puta iznevjerio), no Nell i Joey, na primjer, koji mu ga poklanjaju – zaslužuju njegovu vječnu odanost.

Nell – Lukeova sestra blizanka isporučuje nam još jednu ogromnu tragediju od života; i moram priznati da mi je njezina priča najmanje logična. Narativno je sve jasno: Nell je uz Lukea član obitelj koji je najgore istraumatiziran od Kuće, i ta ju trauma prati kroza njezin cijeli život. No čisto tematski njezin luk radnje sadrži neke nedostatke.

Nell je od majke naslijedila velku krhkost i fragilnost: nije nimalo asertivna i ne zna se zauzeti za sebe. Ima vrlo lijepu i optimističnu sliku svijeta u glavi: sliku nje, braće i sestara kako se vole i podupiru i zajedno prolaze kroza sve izazove – no takva slika zahtijeva veliku trud i mentalnu snagu da bi se i ostvarila, a tu unutarnju snagu Nell nema. Zato i operira između ekstrema: ili tiho i nenametljivo stoji po strani i ne zauzima se za sebe; ili se bijesom ranjene životinje iskaljuje na drugima kad kap prelije čašu. Što je sasvim u redu kao karakterizacija Nell kao lika; no problem je što se njezina smrt ne uklapa u taj narativ. Njezino ubojstvo u Kući desilo se nakon savjeta psihijatra da se konačno i suoči sa svojim demonima prošlosti: da posjeti Kuću i uvjeri se da se ne radi ni o čemu strašnom. Nell to zaista i čini: poput svakog heroja u svakoj priči i ona se hrabro suočava s neprijateljem – i zatim pogiba. Propalo herojevo putovanje, naravno, ali zašto? Mogu razumjeti da je njena smrt neophodna za priču i da djeluje kao motor pokretač ostalih likova, ali čisto iz perspektive njene karakterizacije, ispada da je Nell ubijena radeći ispravnu stvar radi okolnosti koje nije znala i na koje nije mogla utjecati.

Još jedna zanimljiva tema su Nelline vizije: već od prvog dolaska u Kuću ona vidi utvaru koju naziva Dama-sa-slomljenim-vratom i koja joj se kroza život pojavljuje u najgorim i najtežim životnim situacijama. Plot twist je, naravno, da je Dama ona sama – Nell je poginula od slomljenog vrata i kao takva se (nenamjerno) vraća natrag u prošlost i ukazuje mlađoj sebi. Ne znam jesam li ikada vidio išta duboko užasnije u ijednoj priči na psihološkom nivou: metaforički to znači da Nell odrasta i živi s konstantnom vizijom vlastite smrti. Ako to nije pakao, ne znam šta je. Takvo nešto bi slomilo i puno jače osobe od Nell.

Hugh – otac obitelji je generalno lik everymana, običnog obiteljskog čovjeka koji voli svoju ženu i djecu i igrom slučaja nađe se u ukletoj kući koja polagano i sistematski uništava sve ono što drži svetim, bez da je toga i svjestan. Ako je njegova žena intuitivno-kreativni yin, tada je Hugh čisti praktično-prizemljeni yang. I simbolički nije ni čudo da, kao takav, nema nikakvu posebnu vezu s Kućom, koja mu ne manifestira svoju „magiju“. Dok Hugh shvati da je nešto trulo u kući Hill, već je nažalost prekasno za njegovu ženu.

Ono što je interesantno u njegovoj priči jest kako ga je temeljito i metodički boravak u Kući oštetio za naredna desetljeća. Hugh je po prirodi vrlo praktična, do-it-yourself osoba: kadgod se negdje pojavi neki problem, on odmah i brzo djeluje da ga riješi – osobina koju je prenio i na Stevea. Dok je Olivijina uloga smišljanje velikih ideja i koncepata, njegova je praktično rješavanje svega što im stane na put. Zato tako dobro i lijepo nadopunjuju jedno drugo: metafora o Hughu kao užetu i Oliviji kao papiratnom zmaju zaista savršeno opisuje njihov odnos.

Dvadeset i kusur godina kasnije, ta i takva praktična, sposobna i koherentna osoba svedena je na mumljajuću polukarikaturu koja stalno nešto želi i pokušava, ali rijetko kad uspijeva i u čemu. Jedva složi dvije rečenice jednu za drugom, djeluje izgubljeno i potrošeno, ni sjena energičnog čovjeka kakvim je nekad bio. Hugh vidi, primjerice, u kakav su se kaos pretvorili životi njegove djece – i pokušava im pomoći koliko god može dobronamjernim (i zaista korisnim) savjetima, no uglavnom nema fajde od svega toga. Ono što ga konačno aktivira su granične, opasne „do or die“ situacije gdje ponovno na površinu izbija onaj „rješavatelj problema“, onaj stari Hugh. Nije ni čudo da je njegov nelsužbeni moto tokom serije jednostavni „I can fix this“.

Zato i njegova smrt u zadnjoj epizodi jest ujedno i tragična i katarzična: jer je umro „svoj“, u svom najboljem elementu, potpuno svjestan svog života i svega vrijednog u njemu. Možemo reći da je umro sretan i pomiren sa sudbinom – i tu se zaista nema više šta dodati.

Shirley – i konačno dolazimo do drugog djeteta i najstarije kćeri obitelji Crain. Shirley, naizgled, dijeli Steveovu sudbinu: niti je imala previše doticaja s nadnaravnim u Kući, niti je naizgled Kuća na nju ostavila previše traga. Od svih petero djece Crainovih, ona je jedina svoj život koliko-toliko uspjela usmjeriti u produktivnom smjeru – ima djecu i muža kojeg voli, kvalitetno radi svoj posao i sudeći po kući u kojoj živi, prilično joj dobro ide.

Međutim, to ostaje samo privid. Ustvari je Shirley jednako oštećena kao i svi ostali – ona je kontrol frik, vjerojatno iz opsesivne želje da svoj život koliko-toliko drži pod kontrolom, i da joj se više nikad ne ponove tjedni traume iz djetinjstva. Suočena sa sjećanjima potpunog kaosa i manjka reda kakav je vladao u Kući, Shirley kao da je odlučila prekompenzirati s previše reda.

Shirley u djetinjstvu nije bila takva, dapače. Još je tada bila, a i kao odrasla ostala – arhetip „majke obitelji“ – žene koja osjeća da se mora brinuti za sve oko sebe i osigurati da svima u obitelji bude dobro i ugodno. Shirley je u biti draga i suosjećajna osoba, no koja je morala strahovito brzo otvrdnuti kao je svijet oko nje ne bi zgazio. Po tim osobinama Shirley jako nalikuje na Oliviju: zanimljivo mi je bilo vidjeti da nakon više od 20 godina Shirley još uvijek čuva maketu Forever House-a (idealnu kuću koju je Olivia isprojektirala za svoju obitelj) kod sebe doma.

Shirley je grobar: zanimanje koje naglašava njezinu pretjeranu potrebu za kontrolom. Njezin je posao kao grobara pokojnikov leš urediti, našminkati i dotjerati do savršenstva, kako bi za posljednji ispraćaj bio u svom najboljem izdanju. Paralela sa Shirleyinim životom je očita: ona ima i više od malo od naznaka „Stepford smiler-a“ kojem je, baš kao i na lešu, važnija forma i izgled savršenstva, bez obzira koliko sadraj ispod truo (ili doslovno – mrtav) bio. Shirleyina moralna pouka je zato, suočavanje s jednim jedinim putem u svom odraslom životu kad nije zadovoljila vlastite standade površinskog savršenstva koje si je sama zadala.

Toliko o likovima u seriji – ukratko, jedna tragedija do druge. No tome usprkos, usudio bih se reći da Haunting of Hill House nije isključivo pesimistično djelo; dapače, sadrži dosta nade i pozitive. Koliko god nadnaravni zapreke koje Kuća predstavlja bili brojne – i krajnje opasne – one nisu nerješive. Osim što pratimo polagano psihološko slamanje likovima, pred kraj serije gledamo kako oni ipak, malo po malo, uspijevaju nadići Kućine probleme i transformirati se nabolje kao osobe. Zato i hepiend (u toj mjeri u kojoj hepiendom možete nazvati kraj gdje je pola glavnih protagonista pomrlo) na kraju serije i djeluje tako ispunjavajuće: jer su ga junaci svojim ponašanjem i te kako zaslužili. Sve smrti bližnjih, sva fizička i psihološka sakaćenja, sve traume i strahovi: sve je to nekako u zadnjoj epozodi dobilo smisao, nakon čega junaci, konačno oslobođeni naslijeđa Kuće, mogu početi usmjeravati svoje živote u pozitivnom smjeru.

Dalo bi se o seriji još toga puno napisati, no ovdje sam se htio fokusirati na likove – pošto su upravo oni čiji karakter i razvoj predstavljaju osnovicu serijine kvalitete. Hauning of Hill House novi je i kvalitetni predstavnik koji je obogatio cijeli žanr horora i pokazao mu nove puteve. Nadajmo se da će biti još takvih.