Blog

Knjige za kišno popodne

Posted on by Jovana Mitrović

Zdravo svima! Evo još jedne čitaonice i stranih izdanja koje morate da pročitate (ili ne, niko ne upire pištoljem u vas).

Ova nedelja je moram reći bila zanimljiva, ako pod zanimljivim smatrate sedenje kući, buljenje u ekran i pokušavanje da čitate ali vam se reči čine stranim. Da li je i vama prošla nedelja tako? Samo meni? Pa dobro.

Bez obzira na to, i dalje se prate nova izdanja fantastike koja izlaze, ali isto takoi ona  koja su nam dobro došla u ovim tmurnim i hladnim počecima jeseni – pardon, proleća. Tako da evo nekih mojih predloga da se čitaju dok smo zatvoreni i dok se bijemo sa celom situacijom.
Molim autora ove i prošle godine da ode na malo poduži odmor!

One pozlaćene – Namina Forna

 

Knjiga koja je već dobila dobar glas i reči hvale, malo više zbog toga što se bavi kulturom i mitologijom koju mi baš i ne poznajemo (tema koja zaslužuje svoj poseban tekst), One pozlaćene je interesantna priča koja prati 16-godišnju Deku, koja živi u strahu u iščekivanju krvne svečanosti koja će joj odrediti dalji život.

Međutim, na dan svečanosti, otkrije se da je njena krv zlatna, i time je čeka život gori od smrti, sve dok joj ne priđe misteriozna žena i da ponudu: da ostane tu gde jeste i živi takav život ili da se pridruži vojsci koja se bori za Cara, zajedno sa ljudima kao što je ona. Time, ona odbacuje svoj dotadašnji život i odlazi u glavni grad, da trenira za borbu, ali uskoro shvata da definitivno ništa nije kako se činilo.

Ovo nije Džes šou – Ana Keri

Ovaj drugi izbor je malo čudna knjiga, koja je takođe donekle mešavina modernog doba i naučne fantastike. Zašto da ne ubacimo i malo čudnih knjiga?

Džes Flin samo želi da završi srednju školu bez drame, ali svi znamo da to život prosto neće dozvoliti. Tu su njeni prestrogi roditelji, činjenica da se zaljubila u svog najboljeg druga i, takođe, loše zdravlje njene mlađe sestre. A tu je i njen mali grad Svikli, koji se čini sve manjim.

Ali grad postaje čudniji svakim danom, pola populacije je uhvatio nepoznati grip, razgovori se završavaju čim ona uđe u prostoriju, i na kraju, u mestu gde tehnologija nije toliko napredovala, iz ranca njenog najboljeg druga izlazi jedna mala crna spravica – sa logoom marke Apple.
Odlična priča za ljubitelje Black Mirror serije.

Budućnost je tvoja – Dan Frej

 

Držimo se još malo naučne fantastika, ova knjiga priča o dva najbolja druga koji su napravili kompjuterski program koji može da predvidi budućnost (baš ono što nam sada treba). On radi tako što se poveže na kompjuter godinu dana u budućnosti i time možeš da proveriš šta ćeš i gde raditi, da li ćeš biti u vezi sa nekim ili da li ćeš čak biti živ.

Može da predvidi svašta, sportske rezultate, berzu, političke skandale – sve što će Ben i Adi da iskoriste da bi došli do slave i bogatstva.

Ispričane kroz poruke, emailove, blog postove, ovaj triler je baš ono što nam treba kao odgovor na mnoga naša pitanja šta bi bilo kad bi bilo.

Veštičje srce – Dženeviv Gorniček

A sada malo na mitologiju.

Angrbodina priča počinje tamo gde se mnoge završavaju – sa paljenjem. Kažnjena od strane Odina zbog toga što je odbila da mu ispriča o budućnosti, ona beži u najdublje delove šume, gde upoznaje nekog ko se predstavlja kao Loki, gde od neverstva i izdaje nastaje ljubav.

Njihov savez na ovaj svet donosi troje neobične dece, svako sa tajnom sudbinom koju mora da ispuni, ali ona je čvrsta u tome da ih podiže na kraju sveta, tamo gde Odin neće moći da ih nađe.
Međutim, kada se njene proročke moći polako vrate, shvati da joj se taj san neće ispuniti.

Menjač igre – Nil Šustermen

Od pisca poznatog serijala Srp, dolazi nova knjiga o nekoj prikrivenoj utopiji i mnogo mnogo filozofskih pitanja.

Iako nemoguće da se poveruje, Eša je fudbalska lopta na terenu toliko jako udarila, da je otišao u drugu dimenziju, i nastavlja da putuje kroz dimenzije koje kao da jesu ali zapravo nisu njegove. Promene su u početku male, ali se brzo odupru kontroli kada on uđe u dimenziju gde ima sve što poželi, gde su ljudi zaustavljeni u nekom starijem vremenu i gde vidi svet iz mnogo drugačije ugla.

Sa ovim danas završavamo čitaonicu, nadam se da vas je barem neka knjiga zainteresovala, bogami meni su sve otišle na spisak. Pa se čitamo sledeći mesec!

Mikromegas

Posted on by Mira Satarić

Naziv: Mikromegas
Autor: Fransoa Mari Arue – Volter
Zemlja: Francuska
Godina izdanja: 1752
Žanr: svemirska opera, satira

Fransoa Mari Arue, daleko poznatiji pod svojim pseudonimom (jednim od oko 178) Volter (1694−1778), bio je francuski filozof i književnik koji je pripadao prosvetiteljstvu. Svojim književnim stvaralaštvom, bespoštednom kritikom hrišćanstva, tadašnjih rigidnih i ispraznih sistema obrazovanja i filozofskih učenja, zaslužio da se po njemu cela ova epoha u Francuskoj vrlo često naziva ’epohom volterijanstva’.

Stavovi su ga doveli u nemilost tadašnje vlasti i do kasnijeg progonstva iz Francuske, ali je njegova satira uspevala da svojim humorom i lepotom iskaza istraje i uprkos cenzurama dopre do publike i osvoji je, pa čak i da doprinese tome da se formira književni i intelektualni krug oko Voltera, značajan za dalji razvoj književnosti. Tematika kojom se Volter bavi je univerzalna, pa su njegova satira i njegov humor bliski i današnjem čitaocu i lako je poistovetiti ih sa današnjim problemima u društvu i državi. I Mikromegas je, kao i ostala Volterova dela, osim što nosi sloj interpretacije karakteristične za određeni istorijski, politički i, naravno, filozofski kontekst, bogat univerzalno aktuelnim elementima koji se protežu kroz različite epohe i kulture Evrope.
Objavljen 1752. godine, Mikromegas kratka novela sa 7 poglavlja, spada u najlepša Volterova dela, ali i u početke naučne fantastike kao žanra. U pitanju je filozofska satira maskirana u odore svemirske opere, koja ismeva načela feudalnog sistema i njegov konzervativni odnos prema nauci. Iako Volter koristi koncept ’pogleda sa strane’ odnosno ’autsajdera’ i u drugim svojim delima da bi ukazao na mane tadašnjeg društva, u Mikromegasu, junak (odnosno junaci) kroz čiju prizmu se posmatra ustrojstvo filozofije i društva dolazi sa drugih svetova – jedan je sa planete koja kruži oko zvezde Sirius, a njegov saputnik je filozof sa Saturna.

I dok se prva polovina knjige može sasvim čitati i kao jednostavna naučnofantastična priča sa sporadičnom dozom humora (iako postoji nekoliko pomenutih slojeva skrivenih i u ovom naizgled jednostavnom toku zapleta), tačno je prepoznatljiv trenutak u kome Volter priču podređuje filozofskom aspektu.

Ali da krenemo redom.

Sam naziv našeg glavnog junaka „Mikromegas“ jasno nam stavlja do znanja njegov, da tako kažem, relativni položaj u ogromnom univerzumu. Sa 20.000 stopa visine (oko 6km) i sa planete koja je mnogo puta veća od Zemlje i na kojoj se mnogo duže živi, a u kojoj je on tek mladić, on je istovremeno mikro ili mali u odnosu na neke – svoje sunarodnike, i megas ili veliki u odnosu na neke druge – Zemljane. Njegov životni put veoma nalikuje Volterovom – prognan je sa svoje planete na 800 godina zbog kontraverzne knjige (iz oblasti biologije), nakon čega je napisao pesmu kojom se rugao sudijama koje nisu ni pročitale delo za koje su ga osudile, a vreme provedeno u izgnanstvu, Mikromegas koristi za unapređivanje svog velikog znanja. Tako je i Volter u ovo delo inkorporirao svoje znanje stečeno iz izgnanstva, iz uvida u rad Isaka Njutna – Mikromegasovo vozilo je nama nepoznate vrste ali putuje po principu koji možemo prepoznati kao upotrebu sile gravitacije.

Tokom svog putovanja, Mikromegas susreće filozofa sa Saturna, iz razgovora sa kojim saznajemo još neke stvari – da je naš junak vernik, da primećuje da život na planeti u mnogome zavisi od njene veličine (proporcije su, svakako, veoma važne i nijedna veličina nije nasumična), kao i to da oko Marsa kruže dva meseca (ovo je potvrđeno kao tačno 125 godina kasnije). Sa njihovim dolaskom na Zemlju (5.7.1737 – ovaj datum je bitan za razumevanje istorijskih okolnosti koje se pominju) priča poprima potpuno filozofsko-satirični momenat.

Nakon inicijalnog obilaska zemlje i iznenađenosti da na njoj postoji život, Mikromegas i njegov saputnik nailaze na brod sa ekspedicijom koja se vraća sa Arktika i nakon što uspeju nekako da uspostave kontakt , shvataju da imaju posla sa svesnim, premda minijaturnim bićima.

Kada se povede razgovor i kada se sagovornici dotaknu pitanja duše, ispostavlja se da je – iako obrazovan i poreklom iz civilizacije daleko naprednije od one zemaljske – Volterov Mikromegas je učenjak, skroman i ponizan, otvoren za nova znanja i nove ideje. Njegova veličina ogleda se i u postupcima nakon što je otkrio da ljudska bića nisu baš mnogo napredovala u nauci i filozofiji, i da kod zemaljskih učenjaka nema ničega osim puke ispraznosti, citiranja i oponašanja reči i stavova nekolicine starih filozofa („Jer uvek treba čitati ono šta se ne razume i na jeziku koji se najmanje razume“). Njegov poklon zemaljskim filozofima na kraju, simbolično predstavlja naznaku ljudima da je vreme da krenu iz početka.

U osnovi ozbiljna filozofska satira, Volterov Mikromegas je možda najbolji primer kako žanr nije prepreka već sredstvo da se ispriča univerzalna, slojevita priča.

Eksperiment, kako to naučno zvuči

Posted on by Elena Alexandra

Ljudska rasa je po prirodi ljubopitljiva. Svi imamo bar jednu komšinicu koja bi sve da zna o nama. Dok smo mali ne samo da bi smo sve da njušnjemo nego i da neretko strpamo u usta. Potreba da svim čulima doživimo svet oko nas je praiskonska.

Ali, gde je granica naše ljubopitljivosti? Posebno kad njome žrtvujemo nekog drugog, neretko mu za to ne traživši dozvolu. I još češće pravdajući to u ime nauke ili vere. Ovo su neki od najmorbidnijih eksperimenata u istoriji. Nažalost, sigurno postoje i žrtve onih koji će zauvek ostati pod oznakom: „Top secret“.

KLONIRANJE: Klonirana ovčica Doli (koja je zapravo bila 276 primerak iste ovce) je pomerila granice studija o reprodukciji. Nakon svih konfeta i instant rađanja teoretičara zavere, jedna druga vest nije bila baš objavljena uz veliku pompu. Samo 1-5% animalnih sisara preživi . Česte abnormalnosti (proždrljivost, kolaps jetre, prerana smrt, bolesti srca, plućni problemi, uvećani organi, nefunkcionalan imuni sistem,) Uzrok je u genima koji ili su neaktivni ili hiperaktivni nakon dupliranja. U podeli jajne ćelije se zagubi mnoštvo hromozoma. Partenogeneza u izveštajima donosi samo gubitke. Neophodnost proteina kalmodulina je zakazala. Zasaćeni subjekti se razlažu sami. Ako i stignu do dve ćelije 27.000 glasnika RNK indikatora proteina se uruši. Transkripcioni faktori su najteži geni za reprogram.

Iako nauka uporno žrtvuje ovce, zečeve, svinje, koze, krave, miševe, majmune pa i ljudski genetski sadržaj još uvek smo daleko od štancanja Storm trupersa. Bili smo negde na 6. generaciji kloniranih miševa kad se neko dosetio da klonira čoveka. Klonovi su inače sterilni, stare ubrzano i još brže razvijaju ćelije raka. Kloniranje čoveka izgleda poput veštačke oplodnje samo što se u ovom slučaju otklanja DNK jajne ćelije. I gle čuda, shvatiše posle mase puta da svaka jajna ćelija na svetu ima svoj ritam pa im je postalo skoro nemoguće da usklade vreme sazrevanja sa kloniranjem (kloniranje je proces od nekoliko minuta do nekoliko sati a svi znamo koliko u realu traje deoba ćelije pa i sam razvitak ploda). „Sve što je brzo to je i kuso”, kaže narodna, pa praviti ljude bez pola organa ili imunog sistema je apsurd. O moralnoj dilemi da ne govorimo. Naučnicima ni miševi ne mogu da trepću ili mrdaju ušima a šta ostaje za čoveka i sve njegove prefinjene funkcije. Jedino što je očito je da incestualno začete životinje imaju manje defekata prikloniranju. Ljudske ćelije kože ili mozga su tzv. „utihnute” ćelije što znači da kad dostignu punu formu to je to. Ne mogu ćelije kože stvarati ćelije srca.

Za kloniranje čoveka, teoretski, potrebno je u oko 1.7 miliona dolara. Ako bi ste klonirali ljubimca moraćete izdvojiti 50.000 dolara za psa ili 35.000 za mačku, 15.000 za kravu, 4.000 za kozu zatim naći veterinara voljnog da uzme tkivo i poslati ga u „Viagen” institute. Belgija, Švedska, Nemačka, Italija, Irska, Engleska i Španija su zakonom dozvolile kloniranje u terapeutske svrhe (šta god to značilo). Boselier (Raelski pastor i CEO „Clonaid-a”) objavio je 27.12.2002. god. da su uspešno klonirali čoveka (što zvuči neverovatno kad znamo da su vodeći eksperti Teruhiko Vakajama i Riuzo Janagimaši se jedva natezali sedam godina sa mišem po imenu Fibro). Ova beba, po imenu Eva je rođena carskim rezom i sa njom je postalo jasno da klon nikad nije istog uzrasta (daleko smo i od te mašinerije), da nema apsolutno nikakva sećanja ili znanja kao original već samo deli identičan DNK. Dok jedni plaču da se vrati ptica Dodo (poslednji put viđena 1660-e) drugi bi da ožive Tiranosaurus rex-a. Naučnici odbijaju da vrate pticu jer njena jaja jedu brodski pacovi (ne znam šta da mislim o ovom odgovoru) ali se u podizanje Pterodaktila iznad naših glava ulaže mnogo novca. Klonirana maca Garlik (britanski kratkodlaki mačak, rođen u Pekingu nakon samo 66 dana nakon što je prebačen embrion surogat majci se drži sjajno. Samo, klonovi imaju još jednu manu. Agresivni su pa čak i zli. Klonirani ljubimci Barbare Strejsend su živ primer a pošto ona kuka širom interneta lako je za pronaći (kako ovo neodoljivo podseća na „Groblje mrtvih ljubimaca”, zar ne?). O eksperimentu „Adam i Eva” koji je Mengele sproveo deleći Hitlerov genetski material nemačkim i jevrejskim porodicama se malo zna (proba odrastanja u različitim uslovima). Ali verovali ili ne, čuveni tragač za nacistima, Simon Vizental ih je pronašao.

PRESAĐIVANJE CELE LJUDSKE GLAVE: Italijanski hirurg, Serđo Kanavero je objavio da je uspešno transplatirao glavu sa jednog na drugi leš u trajanju od 18 sati. Ovo je izveo u Kini (Xiaoping Ren, Harbin medicinski Univerzitet). Međutim, taman što je objavio da će javno izvesti transplant sa živog subjekta, dobrovoljno prijavljenog Valerija Spiridonova (33 godine) koji pati od „topljenja“ mišića, ovaj je odustao. Tako smo ostali bez uživo prenosa 2017. godine a Valeri je zaključio da mu je sasvim dobro na Floridi, oženjenom, sa detetom i na čelu firme.

CARSKA JAPANSKA JEDINICA 731: Tek 1984. god. Japan obelodanjuje (naravno, što je šturije mogao) aktivnosti ove jedinice. U ime pripreme za rat mikrobima radili su na stvaranju biološkog oružja vršeći eksperimente nad kineskim i drugim Azijskim civilima. U ovome su učestvovale medicinske škole, akademije pa i druge institucije. Zaražavali su žrtve kolerom, antraksom, kugama, tifusom i drugim patogenima. Obdukcija na živo, izlaganje opekotinama ili smrzotinama i konstantno otvaranim ranama, ostavljanje na ledu ili otvorenih stomaka, amputacije bez anestezija, prišivanje delova tela na njima nepodobna mesta, potpomaganje gangrene, ubadanje dok su nabijeni na kočeve, primoravanje ljudi da piju slanu vodu, davanje pogrešnih krvnih grupa pa neretko i životinjske krvi ljudima, višesatno izlaganje rendgenskim snimanjima, sterilizacije, bacanje ljudi unutar centrifuga dok ne preminu, spaljivanje bacačem plamena i kompresione komore u kojima su neretko eksplodirali su podjednako surove kao i činjenica da im je Amerika nakon rata dozvolila slobodu u zamenu za beleške. Ni ovde nije izostalo eksperimentisanje sifilisom. Muški zatvorenici zaraženi ovom opakom bolešću bili su primorani da siluju zatvorenice da bi nadležni ove jedinice mogli da izučavaju prenošenje bolesti. Ako bi zatvorenice ostale trudne posle silovanja od strane čuvara na njima bi isprobavali oružja ili bi ih zaražavali pa prevremeno vadili fetus da vide kako izgleda. Nisu odgovarali čak ni za raspršivanje buvama zaraženim kugom, spakovanih u bombe, koje su izbacili iznad Kineskog sela Kuzao (kao ni za ostale zločine nad Kineskim stanovništvom koji su se dovijali i pre rata). Te 1940-e godine 2.000 ljudi je preminulo od kuge a još hiljadu u obližnjem gradu kad su zaraženi radnici pruge to odneli tamo. Mesto zločina, nakon predaje Japana je sravnjeno zbog dokaza, 400 preostalih zatvorenika je streljano ali je masa zaraženih pacova puštena što je rezultiralo smrću preko 30.000 kineza. Neki od zločinaca su kasnije postali ugledni naučnici univerziteta.

EKSPERIMENTI SA NESPAVANJEM, CIVIL EDICION: Kviz u kome je „samo“ potrebno da ne spavate dok brojite gomilice novčića izgleda jednostavan način za dodatni honorar od milion dolara (Awake: The milion dollar game, Netfliks) jer to je samo 24 sata. Da bude začinjenije nakon 12 dnevnih sati takmičar koji je izbrojao najmanje ispada. Tokom noćnih 12 sati testirani su igrama izdržljivosti, balansa, fokusa i slično a u zoru, ako bi takmičar uspeo da pogodi tačnu sumu novčića pobedio bi. U drugom eksperimentu grupa ljudi, zatvorena u kući nije spavala cele nedelje (Engleska, tv šou, po uzoru na Velikog brata- izolacija). Držani su budnim na silu dok su izvršavali zadatke a sve u ime 100.000 funti s tim da svaki put kad bi takmičar zatvorio oči na više od 10 sekundi od te sume se odbijalo 1.000 funti. Da bude gledanije maltretirani su gledanjem slika koje se suše, relax masažama i brojanjem ovaca. Šestoro je odustalo, jedan je iznesen sa trajnom krizom identiteta a pobednica je otišla sa 97.000 funti.

Radio voditelj Piter Trip pokrenuo je projekat nespavanja u ime dobročinstva deci. Rešio je da ostane budan tačno 201 sat (osam dana). Prva dva dana je bio enegretičan ali nakon toga doktori i naučnici koji su ga posmatrali imali su šta da vide. Umišljao je da mu gori stolica, cepao je cipele u panici jer su mu izgledale prepune paukova. Nauka veruje da je sanjao budan. Poslednja tri dana davali su mu droge da ga održe budnim. Skupivši ogromnu masu novca spavao je 13 sati. Porodica i prijatelji tvrde da više nije bio isti do te mere da otvoreno sumnjaju da to i nije pravi Piter.

Pacove nespavanje dovodi do smrti dok čovek može i da se provuče ako uleti u mikrospavanje (ono kad zakucate na sekund). Ipak i za ljude postoji granica. Godine 1984, ruska doktorka Marija Manaceina je rešila da odredi da li je važniji san ili hrana. Eksperiment je sprovela na štencima. To je dovelo do smrti brojnih šapica. Samo godinu dana kasnije odvio se sličan eksperiment na univerzitetu u Ajovi, ali na ljudima. Nakon 90 sati halucinacija i paranoje zaspali su duboko. Iako su im puštali struju i bockali ih nijedan od tri subjekta se nije probudio.

I u ovom slučaju CIA se potrudila da se upiše u listu morbidnih eksperimenata. U svrhu informativnih saslušanja. Najduže zabeležena satnica mučenog zatvorenika je 180 sati (više od nedelju dana). Ovo su mogli uredno da „vide“ kod svojih ruskih kolega poznatih po treningu do krajnjih granica kako vojnika tako i sportista. Neki naučnici izvode eksperimente na sebi na primer. 1938. dva istraživača Natanijel Kleitman i Brus Ričardson otišli su u Kentaki Mamut pećine da bi izveli eksperiment nespavanja u trajanju od 32 dana. Bez sunčevih zraka, u lavirintu podzemnih hodnika, bez osećaja za vreme. Iako nema dokaza da nisu dole ipak pajkili deceniju kasnije Jurgen Asholf ponavlja eksperiment u kontrolisanim uslovima bez uspeha. Da nespavanje može da izludi čoveka dokazuje i slučaj iz 1962-e godine u vreme „Hladnog rata“. Francuski geolog Mišel Sifre rešio je da se izoluje u mračnoj ledenoj pećini na cela dva meseca. Na kraju je uspeo da preživi ali više nikada nije umeo da broji kako treba niti da vreme doživljava onako kao ostali. Student (1964) Randi Gardner rešio je da uđe u Ginis nespavanjem pod nadzorom. Sa 11 dana i 24 minuta, halucinacija i paranoje, nakon što je čak i održao konferenciju za novinare ušao je u Ginis. Čuveni ruski projekat nespavanja je ipak samo Kripi pasta pričica sa foruma koji je jednom davno predložio da se takmiče ko će napisati bolju urbanu legendu. No, svakako je jeziva do srži. A autor komotno može u kvalitetne pisce horora.

PROJEKAT 4.1: Prvog marta 1954. nuklearni test pod nazivom „Kastle Bravo“ izveden je na Bikini atolu (Maršal ostrva). Iako nikom iole normalnom nije jasno zašto uopšte urušavati eko floru okeana ili tla sumanutim nuklearkama. Ovde se na sve to potkrala i greška. Bomba je trebala da iznosi 5 megatona a iznosila je 15. Naravno, zlo ne ide samo pa je vetar potpomogao da se oko 300 ljudi usmrti na obližnjem ostrvlju. Amerikanci, naravno nisu pitali ove ljude da učestvuju. I tako, pecas mirno i iza tebe padne atomska. I onda ti generacije imaju po dve glave.

TUSKADŽI EKSPERIMENT SIFILISOM: Na uzorku muške populacije crnaca između 1932. i 1972. godine (600 ispitanika) sproveden je tretman prevencije sifilisa. Prevareni, da će im biti omogućeno zdravstveno kao i kontrola krvi. Međutim oni nisu preventivno tretirani već su zaražavani sifilisom zbog posmatranja bolesti „in vivo“. Ovo su zvanično nadgledali doktori Američke javne zdravstvene službe. Nakon zaražavanja nije im davan penicilin već placebo u vidu aspirina ili mineralnih suplemenata. U mukama, 28 obolelih je podleglo bolesti, 100 je preminulo usled komplikacija druge prirode a preko 40 supruga je obolelo i prenelo svojoj deci sifilis pri porođaju (19 registrovanih slučajeva). Tek je 1997. godine Bil Klinton (tadašnji predsednik USA) se kratko izvinuo i to u ime samo pola vlade. Ovakav eksperiment je sproveden i u Gvatemali, a Amerikancima su ga dozvolili predsednik Huan Hoze Arevalo kao i mnogi predstavnici ministarstva zdravlja. Namerno su zaražene razne strukture i klase da bi se posmatralo prirodno širenje. Mnoge je zbog ovoga sačekala smrt u mukama.

EKSPERIMENT UNIVERZITETA KALIFORNIJE NA NOVOROĐENČADI: Rezultati ovog eksperimenta su štampani u pedijatrijskom priručniku. Nesretnih 113 beba, ne starijih od tri dana (1960) podvrgnuto je kačenju naopačke ili prepumpavanju pritiska u komorama da bi se pratila cirkulacija, potapane su u ledenu vodu dok im je kateter zaboden u aortu zarad merenja i izučavanja pritiska,…

ELEKTROKONVULZIVNA TERAPIJA DECE: Kao da ovo već nije bilo zlo, radeći kao neuropsihijatar u Belevu bolnici (Njujork) dr. Loreta Bender je odlučila da decu sa šizofrenijom ili razvojnim anomalijama tretira elektro konvulzivnom terapijom (ranije poznatom kao elektro šok). Godine 1947, 98 dece je podvrgnuto ovom tretmanu i svi su bili mlađi od 12 godina (najmlađe je imalo samo tri). Ako im nije pržila mozgove onda im je davala LSD. Ted Čavez Sinski je preživeo sve ovo a kako je danas aktivista za prava oštećenih ima ga svuda po internetu pa počujte njegovu priču.

DVOGLAVI PAS: Vladimir Demikhov je bio uspešni hirurg a njegovi eksperimenti su umnogome doprineli razumevanju transplatacije organa i hirurgije srca. Prvi je uspešno izveo bajpas koronarne arterije na živom čoveku. Ali po koju cenu? U jednom momentu je spojio glavu, ramena i prednje noge šteneta za vrat Nemačkog ovčara. Oba psa su mogla da se pomeraju i bila su vrlo živa. Ipak, usled odbacivanja tkiva preminuli su ubrzo. To ga nije zaustavilo pa je spojio još 20 primeraka ljut što je najduži životni vek Frankepsa bio mesec dana.

TRANSPLATACIJA TESTISA: Leo Stenli, doktor zaposlen u San Kventin zatvoru (Kalifornija) je hiruški odstranjivao testise pogubljenih kriminalaca da bi ih presađivao na njihove žive zatvorske saputnike. Mislio je da su muškarci koji su počinili zločin delili iste karakteristike (nizak testosteron koji ako bi ga podigao doveo bi do smanjenja potrebe za kriminalom, toliko o tome da je pazio na času). Preko 600 ovakvih intervencija je izvedeno pod nadzorom države a kad mu je ponestalo ljudskih testisa počeo je da zatvorenicima ubrizgava tečni oblik životinjskih (vepra i ovna). Jedina njegova odbrana je bila da: „…imao sam jednog belca koji se osećao pun snage i radosno nakon što je dobio testise afro-amerikanca…“

STANFORD EKSPERIMENT: Dr Filip G. Zimbardo je došao na ideju da 1971. godine uz grupu istraživača sprovede eksperiment u kom bi izučavali razloge konflikta između zatvorenika i čuvara. Naivnih 24 studenta su potpisala svoje „uloge“ nasumično izabrane i stavljeni su u pritvorsko okruženje. Trebalo je da se završi za dve nedelje ali se završilo za šest dana jer je bilo nemoguće održati red. Iako im je rečeno da je svaki vid nasilja zabranjen mnogi od zatvorenika su zlostavljani a na nekima je to ostavilo trajne traume. Nije im trebalo mnogo, jel da? Imate film o tome.

ZOMBI PSI: Naučno nazvan „Eksperiment oživljavanja organizama“, ruskog naučnika dr Sergeja Brukhoneko i Borisa Mevinskovskog je zapravo vrlo morbidan. I danas možete naći slobodan video o dve pseće glave odvojene od tela koje su prikačene na veštačku cirkulaciju. Korišćenjem specijalnog srčanog sistema (aparatus nazvan autojektor). Psi su reagovali na zvuk, mrdali ušima, treptali pa čak se i oblizivali. Eksperiment je ponovljen 2005. godine (američki naučnici) ali je iz pasa izvučena sva krv koja je zamenjena kiseonikom i šećernom sluzi. Nakon tri sata, transfuzije krvi i električnog šoka psi su vraćeni iz mrtvih.

MKULTRA: Ovo je eksperiment koji je sprovela CIA kao pokušaj kontrole uma protiv neprijatelja tokom rata. Trajao je od 1950-1970. godine (iako je sankcionisan 1953) a sastojao se od ilegalnog testiranja droga na Amerikancima. Korišćenjem LSD–ija i ostalih hemikalija zajedno sa fizičkom i mentalnom torturom agencija je pokušala da „probudi“ skrivene delove mozga i manipuliše mentalnim stanjem ljudi. Iako je naređeno (direktor CIA Ričard Helm) da se dokumentacija potpuno uništi, 1977. „Zakon o slobodi informacija“ je na videlo izneo više od 20.000 stranica programa. U ovom programu je učestvovalo mnogo zatvorenika, bolnica kao i 40 univerziteta. Naravno, mnogi učesnici nisu imali pojma da su učesnici. A većina „akcija“ se svodila na obučene prostitutke koje su radile za agenciju a njihov posao se svodio na drogiranje klijenata od značaja i špijuniranje, na drogiranje vojnika u ratnoj zoni i ispiranje mozga „pobunjenim“ predsednicima zemalja u koje Ameri još nisu doneli „slobodu“. Posebno su bili zainteresovani za projekat QKHILLTOP kojim su izučavali Kineske tehnike ispiranja uma. Projekat Artičoka se bazirao na hipnozi, forsiranoj zavisnosti na morfin i namerno izazvanoj amneziji. Operacija CIA-e Ponoćni klimaks je projekat LSD efekta. Jeste li znali i da smo mi za vreme bombardovanja imali jedinicu za paranormalno? Guglajte Grupu 69.

STUDIJA MONSTRUMA: Godine 1939, Univerzitet u Ajovi predstavio je eksperiment (Vendel Džonson i Meri Tudor) koji je obuhvatao 22e siročadi. Podeljeni u dve grupe, jedni su dobijali pozitivne govore i negu kao i ljubav dok su drugi ponižavani i vređani a bliskosti nije bilo. Deca koja su govorila normalno počela su da imaju govorne probleme (do kraja života). Kako su dotični čuli za nacističke eksperimente odlučili su da nikada ne objave svoj pronalazak u medicinskim analima.

PROJEKAT AVERSION: Godine 1969, tokom ere Aparhejda, stotine homoseksualno opredeljenih osoba predate su u ruke dr. Obrija Levina, pukovnika i psihologa posvećenog da „izleči“ ovo stanje. U Vortrekerjogte vojnoj bolnici blizu Pretorije elektro šokovima ih je „preobraćao“. Pritom su mučeni mentalno do teških posledica. Kad je optužen za zločin emigrirao je u Kanadu gde trenutno radi u obrazovnoj bolnici.

SEKSUALNO PREOBRAŽENJE: Godine 1965, Kanađaninu Piteru Reimeru je nestručnim slučajem otpao polni organ tokom obrezivanja. Džon Mani koristi priliku i ubeđuje roditelje da bi momak mogao da bude odgajan kao devojka, odnosno da bi mogao da ima jedino tako zdrav seksualni život. Ustvari, posmatrao je za svoj ćef. Iako je on izveštavao da je sve divno na kraju se nakon godina pakla i odbacivanja nesretni subjekt u 38.j godini ubio upucavanjem u glavu.

VILBROK DRŽAVNA ŠKOLA ZA MENTALNO HENDIKEPIRANU DECU: Godine 1950. je dr Saul Krugman zarazio decu hepatitisom pod izgovorom da traži vakcinu. Sva deca su imala dozvolu svojih roditelja (teško se nalazilo mesto u ustanovi pa verovatno nisu hteli da ostanu bez njega).

MILGRAM EKSPERIMENT: Prof. Stenli Milgram sa odeljenja za psihologiju (Jejl Univerzitet) je bio opčinjen nalaženjem razloga zbog koga su nacisti do krajnjih granica zlostavljali zatvorenike u logorima. Postavio je eksperiment da vidi koliko daleko će u tome otići Amerikanci. Eksperiment se satojao od ubeđenja učesnika da ako odgovori pogrešno na zadato pitanje strujni udar će jako protresti osobu sa druge strane stakla. Napon se pojačavao. Ključno u ovom eksperimentu je da je ispitanik mogao da odustane svakog časa. I da je mogao da čuje krike povređenog. Ali činjenica da im je rečeno da su oslobođeni svake odgovornosti dovela je do toga da su se ispitanici naveliko iživljavali nad „elektrošokiranim“ subjektima neretko se smejući kao da se igraju. Dvoje od 40 ispitanika je pokazalo moralne dileme ali ističući da nema petlje da se suprostavi nadređenima pritiskalo je dugmiće do konačne voltaže koja im je predočena kao smrt subjekta.

PROJEKAT BOSTON: U saradnji sa Oak Ridž nacionalnom laboratorijom (1953-57) dr Vilijam Svit, glavni neurohirurg (Harvard Masačusec glavna bolnica), ubrizgao je uranijum u krvotok 11 pacijenata terminalno bolesnih od raka. Godine 1995, došlo je do sudskog procesa, jer ,pogađate, to se nije baš slavno završilo.

MUSTARD GAS: Vojni eksperiment tokom drugog svetskog rata (Engleska i Amerika) sproveden je na 60.000 regrutovanih mladih ljudi koji nisu bili obavešteni o čemu se radi. Tretirani su gasovima, otrovima i hemikalijama koje su im inhalirali, ubrizgavali i utrljavali u kožu ili prskali u oči. I pored opekotina i oštećenja bili su vezani zakletvom i vandrednim stanjem u svetu što bi odustajanje od ekperimenta dovelo do preke kazne streljanjem usled dezertiranja. Takođe su ovom zakletvom bili naterani na tajnost. Prećeno im je i doživotnim zatvorom. Tek 1993-e godine se pročulo o ovome. Ovaj gas su na Poljacima probali Nacisti 1939-e pa su Amerikanci očigledno odlučili da im se isti dopada. Čak toliko da su ga oprobali i na svojim civilima. Kao što je proban eksperiment bacilima (1940 i 1979) a narodu je objašnjeno da je u pitanju aero zagađenje. Laboratorija Porton dovn ipak govori da je to sve bezopasno dok mnoštvo porodica sa teško pogođenim potomstvom ima dokaze da nije. U jednom od testova (1955-1963) iz aviona je izbačen cink kadmijum sulfid (florocentni prah) sa ciljem da vide kako se raspršava. Kadmijum je izrazito kancerogen. Zatim su ešerihiju koli rasprostrli širom obale Engleske tokom ’60-ih. Kako im je svega bilo malo zasejali su narod sa serratia marcescens bakterijom, antraks simulantomm, fenolom, …tokom pauze za ručak. Doduše u Londonskom podzemlju al opet…

NACISTIČKI EKSPERIMENTI: Sve što su nacisti izveli u svojim logorima smrti je potpuno dehumanizovalo zatvorenike. Kao potpuno obespravljena bića bili su izloženi i eksperimentima. Nacisti su posebno imali pik na blizance usled svoje opsednutosti rasnom pročišćenošću. Apsolutni bolesnik i zaluđenik genetikom, Jozef Mengele (još jedan zločinac koji je svojim beleškama kupio sebi slobodu i imunitet jer bitno nam je da danas imamo gore spomenutu ovcu Doli sa milion defekata, a on je prošao nekažnjeno) stiže u Aušvic 1943. godine. Vrlo brzo dobija nadimak: anđeo smrti. U zlu, 3.000 blizanaca prošlo je kroz njegove ruke (minimum) a samo 200 je preživelo njegov krvav pir.

U početku su imali bolji tretman. Redovnu hranu, igrali su ponekad fudbal i nisu morali da rade teške fizičke poslove. Trebali su mu zdravi. Prvo bi ih merili do poslednjeg milimetra i uporedno zapisivali te mere. To bi trajalo satima. A zatim bi se odvijao jedan od najmračnijih događaja u istoriji. Ubrizgavanje kiselina i drugih hemikalija u oči ne bi li postale plave. Izvlačenje kompletnog krvotoka i ubrizgavanje u drugog blizanca. Zaražavanje tuberkulozom ili tifusom da bi se posmatralo kako onaj zdravi reaguje. Ukoliko bi subjekt preminuo tokom eksperimenta zdravi blizanac bi bio ubijen da bi se izučavala razlika. Operacije sa i vrlo brzo bez anestezije, amputacije na živo, kastracije, odstranjenje organa, …

Da zlo bude još veće ovo je samo bio početak. U Dahau logoru bi zatvorenika vezali u komori i duvali u njega vazduh pod pritiskom da bi otkrili koliko može pilot da izdrži. Zatvorenik bi bio mučen do smrti. Testovi hipotermije gde se voda dohlađivala do smrti, teranje ljudi da piju slanu vodu do ludila i smrti,…Logori kao Bučenvald, Natzveiler, Nuengame i Sašenhauzen izvodili su eksperimente zaražavanjem ljudi malarijom, tifusom, hepatitisom,…a doktor iz Ravenburga ih je zlostavljao i lomljenjem i srastanjem kostiju u svim pravcima dok je sterilizacija bila prisutna u svim logorima. O eksperimentima mentalnog , psihološkog, emotivnog mučenja da ne govorimo. Svi znamo da je ovo zlo jedan od najtežih zločina protiv čovečnosti, okrutan do same srži.

VANDERBILT UNIVERZITET I VITAMINSKI NAPICI: Ovaj univerzitet je nalio 800 trudnica (tokom drugog svetskog rata) misterioznim napitkom za koji im je rečeno da je vitamin. Zapravo, unutra se nalazilo radioaktivno gvožđe. Cilj je bio da se utvrdi može li fetus da spase majku od zračenja. Rezultat? Mnogo preminulih, leukemija, kancera, otpalih kosa i poispadalih zuba, smrtnost majki i dece pa i truljenje na živo kao i telesni ili mentalni defekti pri rođenju. Godine 1994, su izvedeni na sud ali su se „oprali“ sa 10 miliona dolara odštete.

EKSPERIMENTI HSELOFILOSA OD KALCEDONIJE: Ni antička Grčka nije izostala sa potrebom da eksperimentiše. Pomenuti se naziva ocem anatomije. Mislim da vam se već javlja kako je došao do svojih saznanja. Uglavnom je izučavao mrtve. Uglavnom. Nije se libio ni vivisekcije (otvaranje čoveka na živo). O njegovom radu kao i radu Erasistratusa nam je ostavio zapise Celzus (drugi vek, medicinska knjiga) da je za svoje eksperimente upotrebio minimum 600 živih zatvorenika. Da bi radio neometano njegovu praksu su uveli kao regularnu smrtnu kaznu.

EKSPERIMENTI RADIJUMOM: Knjiga „Plutonijumski fajlovi“ govori o eksperimentima na zatvorenicima i pacijentima u svrhu otkrića kolika doza i kakav efekat su potrebni za određene nus pojave. Sprovođen je tokom „trke“ u pravljenju atomske bombe. Nisu pošteđena ni bolesna deca (57 mentalno zaostale dece hranjeno je žitaricama sa mlekom i radioaktivnim supstancama kao i sa velikim dozama kalcijuma) kao ni trudnice. Jeli, pili ili im je ubrizgavano direktno, svejedno je zločin. Takozvana „otpisana“ deca (sa anomalijama, retardacijama ili hendikepom), deca pod starateljstvom države u prihvatilištima i sirotištima kao i deca manjina izložena su mučenju i stravičnim smrtima.

KUGA NA FILIPINIMA: Tokom drugog svetskog rata Japanci su osmišljavali kako da zaraze Amerikance. Amerikanci su petorici zatvorenika na Filipinima omogućili da se zaraze bubonskom kugom a 29 zatvorenika bolešću pod nazivom beri-beri. Harvardski profesor je otišao korak dalje jer je na svoju ruku „podelio“ i koleru, kako tvrdi u izveštaju, da bi posmatrao bolest. Tokom Nirberškog procesa, ovo je izneto u cilju odbrane nacista kao opšta praksa i kod oslobodioca od nacista.

HOLMESBURG ZATVOR: Nesretnih 320 zatvorenika je drogirano miksanim drogama (1964-68). Utvrđivali su uz blagoslov vlade koliko može čovek podneti halucinogenih droga pre nego postane potpuno neupotrebljiv. Godine 1938, u ovom zatvoru je izbio štrajk glađu a učesnici su kažnjeni trpanjem u velike rerne. Nekoliko njih je tu pronašlo svoju smrt izgorevši do pepela. Naravno, ovo kao ni tehnike bezbedonosnih agencija mučenjem (strujni udari, bube mesožderi, zabrana spavanja ili potapanje u vodu) nikad nisu ispitane do tačke odgovornih. Čak ni kad su osmislili moćan „laser“ koji razara ljudsko telo unutar kože a koji je stvoren za proteste i nemire. Zatvorenici Pičes kaznenog centra u Los Anđelesu su bili zamorci ovog lasera koji vas kuva iznutra i oslepljuje trajno (radosti Teslinih mikrotalasa?). Mnogi od njih su preminuli. A preživeli masu puta razvili kancerogene ćelije.

MUTANTI: Dr Karl Heler je došao na zamisao da sprovede tzv. Bučenvald dodir (ime nacističkog logora), što znači da je zatvorenike zračio do smrti a preživele je sterilisao zbog kako navodi sam: „da ne bi svoje radioaktivne mutante, decu, pravili na ovome svetu „. Eksperiment je trajao od 1963-73. godine a par njih koji su tužili državu dobili su odštetu u iznosu od 5 dolara i to samo zbog oduzetog prava na razmnožavanje.

EKSPERIMENT KRVLJU: Odbacivanje ljudske krvi je užasno stanje organizma. A zamislite 64 osobe kojima je ubrizgana kravlja krv (1942) usled čega su umesto da postanu biološko oružje svi redno preminuli (Norfolk institucija koja je odnela i živote osoba kojima je ubrizgan kristalni bovin albumin). Ili 400 ljudi koji su namerno zaraženi malarijom (Stejtvil zavod za korekciju). Šta je sa 200 žena zaraženih hepatitisom ili kancerogenim ćelijama čime se „zabavljao“ onkolog Čester Milton Sautham?

OTVOREN STOMAK: Godine 1822. na Makninak ostrvima je upucan trgovac krznom, slučajno. Dr Vilijam Bemont je iskoristio priliku da posmatra varenje u otvorenoj rani koja ne zarasta (pogodite zašto ne zarasta?). Spuštao je hranu uz pomoć kanapčeta na određeno vreme, direktno u creva a ovaj eksperiment je doneo zaključak da je varenje hrane hemijsko ne mehaničko.

OTROVNA LABORATORIJA SOVJETSKOG SAVEZA: Grigori Mairanovski (KGB) bio je ruski biohemičar koji je upravljao ovom laboratorijom. Tačnije izučavao je nove načine trovanja kao i same otrove. Doktor je sprovodio eksperimente na zatvorenicima iz Gulaga kroz puštanje digitoksina, cijanida, mustard gasa, kurare otrova i ricina. Tražio je način da stvori bezukusan, nedetektovani otrov. Bugarski disident Gregori Markov je stradao od otrovnog vrha kojim ga je ubo u nogu ruski agent iz improvizovanog kišobrana. Iako nije zvanično, ova laboratorija još radi a sumnja se da je negde blizu policijske stanice u Lubijanki.

SEVERNA KOREJA: Eksperiment trovanja zagađenim listovima kupusa koji su dati zdravim ženama (50) da bi zapisali da su sve umrle u roku od 20 minuta. Operacije bez anestezije, izgladnjivanja, prebijanja po glavi, subjekti korišćeni kao pokretne mete i ćelije u kojima su cele porodice ubijane gasom. Svakog meseca crni kombi (nazvan Vrana) bi skupio nasumično 40-50 ljudi i odvodio ih na eksperimentisanje.

O guranju uranijumskih šipki kod lečenja raka grlića materice, raspršivanju inficiranih komaraca u Džordžiji ’56-’57 (žuta groznica, denga groznica i druge dovele su do mrtvorođenih kao i do respiratornih problema i encefalitisa pa i tiroidnih problema) od strane američke vojske ili trapanacije koje ostavljaju rupe u lobanjama, razni strujni kavezi, lečenje blicavim reflektorima ili izluđivanje škripanjem i kapima vode, tretmani „histerije“ drvenim seksualnim pomagalima koje pokreće kotao na ugalj ili to jednostavno odradi lekar (ova tehnika nije bila dovoljna Sigmundu Frojdu nego je izveo i eksperimentalnu operaciju kautaziranja nosa Emi Ekstein dok je bila na kokainu), lečenja i šminkanja živom, lokalizovano zračenje samo na testise ili samo u oko, …pa sve do malverzacije virusima i parazitima, da ne govorimo.

Ma koliko danas imali prednosti moderne medicine koja spasava mnoge živote, još od pećinskih prikaza na zidovima do modernih udžbenika uvek se neko doseti… da bi mogao da se igra Boga.

S ljubavlju, Elena Alexandra

Što čini dobar horor: analiza likova serije Haunting of Hill House

Posted on by Pavle Horvat

Brzo pitanje: koja je zajednička sfera djelovanja psihologa, političara, terapeuta, autora horora i vođa kulteva? Odgovor je naravno: emocija straha. I dok se sve navedene profesije na neki način bave izazivanjem ili proučavanjem straha u ljudima, ta je problematika posebno bitna za sve one čiji posao ovisi o pisanju ili snimanju unutar horor žanra. Ako autora horora nije u stanju brzo i efikasno natjerati svog gledatelja (ili čitatelja) da po potrebi osjeti onaj iskonski, nepatvoreni strah – onda to nije dobar autora horora. Strah je, ukratko, u samoj srži svega u vezi sa hororom i njegovo je izazivanje prvi od testova na kojem neko horor djelo prolazi ili pada.

Nažalost – većina njih pada. Hororci se u pravilu svode na izazivanje straha arhetipskim i već pomalo isklišejiziranim metodama poput „čudovišta koja ispadaju iz ormara“ ili puštanja tihe, napete muzike u trenutku dok se protagonist oprezno kreće po nekoj mračnoj prostoriji. I dok su takvi filmovi učinkoviti u izazivanju trenutnog osjećaja ustrašenosti u gledateljima, oni zapravo ne daju ikakvu dodatnu vrijednost. Ta naravno da ćemo se osjećati ustrašeno kad neko opasno stvorenje naglo iskoči pred naše junake; jednako kao što ćemo biti seksualno privučeni atraktivnim pripadnica(i)ma suprotnog (ili istog) spola; ili biti tužni kad glavnom protagonistu umre pas. Same po sebi, takve su scene već postale toliko očekivane i ustaljene da ih redatelji koriste kao brzi prečac za uspostavu neke emocije bez dubljeg zalaženja u njezinu analizu. U izboru između pokušaja da kvalitetnom razradom pokušaju dokučiti čega i zašto se ljudi boje ili prikazivanja junaka kako, nesvjestan opasnosti, ležerno korača nekim ukletim dvorcem uz škripu podova praćenu visokom i napetom pozadinskom glazbom – većina će se režisera odlučiti za ovo potonje. Taj odabir samo je površinski učinkovit: dok u gledatljima izaziva trenutnu ustrašenost, ona nema nikakvu dubinu, originalnost ili pamtljivost. Najvjerojatnije ćemo je zaboraviti sat-dva nakon gledanja.

No tu i tamo pojavi se neki hororac koji poremeti ovu ustaljenu premisu, koji odvažno krene u ispitivanje novih i kreativnijih načina kako izazvati osjećaj straha u gledateljstvu. Jedan od takvih dragulja je i američka serija „Haunting of Hill House“ iz 2018. godine.

Premisa serije prilično je jednostavna. U središtu radnje nalazi se sedmeročlana obitelj Craine – bračni par Hugh i Olivia skupa s njihovo petero djece. Tražeći novi dom, Craineovi se useljavaju u naslovnu kuću Hill, gdje se, kao i u svakoj drugoj ukletoj kući u svakom hororcu, ubrzo počinju događati čudne i neobjašnjive stvari. No naše protagoniste također paralelno pratimo i dvadesetak godina poslije, gdje već odrasla djeca Craineovih vode svoje zasebne i naizgled normalne živote; no zapravo su, baš kao i Hugh, duboko oštećena davnim misterioznim događajima u kući Hill u kojima je nekako poginula njihova majka i supruga Olivia.

Ono što naizgled izgleda kao standardna smjesa hororca i krimića ustvari je prvenstveno drama. Drama o sedmero glavnih junaka i posljedicama koje je ukleta kuća Hill ostavila na njih. Kroz deset epizoda serije pratimo ponaosob svakoga od protagonista kako se pokušavaju nositi s traumama odrastanja u Kući (s velikim K, jer naslovna kuća narativno funckionira skoro pa kao zaseban lik). Svjedoci smo njihovih sadašnjih i prošlih života, njihovih karijere, veza i odnosa koje uspostavljaju međusobno i s drugim ljudima. Svjedoci smo, ukratko, svih mogućih načina na koje je Kuća suštinski obilježila život svakoga od Crainovih.

Sasvim očekivano, posljedice života u Kući skoro su savim negativne: radi se odreda o traumama, nesigurnostima, boli, patnji i borbi protiv unutarnjih demona. I to je upravo ono što predstavlja serijin odgovor na naše početno pitanje o strahu. Naime, on ovdje nije posljedica standardnih trikova poput pojavljivanja ispijenih duhova ili škripanja podova (čega također ima, no od sporedne je važnosti), već nečeg puno dubljeg i snažnijeg. Umjesto toga, uzrokovan je samim likovima, odnosno njihovim postepenim propadanjem. Kroza seriju gledamo kako naši junaci, svi odreda pošteni, dragi i pametni ljudi, malo po malo gube bitku protiv Kuće u kojoj žive. Gledamo kako ih napušta razum, kako gube doticaj sa stvarnošću, kako podilaze svojim slabostima i manama. Čak i u kronološki kasnijoj radnji, ponovno gledamo sad već odraslu djecu Craineovih kako se i dalje bore protiv boli i trauma uzrokovanih odrastanjem u Kući. Strah, dakle, ne proizlazi od čudovišta ili natprirodnih pojava, već od promatranja likova koje Kuća doslovno psihološki slama sve dok ne postanu samo sjene onoga što su mogli biti. To je ona srž straha koju nam serije isporučuje: jer vidjeti nedefinirano čudovište u podrumu ili čuti škripu poda zapravo nije ni približno toliko zastrašujuće koliko promatranje temeljito slomljenih likova kako pokušavaju pokrpati ono što se od njihovih života pokrpati da.

Korisno je stoga promotriti naših sedmero junaka i analizirati njihov karaktere i životne puteve. Kuća je svakoga od njih obilježila na neki poseban način – i na njima je da se nose s time kako god znaju i umiju. Ostatak teksta je stoga prepun spojlera što se radnje i likova serije tiče, stoga i kačim primjereni „spoiler alert“. Dakle, krenimo na likove:

Steve – najstarije dijete Crainovih, te najracionalniji i najskeptičniji među njima. U moru događaja koji se ne mogu objasniti nikako drukčije negoli nadnaravno – Steve uvijek i uporno inzistira na svjetovnim objašnjenjima poput halucinacija, mentalnih bolesti ili mađioničarskih trikova. Dok ostatak njegove obitelji doživljava neobjašnjive susrete, čuje čudne zvukove i zna stvari koje nikako ne bi mogao znati – Steve je trajno imun na sve od navednog te još i više od toga.

Na momente Steve izgleda kao lik zaglibio u krivom žanru: u našem svijetu on bi bio hvalevrijedan primjer racionalnog znanstevno nastrojenog skeptika, no u svijetu definiranom kućom Hill – on je tek čovjek koji zatvara oči pred očitim. Sve traume koje je njegova obitelj proživjela u doticaju s nadnaravnim on je sklon pripisati šizofreniji i mentalnim bolestima općenito (i opet, u „našem“ svijetu Steve bi vjerojatno bio u pravu). No samim time što on ne uviđa nadnaravno, ne znači da ono i ne postoji – što će mu se kasnije strahovito odbiti u glavu.

Generalno gledajući, Steve je vrlo praktična i cinična osoba. I dok može biti topao i brižan prema članovima svoje obitelji, prema ostalima s odnosi s velikom dozom pragmatizma koji graniči s iskorištavanjem. Spremno će propovijedati stvari u koje ne vjeruje ili iskoristiti tuđu bol kao materijal za svoju knjigu – jer je to oportunistički izbor koji će mu donijeti najviše novca. On nema vjere u ideale, u bolje i ljepše sutra, u rad i ulaganje na sebi – što je dobro simbolizirano razlozima zašto ne želi imati djecu (napravio je vazektomiju i nije to rekao svojoj ženi). Pošto drži da je dio članova njegove obitelji mentalno bolestan, on ne želi takve defektne gene prenijeti na svoju buduću djecu. Djeca predstavljaju trud i ulaganje u budućnost, nešto za što okorjeli cinik Steve nema ni volje ni vremena.

Isto tako je zanimljivo promotriri kako odabir zanimanja svakog od likova odražava aspekte njihovih osobnosti, što je, mislim, vidljivo na svakome od glavnih junaka. Steve je pisac, osoba koja prati život oko sebe i zapisuje ga (te ga još malo i izobliči ako je to marketinški profitabilno). I čini se da je, zaista, Steve ponekad više zauzet bilježenjem života negoli njegovim življenjem. To se solidno uklapa u njegov profil cinika koji nema vjere u život te stoga podsvjesno i misli kako nema velike fajde živjeti ga. Stoga je njegov razvoj lika, njegova moralna lekcija upravo suprotna: on mora naučiti biti netko koga će, ultimativno, biti manje manje strah od života, njegovih posljedica i svih njegovih aspekata – uključujući i onog iracionalnog. U završnim scenama sezone to je dobro simbolizirano jednom velikom promjenom: njegovom konačnom odlukom da ipak želi djecu; da ipak želi nešto u što će ne-racionalno, ne-oportunistički plemenito ulagati i davati do kraja svog života. Ako su djeca budućnost, Steve se na kraju odlučuje da se u budućnost ipak isplati ulagati, čak i uz potencijalnu opasnost od mentalnih bolesti i svega iracionalnog.

Olivia –mater familias koja je u jednom trenutku tako prekrasno i precizno opisana kao papirnati zmaj: to jest kao slobodno ledbeće biće nevezano za zemaljske brige i ideje. I koliko god njezin muž Hugh ili sin Steve bili „uzemljeni“, toliko je ona odvojena od zemlje i svega zemaljskog.

Ovdje bih mogao uspostaviti yinyangovsku dihotomiju koja će mi dobro poslužiti kako za Oliviju, tako i za ostatak ovog eseja. Fenomen koji nam serija želi predočiti mogao bi se ovako konceptualizirati: na jednom kraju spektra je zemlja, sve ono logično i jasno i racionalno, sve pragmatično i svadonevno. Profano, mogli bismo reći. Na drugom je pak kraju sve ono što nije takvo: sve onostrano, kreativno, maštovito; sve neobjašnjivo i intuitivno; sve nadnaravno i magično; sve iluzije i halucinacije; sve emotivno i iracionalno. I čini mi se da, barem ponekad, serija ne radi suštinsku razliku između kategorija ovog potonjeg: osoba „izložena“ kreativnosti i intuiciji također će biti i osoba izložena halucinacijama, vizijama i nadnaravnim pojavama. Naravno, ključ bi bio naći neku ravnotežu između ta dva ekstrema: dok je recimo Steve čvrsto u prvoj kategoriji, njegova je majka apoteoza potonje.

Dakle, Olivia je vrlo emotivan i topao karakter, draga i kreativna, intutivna, osoba s vizijama i idealima, no istovremeno i vrlo fragilna, krhka duša čijim se bojaznima i strahovima, pokazalo se, može vrlo lako manipulirati. Od svih glavnih likova, upravo je Olivia ona koju je „nadaravno“ najbrže i najlakše slomilo, koja nije imala mentalne snage da mu se odupre.

Olivia je po zanimanju arhitektica: umjetnička duša motivirana smišljanjem novih koncepata kuća i njihovom prodajom. Njezin posao dakle definitivno iziskuje veliku dozu intuicije i kreativnosti. Ultimativne moralne pouke kod njenog lika nema: Olivia ne samo da nije pobijedila svoje unutarnje demone – nego nije bila ni svjesna njihog postojanja – te je zato i poginula na prilično tužan način. Šteta – jer je po mnogo drugih osobina bila vrlo kvalitetna osoba vrijedna velikog poštovanja.

Theodora – sljedeća po redu je druga kćer, odnosno srednje dijete Hugha i Olivije. Vrlo pametna, pronicljiva, prodorna, sposobna izboriti se za sebe… sve odreda osobine koje bi joj u normalnom svijetu pomogle u poslovnom i privatnom životu. No u tragediji poput Kuće, naravno da sve one zajedno moraju biti kompenzirane nekom groznom manom.

Kod Theo ta se mana dobro manifestira kroz njenu de facto magiju koju posjeduje. Ona naime, ima sposobnost osjetiti i proživjeti povijest i osjećaje osobe odnosno predmeta kojeg je dotaknula svojim dlanovima. Kako bi spriječila kakofoniju tuđih emocija koje sama ne želi osjetiti, primorala se da još od djetinjstva nigdje ne ide bez rukavica.

Mislim da se Thein problem u osnovi može svesti pod isti zajednički nazivnik kao i Steveov: a to je strah od života. Theo se boji tuđih emocija i misli koje ona, htjela – ne htjela može osjetiti preko svojih dlanova. Zato i izbjegava kontakt s drugim ljudima – doslovno i simbolički. Simptomatično je, na primjer, da kroz većnu serije najlakši i najtopliji odnos uspostavlja upravo s djecom, umjesto s nekime na svojoj razini.

Njezino zanimanje je, gle li čuda – psiholog, i dobro paše njenom karakteru. Theina se magična sposobnost može lako protumačiti kao doslovna manifestacija njene intuitivne sposobnosti da lako i točno čita ljude – karakteristika svakog dobrog kliničkog psihloga. Njezin najveći strah, koji se na maigčni način i obistinio kroz radnju serije – je potpuna otuđenost: situacija gdje njezina odvojenost od drugih i njihovih emocija naraste do te mjere da i sama postane nesposobna išta osjetiti. Njena moralna pouka je jednako očita: součavanje s drugima sa svim njihovim vrlinama i manama, simbolizirana kroz konačno bacanje rukavica u smeće. Theo na kraju priče je nesumnjivo smirenija i sigirnija osoba negoli Theo na početku.

Luke – s punim bi se pravom moglo reći da je svakoga od sedam članova obitelji boravak u Kući nekako trajno oštetio za ostatak života – no kod najmlađeg sina Lukea je ta šteta najočitija i najizravnija. Luke je teški ovisnik – prvo o alkoholu a zatim i o drogama, koji je pola svog životnog vijeka proveo uništavajući svoj život i živote članova svoje obitelji. Toliko puta ih je iznevjerio i izigrao njihovo povjerenje – da mu nitko više ni ne vjeruje, čak ni u kasnijem toku serije, gdje se zaista počinje mijenjati i postupati s najboljim namjerama.

Uz sestru blizanku Nell, Luke je najviše od svih bio u doticaju s natpirodnim/onostranim elementom Kuće – stoga nije ni čudo da su njih dvoje i njezine najveće žrtve. Luke se nagledao patnje i užasa koje mu je Kuća priuštila u samo par tjedana, što bi lako objasnilo zašto je u u odrasloj odlučio pobjeći iz stvarnog, realnog svijeta boli i trauma u neizmjerno lakši i jednostavniji svijet droge.

Lukeov razvoj kao lika mogao bi se svesti u jednu ključnu frazu: ponovno postajanje čovjekom. Od ovisničkog privida života on polako ulazi u onaj stvarni život u svom svojem sjaju i bijedi. Taj život obuhvaća i radosti i odgovornost i povjerenje i međuljudske odnose i sve ostalo što životu daje punoću i smisao. Od sebičnjaka koji posuđuje novac od svoje braće i sestara i troši ga na drogu, Luke postaje sve veći altruist – osoba koja čini i djeluje kao dio društva, kao član zajednice, ne samo za svoju dobrobit – već i dobrobit drugih ljudi oko sebe.

Još jedna stvar lako upada u oči: Luke je osoba koja strahovito želi i traži povjerenje od drugih i sve će napraviti da ga dobije. Velika većina ljudi mu to povjerenje ne daje (i teško im je zamjeriti, jer ga je već toliko puta iznevjerio), no Nell i Joey, na primjer, koji mu ga poklanjaju – zaslužuju njegovu vječnu odanost.

Nell – Lukeova sestra blizanka isporučuje nam još jednu ogromnu tragediju od života; i moram priznati da mi je njezina priča najmanje logična. Narativno je sve jasno: Nell je uz Lukea član obitelj koji je najgore istraumatiziran od Kuće, i ta ju trauma prati kroza njezin cijeli život. No čisto tematski njezin luk radnje sadrži neke nedostatke.

Nell je od majke naslijedila velku krhkost i fragilnost: nije nimalo asertivna i ne zna se zauzeti za sebe. Ima vrlo lijepu i optimističnu sliku svijeta u glavi: sliku nje, braće i sestara kako se vole i podupiru i zajedno prolaze kroza sve izazove – no takva slika zahtijeva veliku trud i mentalnu snagu da bi se i ostvarila, a tu unutarnju snagu Nell nema. Zato i operira između ekstrema: ili tiho i nenametljivo stoji po strani i ne zauzima se za sebe; ili se bijesom ranjene životinje iskaljuje na drugima kad kap prelije čašu. Što je sasvim u redu kao karakterizacija Nell kao lika; no problem je što se njezina smrt ne uklapa u taj narativ. Njezino ubojstvo u Kući desilo se nakon savjeta psihijatra da se konačno i suoči sa svojim demonima prošlosti: da posjeti Kuću i uvjeri se da se ne radi ni o čemu strašnom. Nell to zaista i čini: poput svakog heroja u svakoj priči i ona se hrabro suočava s neprijateljem – i zatim pogiba. Propalo herojevo putovanje, naravno, ali zašto? Mogu razumjeti da je njena smrt neophodna za priču i da djeluje kao motor pokretač ostalih likova, ali čisto iz perspektive njene karakterizacije, ispada da je Nell ubijena radeći ispravnu stvar radi okolnosti koje nije znala i na koje nije mogla utjecati.

Još jedna zanimljiva tema su Nelline vizije: već od prvog dolaska u Kuću ona vidi utvaru koju naziva Dama-sa-slomljenim-vratom i koja joj se kroza život pojavljuje u najgorim i najtežim životnim situacijama. Plot twist je, naravno, da je Dama ona sama – Nell je poginula od slomljenog vrata i kao takva se (nenamjerno) vraća natrag u prošlost i ukazuje mlađoj sebi. Ne znam jesam li ikada vidio išta duboko užasnije u ijednoj priči na psihološkom nivou: metaforički to znači da Nell odrasta i živi s konstantnom vizijom vlastite smrti. Ako to nije pakao, ne znam šta je. Takvo nešto bi slomilo i puno jače osobe od Nell.

Hugh – otac obitelji je generalno lik everymana, običnog obiteljskog čovjeka koji voli svoju ženu i djecu i igrom slučaja nađe se u ukletoj kući koja polagano i sistematski uništava sve ono što drži svetim, bez da je toga i svjestan. Ako je njegova žena intuitivno-kreativni yin, tada je Hugh čisti praktično-prizemljeni yang. I simbolički nije ni čudo da, kao takav, nema nikakvu posebnu vezu s Kućom, koja mu ne manifestira svoju „magiju“. Dok Hugh shvati da je nešto trulo u kući Hill, već je nažalost prekasno za njegovu ženu.

Ono što je interesantno u njegovoj priči jest kako ga je temeljito i metodički boravak u Kući oštetio za naredna desetljeća. Hugh je po prirodi vrlo praktična, do-it-yourself osoba: kadgod se negdje pojavi neki problem, on odmah i brzo djeluje da ga riješi – osobina koju je prenio i na Stevea. Dok je Olivijina uloga smišljanje velikih ideja i koncepata, njegova je praktično rješavanje svega što im stane na put. Zato tako dobro i lijepo nadopunjuju jedno drugo: metafora o Hughu kao užetu i Oliviji kao papiratnom zmaju zaista savršeno opisuje njihov odnos.

Dvadeset i kusur godina kasnije, ta i takva praktična, sposobna i koherentna osoba svedena je na mumljajuću polukarikaturu koja stalno nešto želi i pokušava, ali rijetko kad uspijeva i u čemu. Jedva složi dvije rečenice jednu za drugom, djeluje izgubljeno i potrošeno, ni sjena energičnog čovjeka kakvim je nekad bio. Hugh vidi, primjerice, u kakav su se kaos pretvorili životi njegove djece – i pokušava im pomoći koliko god može dobronamjernim (i zaista korisnim) savjetima, no uglavnom nema fajde od svega toga. Ono što ga konačno aktivira su granične, opasne „do or die“ situacije gdje ponovno na površinu izbija onaj „rješavatelj problema“, onaj stari Hugh. Nije ni čudo da je njegov nelsužbeni moto tokom serije jednostavni „I can fix this“.

Zato i njegova smrt u zadnjoj epizodi jest ujedno i tragična i katarzična: jer je umro „svoj“, u svom najboljem elementu, potpuno svjestan svog života i svega vrijednog u njemu. Možemo reći da je umro sretan i pomiren sa sudbinom – i tu se zaista nema više šta dodati.

Shirley – i konačno dolazimo do drugog djeteta i najstarije kćeri obitelji Crain. Shirley, naizgled, dijeli Steveovu sudbinu: niti je imala previše doticaja s nadnaravnim u Kući, niti je naizgled Kuća na nju ostavila previše traga. Od svih petero djece Crainovih, ona je jedina svoj život koliko-toliko uspjela usmjeriti u produktivnom smjeru – ima djecu i muža kojeg voli, kvalitetno radi svoj posao i sudeći po kući u kojoj živi, prilično joj dobro ide.

Međutim, to ostaje samo privid. Ustvari je Shirley jednako oštećena kao i svi ostali – ona je kontrol frik, vjerojatno iz opsesivne želje da svoj život koliko-toliko drži pod kontrolom, i da joj se više nikad ne ponove tjedni traume iz djetinjstva. Suočena sa sjećanjima potpunog kaosa i manjka reda kakav je vladao u Kući, Shirley kao da je odlučila prekompenzirati s previše reda.

Shirley u djetinjstvu nije bila takva, dapače. Još je tada bila, a i kao odrasla ostala – arhetip „majke obitelji“ – žene koja osjeća da se mora brinuti za sve oko sebe i osigurati da svima u obitelji bude dobro i ugodno. Shirley je u biti draga i suosjećajna osoba, no koja je morala strahovito brzo otvrdnuti kao je svijet oko nje ne bi zgazio. Po tim osobinama Shirley jako nalikuje na Oliviju: zanimljivo mi je bilo vidjeti da nakon više od 20 godina Shirley još uvijek čuva maketu Forever House-a (idealnu kuću koju je Olivia isprojektirala za svoju obitelj) kod sebe doma.

Shirley je grobar: zanimanje koje naglašava njezinu pretjeranu potrebu za kontrolom. Njezin je posao kao grobara pokojnikov leš urediti, našminkati i dotjerati do savršenstva, kako bi za posljednji ispraćaj bio u svom najboljem izdanju. Paralela sa Shirleyinim životom je očita: ona ima i više od malo od naznaka „Stepford smiler-a“ kojem je, baš kao i na lešu, važnija forma i izgled savršenstva, bez obzira koliko sadraj ispod truo (ili doslovno – mrtav) bio. Shirleyina moralna pouka je zato, suočavanje s jednim jedinim putem u svom odraslom životu kad nije zadovoljila vlastite standade površinskog savršenstva koje si je sama zadala.

Toliko o likovima u seriji – ukratko, jedna tragedija do druge. No tome usprkos, usudio bih se reći da Haunting of Hill House nije isključivo pesimistično djelo; dapače, sadrži dosta nade i pozitive. Koliko god nadnaravni zapreke koje Kuća predstavlja bili brojne – i krajnje opasne – one nisu nerješive. Osim što pratimo polagano psihološko slamanje likovima, pred kraj serije gledamo kako oni ipak, malo po malo, uspijevaju nadići Kućine probleme i transformirati se nabolje kao osobe. Zato i hepiend (u toj mjeri u kojoj hepiendom možete nazvati kraj gdje je pola glavnih protagonista pomrlo) na kraju serije i djeluje tako ispunjavajuće: jer su ga junaci svojim ponašanjem i te kako zaslužili. Sve smrti bližnjih, sva fizička i psihološka sakaćenja, sve traume i strahovi: sve je to nekako u zadnjoj epozodi dobilo smisao, nakon čega junaci, konačno oslobođeni naslijeđa Kuće, mogu početi usmjeravati svoje živote u pozitivnom smjeru.

Dalo bi se o seriji još toga puno napisati, no ovdje sam se htio fokusirati na likove – pošto su upravo oni čiji karakter i razvoj predstavljaju osnovicu serijine kvalitete. Hauning of Hill House novi je i kvalitetni predstavnik koji je obogatio cijeli žanr horora i pokazao mu nove puteve. Nadajmo se da će biti još takvih.

Svi smo mi napola monstrumi

Posted on by Kristijan Šarac

 

 

ŽANR: naučna fantastika / superheroji
IZDAVAČ ZA REGION: Čarobna knjiga
ORIGINALNI NAZIV: Harleen
AUTOR: Stjepan Šejić
PREVODILAC: Draško Roganović
ZEMLJA: SAD
GODINA IZDAVANJA: 2019.
OCENA:

 

Kada je najavljen ovaj strip u ediciji DC GOLD hot! bio sam oduševljen i pun očekivanja. Praktično sam sebe uverio da sa njim dobijamo savremeni klasik. Za takvo mišljenje je postojalo nekoliko razloga, prvi je svakako Stjepan Šejić koji je razbio i u Sunstone trilogiji. Drugi je Harli Kvin, takav materijal se teško mogao protraćiti. U suštini, ona je jedan od onih zlikovaca koje svi poštuju ili, u krajnjem slučaju, vole. Pravi pravcati primer antiheroja.

Na početku beše sve crno-belo, jasno vidljive granice dobra i zla. Ali kako se strip razvijao u nešto više od petparačkih magazina, razvijali su se i likovi i svest o tome da niko nije lišen mraka i svetla u potpunosti. Dobili smo antiheroje, ljude koji nisu ni zli ni dobri, samo ljudi, u stanju sve da urade. Tu se nije zaustavio razvoj, jer su neki od opšte poznatih dobrica dobili svoje mračne strane i postali ljudskiji. Granica danas gotovo da i nema, heroji, antiheroji i zlikovci, svi mogu skliznuti u bezdan tame. Deveta umetnost se podigla na nivo vrhunske drame. Ni sami nismo mogli poželeti bolji razvoj stripa, toliko mogućnosti je otvoreno. Toliko multiverzuma stvoreno samo tim jednim malim korakom kojim se i zlu daje za pravo. Borba sa tamom nije opipljiva, svako od nas je delom čudovište. Istinski heroji svaki dan dobijaju tu bitku, svaki dan savladaju mračnog titana u sebi.

Stjepan Šejić – Uspeva da se probije tako što je tokom 2011. godine počeo da kači crteže na internet platformu  Deviant Art među kojima je bilo mnogo onih sa lezbo BDSM odnosima. Iz čega proizilazi i serijal Sunstone, te dugo radi na serijalu Vičblejd i stripu The Darkens, kao i nekoliko manjih ostvarenja. Autor je mnogobrojnih Marvelovih naslovnica.

Mlada psihjatrica ima teoriju po kojoj bi mogla pomoći i najtežim zločincima da se rehabilituju. Kako su sreća i nesreća nerazdvojne – dobija resurse za svoj projekat i jedne noći doživljava stravičnu traumu. Počinje raditi u ludnici Arkam sa svim nama dobro poznatim zlikovcima. Jedan od njih je i Džoker. Muče je sesije sa njim, čini se da on jedini nije čovek već kompletan monstrum. A onda…nada… Možda, ipak nije totalno bez empatije. Ali umesto projekta, sada on postaje centar njenog malog sveta. Zaljubljena je i mora to da krije. Do noći u kojoj će postati njegov harlekin. Čitanje kako će doći do toga prepuštam vama.

Ovo u suštini nije superherojski strip već fantastična ljubić drama. Impresionira psihološki prikaz glavne junakinje. Njen postepeni prelaz na mračnu stranu. Njen lik u potpunosti zaokuplja ovo delo čineći i velikog Džokera pomalo skrajnutim i alatom koji se koristi da nam nju bolje prikaže. Što nimalo ne obara kvalitet priči, jer je sve uklopljeno savršeno. Šejić još jednom pokazuje da je maestralan u crtanju ženskih junaka. Delo koje je opravdalo sva moja očekivanja, jedan od najboljih DC stripova koje sam čitao. Od mana jedino što mogu navesti je jebena cenzura psovki. A što je najgore, ne razumem zašto. Ovaj strip svakako nije za decu, izuzetno je surov i nasilan. Ako nam nasilje ne kvari decu, kako će to učiniti jedno ’jebi se’? Kako da vam saopštim, deca su toliko bombardovana seksualizovanim sadržajima, da su psovke najmanji problem. Čak i da nije ovako kako kažem, cenzura je vrlo nepoželjna, radije ne pišite psovke.

Strip koji je svakako obavezno posedovati čak i za one koji nisu fanovi DC-a ili superheroja. Pravo malo psihološko remek-delo. Koje govori o buđenju monstruoznog dela ličnosti. Ne budite Harlin ili budite. Ostavljam vam da sami odlučite. Ipak, da ne bude da vas guram vašem monstrumu, osmehnite se, već pišem naredni tekst.

Za Kralja (For the King)

Posted on by Ranko Trifković

Igre su danas, u suštini, besmisleno jeftine. Razume se, sveža igra AAA produkcje košta oko šezdeset dolara, ali u poređenju sa količinom sati koju u nju može da se ulupa, ispadne otprilike koliko i cena odlaska u bioskop. Igre nezavisnih studija su otprilike dva do tri puta jeftinije. A onda postoje igre kao što je „Za kralja” (For the King) čiji je vek trajanja gotovo neiscrpan. Mogućnosti proigravanja skoro pa neograničene. Svaka partija donosi nešto novo, a igra se u laganim zalogajima koje možete da odmerite po svom nahođenju.

Hiperprodukcija igara ishoduje stvarnom ili percipiranom jednoličnošću. Znaju se neke žanrovske karakteristike, a među RPG igrama klišei su česti. Stoga ova igra predstavlja izuzetnu retkost, jer na mnoge načine donosi preko potreban dah svežine u epsku fantastiku na računarima.

Igra donosi šest kampanja. Postavka je srazmerno jednostavna, a u naslovnoj pustolovini zemlju Fahrul poharao je Haos. Kraljica poziva pravoverne da se odupru i preotmu presto ubicama kralja. Ali kao što se kaže, važno je putovanje, a ne ishodište, te je tako i u ovoj igri.

Podžanr ove igre bio bi potezna igra nalik na Rogue (rogue-like). Ovo je tipičan naziv za igre kod kojih postoji jak element meta-igranja što znači da se napredak ostvaruje kako tokom same igre, tako i kroz ceo vek igranja, iz jedne partije u drugu. Proceduralna generacija nivoa važan je deo podžanra, pa tako i ove igre. Što znači da će svet uvek biti pomalo drugačiji, ali sa osnovnim gradivnim elementima.

Poteznost igre oslikava se kako na strateškom (mapa sveta) tako i na taktičkom (borbeni susreti) nivou. Na mapi, tročlana družina napreduje tako što se likovi kreću jedan po jedan. Kada svi obave ono što imaju, dan se bliži smiraju i noći, a svakih šest poteza vreba po jedan simbol Haosa. Svaki simbol pomera brojač za jedan. Posle tri simbola Haos se pojavljuje u vidu dodatnih protivnika, posebnih polja (zemalja) i veoma teških „kraljica” (Boss battle). Tokom borbenih susreta, traka za poteze predstavlja redosled kojim igraju učesnici bitke.

Mapa se sastoji od šestougaonih polja. Vizuelno, predstavljaju tematski deo teritorije. Na primer, u Zlatnoj Ravnici nema mnogo prepreka, sve su žitna polja, dok je kroz Otrovnu Močvaru kretanje otežano, mnogo je skučenih prolaza i opasnosti. Osim uticaja na kretanje, teritorija krije tematski srodne grupe protivnika. Nisu sva polja prohodna, a na nekima se nalaze zagonetke ili gradovi u kojima se likovi mogu odmoriti, dokupiti opremu i preuzeti zadatke. Izvršavanje zadataka donosi nagrade u opremi i zlatu, a važan efekat je i to što se simboli Haosa uništavaju. Time se obezbeđuje uzbudljiv tempo igre koji nalaže da se svaki korak pažljivo odmeri.

Premda su borbe česte, nisu sva bića na koja družina nailazi ratoborni. Štaviše, počesto je neophodno iskazati se u jednoj od deset osnovnih osobina. Neke su neizbežne i zajedničke za mnoge igre žanra RPG (snaga, vitalnost, inteligencija), dok su druge zanimljivo postavljene. Na primer, jedna od osobina je svesnost (Awareness). Osim što utiče na preciznost dalekometnog i štapnog (polearms) naoružanja, omogućava izbegavanje zamki, zaseda, te veštinu šunjanja pored protivnika kako bi se izbegla borba. Talent je važna osobina za muzičare i magove, te moreplovce. Dakle, osim što se koriste u borbi, ove osobine mogu biti stavljene na probu i kroz dogodovštine.

Tu u žižu dolazi – Fokus. Bez šale, Fokus je važan koncept igre. Služi kao jedna vrsta džokera ili pojačanja. Naime, svaki zadatak zahteva da ispunite određeni broj slotova. Svaki od njih može bit uspešno popunjen u odnosu na vrednost tražene osobine i uspešno bacanje kockice. Ako ste igrali stone RPGove, prepoznaćete ovo kao pravilo igre o “uspesima” (success rolls). Fokus ne samo da obezbeđuje garantovano popunjavanje slota, već i pospešuje izglede da se dobije uspešno bacanje kockice. Fokus se isplati štedeti, ali isto tako je veoma primamljivo utrošiti ga. Ponajpre i stoga što se obično obnavlja po principu “napuni do vrha”, pa je upravljanje Fokusom još jedna u nizu uzbudljivih odluka koje se donose u ovoj igri.

Inovativnost igre odražava se i u zanimljivoj postavci vrsta likova. Premda neki imaju uporište u arhetipovima epske fantastike, svaki je ponešto drugačiji od onog što se susreće u ovakvim igrama.

Lovac je brz i precizan. Kovač je tvrd orah. Učenjak je mudar i vešt u čarolijama. Ministrel nadahnjuje saveznike i osujećuje protivnike. Traper je svestran borac i vešt sa zamkama. Travar je čarobnjak i iscelitelj. Svirač osim što je sjajan muzičar nikad nije bez novca. Drvoseča je pouzdan borac. Tu su i tri posebna lika koji se otključavaju događajima iz igre: Prosjak koji nije ništa posebno, ali ima prilično dobre početne osobine, Monah koji je i borac i iscelitelj, te Lovac Blaga koji koristi vatreno oružje i obezbeđuje preko potrebno blago koje donosi čarobne predmete.

Otključavanje se vrši u Prodavnici Znanja. Otključavaju se vrste likova, dodaci koji menjaju kozmetiku, oružje i oprema, ali i lokacije i događaji. Naprosto, igra je sve punija sadržajima što je više igrate!

I to sve što sam vam prikazao samo su delići kalidoskopa koji „Za kralja” predstavlja. Jedinstvene lokacije, tamnice pune blaga i opasnosti. Tu je i tridesetak veština, preko sto čarolija, četrdesetak različitih efekata i preko šezdeset potrošnih materijala (consumables), a opremu ne mogu ni da nabrojim, jer oružje, štitovi, šlemovi, oklopi, čizme, nakit i ogrlice dolaze u mnogo različitih oblika, od običnih, preko retkih i legendarnih artefakata.

Igra „Za kralja” pruža onu vrstu uzbuđena zbog koje vam ne bude mnogo krivo što se borba završila. U svakoj partiji borili ste se hrabro, donosili važne odluke i dali sve od sebe. Katkad cela družina skonča jer se niste dobro pripremili, jer niste vešto vodili borbu, a katkad naprosto niste imali sreće. Ima i ona vrsta slatkog gubitka kada uviđate da je ovo igra koja ne može da se reši iz prve. I nije problem, odigraćete još jednu partiju… i još jednu… i još jednu… samo još ovaj potez…

I tako stotine sati zabave, po neverovatnoj ceni od svega 20 evra za svih šest kampanja. Zaista je smešno koliko su neke igre danas besmisleno jeftine.

Per aspera ad Inferi – Dina Strojček

Posted on by Redakcija

Neki su melanholiju smatrali čak i grijehom. Kontemplirajući sve svoje grešne rabote, možda, u ponekim trenucima sam se mogao i složiti s njima oko toga. Da li sam upao u vrtlog melanholije zbog vrlo rado ponavljanih, onih, loših navika, ili je etiološki uzrok utkan u nama samima, ono s čime se rodimo i umremo? Nažalost, potrošio sam ono vrijeme, koje sam imao u rukama da njime nehajno raspolažem i plutam poput bove morem zamisli – pa ti hajd’ il’ nemoj.

Možda sam previđeni kvar u sistemu – kliše u ulozi otpadnika iz ozbiljne porodice. Čovjek bez pogleda na sutra, posječeno drvo i jedini panj na pustošini. Prepreka do realizacije bazičnih potreba, i kako onda samog sebe da preskočim?

Svakako, svi smo dio vječitog rituala “žrtvovanja ljudskog života oltaru smrti” kojem se izmjenjuju Gospodari, ali eto, ja sam najlošiji.

Ne znam kako je bilo ljudima prije, davne druge decenije dvijehiljaditih godina, ali danas makar imamo nekakvu tehnologiju i primjenjenu tehniku kojom se može odstraniti taj neželjeni dio vašeg karaktera. “ U moje vrijeme, mi takve gluposti nismo imali potrebe da smišljamo. Mi smo kroz življenje gradili karakter, a nismo ga aplikacijama nadograđivali.” –tako meni moj otac govori svaki put kada me ugleda.

Sjedim na stolici obučen u bolnički ogrtač i obrijane glave u medicinskoj ustanovi, dok čekam početak zahvata TSPO-a, odnosno, “transfer sekundarnih posljedičnih osobina” od nekog kolerika kojeg sam obilježio u ponuđenom katalogu, a meni ovakva sjećanja padaju na um. Zašto nije moguće izbrisati dosadašnju memoriju ovim postupkom? Ali hajde, nisam jedini na mukama. Gledam kroz prozor protest doktora psihijatrije. Promet u biznisu im je opao za vise od 35 % otkada su stručnjaci iz oblasti neurologije, otkrili način s kojim manipuliraju moždanim valovima uz upotrebu mašine koja, također, odašilje određene radijacijske valove koji ispravljaju ove moždane. U potpunosti razumijem sve nas koji smo izabrali ovu jednokratnu varijantu s dugoročnim efektom. Kažu, sve je u energiji kojom zračiš i frekvencijama na kojima se podudaraju valovi s onima iz tvoje okoline. Tako su reklamirali i ovaj proizvod zamjene karaktera –“ Oscilirajte na svojoj najboljoj frekvenciji.”

Pojavio se i moj kolerik. Dokotrljali su ga u invalidskim kolicima u sobu. Zbunjen sam, zar kolerici nisu navodno energični i vječiti motivatori? Rekoh: “ Ee…” , a ovaj smračenim pogledom iza smješka kimnu glavom. Cigara mi je gorjela među prstima dok sam palcem trljao donju usnu desno-lijevo. “ Možeš li?”, upitao sam ga, “ ma teška noć.”, odgovorio je. “ Jesi li razumio ovu “stvar s valovima”? “, upita kolerik. “ Jesam. Znaš li se odmah nakačiti? “, izgovorio sam sumnjičavo: “ Ma ne brini,uhvatiću te tamo gore.”

Dalje nismo razgovarali. Činilo mi se previše neumjesnim da pričamo o razlozima zbog kojih smo se odlučili za preuzimanje osobina jedan od drugog. Iako najintimnija stvar koju možemo podijeliti,a da se ni ne dodirnemo, ali opet, nisam želio biti zabadalo, a činilo se ni moj kolerik.

Nakon što su nam namjestili neku vrstu silikonske kape na glavu, sa električnim senzorima za detekciju moždanih sinapsa i sprovođenje cerebranlnih impulsa, nakačili su nas preko raznih cijevi i žica na aparat za mjerenje moždane aktivnosti. Jednim klikom na tasteru, započela je transformacija karaktera dvojice vazda optimističnih očajnika.

Zašto sam uvijek tako bolno optimističan da svoj optimizam uvijek prezentujem kao najmračniji pesimizam? Opet sam se nadajući nadigrao samog sebe. Možda sam trebao tražiti promjenu percepcije materije i inertnosti u drugih živih bića što egzistiraju oko mene. Od kuda mi bajna ideja da su se moje namjere i interesi, podudarali sa željama mog kolege kolerika koji mi nije dao ni ime, a već mi je bio u glavi! Nakon obavljenog zahvata, ležali smo u bolničkim krevetima i polako dolazili k svijesti.

“ Pa majku mu! Zašto sam mamuran k’o zvijer? “, proderao sam se iz kreveta dok sam se budio nakon anestezije. Pogledao sam u pravcu svog kolerika koji je pačeničkim izrazom lica gledao u jednu tačku na podu. “ Ne znam burazeru, nisam dovoljno nadošao da ti odgovorim. Još uvijek čekam da me lupi tvoja pamet ”, rekao je kolerik kroz podsmijeh. “ Kada sam te obilježio u katalogu, tražio sam radoholičara, a ne alkoholičara! “ , sarkastično sam uzvratio. “ Ah, tražio sam i ja rješenje za svoje probleme, a ne tvoje mračne analize svih svojih gluparija koje sam do sada uradio “, odbrusio mi je kolerik.

“ Nisi se ni potrudio da vibriraš na višim frekvencijama je l’ tako? I zašto mi se strašno stiskaju vilice i zbog čega se ovoliko nerviram? “, ljutito sam se zapitao na glas u totalnoj konfuziji. “ Zato što nisi na aparatima “, odgovorio mi je kolerik, “ ma kakve veze ima aparat za moždane valove s ovim? “, bjesno sam mu uzvratio pitanjem, a on mi brutalno odgovara: “ Ma ne na tim aparatima, već poker aparatima. “

Tu sam izgubio svu moć govora. Usta su mi presušila, a ispred očiju sam jedino mogao da vizualiziram pikovog asa. “ E dobro si me udesio, kolega. Ali hajde, makar se osjećam energično kao nikada do sada, iako znam da srljam u nepogrješivu propast “, završio sam dok sam brzopleto zakopčavao dugmad na košulji. “ I ja se tebi zahvaljujem na poklonu, depresivcu. Iako se zbog tebe ne kajem za prokockano, a trebao bih, ostaću ležati ovdje i analizirati sve tvoje pametne ideje za samoubistvo. “ “ E pa da znaš, mnogo mi je drago, kolega, na tome. A sad idem, tresem se. Pod hitno mi je potreban viski. “

Autor: Dina Strojček

Đavolje seme na tlu fikcije

Posted on by Kristina Kecman

Ovaj tekst bavi se analizom motiva đavola i demona u svetu književnosti i razmatra njihovu poziciju u domenu umetničkog stvaralaštva. U radu se polazi od osnovnih konstruktivnih funkcija ova dva motiva u okviru umetničkog teksta, prati se način na koji demonska bića u fantastici služe da uspostave sliku i unikatnost sveta kroz poigravanje binarnim pozicijama dobra i zla, ali se i analizira pitanje kosmologije i metafizike zla, kao i uvođenje demonskog elementa kao tehnike demaskiranja ljudskih nesavršenosti i mana. Takođe, preispituje se i ideja đavola-dvojnika kao namerna strategija identitarne spoznaje junaka književnih dela, i na kraju preispituje se korelacija između figure umetnika i đavola. U radu se koriste deskriptivna, komparativna, analkitičkosintetička metoda, kao i citatnost relevantnih tekstualnih odlomaka ili studija, kako bi se potkrepila argumentacija.

Demonska priroda umetničkog teksta

Umetnički tekst je fini filter koji otkriva tananosti veziva stvarnosti i mašte, i on nikada nije puka mimeza, podražavanje stvarnosti ili tek jednoznačni simbol neke ideje. Umetnički tekst je živa, fluidna stvar, koja u trenutku samog čitanja (recepcije) u sebe unosi i iskustvo onog ko ga iščitava, transformiše ga i produbljuje, i time, još jednom, usložnjava horizont tumačenja. Uostalom, o tome su mnogo bolje od nas raspredali teoretičari poput Jausa, Pol Demana, Stenli Fiša i Rolanda Barta. Ipak, za ovaj naš mali tekstualni ogled, interesantna je i značajna ideja da je svet umetničke reči pun i prepun motiva demona, đavola – i naročito Đavola, koji je piznaćete najčistiji arhetip i inkarnacija samog Zla. I što je još interesantnije, izgleda da likovi koji su izgrađeni po ugledu na demone i Satanu (kao što su npr. Bulgakovljev Voland, Geteov Mefisto), ostaju vrlo plodni i složeni književni likovi, koji ponovo dokazuju da je čitalačka publika uvek gladna onog što je Nikola Milošević nazivao „privlačnom moći negativnih junaka“ (Milošević, 1965), koja govori o složenom odnosu između teksta i zbiljske stvarnosti – odnosno o činjenici da se u umetničkom tekstu „dopušta“ sve ono što se u stvarnosti osuđuje.

Ipak, ako je umetničko izražavanje prateća i neodvojiva pojava od samih začetaka ljudske egzistencije, onda se prilikom preispitivanja porekla motiva đavola i demona u književnosti ne može uzeti samo potreba za postojanjem negativnih junaka, koji pokreću zaplet ili predstavljaju antitezu junaka (zlo se mora pobediti kako bi junak postao junak, a gde ima većeg zla od đavolskog), već se mora uzeti u obzir i eshatološki problem (koji se, gle čuda, ponovo može povezati sa kljucajućim pitanjem o međuodnosu između egzistencionalne zbilje i umetničkog teksta) – budući da se slika demonske sile kao personifikacije zla još od mitoloških prikaza i verovanja neodvojivo vezuje za sliku božanstva kojem je protivteža, što u suštini ilustruje potrebu čoveka da odgonetne ovaj svet i ustrojstvo kosmosa, i da prikaže dva binarna načela teodiceje – dobro koje je stvaralačko, i zlo, koje je rušilačko:

„Ideja o đavolu postoji u malom broju religijskih tradicija. U drevnim grčko-rimskim religijama nije postojala ideja o jednoj personifikaciji zla, a ona ne postoji, niti je postojala u hinduizmu ili u budizmu. Većina religija – od budizma do marksizma, ima svoje demone, ali samo četiri velike religije imaju pravog đavola. To su mazdaizam (zoroasterizam), drevna hebrejska religija (ali ne i moderni judaizam), hrišćanstvo i islam. Kroz ove četiri religije tradicija đavola može istorijski da se prati i definiše“. (Rasel, 1995: 13)

„Dobro i zlo podjednako dolaze od boga. Zato što ljudi u sebi osećaju napetost između dobra i zla, analognu napetost osećaju i unutar boga. Dobro i zlo u njemu moraju da se bore. Ali ljudi, takođe, žele da bog bude dobar i dobrohotan i stoga ne vole da mu pripisuju zlo. Iz ovih razloga oni i nastoje da unutar božanskog bića pretpostave suprotstavljene sile. Ova suprotnost često se eksternalizuje i bog se razdvaja na dva entiteta – jedan dobar i jedan zao. U ovakvim podelama dobra strana boga se često poistovećuje s „vrhovnim bogom“, a loša strana s njegovim protivnikom. Iz ovoga izvire nova napetost između jedinstva boga i njegove mnogostrukosti. Budući da je većina religija izbegla da pretpostavi pluralitet konačnih principa, većina njih ima jednog boga, a u tom bogu suprotnosti se podudaraju“. (Rasel, 1995: 18)

Drugim rečima, ako sledimo navedenu misao Džefri Rasela, videćemo da „tradicionalna“ slika demona i predstava đavola kakvu danas pretežno susrećemo, nije oduvek bila posve ista i iako se u mnogobožačkim religijama ili elementarnim oblicima religioznosti uočavaju slične karakteristike između figura demona, zloduha i đavolaka, vidimo da se ipak satansko kopito kakvo danas poznajemo najpre vezuje za hrišćansku ili pak judejsku tradiciju (kod prvih recimo imamo i Pakao kao prostor obitavanja personifikacije Zla (nije ga uzalud Dante proslavio u svom epu), a kod drugih tzv. Šeol, koji pre asocira na helenski prikaz Hada, pošto nema mučiteljski karakter i više se odlikuje osećanjem sete i sivila nego užasa).

Međutim, uprkos tome što je kroz istoriju slika đavola, pa i demona bila dograđivana, podvrgnuta metamorfozi u skladu sa religijskom dogmom, kulturnom tradicijom, filosofskim pitanjem, mitološkom potkom pojedinih naroda, modom vremena ili trendovima u kinematografiji ili stripu koji su uticali na književnost, vidimo da personifikacija Zla ostaje dovoljno slična u većini slučajeva, što predstavlja posebno značajan faktor za umetnike svih razdoblja, medija i sklonosti: „Sličnosti koje u predstavama o đavolu srećemo širom sveta su velike. Budući da mnoga od ovih društava nisu istorijski povezana, sličnosti upućuju na zajednički, urođeni psihološki odgovor na zajedničko opažanje zla“. (Rasel, 1955: 21)

Ovo je takođe vrlo značajna činjenica za pisce fantastike, koji posredno ili neposredno usvajaju tradicionalnu predstavu demona ili pak Satane i oblikuju je u skladu sa itencijama svog narativa i konstrukcijom specifičnog izmaštanog sveta.

Đavolska aristokracija, demonsko prašinarenje?

Razmatrajući specifičnosti motiva demona i đavola, lako bi bilo zaključiti da se tradicionalna slika demona u fantastici vremenom ustalila kao svojevrsni prototip „ličnog“ zla i izraz negativnog junaka ili oponenta kojeg pozitivan junak mora pobediti, dok se figura đavola dovodi u vezu sa pre svega dubljim unutarnjim ili pak kosmičkim iskušenjem, moralnim i metafizičkim zlom (što je slučaj kod E. A. Poa, recimo i njegovim Đavolom perverznosti, gde je najveće zlo unutarnje, to je dakle ljudski poriv ka (samo)uništenju i svojevrsnom psihološkom sadizmu). Zbog toga se ponekad javlja stereotipna i neistinita slika da su dela koja tematizuju sukob sa Zlom kroz alegoriju Satane češće „više“ umetnički ostvarena, i da pripadaju „ozbiljnijoj“ književnosti, nego što su to dela koja tematizuju borbu sa nekom vrstom demona. Ipak, takva pojednostavljena distinkcija metafore zla i funkcije ova dva motiva uopšte nije tačna, i većina pisaca fantastike, pa čak i one laganije koja je tipična za YA žanr (npr. dela Kasandre Kler i serijal Instrumenti smrti), usložnjava ulogu i koncepciju motiva demona.

Na primer, demoni u svetu Pitera Breta dolaze iz utorbe zemlje, tamnog podzemlja koje je, ruku na srce, hibridna tvorevina uobičajene vizije pakla (koju najpre prepoznajemo i u istoimenoj knjizi Božanstvene komedije) i legla kakvo bismo očekivali od stereotipne kraljice-pauka, koja koti svoje malde monstrume pod okriljem noći, kako bi se pogostili ljudskim mesom. Demoni koji nestaju sa zalaskom sunca u Bretovom delu asociraju ne samo na demonsku rulju koju srećemo kroz književnost srednjeg veka i koja voli da muči ljude (npr. postoji žitije Petra Koriškog gde svetitelja u jednom momentu grizu i grebu demoni i zlodusi), niti povremeno pojedini od njih podsećaju isključivo na nešto uglađenije i romantizovane demone epohe klasicizma i romantizma (koje srećemo kod Hofmana ili Ljermontova, recimo), niti samo na rakšase hinduističkog, pa i zloduhe egipatskog mitosa, već na jedan način asociraju i na demone i đavole koje koriste pisci folklornog ili fantastičnog realizma, poput Ilije Vukićevića, Milovana Glišića, N. V. Gogolja, pa možda čak i Rjunoske Akutagave (čiji Rašomon pomalo podseća na čuveni gogljevski Šinjel).

Ovi pisci često koriste motiv demona, ali i đavola, kao i svih oblika nečistih sila kako bi najpre demaskirali ljudske poroke i kroz jednu kritičarsko-bolnu žaoku prikazali da demonske kandže najbolje stoje samim ljudima. Naravno, vodeći se nešto ustaljenijim žanrovskim konvencijama epske fantastike Bret, poput mnogih drugih današnjih autora fantastičnog pravca (Pračet je uvek izuzetak), ne prihvata komički postupak kojim su se zaogrnuli folklorni realisti, ali dovoljno je iščitati Noć demona i nastavke i videti da su gnusobe koje ljudi čine u njegovom delu deset puta gore od bilo kojih demonskih krvoloka, što je svakako detronizacija binarne opozicije dobra i zla i idealizovane slike ljudi kao antiteze čudovištima.

Mora se pomenuti da pored Bretovog Ciklusa, još jedan pisac fantastike ima visok potencijal komparacije sa folklornim realistima zbog te potrebe za demaskiranjem ljudskog zla kroz demonske oči, i to je Džonatan Straud sa svojom Sagom o Bartimeju. Straud bi se možda čak mogao nazvati Gogoljem današnjice ako bi se poredio rezonerski princip demistifikacije zla, budući da i Gogolj i Straud vide đavolji rep kako viri ne samo u nekakvim magijskim, misitfikovanim ili natprirodnim pojavama, već i u običnoj, sveprisutnoj, čovečijoj banalnosti, grabežljivoj osrednjosti i uopšte svekolikoj ljudskoj gluposti:

„U Gogoljevom religioznom shvatanju Đavo je mistična suština i stvarno biće u kome je usresređeno negiranje Boga, večito zlo. Kao umetnik, Gogolj u svetlosti smeha istražuje prirodu ove mistične suštine; on se kao čovek oružjem smeha bori sa tim stvarnim bićima: Gogoljev smeh, to je čovekova borba sa Đavolom.

Bog je beskraj, kraj i pšočetak postojećeg; Đavo je negiranje svakog kraja i početka; Đavo je započeto i nedovršeno, privid večnog i beskonačnog; Đavo je čudesna sredina svega što postoji, negiranje svih dubina i vrlina, večita banalnost, večita osrednjost“. (Mereškovski, 2009: 11)

Naravno ako bismo pratili demonske paralelizme između autora fantastike i onoga što olako nazivamo „klasičnom/visokom“ književnošću (bez toga da se zapitamo šta takva odrednica stigmatizuje ili glorifikuje), interesantno bi bilo uočiti paralelizam između Asimovljevog Azazela, minijaturnog demona (koji vrlo zadušno preokreće svaku želju glavnog junaka u gorko kajanje) sa Balzakovim romanom Šangrinska koža, gde vidimo da se magareća koža na kojoj se nalazi đavolji ugovor uvek skuplja i smanjuje kada njen vlasnik poželi nešto, što ima za posledicu da se uporedo sa kožom smanjuje i dužina života onoga ko je zamislio želju.

Stereotipna slika Đavola (ili đavola) kao aristokratskog gospodina u rukavicama, koji za svoje sluge ima demonske prašinare, i slika koja se vezuje za alegorijsko prikazivanje borbe junaka sa samim sobom i iskušenjima koja često dolaze i iz same individue, ali i iz spoljašnje sredine, možda je posledica i snažnih uzora koji su u istoriji književnosti ostavili neizbrisiv trag. To su svakako Gete sa Faustom, gde se Mefisto prikazuje „sav skockan“ pred vešticom govoreći joj da je moderno doba donelo novu masku i da lepo odelo vešto skriva i sam đavolji rep, zatim i nezaboravni Bulgakovljev profesor Voland koji hoda uz pomoć štapa sa mesinganom drškom u vidu izvajane pseće glave, pojavljuje se na Balu punog meseca, i neprestano naređuje svojoj demonskoj sviti. Interesantno je da su i Mefisto iz Fausta i Voland iz Majstora i Margarite dati kao princip zla koji potvrđuje božiju savršenost, tačnije oni su nosioci sile koja teži da čini zlo, ali budući da su tek deo božije promisli i kosmičkog mozaika u koji nemaju celoviti uvid, oni ironijskim zaokretom tvore dobro tako što ljude navode na moralno i duhovno buđenje (Voland je npr. uspeo da prodrma čitavu Rusiju i razori lažnu utopiju komunističkog režima, a Mefisto je svojim delanjem, nehotice, i sasvim protivno svojoj opkladi, obesmislio tri goruće žudnje svakog čoveka – lepotu, sveznanje i besmrtnost, dokazavši da samilost u čoveku vredi više od sve tri).

Đavolja prometejština i umetnički poziv

Prvi i osnovni greh Đavola je gordost, a nju su onda pokupili i ljudi. U Miltovnovom Izgubljenom raju, postoji momenat kada Satana govori da je bolje živeti i u paklu, ali biti sam svoj gospodar, nego živeti u raju i služiti:

„Mis’o je sama sebi gospodar, sama
Stvara od pakla nebo, od neba pak’o.
Šta mari gde sam, ako sam još isti,
I šta mogu biti sve, sem njemu jednak,
Onom kog’ Grom učini većim? Najzad,
Tu slobodni ćemo biti; Svemoćnog
Tu nije zavisti delo, terat’ neće
Nas odavde; tu sigurni vladaćemo,
A mnim, vladat’čak u Paklu vredi:
Bolje vlast u Paklu, nego sluga na Nebu!“
(Milton, 2014: 112)

Prateći ovu nit možemo zaključiti kako se motiv gordosti ovako prikazan lako dovodi u vezu sa motivom pobune (iako ne bi trebalo poistovetiti ta dva pojma), a pobuna proističe iz želje za moći, ali i osamostaljenjem, slobodom. U tom smislu nije teško izvući paralelizam između Prometeja i Satane – obojica su na jedan način kradljivci i nosioci vatre i kažnjeni od gromonosne božije ruke zbog počinjenog hibrisa, obojica su arhetipski pobunjenici. Nije ni čudo što i jedan i drugi imaju svoje specifično mesto u književnosti, i na jedan način umetnički kult – posebno kod onih stvaralaca koji naginju hipertrofiji principa individualizacije (uglavnom romantičari i simbolisti, ali i pojedine frakcije avangardista), budući da se umetnost oduvek shvatala i kao pobuna, i kao čudesna moć smrtnog da oblikuje, otelotvori i udahne život imaginarnom, fiktivnom. Drugim rečima, postoji nešto što se zove „demonska priroda umetnosti“, o čemu su govorili Šekspir, Po, Bodler, Andrić, kao i mnogi drugi književnici, gde je umetnik kao jedan minijaturni demijurg, koji prepravlja i „poboljšava“ stvarnost, zbog čega je neprestano u iskušenju da upadne u gordost i hibris.

Problem je u tome (ako se može nazvati problemom), što umetnički tekst, ma koliko god estetski, idejno, kompoziciono, stilski i značenjski bio skrojen do savršenstva, ipak prošao kroz filter iskustva, sposobnosti i snage umetnika, kao i naravno same stvarnosti. Zbog toga pojedini stvaraoci vide umetnika ne kao minijaturnog demijurga kojem preti gorost, već kao njegovog oponenta, đavola. Umetnički tekst nikad ne odražava u potpunosti stvarnost, on je „lažan“, ali istovremeno uvek odražava dublju unutarnju istinu i u tome je njegova snaga, njegova hipnotička lepota. Stvaralac je dakle, kao kreator tog „lažnog“ ogledala, uvek u opasnosti – bilo zbog gordosti, bilo zbog prevelike ljubavi prema rečima koje je otelotvorio, da pusti đavolsko seme da proklija na tlu fikcije.

Autor: Kristina Kecman

Literatura:

1. Rasel, Džefri, B. (1955). Princ tame, Pont: Beograd.
2. Milton, Džon. (2014). Izgubljeni raj; Raj ponovo stečen, Filip Višnjić: Beograd.
3. Mereškovski,Dimitrij. (2009). Gogolj i Đavo, Službeni glasnik: Beograd.
4. Milošević, Nikola. (1965). Negativan junak, Zodijak: Beograd.

Vekovnici

Posted on by Lazar Vuković

Navikli ste od mene da vas upoznajem sa klasicima koje bi svaki ljubitelj fantastike trebalo da pročita. U ovom tekstu ću napraviti izuzetak i baviti se drugim klasikom, ovoga puta iz domena strip,a koji pretenduje da postane obavezno štivo u kolekciji svakog ozbiljnijeg stripofila. Razlika je u tome što je reč o delu iz naše zemlje, koje slavu  stiče i na inostranom tržištu, ali polako.

Svedoci smo da je deveta umetnost davno opovrgla stavove da je u pitanju zabava za decu i džabalebaroše. Stripovi poput Mausa, prvog stripa dobitnika Pulicerove nagrade, Milerovog Povratka mračnog viteza i Murovih Nadzirača koji su superherojski žanr izvukli iz njegove kolotečine redefinišući ga su živi dokaz ovoj tvrdnji. Posle njih su došli ozbiljniji radovi koje ne bih sada nabrajao.

Uporedo sa inostranom, strip scena se razvijala i na našem tržištu. Pojedini crtači uživaju veliko poštovanje u inostranstvu pa nije retka pojava da budu angažovani na nekom radu. Pojedini domaći stripovi poput Ket Klou, Kobre, Linija fronta i domaćih radova o Tarzanu su se svojim kvalitetom izborili za svoje mesto u inostranstvu. U ovom tekstu ću se baviti Vekovnicima, strip serijalom koji iz dana u dan ima sve više poklonika.

Idejni tvorac ovog serijala je Marko Stojanović, scenarista i urednik strip časopisa Pressing koga nema potrebe da predstavljam. Dovoljno je reći da je reč o čoveku koji u rodnom Leskovcu godinama organizuje Balkansku smotru strip autora koja ugošćuje zvučna imena devete umetnosti. Pored Vekovnika sa kojima je osvojio brojne nagrade i simpatije ljubitelja devete umetnosti poznat je i po radu na spin off-u Beskrvni, Od pakla i nazad, La Croix Sanglante koji izlazi u Francuskoj, Maks Debris: ispovest pravog krivotvoritelja, Postelji od gloga i Crnim dušama. Ne treba zapostaviti ni monografije Leskovački strip 1950-2010, Zaječarski strip, 20 godina leskovačke škole stripa i knjige eseja Južnjačka uteha i Stripovanje. Od skoro se može pohvaliti i zastupljenošću u kultnom strip časopisu Heavy Metal sa ostvarenjem Ancient. Da, to je onaj časopis u kom su objavljivani radovi najzvučnijh strip imena poput Mebijusa, Ričarda Korbena, Bernija Rajtsona, Mila Manare, Tanino Liberatorea…

O čemu se radi u Vekovnicima i zašto su oni važni za domaću strip scenu? Na početku upoznajemo dvojicu neobičnih saputnika, misterioznog vampira Čena i besmrtnog Marka Kraljevića koga je nepoznata sila vratila iz mrtvih na Rovinama. Zajedno udružuju snage kako bi se borili protiv različitih neprijatelja koje čine Beskrvni, grupa vampira kojoj je i Čen nekada pripadao, Vekovnici, grupa besmrtnika koja se bori između sebe i raznih bića iz slovenske mitologije poput Vodenjaka, Todoraca i Psoglava. Tokom svojih avantura sreću stvarne i fiktivne ličnosti poput Mocarta, Miloša Obilića, Vuka Brankovića i Stevana Sinđelića odnosno Fausta, Dartanjana, Frankenštajna i Barona Minhauzena. Zašto pomažu jedan drugom i koji su njihovi ciljevi polako će se otkrivati kako serijal bude tekao. Trenutno imamo deset regularnih i jedan nulti broj i već spomenuti spin off Beskrvni. Dokle će ići serijal i kakve nas avanture čekaju zna samo autor koji nas uvek obraduje novim unikatnim avanturama.

Vekovnici se mogu pohvaliti kao najnagrađeniji domaći strip serijal. Može se pohvalliti sa oko tridesetak nagrada od kojih vredi izdvojiti nagrade Stripoteke, par nagradi Grand Prixova Međunarodnog salona stripa u Velesu, Grand Prix trećeg međunarodnog stripa u Valjevu, dva Kragujevačka pobednika… To je više nego odlično za domaću strip scenu koja je u povoju.

Koliko je ovaj strip serijal značajan ide u prilog tome što je počeo da stiče poklonike i van granica naše zemlje. Polako, ali sigurno osvaja strip tržišta zemalja regiona, Grčke, Rumunije, Češke i Velike Britanije. Rimejk prvog albuma je objavljen u Hrvatskoj, Makedoniji, Rumuniji i u Grčkoj, a u planu je da bude objavljen i u Bugarskoj. U Hrvatskoj serijal izlazi jednom mesečno u jedinom hrvatskom strip mesečniku, Strip Revija Večernjeg Lista.
O scenarističkom talentu Marka Stojanovića nema potrebe da govorim. Poput pauka vešto tka priču i čitaoci sa nestrpljenjem iščekuju izlazak novih avantura Čena i Marka Kraljevića. U njegov pripovedački talenat čitaoci su imali prilike da se uvere u skoro izašlom stripu Od pakla i nazad i u ostalim pomenutim ostvarenjjima.

Što se tiče crtača na stripu je radilo više od šezdeset zvučnih imena iz regiona koji su svoju slavu stekli radeći na zvučnijim imenima evropske škole stripa. Milorad Vicanović Maza, Dražen Kovačević, Darko Perović, Dejan Nenadov, Dragan Paunović i Aleksa Gajić su neka od njih. Svojim crtačkim talentom, uz Stojanovićev pripovedački duh, predstavljaju više nego dobitnu kombinaciju.

Prvo tom Vekovnika je izašao daleke 2007. godine u izdanju System Comics-a u mekom povezu. Nakon nekog vremena Stojanović je počeo samostalno da objavljuje albume i došli smo do desetog, odnosno jedanaestog broja. Skoro je u samizdatu izašao integral koji sadrži prve dve epizode sa poboljšanim crtežom u prvoj epizodi koji je del tandema Marko Nikolić i Dejan Nenadov.

Ako ste razmišljali da li da počnete sa Vekovnicima, uzmite integral i čekajte na izlazak drugog integrala. Čekanje će se isplatiti.

Martovska čitaonica 2021

Posted on by Stefan Brezar

Doooobar dan, naši dragi Autostoperi i Autostoperke!!!

Najkraći kalendarski mesec je (tako brzo) gotov, praznici i nove godine su završeni (osim 8. marta pa dragim damama želimo sve najbolje) i sada nas čeka mart.

A mart će nam osim (možda) još malo snega doneti i lepše dane, Dan Svetog Patrika (ako ne bude lock downa) i najvažnije, još jednu neverovatnu vožnju kroz naše književno fantastično nebo.

Znate kako ide – uskačite, vežite se i spremite za novu i uzbudljivu vožnju!!!

,,Novi bogovi’’ Borisa Nada

U izdanju novosadske izdavačke kuće ,,Prometej’’, objavljena je knjiga ,,Novi bogovi’’esejiste i pripovedača Borisa Nada. Knjiga predstavlja zbirku različitih tekstova – priča, hronika, beleški i kratkih zapisa inspirisanih prastarim legendama.

Autor se pri pisanju oslanja na ezoteriju i istoriju a u njegovim pričama naletećemo na dobro poznate legende o Altantidi, Hipoboreji, Aleksandru Makedonskom…kao i priče sa Iranske visoravni i legende o gralu.

Kako u predgovoru autor otkriva „u njegovim rečima meša se ono što je čuo i pročitao s onim što je doživeo i iskusio“. Šta je legenda a šta doživljeno saznaćete ako pročitate ovu nesvakidašnju knjigu.

 

,,Odblesci slovenske fantastike’’ – Dejan Ajdačić

Univerzitetska biblioteka „Svetozar Marković“ i izdavačka kuća Alma objavili su zajednički knjigu eseja ,,Odblesci slovenske fantastike’’, profesora slavistike dr Dejana Ajdačića.

Autor brojnih studija o mitologiji i demonologiji u književnoj fantastici, ali i o naučnoj fantastici i futurofantastici, Dejan Ajdačić u svojoj novoj knjizi eseja predstavlja neke od najznačajnijih pisaca i književnih ostvarenja slovenske fantastike 20. i 21. veka.

Radovi zastupljeni u knjizi inspirisani su ciklusom predavanja „Slovenska i srpska književna fantastika“ kojeg je Ajdačić organizovao tokom 2019. godine u Univerzitetskoj biblioteci „Svetozar Marković“.

Knjiga donosi sedamnaest tekstova u kojima se autor osvrće na dela velikana domaće i šire, slovesnke fantastike: Stanislava Vinavera, Voladimira Viničenka, Stanislava Lema, braće Strugacki, Marine Sokoljan, Mihajla Ajvaza, Aleksandra Prokopijeva, Sergeja Lukjanenka, Jaceka Dukaja, Oleksandra Irvaneca, Vasilja Koželjanka… Neki od njih do sad nisu prevođeni na srpski pa se srpskoj publici predstavljaju baš u ovoj knjizi.

,,Sanjaju li androidi radnička prava?’’ – Milan Aranđelović

U izdanju ,,Bookvar Magazina’’ objavljen je novi roman pisca Milana Aranđelovića ,,Sanjaju li androidi radnička prava?’’. Kao i u prethodnim delima Aranđelović na specifičan način kombinuje satiru, humor i naučnu fantastiku kako bi dao kritiku srpskog savremenog društva.

Radnja romana smeštena je u Beograd, u 2268. godini u kojoj su se nad Zemljom nadvili bioblačni korovi koji prodiru kroz sve pore žive i nežive materije i uništavaju je. Privilegovane elite bogatih ljudi okupljaju se u gradskim enklavama koje se od korova štite moćnim fentilatorima, dok su siromašni strojevi prepušteni na milost i nemilost zelenoj pretnji i osuđeni na brzo rđanje i kraj.

U takvom Beogradu, do granice pucanja podeljenom na privilegovanu elitu ljudi i bezubih strojeva, plaćeni ubica Šeri Načet, od nepoznatog poslodavca dobija zadatak da liši života tajanstvenog slikara i otuđi njegovo poslednje delo Kosovka devojka. Čim se dokopao slike Načet se našao u vrtlogu sukoba najmoćnijih gradskih sila – Gradskog saobraćajnog preduzeća i Strojevske pravoslavne crkve.

Hoće li se Šeri izvući iz ove nimalo zavidne situacije, saznajte više čitajući ovu za našu fantastiku neobičnu knjigu.

,,Lab teksta’’ – Miloš Jocić

Za ljubitelje teorije književnosti i domaće fantastike stiže nešto posebno. U izdanju zrenjaninske izdavačke kuće Agora, objavljena je zbirka eseja ,,Lab teksta’’ mladog proučavaoca fantastike i književnog teoretičara Miloša Jocića.

,,Lab teksta’’ predstavlja plod decenijskog akademskog rada tokom kog je Jocić, kako sam kaže „pisao, vežbao i kreativno lutao oblikujući svoj teorijski pristup, ukus i metodologiju“.

Zbirku sadrži dvanaest eseja i radova o srpskoj eksperimentalnoj književnosti i tehnikama, postupcima i pojmovima neoavangardne i postmoderne umetnosti. Značajan deo posvećen je fantastičkom diskursu u delima velikana srpske književnosti Stanislava Vinavera, Vojislava Despotova, Ljubiše Jocića, Ilije Bakića, Miroljuba Todorovića i Save Damjanova.

Toliko za martovsku čitaonicu.

Ostajte nam dobro i Slainte!