Blog

Per aspera ad Inferi – Dina Strojček

Posted on by Redakcija

Neki su melanholiju smatrali čak i grijehom. Kontemplirajući sve svoje grešne rabote, možda, u ponekim trenucima sam se mogao i složiti s njima oko toga. Da li sam upao u vrtlog melanholije zbog vrlo rado ponavljanih, onih, loših navika, ili je etiološki uzrok utkan u nama samima, ono s čime se rodimo i umremo? Nažalost, potrošio sam ono vrijeme, koje sam imao u rukama da njime nehajno raspolažem i plutam poput bove morem zamisli – pa ti hajd’ il’ nemoj.

Možda sam previđeni kvar u sistemu – kliše u ulozi otpadnika iz ozbiljne porodice. Čovjek bez pogleda na sutra, posječeno drvo i jedini panj na pustošini. Prepreka do realizacije bazičnih potreba, i kako onda samog sebe da preskočim?

Svakako, svi smo dio vječitog rituala “žrtvovanja ljudskog života oltaru smrti” kojem se izmjenjuju Gospodari, ali eto, ja sam najlošiji.

Ne znam kako je bilo ljudima prije, davne druge decenije dvijehiljaditih godina, ali danas makar imamo nekakvu tehnologiju i primjenjenu tehniku kojom se može odstraniti taj neželjeni dio vašeg karaktera. “ U moje vrijeme, mi takve gluposti nismo imali potrebe da smišljamo. Mi smo kroz življenje gradili karakter, a nismo ga aplikacijama nadograđivali.” –tako meni moj otac govori svaki put kada me ugleda.

Sjedim na stolici obučen u bolnički ogrtač i obrijane glave u medicinskoj ustanovi, dok čekam početak zahvata TSPO-a, odnosno, “transfer sekundarnih posljedičnih osobina” od nekog kolerika kojeg sam obilježio u ponuđenom katalogu, a meni ovakva sjećanja padaju na um. Zašto nije moguće izbrisati dosadašnju memoriju ovim postupkom? Ali hajde, nisam jedini na mukama. Gledam kroz prozor protest doktora psihijatrije. Promet u biznisu im je opao za vise od 35 % otkada su stručnjaci iz oblasti neurologije, otkrili način s kojim manipuliraju moždanim valovima uz upotrebu mašine koja, također, odašilje određene radijacijske valove koji ispravljaju ove moždane. U potpunosti razumijem sve nas koji smo izabrali ovu jednokratnu varijantu s dugoročnim efektom. Kažu, sve je u energiji kojom zračiš i frekvencijama na kojima se podudaraju valovi s onima iz tvoje okoline. Tako su reklamirali i ovaj proizvod zamjene karaktera –“ Oscilirajte na svojoj najboljoj frekvenciji.”

Pojavio se i moj kolerik. Dokotrljali su ga u invalidskim kolicima u sobu. Zbunjen sam, zar kolerici nisu navodno energični i vječiti motivatori? Rekoh: “ Ee…” , a ovaj smračenim pogledom iza smješka kimnu glavom. Cigara mi je gorjela među prstima dok sam palcem trljao donju usnu desno-lijevo. “ Možeš li?”, upitao sam ga, “ ma teška noć.”, odgovorio je. “ Jesi li razumio ovu “stvar s valovima”? “, upita kolerik. “ Jesam. Znaš li se odmah nakačiti? “, izgovorio sam sumnjičavo: “ Ma ne brini,uhvatiću te tamo gore.”

Dalje nismo razgovarali. Činilo mi se previše neumjesnim da pričamo o razlozima zbog kojih smo se odlučili za preuzimanje osobina jedan od drugog. Iako najintimnija stvar koju možemo podijeliti,a da se ni ne dodirnemo, ali opet, nisam želio biti zabadalo, a činilo se ni moj kolerik.

Nakon što su nam namjestili neku vrstu silikonske kape na glavu, sa električnim senzorima za detekciju moždanih sinapsa i sprovođenje cerebranlnih impulsa, nakačili su nas preko raznih cijevi i žica na aparat za mjerenje moždane aktivnosti. Jednim klikom na tasteru, započela je transformacija karaktera dvojice vazda optimističnih očajnika.

Zašto sam uvijek tako bolno optimističan da svoj optimizam uvijek prezentujem kao najmračniji pesimizam? Opet sam se nadajući nadigrao samog sebe. Možda sam trebao tražiti promjenu percepcije materije i inertnosti u drugih živih bića što egzistiraju oko mene. Od kuda mi bajna ideja da su se moje namjere i interesi, podudarali sa željama mog kolege kolerika koji mi nije dao ni ime, a već mi je bio u glavi! Nakon obavljenog zahvata, ležali smo u bolničkim krevetima i polako dolazili k svijesti.

“ Pa majku mu! Zašto sam mamuran k’o zvijer? “, proderao sam se iz kreveta dok sam se budio nakon anestezije. Pogledao sam u pravcu svog kolerika koji je pačeničkim izrazom lica gledao u jednu tačku na podu. “ Ne znam burazeru, nisam dovoljno nadošao da ti odgovorim. Još uvijek čekam da me lupi tvoja pamet ”, rekao je kolerik kroz podsmijeh. “ Kada sam te obilježio u katalogu, tražio sam radoholičara, a ne alkoholičara! “ , sarkastično sam uzvratio. “ Ah, tražio sam i ja rješenje za svoje probleme, a ne tvoje mračne analize svih svojih gluparija koje sam do sada uradio “, odbrusio mi je kolerik.

“ Nisi se ni potrudio da vibriraš na višim frekvencijama je l’ tako? I zašto mi se strašno stiskaju vilice i zbog čega se ovoliko nerviram? “, ljutito sam se zapitao na glas u totalnoj konfuziji. “ Zato što nisi na aparatima “, odgovorio mi je kolerik, “ ma kakve veze ima aparat za moždane valove s ovim? “, bjesno sam mu uzvratio pitanjem, a on mi brutalno odgovara: “ Ma ne na tim aparatima, već poker aparatima. “

Tu sam izgubio svu moć govora. Usta su mi presušila, a ispred očiju sam jedino mogao da vizualiziram pikovog asa. “ E dobro si me udesio, kolega. Ali hajde, makar se osjećam energično kao nikada do sada, iako znam da srljam u nepogrješivu propast “, završio sam dok sam brzopleto zakopčavao dugmad na košulji. “ I ja se tebi zahvaljujem na poklonu, depresivcu. Iako se zbog tebe ne kajem za prokockano, a trebao bih, ostaću ležati ovdje i analizirati sve tvoje pametne ideje za samoubistvo. “ “ E pa da znaš, mnogo mi je drago, kolega, na tome. A sad idem, tresem se. Pod hitno mi je potreban viski. “

Autor: Dina Strojček

Đavolje seme na tlu fikcije

Posted on by Kristina Kecman

Ovaj tekst bavi se analizom motiva đavola i demona u svetu književnosti i razmatra njihovu poziciju u domenu umetničkog stvaralaštva. U radu se polazi od osnovnih konstruktivnih funkcija ova dva motiva u okviru umetničkog teksta, prati se način na koji demonska bića u fantastici služe da uspostave sliku i unikatnost sveta kroz poigravanje binarnim pozicijama dobra i zla, ali se i analizira pitanje kosmologije i metafizike zla, kao i uvođenje demonskog elementa kao tehnike demaskiranja ljudskih nesavršenosti i mana. Takođe, preispituje se i ideja đavola-dvojnika kao namerna strategija identitarne spoznaje junaka književnih dela, i na kraju preispituje se korelacija između figure umetnika i đavola. U radu se koriste deskriptivna, komparativna, analkitičkosintetička metoda, kao i citatnost relevantnih tekstualnih odlomaka ili studija, kako bi se potkrepila argumentacija.

Demonska priroda umetničkog teksta

Umetnički tekst je fini filter koji otkriva tananosti veziva stvarnosti i mašte, i on nikada nije puka mimeza, podražavanje stvarnosti ili tek jednoznačni simbol neke ideje. Umetnički tekst je živa, fluidna stvar, koja u trenutku samog čitanja (recepcije) u sebe unosi i iskustvo onog ko ga iščitava, transformiše ga i produbljuje, i time, još jednom, usložnjava horizont tumačenja. Uostalom, o tome su mnogo bolje od nas raspredali teoretičari poput Jausa, Pol Demana, Stenli Fiša i Rolanda Barta. Ipak, za ovaj naš mali tekstualni ogled, interesantna je i značajna ideja da je svet umetničke reči pun i prepun motiva demona, đavola – i naročito Đavola, koji je piznaćete najčistiji arhetip i inkarnacija samog Zla. I što je još interesantnije, izgleda da likovi koji su izgrađeni po ugledu na demone i Satanu (kao što su npr. Bulgakovljev Voland, Geteov Mefisto), ostaju vrlo plodni i složeni književni likovi, koji ponovo dokazuju da je čitalačka publika uvek gladna onog što je Nikola Milošević nazivao „privlačnom moći negativnih junaka“ (Milošević, 1965), koja govori o složenom odnosu između teksta i zbiljske stvarnosti – odnosno o činjenici da se u umetničkom tekstu „dopušta“ sve ono što se u stvarnosti osuđuje.

Ipak, ako je umetničko izražavanje prateća i neodvojiva pojava od samih začetaka ljudske egzistencije, onda se prilikom preispitivanja porekla motiva đavola i demona u književnosti ne može uzeti samo potreba za postojanjem negativnih junaka, koji pokreću zaplet ili predstavljaju antitezu junaka (zlo se mora pobediti kako bi junak postao junak, a gde ima većeg zla od đavolskog), već se mora uzeti u obzir i eshatološki problem (koji se, gle čuda, ponovo može povezati sa kljucajućim pitanjem o međuodnosu između egzistencionalne zbilje i umetničkog teksta) – budući da se slika demonske sile kao personifikacije zla još od mitoloških prikaza i verovanja neodvojivo vezuje za sliku božanstva kojem je protivteža, što u suštini ilustruje potrebu čoveka da odgonetne ovaj svet i ustrojstvo kosmosa, i da prikaže dva binarna načela teodiceje – dobro koje je stvaralačko, i zlo, koje je rušilačko:

„Ideja o đavolu postoji u malom broju religijskih tradicija. U drevnim grčko-rimskim religijama nije postojala ideja o jednoj personifikaciji zla, a ona ne postoji, niti je postojala u hinduizmu ili u budizmu. Većina religija – od budizma do marksizma, ima svoje demone, ali samo četiri velike religije imaju pravog đavola. To su mazdaizam (zoroasterizam), drevna hebrejska religija (ali ne i moderni judaizam), hrišćanstvo i islam. Kroz ove četiri religije tradicija đavola može istorijski da se prati i definiše“. (Rasel, 1995: 13)

„Dobro i zlo podjednako dolaze od boga. Zato što ljudi u sebi osećaju napetost između dobra i zla, analognu napetost osećaju i unutar boga. Dobro i zlo u njemu moraju da se bore. Ali ljudi, takođe, žele da bog bude dobar i dobrohotan i stoga ne vole da mu pripisuju zlo. Iz ovih razloga oni i nastoje da unutar božanskog bića pretpostave suprotstavljene sile. Ova suprotnost često se eksternalizuje i bog se razdvaja na dva entiteta – jedan dobar i jedan zao. U ovakvim podelama dobra strana boga se često poistovećuje s „vrhovnim bogom“, a loša strana s njegovim protivnikom. Iz ovoga izvire nova napetost između jedinstva boga i njegove mnogostrukosti. Budući da je većina religija izbegla da pretpostavi pluralitet konačnih principa, većina njih ima jednog boga, a u tom bogu suprotnosti se podudaraju“. (Rasel, 1995: 18)

Drugim rečima, ako sledimo navedenu misao Džefri Rasela, videćemo da „tradicionalna“ slika demona i predstava đavola kakvu danas pretežno susrećemo, nije oduvek bila posve ista i iako se u mnogobožačkim religijama ili elementarnim oblicima religioznosti uočavaju slične karakteristike između figura demona, zloduha i đavolaka, vidimo da se ipak satansko kopito kakvo danas poznajemo najpre vezuje za hrišćansku ili pak judejsku tradiciju (kod prvih recimo imamo i Pakao kao prostor obitavanja personifikacije Zla (nije ga uzalud Dante proslavio u svom epu), a kod drugih tzv. Šeol, koji pre asocira na helenski prikaz Hada, pošto nema mučiteljski karakter i više se odlikuje osećanjem sete i sivila nego užasa).

Međutim, uprkos tome što je kroz istoriju slika đavola, pa i demona bila dograđivana, podvrgnuta metamorfozi u skladu sa religijskom dogmom, kulturnom tradicijom, filosofskim pitanjem, mitološkom potkom pojedinih naroda, modom vremena ili trendovima u kinematografiji ili stripu koji su uticali na književnost, vidimo da personifikacija Zla ostaje dovoljno slična u većini slučajeva, što predstavlja posebno značajan faktor za umetnike svih razdoblja, medija i sklonosti: „Sličnosti koje u predstavama o đavolu srećemo širom sveta su velike. Budući da mnoga od ovih društava nisu istorijski povezana, sličnosti upućuju na zajednički, urođeni psihološki odgovor na zajedničko opažanje zla“. (Rasel, 1955: 21)

Ovo je takođe vrlo značajna činjenica za pisce fantastike, koji posredno ili neposredno usvajaju tradicionalnu predstavu demona ili pak Satane i oblikuju je u skladu sa itencijama svog narativa i konstrukcijom specifičnog izmaštanog sveta.

Đavolska aristokracija, demonsko prašinarenje?

Razmatrajući specifičnosti motiva demona i đavola, lako bi bilo zaključiti da se tradicionalna slika demona u fantastici vremenom ustalila kao svojevrsni prototip „ličnog“ zla i izraz negativnog junaka ili oponenta kojeg pozitivan junak mora pobediti, dok se figura đavola dovodi u vezu sa pre svega dubljim unutarnjim ili pak kosmičkim iskušenjem, moralnim i metafizičkim zlom (što je slučaj kod E. A. Poa, recimo i njegovim Đavolom perverznosti, gde je najveće zlo unutarnje, to je dakle ljudski poriv ka (samo)uništenju i svojevrsnom psihološkom sadizmu). Zbog toga se ponekad javlja stereotipna i neistinita slika da su dela koja tematizuju sukob sa Zlom kroz alegoriju Satane češće „više“ umetnički ostvarena, i da pripadaju „ozbiljnijoj“ književnosti, nego što su to dela koja tematizuju borbu sa nekom vrstom demona. Ipak, takva pojednostavljena distinkcija metafore zla i funkcije ova dva motiva uopšte nije tačna, i većina pisaca fantastike, pa čak i one laganije koja je tipična za YA žanr (npr. dela Kasandre Kler i serijal Instrumenti smrti), usložnjava ulogu i koncepciju motiva demona.

Na primer, demoni u svetu Pitera Breta dolaze iz utorbe zemlje, tamnog podzemlja koje je, ruku na srce, hibridna tvorevina uobičajene vizije pakla (koju najpre prepoznajemo i u istoimenoj knjizi Božanstvene komedije) i legla kakvo bismo očekivali od stereotipne kraljice-pauka, koja koti svoje malde monstrume pod okriljem noći, kako bi se pogostili ljudskim mesom. Demoni koji nestaju sa zalaskom sunca u Bretovom delu asociraju ne samo na demonsku rulju koju srećemo kroz književnost srednjeg veka i koja voli da muči ljude (npr. postoji žitije Petra Koriškog gde svetitelja u jednom momentu grizu i grebu demoni i zlodusi), niti povremeno pojedini od njih podsećaju isključivo na nešto uglađenije i romantizovane demone epohe klasicizma i romantizma (koje srećemo kod Hofmana ili Ljermontova, recimo), niti samo na rakšase hinduističkog, pa i zloduhe egipatskog mitosa, već na jedan način asociraju i na demone i đavole koje koriste pisci folklornog ili fantastičnog realizma, poput Ilije Vukićevića, Milovana Glišića, N. V. Gogolja, pa možda čak i Rjunoske Akutagave (čiji Rašomon pomalo podseća na čuveni gogljevski Šinjel).

Ovi pisci često koriste motiv demona, ali i đavola, kao i svih oblika nečistih sila kako bi najpre demaskirali ljudske poroke i kroz jednu kritičarsko-bolnu žaoku prikazali da demonske kandže najbolje stoje samim ljudima. Naravno, vodeći se nešto ustaljenijim žanrovskim konvencijama epske fantastike Bret, poput mnogih drugih današnjih autora fantastičnog pravca (Pračet je uvek izuzetak), ne prihvata komički postupak kojim su se zaogrnuli folklorni realisti, ali dovoljno je iščitati Noć demona i nastavke i videti da su gnusobe koje ljudi čine u njegovom delu deset puta gore od bilo kojih demonskih krvoloka, što je svakako detronizacija binarne opozicije dobra i zla i idealizovane slike ljudi kao antiteze čudovištima.

Mora se pomenuti da pored Bretovog Ciklusa, još jedan pisac fantastike ima visok potencijal komparacije sa folklornim realistima zbog te potrebe za demaskiranjem ljudskog zla kroz demonske oči, i to je Džonatan Straud sa svojom Sagom o Bartimeju. Straud bi se možda čak mogao nazvati Gogoljem današnjice ako bi se poredio rezonerski princip demistifikacije zla, budući da i Gogolj i Straud vide đavolji rep kako viri ne samo u nekakvim magijskim, misitfikovanim ili natprirodnim pojavama, već i u običnoj, sveprisutnoj, čovečijoj banalnosti, grabežljivoj osrednjosti i uopšte svekolikoj ljudskoj gluposti:

„U Gogoljevom religioznom shvatanju Đavo je mistična suština i stvarno biće u kome je usresređeno negiranje Boga, večito zlo. Kao umetnik, Gogolj u svetlosti smeha istražuje prirodu ove mistične suštine; on se kao čovek oružjem smeha bori sa tim stvarnim bićima: Gogoljev smeh, to je čovekova borba sa Đavolom.

Bog je beskraj, kraj i pšočetak postojećeg; Đavo je negiranje svakog kraja i početka; Đavo je započeto i nedovršeno, privid večnog i beskonačnog; Đavo je čudesna sredina svega što postoji, negiranje svih dubina i vrlina, večita banalnost, večita osrednjost“. (Mereškovski, 2009: 11)

Naravno ako bismo pratili demonske paralelizme između autora fantastike i onoga što olako nazivamo „klasičnom/visokom“ književnošću (bez toga da se zapitamo šta takva odrednica stigmatizuje ili glorifikuje), interesantno bi bilo uočiti paralelizam između Asimovljevog Azazela, minijaturnog demona (koji vrlo zadušno preokreće svaku želju glavnog junaka u gorko kajanje) sa Balzakovim romanom Šangrinska koža, gde vidimo da se magareća koža na kojoj se nalazi đavolji ugovor uvek skuplja i smanjuje kada njen vlasnik poželi nešto, što ima za posledicu da se uporedo sa kožom smanjuje i dužina života onoga ko je zamislio želju.

Stereotipna slika Đavola (ili đavola) kao aristokratskog gospodina u rukavicama, koji za svoje sluge ima demonske prašinare, i slika koja se vezuje za alegorijsko prikazivanje borbe junaka sa samim sobom i iskušenjima koja često dolaze i iz same individue, ali i iz spoljašnje sredine, možda je posledica i snažnih uzora koji su u istoriji književnosti ostavili neizbrisiv trag. To su svakako Gete sa Faustom, gde se Mefisto prikazuje „sav skockan“ pred vešticom govoreći joj da je moderno doba donelo novu masku i da lepo odelo vešto skriva i sam đavolji rep, zatim i nezaboravni Bulgakovljev profesor Voland koji hoda uz pomoć štapa sa mesinganom drškom u vidu izvajane pseće glave, pojavljuje se na Balu punog meseca, i neprestano naređuje svojoj demonskoj sviti. Interesantno je da su i Mefisto iz Fausta i Voland iz Majstora i Margarite dati kao princip zla koji potvrđuje božiju savršenost, tačnije oni su nosioci sile koja teži da čini zlo, ali budući da su tek deo božije promisli i kosmičkog mozaika u koji nemaju celoviti uvid, oni ironijskim zaokretom tvore dobro tako što ljude navode na moralno i duhovno buđenje (Voland je npr. uspeo da prodrma čitavu Rusiju i razori lažnu utopiju komunističkog režima, a Mefisto je svojim delanjem, nehotice, i sasvim protivno svojoj opkladi, obesmislio tri goruće žudnje svakog čoveka – lepotu, sveznanje i besmrtnost, dokazavši da samilost u čoveku vredi više od sve tri).

Đavolja prometejština i umetnički poziv

Prvi i osnovni greh Đavola je gordost, a nju su onda pokupili i ljudi. U Miltovnovom Izgubljenom raju, postoji momenat kada Satana govori da je bolje živeti i u paklu, ali biti sam svoj gospodar, nego živeti u raju i služiti:

„Mis’o je sama sebi gospodar, sama
Stvara od pakla nebo, od neba pak’o.
Šta mari gde sam, ako sam još isti,
I šta mogu biti sve, sem njemu jednak,
Onom kog’ Grom učini većim? Najzad,
Tu slobodni ćemo biti; Svemoćnog
Tu nije zavisti delo, terat’ neće
Nas odavde; tu sigurni vladaćemo,
A mnim, vladat’čak u Paklu vredi:
Bolje vlast u Paklu, nego sluga na Nebu!“
(Milton, 2014: 112)

Prateći ovu nit možemo zaključiti kako se motiv gordosti ovako prikazan lako dovodi u vezu sa motivom pobune (iako ne bi trebalo poistovetiti ta dva pojma), a pobuna proističe iz želje za moći, ali i osamostaljenjem, slobodom. U tom smislu nije teško izvući paralelizam između Prometeja i Satane – obojica su na jedan način kradljivci i nosioci vatre i kažnjeni od gromonosne božije ruke zbog počinjenog hibrisa, obojica su arhetipski pobunjenici. Nije ni čudo što i jedan i drugi imaju svoje specifično mesto u književnosti, i na jedan način umetnički kult – posebno kod onih stvaralaca koji naginju hipertrofiji principa individualizacije (uglavnom romantičari i simbolisti, ali i pojedine frakcije avangardista), budući da se umetnost oduvek shvatala i kao pobuna, i kao čudesna moć smrtnog da oblikuje, otelotvori i udahne život imaginarnom, fiktivnom. Drugim rečima, postoji nešto što se zove „demonska priroda umetnosti“, o čemu su govorili Šekspir, Po, Bodler, Andrić, kao i mnogi drugi književnici, gde je umetnik kao jedan minijaturni demijurg, koji prepravlja i „poboljšava“ stvarnost, zbog čega je neprestano u iskušenju da upadne u gordost i hibris.

Problem je u tome (ako se može nazvati problemom), što umetnički tekst, ma koliko god estetski, idejno, kompoziciono, stilski i značenjski bio skrojen do savršenstva, ipak prošao kroz filter iskustva, sposobnosti i snage umetnika, kao i naravno same stvarnosti. Zbog toga pojedini stvaraoci vide umetnika ne kao minijaturnog demijurga kojem preti gorost, već kao njegovog oponenta, đavola. Umetnički tekst nikad ne odražava u potpunosti stvarnost, on je „lažan“, ali istovremeno uvek odražava dublju unutarnju istinu i u tome je njegova snaga, njegova hipnotička lepota. Stvaralac je dakle, kao kreator tog „lažnog“ ogledala, uvek u opasnosti – bilo zbog gordosti, bilo zbog prevelike ljubavi prema rečima koje je otelotvorio, da pusti đavolsko seme da proklija na tlu fikcije.

Autor: Kristina Kecman

Literatura:

1. Rasel, Džefri, B. (1955). Princ tame, Pont: Beograd.
2. Milton, Džon. (2014). Izgubljeni raj; Raj ponovo stečen, Filip Višnjić: Beograd.
3. Mereškovski,Dimitrij. (2009). Gogolj i Đavo, Službeni glasnik: Beograd.
4. Milošević, Nikola. (1965). Negativan junak, Zodijak: Beograd.

Vekovnici

Posted on by Lazar Vuković

Navikli ste od mene da vas upoznajem sa klasicima koje bi svaki ljubitelj fantastike trebalo da pročita. U ovom tekstu ću napraviti izuzetak i baviti se drugim klasikom, ovoga puta iz domena strip,a koji pretenduje da postane obavezno štivo u kolekciji svakog ozbiljnijeg stripofila. Razlika je u tome što je reč o delu iz naše zemlje, koje slavu  stiče i na inostranom tržištu, ali polako.

Svedoci smo da je deveta umetnost davno opovrgla stavove da je u pitanju zabava za decu i džabalebaroše. Stripovi poput Mausa, prvog stripa dobitnika Pulicerove nagrade, Milerovog Povratka mračnog viteza i Murovih Nadzirača koji su superherojski žanr izvukli iz njegove kolotečine redefinišući ga su živi dokaz ovoj tvrdnji. Posle njih su došli ozbiljniji radovi koje ne bih sada nabrajao.

Uporedo sa inostranom, strip scena se razvijala i na našem tržištu. Pojedini crtači uživaju veliko poštovanje u inostranstvu pa nije retka pojava da budu angažovani na nekom radu. Pojedini domaći stripovi poput Ket Klou, Kobre, Linija fronta i domaćih radova o Tarzanu su se svojim kvalitetom izborili za svoje mesto u inostranstvu. U ovom tekstu ću se baviti Vekovnicima, strip serijalom koji iz dana u dan ima sve više poklonika.

Idejni tvorac ovog serijala je Marko Stojanović, scenarista i urednik strip časopisa Pressing koga nema potrebe da predstavljam. Dovoljno je reći da je reč o čoveku koji u rodnom Leskovcu godinama organizuje Balkansku smotru strip autora koja ugošćuje zvučna imena devete umetnosti. Pored Vekovnika sa kojima je osvojio brojne nagrade i simpatije ljubitelja devete umetnosti poznat je i po radu na spin off-u Beskrvni, Od pakla i nazad, La Croix Sanglante koji izlazi u Francuskoj, Maks Debris: ispovest pravog krivotvoritelja, Postelji od gloga i Crnim dušama. Ne treba zapostaviti ni monografije Leskovački strip 1950-2010, Zaječarski strip, 20 godina leskovačke škole stripa i knjige eseja Južnjačka uteha i Stripovanje. Od skoro se može pohvaliti i zastupljenošću u kultnom strip časopisu Heavy Metal sa ostvarenjem Ancient. Da, to je onaj časopis u kom su objavljivani radovi najzvučnijh strip imena poput Mebijusa, Ričarda Korbena, Bernija Rajtsona, Mila Manare, Tanino Liberatorea…

O čemu se radi u Vekovnicima i zašto su oni važni za domaću strip scenu? Na početku upoznajemo dvojicu neobičnih saputnika, misterioznog vampira Čena i besmrtnog Marka Kraljevića koga je nepoznata sila vratila iz mrtvih na Rovinama. Zajedno udružuju snage kako bi se borili protiv različitih neprijatelja koje čine Beskrvni, grupa vampira kojoj je i Čen nekada pripadao, Vekovnici, grupa besmrtnika koja se bori između sebe i raznih bića iz slovenske mitologije poput Vodenjaka, Todoraca i Psoglava. Tokom svojih avantura sreću stvarne i fiktivne ličnosti poput Mocarta, Miloša Obilića, Vuka Brankovića i Stevana Sinđelića odnosno Fausta, Dartanjana, Frankenštajna i Barona Minhauzena. Zašto pomažu jedan drugom i koji su njihovi ciljevi polako će se otkrivati kako serijal bude tekao. Trenutno imamo deset regularnih i jedan nulti broj i već spomenuti spin off Beskrvni. Dokle će ići serijal i kakve nas avanture čekaju zna samo autor koji nas uvek obraduje novim unikatnim avanturama.

Vekovnici se mogu pohvaliti kao najnagrađeniji domaći strip serijal. Može se pohvalliti sa oko tridesetak nagrada od kojih vredi izdvojiti nagrade Stripoteke, par nagradi Grand Prixova Međunarodnog salona stripa u Velesu, Grand Prix trećeg međunarodnog stripa u Valjevu, dva Kragujevačka pobednika… To je više nego odlično za domaću strip scenu koja je u povoju.

Koliko je ovaj strip serijal značajan ide u prilog tome što je počeo da stiče poklonike i van granica naše zemlje. Polako, ali sigurno osvaja strip tržišta zemalja regiona, Grčke, Rumunije, Češke i Velike Britanije. Rimejk prvog albuma je objavljen u Hrvatskoj, Makedoniji, Rumuniji i u Grčkoj, a u planu je da bude objavljen i u Bugarskoj. U Hrvatskoj serijal izlazi jednom mesečno u jedinom hrvatskom strip mesečniku, Strip Revija Večernjeg Lista.
O scenarističkom talentu Marka Stojanovića nema potrebe da govorim. Poput pauka vešto tka priču i čitaoci sa nestrpljenjem iščekuju izlazak novih avantura Čena i Marka Kraljevića. U njegov pripovedački talenat čitaoci su imali prilike da se uvere u skoro izašlom stripu Od pakla i nazad i u ostalim pomenutim ostvarenjjima.

Što se tiče crtača na stripu je radilo više od šezdeset zvučnih imena iz regiona koji su svoju slavu stekli radeći na zvučnijim imenima evropske škole stripa. Milorad Vicanović Maza, Dražen Kovačević, Darko Perović, Dejan Nenadov, Dragan Paunović i Aleksa Gajić su neka od njih. Svojim crtačkim talentom, uz Stojanovićev pripovedački duh, predstavljaju više nego dobitnu kombinaciju.

Prvo tom Vekovnika je izašao daleke 2007. godine u izdanju System Comics-a u mekom povezu. Nakon nekog vremena Stojanović je počeo samostalno da objavljuje albume i došli smo do desetog, odnosno jedanaestog broja. Skoro je u samizdatu izašao integral koji sadrži prve dve epizode sa poboljšanim crtežom u prvoj epizodi koji je del tandema Marko Nikolić i Dejan Nenadov.

Ako ste razmišljali da li da počnete sa Vekovnicima, uzmite integral i čekajte na izlazak drugog integrala. Čekanje će se isplatiti.

Martovska čitaonica 2021

Posted on by Stefan Brezar

Doooobar dan, naši dragi Autostoperi i Autostoperke!!!

Najkraći kalendarski mesec je (tako brzo) gotov, praznici i nove godine su završeni (osim 8. marta pa dragim damama želimo sve najbolje) i sada nas čeka mart.

A mart će nam osim (možda) još malo snega doneti i lepše dane, Dan Svetog Patrika (ako ne bude lock downa) i najvažnije, još jednu neverovatnu vožnju kroz naše književno fantastično nebo.

Znate kako ide – uskačite, vežite se i spremite za novu i uzbudljivu vožnju!!!

,,Novi bogovi’’ Borisa Nada

U izdanju novosadske izdavačke kuće ,,Prometej’’, objavljena je knjiga ,,Novi bogovi’’esejiste i pripovedača Borisa Nada. Knjiga predstavlja zbirku različitih tekstova – priča, hronika, beleški i kratkih zapisa inspirisanih prastarim legendama.

Autor se pri pisanju oslanja na ezoteriju i istoriju a u njegovim pričama naletećemo na dobro poznate legende o Altantidi, Hipoboreji, Aleksandru Makedonskom…kao i priče sa Iranske visoravni i legende o gralu.

Kako u predgovoru autor otkriva „u njegovim rečima meša se ono što je čuo i pročitao s onim što je doživeo i iskusio“. Šta je legenda a šta doživljeno saznaćete ako pročitate ovu nesvakidašnju knjigu.

 

,,Odblesci slovenske fantastike’’ – Dejan Ajdačić

Univerzitetska biblioteka „Svetozar Marković“ i izdavačka kuća Alma objavili su zajednički knjigu eseja ,,Odblesci slovenske fantastike’’, profesora slavistike dr Dejana Ajdačića.

Autor brojnih studija o mitologiji i demonologiji u književnoj fantastici, ali i o naučnoj fantastici i futurofantastici, Dejan Ajdačić u svojoj novoj knjizi eseja predstavlja neke od najznačajnijih pisaca i književnih ostvarenja slovenske fantastike 20. i 21. veka.

Radovi zastupljeni u knjizi inspirisani su ciklusom predavanja „Slovenska i srpska književna fantastika“ kojeg je Ajdačić organizovao tokom 2019. godine u Univerzitetskoj biblioteci „Svetozar Marković“.

Knjiga donosi sedamnaest tekstova u kojima se autor osvrće na dela velikana domaće i šire, slovesnke fantastike: Stanislava Vinavera, Voladimira Viničenka, Stanislava Lema, braće Strugacki, Marine Sokoljan, Mihajla Ajvaza, Aleksandra Prokopijeva, Sergeja Lukjanenka, Jaceka Dukaja, Oleksandra Irvaneca, Vasilja Koželjanka… Neki od njih do sad nisu prevođeni na srpski pa se srpskoj publici predstavljaju baš u ovoj knjizi.

,,Sanjaju li androidi radnička prava?’’ – Milan Aranđelović

U izdanju ,,Bookvar Magazina’’ objavljen je novi roman pisca Milana Aranđelovića ,,Sanjaju li androidi radnička prava?’’. Kao i u prethodnim delima Aranđelović na specifičan način kombinuje satiru, humor i naučnu fantastiku kako bi dao kritiku srpskog savremenog društva.

Radnja romana smeštena je u Beograd, u 2268. godini u kojoj su se nad Zemljom nadvili bioblačni korovi koji prodiru kroz sve pore žive i nežive materije i uništavaju je. Privilegovane elite bogatih ljudi okupljaju se u gradskim enklavama koje se od korova štite moćnim fentilatorima, dok su siromašni strojevi prepušteni na milost i nemilost zelenoj pretnji i osuđeni na brzo rđanje i kraj.

U takvom Beogradu, do granice pucanja podeljenom na privilegovanu elitu ljudi i bezubih strojeva, plaćeni ubica Šeri Načet, od nepoznatog poslodavca dobija zadatak da liši života tajanstvenog slikara i otuđi njegovo poslednje delo Kosovka devojka. Čim se dokopao slike Načet se našao u vrtlogu sukoba najmoćnijih gradskih sila – Gradskog saobraćajnog preduzeća i Strojevske pravoslavne crkve.

Hoće li se Šeri izvući iz ove nimalo zavidne situacije, saznajte više čitajući ovu za našu fantastiku neobičnu knjigu.

,,Lab teksta’’ – Miloš Jocić

Za ljubitelje teorije književnosti i domaće fantastike stiže nešto posebno. U izdanju zrenjaninske izdavačke kuće Agora, objavljena je zbirka eseja ,,Lab teksta’’ mladog proučavaoca fantastike i književnog teoretičara Miloša Jocića.

,,Lab teksta’’ predstavlja plod decenijskog akademskog rada tokom kog je Jocić, kako sam kaže „pisao, vežbao i kreativno lutao oblikujući svoj teorijski pristup, ukus i metodologiju“.

Zbirku sadrži dvanaest eseja i radova o srpskoj eksperimentalnoj književnosti i tehnikama, postupcima i pojmovima neoavangardne i postmoderne umetnosti. Značajan deo posvećen je fantastičkom diskursu u delima velikana srpske književnosti Stanislava Vinavera, Vojislava Despotova, Ljubiše Jocića, Ilije Bakića, Miroljuba Todorovića i Save Damjanova.

Toliko za martovsku čitaonicu.

Ostajte nam dobro i Slainte!

5 istaknutih ženskih likova fantastike

Posted on by Ranko Trifković

Srećan 8. mart. Pa, ne. Kako da vam kažem, ne zanima me šta mislite o ovom prazniku. Da, slažem se da žene treba slaviti i kad nije Osmi mart, ali ‘ajd da na ovaj dan pozdravimo pet fantastičnih žena koje su obeležile filmove, knjige, stripove, igre koje volimo. Možda kao uzore, možda kao sjajne likove, kako god hoćete.

Velečasna Majka Gajus Helen Mohajam

„Stavi desnu ruku u kutiju!”

U svetlu pobune publike da novom filmu Dina nedostaju, citiram „snažni ženski likovi”, želeo bih da se osvrnem na Velečasnu mati, predvodncu galerije „snažnih ženskih likova” – šta god to za koga značilo.

Prvi put se pojavljuje u romanu „Dina”, a zatim u nastavku „Mesija Dine”, da bi u romanu „Preludijum za Dinu” (Prelude to Dune), Brajana Herberta i Kevina J. Andersona (opet, šta god ko mislio o njihovom… poduhvatu) ponela glavnu ulogu.

Mnoge kulture prepoznaju različite stadijume u životnom razvoju žene, poredeći ih sa mesečevim menama. A gotovo sve kulture se sa strahopoštovanjem odnose spram arhetipa mudre starice, bezmalo po pravilu im nadevajući epitete opasnosti, veštičluka. Majka Mohajam je upravo ta staramajka veštica, careva savetnica, carski Istinozborac, slobodno možemo reći najmoćnija žena u univerzumu (Dine).

Sara Konor

„Ne postoji sudbina, osim one koju stvorimo.”

Ženski likovi često su veoma trapavo napisani, uglavnom stoga što muški autori osvetle jednu njihovu dimenziju. Razvoj i promena ženskih likova posebna je vrsta izazova, a jedan od najsvetlijih primera u tom smislu jeste – Sara Konor.

Sara se isprva pojavljuje kao dama u nevolji u filmu „Terminator”, ali vrlo brzo raste u prekaljenu ratnicu, majku lavicu, zatim mentorku koja sprema svog potomka za veliku ulogu. Pojavljuje se u svim filmovima i serijama iz franšize „Terminator”, a njenu ulogu predstavljaju odreda fantastične dame, Linda Hamilton, Lena Hedli, Lesli Hamilton…

Njen lik je složen, baš zbog promena koje joj se dešavaju. U njoj se prepliću ženski arhetipovi majke koja žrtvuje sve za svoje dete, lude žene (ona je i heroina, ali i antiheroj, paranoik s razlogom), tvrdoglave žene koja čvrsto grabi svoju sudbinu.

Čudesna Žena

„Borba te ne čini herojem.”

Čudesna žena je nastala u čudesnim okolnostima, iz pera psihologa Viljema Marstona i trija u kome su bile i Marstonova žena Elizabet, kao i njihova zajednička životna saputnica Oliva Birn koja se navodi kao neposredno nadahnuće za ovu superheroinu. Dijana Prins, Čudesna Žena, takođe svoje izvorište ima u ranim feministkinjama, a posebno u liku Margaret Sanger koja se borila za prava žena iz oblasti tela, seksualnosti i kontrole rađanja.

Čudesna Žena se pojavljuje prvi put priči „Pojava Čudesne Žene” iz osmog izdanja stripovskog magazina „All Star Comics” 1941. godine. Od tada je glavni lik u stripovima izdavača DC Comics, ali kao njihova zvezda prikazivana je i u TV serijama, na filmu, u knjigama i drugim medijima.

Čudesna Žena je zrela žena, predvodnica, ali i složena utoliko što se u njoj prepliću i teme seksualne dominacije i pacifizma, pa je i feministička i ikona LGBT pokreta, ali i seks bomba bez tipičnog fetišiziranja. Često osporavana zbog svega što predstavlja, upravo dokazujući koliko je neophodna i dečacima i devojčicama.

Katnis Everdin

„Mora da je to neki vrlo krhak sistem kad može da ga sruši samo nekoliko bobica.”

Katnis je neobičan lik, ponajpre po tome što uprkos tome što je roman iz koga dolazi veoma loše napisan, sama vrlo složen lik koji je kasnije izrastao izdigavši se iznad spisateljičine zamisli.

Pojavila se prvi put u knjizi „Igre gladi” autorke Suzan Kolins, a kasnije ju je maestralno odigrala Dženifer Lorens u ekranizaciji. Spisateljica je u ranom detinjstvu čitala o običaju žrtvovanja mladića i devojaka Minotauru, pa je Katnis uobličena kao futuristički Tezej.

Ona je sve samo ne slatka omladinka. Zahtevna je, otrovna, promenjivog raspoloženja i naredbodavnog stava, hladna i proračunata, snalažljiva i praktična. Ali ipak je drag lik baš zato što kao i mnoge devojke, a nasuprot Beli Svon iz serijala „Sumrak” sa kojom je ponekad porede, traga za sobom, otkriva svoja osećanja i menja se kako se njen svet pretumbava iz položaja sirotice u situaciju gladijatorke, da bi na posletku postala gerilac i aktivistkinja.

Njena najveća vrednost kao ženskog junaka jeste ponajpre u tome što pokazuje da može da postoji heroina koja ima ljubavne nedoumice, ali nije pasivna, baš kao što nije ni opsednuta momcima. Katnis najpre otkriva sebe, a zatim bira partnera, nasuprot mnogim likovima njenog doba koje pisci bacaju na talase sudbine koju im kroje muškarci.

Eli Vilijems

„Do kraja svemira i nazad. Izdrži i preživi.”

Došli smo i do arhetipa devojčice. I to junakinje serije računarskih igara „Poslednji od nas” (The Last of Us). Za razliku od drugih devojčica u igrama, koje obično predstavljaju demone, jeziva bića i uopšte služe kao element horora ili pak devojčica koje su sporedni likovi, smetala, neko o kome glavni junak mora da se brine, Eli je sasvim drugačija.

Pojavljuje se prvi put u igri „Poslednji od nas”, kako u prvom i drugom delu tako i u priči koja im prethodi, tako i u stripovskoj adaptaciji „Američki snovi” (The Last of Us: American Dreams). Odrasla je usled apokalipse i kao jedninu inficiranu koja je imuna na infekciju, glavni junak dobija zadatak da je prošvercuje pobunjenicima. U serijalu igara od deuterogoniste postaje protagonista. Izgled joj je isprva zasnovan na glumcu Eliotu Pejdžu (tada još glumici Eli Pejdž), ali je zbog sličnosti sa njim, kao i likom iz druge računarske igre kasnije promenjen.

Eli je odrasla u surovom okruženju, prerano dozrela, ali ipak devojčica opsednuta svime što je prikladno njenom uzrastu (13 u stripu, 14 u prvoj igri) – muzikom, stripovima i pop kulturom sveta koga više nema. No, ona nije nevinašce niti teret na plećima igrača. Jaka je i slaba, dovitljiva, impulsivna i naivna, nežna i gruba istovremeno. Traume su ostavile žestoke posledice na nju, ali do kraja serijala odrasta u sjajnu mladu damu.

A Ripli, Lilu, Mandalorijanka, Lara Kroft, Kapetanica Marvel?

Naravno, hvala bogu da je pop-kultura prepuna divnih i različitih ženskih likova. Ipak, odlučio sam se za ovih pet, kao što ste videli ponajpre zbog toga što svaka predstavlja važan ženski arhetip, od staramajke do devojčice pokazujući nam koliko ženski likovi mogu biti složeni, vanserijski. Štaviše, nadam se da će mladi autori i autorke shvatiti ovo lično i kao zahtev da svoje ženske likove grade onako baš kao što žene i jesu – složene, delikatne i nadasve – fantastične.

Neobjašnjivi vojni fenomeni

Posted on by Elena Alexandra

Psihotraumatologija rata se kreće po širokom dijapazonu trauma. Takozvani PTSD (post traumatski stresni poremećaj) pre nego je ubeležen relativno skoro kao dijagnoza, nosio je naziv „vojničko srce“, „šok od čaura“ i „ratna neuroza“.

Posledice rata su strahotne u ma kome svojstvu da je neko učestvovao ili prosto postojao na pogrešnom mestu u pogrešno vreme. Nepregledne su stranice istorije ljudskih sukoba i o tome bi smo mogli godinama no, postoji jedan segment koji ostaje zabeležen ali ne i razjašnjen u potpunosti. U pitanju su paranormalni fenomeni vezani za ovu tematiku. Iako nam je svima jasno da usled traume čovek može da umisli svašta, poznato da postoji mogućnost grupne halucinacije ili histerije, a nije tajna ni upotreba narkotika (bilo tokom rata kao što je LSD u Vijetnamu, bilo nakon istog radi bekstva od traume) postoje fenomeni sa brojnim svedocima (koji često ne samo da nisu učestvovali nego nisu ni rođeni tada) koji ostaju neobjašnjivi. Pa hajde da prošetamo kroz uklete rovove i bojna polja kroz istoriju.

Kad je Gilgameš izgubio prijatelja on očekivano pati ali i panično trči od mesta do mesta, jer shvata da i on mora umreti. Međutim, u bici Maraton (Herodus, 440bc, knjiga VI), Enkida ga izgleda nije baš u potpunosti napustio. Znam, svi ti zapisi obiluju entitetskim pojavama ali ako uzmete ovo delo i malo se zagledate videće se jasna razlika doživljaja PTSD-a i bliskog susreta sa onostranim.

Biblija Deuteronomy (20:1-9, verzija kralja Džejmsa) opominje kraljeve da vojnike sa nervnim slomom moraju povući sa prve borbene linije jer je to zarazna stvar. Ima i uputstvo šta je kralju raditi ako neki vojnici, ono baš, odbijaju da umru nakon smrti.

Iako je privremeno ili trajno izuzeće čula dokazano usled traume ili stresa, Epizelus (sin Kupagorasa Ateniana) koji je bio neustrašivi ratnik odjednom je (kako kažu svici tog vremena) od silnog straha u sekundi oslepeo. Priča kaže da je ovaj titan od čoveka u tom času stajao spreman za okršaj pred mnogim svedocima kad mu je nešto nalik gustoj izmaglici očešalo o bok. Istog trena je oslepeo trajno. Hipokrat pominje zastrašujuće ratne snove (što ne čudi kao posledica) ali odvaja one koji su sećanja predaka, aktuelne, posle ratne, skoro demonizovane i nekoliko snova gde je usnula osoba svedok ratova drugih u drugim dimenzijama. Lukrecijusova pesma „De rerum Natura“ (50 p.n.e, knjiga IV) takođe ima ovakve navode.

Sem grčko-latinske klasike i stara Islandska literatura donosi primere o noćnim morama i priviđenjima. Gisli Sursson Saga ima najbolji primer kroz opis hronične noćne more, demonolikog bića pokupljenog sa bojnog polja zbog koga povratnik se plaši da zaspi.

Francuska revolucija (1792-1800) i Napoleonovi ratovi (1800-1815) su ostavili priče o vent du boulet sindromu (padanje u nesvest od zvuka, prizora pa i same pomisli na kanonade). Ali i svedočenja o prisustvu glasova u tom zvižduku. Vojnici su prijavljivali da čuju glasove svojih mrtvih drugova koji im govore ishode unapred. Ali i ko je sledeći u samrtnom redu i kada kao i detaljne opise samog čina i ishoda. Pribeleženo je da su većinski bili u pravu. Vojnici bi urezivali imena sledeće žrtve ili lokacije kao dokaz, unapred.

Proleće je 1993. (Vijetnam) i lokalni farmer je krenuo da obiđe useve pirinča. Na putu kojim prolazi decenijama susreće svoju suprugu i jedno od svoje troje dece. Žena je sedela na kamenu a dete se krilo iza nje. Ništa neobično da njegova žena i troje dece nisu stradali tokom bombardovanja sela 1968. godine. Usled kulture koja veruje u neke stvari, čovek se dosetio da mora biti da su im grobovi oskrnavljeni. Bio je u pravu, nekoliko sela dalje gde su nekada živeli usled urbanizacije vlast je prekopala tlo za proširenje naselja. Mračna i tužna priča uz logorsku vatru? Bila bi da se sa njim u lokalnoj upravu tog dana nije pojavilo još njemu tada nepoznatih sunarodnika sa istom pričom iz mnogo udaljenijih sela.

Sajgonski ukleti stanovi (zgrada u 727 Trang Hung Dao u Ho Ši Min gradu- Sajgon) bila je konak američkim vojnicima. Usled prebrze gradnje mnogi su radnici stradali. Sajgonci misle da je ovde krivac postojanje 13-og sprata. No, kako god ni mnogi vojnici nisu nikada otiši odatle kao ni radnici. Sad ide bizarna dokumentovana priča. Lokalni šaman (doveo ga je očajni arhitekta jer je sumnjičen da namerno je svojim projektom izluđivao umove američke vojske) donosi 4 tela navodno devica iz mrtvačnica i zakopavaju ih u 4 čoška zgrade kao zaštitu od zlih duhova. Nije mnogo pomoglo jer i danas se čuju vrisci, pucnjava, vojne parade, trk vojnika po zgradi sa dovikivanjem a posebno se često viđa američki vojnik sa pola odvaljene glave kako šeta hodnicima držeći za ruku svoju Vijetnamsku devojku.

Vojska pacovskih trupa je skup vojnika koji je imao u Vijetnamu vrlo nemio zadatak. Kako se Vijtekong otpor krio u podzemnim tunelima sa zamkama i slično, ovi vojnici su poput ljudskih terijera trebali da ih izvlače na površinu. Mrak, vlaga, strah su sasvim dovoljni. Jednom prilikom nabasali su na takav tunel samo bez zamki, što je bilo nemoguće do tada. Tumarajući do centralne prostorije nailaze na upaljenu lampu i prolaz u podu. Taj prolaz vodio je u još jednu prostoriju, duboko pod zemljom što je već bilo krajnje neverovatno s obzirom na uslove i treset zemljišta. U toj prostoriji zatekli su 10 ljudi, potpuno crnih očiju kako se u molitvi i transu ljuljaju klečeći napred-nazad, a svo njihovo oružje bilo je zarđalo i nabacano u jedan ćošak. Poludeli od rata? Moguće. Ali ikona gole žene boje zlata koja umesto nogu ima pipke kao oktopod ostavila ih je šokirane. Prijavili su ovo, raport je zabeležen na više mesta, došli su visoki čelnici (kako drugačije), mesto je razneto nakon što su i ljudi i ikona odnešeni u nepoznatom pravcu. Vojnici ovih trupa su se kleli od tada da glas koji je tu ekipu u njihovim glavama po imenu pozvao tada sad doziva mnogo njih. (tekst „Iže jesi na nebesi“ ima crkvu koja obožava ovog idola pa ako vas zanima detaljnije, izvolte)

Nabaviti lokalca radi orijentacije na nepoznatom terenu je stara praksa u vojsci ali kad vam lokalac odbija da zađe nogom negde onda bi bar trebalo da se zamislite. Osioni vojnici su ipak ušli i aktivirali demona po imenu Ma. Očnjaci, crne oči, besomučno kretanje po krošnjama i pretvaranje ljudi u zombije koji onda zajedno sa stvorenjem skakući i sa krošnji za glave podižu ljude kao ulov, bili su samo puka bajka. Dok im nisu ispred nosa podignuta tri čoveka. A onda je to postalo redovna praksa. Sumnjalo se na vijetkongovce ali podići tako brzo čoveka u punoj opremi i skrcati mu vrat tako da ne pusti ni zvuka je najzad unelo pobunu u trupama. To je otišlo tako daleko da su intervenisale posebne službe, vršenja snimanja i merenja (postoje zapisi nečega što su bili ljudi kako trče po krošnjama i kako im meci ne mogu mnogo sem što ih kidaju) da bi naposletku predsednik Amerike odobrio brzo spravljanje pesticida da se raskrči džungla. Istorija kaže da im je trebao prolaz. Ipak ovaj pesticid, ma koji izgovor bio doneo je mnogo veću strahotu. Znamo ga kao bojni otrov pod nazivom Agent Oranž koji je direktno odgovoran sa mutacije i defekte generacijama vijetnamske dece. Pod sličnim izgovorom nastao je tada i napalm za ručnu upotrebu (napalm B, navodno po raportima vojnika ove demone samo vatra može da eliminiše, a živost im se ogleda u jakom korenju stabala) a otrov je korišćen preko 10 godina u Vijetnamu. Sad spojite ova dva oružja i dobićete fosfor koji kad prodre u muskulaturu nastavlja da gori unutar nje.

Vojna utvrda „29 palmi“ ima svoju zver. Kažu ima tri metra i krvav pogled. Ako se srećom onesvestite ne dira vas, samo vam izlomi oružje kao da je od stiropora. I nije jedini, ovakve viđaju po mnogim vojnim bazama, posebno u ratnim zonama. Projekat „dogface soldier“? Vukodlaci Mengelovih eksperimenata koji su zaživeli kao i njegovo kloniranje? Kako god, lokalna plemena u ovoj bazi jedina su ponudila odgovor. Demon živi u pustinji među Jošua drvećem od pamtiveka. Kako se širi naseobina i on se seli. Nebrojeno snimaka i fotki nadzornih sistema ga je uslikalo (doduše kao krompirom, znamo to već). Tokom ’60-ih i ’70-ih se tragalo za njim Edvardovim tunelima (da to su oni isti u kojima navodno štekaju NLO tehnologije) ali posle niko živ nije više sreo ni te vojnike ni inžinjere i to je zvanično zataškano pod Top Secret. Jedina razlika je što oni u avio bazama imaju svetlo plave oči. Brzo se kreću a još brže kidaju ulov koji proždiru (jedno je bajka ali kad vojska isplati masivne sume novca porodicama i lično se postaraju oko ukopa, ipak je sumnjivo, nije to baš kao na filmu da za svakog šalju orkestar.)

U Avganistanu prijavljuju duhove. Agresivne, koji nanose štetu na imovini baza. Masa svedoka, masa izveštaja ali su krajnje neobični oni koji izgledaju kao izmešteno vreme i prostor. Primera radi u kantini tokom obroka ceo vod je imao priliku da vidi par ljudi-žaba (ronioci) u punoj opremi kako unezvereno gledaju okolo i nestaju kako su se i pojavili. Blede ali ipak jasne prikaze prijavljuju da su viđeni na krovovima, oružarnicama pa čak i vojničkim krevetima dok su oni u njima. Ok, tamo ratuju predugo, i da ne verujemo u neke stvari toliko su tu zemlju natopili krvlju da ko zna šta je to iznedrilo. Od ličnog skretanja umom, kolektivne psihoze, onog štosa ratnog da se prave da su utvare dok puštaju krike na zvučnike radi destabilizacije protivnika pa sve do da stvarno ne umeš da objasniš u šta gledaš. Mrtvi vojnici, deljenje kreveta sa poginulima (sa sve ranama na sebi) koji su taj krevet dužili nekada a niste se poznavali da ga se sećate, lupanje čeličnih vrata kao da su od papira, kvarenje opreme i slično unelo je dosta nemira. Njačešće se prijavljuje miris sveže ispečenog hleba (odlika nekog opijata možda?) koji prolazi kroz baze i onda nastane haos. Vojnici tvrde da im avioni rulaju kroz spavaone kidajući zidove, ljudi se tope preko kamenja, mrtvi drugovi se tuširaju sa njima ili ih vide kako se mirno kartaju na buretu iza baze. E sad, sve i da je kontrolna droga (LSD; Vijetnam, sećamo se?) niko ne objasni isfronclane ljude, lokve krvi i usmrćivanje vojnika koji preleću kao da ih nešto baca po zidovima kao i par slučajeva gde se na oči mnogih vojnik izvio i skrcao kičmu naizgled sam od sebe.

Mosul, Ninevah provincija imala je raport tima koji je krenuo da presretne penjače na zid vojne baze, s leđa. Zapucali su ka njima i poskidali ih. Tela su popadala a onda se (dan je bio u pitanju što je čudno i za odluku o penjanjuna neprijateljske baze) iz njih izvio gusti, crni dim koji je dobio humanoidni oblik užarenih očiju. To nešto se osmehnulo ili iskezilo i raspršilo niz pustinju. Teorija o loše skopčanom eksplozivnom prsluku samoubica je otpala jer nisu imali ni jedan na sebi.

Kota Observation Rock je na 20m iznad pustinje. U ovom utvrđenju su sahranjivani živi talibani u zidove, a tu su i poslednji ostaci mnogo ruskih vojnika kao na primer onih koje su talibani pogubili 1980. (ima tu i keramike iz ko zna kog istorijskog perioda, onako usput rečeno kao i kostiju i ritualni predmeta starijih od same utvrde koji jasno pokazuju žrtvovanja). Neki od predmeta ili kostiju su poslati u Smitsonijan ali oni nisu (bar ne zvanično) odgonetnuli smrdljivi, skoreli sadržaj iz njih). Ovde imamo klasičan primer poltergejtsa sa svom njegovom ujdurmom i agresijom ali ubedljivo cenim da vojnicima najviše nerve kida to što redovno kad su na straži uz samo uvo čuju ruski jezik. Britanci koji su tu boravili posle Rusa, a pre Amerikanaca su upozorili na ovo javno. Ako im je za utehu nisu sami, osoblje Forward baze Salerno koja je izgrađena na Avganistanskom groblju (sjajna odluka, zar ne?) ima maskotu. U pitanju je mala devojčica koja se pojavljuje redovno. Nekad je sama a nekad vodi kozu ili nosi lutku. Vojnici kažu da ona zapravo samo želi da se igra i da nije ni malo agresivna. Sem kad nećeš da se igraš ( a nemož sve biti idealno).

Bitka kod Little Big Horna, kaže narod, još uvek traje. Soldiers creed je naziv za bitke bez kraja (ako vam se gugla). Kaster i Indijanci još uvek ukrštaju oružja.

Kroz Pensilvaniju jaše ratni general u potrazi za svojim kostima. Izveštaji kažu da su ga vojnici viđali još dok je sukob trajao. Naime, Ludi Entoni Vejn je poginuo u nekom boju i sahranili su ga kraj Iri jezera (Eerie). Njegov sin dolazi po njega 12 godina kasnije i otkriva da je ovaj izuzetno očuvan. Kako ne može tako da ga nosi, iskuvava ostatke i pakuje kosti na konja. Na žalost ovog vojskovođe pola kostiju je poispadalo usput i on od tada jezdi okolo u nadi da će sklopiti sebe kao puzlu na kraju.

Vazdušna baza ima medicinsku sestru koja brine i neguje. Doduše dotična je mrtva odavno po papirološkim podacima. Sa druge strane nije ni duh jer deluje vrlo živo. Izgleda kao bag u Matriksu. Priča sa ljudima, upoznaje se, prosto postoji. Zove se Iv i redovno ih ušuškava ili budi da popiju lek. Job goals u dve dimenzije i dva različita vremenska perioda?

Čuvena bitka kod Alamoa (Meksiko) donosi priču o sravnjenoj crkvi iz čijih su zidova izašla šestorica monaha ( iz kamena u zidu poput aveti) mlateći plamenim mačevima i počeli da bacaju plamene kugle na meksikance. Nema grane umetnosti koja ovo nije prikazala pa potražite šta se tu desilo.

USS Hornet je zvanično najukletiji brod Mornaričke flote koji je tokom Vijetnama služio poprilično. To je danas muzej ali turisti redovno prijavljuju posadu. Oficire u plavom i mornare u belom kako se bave svojim poslom ne obazirući se na njih. Ni ovi nisu bledi, deluju vrlo živahno iako se muzej (ukotvljen u San Francisku) kune da nikog nisu uposlili. Izgledalo je kao prikriveni marketinški trik sve dok jedan od posetioca nije svojoj grupi predstavio svog davno poginulog oca na samo par metara od njih. A kako i ne bi kad je za 27 godina na njemu preminulo oko 300 ljudi u nesretnim okolnostima ili naprasno na mestu. I to u miru. USS Arizona ima svog „Čarlija“ kome su fetiš česme a pored doživljaja živog bola kraj spomen ploče često viđaju posadu na palubi kad je oseka. SS Alkimos je prodat Norveškoj za prenos oružja. Operater br. 44 je ubijen od strane svog kolege koji je potom ubio sebe za vreme rata. Kasnije je brod prodat grčkoj kompaniji da bi se njima sudario sa liticom i zapalio. Kad god bi pokušali da ga izrone neko bi iz spasilačke ekipe stradao pa nakon sijaset glasova i koraka ostavili su ga da truli na dnu.

F.EE: Warrens je jedinica „komandosa“ koja je držala odstupnicu native plemenu Čajena (Vajoming). Crow Creek Indijanci, tačnije. Ovde se nalazi tvrđava izgrađena da štiti radnike na pruzi. Ne zna se broj ovde masakriranih, a danas još uvek viđaju konjičke trupe u galopu ili patroli. Duh Gus Quarters „živi“ ovde ali nije neki vojnik za primer. Nakon što je uhvaćen sa oficirskom suprugom pokušao je da onako go iskoči kroz prozor i slučajno se obesio o štrik za veš (slučajno, nadamo se). Za razliku od ovih što urliču i gone jedni druge Gas traži svoje pantalone preturajući i otvarajući fioke.

Kadena je vazdušna baza. U njenom sklopu nalazi se zgrada br. 2283 koja je dom za jednu osobu (oficira uglavnom). Danas je zatvorena i pod stražom usled mnogih prijava stanara da im kroz istu galopira samurajski ratnik na konju, a bledunjava žena u orijentalnoj garderobi pere dugu crnu kosu nad lavorom u uglu za to vreme. Na to dodajte da je ovde jedan otac izboo svoju ćerku tinejdžerku kad je bila u poseti drugi je ubio suprugu a postoji i misteriozna pojava lokvi krvi na tepihu i zavesama povremeno. Verovali ili ne, preko puta same zgrade otkopali su grob samurajskog ratnika u punoj opremi. (Okinava, Japan). A da, u krilu br.18 tokom Korejskog rata obešeno je skoro cela jedinica i navodno još uvek vise tamo. Inače, na kapiji br.3 kamere redovno usnime prikazu vojnika, potpuno krvavog kako čeka. Ako bi patrola i prišla on bi samo molio za malo vatre da pripali cigaretu. Pušenje ubija na različite načine.

Tvrđava Leavenworth ima čak 36 ukletih kuća koje su bile opsednute još za vreme sukoba. Vojnik koji se ubio sačmarom na stražari još uvek čuva stražu i maltretira vojnike današnjice kad ne paze dovoljno. Dama u belom koju su Indijanci ubili tumara ovuda (zgrada Rookery) a nakon što je 14 zatvorenika povešano u udubljenju za teretni lift od njih nema života (jesu pogubljeni, ima i tabla na ulazu kao spomen ploča). Da stvar bude još zamršenija, major Edmund Ogden komanduje većinom prikaza (preminuo još 1855-e) udarajući mamuzama redovno, devojčica po imenu Rose se šeta sa dadiljom. Postoji podatak da je još taj isti Ogden koji sad deli sudbinu aveti zvao šamane da isteraju neke već u njegovo vreme prisutne pojave.

Nekadašnja tuberkulozna dečija klinika je tokom rata pretvorena u vojnu stomatologiju u rezervnoj bazi. U podrumu je davnih dana postojala i mrtvačnica. Aveti male dece se igraju tuda, kriju objekte i izluđuju vojnike. Sem jedne mlade devojke koja šeta okolo sa licem rasečenim na pola i uteruje strah u kosti.

Edgar Alan Po u tvrđavi Monro je služio kao artiljerac. Kasnije u Baltimoru umire od misterizone bolesti koja danas najviše podseća na besnilo (Rabies) ali ga u toj tvrđavi viđaju redovno, zajedno sa A. Linkolnom, U.S. Grantom, Poglavicom Crnim Sokolom (Linkolna inače viđaju bukvalno svuda).

Kad smo kod Granta, bitka Cold Harbor (Virdžinija) odnela je ukupno preko 17.000 života. I danas ima orbova na sve strane, čuje se vriska, topot i povici za napad a na ruti 156 se stalno oseća barut.

Bitburg srednja škola je osnovana (1956) unutar nekadašnje nacističke avio baze, tačnije u zgradi hitler jugena. Treća je po ukletosti i prikazama nakon logora Dahau i žrtvenog oltara sa severa Nemačke (koji niko ne zna čiji je i od kad je). Sem klasik pojava ovom školom redovno odzvanja „zig hajl“ iz mase dečijih grla. Pokušavši da zaustave neslanu šalu današnje dece policija se samo uverila da oni nisu ti koji to zapravo rade.

Gvantamo Bej je večni oficirski klub u kompleksu Bejvju (Gitmo). Originalno podignut 1943., ima 4 stalna duha u kaki pantalonama (oprema oficira stacioniranim u Africi iz perioda 1901-1920). Ok, izabrali gde će da piju viski ili čaj čitaju večnost ali gospoja koju su mnogo kasnije zatekli mrtvu u kadi u apartmanu i koja leluja okolo ne znamo dal je imala sreće. Naime to je supruga nekog svežijeg oficira koja je imala ideju da ako ovde premine zauvek će ostati zajedno. Jel realno da neke žene jure muževe po kafanama i barovima i nakon smrti?

Suicidne pilote (poput onog iz 1970. u Rapcornu) koji plaču ili cvile čuju samo avijatičari. Dok se neki nesretnik ubio u plakaru (USAF bezbedonosne trupe, Ramštajn) u kome se zključao. Sad cunja po ormarima letača.

Česta je pojava, kao u Džefersonovim barakama (1826. podignute) da nekoliko ne baš živih vojnika izaziva na bitku prilično žive vojnike. U ovim barakama se ističe jedan sa rupom od metka na čelu koji je jako agresivan.

Ali nije sve obavijeno duhovima prošlosti ili traumama urezanim energetski u same zidove ili tlo. Postoji dokumentovana priča o nestaloj deci Švajcarske. Iako neutralna imala je jednu britansku jedinicu za svaki slučaj u jednom selu u Alpima (ko zna koliko ali bavimo se ovom jednom). Kod tzv. Furka prolaza. Kako se vojnici smestiše tako seljanima počeše da nestaju drva, pa dragocenosti. Naravno, svi su gledali u njih. Ali kad su počela da nestaju deca vojnici rešiše da skinu ljagu sa sebe i pomognu u potrazi. A onda je nestao prvi vojnik po imenu Redžinald. Jedne zlosutne noći jurcali su sa puškama i bakljama za priličnom velikim i dlakavim stvorenjem koje je uskočilo u rupu. Kako je bio mrak opalili su par rafala u rupu (izveštaj kaže da je neko rafalom i odgovorio) i sačekali jutro da se spuste. Otvor je vodio u omanju pećinu. Tu su pronašli svoj prvog nestalog vojnika skoro raspadnutog kao i tela na pola pojedene, sedmoro dece.

Na sve strane viđaju brodove i avione koji tuku još uvek svoje poslednje bitke. Putuju izrešetani. Ali priča o dirižablima je posebno zanimljiva. L-8 koji je poleteo sa Treasure ostrva (1942) kao izvidnica za podmornice imao je dva čoveka u posadi. Kasnije su ga našli kako leluja izduvan do pola, posade nije bilo a ni ikakvih naznaka da je korišćen protokol u slučaju opasnosti. Sve je bilo na svom mestu, sem krova nesretnika kome se ovo čudo zakucalo naposletku u stambenu kuću u gradu Dely.

Francuska revolucija (1793-4) iznedrila je tzv. The Reign of Terror (masovno nasilje) stotine ljudi je giljotinirano a hiljade su zatočene. Tokom svog istraživanja, Ronen Steinberg je naišao na neobičan dokument (1795), anoniman, koji govori o razmeni pisama između živih i mrtvih. Ovo je priča o dva prijatelja koji su bili zatočeni tokom ovog masakra. Obećali su jedan drugom da ako prežive posvetiće svoje živote onima koji su ih zatočili i osudili i da će svima pričati o svojoj nesreći. Jedan je preživeo drugi je giljotiniran. Dve godine kasnije preminuli se javlja u snu preživelog radi obećanja. Kad se probudio zatekao je ispisane papire na stolu tačnije prisustvovao je ispisivanju istih (kompulsivno pisanje u snu? Ili samo način da preživeli ima nekog ko razume njegovu traumu dovoljno ili je to vezanost za neka druga vremena). I tako je započela razmena pisama ovog i onog sveta.

Diplomatski hotel na Filipinima odzvanja vriskom noću. Nekada je ovo bio manastir ali kad su Japanci (a ništa manje nisu radili ni po Kini) uleteli, obezglavili su sve časne sestre. Nakon toga je pretvoren u manastir pa u hotel ali toliko ima žena u crnom i belom da niko više ne želi tamo da noći.
Mnoga deca koju su roditelji odveli na poklonjenje stradalima u Normandiji su nakon posete spomen mestu pričala da su sa sobom dovela i „prijatelje“. Do detalja bi opisivali naoružane vojnike sa uperenim puškama kako prate turiste kroz bunkere, uniforme pa i detalje obe strane sukoba. Ovi „usvojeni“ bi jedno vreme ostajali imajući poruke za svoje najbliše pa nestajali. Ovo je bio predmet istraživanja naučnog sveta.

Rosina French je bila volonter biroa Islington (London) i njen zadatak je bio da nadgleda putanje „vatre“ i eventualne pretnje bombama. Prijavila je floroscentne figure, dosta više od čoveka kako lelujaju putevima nepsoredno pre nego će krenuti okršaj ili diverzija.

Na Galapagos ostrvima vojnik je živeo sa lokalkom. Kad je saznao da ga je prevarila, gurnuo ju je sa litice a ona se prilikom pada obezglavila. Bezglava gringa, kako je zovu, obožava da davi vojnike ovog stacionara ili im skače po grudnom košu dok im ne istera vazduh dok spavaju.

Nakon kupovine nove kuće u Kolmaru (Francuska) nove vlasnike nije iznenadila tajna zazidana soba. Iznedio ih je mladić koji sedi sklupčanih kolena na sred iste u hrpi papira, vidno užurban i zabrinut. Ispostavilo se da on nije živ, a da nesretni duh verovatno se sekira oko nedovršenog posla sa lecima pokreta otpora ili grozničavo sklanja iste, jer u toj sobi je tokom rata radila ilegalna štamparija.

 

Najpoznatija legenda je svakako ona u kojoj niko drugi do čuveni as Crveni Baron obara NLO (1917). Ne samo da je ostao iscrpan izveštaj nego je dodato na avion kao još jedan uspešni okršaj na nebu. Ovaj okršaj imao je i Piter Vaicrik u misiji preko Belgije. Srebrni diskovi sa narandžastim svetlima padoše u šume, a mnogi prijaviše kaljave „nalik ljude“ kako tumaruju okolo. Kad smo kod „kaljavih“ da razjasnimo bar tu pojavu. Mnogi vojnici umno zastrane usled strahota ili dezertiraju. Ovakvi često tumaruju bojnim poljima, leleču naglas ili se smeju nekontrolisano. Neretko su viđeni i da jedu ostatke poginulih. Zovu ih ratni divlji ljudi.

U bici kod Monsa (1914) kojom je Britanija uvučena u rat Nemci su teško osujetili protivnika koji se povlači. Više od pola vojnika je tvrdilo da su ih anđeoske prilike izvele iz rovova na sigurno, a isto tako i da su odstupnicu čuvali konjanici i streličari koji po opisu uredno pripadaju 14-om veku. Za Jovanku Orleanku i sv. Džordža imamo samo sporadične izjave. (Velšanin Artur Mekči je 1915 u novinama objavio priču na ovu temu a postoji i knjiga „Shock troops“ Tima Kuka koja u posebnom poglavlju ratnih zbivanja opisuje i ovaj događaj kao paranormalan).

To što neko pogine na drugom kontinentu očigledno ga ne sprečava da spase nekog svog . Najčešće prijave su braće ili očeva koji bi terali vojnike da napuste mesto u rovu ili jazbini (primer: kaplar Vil Bird, 42. Bataljon kanadske crne straže, rov u Vimi Ridžu koga je iz istog izvukao brat koji je poginuo dve godine ranije). Ne samo da bi ujutru sve tu bilo spaljeno nego bi i oni saznali kasnije da su njihovi spasioci dobrano mrtvi kilometrima daleko. (dokumentacije i slično za primer: selo Petit Vimy – Francuska ili Carlenton kantri Gaol kao i Mekenzi King imanje u Gatineao parku i Kanadski Vimy Memorijal severne Francuske).

A ne sprečava ga ni da se druži. Knjiga Vil Birda donosi dokumentovanu priču o jednoj povorci koja se povlačila. Vojnik po imenu Reks je zaostajao za grupom, bled i slab. Narednik se vratio do njega, ponudio mu hrane i vode što je ovaj odbio. Narednik beleži kasnije da su mu ruke bile ledene pa je tada za njega tražio ćebe. Kasnije tog dana u oficirskoj kantini čuo je da je upravo taj vojnik zapravo pogunuo nedeljama pre njihovog zbega i da mu je drugi oficir bio lično na ukopu. A toliko je samo želeo da se vrati kući sa tom povorkom. Inače je ovo presedan jer Bird tvrdi da je većina „prikaza“ imala tople ruke. I mi imamo mnoge priče da su se mrtvi javljali u san živima detaljno opisujući mesto svog ukopa sa molbom da ih prenesu.

Čuveni pisac i novinar Džejms Ventvort Dej je (dok još to nije bio) 1918-e nakon što su puške utihnule pošao u misiju sa kaplarom Barom da pokupi poštu i namirnice pre povratka u bazu. Vozeći se kroz šumu pokidanu od granata susreli su duhove nemačkih konjanika koji jurišaju na francuske trupe na drugom kraju šume. Misleći da su ludi oboje raspitali su se. Seljani ovu šumu zovu Šuma mrtvaca jer su se ove dve vojske uvek sretale baš tu. Mrtvi konjanici obe strane i danas leže u grobnici na crkvenom imanju.

Duhovi Getensburga (51.000 mrtvih, ranjenih ili nestalih u akciji) su našli svoje mesto u 150 izjava iz Male Pensilvanije („Duhovi Getinsburga 1 i 2“, Mark Nesbitt). Avetinjski konjanici, vojnici 19. veka koji se pojavljuju na fotografijama, lift (izgrađen 1837) koji sam vozi prvo u podrum na susret sa krvavim ratnim hirurgom bolnice prvog svetskog rata, Spanglerova farma, Devils Den, dolina smrti, Iverson jame. Isto važi i za učesnike bitke kod Šarpsburga dok general konfederacije P.G.T. Beoregard opseda kuću u Nju Orleansu dok mu cela regimenta visi na mestu bitke kod Šajlo. Jedan takav opseda Rosborov Univerzitet, tačnije spavaone ali oni imaju i nekog što je na mestu predvorja zagino u dvoboju, mis Beti koja je stradala tokom civilnog rata ali i bivše regrutovane đake koji su redno izginuli. Za ove poslednje mi je jasno zašto su (ako su) ostali u najsretnijem dobu kojeg se sećaju). Bitka još uvek traje kod jezera Boy Yang u Kini (1363), kod Some (Tolkinove Some, da), a još uvek ratuju i vojnici kralja Edvarda (1066) samo oni vole raznovrsne lokacije.

Poznati pod imenom Sendringhamci (radili svi na istom imanju britanske kraljevske porodice), E četa 5. Nortfolškog puka oformljena je na lični zahtev kralja Edvarda VII (1908). U prvoj bici za Dardanele (Galipolje, 1915) bili su vidno prisutni. Nakon bitke ne samo da su svi nestali, nego nije bilo ni tela, ni zatvorenika, ničega. Pola veka kasnije, tri veterana su se klela da su videli tada 6 ili 8 oblaka poput vekni kako se formiraju i lebde iznad bojišta. Kad je ova trupa kročila na polje oblaci su ih prekrili a oko sat kasnije odigli bez njih na tlu.

Nekada se vrate po svoje voljene kao u slučaju Alme Filding koja je 1930. ušla u taksi samo da bi videla da je vozač njen dve decenije ranije poginuli verenik (poginuo na zapadnom frontu). Vozilo je počelo da divlja ali mu nije pošlo za rukom. Imate njenu priču pod nazivom „Demon lover“.

Da se pred bitke pojavljuju Drekavci (Cikavci, Čupakabre, Zrekavci i slično a iz istog roda) sveopšta je pojava u pričama kao i vanzemaljci (mada ako je po pričama oni više vole epidemije pred koje puštaju zelene izmaglice i šta ti ja znam) ali i putnici kroz vreme. Ako ikada naiđete na pojam Ghost Soldiers imajte u vidu da to mogu biti živi ljudi koji su pripadnici specijalnih jedinica za „tihe“ poslove. Ili Ghoust army koja je tokom rata izvodila perfomanse deluzije, lažne signale, prikaze i aveti. Zvanično su postojali do 1996-e u USA a nešto kasnije su rasformirane ovakve jedinice širom sveta (ili su samo postale tajne i deo nekih drugih bezbedonosnih institucija).

Ako bi smo prešli svaki neobjašnjiv fenomen vezan za humanoidne okršaje ispisali bi smo tomove. Ovako, nadam se samo da sam vam bar zagolicala maštu pojmovima za unos u pretraživač.

S ljubavlju, Elena Alexandra

Knjiga lobanja – Robert Silverberg

Posted on by Lazar Vuković

Nadam se da ste lepo proveli praznike i da ste bezbedni. Pretpostavljam da ste uživali uz neku knjigu, film ili seriju. I ja sam sebi dao oduška za praznike, ali to ne znači da sam sedeo skrštenih ruku. Već sam krajem prošlog meseca odlučio koji će biti prvi tekst u današnjoj rubrici o klasicima žanra u ovoj godini, zato polećemo.

Početkom prošle godine je ponovno izdanje doživeo roman Umiranje iznutra (Dying Inside) Roberta Silverberga (Robert Silverberg) u izdanju Čarobne Knjige o kome sam već pisao. U tom istom tekstu sam približio ovog plodnog pisca koji je od pisca palp literature postao jedno od najvećih imena žanra. Dokaz su brojne nominacije za Hugo, Nebula i Lokus nagrade koje je pokupio zahvaljujući neospornom kvalitetu svojih romana, priča i novela u kojima se ogleda njegov talenat. Zanimljivost koju sam u međuvremenu saznao je da je, pored fantastike, pod pseudonimom pisao i erotske romane.

Klasik koji sam izabrao da otvori rubriku klasika žanra u ovoj godini je delo koje je, pored Umiranja iznutra, prva asocijacija na Silverberga i koje, takođe, čitaoca drži prikovanim uz korice i koje je na mene ostavilo više nego pozitivan utisak. Reč je o romanu Knjiga lobanja (The Book of Skulls), objavljenom daleke 1972. godine.

U ovom romanu priča se vrti oko četvorice studenata univerziteta, inače bliskih prijatelja iz različitih društvenih slojeva, koji dolaze u posed drevnog rukopisa Knjiga lobanja. U istom saznaju o postojanju tajanstvenog reda monaha sa hramom u pustinjama Arizone koji svojim iskušenicima daruju besmrtnost pod uslovom da prođu njihovu bizarnu inicijaciju. Dozvoljeno je da u ritualu učestvuju tačno četvorica iskušenika i samo dvojica mogu da dobiju besmrtnost pod uslovom da jedan iskušenik bude žrtvovan od strane drugih, a da se drugi sam žrtvuje. Iako skeptični oko istinitosti rukopisa naši junaci polaze na putovanje na kojem će saznati dosta o sebi i koje će zauvek promeniti njihove ušuškane studentske živote.

Iz ranije pročitanog Umiranja iznutra i ovog dela može se zaključiti da je Silverberg majstor praćenja toka svesti. U Umiranju iznutra je vodio čitaoca kroz lik egoističnog telepate koji svoj dar koristi zarad svoje koristi. Međutim, u Knjizi lobanja je sebi zadao teži zadatak budući da je perspektiva događaja ispričana iz ugla četvorice glavnih junaka različitih karaktera, pobuda i ciljeva zbog kojih su pošli na ovo putovanje tako da se viđenje svakog od njih razlikuje. Silverberg se kao vešt pripovedač odlično snašao da u prvom licu dočara svoje junake i da ih predstavi čitaocima. Tome možemo da zahvalimo preciznom stilu i odličnoj karakterizaciji na kojoj je položio ispit, pa je ovaj roman  i dalje aktuelan.

Napraviću opet paralelu sa Umiranjem iznutra budući da je Knjiga lobanja takođe roman o nama samima. U Umiranju iznutra reč je o promeni našeg unutrašnjeg bića kada ulazimo u srednje godine i postajemo sasvim druga osoba od one koja smo bili u mlađem dobu. U Knjizi lobanja je naglasak na našim najvećim tajnama i pravoj prirodi ličnosti od koje pokušavamo da pobegnemo i koju se trudimo da sakrijemo od drugih. Pritom zaboravljamo da je ona uvek tu u našoj podsvesti i da vremenom taj teret postaje teži kako se sve više trudimo da poreknemo njegovo postojanje.
Kvalitetu ovog romana ide u prilog tome da je bio u nominaciji za Nebula nagradu 1972. godine i da je naredne godine poneo zajedničke Hugo i Lokus nominacije, baš kao i Umiranje iznutra. Takođe vredi izdvojiti listu SF Masterworks na kojoj se ovaj klasik našao zajedno sa Umiranjem iznutra i Povratkom na Belzagor od istog autora, rame uz rame sa ostalim delima koja su svojim kvalitetom zaslužila da se na istoj nađu.

Iako je roman odlićno prihvaćen našao se na meti kritika. Tako je Bard Searls smatrao da je roman dobro osmišljen, ali da su likovi neinteresantni i neubedljivi. Za razliku od njega, Džejms Bliš je, iako je roman smatrao promašajem, rekao da je besprekorno napisan da se čak i u najvećoj zagonetosti približava svojoj poetskoj lepoti.

Knjiga lobanja se pred domaćim čitaocima prvi put pojavila 1990. godine u okviru edicije Znak Sagite kao 18 knjiga po redu u prevodu Zorana Jakšića. Sledeće izdanje je doživela 2004. godine u Alnarijevom izdanju. Lično bih voleo da ponovo doživi novo izdanje pod pokroviteljstvom drugog izdavača. Tipujem na Čarobnu knjigu koja se dokazala kao ozbiljan konkurent i izdavač sa dobrim ukusom, što se fantastike i stripova tiče.
Za kraj ovog teksta mi preostaje da vam preporučim ovaj roman i da se uverite u Silverbergovu sposobnost pripovedanja. Ako neki pisac svojim delima može da priđe savremenim klasicima i da se njegove knjige izučavaju na studijama književnosti onda je to upravo on.

Postati plemić duha

Posted on by Adrijana Ranković

Roman Deca Bestragije Uroša Petrovića tematizuje granicu između života i smrti, pri čemu pratimo potragu za identitetom glavnog junaka Srne/Bezimenog/Oblaka. Kada Kosko kaže kako će strah zavladati, Kabar će odgovoriti: „Strah vlada oduvek“. U skladu sa pomenutom rečenicom, ispripovedan je ovaj roman, što ga čini najdramatičnijim među Petrovićevim ostvarenjima.

„U ta vremena Balkan beše smutna vetrometina. Granice bejahu divlje, krhke i porozne, te su se raznolika ljudska i neljudska stvorenja smucala skrovitim stazama živopisnog poluostrva, sejući unaokolo zametke svakojakih prokletstava i čuda“ – već iz mota saznajemo u kakav je hronotop roman smešten. Način na koji je prostor opisan podseća na putopise stranaca koji su u vreme turske vladavine prolazili Balkanom. Osmišljeni tako da izazovu kod čitaoca strah pred drugim i nepoznatim, ovi putopisi odlikuju se motivima nasilne smrti, odsecanja jezika, vračanja, čitanja sudbine, koji su karakteristični i za Petrovićev roman. Ne čudi što je jedan od najinteresantnijih likova i sam putopisac. To je Daud, junak nemirnog duha, sa istetoviranim točkovima na stopalima. Sve to ovom delu daje posebnu notu mračnog i sablasnog, ali i priprema scenu neprekidnoj borbi za svetlo, časno i dobro.

Baš kao i prostor u koji je roman smešten, likovi i njihovi postupci u sebi nose nešto ambivalentno. Ko su stanovnici Bestragije? To su oživljeni dečaci koji nose imena po demonima noći, ali čuvaju svetlu dušu. Njihov učitelj je Valtazar, koji se javlja kao lik znalca svojevoljno zatočenog u bunaru, skrajnutog, na obodu između društva i divljine, na razmeđi svetova. On je novi život posvetio tome da decu Bestragije učini plemićima duha, zavetovavši se da će do smrti ostati zazidan u bunaru. Oblak će se s pravom zapitati čemu bunar kada ima toliko izvora u Bestragiji. Ovaj motiv čest je u horor književnosti zbog povezanosti sa mračnim i podzemnim, ali treba obratiti pažnju i na dvostruku prirodu vode – životodavnu i htonsku. Na ovaj način bunar postaje savršen prostor za poslednje poslušanje jednog mudraca.

Kako Baltazar gleda pre svega duhovnim očima, on je slep, njegove oči su blede, bez zenica. Njegov izgled u suprotnosti je sa duhom. Prvi susret sa Oblakom opisan je iz vizure dečaka, tako da nas zavodi u pogrešnom smeru. Pogled pripovedača se sužava na ono što vidi lik kako bi nam što bolje prikazao njegova osećanja, ali samim tim perspektiva ne mora da bude pouzdana. Ona je u ovom slučaju deformisana strahom koji dečak oseća.

Već nagoveštavamo ulogu granice između dobra i zla. Junaci često promšljaju o njenoj prirodi. Pritom se pokreće tema religije, veoma značajna u Petrovićevim delima. Kao glavno pitanje postavlja se problem ispravnosti čina oživljavanja – da li je to prekoračenje i mračni put ili način da junaci pomognu drugima. Junak koji o ovom pitanju najviše promišlja Ibrahim Bajo reći će: „Vera nije ova ili ona, naša ili njina, već vrlina čovekova.“ I ovde se kao u Petom leptiru kao jedno od utočišta pojavljuje manastir, a monah Klepalo kreće u borbu protiv Neura da ostvari svoj podvig i zaštiti Bestragiju. Doduše, on nije prikazan kao istinski duhovnik, već neko ko teži dobru, ali u prirodi nosi nešto mračno i divlje. Zato je i njegov podvig takve prirode kakve jeste. Pored toga, drugi moto se poigrava biblijskim tekstom: „Ako ti neko udari šamar, okreni mu i drugi obraz. Ako drugi šamar usledi, pozovi Zlodolce“. U Petom leptiru, Zlodolci su opisani kao „oni koji su se zarad vere vere odrekli“. Sve to govori o njihovoj pravdoljubivosti, ali i o određenom razilaženju sa bilo kojom konkretnom religijom. Možda su njihovi postupci najbliži maločas spomenutom shvatanju Ibrahima Baje.

Kao što sam pomenula, s druge strane, u ulozi protivnika javljaju se Neuri, neustrašiva, sirova horda u potrazi za tajnom večnog života. Ipak, oni nemaju natprirodna svojstva. Gotovo svi ostali junaci pripadaju onostranom, Drugom. Dakle, u ovom romanu situacija je izokrenuta. Antijunak nije nosilac natprirodnih svojstava, već je onaj koji kreće u potragu ne bi li ih stekao. Junak je u tom pogledu u prednosti, ali ga čini ranjivim to što još uvek ne vlada tajnom potpuno. Ne zna se kakve su posledice oživljavanja, koliko ljudi posle toga žive, niti kakve su posledice ako nekog živog ujede beli jež. Takođe, postoje određena ograničenja – na ovaj način mogu se oživeti samo oni koji su umrli „tihom smrću“, ne i oni posečeni, a prekomerno čekanje ostavlja posledice.

Pomenuli smo da roman prati traganje za identitetom glavnog junaka. Treba imati na umu da se inicijant kada biva odvojen iz svoje prethodne sredine često u njoj smatra mrtvim i potom se prima u novu sredinu. Predstava o umiranju i ponovnom oživljavanju u osnovi je mnogih obreda prelaza. Sva deca Bestragije do Oblakovog dolaska prošla su kroz ovo iskustvo.

Govoreći o obredima inicijacije, Van Genep skreće pažnju da je važno razlikovati fiziološki i društveni pubertet, jer se oni retko podudaraju. Ovo stanovište veoma je važno ako posmatramo Srninu metamorfozu u Oblaka. Ona teče kroz nekoliko faza. Prvo upoznajemo devojčicu Srnu koje odrasta u selu na Bukovoj planini. O njoj se brinu šumokradica Rafajlo i Tasa S Lopatom. Uskoro će uslediti prvi nagoveštaj predstojećih događaja. Dok sa Srnom broji oblake, Rafajlo primećuje jedan koji podseća na nju, ali „samo tren kasnije, iz tog oblaka sevnu munja i prasnu grom, te se oblici glave i pletenice naglo razdvojiše“. Ovaj događaj neće uzalud uznemiriti šumokradicu. Uskoro dolazi Ibrahim Baja sa vestima da dete tu više nije sigurno. Otkrivaju Srni da je ona zapravo dečak. Kao raskid sa njenim dosadašnjim životom, došao je čin rezanja pletenice, ali dete još uvek ne razume razliku između muškog i ženskog. Dakle, pred njim je i obred fizičkog i obred društvenog puberteta. Potrebno je da napusti seoce na Bukovoj planini i otisne se u nepoznato kako bi došlo do odgovora, a taj put nikada nije lak.

Na putu ka Bestragiji on je Bezimeni. U liminalnoj fazi dečak je izrazito osetljiv i bolje je da nema ime. Osim toga, on još uvek nema osvešćenu rodnu pripadnost. Upravo zbog verovanja u magiju reči i Bastragiju namerno pogrešno zovu Zli dol. Kasnije će Ibrahim Baja reći kako kad nešto voliš i želiš da ga zadržiš za sebe, ime mu i ne daješ. Ovaj mislilac biće dečaku vodič do prve prepreke. Potom ga ostavlja samog da izvrši zadatak da sa Zaletišta pogodi kamenom veoma udaljenu rupu i tako otvori sebi put ka Bestragiji. Nakon toga on sebi daje ime – Oblak. Slično kao i Međustanica iz romana Peti leptir, i Bestragija se opisuje kao maglena dolina, a kada Jaudu dečak kaže kako se zove, on će prokomentarisati: „Dobio si ime po gomili magluštine“. Shvatamo da nam ove događaje nije slučano predskazao upravo oblak koji je uočio Rafajlo. Nešto je u dečakovoj prirodi što ga neraskidivo veže za ovaj dol. Kada bude zapitao Jauda kuda idu, on će mu odgovoriti: „Ne znam odakle si, ali sam uveren da te vodim kući“, a Valtazar će mu reći kako će doći vreme kada će znati da oni u Bestragiju nisu došli, već da su poreklom odatle i zaista, dečak će se svojom maglenom prirodom sasvim uklopiti u ovu sredinu.

Ipak, time što je stigao u Bestragiju, junakovoj borbi nije kraj. Da bi bio prihvaćen u zajednicu neobičnih bestragijskih dečaka, mora da prođe drevni ritual čopora kad se u njega prima novi član i bori se sa Cikavcem i Čaratanom. Dakle, u Oblakovom slučaju društvena zrelost prethodi fizičkoj. Kada je prihvaćen u zajednicu, on ima stereotipnu sliku o tome šta znači pripadati određenom rodu. Tako se suze i osetljivost pripisuju ženama i deci, dok se za muškarca smatra da mora da bude snažan. Dečak će i dalje morati da traga za suštinom. Tek kada se pojavi devojčica i kada je nazove svojim starim imenom – Srna, obred njegove fiziološke inicijacije biće okončan.

Priču o dečakovoj inicijaciji Petrović je dodatno „začinio“ poigravajući se sa svojim čitaocem, stvarajući atmosferu napetosti i neizvesnosti. Radnja se prekida kada je najuzbudljivija, tokovi se vratolomno smenjuju, uporno se odlaže pružanje iformacija. Npr, pripovedač govori kako se Rafajlo sprema da izvrši jezoviti naum i tu se pripovedanje prekida. Za devojčicu se kaže da je skrivala lice pošto je imala jak razlog za to, ali mi taj razlog saznajemo tek u nekom od narednih poglavlja. Sve ovo delo čini izuzetno dinamičnim i zadaje muke radoznalim čitaocima odlažući razrešenje.

Osim toga, tu su i snovi i nagoveštaji koji nas vode u pogrešnom smeru. Za razliku npr. od romana Aven i jazopas u Zemlji Vauka, u kojem su snovi imali ulogu da nas pomere u budućnost i zagolicaju čitaočevu maštu, ovde je njihova uloga najčešće da obmanu. Kabar sanja da Neuri više ne umiru, a Bezimeni da se Ibrahim Baja povampirio. Ovi snovi nisu predskazujući već su odraz želja ili strahova junaka i odražavaju njihovu psihologiju. San Bezimenog prikazan je veoma efektno. Samim tim što fragment otpočinje scenom buđenja, mi ne pomišljamo da dečak sanja. Jezivi prizori se nižu gradacijski – dečaku nema vijače, a kada pogleda na gore, vidi obešenog Ibrahima, zatim uže vijače puca, Ibrahim pada preko dečaka i svoje očnjake mu zabija u rame. Posle toga, Ibrahim ga budi i napetost naglo opada. Ova scena jedna je od najuzbudljivijih i najveštije predstavljenih u romanu. Čitalac je na pogrešnom putu jer je autor stvorio atmosferu straha i nesigurnosti, opasnosti koja je nepredvidiva i ne možemo pretpostaviti sve njene izvore.

Obratimo pažnju i na nagoveštaje. Setimo se scene kada Neuri ubijaju srnu. Nižu se naturalističke slike jedenja i sve nas navodi da pretpostavimo ishod drugačiji od onog koji nam je pisac pripremio. Na ovaj način radnja se usporava i odlaže se trenutak kada će čitalac dobiti odgovor.

Mogućnost za građenje atmosfere neizvesnosti i nepredvidivosti proizašla je iz toga što nam roman uporno sugeriše da apsolutno dobro ne postoji. Nema junaka na kojeg nije pala nikakva senka, nema prostora sigurnosti, a zlo je prikazano u tako mnogo oblika. Ipak, kao nada ostaje težnja ka dobrom, svetlost koju treba sačuvati u divljem telu, mogućnost da se bude vitez duha. To je poruka koju Petrović šalje svojim mladim čitaocima.

POLA STOLJEĆA RATOVA ZVIJEZDA: RETROSPEKTIVA

Posted on by Pavle Horvat

Sedamdesetih godina prošlog stoljeća žanr znanstvene fantastike nalazio se jedva i na marginama popularne kulture. Uz iznimku već tada popularnih Zvjezdanih staza, bio je domena nekoliko razbacanih grupa fanova, daleko od očiju i ušiju društvenog mainstreama. Što ne znači da nije bilo vrlo kvalitetnih i zanimljivih ostvarenja, dapače, već samo da skoro nijedno od njih nije bilo poznatije izvan prilično malenih niša u kojima su se vjerne grupe fanova već desetljećima gnijezdile. Čak je i kultnom klasiku Odiseji u svemiru iz 1968. trebalo sedam godina da postane komercijalno isplativ.

ORIGINALNA TRIOLOGIJA

Godine 1977. to se stubokom promijenilo. Novi film tada još relativno nepoznatog Georgea Lucasa s treskom je razvalio te na velika vrata ušao u kolektivnu svijest ondašnjih ljudi. Zvjezdani ratovi u rekordnom su roku zaslužili kultni status i nepovratno se utkali u zeitgeist kasnog dvadesetog stoljeća. Po likovima iz serijala nazivane su novootkrivene biljne i životinjske vrste. Fraze poput „evil empire“ ili „I am your father“ ušle su u popularni vokabular. Stotine tisuća ljudi diljem svijeta počelo je navoditi Jedi kao svoju religiju na službenim popisima stanovništva. Te možda i najvažnije za nas – znanstvena je fantastika postala i nepovratno ostala dijelom popularne kulture. SF prije i poslije Zvjezdanih ratova dva su posve različita pojma.

Korisno je stoga ukratko promotriti životni i stvaralački put glavnog kreativnog uma iza serijala – američkog filmaša Georgea Lucasa. Rođen 1944. u gradu Modestu, George je već od malena živio i stvarao na svoj vlastiti način. Bilo je i više od malo futurizma u njegovim sklonostima: strahovito su ga zanimale suvremene tehnologije, pokret i brzina – još kao mladić osvojio je nekoliko automobilskih utrka u rodnoj Kaliforniji. Kasnije će bitke između svemirskih brodova u svojim filmovima uspoređivati sa zračnim baletom. Osim toga, rado se okušavao i u obrtima: obožavao je rezbariti, brusiti, razvlačiti i oblikovati stvari. Bio je neka neobična smjesa taktilnog i vizualnog tipa (ipak ponajprije vizualnog) kojeg je oduvijek privlačilo ispitivanje i pomicanje granica. Njegova djela nikad nisu bila statična: uvijek je tu radnja koja nas stalno tjera prema naprijed. Stalno su pristutni novi impresivni vizualni efekti; u svakom trenutku na ekranu je nešto zamišljeno da nam privuče pozornost. Nema usporavanja tempa i nema scena namijenjenih kontemplaciji – film je tu da nas stalno vuče naprijed, u novu scenu, u novi zaplet, u nove vizualne majstorije.

I dok bismo ga u domeni vizualnog s punim pravom mogli nazvati vizionarom, Lucas nikad nije pokazivao pretjeranu sklonost prema pripovjedanju – ili scenaristici općenito. „Zapravo me radnja i ne zanima“ – tako je izjavio još 2012. „Sve je u vizualnom“; „Filmovi su masa objekata koji se pomiču po velikoj površini“. U međuvremenu, dijalog – taj sveti gral narativnog pripovjedanja, on smatra za „zvučni efekt, ritam, kao vokalni soundtrack“. Već iz ovih citata možemo uočiti način na koji Lucas gleda na film: skoro pa isključivo vizualno. Rekao bih da je po načinu prenošenja ideja Lucasov film jedna velika fotografija, to no ne bi bilo posve točno: statičnost i nepromjenjivost fotografije nikad ne bi mogli posve prikladno dočarati nekog toliko dinamičnog poput Lucasa. U međuvremenu, priča je potisnuta u drugi plan. Niti je naročito kompleksna, niti očekujemo da to bude – ona je samo alat kroz koji će Lucas ostvariti svoje vizualne majstorije i teme koje želi prenijeti. Ukratko, on je vizualni mastermind i nemušti scenarist: kombinacija u kojoj se krije sjeme njegovog uspjeha, no i klica njegove kasnije propasti.

S obzirom na nevjerojatan uspjeh i utjecaj koji je originalna triologija Zvjezdanih ratova polučila, iznenađujuće je koliko su zapravo radnja, likovi i teme u svojoj osnovi jednostavni. Glavna priča svodi se na sukob između plemenitih pobunjenika i zlog carstva. U uspostavljanju moralne dihotomije, Star Wars ovdje ne nudi nikakve nijanse: pubunjenici su uvijek i jedino dobri, nesebični i požrtvovani; dok su pripadnici Carstva svi odreda pokvareni, sebični i gladni moći. Dok su pobunjenici šarolika skupina različitih vrsta i skupina koji rado i predano surađuju – carsku vojsku i administraciju čine isključivo ljudski muškarci, no čak su i oni tretirani kao potrošna roba, koje i onako ima na bacanje. Osim tradicionalnog sukoba dobra i zla, tematiku originalne triologije čini još nekoliko jednako snažnih arhetipova poput potrage za identitetom, suočavanja s ocem, campbellovskog herojevog putovanja, iskupljenja i dr.

Likovi, također, pokazuju tek osrednji stupanj razrađenosti. Tako bi se recimo Leia Organa mogla u dvije riječi opisati kao manifestacija poznatog tropa Rebelious Princess. Han Solo je klasični Jerk with a Heart of Gold. Imperator Sidious je oličenje čistog zla. Darth Vader, kao jedan od kompleksnijih likova, i dalje je prilično jednostavan: on u biti predstavlja moć iskupljenja i trijumf onoga dobrog u ljudima. A Luke… Luke Skywalker (što je, ruku na srce, najkul prezime koje je i jedan protagonist ikada imao) je više-manje klasičan protagonist na herojevom putovanju kojeg je Joseph Campbell tako jasno definirao još 1949. u svom bezvremenskom djelu The Hero with a Thousand Faces. Luke je oličenje jednog te istog arhetipa koji je zaokupljao maštu čitatelja fikcije tisućama godina i jednako je lako zaokuplja i danas: priča o junaku koji počinje kao nitko i ništa (obično farmersko dijete), dobiva poziv na avanturu (borbu protiv Carstva), često dobije mudrog „nadnaravnog“ mentora (Yodu), biva izvrgnut seriji izazova i iskušenja kroz koje otkrije sviju snagu i potencijal da bi na kraju pobijedio glavnog neprijatelja (imperatora) i kao takav – transformiran i ostvaren, ponosno se vratio u svakodnevni život kao priznati junak. Zamijenite li specifičnosti priče, vidjet ćete da se ovaj isti obrazac može u većoj ili manjoj mjeri jednako lako primijeniti i na, primjerice, hobite Froda (Gospodar Prstenova) ili Bilba (Hobit), Harrya Pottera (istoimeni serijal) ili Dorothy Gale (Čarobnjak iz Oza). Moć Lukeovog lika leži upravo u njegovoj običnosti i svakodnevnosti: ta svatko od nas može (i potajno želi) biti Luke. Svatko u sebi krije potencijale koji samo čekaju da budu oslobođeni kako bismo postali ako ne već spasitelji galaksije, onda barem najbolje verzije sebe što možemo biti. U ovom je slučaju paralela vrlo namjerna: sam Lucas bio je veliki fan Campbellovog djela i namjerno je modelirao Lukeov lik prema ustaljenom obrascu.

No ako su Zvjezdani ratovi u svojoj osnovi arhetipska priča s već ustaljenim temama i relativno šablonskim likovima (što pišem bez zle namjere, i sam sam veliki fan originalne triologije) – zašto je postao toliko uspješan i utjecajan? Zašto su Ratovi uspjeli tamo gdje su brojni drugi prije njih failali? Čime se se isticali i što su nam novog ponudili? Mislim da je ovdje odgovor (najmanje) dvojak.

Kao prvo, oni su predstavljali, u najpozitivnijem mogućem značenju, trijumf mašte i potencijala. Po prvi puta šira je publika mogla doživjeti svemir onako kako ga je i sam Lucas zamišljao: kao beskonačno igralište s nebrojeno mnogo ideja, likova, naroda i mogućnosti. Kakvog god da ste lika, civilizaciju ili tehnologiju zamislili, oni su mogli biti ostvareni unutar Ratova. Dok su priče smještene na Zemlji bile ograničene ljudskom tehnologijom, zakonima fizike i već nam poznatim socijalnim normama – svemir je nudio priliku za nadilaženje tih i drugih limitacija. Sama pomisao da su tamo negdje, prije mnogo vremena u nekoj dalekoj galaksiji, postojali plemeniti Jediji s kul svjetlosnim mačevima koji su se borili protiv zlog svemirskog carstva s tehnologijom sposobnom uništiti planet: djelovala je kao magični okidač za sve zabavne i lude ideje koje su nam mogle pasti na pamet. Potencijal je zapravo bio beskrajan.

I kao drugo, Ratovi su se odlučili za dijametralno suprotan pristup u odnosu na onaj ondašnjih znanstvenofantastičnih djela. Velika većina njih bila vrlo „znanstvena“ u svom pristupu, temeljeći svoje priče na minucioznom poznavanju i zamišljanju tehnologije budućnosti, odnosno načina na koje će one utjecati na radnju i likove. Što samo po sebi nije nimalo loše, dapače, no to ograničava skup potencijalnih konzumenata na relativno malo geekova i ljubitelja fizike. Star Wars je, s druge strane, bio lagana i jednostvna avantura razumljiva svakome. Po prvi puta, svemir je postao zabavan i ležeran. Umjesto priče u kojoj će moći uživati mali broj ljudi, dobili smo priču u kojoj je mogao uživati svatko tko je htio. Istini za volju – Ratovi zapravo i nisu znanstvena fantastika, već klasični fantasy teleportiran u svemirski seting. Jediji su primjerice svemirski vitezovi, s mačevima i kodom ponašanja. Sila je pandan magiji. Imperator ne vlada pomoću neke moćne tehnologije ili institucionalizirane moći, već zato jer je u biti supermoćan čarobnjak. I tako dalje, i tako dalje.

Ostalo je, kako bi se reklo – povijest. Ostvarivši jedan od najsnažnijih utjecaja u pop-kulturi 20.-og stoljeća, Star Wars postao je nezaobilazan dio tadašnjeg (a i sadašnjeg) SF/fantastičnog zeitgeista. George Lucas je preko noći od malog nezavisnog filmaša postao multimilijunaš i vlasnik jednog od značajnih filmskih studija tog doba. Kao takav, čekao je dvadesetak godina prije nego što je odlučio da ima dovoljno ideja i materijala za snimanje novih Ratova. Očekivanja su, naravno, bila ogromna. No, kakav je bio rezultat?

PREQUEL TRIOLOGIJA

Rezultat nije bio idiličan, u blagu ruku – prequel triologija, prikazana 1999-2005. značajno je podbacila u svakom aspektu osim onog financijskog. Fama Ratova zvijezda i dalje je bila dovoljno jaka da u kina pošalje stotine milijuna fanova diljem svijeta. I dok je Lucasfilm mogao zadovoljno trljati ruke ostvarenim profitom, malo tko se obazirao nad kritičare koji se kukali nad osjetnim padom kvalitete u odnosu na originalnu triologiju.

O prequel trilogiji, nije teško zaključiti, nemam osobito visoko mišljenje. No usprkos tome, ona sadrži nekoliko važnih odlika koje i te kako zaslužuju poštovanje. Kao prvo, rađena je s očitom namjerom da prikaže novu radnju s originalnim likovima i u drukčijem setingu. Lucas se (za razliku od recimo J.J. Abramsa) hrabro odlučio odmaknuti od prvih triju filmova i ispričati drukčiju priču. Koju god opravdanu kritiku uputili na njen račun, ostaje činjenica da je prequel triologija odgovorna za mnoštvo novih likova, ideja, koncepata i zamisli. Ako postoji trenutak kad su Star Wars priče nadišle same sebe i postale Star Wars univerzum – onda je to upravo ovaj.

I kao drugo, njihova je osnovna priča nemjerljivo mnogo kompleksnija i ambicioznija od one originalne triologije. Dok je potonja u biti jednostavna svemirska avantura s arhetipskim temama te solidnim likovima – prequeli su stremili ispričati priču epskog obujma i značaja. Umjesto Lukeovog herojevog putovanja i borbe dobrih junaka protiv zlog Carstva, ovdje smo dobili složenu analizu razvoja glavnog lika i praćenje njegova puta od plemenitog Jedija do ubilačkog negativca; i sve to smješteno u kontekst ratova i kompleksnih političkih igara koje su dovele do pada tisućljetne Republike i uspostave Carstva. Ukratko – da je prequel trilogija ostvarila ono što je htjela, ona bi bila Pjesma leda i vatre te Građanin Kane u svemiru. Bila bi, i ostala, vjerojatno najambiciozniji i najkvallitetniji SF film ikada snimljen, s Georgeom Lucasom bezrezervno uvrštenim u panteon najboljih filmskih režisera generacije. Nažalost, to se nije bi približno ostvarilo – i sve što nam ostaje je sjetno lamentirati nad izgubljenim potencijalom.

Veći dio odgovornosti zasigurno leži na samom Lucasu, koji se u produkciji morao suočiti sa svojim limitima kao autora. Dok je njegova vizualni majstor i nemušti scenarist ličnost mogla – i mogla dobro – upravljati jednostavnom pričom bez puno rukavaca kakva je bila u originalnoj triologiji, u kompleksnijoj fabuli prequela je vrlo brzo nabasala na zid. Međutim, još značajniji problem predstavlja manjak kolaboracije uočljiv u drugoj triologiji. Iza priče prvih filmova stajao je zajednički kreativni input cijele ekipe koja se međusobno nadopunjavala: za karakterizaciju likova, recimo, bila je zaslužna Marcia Griffin – Lucasova tadašnja žena. Neki od pamtljivijih trenutaka u filmovima bili su rezultat ideja Harrisona Forda i ostatka glumačkog tima. I dok je Lucas tada bio okružen ljudima koji su sudjelovali u kreativnom procesu i svojim snagama popunjavali njegove slabosti – dvadesetak godina kasnije to očito više nije bio slučaj. Sva kreativna kontrola ležala je u Lucasu samom i do kraja ogolila njegove slabe točke kao scenarista i redatelja. Je li Lucas, da je toga bio svjestan, mogao unajmiti nekoliko sposobnih scenarista da odrade posao na prequelima – naravno da jest (barem je Hollywood mjesto gdje nikad neće manjkati sposobnih scenarista). Zašto to nije napravio – je dobro pitanje. Stoga, što sve točno ne štima u prequelima – filmovima enormnog potencijala i skromnog rezultata?

Za početak: likovi. Centralna premisa cijele trilogije spala je upravo na leđa Anakina Skywalkera, njegove karakterizacije i praćenja njegovog puta od obećanog junaka do gada i ubojice galaktičkih razmjera. Anakin je, ukratko, još jedna inkarancija palog heroja – arhetipa koji se u svjetskoj književnosti pojavljuje već tisućama godina: od Ahileja preko Othella do građanina Kanea. I kako nas je još Aristotel naučio u slavnoj Poetici, pisanje kvalitetog tragičnog protagonista nije nimalo jednostavno. Uvijek se radi o nekom natprosječnom liku, nekom sposobnijem, pametnijem, hrabrijem i plemenitijem od većine: koji ipak kroz seriju izazova malo po malo poklekne pred vlastitim slabostima, kojeg na kraju priče uvijek pobijede njegove vlastiti demoni. Doživjeti prosvjetljenje gledajući kako najbolji od nas propadaju zbog vlastitih mana i grešaka koje su mogli izbjeći: to je srž kvalitetne tragedije – poentirao bi Aristotel.

No da bi ovakav pad dobro funckionirao, prvo je potrebno uspostaviti protagonista kakav je bio prije pada. Potrebno je dobro prikazati njegovu karakterizaciju, njegove slabosti i snage – pogotovo snage – kako bi kasniji neizbježni pad zaista i bio tragičan. I tu, nažalost, Anakin kao protagonist potpuno faila. Niti je osobito razrađen kao lik, a i ovo malo razrade što imamo prikazuje ga kao nezrelog zapomagača, a ne plemenitog junaka. Stoga, kad se njegov pad konačno i dogodi, nema tog krucijalnog osjećaja tragedije koji se pojavljuje kod Kanea ili Othella.

Ostali likovi u priči nisu uopće bolji, dapače. Dok se iz originalne triologije s radošću možemo prisjetiti recimo mentorstva Obi-Wana i Lukea, flertovanja Leie i Hana ili rastućeg prijateljstva između Hana i Lukea – u prequelima nema niti jednog takvog odnosa koji bi nas i približno toliko zaokupio. Romansa između Anakina i Padme izgleda potpuno šuplje, a prijateljstvo na relaciji Obi-Wan – Anakin nije mnogo bolje. Tkogod je bio zadužen za karakterizaciju likova prequel triologije nije odradio dobar posao. Šteta, jer potencijal je zaista bio tu.

No osim što su trebali biti tragedija o Anakinovom osobnom padu, prequeli su također htjeli ispričati epsku priču o građanskom ratu koji je doveo do propasti republike i uspostave galaktičkog Carstva. Što je vrlo zanimljiva ideja – i da je ta priča bila ispričana kako spada, možda bismo i mogli zanemariti manjkavu karakterizaciju glavnih likova i s pravom smatrati prequel triologiju vrhunskim djelom modernog SF-a. Početna premisa zaista i je zvučala obećavajuće: u središtu vrtloga nalazi se ambiciozni političar Palpatine, izabran na poziciju kancelara galaktičke Republike. No Palpatine je ujedno i prepredeni pokvarenjak koji iz sjene upravlja separatističkim pokretom koji ratuje kako bi se izborio za odcijepljenje od Republike. Zasad zvuči zanimljivo.

Sljedeći logični korak predstavljale bi Palpatineove makinacije kojima podriva Republiku i Jedije s jedne te separatiste s druge strane te ih oboje potajno oslabljuje kako bi koncentirao što veću količinu moći u svojim rukama te udario u oportunom trenutku. Ukratko, da je bila ono što je mogla – i trebala – biti, radnja prequela bila bi fascinatan gulaš rata, političkih igara i zakulisnih spletki kakvog se ne bi posramio ni Henry Kissinger. No nažalost – po drugi puta prequeli potpuno podbacuju te nam umjesto kompleksne i slojevite radnje isporučuju ono što se lakonski naziva idiot plot – to jest, radnju koja se događa samo zato jer se svi likovi odreda ponašaju kao totalne budale. Palpatine uspijeva ne zato što je inteligentan i sposoban, već zato što scenaristi ama baš nikome od pozitivaca nisu dali ni minimum soli u glavi. Bode u oči činjenica da u 13 godina – koliko kronološki traje radnja sva tri filma – baš nitko nije prozreo Palpatineove planove koji su, ruku na srce, bili daleko od pametnih. Onaj vrhunac zapleta – trenutak kad junaci (konačno) shvaćaju Palpatineov pravi identitet i agendu, ne događa se zahvaljući njihovom logičkom zaključivanju i detektivskim sposobnostima, već isključivo zato što je – pazite sad – Palpatine izravno priznao Anakinu tko je i što planira učiniti. Imati film s toliko kompleksnom zamisli i onda ga ovako upropastiti smušenom radnjom…je propuštena prilika. Velika propuštena prilika.

I tako je triologija o palom junaku dok se u pozadini odvija intragalaktički građanski rat podbacila u svoja dva najvažnija aspekta. Što ne znači da su ostali dijelovi filma iznad kritike, dapače. Mogao bih napisati još koju stranicu ili dvije prigovarajući o, primjerice, snimateljskoj nemaštovitosti, prevelikom oslanjanju na CGI tehnologiju ili forsiranju Jar-Jar Binksa kao lika; no sve to zajedno još bih nekako i mogao progutati da su prequeli imali neki snažan element koji bi to barem donekle kompenzirao. Nekog patmljivog lika. Neku pamtljivu temu. Neku pamtljivu scenu – barem to. Opet se možemo referirati na originalna tri filma, koji obiluju tako jednostavnim, a opet kvalitetnim scenama koje nam se urežu u pamćenje i godinama nakon što smo filmove gledali. Tko može zaboraviti sad već kultnu scenu gdje Vader govori Lukeu da mu je on otac? Ili Lukeovo zamišljeno promatranje dvaju tatooinskih sunaca, skupa s potajnom nadom za avanturom? Ili trenutak kad se nešto u Vaderu konačno prelomi te se žrtvuje kako bi spasio svog sina od sadističkog imperatora? I to je, mislim, sukus problema: originalna trilogija bila je jednostavna i pamtljiva. Nešto je značila. Dotaknula je neku skrivenu žicu u svima nama i s pravom zasužila status kojeg danas ima. Nasuprot njoj, prequeli su nekako siromašni – i prolazni. Dobri za adrenalinski šut u trenutku kad ih gledamo, no ujedno i filmovi koje ćemo smetnuti s uma već par dana nakon gledanja. Za razliku od originalnih filmova, u ovima nema ničeg trajnog ni bezvremenskog. Šteta, jer je moglo biti.

NOVA TRILOGIJA

U međuvremenu, vrijeme je i dalje prolazilo, godine su i dalje nastavile teći, a u svijetu Star Warsa došlo je do novih promjena. Superbogati Lucasfilm kupljen je od strane još superbogatijeg Disneya, koji je tako svojoj već impresivnoj kolekciji pridodao još jednu zlatnu koku i odmah počeo planirati kako omastiti brk na njenim jajima. Odnosno laički rečeno, kako li će samo zaraditi silne milijarde na novim filmovima.

2015. godine, točno desetljeće poslije završetka prequela, ova je ideja sprovedena u djelo. Prvi film nove triologije konačno je pušten u opticaj, a horde zaluđenih fanova (uključivo i moju malenkost) opet su pojurile u kino-dvorane kako bi konačno prekinule svoju desetljetnu apstinencijsku Star Wars krizu.

Nova vlasnici licence doveli su sa sobom određene nedostatke, no također i neke prednosti. Tu svakako vrijedi izdvojiti nove režisere i cijelu kreativnu ekipu iza filmova, koja je unijela barem dašak svježine u franšizu koja je više od 30 godina bila u vlasništvu jednog jedinog čovjeka. A taj čovjek imao je kao redatelj određene mane koje su sve više počele dolaziti do izražaja u prequel triologiji: primjerice karakterizaciju likova. Recite štogod hoćete o Finnu, Rey, Poeu ili Kylu Renu – no svaki od njih je barem za koplje interestantniji od bilo kojeg lika iz prequel trilogije. U jednom od najvažnijih aspekata sedme umjetnosti, Ratovi zvijezda su ponovno vraćeni na pravi put.

No paralelno s poboljšanjima, na površinu su izbile i nove mane, od kojih odmah valja izdvojiti jednu ključnu: manjak jedinstvene kreativne vizije iza novog serijala. Dok se za obje prethodne triologije moglo reći da su zaokružene cjeline s glavnom i repom stvorene od strane jednog (i istog) masterminda – Georgea Lucasa; novi serijal imao je tu nesreću da bude režiran od strane dvojice filmaša s radikalno drukčijim pogledima na franšizu i smjer u kojem bi ona trebala otići. Tako su prvi i treći film triologije nastali pod redateljskom palicom J.J. Abramsa, dok je režija drugog, središnjeg filma, povjerena Rianu Johnsonu. Velik dio problema koje nova triologija ima vuče svoje korijene iz suštinske nekompatibilnosti Abramsove i Johnsonove vizije Star Warsa.

Kreimo s prvim filmom, punog imena Ratovi zvijezda, epizoda VII: Sila se budi. Prošlo je već podosta vremena od posljednjeg filma, rane koje je kontroverzni prequeli možda i uzrokovali odavno su zacijelile i cijela je fan-zajednica bila spremna na novi početak. Očekivanja su, kao i obično, bila velika.

I možemo reći da ih Sila se budi nije iznevjerila, barem ne u većem dijelu. Umjesto nepotrebnih grešaka kojima su prequeli obilovali, ovo je bio film s početkom i krajem, jasan i svrshishodan. Puno se više osjećao kao ostvarenje utjecano originalnom trilogijom, pogotovo njenim prvim filmom: Novom nadom. U stvari, Sila se budi je možda i malo previše ličila na Novu nadu, na trenutke gotovo djelovavši kao rimejk originala negoli kao jedinstveno umjetničko djelo s barem nekom pretenzijom originalnosti. Tako i ovdje, kao i u 38 godina staroj Nadi, imamo malu i zbrda-zdola sklepanu ekipu pobunjenika koja se bori protiv puno moćnijeg Galaktičkog carstva….ovaj, Prvog Reda. Taj Red planira napraviti superoružje još moćnije od originalne Zvijezde smrti, i radnja se vrti oko pokušaja pubunjenika da to spriječe. Opet imamo troje najvažnijih protagonista, samo s drukčijim imenima. Nova glavna junakinja Rey je, baš kao i Luke, ratno siroče koje odrasta na pustinjskom planetu. Te baš kao i Luke, tako i ona mora naći starog mudrog Jedi mentora koji će ju podučavati. Paralela, shvatili ste, ima i previše.

Računica je, pretpostavljam, bila jednostavna: ako je Nova nada bila dobar film, tada i njezina nešto slabija kopija također mora biti dobar film. Što nije nužno loš način razmišljanja, jer je Sila se budi jedan od najmanje kontroverznih Ratova zvijezda ostvarenja uopće. Možda je nakon prequela koji su toliko podijelili fanove, redatelj Abrams odlučio zaigrati na sigurno – i ne može se reći da je promašio. No ipak, zabrinjavao je posvemašnji manjak kreativnog implusa s kojim je Abrams pristupio zadatku. On je dobio priliku o kojoj bi većina njegovih kolega mogla samo sanjati: skoro pa neograničen budžet pod pokroviteljstvom bezobrazno bogate producentske kuće kombiniran s umjetničkim carte blanche da napravi kakvu god priču hoće i odvede franšizu u kojem god smjeru mu se prohtije. I suočen s prilikom da učini što želi, Abrams je odbrao napraviti skoro pa rimejk već postojećeg filma. U trenutku kad je Star Wars bio spreman za entuzijasta i vizionara, na njegovo je čelo umjesto toga došao oprezni ziheraš. Ostaje činjenica da je Sila se budi ustvari donijela vrlo malo toga novog u franšizu. I dok su ovom trenutku to nije nikome pretjerano smetalo (na kraju krajeva, dobili smo dobar film), svakako je bio znak za buduću zabrinutost.

S tim i takvim zaleđem novi redatelj Rian Johnson kreće u produkciju sljedećeg filma triologije – Posljednji Jedi. Nitko još nije znao što očekivati od tada još relativno nepoznatog filmaša, no nekako je tinjala sumnja da, pošto je Abrams napravio Sila se budi po predlošku Nove nade, da će i Johnson slijediti mig te svoje djelo modelirati po drugom filmu originalne triologije tj. Carstvo uzvraća udarac. Ukratko, potiho smo zamišljali solidan film, no bez previše originalnosti. I ajme, al smo se prevarili u svakom mogućem smislu. Jer, čim se Posljednji Jedi pojavio na platnima kino-dvorana, bilo je jasno da je taj film sve samo ne predvidiv.

Najviše rasprave izazvala je Johnsonova odluka da izvrne ili izokrene svaku moguću temu ili liniju radnje koju je Sila se budi (i posljedično originalna triologija) primjenila. Na primjer: za glavnu junakinju se otkrilo da nema nikakvo posebno porodično podrijetlo. Glavni negativac biva usputno i neočekivano ubijen sredinom filma. Lik za kojeg so očekivali da bude mudri mentor zapravo se pokazao kao okorjeli cinik. Sila više nije privatno vlasništvo Jedija i obitelji Skywalker, već je prikazana kao supstanca koja prožimlje sve ljude i čitav život općenito. I tako dalje, i tako dalje. Sve što smo mogli očekivati na temelju prethodnog filma, ovdje je izokrenutno ili izopačeno na neki način. Što samo po sebi smatram hrabrim i pozitivnim – dapače, osobno su mi takvi momenti neki od najdražih u filmu. Bitno je nadodati da ništa od navedenog nije izokrenuto samo izokretanja radi (iako je i to definitivno bio dio motiva), već svaki pojedničani slučaj ima smisla i značaja. Nema razloga, recimo, da gorespomenuti lik ne bude sarkastični cinik – s obzirom na sve što smo čuli da je preživio, ovakav razvoj lika zaista i ima smisla. Isto tako, Sila bolje funkcionira kao mistična sveprožimljujuća magija negoli kao jeftini power-up za Jedije i Sithove kakvim su je prethodni filmovi uspostavili. Za što god drugo ga kritizirali, Rianu Johnsonu ne možemo zamjeriti manjak hrabrosti ili originalnosti. Osobno mu odajem priznanje jer je, za razliku od Abramsa, odmah shvatio da Star Wars kao franšiza naprosto više ne može živjeti na staroj slavi, da može i mora krenuti prema naprijed. Svjesno ili instinktivno, razumio je da u umjetnosti svaka stagnacija neminovno dugoročno vodi u propast. Htio je napraviti nešto novo i drukčije i u tome u jednoj mjeri i uspio.

Nedostaci Posljednjeg Jedija posve su drukčije naravi. Pacing je recimo posve narušen. Radnja sadrži više rupa od prosječnog ementalera. Ton filma oscilira na posve nepotrebnim mjestima: tako primjerice u napetoj sceni prije epske borbe dvaju flota dobivamo petparačku i potpuno neprimjerenu yo mamma doskočicu. Ovakvih i sličnih primjera ima bezbroj, i više nego dovoljno da sruše opći dojam filma čija osnovna ideja ustvari prilično obećava. Što je pogotovo bolno jer se odreda radi o greškama koje su se relativno lako dale izbjeći. Loš pacing, rupe u radnji ili neprimjeren ton nisu posljedice nedostatka ideja ili umjetničke vizije, već isključivo nepoznavanja onog tehničkog, zanatskog dijela pravljenja filmova. Teško se oteti dojmu da bi film bio znatno bolji da je Johnson imao nekoga uza sebe, čiji bi jedini posao bio da ga uz pokoji dobronamjerni „Riane, pa to se tako ne radi“ upozorava na očite greške.

Prvi film snimio je dakle podrobni ziheraš, a drugi zanatski nedovoljno potkovan, no kreativan disident. Međusobno su bili potpuno oprečni u pristupu, ideji i temama. Tkogod da je bio odabran za režiju trećeg i finalnog filma, imao bi težak zadatak pred sobom: morao bi nekako pomiriti dva posve oprečna djela, objediniti ih u sebi i poentirati s dostojnim klimaksom na kraju. Tako nešto mogao bi ostvariti neki filmski mag, dijabolični vizionar s gomilom sirove kreativne energije – koji bi mogao spojiti nespojivo i još mu dati i neko značenje. I ne sumnjam da bi se u Hollywoodu našlo redatalja koji odgovaraju gornjem opisu, no isto tako ne sumnjam da J.J. Abrams nije jedan od njih. Posve je očito da je njegov ziheraški pristup bio zadnja stvar koja je trebala franšizi u tom trenutku – no ipak, upravo je to ono što se dogodilo. I onda je, da izvinete na izrazu, sve ošlo’ u vražju mater.

Za treći i posljednji film trilogije – Uspon Skywalkera – primjereniji je obzirni epitaf od detaljne analize. Problem dvaju nasuprotnih prethodnih filmova Abrams nije ni pokušao riješiti, već se zadovoljio jednostavnim ignoriranjem ovog drugog, i svih noviteta što ih je donio; zbog čega Johnsonov Posljednji Jedi djeluje manje kao važan dio priče, a više kao tumor, kao strano tijelo unutar triologije. U filmu koji je zahtijevao poveću količinu imaginacije, novih ideja i rizika, Abramsovo ziheraško oslanjanje na već postojeće elemente je potpuno podbacilo. Posljedica toga je primjerice radnja čije su rupe počele dobivati gargantuantske proporcije ili likovi koji su posve izgubili kompas, ponašajući se izgubljeno i neskladno ranijoj karakterizaciji. U nedostatku glavnog negativca – redatelj je bez ikakvog objašnjenja odlučio uskrsnuti lika koji je trebao biti mrtav preko 30 godina. Da ne nabrajam sad do u nedogled – shvatili ste poantu. Čak i uz određene solidne ideje, Uspon Skywalkera jednostavno je miljama daleko od dobrog filma. Baš kao i prethodna dva filma, i ovaj ima nedostataka, no nema ništa što bi kompenziralo te nedostatke, nikakvu iskaknutu vrlinu koje ćemo se rado sjećati i u nju upirati prstom. Star Wars, ma kakav bio – zaslužio je bolji finale od toga.

BUDUĆNOST RATOVA ZVIJEZDA – KAMO DALJE?

Svim propustima i nedostacima usprkos, Star Wars su i dalje nesumnjivo najuspješnije SF djelo u povijesti, kao i jedna od najpopularnijih filmskih franšiza uopće. Snimljeno je 9 filmova različite kvalitete, i nesumnjivo će ih biti snimljeno i još. Stoga se logično zapitati u kojem bi smjeru trebali ići dalje? Kuda i kamo krenuti?

Odgovor, mislim, možemo potražiti u jednoj stvari koja je Star Wars i učinila toliko popularnim još prije skoro pola stoljeća: moći mašte. Po prvi puta u povijesti znanstevne fantastike u pop-kulturi, gledatelji su dobili priliku uroniti u neki posve novi svemirski svijet i uživati u avanturama junaka i junakinja koji ga nastanjuju. Ima i više nego malo ekspapizma u toj premisi koja je franšizu učinila toliko uspješnom: svatko od nas mogao se uživiti u taj svijet i zamisliti kako smo baš mi Han Solo ili Luke Skywalker koji hrabro kroče svemirskim prostranstvima.

Mislim da se glavna snaga cijelog koncepta Star Warsa ne krije u ovom ili onom filmu odnosno ovom ili onom liku, već u svemirskom setingu s upravo beskonačnim mogućnostima. Star Wars je kao beskrajno elastičan kalup koji u sebe može primiti skoro bilo koji tip priče i dati joj dodatnu vrijednost. Želite li pisati epske priče u sukobima čitavih civilizacija: možete to učiniti unutar Star Warsa. Zanima li vas drama o životu mladog časnika Imperijalne akademije skupa sa svim njegovim usponima i padovima – Star Wars vam pruža priliku i za to. Ili ste možda tip kojeg privlače uvrnute avanture skupine svemirskih krijumčara – Star Wars može obuhvaćati i njih. Triler, dramu, romansu, akciju, avanturu, krimić, satiru…štogod vam srce poželi, možete ostvariti unutar jednog te istog kalupa. Dva najbolja recentna Star Wars uratka slijede upravo ovu premisu: Rogue One je priča o dosad nepoznatoj pobunjeničkoj ćeliji, dok u Mandalorian­-u pratimo dogodovštine vještog lovca na glave. Jednako lako, u serijal bi se moglo ubaciti i tisuće drugih dobrih priča, koncepata i ideja. Najljepša stvar kod Star Warsa upravo je ta: potencijal mu je zapravo beskonačan.

Gogoljeva groteskna fantastika

Posted on by Ivana Živković

Često se u realističkoj prozi srećemo sa objektivnim predstavama stvarnosti, pa pretpostavljamo da u tom književnom periodu nema mesta za fantastiku, ali to nije uvek slučaj. Ruski realizam, na primer, kao i srpski, obiluje fantastičnim elementima. Uostalom, malo je nezgodno praviti književne klasifikacije baš zbog toga što dela velikih pisaca odolevaju svrstavanju u kategorije, a u mnogima od njih nalazimo odlike više književnih pravaca. Takvo je i Gogoljevo stvaralaštvo.

Iako mi je realizam jedna od omiljenih stilskih formacija, moram priznati da su kod Gogolja meni znatno zanimljiviji romantičarski elementi. U njegovim pripovetkama oni su izraženiji od realističkih, pa će u ovom tekstu naša pažnja biti prevashodno okrenuta ka njima. Mislim da nam baš tu lucidnu stranu Gogolja ne približe dovoljno u školi i onda retko ko shvati koliko je on atraktivan i današnjim čitaocima, koji često najviše uživaju u čitanju fantastike.

Ako volite dela u kojima se mešaju komično, fantastično, nakazno i apsurdno, čim pročitate ovaj tekst, uzmite svoju dozu Gogolja sa police.

Nos kao ličnost

Gogoljeva pripovetka „Nos“ je odličan izbor ako želite da namirišete specifičan tip fantastike koji karakteriše njegovu prozu. Hajde da malo pronjuškamo po toj pripoveci da bi bilo jasnije o čemu pričam!

Već sam naslov upućuje na oniričnu fantastiku. Ako se pitate kakve veze ima nos sa snovima, setite se da se na ruskom san kaže „son“ i pročitajte naslov unazad. I kako budete išli dalje kroz pripovetku, shvataćete koliko u njoj dominira logika sna, istovremeno bliska svetu realnog i odvojena od njega. Stvara se iluzija autentičnog, pa tako narator ističe da se poziva na glasine koje se šire u njegovom okruženju. Glasine imaju vrlo važnu ulogu i u ostalim Gogoljevim delima. One su tu da sa jedne strane doprinesu autentičnosti iskaza, ali i da ga relativizuju. Čitalac Gogolja se zato uvek pita da li magične pojave u priči imaju objašnjenje u sujeverju, snu, opijenom stanju njenih aktera ili se zbilja dešavaju. Po kategorizaciji Cvetana Todorova, Gogoljeva fantastika bi se našla negde između čudnog i čudesnog. Čudno je ono što je opravdano nekim razumskim objašnjenjem, pa tako, npr. za događaje u „Alisi u zemlji čuda” kažemo da su čudni, jer oni čine san Alise, a ne predstavljaju magičnu javu. Čudesno je, nasuprot tome, zaista neobjašnjiva, nadrealna magija.

Fantastika se u pripoveci „Nos” ogleda u otuđenosti nosa glavnog junaka od ostatka tela. On nestaje sa lica i vodi sasvim zaseban život. To je povezano sa tim što je ovaj satirično prikazani junak okrenut isključivo materijalnom i ne razvija svoj duh, jer je obuzet društvenim položajem i na taj način posmatra sebe i ljude koji ga okružuju.

A zašto kažemo da je fantastika u ovom tekstu groteskna? Da bismo to objasnili, moramo se prisetiti pojma groteske. Po Kajzerovoj definiciji, groteska je otuđenje nečeg poznatog (kao što je deo tela) od svoje celine, spoj suprotnosti poput živog i neživog, ljudskog i životinjskog, prirodnog i neprirodnog… Upravo takav vid groteske srećemo kod Gogolja.

U „Nosu” se fantastika ispoljava kroz sinegdohu, tj. iskazivanjem celine (celog ljudskog bića) kroz jedan njen deo (nos). Ova stilska figura se bukvalizuje, pa nos nije figurativno odvojen od ostatka tela, već zaista nestaje sa lica. Interesantno je da nos nije jedini deo tela koji se naročito ističe u ovoj pripoveci. To su i ruke i usta. Jedan od važnih likova ima prljave i smrdljive ruke, potom besomučno pere usta, a nos glavnog lika je do pred kraj pripovetke uprljan jednim prštom da bi tek kad se vrati vlasniku postao čist. Sve to otvara široke prostore za tumačenje. Setimo se ustaljenih fraza i izreka: „oprati ruke, gurati nos gde mu nije mesto, dići nos, napraviti nekog nosonjom, vući za nos“. Sve one su važne za razotkrivanje semantike ove pripovetke.

Možemo zaključiti da je nos u tesnoj vezi sa satiričnim prikazom jedne opšteljudske slabosti — čežnje za visokim položajem radi udovoljenja svom egu. Sve vreme se kroz priču provlači osećanje stida, takođe povezano sa groteskom borbom ega. „Nos” je parabola o gordosti ispričana na jedan izokrenut način, posredstvom groteskne, bizarne situacije u koju upada glavni lik pripovetke.

Demonizovani šinjel

Na početku pripovetke „Šinjel” susrećemo se sa portretom glavnog junaka, Akakija Akakijeviča Bašmačkina: U jednom odeljenju služio je jedan činovnik; za tog činovnika ne bi se baš moglo reći da je bio dopadljiv; bio je onizak, malko ospičav, malko riđokos, na izgled čak malko kratkovid, s omanjom ćelom iznad čela, s borama s obe strane obraza i takve boje lica koja se naziva hemoroidalnom… Veujem da svima ostaje u sećanju ovaj upečatljiv opis, koji u sebi sadrži bajkovnu formulu „Bio jednom jedan”.

U Bašmačkinovom opisu ima nečeg izrazito neprijatnog, čak neprirodnog. Mene je on asocirao na hipohondra Uskokovića iz serije „Bolji život”. Akakije se, kao i Uskoković, nalazi u okruženju koje ni po čemu ne najavljuje izvrnutu sliku stvarnosti. Naprotiv, on je uronjen u svakodnevnicu, realno prikazanu. Sećam se kada sam kao mala gledala pomenutu večnorepriziranu seriju i osećala nešto vrlo neugodno kad god se pojavi lik koga je igrao Dušan Poček, baš zbog toga što je velikim delom realistički prikazan, ali u njemu ima i karikaturalnog, bolesnog, koje je na granici između simpatičnog i strašnog, tragičnog i komičnog. U njegovom prikazu, jednom rečju, ima groteske. Zbog toga i ne čudi što me podseća na Gogoljevog junaka, u kome se takođe sabiraju mnoge suprotnosti. Razlika je u tome što je Gogoljeva groteska izrazitija, pa osobine koje su nagoveštene u Uskokoviću, kod Bašmačkina imaju odlike izrazito nakaznog i fantastičnog.

Osećanje straha prožima Akakija onako kako stid obuzima glavnog junaka „Nosa”. To osećanje će biti dočarano kroz hiperbolizaciju detalja i opis njegove apsurdne potčinjenosti prema svim ostalim licima pripovetke da bi na kraju prelaskom u svet onostranog upravo inferiorni junak priče postao onaj koji plaši druge.

Akakijevo ime i „hemoroidna boja lica” bude fekalne asocijacije. U njegovom prikazu neretko je ono što je gore posredstvom groteske zamenjeno onim što je dole. Opisan je kao naizgled običan činovnik koji poseduje pojedine đavolje atribute (poput riđe brade) da bi pred kraj čitaocu postalo sasvim jasno da je on nalik na demona nižeg reda i da u njemu, pa i u ostalim likovima, ima satanskog koje je zamaskirano, jer je pisac stvorio iluziju normalnosti i istinitosti.

Dok pišem o Gogoljevim pripovetkama ne strepim od spojlovanja. Ne brine me da li ću vam suviše razotkriti radnju priče jer je siže kod ovog autora statičan i manje važan, pa vam njegovo predočavanje ne bi reklo ništa o suštini Gogoljevog dela. Mnogo je bitnija igra govora, akustički utisak koji se stvara brojnim deminutivima, zaumnim rečima poput samog imena junaka itd. Katkad nailazimo i na raskol između patetičnog tona i jednostavnog značenja, što dovodi do komičkog efekta koji je u sprezi sa groteskom u „Šinjelu”. Smenjuju se mimika smeha i mimika tuge i u čitaocu se bude različita osećanja koja vode od ironijskog otklona do sažaljenja prema glavnom junaku.

Potrebno je pažljivo pročitati ovu pripovetku da bi se uočili svi elementi preuveličanog, bizarnog i nastranog, kao i pomenute igre različitim stilovima, od razgovornog do zvaničnog. Gogolj se u „Šinjelu” jezikom igra sa stvarnošću. Na taj način stvara začudan svet u kome se groteskna fantastika krije iza iluzije realnog i autentičnog.

Mesto na kom nema igre

Nakon tumačenja prethodne dve pripovetke, razmišljala sam šta bih sledeće mogla da pročitam. Odlučila sam da uzmem zbirku Gogoljeve proze u ruke, zatvorim oči i prepustim se magiji slučajnog odabira. Knjiga se otvorila na „Začaranom mestu”. Po naslovu sam znala da je to odličan izbor!

„Začarano mesto” podseća na narodnu bajku. U njemu se, primera radi, susrećemo sa tri životinje koje govore. Ovaj formulativan broj upisan je u šemu većine bajki, pa je stoga jasno zašto ta pripovetka toliko podseća na ovu književnu vrstu. Ipak, „Začarano mesto” od narodne bajke odvaja pripovedač koji govori u prvom licu, kao kazivač anegdote. Njegov jezik je spontan i nalikuje usmenom pripovedanju. Tehnikom skaza Gogolj postiže taj efekat žive reči. Pored toga, on na taj način postaje blizak folklornom kontekstu pripovedanja. I zaista, junak ove priče kao da je narodni kazivač koji pripoveda priču koja se prenosi s kolena na koleno. On svoju priču govori kako bi objasnio konkretnu pojavu da na jednom parčetu zemlje ne uspeva nijedna sadnica.

Biljana Golić je u emisiji „Vodič kroz zvezde — Proročanstva: od mita do rituala”, koju možete pogledati na našem Jutjub kanalu, govorila o tome zbog čega ljudi imaju potrebu za mitskim objašnjenjima stvarnosti. Ona pominje da postoji težnja da objasnimo deo stvarnosti koji nam nije dato da razumemo. Ova praiskonska potreba je motivacija naratora Gogoljeve pripovetke da ispriča priču o začaranom mestu na kom njegov deda iz neobjašnjivih razloga nije mogao da pleše kazačok. Đavolji uticaj je razlog svih nezgoda i tu uočavamo kako se sujeverje, karakteristično za pagansku sliku sveta, meša sa hrišćanskim elementima u ovoj pripoveci.

Na kraju bih dodala malu zanimljivu činjenicu o svom čitanju „Začaranog mesta” — pripovetku sam čitala naglas drugoj osobi i to je izazvalo mnogo smeha. To je zato što su Gogoljeve priče već na nivou samog zvučanja vrlo zabavne, njegovi likovi vode izokrenute, groteskne dijaloge koji su katkad na granici apsurdnog i fantastičnog. Njegov đavo nije samo sablasna utvara. Nakon što probudi jezovito osećanje u vama svojim odudaranjem od sveta ljudskog, raspršiće se u banalnosti svakodnevnice. Počeće da njuška oko skupog burmuta, jer ni on ne može da odoli đavolski dobrom duvanu, a potom će kinuti, jer nije pošteđen od ljudskih slabosti. Slično će biti prikazani i oni koji se susretnu sa ovom utvarom. Osećaće iskreni strah koji budi empatiju u čitaocu, a potom će se i sami svojom karikaturalnošću odvojiti od realnog, staviti na sebe Gogoljeve maske, u isto vreme smešne i strašne, fantastične i realne, pa će čitaočevu empatiju zameniti smeh.

Revizor bez revizora

Na kraju ćemo se podsetiti svima poznate drame „Revizor”. Za razliku od pripovedaka, ona je tipološki bliža realizmu nego romantizmu. Ipak, to ne znači da ovde ne postoje elementi fantastike, Kako navodi Vladeta Janković, glavni lik komada, Hlestakov, bi se mogao shvatiti kao fantom, iluzija i san koji izlaze iz nečiste savesti gradonačelnika i drugih činovnika u gradu. Kao u „Šinjelu”, ovde postoji strah potčinjenih lica pred nosiocima titule i to Gogolj satirički obrađuje. Elementi nestvarnog u ovoj komediji ogledaju se u hiperboličnom, karikaturalnom slikanju lica, naročito na kraju komedije, kada se ona pojavljuju u nemoj sceni i iskazuju kroz reakcije svedenie na mimiku. Ipak, Gogolj ne teži jednodimenzionalnoj karikaturi. Naprotiv, on je insistirao da glumci koji igraju u „Revizoru” moraju glumiti realistički, bez preterivanja, sa velikom verom u svaku izgovorenu reč. Na taj način njegova drama postaje ozbiljna studija identiteta, a ne prazan kalambur.

Igo navodi u „Predgovoru Kromvelu” da je osnovno umetničko sredstvo moderne književnosti groteska, a da je u tom širokom periodu posebno istaknut književni rod drama. On napominje da je groteska u tesnoj vezi sa načelom istine, jer u sebi sažima sve suprotnosti koje čine život. Gogolj je pisac koji je uspeo u onome o čemu Igo piše. To je učinio kroz kreiranje karaktera koji su nosioci univerzalnih ljudskih slabosti i nemira. Oni nisu doslovno preslikani iz sveta svakodnevnog u svet imaginarnog, već su stilizovani, oformljeni tako da upečatljivije iskazuju čoveka nego što bi to mogao neki egzaktni i analitički prikaz. Gogoljeva fantastika nas ne odvaja od stvarnosti, kroz nju stvarnost vidimo golu, a prekrivenu maskama, oštru, a umrljanu mnoštvom boja, istovremeno tragičnu, uzvišenu, a smešnu i banalnu, baš onakvu kakvu ljudsko iskustvo obuhvata.

Ako vas zanima koje sam izvore koristila dok sam pisala ovaj tekst, evo napomene za vas:

Boris Ejhenbaum, Kako je napravljen Gogoljev Šinjel?

Vladeta Janković, O značenju i značaju Gogoljevog „Revizora”

Volfgang Kajzer, Groteskno u slikarstvu i pesništvu

Odlomak iz pisma koje je autor ubrzo posle premijere „Revizora” napisao jednom književniku

I, na kraju, moram istaći da sam slušala predavanja prof. Tanje Popović i prof. Snežane Kalinić na Filološkom fakultetu. One su mi približile Gogolja i zainteresovale me za dalje istraživanje. To je vrednije od bilo kakve literature.

Ivana Živković