Blog

LEGENDA O GALAKTIČKIM HEROJIMA: ANALIZA EPIZODA 21-26

Posted on by Pavle Horvat

Epizode 21-26 prodstavljaju kraj prve od četiri sezone Legende o galaktičkim herojima – i to kakav kraj! Ratovi, spletke, twistovi i smrti dostojna su kulminacija svega što se polako kuhalo prvih dvadesetak epizoda. Revolucije su došle i prošle, puno likova je mrtvo, državni sustavi su promijenjeni – i sada, kada je oluja barem privremeno prošla, na preživjelim likovima je da se snalaze kako znaju i umiju. Poželjeli bismo im sreću, ali LOGH nas je dosad već i predobro naučio da nije serija u kojoj sreća dolazi sama od sebe.

Možemo krenuti od Alijanse, koja je u ovih nekoliko epizoda doživjela konačni slom vojnog puča i ponovnu uspostavu slobode i demokracije – tih svetih gralova na čijim je principima i zasnovana. Alijansini političari već su puno i previše puta pokazani kao fundamentalno pokvareni, lažljivi, licemjerni i bešćutni oportunisti koji ni pet posto ne šljive dobrobit države – i sigurno nisam jedini kojem su se zgadili do te mjere da sam priželjkivao bilo kakvu promjenu, bilo kakav novi režim, samo da oni izgube vlast. Pa, novi režim je došao – i pokazalo se da nije nimalo bolji, dapače. Dok su protekle epizode dobro izribale arhetip lažljivog političara, sada su na red došli generali.

Na prvu ruku, oni su se doista i činili kao osvježenje. Nasuprot napadno gadljivim političarima koji ne vjeruju ni u što osim u vlastiti status i privilegije, vojnike koji su preuzeli vlast zaista su i krasile određene hvalevrijedne osobine: hrabrost, požrtvovnost, iskreni (iako krivo usmjereni) patriotizam i spremnost služenja višem cilju. Nažalost, ništa od toga nije ih učinilo boljim vladarima. Kao i sve druge, glave su im došle vlastite mane – krutost i vjerovanje u silu kao jedini mehanizam promjene. Pretpostavljam da je to bilo i za očekivati: ljudi čija se cijela karijera sastoji od borbe protiv neprijatelja u velikoj su opasnosti da na sve i svakoga gledaju baš tako – kao na neprijatelja kojeg treba silom slomiti. Čak i na miroljubive prosvjednike protiv njihove vlasti. Kako su se uspeli, tako su na kraju i pali: vladali su silom i svrgnuti su silom. Sic semper tyrannis.

U biti, podrobniji pogled otkriva nam kako generali failaju ne samo kao vođe, već i kao ljudi i to po njihovim vlastitim standardima. Iako su im puna usta vojničke časti i hrabrosti, njihov se plan bitke sastojao od slanja lažnog izaslanika koji će pokušati pridobiti povjerenje protivničkog generala i zatim ga ubiti iz zasjede. Ne znam za vas, ali meni ovo ne zvuči odviše časno ni po kakvom vojničkom kodeksu. Ovdje nije riječ samo o etici ratovanja – njihova nemogućnost da smisle išta pametnije od ovakvog petparačkog plana (zar su zaista mislili da će Yang nasjesti?) dovodi u pitanje i njihovu sposobnost kao vojskovođa.

Paralelno s Alijansom, Carstvo je također prošlo kroz građanski rat i smjenu režima. No za razliku od Alijanse u kojoj se svrgavanjem vojnte hunte sve vratilo na staro, ono je zaista i doživjelo korjenitu revoluciju. Propast plemića i feudalnog sustava kojeg su predstavljali postavlja temelje za dalje suštinske promjene koje će Carstvo doživjeti pod Reinhardovom vlašću. Tematski gledano, glavni antagonisti naših junaka kroz prvu sezonu upravo su Truniht (za Yanga) i Braunschweig (za Reinharda). Svaki u njih u sebi doslovno utjelovljuje svu trulost i pokvarenost sustava protiv koje se oni bore. Stoga je znakovito uočiti kako anti-Reinhard sezonu završava u mrtvačkom sanduku, dok je anti-Yang opet na visokoj poziciji moći. Kad se sve zbroji i oduzme, ovo predstavlja veliku prednost za Carstvo.

Najviše prostora od likova dobili su Oberstein i Kircheis, kao i razvoj njihovih odnosa s Reinhardom. U jednu ruku njih su dvojica sušte suprotnosti, poput  malog anđela i vraga koji sjede na Reinhardovim ramenima i šapuću mu savjete. Kircheis je veliki idealist, dok je Oberstein oličenje makjavlističkog cinika. Prvi je otvoren i iskren, dok je drugi zakulisni spletkaroš. Prvi je drag i topao, drugi šutljiv i prepreden. No uza sve to, dijele i izneneđujuće mnogo sličnosti: obojica su recimo vrlo sposobni i odani Reinhardu. Nijedan mu se ne oklijeva proturiječiti mu u lice – možda jedina dva lika u cijelom Carstvu za koje se to može reći. Obojica su poptuno lišeni ikakvih ambicija osim nesebičnog služenja Reinhardu. I jedan i drugi bili su spremni čak i žrtvovati život za njega – da Kircheis nije na vrijeme zaustavio ubojicu Ansbacha, Oberstein bi bio taj koji bi poginuo. Što se osobina tiče, njih dvojice dijele mnogo više nego što bi ijedan od njih htio priznati.

Lik Paula von Obersteina mi je posebno zanimljiv s jednog aspekta. Većina bi mu drugih serija, suočena s likom poput njegovog, dala neku ključnu manu kako bi opravdala odbojnost koju kao gledatelji osjećamo prema njemu. Prikazala bi ga kako, recimo, u tajnosti spletkari protiv Reinharda. Moguće je da bio bio kukavica. Ili nesposoban, možda i korumpiran. A i u slučaju da je pošten, bio bi prikazan kao neučinkovit makjavelist čiji bi se pragmatični savjeti uvijek pokazali pogrešnima. LOGH ne radi ništa od toga, pokazajući Obersteina kao iskreno lojalnog, izrazito izravnog i hrabrog savjetnika čiji oportunistički savjeti u pravilu (iako ne i uvijek) donose rezultate. To nas kao gledatelje prisiljava da se suočimo s neugodnom spoznajom da nema objektivnih razloga za prezir prema Obersteinu, osim subjektivnog osjećaja antipatije koju izaziva.

Kircheis je, pak, posve druga priča. Veoma sposoban, plemenit i odan, on je možda i lik koji u sebi najviše manifestira sve tradicionalne vrline koje heroji obično imaju. Skoro pa nagonski navijamo za njega, i rijetki su gledatelji koje njegova iznenadna smrt nije potresla. Ostali likovi unutar serije dijele to mišljenje. Želite li iz nekog čudnog razloga postati kronični alkoholičar, dovoljno je da popijete jednu čašu svaki put kad netko od likova nostalgično izjavi „If only Kircheis was here…“ u daljnjem toku serije.

Pala mi je na pamet ideja da svaki od glavnih Reinhardovih pristaša u sebi utjelovljuje neku osobinu koju dobra država mora imati. Oberstein predstavlja lukavi pragmatizam, Reuental ambiciju, Mittermeyer poštenje itd. Tako Kircheis, naravno, simbolizira iskrenu plemenitost i ideale na kojima svako dobro društvo mora biti zasnovano. Stoga nije ni čudo da je njegova smrt nastupila upravo nakon Reinhardove, budimo blagi i recimo moralno vrlo dvojbene odluke da žrtvuje stanovnike planeta Westerlanda. Serija nije samo ubila Kircheisa, već skupa s njim i nadu da će Reinhardova nova država ikada do kraja biti nevina i čista od grijeha.

Zanimljivo je promotriti kako je Kircheisova smrt utjecala i kako će u budućnosti utjecati na Reinharda. Zasad ne sluti na dobro – njegova svirepa naredba kojom je članove Lichtenladeove obitelji osudio na izgon ili smrt jedna je od vrlo rijetkih suštinski nemoralnih akcija koje je Reinhard počinio u čitavoj seriji. S aspekta Reinhardovog razvoja kao lika ostaje za vidjeti u kojem će ga smjeru prijateljeva smrt odvesti: možda će ga potaknuti da se drži plemenitih ideala koje je Kircheis predstavljao, a možda će ga i pretvoriti u ogorčenog tiranina. U ovom trenutku još nismo sigurni. S aspekta njegovog odnosa prema drugim likovima stvari se također kompliciraju. Kircheisova smrt sili Reinharda da počinje razvijati odnose – ujedno i poslovne i osobne – s ostalim likovima oko njega: recimo Hildom, Mittermeyerom ili Reuentalom.

Što još vrijedi primjetiti? Možda da ove epizode sadrže dvije od rijetkih rupa u radnji inače briljantno pisane serije. Kao prvo, Merkatzova odluka da se pridruži Alijansi izgleda vrlo nategnuto i nelogično. I kao drugo, činjenica da je Reinhardov najbolji prijatelj morao proći inspekciju i predati svoje oružje prije audijencije, dok je neprijateljski vojnik uspio prošvercati ne jedno, već dva oružja (laserski prsten i pazite sad… mini-bazuku) također djeluje kao trenutak gdje su scenaristi silom htjeli odvući radnju u nekom smjeru, a nisu se mogli sjetiti nijednog logičnog načina kako da to izvedu.

Hilda, nadalje, je jedna od rijetkih dovoljno širokih osoba da na krvavi građanski rat ne gleda isključivo negativno, već kao sredstvo koje će donijeti nužne promjene i revitalizaciju umirućeg Carstva – stoga se i osjeća zahvalnom kako živi u „zanimljivim vremenima“. A Lichenlade… Lichtenlade je prepredena stara lasica za koju nemam nikakve sumnje da je zaista i spletkario protiv Reinharda, no što se tiče Kircheisove smrti – tu je posve nevin. Vjerojatno mu je Oberstein smjestio znajući da će kad-tad doći do sukoba između Lichtenladea i Reinharda, te stoga odlučio pospješiti proces. E da, i 25.-a epizoda definitivno je jedna od najboljih u cijeloj seriji.

Toliko za sada. Kakve li će promjene Reinhard uvesti u Carstvo? Na koje će načine Truniht i ekipa nastaviti mrcvariti već ionaku izmučenu Alijansu i kako će Yang to podnijeti? To su pitanja za sljedeće epizode. Do čitanja.

 

Nešto zlo nam se privlači

Posted on by Lazar Vuković

Pozdrav, razrede. Drago mi je što se pripremate za specijalnu noć i da već razmišljate kako ćete provesti taj praznik. Neki će sa svojim lepšim i jačim polovinama gledati maraton filmova prigodan toj noći uz crno vino i odgovarajući stajling, drugi će čitati priče Edgara Alana Poa i ostalih gotskih pisaca pošto nas je korona omela da tradicionalno odemo na neku žurku u gradu i provedemo se. Što se mene tiče, za naš drugi čas, osmišljen u duhu ovog praznika, spremio sam vam jedan klasik koji je skoro doživeo ponovno izdanje na našem tržištu, a čiji pisac vam je dobro poznat.

Verujem da vam je svima poznato ime Reja Bredberija (Ray Bradbury) i da ste čuli za mnoga dela koja nam je ostavio iza sebe. Svoj literalni zanat je počeo da peče u vreme pre i posle Drugog svetskog rata. U pričama (za koje se nagađa da ih je napisao preko 500) se nije oslanjao na nauku već na ljudske reakcije i zaplet što nije bilo po volji tadašnjim kritičarima. To ga je nateralo da se okrene horor žanru u kom se vešto snalazio i vrlo brzo je postao velikan žanra, uprkos tome što je mešavinom fantastike i horora iritirao žanrovske čistunce.

U godinama koje su bile pred njim je napisao svoja najpoznatija dela od kojih vredi izdvojiti Marsovske hronike (The Martian Chronicles), jednu interesantnu ideju o kolonizaciji Marsa, zbirku priča Tetovirani čovek (The Illustrated Man) u kojoj se nalaze neke antologijske priče (biće predmet nekog od naših budućih predavanja), svoj magnum opus Farenhajt 451 (Fahrenheit 451), antiutopiju o društvu u kom su knjige zabranjene radi jednakosti, a masa se podvrgava rijaliti programima i drogama kako bi se uništila individualnost, nostalgičan roman o odrastanju Maslačkovo vino (Dandelion Wine) i horor roman Nešto zlo nam se prikrada (Something Wicked This Way Comes) koji je tema našeg današnjeg predavanja.

Sad, zamislite gradić u bespućima Amerike koji živi svojim rutinskim životom. Stanovnici se međusobno poznaju, svako o svakome sve zna, omiljene gradske teme su ko se sa kime viđa i ogovaranje drugih. Ta kolotečina ubrzo biva narušena dolaskom putujućeg karavana predvođenih misterioznim gospodinom Darkom koji stanovnicima obećava ispunjavanje njihovih najdubljih želja. No, dvojica dečaka, najboljih drugova, ubrzo otkrivaju pravu istinu o karnevalu i njihovom vođi pa se zajedno sa ocem jednog od njih udružuju kako bi pobedili zlo koje je došlo u njihov grad.

Na prvi pogled, zaplet vam deluje poznato, ali imajući u vidu kada je roman objavljen (svetlost dana je ugledao 1962. godine) ovo je delo koje je uticalo na brojne buduće romane i autore koje ću kasnije pomenuti. U sledećim pasusima ću navesti važnost ovog klasika.

Šta je tema ovog romana? Naizgled deluje kao klasična alegorija o borbi između dobra i zla. Na jednoj strani imamo dečake i oca koji predstavljaju moral i dobrotu, a na drugoj misterioznog gospodina Darka i njegove nakaze koji predstavljaju suprotnost svemu onome što predstavljaju naši junaci. Ovde u borbi protiv zla naši junaci nemaju kao oružje parapsihološke i super fizičke moći već običnu čistotu srca i dobrotu.

Druga tematika je rano odrastanje. Dečaci su, suočeni sa užasima, primorani da ranije pređu iz detinjstva u odraslo doba. Otac koji im pomaže je, uprkos tome što je u srednjim godinama, srcem na njihovom nivou, ali i on ima strah od preuzimanja odgovornosti pošto je dobio sina u kasnim tridesetim godinama.

Nadovezao bih se na poslednju rečenicu u prethodnom pasusu. Jedna od tema ovog besmrtnog dela je i suočavanje sa našim strahovima. Kao što se gorepomenuti otac plaši odrastanja tako i svi stanovnici grada imaju svoje strahove kojima se Karneval hrani i iz kojih crpi energiju.

Kolika je važnost ovog besmrtnog dela svedoče i brojni uticaji koje je izvršilo na autore koje volimo da čitamo, poput Nila Gejmena i Stivena Kinga. Gejmen je u Američkim Bogovima dao veliki broj referenci na ovo delo, dok se toga nije libio ni King u svom najpoznatijem delu To i u Zamci za snove, prikazujući obične ljude u borbi sa prastarim zlom. I u svojoj knjizi Dance Macabre se osvrnuo na ovaj roman kao knjigu koja je uticala na njegovo stvaralaštvo. Još jedan od brojnih pisaca na koga je ova knjiga uticala je i R.L. Stajn koji je izjavio da je upravo Nešto nam se zlo prikrada njegova omiljena knjiga i koji je hvalio Bredberija.

Ova knjiga je doživela brojne adaptacije od kojih je svakako najpoznatija filmska iz 1983. godine na kojoj je i sam Bredberi radio i za koju je smatrao da je jedna od najboljih adaptacija nekog njegovog dela.

Pred domaćom publikom je doživela dva izdanja. Prvo 1990. godine u okviru edicije Znak Sagite kao 20 knjiga po redu u odličnom prevodu Zorana Jakšića dok nas je drugim izdanjem počastio izdavač McMilan 2016. godine pred Beogradski sajam knjiga.

Ovime smo završili naš ciklus oktobarskih predavanja. Nadam se da ste uživali u ovom karakterističnom dvočasu, kao i na prošlim predavanjima. Meni ostaje da vam pripremim jedan klasik kojim ćemo otvoriti kišni novembar.

Šekspirovski metaduh u tekstu Terija Pračeta

Posted on by Kristina Kecman

Malo je onih koji danas nisu čuli za Terija Pračeta, a još manje onih koji nemaju pojma ko je Vilijam Šekspir, tzv. Veliki Bard (mada se iz nekog razloga uvek nađe neko, možda je to ona neminovna i sigurna „šansa“, od jedan prema milion, o kojoj govori Pračet). I verovatno se možete pitati zašto bi se povukla komparacija između humorističkog tvorca Disksveta i najvećeg elizabetanskog dramaturga, a odgovor je – zašto ne? Vidite, ne mora se terati mak na konac kako bi se uspostavio paralelizam između Pračeta i Šekspira, niti ćemo ovde mikroskopski porediti poetske odlike između dva stvaraoca koje jednog od drugog dele vreme, prostor, manir pisanja ili izraz. Nećemo čak ni pomenuti da Šeksipra i Pračeta pored svih tih razlika ipak spaja duboko poznavanje čovekove unutarnje osobenosti, sve gluposti i sve uzvišenosti, koju su uspešno prikazali kroz karakterizaciju mnogobrojnih likova, niti ćemo posredno ukazati na činjenicu da se oba pisca poigravaju hijazmima, da koriste igre reči kako bi demistifikovali poroke i pobudili vrlinu i katarzu u publici, a nećemo ni da se setimo kako su im sva ostvarenja prožeta snažnom simbolikom i maštovitošću koja definitivno nadzilazi epohalnu uslovljenost i pokazuje kako se istinski talenat ne može etiketirati. Niti ćemo se nakašljati tiho i upreti prstom u činjenicu da su obojica umetnika iz nekog razloga volela da nose čudne odevne dodatke – Bard onu njegovu smešnu renesansnu kapicu, a Pračet njegov omiljeni slameni šešir. Ni reči o tome, dakle, jer nije potrebno. Zapravo, dovoljno reći samo jedan jedini Pračetov naslov – Sestre po metli (u originalu Wyrd Sisters), i shvatiti gde leži metatekstualni čvor velikog Pračetovog dijaloga sa Bardom, o kojem ćemo ovde raspravljati.

 

Naime, Sestre po metli su Pračetov roman napisan 1988. godine, koji je jedan od prvih iz serijala o Disksvetu, a koji tematizuje „veštičiji kružok“ i govori o dogodovštinama tri vrlo sarkastične ali simpatične veštice – Bake Vedervaks, Nane Og i Margat Garlik. Ujedno, ovo je jedan od onih romana u kojima se Pračet prilično direktno poigrava metatekstualnim, pa čak i hipertekstualnim strategijama (poput nekog virtuoza iz stilske formacije postmodernizma, recimo Borhesa i njegovog Pjer Menara koji je „pisac“ Don Kihota), budući da u svoj tekst direktno unosi delove iz Bardovih poznatih tragedija, uvijajući u taj splet i citat, aluziju ili pastiš, što je upravo ona vrsta intertekstualne konekcije o kojoj je govorio Žanet. (Žanet, 1985).

Interesantno je da pored šekspirovskih Sestara po metli, u pračetovski metatekstualni opus spada i roman Erik (precrtani Faust, u kome se Pračet poziva na Getea)), što pokazuje kako metatekst i tehnika intertekstualnosti pomoću kojih se gradi specifični umetnički svet Diska imaju mnogo značajniju ulogu u Pračetovom stvaralaštvu nego što bi se na prvi pogled reklo. Drugim rečima, za one koji imaju imalo čitalačkog osećaja, ili trunku empatičkog prosvetljenja, ovi intertekstualni slojevi otkrivaju kako Pračet nije puki komičar, niti pisac koji epohalne književne uzore podvrgava čistoj parodiji, već je jedan od onih umetnika koji se zaklanjaju ironijom i humorom dok demaskiraju svu krhost (ali i snagu) ljudskih bića. Pračet u svoj roman prilično uspešno unosi elemente drame i time otvara mogućnost žanrovskog sinkretizma, koji se odražava i na karakterizaciju junka i poigravanje tragičkim elementima i aktancionim modelom, koje Pračet na specifičan način filtrira u humoristički karakter.

Dakle, tri veštice koje imaju sabat već na početku Pačetovog romana mogu da nas asociraju neopisivo na tri veštice-proročice iz Megbeta, koje prve usmeravaju glavnog junaka ka njegovoj sudbini i žeđi za Dankanovom krvlju, pa će čitalac na prvi pogled primetiti kako vojvoda Felmet liči na odraz samog Mekbeta (ali i da istovremeno ima osobine lejdi Mekbet (npr. opsesivno pranje ruku kako bi se sprala „imaginarna“ krv sa njih), što ga stavlja u zanimljivu poziciju), a lik krvoločne vojvotkinje, Felmetove žene na prvi pogled deluje kao preslikana lejdi Mekbet dok se magijski otkrivaju izgovarene čuvene reči pomoću kojih vojvotkinja stavlja bodež u muževljeve ruke:  „Uzmi ovaj bodež, mužu – za sečivo si udaljen od kraljevine“…. „Gle, tu je samo noć bez očiju. Uzmi bodež sad, kraljevinu uzmi sutra. Ubij ga, čoveče“. (Pračet, 2000: 269).

Više nego paralelizam na primeru likova, i sama struktura Sestara asocira na siže i fabulu koje srećemo kod Megbeta, što nije iznenađenje budući da je glavni motiv oba književna dela ubistvo kralja koje pokreće domino efekat tragedije/komedije. Pračet ovakav „tradicionalni“ dramski zaplet senči uvođenjem motiva proročanstva i aluzijom  na motiv šume koja dolazi da se sveti za počinjeni greh (direktno pozivanje na Šekspirov tekst), čime se još jednom ogleda tehnika pastiša i citata Šekspirove drame. Takođe, prilično lako se uočava i korelacija Pračetovog teksta sa Kraljem Lirom (to je npr. uvođenje lika „mudre lude“, što je aspolutno najpoznatiji šekspirovski trik, a kod Pračeta luda postaje kralj na kraju romana), Ričardom Trećim (ludilo zločinca kojeg izjeda savest).

Poseban saodnos Pračetov tekst ostvaruje sa Hamletom, što se najlakše uočava kroz analizu motiva duha koji zove sina na osvetu (Verens je pandan Hamletu starijem, dok je sam Tomdžon danaskom kraljerviću), zatim tu vezu ilustruje i složena metaigra hamletovske Klopke, tj. ideja pozorišta u pozorištu gde se otkriva istina o zataškanim zločinima, što se sjajno nadovezuje na ideju da Pračetov Tomdžon, „izgubljeni princ“ koji je i glavni rezoner ostaje glumac i odbija krunu – dakle, poput Hamleta i Tomdžon je onaj koji okleva, tj. pripoveda, a ne dela. Korelacijas dva teksta se vidi i u ideji zločinca – npr. Klaudija i vojvotkinje, koji se ne kaju istinski za svoje grehe jer uživaju u dobiti od njih, i koje neka viša pravda/volja uspeva da kazni. Pračet kroz pozivanje na šekspirovske motive i teme konstruiše vrlo originalne refleksije o najbitnijim i suštinskim pitanjima ljudske egzistencije, kao što su pitanje smisla, ljubavi, moći, pravde, umetnosti, smrti. U Pračetovom romanu vidimo kako su reči one koje istinski oblikuju istoriju i stvarnost, imaju moć da je fabrikuju, konstituišu, izmene, što se najbolje ogleda u onim scenama kada se opisuje magija pozornice (tzv. Glouba, ovaj Diska). Istovetni postupak je zastupljen u drami Bura, poslednjem Bardovom delu, gde se sažima lik Prospera-maga sa inkarnacijom umetnika, i gde se prikazuje čitav svet (taj vrli, novi) u vidu pozornice kroz  Bardov uzvik – „Mi smo građa koju čine snovi, i naš mali život snom je zaokružen“. (Šekspir, 1995).

 

Pračetov roman Sestre po metli dakle svakim ispisanim retkom govori Bardovim perom, ali u Pračetovoj knjizi niti je reč o parodiji, niti o pukom prepisivanju Šekspirove ideje, već sve metatekstualne spojnice i paralelizme ovaj pisac vrlo vešto uspeva da ukopi u humoristični izraz i tako stvori jedinstveni utisak prelamanja tragičkog i komičkog, uzvišenog i niskog, svečanog i lakrdijaškog, karnevalskog, groteksnog, filosofskog i metafizičkog.

 

Literatura:

Teri Pračet: Sestre po metli, Laguna, Beograd, 2000.

V. Šekspir: Sabrana dela, Zavod za udžbenike, Beograd, 1995.

Žerar Žanet: Figure, Vuk Karadžić, Beograd, 1985.

„Kolos sa Rodosa“ i buka u modi

Posted on by Kristijan Šarac

U neku ruku domaća fantastika je ekvivalent jednog od sedam svetskih čuda starog sveta. Osamdesetih godina prošlog veka fantastika kod nas je bila na vrhuncu i jedan zemljotres ju je prelomio baš kao i Kolosa sa Rodosa. No, činjenica je da smo istovetno kao i Grci sa Rodosa imali resurse i čvrste temelje na kojima se lako mogla uraditi obnova ili restauracija. Ali, nestalo je elana i idealizma, glavni akteri predstave su ‘odrasli’ i počeli gledati sebe, a ne krajnji cilj.

Propuštene šanse po običaju bivaju vrlo brzo kažnjene, Kolos je otišao na kamilama, a srpska fantastika je svoj put na margine književnih kuloara započela sa prvim altruistom koji je pomislio: „ja ovo mogu sam“ i otvorio sebi izdavačku kuću da se igra. Urušavanje je poput lavine, kada jednom krene nezaustavljivo se vodi inercijom, takoreći domino efektom. Nestale su sve organizacije i koalicije koje su ugled mukotrpno gradile godinama, otvorena su vrata paklu, otvorena su vrata novom svetu.

Taj svet donosi sa sobom novinu – dekadenciju buke, što si glasniji više si u pravu. Mudraci starog sveta ne samo da ne osuđuju ovaj fenomen već ga asimiluju i apsorbuju. Tako su se uklopili u trendove koje diktira nova moda. Biti vidljiv, glasan i ne obazirati se na leševe iza sebe. Cilj opravdava sredstvo. To jest, sredstva se ne biraju, lični uspeh je iznad svega. Delikt počinjen time ima dokaz: truplo u blatu sa idenfikacionom pločicom srpske fantastike.

Pokret buka u modi je u potpunosti svestan ograničenja svog talenta i znanja. Buka zaglušuje one slične njima, sindrom rulje. I to ne bilo kakve; više puta sam se uverio u to da je  rulja spremna na linč neistomišljenika. Da takvim ljudima dozvolimo aneksiju naše voljene fantastike? Preuzimanje bez da prstom mrdnemo, samo zato što su glasni? Neće da može dok sam ja na straži, a moja straža je počela!

Kažem no pasaran neznalicama, profiterima, egoistima, i svim nižim vrstama koje se usuđuju nazvati urednicima i piscima sa potpunom samosvešću šta su zapravo. Skorojevići i hohštapleri. Sveća je dogorela do prstiju, recimo bobu bob, a popu pop. Agresivnost napadačkog manevra više neće pomoći. Ovo je naša zemlja, makar i mrtva, nemamo kud i da hoćemo.

Rat baćo, rat! Dan kada kreće u boj ceo „narod“ moj, nema predaje nema povlačenja. Junaci, izbrisani smo sa svih mapa, samožrtvujemo se, otadžbina zove, fantastika zove. Vas nema više, ne brinite za živote, oni više ne postoje. Dosta je bilo, neću stati dok god ne pretvorim buku u modi u šekspirovsko mnogo buke ni oko čega. Neću stati dok ne restauriram Kolosa!

 

Kristijan Šarac

Lepo spavaj, Alison

Posted on by Redakcija

 

1.

 

„Džek, hoćeš li već jednom prestati da lupaš tom loptom.“ Udarila sam ljutito dlanom o zid. Sutrašnji test iz istorije zadavao mi je dovoljno muke i bez njegovog ometanja. Ne želim imati loše ocene kao on.

„Džek,“ vrisnula sam a onda bacila knjigu i pošla do njegove sobe. „Prest…“ zastala sam iznenađeno na pola reči. Soba je bila u mraku i tada sam se setila, otišao je kod prijatelja čim je mama javila da će kasniti s posla. Tata je bio na službenom putu. Bila sam sama.

Ponovo se začulo lupanje lopte o zid a sada ga je pratila i dečja brojalica. Pogledala sam kroz prozor na ulicu zalivenu kišom. Ni žive duše. Vratila sam se u svoju sobu, dohvatila udžbenik iz istorije a onda je neko pretrčao hodnikom. Strah je projurio kroz mene i zaustavio se u petama.

Plaho sam otvorila vrata i tada sam je ugledala. Mršava devojčica stajala je na samom kraju hodnika. Nije imala više od deset godina. Bila je obučena u crvenu haljinicu sa belim dugmencima a smeđa kosa bila joj je upletena u dve pletenice vezane crvenim mašnicama. U rukama je držala plavu loptu i gledala je negde iza mene.

„Šta radiš ovde? Ko si ti?“ pitala sam.

Nije odgovorila. Počela je ponovo da se igra loptom i pevuši staru dečju pesmicu.

Polako sam joj prišla. Delovala je tako stvarno a ipak je bilo nečeg čudnog u njoj. Ledeni žmarci su počeli da gmižu duž moje kičme. U trenu kad sam je trebala dodirnuti, iscerila je zube na mene poput pobesnele mačke a onda nestala kroz zid.

Otrčala sam natrag do svoje sobe, zaključala vrata, pokrila se ćebetom i čekala mamu.

 

2.

 

Draga Alison,

Mislim da sam Te najzad pronašla i nadam se da će i ovo pismo naći Tebe. Rekli su mi da hoće.

Nedostaješ mi. Ko bi pomislio da ćeš ostaviti ovoliku prazninu u meni. Svesna sam da je moja krivica što su Te oterali, ali bilo je već kasno zaustaviti ih. Znam da smo počele pogrešno. Ti si bila zbunjena i ljuta, a ja uplašena. Svaki put kad se setim našeg prvog susreta nasmejem se na samoj sebi i strahu koji sam tada osetila. Danima sam se plašila izaći u hodnik. Tada Te nisam poznavala i drago mi je što si mi pružila priliku da upoznam pravu Tebe. Onu pametnu i zabavnu Alison. Sećaš se kako si zadnji put uplašila Džeka? Moj veliki brat se upišao u krevetu od straha. Na žalost, to je bila ona sitnica koja je prevagnula i mama je pozvala onu ženu. Isto kao i Ti, mislila sam da je najobičniji šarlatan. Znam da su mnogi pokušavali da Te isteraju iz kuće, ali gospođa Tačela je na kraju uspela u tome.

Prodali smo kuću nakon Tvog odlaska. Roditelji, a posebno brat, trzali su se na svaki jači zvuk. Mislili su da si to Ti. Sada je kuća srušena i kažu da će tamo biti parking.

I ona kuća je srušena. Našla sam je kad sam otpočela novu potragu za Tobom. Prošle su godine a mene još uvek muči obećanje koje sam Ti dala. Tvoja želja je bila da konačno zaspiš i da ga više ne vidiš. Želim Ti pomoći u tome. Obećala sam to i mislim da sam najzad našla način kako da to napraviš. Neće biti teško. Trebaš biti samo malo zločesta i preplašiti ga. Znam da to možeš. I ne brini, nećeš ići sama. Bila si u pravu, nisi jedina. Našla sam i ostale. Sve sam vas pronašla i pomoći ću vam da najzad nađete svoj mir.

Razgovarala sam sa gospođom Tačelom, ona mi je savetovala da Te potražim kraj Tvog tela i da Ti napišem ovo pismo i ostavim ga kod nadgrobnog spomenika. Pozdravlja Te i nada se da se ne ljutiš na nju. Rekla mi je da se za svoj mir moraš sama izboriti a ja želim da Ti u tome pomognem. Kaže da sve što treba da uradim je da uzmem jedan grumen zemlje sa Tvog groba i da ćeš me na taj način pratiti. Nadam se da hoćeš.

Molim Te, nemoj da se plašiš. Veruj mi, on će se uplašiti Tebe. Plašiće se vas. Sve ću vas odvesti k njemu. Vreme je da plati za ono što vam je učinio.

Kad sve bude spremno, doći ću po Tebe.

Budi spremna.

Tvoja prijateljica

Tina

 

3.

 

Lagala bih kad bih rekla da me nije bilo strah. Gurnula sam ruke u džepove kaputa i ponovo proverila da li su tu. Napipala sam po tri mala paketića u svakom džepu. U desnom su bile grudvice zemlje pažljivo umotane u papirnate maramice koje sam uzela sa grobova Alison, Džoan i Mini, a u levom džepu sam sa sobom povela Monu, Elizabet i najmlađu od njih, Saru Džejn.

Koliko li sam samo laži izrekla, koliko ljudi prevarila, kako bih se našla u ovoj uzanoj zagušljivoj prostoriji. Sada, kada sam najzad sedela naspram isušenog starca, imala sam želju da pobegnem od njegovog bledunjavog pogleda.

Dohvatio je slušalicu i sačekao da i ja podignem onu s moje strane i upitao pomalo nezainteresovano, „vi ste novinar?“

„Ne, nisam,“ priznala sam. Samoj sebi sam zvučala plaho a onda sam osetila ledeno strujanje vazduha iza sebe i skupila svu svoju hrabrost. Morala sam, zbog njih.

Njegov pogled se sada izoštrio i zabio u mene. „Jedna ste od mojih obožavateljki?“ pretpostavio je pogrešno uz slabašan osmeh.

„Ne. Nisam ni jedna od njih,“ odgovorila sam gadljivo. Propali pijanista je možda kao mladić bio lep i harizmatičan, ali i pored toga, nisam shvatala žene koje su bile zaluđene ovim monstrumom.

„Šta hoćeš onda?“ procedio je.

„Ja ne želim ništa.“ Ustala sam i u staklu ugledala šest devojčica kako stoje iza mene držeći se za ruke. Razmenila sam pogled sa onom u crvenoj haljinici.

„Hvala,“ čula sam Alison pre nego što sam izašla.

 

4.

 

„Višestruki silovatelj i ubica, osuđen na doživotni zatvor, pronađen je mrtav u svojoj ćeliji,“ pročitala sam naslov u današnjim novinama.

Otvorila sam zgužvanu maramicu sa oznakom A i istresla zemlju natrag na njen grob. Zadenula sam isečak iz novina iza svežeg buketa belih rada i pogladila hladan kamen nadgrobnog spomenika.

„Lepo spavaj, Alison.“

 

Autor: Oktobar

Idila ili smrt?

Posted on by Kristijan Šarac

 

 

ŽANR: horor/triler

ORIGINALNI NAZIV: Lavennder

IZDAVAČ ZA REGION: Čarobna knjiga

AUTOR: Đakomo Beviklava

ZEMLJA: Italija

GODINA IZDAVANJA: 2020.
OCENA:

 

 

Treća knjiga u ediciji Riznica Boneli grande donosi horor. A svi znaju koliko volim horor, posebno onaj pomalo seksi. U stripu to dobija još jednu dimenziju, mislim na umetničku, baš imate pokvarenu maštu. Tema ove horor priče je ostrvo. Pusto ostrvo. A to i nije toliko nova priča.

Naime, iz cuga vam mogu navesti pet poznatih romana sa temom ostrva, pretežno omladinske i avanturističke literature: Robinzon Kruso, Ostrvo s blagom, Džeri sa ostrva, Ostrvo dana pređašnjeg, Ostrvo doktora Moroa. Ovi romani su učinili moje detinjstvo srećnijim, naravno Ekovo vanvremensko delo sam, čitao dosta kasnije, ali je tu jer je upečatljivo. Fascinacija ostrvskim avanturama je nekako prilično dečačka, valjda zato što oslobađa društvenih stega i vraća nas čistom divljem opstanku. Disanju punim plućima. Ni danas nisam siguran zašto je to tako. No, za sve dečake savet, otputujte na svoje ostrvo i uživajte. Možda za početak upravo i ovo pred vama.

Đakomo Beviklava, tvorac stripa A Panda Piace, koji je u početku objavljivan samo na blogu, a potom sakupljen i objavljen u dve knjige. Pored karijere ilustratora i stripadžije, bavi se glumom i pisanjem za pozorište, kao i pisanjem storibordova za filmove, marketingom, dizajniranjem majica, izradom igara za ajfon i ajped. Godine 2015. je dovršio svoj prvi strip-roman Il suono del mondo a memoria, koji je časopis Forbs svrstao među 10 najboljih objavljenih u SAD 2017. godine.

Mladi par stiže na pusto ostrvo, raj rezervisan samo za njih. Odmor od gradske vreve i tehnologije. Zvuči savršeno, pa makar je trebalo biti… Udaljenost od sveta ima mnogo mana, a najveća je da pomoći nema kada je potrebna. Užasi su samo vaši. To će upravo shvatiti i naši ljubavnici kada naslute da ostrvo nije toliko pusto koliko su im rekli u turističkoj agenciji. Strava vreba njih, ali i nas.

Dobar je ovo strip, ne sjajan, ali dobar. Dovoljno intrigirajuća priča i dovoljno strašna, sa razbacanim tragovima rešenja, i naravno pregršt scena obnažene junakinje da vam skrenu pažnju sa njih. Uz fantastičan kolor ovo bi bilo odlično, da nije te male sitnice zvane ego autora. Ne postoji nijedan drugi razlog za nabrajanje tragova koje je ostavio po priči, osim da nam kaže kako sam veliki i pametan, a vi mali i glupi. To je upravo ono što nijedna publika ne prašta, a pogotovo ne žanrovska. Mislim stvarno, da ne umemo prepoznati Petra Pana bez da nam se nacrta. Autor sedi, kec k’o vrata.

Ako zanemarimo ovaj popriličan eksces, delo će nas zabaviti, nije preterano filozofsko niti novo kako autor smatra, ali ga vredi imati kao primer kako umetnik ubija svoje čedo. Kad već čitam za vas, zašto da se ne nerviram i oduševljavam umesto vas? Nema razloga, u tome je čar, ma koliko stručni bili, na kraju emocije kritikuju. Nadam se da ću u sledećem stripu imati malo veći procenat oduševljenja, jer ga je ovde ubila poslednja stranica.

NaNoWriMo – Šta je to?

Posted on by Mira Satarić

Približava se novembar, vreme je sve lošije, a ionako smo prinuđeni da ove godine nekako suviše vremena provodimo kod kuće, pa možda ne bi bilo loše da gvirnemo u ovu zanimljivu opciju za autore.

NaNoWriMo – National Novel Writing Month odnosno Nacionalni mesec pisanja romana je internet projekat za podsticanje kreativnog pisanja koji se održava jednom godišnje – tokom novembra. Učesnici imaju na raspolaganju 30 dana – između 1. i 30. novembra – da pokušaju da napišu rukopis od 50.000 reči.

Projekat je pokrenuo Kris Beti u julu 1999. godine sa još 21 autorom da bi ga sledeće godine premestio za novembar „kako bi u potpunosti iskoristio odvratno vreme“. Do danas, u NaNoWriMo događaju učestvovalo je skoro 800.000 učesnika koji su završili 367.913 romana. NaNoWriMo je 2006. godine i zvanično registrovan kao neprofitno udruženje za podršku autorima a samo u 2019. godini, u njihovim programima učestvoalo je 455.000 autora iz 669 regiona.

Pa dobro, šta je onda tačno taj NaNoWriMo?

Ideja je – pisati. I samo pisati, što više, svakoga dana. Da biste ’osvojili’ NaNoWriMo, tokom novembra morate da napišete u proseku približno 1.667 reči dnevno (69 na sat, 1,2 u minuti), odnosno oko 5 strana, da biste postigli zadati cilj – rukopis od 50.000 reči. Ideja nije da 30.11. predate gotov roman, već je je cilj da vas zadati rokovi podstaknu na pisanje. Isto tako, ideja je da oni koji učestvuju, kao i neki profesionalni autori, pružaju jedni drugima podršku i podsticaj na forumima i u diskusijama. Nema naknade za učešće ali je potrebna registracija na NaNoWriMo sajtu.

Autori koji žele da učestvuju, nakon što se registruju mogu da naprave profil i postave informacije o svojim romanima, uključujući sinopsise i odlomke. Brojanje reči se proverava na sajtu, s tim što autori predaju kopiju svog romana za automatsko brojanje, koje sprovodi tako u potpunosti štiti poverljivost vašeg rukopisa (pomoću softvera, a mogu se kodirati ili drugačije zaštititi pre nego što se pošalju na verifikaciju, iako softver ne beleži nigde unos teksta. Npr. programi za pisanje poput yWriter-a imaju opciju da automatski šifruju tekst za NaNoWriMo. Dakle, moguće je verifikovati broj reči, a da niko osim vas nikada nije imao uvid u tekst ili pročitao vaš roman).

Lokalni lideri i regionalni forumi pomažu u povezivanju lokalnih pisaca i pružanju podrške i motivacije. Forumi su dostupni za registraciju i razmenu od oktobra do septembra naredne godine kada se arhiviraju i pripremaju za sledeći ciklus. Tu su i razni članci, alati, propratni događaji, ali i zanimljivi načini da pratite svoj napredak.

Pošto NaNoWriMo nije takmičenje, već se koristi da bi ljudi pisali i naterali sebe da pišu – pravila su postavljena prilično široko i jasna su svima:

1. Pisanje počinje: 1. novembra u 12:00 ujutru i završava se 30. novembra u 23:59:59 po lokalnom vremenu.

2. Niko ne sme započeti ranije, a izazov završava tačno 30 dana kasnije.

3. Romani moraju dostići najmanje 50 000 reči pre kraja novembra da bi pobedili. Pod ‘pobedili’, podrazumeva se da ste uspeli da za mesec dana proizvedete rukopis sa ovim brojem reči. To može biti kompletni roman ili samo prvih 50 000 reči.

4. Dozvoljeno je planiranje i opsežne beleške i priprema, ali nijedan materijal napisan pre datuma početka (1. novembra) ne može ući u telo romana. Sve reči moraju biti napisane tokom izazova.

5. Romani mogu biti na bilo koju temu, bilo kog žanra i na bilo kom jeziku. Dozvoljeno je sve, pa i fanfikcija; autori NaNoWriMoa kažu: „Ako verujete da pišete roman, i mi verujemo da vi pišete roman“.

Ne dodeljuju se zvanične nagrade za dužinu, kvalitet ili brzinu, pa su na sajtu dostupne samo dodeljene značke – svako ko dostigne granicu od 50.000 reči proglašava se pobednikom. Već od 20. novembra, otvara se opcija automatske verifikacije, pa učesnici mogu da pošalju svoj roman i dobiju sertifikat koji mogu sebi odštampati, ikonicu koju mogu da prikažu na svom profilu i da budu uvršteni u listu za tu godinu.

Ne preduzimaju se nikakve mere predostrožnosti da bi se sprečilo varanje budući da je jedina nagrada za pobedu u stvari gotov roman, odnosno draft romana. Od 2007. godine, CreateSpace  se pridružio projektu, a od 2011. godine, nudi pobednicima pet besplatnih primeraka njihovih rukopisa (mek povez). Pored CreateSpace-a, svake godine se javljaju sponzori koji nagrađuju pobednike i učesnike, uglavnom raznim popustima i simboličnim nagradama.

Kako vreme prolazi i raste broj učesnika, tako osim ovog jednomesečnog ’rada na romanu’, NaNoWrimo nudi i druge događaje i aktivnosti – Noć opasnog pisanja, Kamp NaNoWriMo, Program za mlade pisce i sl, ali i organizuje brojne druge programe i akcije u zajednici.

„Šta sada?“ 

Kako je cilj novembarskog pisanja da sami sebe naterate da pišete i da isporučite određeni broj reči u zadatom roku, januar i februar se smatraju „Šta sada?“ mesecima. Sadržaji tokom ova dva meseca, osmišljeni su da pomognu romanopiscima tokom naknadnih procesa uređivanja i revizije.

Da biste učestvovali, morate se obavezati da ćete izvršiti reviziju svojih romana, potpisivanjem NaNoWriMo ugovora, a zatim pohađate internet seminare sa savetima o sledećim koracima, imate mentore, razmenjujete iskustva s drugim autorima, i sl.

Od 2006. godine, gotovo 400 NaNoWriMo romana objavljeno je u tradicionalnim izdavačkim kućama (nama možda najpoznatiji „Voda za slonove“, Sare Gruen), a preko 200 romana je objavljeno u manjim tiražima ili je samoobjavljeno.

Iskustva?

Hm, moje iskustvo od pre neku godinu je, pa u najmanju ruku – zabavno. U početku je bilo lako ćemo, inspiracija je bila tu, želja je bila tu, a onda je negde na polovini počelo da bude naporno i stresno, da bi se na kraju ipak pretvorilo u zabavu i izazov. Zaključila sam da je potrebna ozbiljnija priprema (hej, uletela sam slučajno u to, usled viška vremena i u sred srede bolničkog lečenja), ali i da je za 5 do 6 strana koliko je potrebno da napišete svakog dana, obavezna određena disciplina. Što me je dovelo do toga da se uspešnom pisanju pristupa kao i svemu drugom u čemu želite biti uspešni – red, rad i disciplina. Talenat je samo olakšavajuća okolnost. Da, uspela sam da pokupim značkicu te prve godine, sledeće stigla do pola i posle nisam dalje učestvovala, mada priznajem da me vuče da se i ove godine upustim u avanturu, ako ništa drugo, onda zbog ’stvaranja navike’. A roman? – zabavno štivo, ali ipak neće iz podruma na svetlost dana ni uz sve revizije ovog sveta. XD

U svakom slučaju, ohrabrujem autore da se oprobaju, ako ništa drugo, zabave radi. A svaka zabava u kojoj nešto korisno naučite, nije protraćeno vreme. Testiranje sopstvenih granica je, takođe, zanimljivo iskustvo. Svakako tu je ono već pomenuto: novembar, loše vreme, moguć ponovni karantin… recimo da se izgovori za NaNoWriMo sami navode… Probajte, pa mi javite iskustva!

Ignyte Awards: nova žanrovska nagrada

Posted on by Redakcija

Na FIYAHCON-u su dodeljene prve Ignyte nagrade. Ustanovljene su nagrade u okviru više oblasti fantastike i doprinosa fantastici.. Nakon što je odbor FIYAHCON-a 2020 odabrao finaliste od već, javnost je glasala za svoje favorite.

– Gods of Jade and Shadow – Silvia Moreno-Garcia (Del Rey) (pobednica)
– The Dragon Republic – R.F. Kuang (Harper Voyager)
– Jade War – Fonda Lee (Orbit)
– Storm of Locusts – Rebecca Roanhorse (Saga Press)
– Kingdom of Copper – S. A. Chakraborty (Harper Voyager)

– We Hunt the Flame – Hafsah Faizal (FSG BYR) (pobednik)
– Pet – Akwaeke Emezi (Make Me a World/PRH Children’s Books)
– Everlasting Rose – Dhonielle Clayton (Freeform)
– Slay – Brittney Morris (Simon Pulse)
– War Girls – Tochi Onyebuchi (Razorbill)

– Tristan Strong Punches a Hole in the Sky – Kwame Mbalia (Disney Hyperion) (pobednik)
– Just South of Home – Karen Strong (S&S BYR)
– The Mystwick School of Musicraft – Jessica Khoury (Audible/HMH BYR)
– Other Words for Home – Jasmine Warga (Harper Collins)
– Sal and Gabi Break the Universe – Carlos Hernandez (Disney Hyperion)

– This is How You Lose the Time War – Max Gladstone & Amal El-Mohtar (Gallery/Saga Press) (pobednici)
– The Deep – Rivers Solomon, Daveed Diggs, William Hutson i Jonathan Snipes (Gallery/Saga Press)
– The Survival of Molly Southbourne – Tade Thompson (Tor/Forge (Tor.com))
– The Gurkha and the Lord of Tuesday – Saad Z. Hossain (Tor/Forge (Tor.com))
– The Haunting of Tram Car 015 – P. Djèlí Clark (Tor/Forge (Tor.com))

– Emergency Skin – N.K. Jemisin za Amazon Forward Collection (pobednica)
– While Dragons Claim the Sky – Jen Brown za FIYAH Literary Magazine
– Circus Girl, The Hunter, and Mirror Boy – JY Neon Yang za Tor.com
– The Archronology of Love – Caroline Yoachim za Lightspeed
– Omphalos – Ted Chiang za Exhalation: Stories

– A Brief Lesson in Native American Astronomy – Rebecca Roanhorse za Mythic Dream (pobednica)
– Ten Excerpts from an Annotated Bibliography on the Cannibal Women of Ratnabar Island – Nibedita Sen za Nightmare Magazine
– Dune Song – Suyi Davies Okungbowa za Apex Magazine
– And Now His Lordship is Laughing – Shiv Ramdas za Strange Horizons
– Canst Thou Draw Out the Leviathan – Christopher Caldwell za Uncanny Magazine

– A Conversation Between the Embalmed Heads of Lampião and Maria Bonita on Public Display at the Baiano State Forensic Institute, Circa Mid-20th Century – Woody Dismukes za Strange Horizons (pobednik)
– Heaven is Expensive – Ruben Reyes, Jr. za Strange Horizons
– Elegy for the Self as Villeneuve’s Beast – Brandon O’Brien za Uncanny Magazine
– Those Who Tell the Stories – Davian Aw za Strange Horizons
– Goddess in forced repose – Tamara Jerée za Uncanny Magazine

– Alex Brown – Tor.com (pobednik)
– Jesse – Bowties & Books
– Charles Payseur – Quick Sip Reviews
– Maria Haskins
– Liz Bourke

– LeVar Burton Reads – LeVar Burton (pobednik)
– PodCastle – Editors Jen R. Albert, Cherae Clark, Khaalidah Muhammad-Ali, Host + Assistant Editor Setsu Uzume, & Audio Producer Peter Adrian Behravesh
– Nightlight Podcast – Tonia Thompson
– Beneath Ceaseless Skies – Editor Scott H. Andrews
– Obsidian Podcast – sutvorci, producenti i scenaristi Adetola Abdulkadir & Safiyah Cheatam

– Grace P. Fong (pobednica)
– Geneva Bowers
– Nilah Magruder
– John Picacio
– Paul Lewin

– These Savage Shores – Ram V, Sumit Kumar, Vitorio Astone, Aditya Bidikar & Tim Daniel (pobednici)
– Blackbird Vol. 1 – Sam Humphries, Jen Bartel & Triona Farrell
– Excellence – Khary Randolph, Brandon Thomas, Emilio Lopez & Deron Bennett
– Coda – Simon Spurrier, Matías Bergara, Michael Doig, Jim Campbell & Colin Bell
– Bitter Root – David F Walker, Chuck Brown & Sanford Greene

– New Suns: Original Speculative Fiction by People of Color – urednik Nisi Shawl (Pobednik )
– The Mythic Dream – Editors Dominik Parisien & Navah Wolfe
– Broken Stars: Contemporary Chinese Fiction in Translation – urednik, prevoditelj Ken Liu
– This Place: 150 Years Retold – Kateri Akiwenzie-Damm, Sonny Assu, Brandon Mitchell, Rachel i Sean Qitsualik-Tinsley, David A. Robertson, Niigaanwewidam James Sinclair, Jen Storm, Richard Van Camp, Katherena Vermette, Chelsea Vowel | ilustracije: Tara Audibert, Kyle Charles, GMB Chomichuk, Natasha Donovan, Scott B. Henderson, Ryan Howe, Andrew Lodwick, Jen Storm | boja: Scott A. Ford, Donovan Yaciuk
– A People’s Future of the United States – Victor LaValle & John Joseph Adams

– Black Horror Rising – Tananarive Due (Uncanny Magazine) (pobednica)
– AfroSurrealism: The African Diaspora’s Surrealist Fiction – Rochelle Spencer (Routledge)
– The Dark Fantastic – Ebony Elizabeth Thomas (NYU Press)
– Our Opinions are Correct – Charlie Jane Anders & Analee Newitz
– Tongue-Tied: A Catalog of Losses – Layla Al-Bedawi (Fireside Fiction)

– LeVar Burton (pobednik)
– Tananarive Due
– Keidra Chaney
– Nisi Shawl
– Malon Edwards

– Strange Horizons – Gautam Bhatia, Vajra Chandrasekera, Joyce Chng, Kate Cowan, Tahlia Day, William Ellwood, Rebecca Evans, Ciro Faienza, Lila Garrott, Dan Hartland, Amanda Jean, Lulu Kadhim, Maureen Kincaid Speller, Catherine Krahe, Anaea Lay, Dante Luiz, Heather McDougal, AJ Odasso, Vanessa Rose Phin, Clark Seanor, Romie Stott, Aishwarya Subramanian, Fred G. Yost i SH tim (pobednik)
– Beth Phelan
– Mary Robinette Kowal
– Diana M. Pho
– Writing The Other – Nisi Shawl + K Tempest Bradford

Na (o)čaju sa Vodičem Darko Macan

Posted on by Ana Ubavić

Dobitnik nagrade SFERA četiri puta, Artefakta i dva puta nagrade Grigor Vitez. Dva puta nominovan za Elsner nagradu. Glavni urednik časopisa Q strip. Darko Macan je neko kome nije neophodno predstavljanje i ko je zadužio celokupnu fantastičnu scenu regiona i sveta svojim velikim opusom i spektrom različitih vrsta umetničkih dela. Velika nam je čast što smo ga ugostili Na čaju sa Vodičem.

 

Šta trenutno Macan čita?

 

Zamalo ste me povukli da počnem odgovarati u trećem licu i osramotim se. Dozvolite mi da se umjesto toga osramotim u prvom: čitam malo i sporo. Volim početi čitati knjigu, ali rijetko koja mi drži pažnju duže od nekoliko stranica. Kad autor odigra svoj početni gambit u većini slučajeva prilično jasno bude kamo je krenuo te kakvu knjigu čitam pa su autoru potrebne ili silna vještina ili vanzemaljska nepretencioznost da mi održe interes … No, da odgovorim pošteno, trenutačno su mi u spavaćoj, radnoj i dnevnoj sobi, kao i u kupaonici, otvorene sljedeće knjige u različitim stupnjevima dočitanosti: Sažeta istorija sedam ubistava Marlona Jamesa (vrlo vješto, ali zanima li me zaista?), psihoanaliza Donalda Trumpa od strane njegove nećakinje Mary (pomalo površna i osvetoljubiva, iako ona tvrdi da nije), Grafika Frane Para (napabirčena, ali zanimljiva), Drawing on the Right Side of the Brain Betty Edwards (bojim se da će najviše od svega biti autoreklama), peta knjiga Knausgårdove Moje borbe (primjer knjige za koju sam mislio da mi se neće svidjeti, ali), Vukodav Marije Semjonove (na svakoj stranici jednom poželim odustati, ali me neka rečenica zatim vrati), Book of Ghost Stories koju je uredio Roald Dahl (to mi je research, recimo), Jerusalem Alana Moorea (jer sam kompletist), Špiljska žena Harolda Kiawansa (užasno samodopadno, ali bila je jedna dobra misao o čitanju), Povratak Filipa Latinovicza Miroslava Krleže (jer me zanimalo što ću o knjizi misliti četrdeset godina poslije) i Solaris Stanislawa Lema (isti razlog kao kod Krleže, iako je možda prošla koja godina više). Na Kindlu je Merde Ralpha A. Lewina (autor zna mnogo, iako ne zna biti zabavan), a na slušalicama Blindsight Petera Wattsa. I stripovi, dakako, stripovi (zadnji dobar bio je Otac Frane Petruše) … Uza sve to, najčešće se umrtvljujem TV serijama i križaljkama – štono rekoh, sramota.

 

Kakve kriterijume jedno književno delo treba da ispuni da ga ocenite kao dobro?

 

Dobro je ono što je iz jedne duše iskrojeno. Kad autor zna što želi, makar približno, i kad usto zna kako to kani ostvariti, a pritom mu se posreći da putem nijednom ne zaluta, onda imamo valjanu knjigu. Dogodilo se i meni par puta, ne prečesto da se ne uobrazim. Nakon toga dolazi onaj drugi, složeniji problem da nije isto dobro svima dobro, da netko može napisati najbolju knjigu na svijetu a da meni, recimo, uslijed kilava raspoloženja ili drukčijih životnih iskustava, bude posve nezanimljiva. Najbolje knjige, mislim da bi se moglo dokazati, nikad nisu najprodavanije (premda najprodavanije uvijek misle da su najbolje) i valjda je dobro što je tako, inače bismo umrli od nirvane.

 

Koji su vaši uzori u pisanju?

 

Kad bih odgovorio „koji“ preveć lako bih čitateljima dao priliku da se svrstaju za ili protiv, pa bih radije razmislio „kakvi“. Pratimo li tekstove kakve sam pisao – literaturu za djecu, žanrovsku literaturu, scenarije za strip, popularizatorsku esejistiku – mislim kako smijem zaključiti da mi je iznad svega, i kad sam čitao i dok sam pisao, bitna bila čitljivost. Nisam protiv eksperimenta u literaturi dok on otvara vrata mogućega, ali ne volim se družiti s knjigom u kojoj je pirotehnička virtuoznost postala svrha samoj sebi, u kojoj se svaka rečenica cizelira tako da je nastavnici djeci čitaju na satovima lektire, u kojoj autor ne da čitatelju da ga smetne s uma. Iako sam se i sâm, neizostavno, mnogo puta ogriješio o te principe, nadam se da sam dovoljno često igrao fer prema likovima, čitatelju, mogućem suradniku i napaćenom nakladniku, kako bi mi se prijestupi mogli oprostiti.

 

Iza sebe imate mnoštvo romana, priča, stripova. Kako vam je uspelo da sve te vrste dela pomirite kod sebe i pišete jednako uspešno. Šta je ključno za to da neko napravi uspeh u tome a da ne izađe iz žanra?

 

Hvala vam što govorite o uspjehu. Osobno to rijetko činim, ali recimo da se uspjehom može smatrati što tridesetak godina preživljavam od svoga rada. Za to je, pak, ključna bila fleksibilnost. Kad je zgaslo jedno tržište, trebalo je tražiti drugo. Kad je za nekim proizvodom prestala potražnja, valjalo je znati vještine prilagoditi onome što se tražilo. Nikad, recimo, nisam mislio da će mi u nekim razdobljima života prevođenje biti primarni prihod, ali dogodilo se. Što bi bilo da sam se kruto držao monolitne vizije bjelokosnog zvanja spisateljskog? Vjerojatno bih bio veći umjetnik, i veći alkoholičar. Što se prvog dijela vašeg pitanja tiče, razlika nije tolika koliko mislite. Svaki tekst, pa i ovaj intervju, je pričanje priče i jedini zadatak onoga koji priča jest da sve od sebe dade da ne bude dosadan.

 

Šta vas inspiriše?

 

U inspiraciju vjeruju početnici, jer se njima događa. Onaj tko se pisanjem poželi baviti profesionalno ne može si priuštiti luksuz čekanja na od neba podareno nadahnuće već mora razviti pouzdane mehanizme stvaranja ideja. Razlika je, recimo, nalik onoj lovca i farmera: prvi je slobodan umrijeti od gladi, drugi od rutine. Kad profesionalac, pak, postane matori arbajter događa mu se da ima više ideja (jednom uključen, mehanizam se ne da isključiti) nego ih što ima vremena i volje (nadasve volje!) ostvariti. Zato radije sjedi u kafiću (virtualnom), gleda ideje kako prolaze i mašta o tome što bi im radio, da mu se radi.

 

Da li je teže pisati za decu ili za odrasle?

 

Postoje li odrasli ljudi? Šalim se, naravno da postoje, odrasli su oni među nama koji tuđe potrebe katkad pretpostave svojima. Pođemo li od te premise, međutim, pitanje je postoje li odrasli pisci s obzirom da je pisanje ultimativni egotrip, dijete koje se propelo na stolicu sred dnevnog boravka i zahtijeva da se sve oči upru u nj te da mu se svi dive. A postoje li odrasli čitatelji ili je čitanje zbog gušta, ako takvog ima, bijeg od odraslog života u mali prešani svijet slova gdje sve služi, opet i napokon, samo nama? Vratimo li se vašem pitanju, težina pisanja ne ovisi o publici nego o sumnjama koje si autor natovari na pleća. U čemu sam, ne sumnjajte, svjetski šampion.

 

Da li je jednom talentovanom piscu neophodan urednik? Šta je urednikova moć?

 

Svakom caru je potrebno dijete da mu kaže da je gol, stoga je blagoslov nađeš li čitateljicu koja će ti umjeti ukazati gdje si tekstom zabrazdio. Ne treba se, nažalost, nadati takvom uredniku. Po svemu što čujem, uslijed hiperprodukcije i globalnog svođenja proze na proizvod čiji život ne traje više od tjedan-dva, urednička uloga je ovih dana strogo prometnička: primi rukopis, proslijedi lektoru, vrati autoru, proslijedi dizajneru, proslijedi tiskari. Već pred nekoliko godina jedan mi je stripovski urednik rekao da je zadužen za osamdeset naslova godišnje i to ne sukcesivno nego simultano. Pod takvim uvjetima urednik ne može biti ni diktator, a kamoli kreativna podrška. U najboljem slučaju se može nadati da će pravi tekst objaviti pod pravim koricama. Moć najboljih urednika, kad ste me to već pitali, nalazi se u tome da se ta moć ne zloupotrijebi. Nisam siguran da mi je, u mojim uredničkim danima, to uvijek uspjelo.

 

Probili ste se u inostrani svet stripa u vreme kad interneta nije bilo. Je li to bilo teško?

 

“Sve je lako kad si mlad”, kaže pjesma, a lako je zato što malo znaš i malo imaš pa te em ništa ne plaši em ionako nemaš što izgubiti.  U to vrijeme, kad sam se „probio“, učinio sam to isključivo zato što mi se činilo da nemam izbora, ako se želim (a želio sam se) baviti stripom, ili pisanjem bilo kakve vrste, tako da se od toga može živjeti. S druge strane, baš zato što je bilo teško, bilo je puno lakše: poderana poštanska omotnica iz zaraćenih krajeva koja je, figurativno, još smrdjela po barutu, iskočila je iz mora sličnih i privukla uredničinu pažnju. U vrijeme interneta komunikacija je naizgled lakša, ali ako se svijet otvorio nama, otvorio se svima pa je i ono more iz kojeg treba iskočiti u međuvremenu postalo ocean, hladan, gladan i negostoljubiv. No, s treće strane, činjenica je da ne znam nikoga tko se žarko želio probiti u ovu ili onu kreativnu industriju, a da za to nije našao načina. Možda se poslije razočarao, ali žar čuda stvara.

 

Kako je sarađivati sa Igorom Kordejem i kakav je bio odjek kod publike kad se radi o stripu Maršal Bas?

 

Katkad kažem, samo napola u šali, da svaki moj scenarij ima tri razine detalja: onu osnovnu, onu ambiciozniju i, na kraju, stvari koje napišem kako bih sebe zabavljao. Ako crtač nacrta već prvu razinu, dobro je, strip se može čitati i čitatelj ne gubi ništa esencijalno, no ako se crtač zaigra drugom razinom, onda već počinjemo govoriti o stripovima koji se pamte. Treću razinu rijetko tko dosegne jer tu već govorimo o literarnoj gustoći detalja i aluzija kojoj možda u stripu i nije mjesto. No, Igor Kordej je poseban slučaj, možda jedini koji na ono malo prostora potrpa sve razine i doda četvrtu, jednu stvarnosnost, jedno uzemljenje koje moji scenariji sami po sebi nemaju. Pogledate li, recimo, fantastična bića kojima je napučio našu seriju Colt & Pepper, vidjet ćete da svako od njih dijeli stupanj realističnosti s ljudskim protagonistima. Njegova vila, premda sitna, nije papirnata Zvončica već putenost sama, njegove nemani bazde po usirenoj krvi, a njegova pretvorba čovjeka u krabu ni u jednom trenutku u ime spektakla ne obmanjuje čitatelja nemogućim … E sad, kako čitatelji, svi a posebice žanrovski, najradije kupuju snove, tako našega maršala voli otprilike svaki deseti čitatelj koji bi nas volio da slijepo kopiramo Blueberryja. No, mi si ne možemo pomoći pa i dalje pod šešir westerna trpamo vlastite istine, kako tematske tako i grafičke.

 

Sarađivali ste i sa Edvinom Biukovićem. Koja vam je najdraža uspomena vezana za njega?

 

Sjećam se kako je jednom, pred kraj života, došao do nas da bi poslao neki faks u Ameriku i ispričao nam vic o majmunu koji se igra skrivača na palubi Titanica. Njegovo lice kad stigne do poante, blesavo i razdragano lice kojim glumi tog majmuna, jedna mi je od najdražih uspomena. Eddy je to kakav je volio biti onkraj crtaćeg stola, za kojim nije znao za šalu.

 

Sa kim ste najviše voleli da sarađujete i imali najbolju sinergiju kao autor?

 

S ljudima s ovih prostora. Premda mi je, za karijeru i ego, značilo kad bi me upregnuli u projekt s nekim inozemcem, pogotovo ako je riječ bila o nekome koga bih zbilja cijenio, samo sam s ljudima rođenim u Jugoslaviji znao da se razumijemo čak i kad se ne slažemo. Pričem ne spominjem Jugoslaviju iz nostalgije ni iz provokacije nego kao specifičnu vremensko-prostornu odrednicu. Već s crtačima rođenim poslije raskola ne dijelim isti svijet: ja ne razumijem njihove snove, oni ne razumiju moju tugu.

 

Da li je regionalna fantastika u stanju da isprati kriterijume, koji su postavljeni još dok smo svi bili jedna država? Čini se da je domaća fantastika (u regionu) više bila čitana ranije.

 

Kao dio prošlosti o kojoj govorite, bojim se da ne dijelim vaše blistavo viđenje toga vremena. Domaća fantastika, pogotovo ona koja je javno nosila taj križ, nikad nije bila široko čitana – biljeg žanra pomaže u zaobilaženju onima koji ga ne vole barem dvostruko češće nego što privuče one što ga, kao, vole. Ako je fantastika bila čitanija, onda je to igra slučaja, činjenica da je naslova u ponudi bilo manje, da je manje ljudi s lakoćom čitalo strane jezike, ali uvijek je, koliko pamtim, bilo da su čitatelji radije čitali inozemnu (budimo pošteni: anglofonu) fantastiku od domaće, baš kao što su radije čitali romane nego priče, serije romana radije negoli pojedinačne, kao što su jedva dočekali da se sve snimi pa da se naporu čitanja više ne moraju ni izlagati. Tko je izdavao domaću znanstvenu fantastiku? Mahom ljudi koji su je i sami pisali, možda u pokušaju da se osjećaju manje sami. Tko diskutira o domaćoj fantastici? Ljudi koji je i sami pišu ili bi je željeli pisati. Tko je čita? Ni oni.

 

Koliko su entuzijasti neophodni svetu fantastike i u čemu se ogleda njihov doprinos?

 

Entuzijazam je pogana riječ. Zadnjih su je dvadeset godina kao štit koristili nakladnici ponikli iz čitateljskih redova tumačeći da se tim poslom bave iz ljubavi, pa neka im se ne zamjeri ako pritom nešto i zarade. U idućem koraku to je entuzijazam pretvorilo u zastavu hulja, baš kako se poslovično događa patriotizmu. No, zadržimo se u fandomu fantastike, rečenom fanfanu. Čovjek se dobro osjeća kad daje, kad radi za opće dobro, ali samo dok ne zaključi kako je jedini ili jedan od malobrojnih koji to doista čine. Tad mu se u glavi – i ne sumnjajte da opisujem sebe – počne stvarati predodžba da vrijedi više i zaslužuje više, makar poštovanje. Ne dogodi li se to, a neće se dogoditi jer je fandom za većinu polje igre, polje bježanja od ozbiljnosti, na mjestu entuzijazma ostat će samo gorčina za koju nitko doli mene samoga, objektivno, nije kriv, ali zbog koje se hvatam za blaster svaki put kad čujem tu kletu riječ na „e“.

 

Koliko ste bili produktivni tokom ove godine i očekuju li nas neki novi naslovi?

 

Bio sam produktivan točno onoliko koliko sam morao. Sustigao sam neke prevodilačke zaostatke, napisao šestoga Maršala Bassa i većinu drugog Colt & Peppera, završio scenarij Sive kronike, pogovorom popratio francusko izdanje Martine Mjesec, gubio vrijeme crtkajući na internetu i još više vremena na slanje prijedloga crtačima i izdavačima, a sad odgovaram vama umjesto da radim na dječjem romanu kojeg sam trebao predati prvog aprila prošle godine … Bit će novih naslova, vjerojatno. Na prvi april iduće.

 

 

Darko Macan, u Vrapču, 3. listopada 2020.

 

Nema Sajma, ali ima stranih knjiga, oktobar 2020.

Posted on by Nešo Popović

Hey you guys, što bi rekao Slot u jednom od najboljih dečijih filmova svih vremena. Ne znate film? Stvarno? Gunisi, pali li vam to lampice? Genijalan film, gledao sam ga sigurno dvadesetak puta…

Jeste li možda nakupovali knjige na ovom „Korona sajmu knjiga”, koji se održava po knjižarama i sajtovima izdavača? Nije baš da je isto kao kad idete po onom Sajmu, pipkate knjige, gurate se sa ljudima, sa svima pričate samo o knjigama, budu vam tu svi izdavači na jednom mestu, napunite kofere knjigama, pojedete pljesku…  Opet, sa druge strane i ta sumanuta gužva mi je često najviše smetala. Dobro, ne znam kako je bilo na Sajmu poseldnjih godina, pošto sam zatvoren u ovom podrumu. Pričaju mi šmekeri, da ima manje pljeksavica, a više selfija… Tja…

Inače, na današnji dan pre 79 godina je izolovan streptomcin. To je bila velika stvar za čovečanstvo… Da nam živi nauka i pronalazaštvo. Videćmo kako će se struka izboriti sa ovim, i budućim,  koronama…

No, da počnem sa nekim najavama inozemnih izdanja….

 

 

 

Carski vukovi – Mišel Sagara (The Emperor’s Wolves – Michelle Sagara)

Kažu da pre nego što pročitate ovu knjigu, treba da se prihvatite hronika Elantre, jer će vam sve biti mnogo jasnije.

Elantra je svet ispunjen brojnim različitim rasama, raznovrsnih karakteristika.

Carski vukovi su pre svega udarna carska ruka. Možda bi bilo bolje da ih nazovemo jednostavno – ubicama. Svaki vuk mora da prođe brojne testove. Jedni od najnezgodnijih Tha’alani, koji mogu da čitaju misli. Većini kandidata su čitači misli nepremostiva prepreka.

Severn Handres je odlučio da prođe sva iskušenja, iako mora pronaći način da sakrije svoje mračne i duboko sakrivene tajne.

 

 

Crno sunce – Rebeka Roanhors (Black Sun – Rebecca Roanhorse)

Nismo dugo čitali priče o starosedeocima Amerike, onima koji su naseljavali ta prostranstva pre dolaska Španaca i drugih Evropljana.

U svetom gradu Tovi, zimski solisticij je obično vreme za proslave. Međutim, ove godine, redak nebeski događaj je poremetio rutinu. Na Sunčevim sveštenicima je da svet ponovo dovedu u ravnotežu.

U međuvremenu, ka Tovi se zaputio brod kojim upravlja Ksijala. Njena pesma može da zaledi vodu, ali i da obavije ljudski um. Ksijala vodi jednog putnika, koji je predstavljen kao bezopasan. Serapio, slepi i uplašeni mladić, ne može nikako da predstavlja opasnost. Zar ne? Ali svi znamo da oni, koji su opisani kao bezopasni, najčešće se pretvore u teške psihopate.

 

 

 

 

Senke kratkih dana – Aleksander dan Vijalmson (Shadows of the Short Days – Alexander dan Vilhjálmsson)

Čudo je da nemamo više knjiga sa Islanda, jer kažu da je tamo skoro svaki stanovnik napisao svoju knjigu (mada ni mi ne zaostajemo mnogo)…

Revolucionari i pobunjenici nestaju u Devetci, tajnom zatvoru. Oni koje tamo odvuku, više se ne vraćaju. Maskirana policija obilazi ulice, mračna magija se krije u senkama, a nezamenljiva leteća tvrđava sve nadgleda sa visina.

Semundur, zavisnik i čarobnjak, izbačen je sa univerziteta. Takođe mu je zabranjeno da proučava magiju. Garun, otpadnički umetnik, očajnički želi društvo i učinio bi sve da ga stekne.

Obojica traže revoluciju na svoj način. Obojica žele moć. A zajedno, oni mogu zauvek da promene Rejkjavik.

Bolje oni nego Bjork…

 

 

Jedinstveni feniks – Yun Ha Li (Phoenix Extravagant by Yoon Ha Lee)

Gjen Vebi nisu ratnici. Oni samo žele da slikaju. Jednog dana su besposleni i očajni, a drugog su regrutovani od strane Ministarstva oklopa, da naslikaju mistične simbole na vojnim oklopima. Međutim, kada Vebi otkriju kriminalne razmere raznejske vlade, kao i užasavajuće poreklo magičnih pigmenata koje koriste za oslikavanje, shvataju da više ne mogu da ostanu izvan politike.

Jedino što mogu da urade je ukradu Arazija, moćnog zmaja ministarstva, i da pronađu najbolji način za borbu…

 

 

 

Za kraj, evo srećne/tužne vesti za sve. Vrlo je izvesno da je ovo moj poslednji tekst iz memljivog redakcijskog pordruma. Tri godine sam vam sa više ili manje uspeha predstavljao književne fantastičarske novitete. Eto, ili idem na bolje mesto ili ću nestati negde u mračnim i vlažnim redakcijskim lagumima. Ostajte mi zdravo…