Blog

Čitaonica, oktobar 2020.

Posted on by Nešo Popović

Gde ste drugari, tatatirci? Čitate li štogod ili ste se samo posvetili zezanju? Ili je došlo vreme da se radi i uči, pa nema mesta za čitanje? Treba uvek naći vremena za čitanje. Dobro, nama u podrumu je relativno lako da ćitamo (jer šta bismo drugo i radili?), ali to ne znači da treba da odustanete od čitanja. Situacija se popravlja ovog meseca i biće više najava nego prethodnog meseca.

 

Sestre po metli – Teri Pračet

Koliko mi je drago što se ponovo štampaju stari Pračetovi naslovi, toliko mi je žao što neće napisati ništa novo. Eh…  Dakle, veštice…  Jedan od najboljih Pračetovih serijala….

Veštice po svojoj prirodi nisu sklone društvenom organizovanju i svakako nemaju svoje vođe. Baka Vedervaks je bila najuvaženija među vođama koje nisu imale. Ali čak je i ona otkrila da uplitanje u kraljevsku politiku krije mnogo više zavrzlama nego što su to tvrdili određeni dramski pisci. Ali ponekad se nekoj situaciji ne može odoleti… Baka Vedervaks će se udružiti sa još dve veštice, Nanom Og i Magrat Garlik, da bi ovaj malo verovatan savez pokušao da spase princa i vrati ga na tron Lenkra.

Izdavač – Laguna

 

Toto nindža-mačka, i kraljevska kob – Dermot O’Liri

Možda ovo nij ebaš klasična knjiga fantastike, ali mnogo mi je simpatično. Slepa, nindža mačka. Ako ovo nije fantastika, onda ne znam šta jeste…

Toto nije obična čupava cica-maca. Ona je gotovo sasvim slepa, pravi je NINDžA, a noću ide u neverovatne avanture sa svojim nestašnim bratom Silverom.

Želite li da im se pridružite u njihovoj prvoj velikoj avantura? Opasna kraljevska kobra je pobegla iz zoološkog vrta i Toto će morati da upotrebi sve svoje moći da je ulovi i vrati…

Izdavač – Laguna

 

 

Oshajmski točak – Mark Lorens

Treći roman trilogije Rat crvene kraljice

Od spasavanja svoje porodice Snorija ver Snagasona dele svi užasi pakla. Džalan Kendet kroz iste strahote mora da prođe zbog Lokijevog ključa. Taj ključ otvara sve brave, sva vrata, pa možda i ona koja Džalana vode do sreće u svetu živih.

A on ne očekuje mnogo, samo da mu se vrati svom pređašnjem životu punom vina, žena i kocke. Sudbina ipak ima drugačiji plan za njega. Oshajmski se točak okreće sve brže i preti da zdrobi svet. Džalan i Snori se suočavaju sa brojnim opasnostima, od vojske Mrtvog Kralja do mnogih ogledala Gospe Plave. Šta god da činiš, pre ili kasnije, Oshajmski točak uvek te povuče unazad, izbor je da ga pobediš ili umreš.

„Duhoviti dijalozi su u ravnoteži sa zastrašujućom atmosferom Lorensovog mračnog, uznemirujućeg sveta. Oduševiće vas koliko su likovi detaljno opisani, bilo dobri ili zli.“ RT Book Reviews

Izdavač – Laguna

 

 

Zvezde su moje odredište – Alfred Bester

Guli Fojl, mašinista treće klase, neobrazovan, bez posebnih veština i zasluga, bez preporuka i bez ambicija. Ovaj sterotipni „obični čovek” na kraju je svog životnog puta. Jedini preživeli u napadu na brod Nomad, Fojl pluta u međuplanetarnom bezdanu u olupini broda. Ali, kad se spasilački brod Vorga ogluši o njegov poziv za pomoć i ostavi ga da pluta,

Fojl će se izmeniti iz korena. Opsednut žeđi za osvetom, Guli Fojl će izdržati osamljenost i bespuće svemira i naći način da se dočepa Zemlje kako bi našao vlasnika i posadu Vorge. Međutim, dok bude sprovodio u delo svoju ubistvenu osvetu, Fojl će nabasati na tajnu nezamislivih razmera…

Izdavač – Čarobna knjiga

 

Nezavršene priče – Dž. R. R. Tolkin

Dok čekamo da se pojave još neke Tolkinove knjige, red je da se podsetimo i ove knjige. Kristofer Tolkin. je sakupio, objedinio i uredio kao neku vrstu vodiča za one koji žele da steknu dublji i detaljniji uvid u nastanak Tolkinovog izmaštanog univerzuma. Ima tu dopisanih i dopričanih priča čitaocima poznatih iz Hobita i Gospodara prstenova, kao i onih iz Tolkinovih posthumno objavljenih dela Silmarilion i Deca Hurinova, ali i onih ranije nepoznatih koje zaokružuju i dopunjuju hroniku Srednjeg sveta…

Prevod je usklađen sa ostalim izdanjima publikuma.

Izdavać – Publik Praktikum

Univerzum u nevolji – Petra Rapaić, N. P. Shonery

Za kraj predstavljam jednu neobičnu knjigu. Dvoje pisaca je odlučilo da napišu zajednički roman. Rezultat je pred vama.

Univerzum je bio miran sve dok se nije pojavio Mirko Pladunjala, pisac čija knjiga može da izazove imploziju svemira. Univerzum ne sedi skrštenih ruku, šalje ne jedan, već dva tima, ne bi li sprečio pojavljivanje Mirkove knjige.

U bespoštednoj trci sa vremenom, agenti se suočavaju političkim, gastronomskim i korporacijskim smicalicama, a lični problemi i nedoumice im nikako nisu od pomoći.

Hoće li ostati dovoljno peska u satu?

Izdavači, pisci, kritičari, čitaoci, čuvajte se, posle Mirka više ništa neće biti isto.

Knjiga za sada može da se kupi isključivo naručivanjem preko autora, ali se očekuje da će uskoro biti i na knjižarskim policama.

Izdavač – PrintArt

Nadam se da su vam zanimljive nabrojane knjige. Imate li favorite?

Lektira s druge strane ogledala

Posted on by Elena Alexandra

Ovoga puta ćemo zaviriti u svet knjiga. Kako je prostor za ovaj tekst  ograničen, moraću da ispustim mnoštvo dela i da se fokusiram na najinteresantnije. Od „Kako da kakite na prvom sastanku“ do potpuno prazne knjige „Šta sve muškarci znaju o ženama“: lepeza raznovrsnosti je nepregledna.

Evo vam prvo malo zanimljivosti.

Titulu najmoćnije knjige sveta nosi „The Oracle“ (transkriptovana 2005) koju je preveo dr Markus Mandrak (ne znam da li je i Lotar učestvovao) a ilustrovao Simon Lavoe. A ko ju je pisao, nemamo pojma.  Navodno je svetska statistika da je samo 11% knjiga u žanru fantastike na godišnjem nivou otprilike. Najprodavanija knjiga je Biblija a za njom slede „Citati iz dela Mao Ce Tunga“ i „Hari Poter“. Najzlobnijom knjigom sveta se označava „Mein Kampf“ („Moja borba“, A. Hitler). Najstarija zapisana knjigu koju smo izbunarili je „Ep o Gilgamešu“  koja je skup Sumerskih pesama i priča (2100 p.n.e) a koju su kompletirali Vavilonci (12 vek p.n.e). Knjiga sa najviše strana je knjiga „Gordana“ (Marija Jurić Zagorka, 8.768 strana) a za njom slede dela Prusta, Šmita i Povela (od 1.000-3.000 stranica). Prust vodi sa „Prisećanja na stvari iz prošlosti“ sa 9.609.000 karaktera. Kompletan opus „Miss Marple“ Agate Kristi je najdeblja knjiga u komadu sa 4.032 stranice. Najmanja knjiga na svetu je „Maleni Tedi iz Turnip grada“ koja je uklesana na kristalnom silikonu (70-100 mikrometara, Simon Frejzer univerzitet u Kanadi). Najteža u masi je „Buda i Darma“. Najtežim žanrom za pisanje smatra se komedija, romantična komedija, istorijska drama, horor komedija, dramo komedija, biopik i sportska drama. Najskuplje prodata knjiga je „Kodeks Leicester“ što je fansy ime za dnevnik Leonarda da Vinčija (koštala je poslednjeg vlasnika 53,3 miliona dolara). Najstarije rukom pisane a sačuvane knjige su: „Gutenbergova Biblija“ (1450-1455), „Book of Kells“ (800.g), „St. Cuthbert Gospel“ (???), „Garima Gospels“ (330-650), „Nag Hammadi“ biblioteka (3-4. vek), „Codex Sinaiticus“ (Sinajska biblija, 330-360), „Pyrgi Gold Tablets“ (500 p.n.e), „Etruscan Gold Book“ (600 p.n.e). Ako je zaista postojao, Mojsije je najstariji pisac sa svojim delima: Postanak, Egzodus, Levitikus, knjige Brojeva, Deuteronomija (1.300 p.n.e). Najstarije a do danas preživele knjige u originalnom izdanju u celini: „Diamond Sutra“ (11. maj 868. god., Britanska bibilioteka), „Regula Sancti Benedicti“ (Pravilo svetog Benedikta, 8. vek), „Codex Parisino- Petropolitanus“ (7-8. vek), „St…“ (nema naslov i nema vremensku oznaku), „The pseudo- Apuleius herbarijum“ (6-7. vek), „Garima Gospeli“ (390-570), „Codex Sinaiticus“ (330-360) i opet „Nag Hamadi“ biblioteka (3-4. vek). Postoje knjige povezane u ljudsku kožu.

Sanskrit se vodi kao najstariji jezik, Sumeri kao najstariji zapisničari, anđeli su se služili enohijan (Enochian) jezikom navodno, Isus je govorio aramejskim sa galilejskim dijalektom  i, ma koliko bili različiti, sa pojavom pisma svi bismo nešto da pribeležimo. Tako danas dođosmo do najmlađeg jezika na svetu po nazivu Light Warlpiri u kome najstariji korisnik ima samo 35 godina. Što se nas tiče i ovde se upravo rađa jedan novi jezik pod nazivom  Interslavic a osmislio ga je vandredni prof. matematike na univerzitetu u Pragu, Vojtech Merunka uz pomoć holandskog lingviste Jana van Steenbergena. Cilj je da se osmisli jezik koji bi bez učenja i problema razumeli svi Sloveni. Ovo su stvarali 10 godina i ako vas interesuje ukucajte ovo na net,  jezik sa 37.000 reči iz 15 slovenskih jezika dostupan je svima. Pa, dobiše Sloveni svoj esperanto.

„The diving bell and the Butterfly“: Delo Džona Dominika Baubija nastalo je nakon što je ostao potpuno paralizovan. Zapravo samo levo oko mu je bilo u mogućnosti da trepće i on je ovu knjigu kompletnu „izdiktirao“ blinkajući stenografu koji bi mu svaki put nabrajao alfabet ispočetka za svaku reč i svako slovo te reči. Mislim da posle ovakve volje i želje  ne postoji izgovor koji bi neko mogao da ima, zašto ne piše to što je započeo.

„The Rotters club“: Džonatan Coe je ovde strpao najdužu rečenicu engleske literature od čak 13.955 reči (kakva radost za urednika).

„Skakavac“: Julije Kortazar ima uputstvo za čitanje njegove knjige od 155 poglavlja. Možete čitati samo prvih 56 a ostalo ostaviti ili čitati kako vam volja, na preskok bez reda i razuma.

„S“: Knjiga J.J Abramsa i Daga Dorsta je skup razglednica, fusnota i pribeleški dvoje studenata koji pokušavaju da čitajući „Tezejev brod“ odgonetnu autora.

„The familiar“: Mark Z. Danielevski koristi različite fontove i layout tehnike da naglasi stanja, osećanja i situacije.

„If on the winter’s night a treveler“: Italo Kalvino je stvorio knjigu koja je zapravo o vama dok je čitate a ustvari je knjiga o liku koji čita knjigu pa sve dobija dimenziju ogledala u ogledalu.

Biblija: Originalna biblija se navodno nalazi u Vatikanu i prestavlja pergamentnu knjigu (4. vek) poznatiju kao „Codex Vaticanus“. Nemojmo smesti s uma da se oko ove tematike vodi pravi mali naučni rat jer postoje neke nađene u Turskoj ali i spisi sa obale Crvenog mora.  Ove prve su navodno starije od one u Vatikanu a ovo drugo je set celog rukopisa sa umetnutih 12 strana originalno datiranog spisa za koji tvrde da je Hristov dnevnik. Predpostavka je da je ili neko prepisao to u više primeraka pa pocepao dnevnik na ravne časti kao potvrdu ili su tako probali da sačuvaju delo i potvrdu o njemu tokom progona. Rasprava će potrajati posebno zato što Vatikan slabo dozvoljava razgledanje po arhivama a nisu još prestali ni da se dure nakon pronađenog Judinog jevanđelja (koje su sakrili još 104). U njemu Juda kuka kako su apostoli izdali, kako Petar hoće crkvu i kako je rešio da se obesi od tuge kad je Isus navodno zaključio da jedino ako se samožrtvuje može da dokaže svoje verovanje. Ne bih da ulazim u tematiku ali ovo itekako bi promenilo stvar.  No, mi ne možemo istorijski da se dogovorimo ni oko Obilića i Brankovića a sad ćemo oko Jude. Sporno je i jevanđelje datiranjem prigodno koje pripada Mariji Magdaleni, navodno. I koja potvrđuje Judu. Spisi sa Tibeta i ugravirani tekst o boravku sina Kleoptare i Cezara tokom sedam godina egzila po imenu Isus Nazarećanin (sad sam vam ubrzala da ne davim) dovela je do novog koškanja. Iako se uklapa u onih sedam godina gde ne znamo gde je bio po Bibliji em njegovo „volite nekog i neka neko voli vas“ liči na budizam pomalo u raspravi preteže njegova navodna rečenica da on polaže pravo na oba carstva. Šteta što nije lično rekao i koja. Kad sam pročitala čitavu studiju da je Kleopatra (nije to ime nego titula i mnoge su se ovako zvale) bila poreklom sa ovih prostora bilo mi je previše… ali je zanimljivo pa bacite pogled. A sve su to, pogađate, zakukuljili različiti spisi. Kako god, najstariji deo Biblije koji odvajkada stoji tu bez cenzura  ili dopisivanja je svakako Ketuvim („Writings“) preuzet iz jevrejskog Tanakha i to je prva knjiga poezije u Starom zavetu hrišćanske Biblije. A koji je monah crtao „penis dudls“ karikature na marginama primeraka iz 13. veka ukrašene sa sve krasnopisom je već vanvremenska priča.

„Vojnićev rukopis“: Ova knjiga je dobrano unela pometnju, posebno zbog činjenice da je odgonetanje postalo javno uz popriličnu nagradu onome ko ga dešifruje. Ovaj rukopis (15. vek) podseća na katalog biljaka uglavnom. Pisan na potpuno nerazumljivom jeziku sadrži prikaze biljaka (preko 100 biljaka, moguće medicinskih ali i raznog neprepoznatljivog korenja), astronomskih i astroloških karti kao i veliki broj žena koje izgledaju kao da su u procesu kakve reprodukcije (s obzirom na poveće stomake i interakciju sa spoljašnjim cevkama i kapsulama). Knjiga je pripadala vladaru Rudolfu II od Nemačke (16. vek) a kad dopadne ruku antičkog trgovca knjigama Vilfreda Vojnića ostaje joj naziv koji danas koristimo (1912). Original se nalazi u Beinecke biblioteci na Jejlu ali svoju kopiju možete nabaviti preko Amazona. Dugo se nagađalo da je ovo delo engleskog filozofa Rodžera Bakona no istraživanja dr Montemura i njegovog tima koji su se služili kompjuterskom pretragom jezika predlažu Meksičko poreklo. Ovih 240 strana je i dalje misterija iako jedno n.n. lice tvrdi da je pronašao u brdima Turske starca koji poznaje ovaj jezik i da je on verovatno poslednji na svetu koji njime govori. Pa požurite, nagrada je velika.

„Codex Serafinus“: Ovih 360 strana je originalno štampano 1981. godine i prestavlja ilustrovanu enciklopediju (autor je i ilustrator). Italijanski umetnik Luiđi Serafini je želeo da ovekoveći osećaj dečaka koji prvi put vidi enciklopediju sa slikama a ne zna da čita. Na Oksfordu (2009) je objasnio da je reč o automatskom pisanju bez značenja njemu poznatom, samo osećaj koji ga vodi. Možete je kupiti preko neta pa prosudite sami a ilustracije su…pa…vrlo čudnovate u najmanju ruku.

„Codex Rohonk“: Nemamo pojma ko je ovo pisao (Mađarska, 16. vek, 448 strana), gde ju je originalno pisao i naravno o čemu uopšte govori ova knjiga jer je napisana na misterioznom alfabetu od 200 simbola. Ilustracije se kreću od prikaza vojnih obračuna do religioznih simbola (hrišćanstva, islama i hinduizma). Najzadržanije teorije porekla svode se na Indiju, Sumeriju ili drevnu Mađarsku. Kopija je dostupna ne netu pa izvol’te.

„Codex Mendosa“: Ovaj tekst je ispratio dugi krvav pohod na carstvo Asteka. Španci su ovu regiju proglasili svojom u konkvistadorskim osvajanjima a Antonija de Mendozu su postavili za novoupravitelja. Prvo što je ovaj baksuz izveo je da se starosedeocima oduzme svaki predmet, isklesan kamen ili bilo šta slično i pošalje za Španiju. Taj brod su napali francuski gusari, pobili sve živo na njemu a spis je odnet sa tovarom blaga. Tek 1533. pronalaze ga na dvoru francuskog kralja da bi tokom narednih godina kružio Evropom. Godine 1831. ponovo je video svetlo dana iz podruma Bodleian biblioteke. Spis je podeljen na tri dela. U prvom je rodoslov Astečkih kraljeva, drugi je lista meksičkih gradova koji su plaćali porez a u trećoj je opis svakodnevnog Astečkog života. Slike u spisu su oslikali Astečki robovi. Ovaj spis je delo španca na uvid njegovoj vladi i priznaćete ironično koliko god da su hteli da ih iskorene upravo je jedan Španac svojim delom o njima obavestio ceo svet.

„Časovi plesa za napredne koji su u godinama“:  Ovde je verovatno misteriozniji urednik nego pisac. Priča ko priča govori o ostarelom čoveku koji sreće u centru grada 6 žena koje se sunčaju. I počinje da im priča svoju životnu priču. Ovaj češki roman (1964) ne bi mnogo izazvao pažnje da nije napisan…u samo jednoj, neprekidnoj rečenici na 128 strana. Autor je Hrabal a ova knjiga nosi titulu „najbolje knjige koju niste pročitali“.

„Smitfildov zakonik“: Ovo je kolekcija kanona (crkveni zakoni, 13 vek) pape Gregorija IX. Moguće da je u svoje vreme bila uobičajena i prilično dosadna. No, bizarne islutracije je svrstavaju ipak u misteriozne knjige. Mnoge scene humanoidnih zečeva, nešto što liči na srednjevekovnog Jodu, jednorozi koji se tuku sa medvedima, krajnje čudno prikazani ljudi ili životinje u još čudnijim poslovima, guske koje jedu vukove…Šta bi monasima da ilustruju mačke koje ljude love strelama ili ljude koji sami sebi seku noge…probajte da otkrijete sami.

„Knjiga Sojge“: Prvi ju je pronašao matematičar i okultista Džon Doe (16. vek, Elizabetin dvor) a onda se zagubila sve do 1994. kad su je akademici izbunarili u Britanskoj biblioteci. Na 200 strana su čini i instrukcije za prizivanje demona, izvođenje magijskih rituala, astroloških ideja i mnogo toga što niko nije svrstao ni pod koju temu. Kad ju je pronašao (1551) Doe je prvo obezbedio medijuma da prizove arhanđela Urijela da mu je odgonetne (znam, znam ali tako su zapisali). No, Urijel je pojasnio da je ova knjiga data Adamu i Evi u Rajskom vrtu ali da prevod traži od arhanđela Mihajla jer je on stručniji sa tim jezikom. Kako Doe nikad nije uspeo da doda Mihajla za prijatelja niko ga nije preveo a posle je bio izgubljen eto tih 500 godina. Većina teksta je pisana na latinskom i to nije sporno za razumeti ali u njoj je i preko 40.000 simbola raspoređenih na 36 tabli koji izgledaju kao kakav kod. Ovaj put vas ne šaljem da tumačite jer kažu da ko god je uspeo u tome umro je u roku od 2,5 godine. Postoje samo dve kopije pa cenim da je šansa da slučajno nabasate na njih vrlo mala.

„Codex Gigas“: Poznatija kao Đavolova biblija (ili vam u slobodnom prevodu veoma velika knjiga) je najveći pretekli srednjevekovni ilustrovani manuskript na svetu. Duga je 92 cm. Ima ne baš romantičan naziv jer se upravo ovaj dasa proteže preko celostranog portreta sa sve detaljnim opisom legende vezane za njega.  Možete je pogledati u Nacionalnoj biblioteci Švedske sa sve analizama raznih akademika ili na sajtu Svetske Digitalne biblioteke gde su je prezentovali vrlo detaljno.

„Rig Veda“: Ovo je zapravo skripta iz Hinduizma ali datira negde između 1500-1200. p.n.e pa se smatra najstarijim očuvanim kompletnim religijskim tekstom.

„120 dana sodomije“: Delo Markiza de Sada (koji nije ni markiz ni pisac ali to vas čeka u tekstu o okrutnim aristokratama pa da ne dužim) sa izopačenim prikazom seksualnih orgija nad otetom decom što tuđom što sopstvenom četvoro pripadnika visoke klase. Ne samo da je videla svetlo dana sa krajnje bolesnim ilustracijama i tehnikama u opisu nego je to obelodanjivanje izveo jedan psihijatar a ovaj začetnik pojma sadizam se kasnije našao i u pisanju komada za teatar ali o njemu posebno.

„Priča o Vivian devojčicama“: Autor je Henri Darger, domar iz Čikaga za koga niko nije ni znao da je pisao bilo šta. Kad je preminuo njegov stanodavac je pronašao ovaj rukopis („The story of the Vivian girls, in what is known as the realms of the unreal, of the Glandeco-Angelinian war storm, caused by the child slave rebellion“, da – ovo je naslov). Na 1.500 strana u komadu ovo su čudne, fantastične avanture sa preko 300 akvarel i mozaik ilustracija dece i polu ljudskih kreautra od kojih je najveća u promeru 3.04 metra. Autor je živeo u skučenoj garsonjeri preko 40 godina nikad ne otkrivši ovo.

Vox Populi: Ovo je kolektivna knjiga jednog naroda. Zbirka mitologije i istorije Maja u koju tokom vekova su novi naraštaji dopisivali sve i svašta pa sve do sredine 16. veka. Dominikanski sveštenik Francisko Ximenez ušetao je u samo srce ove kulture i započeo prevod u dva stuba stavivši originalni tekst  na jeziku K’iche’ i španski prevod. U prevodu ovo je „Book of People“ (meni je ovo dvojako pa ću ostaviti ovako), a zahvaljujući njegovom izboru uređenja danas imamo uvid u originalni spis. Inače knjiga počinje samim postankom sveta.

„Prodigiorum ac ostentorum hronika“: Napisana je 1557. godine od strane francuskog humaniste Konrada Likonštajna. Nalik enciklopediji, knjiga opisuje događaje od vremena Adama i Eve preko poplava, katastrofa, meteorskih kiša (sa sve Halejevom kometom) pa do morskih čudovišta, NLO-a…U njoj je preko 1000 rezbarija gore opisanih fenomena. Postoji još po koja kopija a ako je nađete na sajtovima za prodaju retkih knjiga moraće odvojiti ozbiljnu sumu novca.

„Riplijevi svici“: Kad je Isak Njutn gvirnuo u svet alhemije vrlo ga je privukao rad ser Džordža Riplija (15. vek), pisca koji je kreirao jedan od najčuvenijih spisa na temu okultnog. Najpoznatiji deo je Enigma koja sadrži recept za pravljenje Filozofskog kamena koji navodno sve živo može da pretvori u zlato. Kako su originalni spisi mahom izgubljeni tokom vremena, umetnici (16. vek) su pomogli da se delimično rekonstruiše i danas imamo takvih 12 kopija. Najveći je dug 6 metara sa divnim šarama u ukrasu i ilustracijama.

„Gadsby“: Sem imena autora Ernesta Vinsenta Vrajta u čijem imenu se na koricama vidi slovo E nigde u knjizi ga nećete naći. Autor se služio rečima koje prosto nemaju slovo E.

„Alfabedska Afrika“: Volter Abiš ima poglavlja sa alfabedskim redom. Prvo poglavlje koristi reči na slovo A a drugo recimo na slova A i B pa tako redom…Možete misliti gomile ljudi na isto slovo kako tumaraju Afrikom pa sad vi pohvatajte tematiku.

„Fineganovo buđenje“: Džejms Džojs ovde ima delo koje počinje od polovine rečenice da bi nastavkom te iste završilo. Različiti jezici nam predstavljaju različite nivoe sanjarske logike.

„bababadalgharaghtakamminarronnkonnbronntonnerronntuonnthunntrovarrhounawnskawntoohoohoordenenthurnuk!”

„Protiv prirode”: Joris- Karl Hajsmans je autor knjige o francuzu koji je u deluziji da je aristokrata. Nema drugih likova ni radnje samo opis ovog nesretnog lika. Sem možda mrtve kornjače koja je preminula kad je pokušao da je optoči „dijamantima” po oklopu.

„How it is”: Semjuel Beket ima specifičnu formu ali ako ste mislili da je „Čekajući Godoa” jedini roman tog tipa, prevarili ste se. Ova knjiga govori o dva ortaka koji čuče u blatu. Zapravo jedan puzi kroz blato, sreće tog drugog (valjda ga je zaista sreo) i tu neko vreme se druže. Onda ga ostavlja i bez puzenja izlazi. Predpostavljam da ima dublju poentu ali opet…

Knjige koje smo izgubili tokom vremena zauvek:

“Inventio fortunate arctic logs”: Sredinom 14. veka nepoznati monah (jer kako drugačije, je l’?) je napravio smelo pionirsko putovanje. Krenuvši od Oksforda (Engleska) otputovao je čak na Artički krug i postao jedan od prvih evropljana koji su dokumentovali ovo mesto. Ovo delo je prikazao kralju Edvardu III (zapis, 1360) a onda je originalno delo nestalo sa svih svojih 6 kopija. Jakobu Knojenu je neki drugi monah prepričao ovo po sećanju a flamanski autor je to probao da prenese kao deo svoje knjige „Itinerarum“ (1364). A onda je i ta knjiga nestala pa je kartograf Gerardus Merkator (16. vek) se dokopao neke pretekle kopije i stavio je u svoj Atlas (1569) sa jasnom naznakom Severnog Pola.

„In the midst of the four countries is a Whirlpool, into which there empty these four Indrawing Seas which divide the North. And the water rushes round and descends into the Earth just as if one were pouring it through a filter funnel. It is four degrees wide on every side of the Pole, that is to say eight degrees altogether. Except that right under the Pole there lies a bare Rock in the mist of the Sea. Its circumference is almost 33 French miles, and it is all of magnetic Stone.“

„Margites“: Nije Homer napisao samo „Ilijadu“ i „Odiseju“ već i ovu pesmu-komediju (negde oko 700 p.n.e). Priča govori o liku koji sve radi naopako, upropasti sve što dohvati a šta se desilo sa njim ostaje misterija jer je izgubljena. Ono što naslućujemo, saznali smo iz Platonovog zapisa da je „nesretnik znao mnogo stvari ali svaku pogrešno“ i „da nije znao da li muškarac ili žena rađaju“ kao i to da se „plašio da legne sa svojom ženom zbog ruganja okline da je bio loš…prema svojoj majci“. Ostali su samo fragmenti poput komično uveličanog penisa zaglavljenog u toalet.

„Cardenio“: Tokom 17. veka širila se ideja romana. Među prvima se pojavio širom Evrope „Don Kihot“ (prodat u preko 500 miliona primeraka) koji je inspirisao Šekspira i on nabavlja primerak (1612). Šekspir stvara „Kardenia“ verovatno misleći da ljudi koji gledaju predstavu ne čitaju knjige i obrnuto. Ipak nekoliko tragova govore da je Kardenio priča za sebe. Iz kraljevog trezora je izvučen spis pod nazivom „Cardenna and Cardenno“. Onda se za autora prestave postavljao Hemfri Mousli (1727). Zatim Levis Teobald štampa „Double Falsehood“ u kome tvrdi da je sakupio tri pređašnja rukopisa u jednu prestavu. Izvesni Geri Tejlor je proveo 30 godina pokušavajući da odatle razdvoji ova tri pisca u tekstu. Pritom sva tri se vode kao originali pa je ova misterija nerazrešiva, za sada.

„Džekil i Hajd“: Fani Stivenson je bila veliki kritičar svog muža pa je nakon što je on posle jedne noćne more izazvane kokainom napisao ovaj draft isti i spalila. Bila je kivna jer je on tvrdeći da je napisao svoje najveće delo zapravo propustio da ovde unese onu unutrašnju borbu (poruku ili pouku, konflikt ljudske prirode) a ne samo metamorfozu fizičkog tipa. I tako je nakon što je o tome pisala prijatelju W.E. Henliju spalila 30.000 reči koje je ovaj napisao za samo tri dana. Mogu misliti te njegove radosti tim činom, no seo je i napisao ga ponovo poslušavši njen predlog.

„Roman od prvom svetskom ratu“: Ernest Hemngvej je decembra 1922. godine čekao svoju dragu ženu Hadlej da iz Pariza dođe u Švajcarsku gde je on kao inostrani dopisnik izveštavao „Toronsto staru“ sa Mirovne konferencije u Ženevi. Ona je ponela sa sobom i sve Ernestove nedovršene rukopise. Pre nego će voz krenuti sišla je sa voza po vodu ili tako nešto i torba sa tim je nestala. Ernest je u najmanju ruku dobio nervni slom jer su čak i indigo kopije teksta nestale sa tom torbom. Ubrzo se razvode a očevici su tvrdili da je izgledao kao da mu je sve pomrlo. Nikad se nije oporavio od toga, pio je kao smuk. Iako ih je ponekad pominjao nije precizirao o čemu su svi oni bili.

„Duplo ogoljavanje“: Silvija Plat (20. vek) je ovu svoju knjigu smatrala vrlo šaljivom. („Double take or the interminable loaf“, 1962). Ovih 130 strana rukopisa ostao je da stoji napušteno kad je 11-og februara 1963. godine sebi oduzela život. Možemo samo misliti šta je smatrala „šaljivim“ kad znamo da je njen suprug bio preljubnik a ovaj tekst upravo govori o tome. Ted Hugo priznaje da je spalio sve njene dnevnike da deca ne bi patila (ili saznala) i grozničavo je tražio nestali rukopis za čiju krađu je okrivio njenu majku. Nikad ga nije pronašao a nisu ni ostali.

„Enciklopedija Yongle“: Dolazi nam iz Ming dinastije i vrlo je nesretna priča o uništenju velikog dela. Čak 1.000 godina pre nego je Evropa osmislila papir, Kinezi su već crtkali po nečem sličnom a 700. godina pre Gutenberga imali su i štamparsku presu. Vladar Jongle naređuje da se prikupi i odštampa skupina tekstova (1403. godina) koja sadrži 8.000 spisa od medicine preko nauke pa sve do kulture (23.000 svitaka sa preko 11.095 tomova u veličini od 40 kubnih metara dok je samo sadržaj pokrivao 60 tomova). Kad je završena, pohranjena je u Zabranjenom gradu. Godine 1557. kad je nestala napravili su novu kopiju da bi ista planula tokom pada dinastije Ming. Veruje se da je kopija pokopana u grobu vladara Jiajinga ali kako su od pet pronađenih carskih grobnica otkopali samo tri i nisu je pronašli držimo fige da je u nekoj od preostalih.

„Mrtve duše“: Nikolaj Gogolj je bio paranoidni hipohondor koji se plašio smrti. Skoro je završio ovo delo inspirisano Danteovim „Infernom“ kad je kao terapiju dobio popa Matveja Konstantinovskog i strogi post. Savet sveštenika je bio da Gogolj sve što dovrši spali i da se strogo ispoštava. Dovršio je ovo delo, spalivši ga upao je u tešku depresiju i preminuo nakon devet dana od gladi i groznice pod stresom.

„Izgubljeni Meksički kodeks“: Ostale su mnoge ruševine i pomenuti španski opis ali kodeks koji sadrži spise o Majama i Astecima su potpuno nestali. Oni koji govore o načinu života, ilustracije iz istorije i kulture pisane njihovom rukom. Samo 30-ak ih je preživelo. Zanimljivo da nisu sve sravnili Španci, vladar Itzcoalt je penjući se na društvenoj lestvici odlučio da istorija počne od njega isključivo. Čim se ustoličio svoju pretnju je sproveo u delo. A španci su samo dokrajčili posao. Postoji pored ovoga još samo izveštaj Diega de Lande kome je pokušaj pokrštavanja propao pa je detaljno opisivao sa kim ima posla.

A za kraj evo jednog zanimljivog lika iz istorije. Čoveka koji je pokušao da bude kreator najveće biblioteke (bar svog kraja) po uzoru na one mitološke. Samo u jednoj kupovini je nabavio 700 knjiga (Nuremberg, Božić 1521) da bi sutradan u Mejncu dokupio još 100. Hernando Kolon (Sevilja, Španija, 1488-1539) je pola veka skupljao i kupovao knjige. Nije ovaj lik za tekst o hordašenju jer je težio opštem dobru. Nije ga interesovala sadržina ni oblik pa je skupljao knjige, postere, pamflete, rukopise, objave sa krčmi, letke, spise, svitke,..Njegova ideja vođena bibliomanijom ga je nezaustavljivo vodila po svetu pa je ostalo zabeleženo da je u jednom danu posetio Rim, Bolonju, Modenu, Parmu, Turin, Milan, Veneciju, Paduu, Insbruk, Augburg, Konstancu, Basle, Friburg, Kolonj, Maštrikt, Antverp, Pariz, Poitiers i Burgos. Stigavši do 15.000 knjiga naručuje posebne police i kataloški ih svrstava po tematikama. Cilj mu je bio „mozak Španije“ ili „Univerzumska biblioteka znanja“. Bila je dostupna svima a danas je sačuvano 3.000 primeraka (biograf Edvard Vilson Li, „The catalogue of shipwrecked books“, štampa Harper Collins- 2018 kao i studija o ovoj biblioteci sa koautorom Hose Marijom Perez Fernandezom koju je štampala Univerzitetska štampa Jejla).

Na goodreads postoji kategorija „weird history books“ a ako odgonetnete neke od ovih misterioznih knjiga javnite…nije da nas ne zanima.

S ljubavlju Elena Alexandra

Muzej

Posted on by Redakcija

Nisam stigao ni da zapazim čije radove izlažu, a slika na ulazu u muzej mi je odmah privukla pažnju. Očigledno je bilo da je rađena impresionističkim stilom, tehnikom ulje na platnu. Pitanje je samo bilo – čega je ovo bio impresionizam? Prepletena ženska tela, koja hrle ka nekom kipu. Tok misli mi je prekinuo glas malog plavog ježa sa bokserskim rukavicama.

„Vidiš, ova slika je vrhunac njegove slikarske karijere. Demencija ga je baš uzela pod svoje nakon što je završio ovo delo.“

„Moj brat je učio da svira klavir, tako da znam njegova koncertna dela. Nisam znao, do sada, da je bio i slikar“, češkajući se po stomaku, brkati vodoinstalater stade pored ježa.

Iz nekog razloga, setio sam se klavirskih dela Klare Šuman.

Dok je neobični dvojac odlazio ka sledećoj slici, bacio sam pogled ka pločici pored slike. Ime slike je bilo sitno, nisam mogao da ga vidim sa ove udaljenosti. Godina je bila jasno uočljiva – kraj dvadeset i prvog veka. Ova slika je nastala relativno skoro, zaključih.

Nisam primećivao osobe koje su se kretale oko mene. Slika me je vezala za sebe uz osećaj nostalgičnog nemira. A što sam je više posmatrao, to sam više stvari mogao da uočim analizom ovog dela. Činjenica koja me je pogađala na duboko emotivnom nivou (iz meni nekog nepoznatog razloga) bila je ta što su na slici preovladavale crvene boje, dok je ćošak, okolo kipa, bio u plavim nijansama, kao i sam kip sa bakljom. Statua sa slike podseti me na Klarin plavi lik sa neke dedine novčanice koja čak ni za njegovog života nije bila u upotrebi.

Klara Šuman zasvira klavir u mojoj glavi.

Prekid prenosa za deset sekundi, reče glas u mojim ušima. Mahinalno sam se umirio i zatvorio oči.

U sledećem trenutku, poznata ženska osoba mi je sa glave skinula naočare, poljubila u čelo i poželela laku noć. Ugasila je svetlo i izašla iz omanje sobe u kojoj sam se nalazio. Ležao sam u krevetu, u polumraku, kada sam ugledao sliku iz muzeja na jednom od zidova sobe.

Sećanja su polako navirala jedno po jedno, a prvo je bilo na onaj nesrećni događaj u Americi, kada su žene jednoglasno ustale protiv režima i tražile svoja prava, pre moža petnaestak godina. To me je inspirisalo da naslikam ovaj rad, a ironično sam ga nazvao „Pobuna mačaka“.

Pitao sam se kako li su prolazili borci za ženska prava u Klarinom vremenu, i da li je i ona bila potajno jedan od njih. A verovatno i jeste, jer koja žena nije? Sećanje na njena dela, koja sam nekada svirao, su me spustila u mir sna koji je vodio u bezbrižno sutra.

 

Autor: Slikar

Dark Souls kao suvremeni mit

Posted on by Pavle Horvat

Ima nekoliko godina otkad sam prvi puta čuo za Dark Souls. Dvojica mojih prijatelja, okorjelih gamera sa stotinama i više odigranih naslova u životu, počela su nekako u isto vrijeme dizati u nebesa novu igru koju su tek odigrali. Pričali su kako je ta igra posebna. Kako je baš ta igra posebna. Drukčija. Unikatna. Kako djeluje na igrača na način na koji ni jedna druga igra ne djeluje. Brzinsko pretraživanje otkrilo je da moji prijatelji nisu bili usamljeni: slične panegirike pjevala je i većina gejmerske zajednice.

Konačno sam i ja pokleknuo te kupio Dark Souls. Nakon desetaka sati igranja, samo jedna misao mi je padala na pamet: on zaista i jest poseban. Drukčiji i unikatan. Djeluje na igrača kao ni jedna druga igra. To me zaintrigiralo me i počeo sam razmišljati zašto? Što ga točno čini toliko posebnim? Što ima u njemu da je toliko snažno djelovao na tisuće gamera diljem svijeta? Na koji način je promijenio živote ljudi koji su ga odigrali: samo jedno guglanje dovoljno je da vidite desetke priča ljudi koji Dark Soulsu zahvaljuju što su postali bolji i strpljiviji ljudi, što im je dao snage da se suoče s vlastitim manama i strahovima, te čak – što im je pomogao u borbi protiv depresije. Takvim rezimeom ne može se pohvaliti nijedna druga igra, i korisno je analizirati zašto. Stoga, koja je tajna uspjeha?

Velik dio odgovora krije se – po mom mišljenju – u njegovoj strukturi: u načinu na koji pripovijeda svoju priču i načinu na koji tjera igrača da ga igra. Dark Souls je suvremeni mit – u najboljem značenju te riječi. On je u stvari moderna reinterpretacija narativne strukture koja je zaokupljala čovječanstvo tisućama godina, inspirirala ga i tumačila mu svijet. Na suvremenog igrača djeluje slično kao Ilijada na starke Grke, ili priča o Kainu i Abelu na kršćane. Iracionalno, intuitivno i subliminalno – no snažno i djelotvorno.

Mit je, dakle, način pripovjedanja star skoro koliko i ljudska pismenost. Univerzalan je i prisutan u svim civilizacijama, bez obizira na njezine kulturne specifičnosti. Njegova možda najznačajnija odlika jest suštinska iracionalnost: za razliku od standardne književnosti, mit nikada ne pokušava predočiti svijet na sistematičan i slojevit način, koji onda čitatelj može racionalnom analizom spoznati. Umjesto toga, on „puca“ na čovjekovu drugu stranu – onu intuitivnu i podsvjesnu. Stoga je od sporedne važnosti ako je mit nejasan, kontradiktoran, prepun rupa u radnji ili narativnih grešaka. Ako je mit ispunio svoju temeljnu funckiju: utjecati na čovjeka na njegovom intuitivnom nivou – onda je ispunio svoju svrhu. Dobar mit uvijek ima neku ideju ili pouku koju njegov čitatelj možda i neće racionalno razumijeti, ali će ju podsvjesno i te kako dobro upiti.

Uzmimo na primjer biblijsku priču o Noinoj arki, koja na običnom narativnom nivou pripovjeda banalnu radnju o junaku koji se spasio od poplave izgradivši veliki brod. No mitološki, ova priča govori o poplavi kao velikoj katastrofi koja će nas sve kad-tad zadesiti u životu, i Noi kao pojedincu koji je jedini dovoljno otporan da ju (metaforički) preživi dok se svi ostali utapaju. Govori kako od snažnog pojedinca koristi ima cijela zajednica oko njega, njegov kompletni mikrokozmos: zato Noa nije spasio samo sebe, već i cijelu obitelj i životinje. Na drukčijem novou čitanja, Noina arka priča nam o gubitku animističkog pogleda na svijet i uspostavi svjetonazora gdje čovjek nije ravnopravan, već ima primat nad životinjama (Bog je uništio svijet isključivo zbog ljudske greške, dok su životinje bile samo kolateralne žrtve). Drugi primjer mogao bi biti mit o kralju Edipu, koji, po jednoj od interpretacija – zapravo kazuje kako su ljudi ujedno i bića kulture kao i bića prirode. Element kulture, simboliziran njegovom obitelji – prikazan je kao štetan na dva moguća načina: ili kroz njegovu potpunu negaciju (tj. Edipovim ubojstvom svog oca), ili kroz njegovu predoslovnu afirmaciju (Edipov brak s vlastitom majkom). No osim što je produkt kulture, glavni je junak je isto tako i produkt prirode, koju jednako lagano može nadvladati (Edipova pobjeda nad Sfingom), kao i sam biti nadvladan od nje (Edip je šepav).

Dark Souls, s druge strane, isprva izgleda kao još jedan u nizu posve standardnih RPG-ova. Smješten u Lordan, svijet gdje ljudi umjesto smrti svakim novim svršetkom života postaju nemrtvi tj. gube sve više i više svoje humanosti. Nakon dovoljno smrti izgube je u potpunosti te postaju takozvani Hollowi – u biti bezumni zombiji. Naš junak je jedan takav nemrtvac: već je preživio smrt(i), no nije posve izgubio svoju humanost. Kao takav, on mora ojačati kroz igru, otkriti tajnu iza postojanja Hollowa, te na kraju donijeti sudbonosnu odluku koja će promijeniti sudbinu čitavog Lordana. Na prvu ruku zvuči prilično šablonski i nemitski, zar ne?

Veza Dark Soulsa i mita postaje malo jasnija kad promotrimo životni put glavnog kreativnog uma iza igre: Hidetake Miyazakija. Kao klinca, strahovito ga je zanimala književnost, folklor i mitologija iz različitih zemalja, no pošto je većina literature bila na engleskom – jeziku kojeg mali Hidetaka nije najbolje poznavao – njegovom razumijevanju priča koje je čitao nedostajali su čitavi dijelovi koje nije znao prevesti. Umjesto toga je maštao i neprestano izmišljao nove nastavke priča koje je samo djelomično razumio. Miyazaki se tako već u ranoj dobi i ne znajući oslanjao na staru mitološku karakteristiku: format i poruka imaju veliki primat nad autorstvom. Većinu mitova napisalo je više autora (a ne jedan) – i najčešće su bili nepoznati.

No dok se ovdje radi o relativno površnoj paraleli, podrobnija analiza otkriva i puno dublje poveznice između mita i Dark Soulsa. Pošto daljnja analiza neće biti moguća bez otkrivanja i seciranja radnje igre – ovo je mjesto gdje dolazi obavezni SPOILER ALERT.

Mit je – i ovo vrijedi ponoviti još jednom – tip priče gdje je intuitivna, subliminalna poenta mnogo važnija od samog sadržaja. Na isti je način sadržaj Dark Soulsa de facto posve nebitan. Igru je moguće završiti, i biti intuitivno utjecan od nje, bez ikakvog razumijevanja radnje. Ostale igre ulažu trud i vrijeme da bi igraču što bolje objasnile okolnosti u kojima se nalazi, da ga što brže i bolje povuku u taj fiktivni svijet koje stvaraju –  stoga mu odmah na početku detaljno pojasne neke osnovice priče, primjerice: ti si taj i taj lik s tim i tim saveznicima te tim i tim neprijateljima. Tvoj zadatak je pobijediti neko zlo carstvo ili spasiti nekoga od zlikovaca. Dark Souls, s druge strane, tome pristupa krajnje ležerno, skoro pa nonšalatno. Umjesto temeljitog i detaljnog worldbuildinga, igraču odmah na početku isporučuje sljedeći zadatak: negdje na mapi nalaze se dva velika zvona. Nađi ih i pozvoni njima. Taj i još nekoliko sličnih questova zapravo čine cijelu fabulu igre. Zašto – jer je priča sama po sebi sekundarna, ona je – baš kao i kod mita – samo alat za prenošenje ideja i poruka koje igrač treba primiti.

U ulozi takvog igrača, opremljeni ste skoro pa nikakvim znanjem o svijetu u kojem ste nalazite, na ipak morate malo po malo krenuti u istraživanje prostranstava Dark Soulsa. Prva stvar koju obično naučite jest sljedeća: igra je prokleto teška. Neprijatelji ne samo da su relativno mnogobrojni i zahtjevni, već se i „respawnaju“ nakon svake igračeve smrti (kojih će, vjerujte, biti puno). Jedna od najviše frustrirajućih stvari u Dark Soulsu je prelaziti svaki put isti dio igre, boreći se protiv istih neprijatelja i poginuti na isti način, i tako iznova i iznova sve dok se ne izvještite dovoljno da biste ga konačno nadvladali i krenuli dalje . No ako su obični neprijatelji tek prepreke u nizu koje se uz nešto truda mogu savladati, bossovi su posve druga priča. Vrlo su različiti – ima ih brzih i sporih, velikih i malih, s različitim snagama i slabostima – no svima im je zajedničko da su mukotrpni i teški za pobijediti. Sladak zvuk uz natpis „victory achieved“ koji se pojave nakon svake pobjede nad nekim bossom ubrzo će postati vaša najveća nada i najveće spasanje koje ćete doživjeti.

No druga stvar koju spoznajete možda je još i gora: svijet ne samo da sadrži brojne opasne neprijatelje, nego je i fundamentalno indiferentan prema igraču. Igra vam ne govori kuda i kamo trebate ići, „itemi“ su rijetki i dragocjeni a „save-pointovi“ još i više. Većinu ostalih likova nije briga za vas – oni koji su vam spremni pomoći mogu se nabrojati na prste jedne sakate ruke. Igra ima samo jednu težinu tj. „difficulty“ kojeg nije moguće podesiti.  Svijet kojim se krećete nije svijet rađen po vašoj mjeri. Vi ste u njemu tek nepozvani gost na kojem je da se snalazi kako zna i umije.

Opis igranja Dark Soulsa zvuči, ukratko, kao mokri san svakog egzistencijalističkog filozofa: besciljno se krećete po svijetu kojeg suštinski nije briga za vas. Borite se, bez da znate za što se borite. Pokušavate preživjeti, bez da imate neki razlog vrijedan preživljavanja. Pobjeđujete jednog neprijatelja za drugim, bez predožbe što će vam te pobjede donijeti. Bitno je kretati se naprijed prema kraju priče i igre; dok je poznavanje smisla i razloga zašto tek od sporedne važnosti.  Možete, doduše, brojim razgovorima s drugim likovima, proučavanjem tekstova, analiziranjem i mozganjem doći do nekih spoznaja o samom svijetu Dark Soulsa i njegovoj povijesti, no to nije neophodno za završavanje igre. I baš kao što su mitovi poznati po arbitrarnosti i nekoherentnosti događaja o kojima pričaju, tako su i fragmenti priče koje pomalo spoznajete igrajući Dark Souls nedovoljni da biste od njih mogli stvoriti cjelovitu sliku. Što vam još jednom govori kako ne samo da ste zaglavili u svijetu kojeg nije briga za vas, već i u svijetu koji je  prekompleksan da ga spoznate. Svijet je velik i složen – i nije ni potrebno ni moguće potpuno ga razumijeti da biste se mogli kretati po njemu.

Tek pred sam kraj priče, konačno i u najgrubljim crtama dobivamo vrlo rudimentarno, skoro pa banalno, objašnjenje priče koju smo dosad igrali. Svijet je, naime, u stanju polagane ali sigurne propasti jer se Prva vatra –  koja ga je održavala od samih početaka – polako gasi. Prije puno vremena, vrhovni je bog, suočen s istim problemom, žrtvovao sebe bacivši se u vatru – te je tako zaista i odgodio (no ne i spriječio) gašenje vatre. Sada se igrač nalazi pred istim izborom: može se i sam baciti u vatru kako bi odgodio njezino odumiranje na još neko vrijeme; ili ju može pustiti da se konačno ugasi – te zatim vladati tamnim svijetom lišenim svijetla. I ovdje je, kao i na mnogo drugih mjesta, hvalevrijedan pristup koji Dark Souls poduzima. Igra ne samo da nam ne govori koji je od ta dva izbora ispravan, već nam ne daje ni dovoljno materijala kako biste sami mogli donijeti ikakav zaključak. Je li bacanje u vatru plemenit čin, koji spašava ono što se od svijeta da spasiti da? Je li svijet Dark Soulsa po samoj svojoj prirodi proklet stalnim propadanjem, i ovisan o herojskim pojedincima poput vrhovnog boga i samog igrača da ga iznova i iznova nesebično spašavaju? Je li igrač poput Camusovog Sizifa, osuđen na stalni neuspjeh, no ujedno i sretan jer u tom neuspjehu nalazi smisao? Ili je možda – upravo suprotno – bacanje u vatru čin ultimativne sebičnosti i straha od promjene? Je li svijet Dark Soulsa – baš poput loše veze koju smo odavno trebali okončati ili starih odrapanih tenisica koje smo davno trebali baciti – samo još jedna u nizu stvari za koje se grčevito držimo iz navike, umjesto da ih zamijenimo boljima i novima? Nema baš nikakve naznake da će svijet lišen Prve vatre biti lošije ili pokvarenije mjesto. Možda hoće, a možda i neće – jedino što znamo je da će biti drukčiji. Štogod odabrali, igra nam ne daje nikakvu naznaku koje su posljedice našeg izbora. Umjesto toga završava, ostavljajući nas da razmišljamo o posljedicama. Jesmo li spasili svijet ili ga osudili na propast – odgovor na to pitanje možemo naći jedino u sebi. Dark Souls nam ga dati neće.

Odnos Dark Soulsa prema likovima također je duboko mitološki u svojoj srži. Mitovi, naime, nikad nisu drame. Najčešće nemaju duboko razrađene likove, a i kad imaju: ti likovi nemaju nikakvu introspekciju niti je njihov razvoj u središtu priče. Važnije je što neki lik simbolizira od tog lika samog. Abel, iz biblijskog mita, predstavlja uspješnog i sretnog čovjeka dok njegov brat Kain predstavlja ubilačku zavist i ljubomoru. Grčka boginja Atena predstavlja inteligenciju i mudrost, dok recimo Ares predstavlja ratobornog manijaka. Svrha pojavljivanja ovih likova u priči ne doseže dalje od fizičke manifestacije osobina i karakternih crta koje oni predstavljaju. Nemaju složenije karakterizacije od toga – niti je trebaju imati. Takav način korištenja likova vidimo i kod suvremenih mitoloških djela – primjerice Gospodara prstenova. Aragorn je, recimo, u biti običan stand-in za arhetip mudrog i pravednog kralja, dok je Sauron oličenje zla. Za priču nije bitno koliko je zao, zašto je zao, kakva je njegova povijest, motivacija ni ništa slično – Sauron je jednostavno zlo koje junaci moraju pobijediti.

Svoje likove Dark Souls tretira posve identično. Glavni lik nema apsolutno nikakvu osobnost i karakterizaciju – on je tek prazan kalup kroz kojeg doživljavamo svijet. Ostali likovi tek su za dlaku razrađeniji: jedan je nasmijani optimist u vječitoj potrazi za srećom, drugi otac koji tražeći svoju kćer uvijek upadne u nevolje, treća hrabra žena u misiji spašavanja svog kraljevstva, četvrti pak čuvar koji polako gubi nadu u bolje sutra. Nijedno od njih nema dublju karakterizaciju – sva njihova interakcija s igračem može se iščitati kroz prizmu jedne osobine ili jednog cilja koje ti likovi predstavljaju.

Općenito je svijet Dark Soulsa pusto i usamljeno mjesto. Dok nam igre poput Vješca ili Skyrima nude šaroliku paletu različitih likova – nekih od njih prilično razrađenih – Lordan uglavnom nastanjuju vaši neprijatelji, čudovišta i bezumni Hollowi. Ne polažite previše nade čak ni među likove koji nisu posve izgubili svoju humanost – većina njih je posve indiferentna prema vama i vašoj misiji, zarobljena u vlastitom svijetu i vlastitim problemima. No nekoliko puta tokom igre naići ćete na likove koji su vam spremni pomoći – i njih ćete zato cijeniti kao suho zlato. Humanost je možda rijetka i dragocjena u prostranstvima Lordana, no nije posve izgubljena.

Sljedeći tipično mitološki element prisutan u Dark Soulsu je stalna degeneracija. Šetajući Lordanom, naime, vidjet ćete ruševine i tragove starih moćnih civilizacija, građevina, tehnologije i umjetnosti napravljene za neko drugo, ljepše, veličanstvenije i ponosnije doba kakvo je jednom davno bilo. No ono što su nekada bili možda veličanstveni gradovi napučeni tisućama ljudi, danas su samo ruševine napučene jedino čudovištima i Hollowima. Igrati Dark Souls znači biti konstantno podsjećan na propast i degeneraciju kojoj je ljudsko društvo neminovno izloženo. Istu ideju vidim i u različitim mitologijama diljem svijeta, kao recimo i u Silmarilionu odnosno Gospodaru prstenova, koji oboje sa sjetom govore o nekim starim, davno minulim velebnim vremenima kad su bogovi hodali zemljom i napravili sva čuda kojima se danas divimo; i u usporedbi s kojima suvrmeni svijet izgleda baš otužno i skromno.

Sve dosad sam opisivao elemente koji Dark Souls čine esencijalno mitološkom pričom, no nisam se još dotaknuo najvažnijeg. Mit, kao što je rečeno, uvijek ima neku poruku koju intuitivno, podsvjesno prenosi na čitatelja, te koja na njega ostavlja snažan efekt. Dark Souls na mnoge igrače zaista i jest ostavio snažan efekt – dovoljno se sjetiti desetaka svjedočanstva zahvalnih igrača koji entuzijastično tvrde da im je ova igra promijenila život nabolje, učinila ih boljim i strpljivijim ljudima ili im dala oružje u borbi protiv depresije. Efekt je, dakle, očito tu – samo je pitanje koja ga je to mitološka poruka izazvala? Što nam to Dark Souls želi prenijeti?

Mislim da bi to bilo sljedeće: fundamentalno, svijet je mjesto koje nije briga za nas, odnosno mjesto koje je posve indiferentno za naše živote i sreću. Zato kao igrači ne dobivamo nikakve upute što i kako trebamo činiti, zato većinu likova u igri ne zanima naša sudbina, zato ne dobivamo nikakvo objašnjenje Lordana ni naše uloge u njemu. Zato što nije bitno. I stoga je, na kraju krajeva, moguće i završiti cijelu igru bez ikakvog saznanja o priči. Sve prepreke koje Lordan (i život) postavlja pred nas, to ne čini iz zlobe, već iz čiste indiferentnosti: jer mu je u prirodi da bude neosjetljiv na nas i naše probleme. Spoznaja koju nam Dark Souls nudi dvosjekli je mač: može nam kao igraču – i ljudskom biću – donijeti veliku anksioznost, no i veliko oslobođenje.

Centralno pitanje stoga postaje: u svijetu koji nam namjerno ne daje nikakav cilj, nikakakav smisao ni značenje, kako da se orijentiramo? Na temelju čega da živimo svoje živote i donosimo odluke? Iz čega da onda izvučemo smisao i značenje? Dark Souls nam i ovdje nudi neke ideje – i prva od njih odnosi se na rješavanje onih malih svakodnevnih problema. Baš kao i većina neprijatelja, mali problemi su stalno prisutni. Ne možemo ih se trajno riješiti jer (baš kao i neprijatelji) stalno oživljavaju tj. pojavljuju se iznova i iznova. Oni ne postaju slabiji, samo mi postajemo otporniji na njih, i vještiji u njihovom rješavanju. Ovaj mali osjećaj postignuća koji se javlja pri sporom i mukotrpnom prolasku kroz neki težak dio igre prvi je dio igrinog odgovora.

Drugi je dio pak – povezivanje s ostalim ljudima, tj. likovima u igri. U svijetu koji je uglavnom pust i prazan, cijenit ćemo svaki tračak suputništva. U svijetu koji je uglavnom indiferentan prema nama, voljet ćemo onaj mali dio likova koji to nije, koji će nam rado pomoći i zauzvrat zatražiti pomoć. Kao odgovor na svijet kojeg nije briga za nas, Dark Souls nam predlaže stvaranje svog malog svijeta, mikrokozmosa kojeg jest briga za nas. Ideja Dark Soulsa duboko je egzistencijalistička u svojoj prirodi: u svijetu bez smisla, nađi smisao. U indiferentnom svijetu, stvori okruženje koje nije indiferentno.

I kao treće, igra nam govori o žrtvi kao jedinoj metodi napretka – i to na najmanje dva nivoa. Na prvom, očitom, meta-nivou, Dark Souls je notorno poznata kao teška i zahtjevna igra za čije je uspješno prolaženje potrebno žrtvovati sate i sate truda. No i na narativnom nivou igra nam odašilje sličnu poruku: ta naš zadnji čin u igri svodi se na izbor između žrtvovanja svog života ili života Prve vatre. Točnog odgovora nema. Štogod da smo odabrali, igra nam ne pokazuje posljedice našeg izbora – bio on dobar ili loš. Prisiljeni smo živjeti u stalnom neznanju oko vlastitih odluka i njihovih posljedica, no to ne znači da bismo trebali prestati odlučivati. Ili misliti da svaki izbor – a pogotovo dobar izbor – ne uključuje i neki vid žrtve.

Dark Souls je, ukratko, ogledni primjer mitološke priče ispričane u suvremenom kontekstu. Njezino igranje prožeto je značenjem, njezino prolaženje brojnim idejama, alegorijama i metoforama koje nam nudi. Stoga nije ni čudo da je snažno utjecao na tolik broj igrača, kao ni da je izazvao pravu malu revoluciju u svijetu video igara. No, kao što često biva, većina igara koje su ga slijedile nisu sadržavale ni upola njegove kvalitete. Glavni je problem bio što su kopirale njegove površinske elemente – poput težine – bez razumijevanja cijele narativne i mitološke strukture koja je težini Dark Soulsa davala podlogu i smisao. Malo kreatora, u industriji video igara i izvan nje, razumije mit i moć kojom djeluje na igrača kao što ih razumije Hidetaka Miyazaki. Nadajmo se da će se to promijeniti.

Nova izdavačka zvezda na srpskom strip nebu

Posted on by Kristijan Šarac

 

 

ŽANR: horor/triler

ORIGINALNI NAZIV: Pandemonium

IZDAVAČ ZA REGION: Golconda

SCENARISTA: Kristof Bek

CRTAČ: Stefano Rafaele

KOLORISTA: Mari-Pol Alijar

ZEMLJA: Francuska

GODINA IZDAVANJA: 2012.
OCENA: 9

 

Zadovoljstvo mi je da mogu saopštiti ovako sjajnu vest. Naime, stripsko srpsko nebo je bogatije za zvezdu sa nazivom Golconda. Ovaj izdavač će se većinski oslanjati na već započete serijale ili one nikad završene kod nas, zavisi kako gledate. Tako da su na početku tu Magični Vetar, Julija, Priče i Creepypasta. Što ne znači da će strip albumi biti zanemareni, naprotiv, već ih je nekoliko i izašlo. A ovaj pred vama otvara novu ediciju.

„Crno ogledalo“ je naziv koji će edicija nositi i u njoj će biti objavljivana dela koja naš portal najviše zanimaju. A to su ona koja spadaju u naučnu fantastiku, horor i takozvani slipstrim. Pojam slipstrim označava dela fantastične ili nerealistične književnosti koja prelazi konvencionalne žanrovske granice između naučne ili epske fantastike i književnosti glavnog toka.

Naziv je skovao i smislio Brus Sterling u članku 1989. godine. Okarakterisao je to ovim rečima: „…to je ona vrsta dela koja vas jednostavno nagoni da se osećate veoma čudno: baš kao što vas na to nagoni način života u dvadesetom veku, ukoliko ste osoba određenog senzibiliteta.” Slipstrim se stoga naziva i „prozom čudnovatog” što je podjednako dobra definicija. Džejms Patrik Keli i Džon Kesel, urednici knjige Veoma čudan osećaj; antologije slipstrima, tvrde da u srcu tog žanra leži kognitivna disonanca, te da on nije toliko žanr koliko književni efekt, nalik na horor ili komediju. On spada negde između spekulativne proze i književnosti glavnog toka. Neka od tih dela koriste elemente naučne fantastike. Zajednički ujedinjujući činilac jeste izvestan stepen nadrealnog.

Kristof Bek – scenarista mnogih stripova, neki od poznatijih su Bunker, Sara, Utočište, Prometej i Apsolutna nula.

Stefano Rafaele – crtač brojnih dela, izdvajamo rad na: Lazarus Ledu, Betmenu, Konanu, Mutantima i Novim bogovima.

Glavna junakinja dovodi, od tuberkuloze bolesnu, kćer u sanatorijum, isti Vejverli Hils u kome je ona pobedila ovu gadnu i smrtonosnu bolest kao devojčica. Ovo je najčuvenija bolnica za lečenje tuberkuloze na teritoriji SAD. Nesvesna je da je ovo poslednje mesto u kojem bi želela da leči ćerku… Bela smrt kosi, da li će ikada otići iz ukletog i krvlju nevinih žrtava, grozomornim ludilom, obeleženog mesta!? Gde duše upokojenih vrište u beznađu, tražeći spas, dok se klopka bezumstva i ništavila steže oko njih.

Jedan od najstrahotnijih lokaliteta na planeti je bio inspiracija za ovaj jako dobar horor. Baš ta poveznica sa realnim događajima čini ovaj strip boljim. Stalno se pitate koji užas je samo mašta autora, a koji odraz onog šta ljudi ljudima mogu učiniti. Nepretenciozna priča, i možda baš zato i dobijete malo više nego što na početku očekujete. Nema zamerki na crtež, koji dodatno popravlja jako, jako dobar kolor. Na momente baš kolor doprinosi tome da osetite epohu i stravu kojom su junaci okruženi.

Na kraju krajeva morate kupiti ovo izdanje, rođena je nova zvezda, a kakve su to babinje bez poklona i podrške? Dakle, podržite Golcondu kupovinom, da bismo imali još mnogo ovakvih izdanja. Sigurno ću vam pisati redovno o delima iz ove edicije, pa ćete se lakše odlučivati za nabavku. Do tada, čitamo se i u drugim stripovskim sazvežđima.

Na čaju sa Anom Jembrek

Posted on by Redakcija

Danas ćemo na čaju sa Vodičem ugostiti jednu od najpoznatijih bookblogerki Balkana, Anu Jembrek. Ova mlada i načitana dama, čijim se preporukama raduje ceo Balkan je višestruko talentovana i pravo je zadovoljstvo bilo pričati sa njom.

Preporučujemo vam da pogledate i njen yt kanal.

Koja je tvoja misao vodilja kad ustaneš ujutru?

Kako teško pitanje odmah na početku! Imam li misao vodilju? Možda samo – preživjeti dan? Dati sve od sebe, pa dokle stignem.

Kako se tvoje dve velike ljubavi- knjige i muzika, slažu?

Mislim da se sjajno nadopunjuju. Obje me silno kreativno, mentalno i emotivno stimuliraju i daju mi prostora da se aktivno ili pasivno izrazim, ali i da otkrijem neke nove nijanse unutar sebe. Da ne govorim da su obje silno zabavne. Na kraju dana, obje su umjetnosti, a značaj umjetnosti na život pojedinca i društva je neizmjeran.

 

Kako biraš knjige o kojima ćeš pisati?

Pokušavam planirati unaprijed, ali to se često izjalovi. Volim čitati po osjećaju, ovisno o raspoloženju, pa tako i često pišem o knjigama ovisno o tome kako sam raspoložena, koja mi upadne u oko, u misao, koja odgovara mom nekom trenutačnom toku misli. Ipak, trudim se izdvojiti i neke relevantnije knjige koje su u tom trenutku možda zanimljivije pratiteljima od nekih drugih.

Kako si počela da se baviš pisanjem bloga?

Duga je to priča, ali sve se svodi na to da mi je trebao prostor da se izrazim, odnosno prostor u kojem bih se ponovno naučila izražavati riječima, nešto što sam s godinama pomalo zapostavila. Glas je iznimno važan, i pritom ne mislim samo na pjevanje. Jako puno čitam i knjige su mi poslužile kao prekrasan „izgovor“ da se malo više pozabavim svojim glasom kako bih izrazila zapažanja, misli, osjećaje, ideje. Da ne govorim kako obožavam dijeliti svoju strast prema čitanju, osobito kad je u interakciji s drugim knjigoljupcima. Blog mi je tu prekrasno poslužio kao malo sredstvo kontakta i dijaloga s nekim drugim čitateljima, dok sam istovremeno i sama rasla kao osoba.

 

Da li vidiš sebe kao pisca jednog dana ili će ljubav prema muzici prevagnuti?

Zašto ne oboje? Opet se vraćam na – izraz. Hoće li se on dogoditi biti kroz pisanje, kroz glazbu ili kroz nešto sasvim treće, zapravo je svejedno. Umjetnost je ona koja je važna, otvara nam nove svjetove, ponajviše one u nama. Ako sam što naučila u životu to je da je za ljudsko zdravlje kreativnost nužna koliko i kisik, a umjetnost nam daje priliku da tu potrebu dovedemo na razinu koja ne ispunjava samo nas, nego i druge. Čim više takvih ventila uspijem sakupiti u životu, bit ću sretnija, ispunjenija i zadovoljnija osoba.

Ko su tvoji omiljeni autori i zašto?

Jao, kako odabrati? Tu su neki koji su mi obilježili početke čitanja, tu bi definitivno bili klasičari kao što su John Steinbeck, F. Scott Fitzgerald ili Jane Austen. U njihovom bih pisanju uživala i da pišu o popisu za trgovinu. Volim poeziju, i najčešće se utječem Emily Dickinson, koja mi savršeno odgovara po senzibilitetu. Tu su i klasici žanra u kojem su me u ranoj dobi obilježili Frank Herbert i Arthur C. Clarke. Od novijih otkrića tu mi je sasvim nežanrovska, ali brutalna Delphine de Vigan, tankoćutni Mario Benedetti ili pak živopisni pisci kao što su Alessandro Baricco ili Afonsko Cruz.

 

Ko danas određuje šta se to čita i šta je presudno u odabiru?

To je vrlo dobro i vrlo kompleksno pitanje. U doba društvenih mreža i programiranih marketinških kampanja ponekad je teško kvantificirati utjecaje na čitatelje. Svi znamo da dobar reklamni materijal ili lijepa naslovnica ne garantira i kvalitetu štiva, ali ja nekako vjerujem da je to sve bitno samo na početku. Jednom kad knjiga pronađe (ili ne pronađe) svoju publiku i jednom kad se zavrti međusobno preporučivanje među čitateljima više ništa osim toga nije bitno, smatram da se tek tu vidi pravi uspjeh knjige i gotovo je u potpunosti van kontrole marketinških kanala. Je li neka knjiga „zaslužila“ taj uspjeh i kvalitetom, to je sad već jedan drugi razgovor.

Šta nas očekuje u budućem periodu? Tebe sve ovo sa karantinom nije mnogo poremetilo, brzo si se adaptirala.

Teško je procijeniti. U jednu ruku, svijest o našoj potrebi za eskapističkim materijalima kao što je knjiga nikad nije bila prisutnija. S druge strane, knjiga je još uvijek luksuzan artikl i ako se recesija zbilja produbi i odulji svakako će utjecati i na prodaju, a sve kreće od prodaje. Mogli bi se uskoro zateći u svijetu u kojem je sve teže objavljivati, prodavati ili kupovati knjige, što nikako nije dobro. Uvijek apeliram na strastvene čitatelje da osvijesti „kamo njihov novac ide“. Knjige jesu skupe i zaista jesu luksuz, činjenično su i skupe, ali zaista je bitno da razumijemo da proizvodnja knjiga košta i da vrijedi kupiti knjigu, pa makar i retrogradno, kako bi se taj prekrasni krug u kojem su izdavači, prevoditelji, urednici, knjižari, knjižničari i na kraju i čitatelji – održao, i bio zdrav.

Šta je ono čemu nas knjige uče?

Knjige nas uče kako koračati u tuđim cipelama, to je jasno, ali uče nas i kako koračati u vlastitim, što često zanemarujemo. Vjerujem u moć fikcije, vjerujem u moć Priča. Postoji razlog zašto nam se civilizacijski jezik razvijao usporedno sa sposobnosti osmišljavanja i pripovijedanja Priča. One nas podučavaju, ali i podsjećaju tko smo bili, nenametljivo nam zrcale ono što smo sada, i najviše pomažu da postanemo ljudi kakvi želimo biti. Priče nas oblikuju poput plastelina, bili mi toga svjesni ili ne. S njima rastemo. S druge strane, knjige su ponekad i jednostavno jako dobra zabava, što nikako nije za odbaciti.

 

Gde si ti pronašla sebe? U kojoj knjizi?

Odlično pitanje! I iskreno, donedavno ne bih znala pravi odgovor na to pitanje, ali danas na njega rado odgovaram. Najviše sam se pronašla u knjizi „Žeđ“ francuske autorice Amelie Nothomb. Pročitala sam je ovih dana i u potpunosti me potresla. Riječ je o kratkom djelu koje prati posljednje dane Isusovog života, napisano je u potpunosti iz njegove perspektive. Naglasak je na njegovom utjelovljenju i na načinu na koji on doživljava svijet: duh se utjelovio u tjelesnosti i on sve emocije i osjetila doživljava svjesnije i intenzivnije od običnog čovjeka, osobito u tim posljednjim danima kad se priprema za iznimnu bol, i kad ga progoni sasvim nova emocija – osjećaj straha. Vrlo sam emotivna osoba i osobno su vrlo su mi važni senzorni podražaji (imam sinesteziju) i u tom sam se tekstu sablasno pronašla. Nakon nje mogu reći: ja sam Ana i ja sam žedna.

Preferiraš li neki žanr?

Uživam u gotovo svim žanrovima, ali mislim da će znanstvena fantastika uvijek biti onaj neki omiljeni. S njim je sve počelo, s njim neka i završi.

Da li nam knjige mogu promeniti život i na koji način su promenile tvoj?

Uvjereno tvrdim da ne bih bila osoba kakva sam danas da nije bilo knjiga. I te promjene su površne koliko su i istinski dubinske. Svaka knjiga me barem malo otvori, promijeni, oblikuje, pomakne neke paradigme i razmišljanja. Svaka emocija koju osjetim čitajući knjigu obogati taj dan, ali i moj neki svemir uopće, svaka ideja razrađena u knjizi utječe mi na razmišljanja, svaka pouka nekako bolje sjedne na pravo mjesto. Fikcija je nevjerojatno mjesto pronalaska samoga sebe i upravo zbog toga nikada neću prestati njezina zagovarateljica.

Vozićem kroz večnost

Posted on by Kristina Kecman

Voz večnosti (ili Infinity train u originalu) je animirana serija fantastičnog sadržaja ponikla u produkciji Cartoon Networka, i sa pravom možemo tvrditi da je ovaj crtać kvalitetno ostvarenje koje se može ponositi bogatstvom narativa, idejnim spektrom koji flertuje sa žanrom misterije, intezivnom dinamikom priče, ali i imaginativnom estetikom crteža. Voz večnosti je ozbiljna priča o sazrevanju prividno uvijena u dečije boje, što nije iznenađenje budući da stiže iz stvaralačkog univerzuma Ovena Denisa (poznatog još i kao autora svojevremenog hit crtaća Regular Show).

Radnja crtaća se fokusira na trinaestogodišnjakinju po imenu Tulip Olsen (u prevodu njeno ime znači lala i za glavnu junakinju predstavlja večni blam), koja se bori da prihvati činjenicu da se njeni roditelji razvode i da je nepovratno izgubila idiličnu sliku porodice. Tulip je neprestano rastrzana zbog sukoba između njenih roditelja, što dovodi do toga da ova simpatična „štreberka“ i zagriženi kompjuteraš koja luk jede kao jabuku, postane osorna, namćorasta i eksplozivna osoba koja se svakodnevno breca na svoju majku i koju je bolje izbegavati. Otuđena, razočarana i posve iznervirana kada njen otac prekrši obećanje da će je odvesti u kamp za programere, Tulip reši da sama kradom ode tamo i kreće na železničku stanicu gde se „slučajno“ ukrca na voz večnosti. Tad tek Tulip shvata šta znači kad stvari odu do sto đavola. Jer vidite, kada jednom uđete na voz večnosti silazak nije lak. Ako probate prosto da iskočite kroz prozor naćićete se u beskrajnoj pustinji u kojoj vrebaju gladne i krvožedne džinovske vampir-bubašvabe. A ako ostanete u vozu, ne samo što morate prelaziti iz vagona u vagon u potrazi za odgovorima otkud ste se uopšte našli tu i čemu služi taj bizarni voz ili kuda ide, i kako da pobegnete i vratite su u svoj život, već morate da rešavate različite zadatke kako bi se uopšte otvorila vrata svakog narednog vagona ili izašli iz onog u kome se trenutno nalazite. Tulip srećom nailazi na pomoćnike, jedan od njih je simpatični loptasti robotić Jedan-Jedan (One-One), koji se često rastavlja na dve ličnosti smešrene u robotske polulopte – Jedan Tužan (One-Sad-One) i na Jedan Srećan (One-Glad-One), aa drugi je velški korgi Atikus, kralj pasa koji govori, koji je u neku ruku istinski vodič za Tulip i druge junake. Iako je Atikus onaj glas morala koji usmerava i podučava Tulip strpljenju, poštovanju i drugim vrlinama, Jedan-Jedan je svakako najdopadljiviji lik u čitavom serijalu i igra ključnu ulogu u rešavanju misterije večnog voza.

Jedan-Jedan je baksuzni robotić koji često oscilira između najluđe euforije i najgore depresije, a koji je pored toga još i kao šlag na torti pretrpeo amneziju sačuvavši samo jedno sećanje – da mora naći svoju majku (spojler i genijalna igra reči – on traga za matičnom pločom koja je deo kontrola voza). Jedan-Jedan je najsnažniji predstavnik komičkog sloja priče, pa tako npr. neke od njegovih replika su apsolutno obeležile čitav crtani, što recimo vidimo i prilikom prvog susreta družine protagonista i robota-ubice, kad Jedan-jedan naivno pita poludelu mašinu: Jesi li ti moja majka?“ Na to Tulip besno zaurla: „Kakva majka, vidiš da hoće da nas poubija sve!“ I tad Jedan-Jedan onako šmekerski, kao da objašnjava retardirtanom detetu odgovori – „Moje pitanje ostaje neizmenjeno“. Iako je Jedan-Jedan apsolutni favorit što se tiče komičkog u crtanoj seriji ipak upada u oči da je gotovo svaka epizoda vrlo dobro izbalansirala humor i dramu i ugradila ih u sve likove iz crtaća, bili oni pozitivni ili negativni, što definitivno neće ostaviti publiku ravnodšnom. A pri tome složena motivacija, pozadinska obojenost i psihološki ostvarena priča kreirana je za gotovo svakog lika iz crtane serije, pa činjenica da je sve stalo u desetak epizoda od dvadesetak minuta deluje neverovatno. Npr. složenost serije se vidi i u koncepciji likova, pa tako lik Mačke koja deluje kao tip prevrtljivog preprodavaca i špijuna, ima svakako ponešto demonizovano-iskušavački karakter, ali ovaj lik ima ujedno i tragičnu pozadinu koja izaziva pre svega sažaljenje, a slična situacija (samo na mnogo snažnijem nivou) vidi se i  na primeru lika Amelije Hjugs, jedne od najhumanizovanijih negativaca u svetu crtanog filma i glavnog oponenta sa kojim Tulip mora da se suoči kako bi se oslobodila večnog putovanja vozom. Pored zaista dobro osmišljenih likova i sveta, čitava ideja voza koji putuje u večnost i u kome je potrebno prevazići prepreke posebno dizajnirane za svakog putnika kako bi oni mogli da pobede svoje mane, izvuku nauk, razviju emocije i empatiju, ili da se suoče se sa gubitkom kako bi nastavili dalje hrabro život i sastavili parčiće sopstva, pokazuje jednu vrlo duboku humanističku poruku u kojoj ne manjka ni metafizičkog aspekta, ni emotivnog naboja, zabavnog sadržaja, niti stvaralačkog potencijala, i zato je ovaj crtani definitivna preporuka za gledanje u kišne (a i sve druge) dane. Pa ako vam se svidi, ne brinite, Oven Denis je  izbacio i drugu sezonu (u najavi je i treća) Voza večnosti, u kojoj se ponovo susrećemo sa ukletim vozičem samo sa drugim putnicima i novim izazovima.

Osvrt na roman ,,Majstor i Margarita“ Mihaila Bulgakova

Posted on by Redakcija

Roman koji je pisan čitavih 12 godina, menjano mu je ime, a nekoliko početnih rukopisa  završilo je u vatri. Ima nekoliko verzija, a većina je cenzurusana. Prvi put je objavljen tek 20-ak godina nakon piščeve smrti, kao uostalom većina njegovih dela. Smatra se klasikom fantastike i najpoznatijim Bulgakovim delom.

 

Faust

 

Na početku romana je jedan citat iz ovog Geteovog dela. Faust se pominje nekoliko puta u romanu, a i neki od likova su nastali prema njemu. Woland (u romanu kaže da je Nemac) je nastao prema čuvenom Geteovom Mefistu, a Margarita prema Greti, tj. Margareti.

Međutim, dok kod Getea Faust prodaje dušu đavolu zbog Grete, ovde Margarita pristaje na dogovor sa Sotonom (Wolandom) kako bi mogla biti srećna sa svojim voljenim Majstorem.

Ovo nije tipična borba dobra i zla, već mnogo više od toga. Bulgakov nam kroz fantastiku prikazuje dobar deo svog stvaralačkog života, odnosno nerazumevanje kritičara i ostalih birokrata za isti.

 

Biblijski elementi

 

Roman u romanu koji piše Majstor i čiji je rukopis („slučajnost?!“) završio u vatri, govori o Pontiju Pilatu i Ješui Ha – Nokri (jevrejsko ime Isusa). Bulgakov koristi ovo kao odnos vlasti prema umetnosti i filozofiji; njenoj surovosti i nepriznavanju ničeg što bi na bilo koji način moglo da je ugrozi. ( vi znamo kako završava Isus)… Ni sudbina samog Majstora nije mnogo veselija. Vlast i kritičari proglašavaju njegov roman za ilegalan i on završava u psihijatrijskoj bolnici.

Inače, u ovoj ustanovi završava više likova. Njihove su sudbine povezane utoliko što su svi na nekim birokratskim pozicijama. Oni koji ne završe ovde, završe kod Wolanda, samozvanog profesora crne magije, a zapravo Sotone.

U klubu književnika večera dvanaest pisaca (simbolika dvanaest apostola).

Takođe, neka od imena likova (kao što je mačak Behemot) nalazimo u Bibliji.

Motiv Ješua Ha – Nokre postoji da bi se pokazalo kako na svetu postoji i dobro. U da roman, iako to ne deluje tako na prvi pogled, nije i ne govori isključuvo o zlu.

 

Radnja

 

Woland se pojavljuje u Moskvi tridesetih godina dvadesetog veka i građanima prestonice se život okreće naglavačke. Ima tri svoja pomoćnika, među kojima je crni mačak. Misteriozni nestanci ljudi i predmeta, zatim njihovo ponovo pojavljivanje čine dobar deo ovog romana. Naročito posle predstave crne magije koju je Woland izveo u pozorištu. Suština ovog dela je kritika birokratizma, pohlepe, kao i Staljinovih čistki (neobjašnjivi nestanci ljudi) u doba kada je sam pisac živeo i stvarao. Kritika tadašnjeg sovjetskog društva predstavljena kroz fantastiku, okićena satirom i humorom.

Crni mačak, vrana i  tama su klasični simboli pakla svima nama dobro poznati.

Margarita je žena koja je nesrećna u braku. Upoznaje Majstora i njih dvoje se zavole. U ženi koja voli nema straha ni kukavičluka. Ona ostavlja svog muža i odlazi kod Wolanda u pakao na noć bizarnog bala, kako bi nakon toga dobila priliku da bude srećna sa Majstorem. Takođe, ona pokazuje samilost i za druge ljude. I to dokazuje ni manje ni više, upravo pred Wolandom u paklu tokom pomenute noći. Uspeva da pregrmi tu beskrajno tešku noć, a kao nagradu dobija ispunjenje svoje želje. I kao da već nije dovoljno složen, između ostalog, može se reći da je ovo i ljubavni roman.

Kako se okrenulo naopačke, tako se (skoro sve) vraća u normalu… Iako, ljudi se menjaju i nisu više oni koji su bili pre dolaska Wolanda. Neki menjaju samo radno mesto, a većina i karakter.

 

Paralele iz stvarnog života

 

Situacija iz Bulgakovog života ima više nego što se čini. I sam je spalio nekoliko prvih svesaka ovog romana, (i to baš jedne prolećne noći, kao i Majstor) bio prokazan od strane kritike i vlasti, a radio je u jednom pozorištu. Mesta kao što su književni klub „Gribjedov“ ne samo da su postojala, već im pisac nije promenio ni ime.

Prolećna noć se pojavljuje kao motiv vremena dva puta u romanu, a njome se roman i završava. Prvo – kod spaljivanja rukopisa, a drugo – kod razapinjanja Isusa na krst u Majstorevom „Pontiju Pilatu“.

Majstor kaže jednu vrlo bitnu rečenicu – Rukopisi ne gore. A ono što Majstor kaže, to pisac misli. Deluje paradoksalno za nekog ko je nekoliko svezaka ovog romana bacio u vatru. Simbolika koja stoji iza ovoga je da su umetnička dela večna, nasuprot prolaznosti vlasti. Nama ostaje samo da se složimo s ovim. I da budemo srećni što se Bulgakov zaustavio na spaljivanju samo prvih verzija romana. Ova konačna je ostala netaknuta, da je čita i da joj se divi ceo svet.

 

Autor: Danica Jakšić

Glavna reč

Posted on by Redakcija

Pod noćnim nebom, gotovo neprimetna crna mačka skakala je sa krova na krov, nošena nekim svojim mačjim mislima. Slaba ulična rasveta predgrađa je tek po nekada otkrivala njenu elegantnu pojavu. Sa krova, preko ograde, skočila je na zemlju, pa se pažljivo uvukla u podrum jedne kuće kroz pocepano staklo. U podrumu je čekalo nekoliko crnih mačaka iz kraja, okupljenih oko jedne sveće u centru prostorije.

,,Ponovo kasniš, Žućo“, oglasi se najstariji mačor među njima, bez jednog oka i pocepanog uva.

,,Eh, Slaviša, lako je vama kad živite u okolini. Treba doći ovde čak iz centra“, reče Žuća i smesti se među ostalim mačkama.

,,Dobro, gospodine iz centra, nisi mnogo propustio. Dogovaramo se oko protesta povodom diskriminacije na sujevernoj osnovi, kao što smo i pomenuli na prošlom sastanku. Dosta su nas terali od sebe  psovkama i kamenicama, ta primitivna ljudska bagra!“

,,Tako je, tako je, bagra ljudska!“, skoči mladi mačak.

,,Dosta više ugnjetavanja!“, energično mu se pridruži brat.

Sveća je slabašnim sjajem otkrivala zaboravljen nameštaj u podrumu, džakove pune nečim što liči na brašno i prašnjave kutije, na kojima je jedna crna mačka udobno ležala. Ustade, protegli se, pa reče:

,,Rekla bih da mi ovde ponovo trošimo vreme na prazne priče“, namesti se udobnije na kutiji, ,,Treba poslati jasnu poruku: DOSTA DISKRIMINACIJE“!

,,Maro, ćuti, molim te“, prezrivo reče Slaviša, „ ja vodim sastanke, ja kažem kakve poruke šaljemo, kad i kome“!

„U pravu je“, ubaci se Žuća, „opšte je poznata činjenica da muške mačke imaju bolje organizacione spsobnosti“.

Pomalo ljutito se ubaci vitka mačka, „Ali ona je u pravu! Umesto što samo sedimo i ne radimo ništa svakog vikenda, trebalo bi da se pokrenemo za promenu! Hajde da makar krenemo od plakata, ili nekih nalepnica za pravdu crnih mačaka. Evo ja bih mogla da nabavim papire, moj gazda ima neku spravu u kući sa gomilom papira“.

„Vi, kućne mačke, ne treba ni da imate pravo glasa“, promeškolji se puniji mačor, „nisi ni srednju uličarsku završila, a praviš se tu nešto pametna“.

„A ti si postao tako punačak i okruglast zbog te tvoje srednje uličarske ili zato što preko veze imaš pristup kontejneru onog restorana na ćošku?“, odbrusi mu vitka mačka podignutih obrva.

Taman kada se puniji mačor narogušio, želeći da kaže nešto uvredljivo, začuo se šum napolju, na šta se svi pogledi usmeriše ka prozoru i uši načuljiše.

„To mora da je neki miš!“, reče mladi mačak, pa hitrim i nespretnim skokom ode kroz pocepani prozor podruma.

„Drž’ ga Mali!“, dobaci njegov brat.

„Dobro, imam plan“, reče Slaviša ostalim mačkama, „kačićemo plakate po banderama za početak“.

„Ali to je upravo ona rekla!“, uzrujano zafrkta Mara.

„Oh, vas dve se stalno nešto žalite…“, prevrte očima puniji mačor, pa poče da liže svoje međunožje.

„Stvarno preterujete!“, saglasno povika brat mladog mačka, udobno se nameštajući na svom mestu, „Treba da delamo što pre, što pre, odmah sad!“

Glasno i tupo tum začu se sa ulice.

„Idem da proverim šta je to bilo“, sumnjivo reče Žuća.

„To praznoverje da donosimo nesreću jednom mora stati! Samo složni možemo postići da se prema nama ophode kako dolikuje jednoj mački, bez obzira na boju krzna! Ako napravimo bar jedan korak, u bliskoj budućnosti ćemo ubirati plodove povoljnih promena po naš opstanak. Dosta smo trpeli te koještarije“, glasom iskusnog motivacionog govornika ohrabri prisutne Slaviša koji su hipnotisano klimali glavom.

„Narode“, Žućina glava proviri kroz prozor, „zgazili su Maloga…“.

 

Autor: Grofica

Ko je ukrao Boga?

Posted on by Elena Alexandra

Ukradoše Boga! Ko se osmelio da mazne Boga? Kako su uopšte uspeli u tome? Koliko traže da nam ga vrate? Čekaj, kojeg su Boga drpili? Sam naslov ove knjige budi toliko nedoumica da u najmanju ruku iziskuje pet tajnih društava i makar četvrtinu magijskih zapisa da se nešto preduzme. Ili, kako je to na kraju ispalo, zapravo nekoliko kanti ljubičaste boje, jedan magični jorgovan i nestvarne Hel persone, a sve to uvijeno u poetičnu prozu koju grickaju puževi. Nije vam jasno? Da probam da objasnim.

Ima na ovom svetu svakakvih čudesa, kažu ljudi. Ima. A gde su? Valjda tamo gde sebi dozvolimo da ih vidimo. Ne moraju  biti grandiozna. Mada je i ono što smatramo sitnim u kulturološkim uverenjima grandiozno ako nam tog momenta spasava stvar, kao na primer kad bombonjera ima samo onaj jedan primerak i baš ga tebi ostave, ili stigneš da ga mazneš prvi, svejedno je čudo. Ali je svakako spektakularno kad su sveobuhvatna (zalasci sunca su dirljivi, posebno ako nisi u kupaćem na Antakrtiku, recimo). Što bi rekli, čudo je potpuno tek kad je kompletno (što kod nas pisaca iziskuje opise krajolika, a kod dece uglavnom da je čokolada, osim što je ukusna i dovoljno topiva da se njome zamaže kauč).

Nikad se nisam hvatala pisanja recenzije, kao ni pravljenja suflea, jer i jedno i drugo u rerni prosto šljoknu. Možda je moja početnička greška upravo u tome što se recenzije ne spremaju u rerni (beležim ovo za slučaj da mi opet padne na pamet).

Imaš želju nešto da kažeš, a stojiš ispred tarabe isprepletane od stručnih izraza, čija se koplja protežu i do dvadeset  slova u dužinu i pitaš se kako to da preskočiš. I stoji to tako sad, ni tamo ni vamo. A onda vidiš kako to rade deca. Šta njih briga kako to zvuči, oni se jednostavno izraze. Te tri linije na papiru, to vam je i kuća i okućnica, a neretko je na tom crtežu i omiljena baka, pa svejedno završi sa klicanjem i oduševljenjem na frižideru, kao da je Mikelanđelo. Ček’, pa šta ima veze? I Mikelađelo je nekad bio mali i žvrlj’o je po zidu (kako saznajem to mu je prešlo u naviku).

Stoga, imajte milosti prema detetu u meni koje je ovu recenziju napisalo kao dva veća i jedan osrednji kružni žvrc (da, to desno je mačka koja se igra sa klupkom vunice, kako ne vidite?), jer ima želju da vam predstavi jedan divni, ljubičasti svet.

Šta vredi da imate čudesa ako nemate protagoniste avanture? Koja je poenta imati potrage za blagom koje nekad sasvim lako može biti i kamičak, oslobađanje anksioznih zmajeva od strašnih princeza, savladavanje džinova koji čuvaju kruške u komšijskom dvorištu, kad nema ko da ide u te poduhvate. Pritom, neko mora tu priču da ispriča, jel da? Kad si mali, veoma je važno da u knjizi koju ti čitaju pred spavanje pokažu gde si tu ti. Kako da idem u avanturu ako se ne zovemo isto? Kad malko porasteš (ne previše, taman toliko da još uvek jedeš kremić na kutlaču kad niko ne gleda), poželiš da vidiš ko je to rekao. Ko je taj što tako smelo priča takve stvari? Pa jel zna taj i taj da će neko krenuti u tu avanturu? Jel svestan da korice nisu korice nego portali? Da li je tužan jer zna da se, kad završite čitanje, portal zatvara? Spava li mirno od prizivanja da se zna šta je dalje bilo? Dakle, kad imate magična slova na papiru normalno je da imate i želju da sami krenete tragom pripovedača. Ko je taj što se osmelio da odaje nove svetove? Taj sigurno zna više nego što piše, a kako ste se zaljubili u priču svega vam malo. Kao što vam malo priloga kad ste gladni (dobro ovo je možda moja lična manija da jedem sve sem ćumura).

Ideja da se dozna kako izgleda čarobnjak iz Oza bila je mila Bogovima i oni odlučiše da otvore put. Objaviše proglas da će se tu i tu, na tom i tom mestu lično obratiti smrtnicima. Da vam kažem nešto, niko se na Olimpe ne pentra tek tako, pa kad vidite nekog da je krenuo onako okrugao, podržite ga ili bar potpišite peticiju za žičaru. Krenuti na takvu avanturu iziskuje mnogo toga. Prvo moraš da napojiš i osedlaš konja i, kako su tada stajale stvari, da ga okupaš, jer se međ’ svet ne ide blatnjav. Posebno ne pred čarobnjake i Bogove. Zatim se konsultuješ sa magičnom kuglom u kom pravcu bi valjalo krenuti. Bilo je posve zanimljivo što se tada vrtesmo oko kakvog džinovskog puža (kažu da je to pozorištance Puž, ali nikad se ne zna). Kuda god da smo krenuli, nekako smo uvek izbijali na njega. Htela sam da ga pitam za pravac, ali moja jača polovina je to videla kao propuštenu terapiju (kako će se kasnije ispostaviti da je to imalo sudbinske veze, omogućilo mi je da tog istog gunđala udavim teorijom o sinhronicitetu).

I tu nastane glavna prepreka. Jeste li primetili da su sve te kugle i viskovi vrlo zagonetni u svojim uputstvima? Iako je naša kugla govorila levo, desno, opet levo, nekako smo stalno bili na tih deset metara do odredišta. Staza koja je vodila do cilja, prepuna rupa, zamki i jednosmernih vilajeta, jednooka bića koja su vazda na nas prljila svojim crvenim okom na svakom ćošku i nemogućnost da nađemo mesto gde ćemo vezati konja, umalo nisu oslabili naš avanturistički duh (zapravo duh mog viteza konjanika a moj vrat). No, potrage nikad nisu lagane zato i jesu avanture. Nakon sat vremena razmene strasnih usklika bračnih „radosti“ (ne tih, nego onih drugih zbog kojih se ide kod savetnika), konačno spakovasmo prevoz negde i, kako smo poranili, u obližnjoj krčmi rešismo da se nazdravi tom činu. Ako ste već došli dovde, sasvim je svejedno što ste umesto veprovine i medovine sabili nes kafu. Taj napitak je veći od Mane u igricama i treba ga ulivati kad god vam se pruži prilika. Pritom smiruje konjanike nervozne zbog razovarenih makadama i vrtenja u krug kroz crvotočine.

Uzbuđenje raste, samo nas zid deli od čarobnjaka. Trubadur Marčelo je tog dana imao tonsku probu, pa su udari koji su dopirali kroz taj isti zid krčme izgledali kao proglas turnira.

„Čuješ? Najavljuju viteške igre. Čarobnjak je blizu. Taj topot su sigurno horde džinova Zaboravljene zemlje. Bogovi  su blizu. Knjiga je blizu“, rekoh tada, potpuno ignorišući pogled svoje jače polovine koji se beše skoro pa navikao na lucidne momente života sa piscem.

Najzad,  peščani sat je iscureo sasvim prigodno da se krene (u znak uljudnih protokola maznuh šećer u kesici, dobro lažem uzeh svih tri), pa se uputismo ka pećini u kojoj se navodno krio čudotvorac.

Na usponu do ulaza (dobro de, beše to nekih desetak metara asfaltnog trotoara do ulaza u Božidarac, al’ nemojte sad biti naporni pa kvariti) šta i koga sve čovek može da sretne pa to je čudo jedno. Crvene deve koje nose darove Boginje žita (čitaj Ana Ubavić izlazi iz pekare punih ruku da postavi ketering) ukazivale su na raskoš i obilje blaga koje će nas sačekati u pećini. Titan od duše, podignute obrve, sa vrlo jasnom dikcijom iz koje se moglo čuti da je ne znam odvojeno, nalazila se na samim vratima (ovde se to čita kao Biljana Golić, za koju kasnije saznajemo da Sfinge nisu strašne, samo ne vide najbolje pa fokus izgleda kao mrštenje). Kad smo kod toga, znate kako se rešavaju Sfinge i njihove gramatičke zagonetke (posebno kad nemaju pojma ko ste)? Tako što se zagrle jakoooooo i ničim izazvano. I onda ih prosto volite zauvek. A da, i dosta kafe. To je važno.

Mnogo je ljudi došlo da okuša sreću u pećini. Mnogo njih je čulo da se tog dana mogu približiti čarobnjaku i njegovoj sviti. Videti same Bogove. Pa, malo li je, pitam ja vas.

Znate li da magične pećine imaju i magične mačke? E pa ova je imala jednu nandžarastu kao Garfild, koja tokom cele ceremonije nije mogla da se odluči u čije će krilo. I dan-danas ljubomorišem što je odlazila kod drugih. Mislim da ta mačka je imala neku funkciju kao onaj šešir iz Hari Potera.  Ne znam gde me je svrstala ali ako je i ona tamo, idem rado.

Dobiješ mesto (ili više mesta u mom slučaju), popale se uljane lampe na zidovima pećine i čekaš. Nije avantura ako nije napeto. Veće mudraca te obaveštava da drugi avanturisti pokušavaju da stignu zbog nereda mitskih bića i kakvih crva iz Dine koji su prekopali puteve. Pa brineš za njih, srećan si što si ti nekako stigao, sekiraš se što se hladi meze, paziš da ti čovek ne zaspi jer je tu prilično toplo. Kad smo kod mezeta, red je da vam predstavim bogovsku prvosveštenicu ovog saveta. Ta ima reč utehe za svakog, strpljenja i dragosti (za neki neverovatni slučaj da niste provalili ovo je Mira Satarić). Sem kad hoće nekog da odrobija, ali valjda nekad i njima fali šampite u krvotoku. Pa ako idete u susret Bogovima, ponesite koji pleh za slučaj da ne umete napisati sinopsis ili rečnik japanskih pojmova i izreka (ne izgovarajte ih samo joj pokažite, ovo sa izgovaranjem znam iz ličnog iskustva). Istina, iako sam volela ovu tetu neizmerno još od onomad od mitske poplave, nekako sam isto toliko volela tortu koja je stajala ispred nje. Pa je ona brinula za one koji nisu pridošli, ja za tortu da se ne otopi ili da mačka ne sedne u nju,  a svi zajedno hoćel’ biti kiše (neki avanturisti su došli bosi kao na hodočašće, pa je to bilo malko nezgodno). Znali smo da je našem čekanju kraj kad pred nas istupi poglavar hrama i vrhovna bogovska pojava i pojasni nam da je jako srećan i ponosan. Nije mala stvar kad su Bogovi ponosni na vas. Do sada je na mene bio ponosan samo Bahus, a to i nije neka preporuka. Da se isti raduje novim avanturama sa svima nama i još mnogo nekih reči koje sam se pravila da razumem (što vole Bogovi da parlaju na izumrlim jezicima, čudo jedno). Zatim nam suptilno napomenu da je bar pola torte samo njegovo (nije rekao, nije ni morao, to se podrazumeva jer Kristijan Šarac baš ali baš vole slatko i baš ali baš ne vole lajf kouč), što pomalo trgnu otpor u mom srcu (zbog radi torte, ne lajf koučinga, jer meni nekako gleda kroz prste i kašike). Ali hej! Na glavnog Zmaja od Fantastike se ne ide pa sve i da si došao raketlom. Znate li da se crtač bogovske kaligrafije zove Milijana Tadin? Ona je zadužena za petroglife i oslikavanje stećaka da bi se pleme zapamtilo. Petroglifi su vam nešto kao praistorijski televizor koji traje večno. A kad nešto treba da traje večno onda nije svejedno ko će da ukleše sve to.

Jeste videli sad ovo? Kad se usudite da krenete u avanturu onda je sasvim izvesno da će vas Nebesa počastiti sa pregršt divnih ljudova, magičnih i fantastičnih u svakom smislu. Videh divne članove tog Panteona. Jedan je sigurno bio Bog kose, ja drugo objašnjenje nemam i sa svim što je rekao slažem se (iako mi je trebao rečnik zbog svih onih alhemičarskih izraza, a, ako ga dosad niste sreli, njegovo ime je Miloš Mihajlović). Boginja podkasta je sasvim sigurno imala osmeh i pogled zmajevite i zaštitu svoje mačke Freje, čije ime već govori o bogovskim momentima (hej, vidite li Mariju D. Nenezić?), ali sam sigurna i da je imala neke veze sa onom gore pomenutom mačkom što posebno budi magijske momente (ja sam donela Boginji žita mačiju travu za njenog familijara Ester, pa je prisutna mačka bila jako zainteresovana za istu. Šta me gledate sad? Pa na promocije se uvek ide sa mačijom travom, šta tu ima čudno, uostalom objasnite mačku tamo). Da li pisci imaju mačke ili mačke imaju pisce ostaće nepoznanica. U svakom slučaju Bastet je vrlo zadovoljna.

Ali gde je čarobnjak koji tvrdi da su jorgovani magični? Moram da znam da objasnim jorgovanu pored moje kuće da nije običan već čaroban i da nije lepo da to krije od mene. Gde je taj i taj zbog koga pređoh put i umalo me ne zbaciše sa konja kojim smo došli zbog potrebe da histerisanjem ubrzam dolazak? Hoću li mu se dopasti dovoljno da me predstavi svojim Hel ljudima? Hoće li biti srećan kad čuje da su lilave nijanse meni najomiljenskije? Hoćemo li prvo jesti slano pa slatko il obnuto? Hoće li me spržiti gromom jer sam dosadna kao buva kad me nešto zanima? Pitanja su se rojila urnebesno.

Odmače veče. Mačka me je udostojila sa dva prrr i vrrrr, lisnato testo je bilo predaleko, ali nije više bilo ni važno. Čarobne reči, magične formule, meni nepoznati jezici, sve je to ispunilo prostoriju u predstavljanju svete knjige časopisa (pa Vodič je, zar ne) i srećne najave novih dela. Aha, znači tu se krije ljubičasti svet. O, konačno ću se dokopati tog svitka mudrosti. I onda se desilo baš to, baš u trenu kada je moj šesti želudac smišljao kako da iz torbe neprimetno i bez šuškanja izvuče polutku kakvog davno zaboravljenog sendviča.

Čarobnjak je, kako to sa njima uglavnom biva, sve vreme bio meni ispred nosa. Ono, bukvalno je sedeo ispred mene. Kakav test mog viteštva, kakvo igranje sa mojim nervima, kakav trik. Ali i ja sam bila spremna. Nesvesna da je to on, uredno sam prebrojala sve ptičice sa njegove košulje, što znači da sam imala čarobnu brojku (znate da se na čarobnjake ide samo magičnim izjavama) za slučaj da me kasnije, onako dosadnu i preterano oduševljenu, proba da  sprži. Nosi naočare, znači da je vrlo mudar. Nema kosu, znači da je sa Nepala. Ima mio glas. Pa naravno. Kad bi čarobnjaci grmeli, svi bismo bili nagluvi. Baš je pažljiv. Nemam blagog pojma šta je rekao. Ali znam šta je zapisao. I to ću potezati stalno.

Jesam, stisla sam ruku Bogu magu i ponosno danas mogu reći da se znamo. Jesam, uspela sam i da gurnem nos u tortu nije da nisam. I da izađem na televizor kasnije, kao deo mase fanova (što ja umem da popunim ceo red pa to je čudo jedno). Jesam, dokopala sam se magičnog zapisa. Otkupljenog za zlatni talir na klaviru, verovali ili ne. Ali, pošto sam ja pisac, unucima ću reći da su to bile orgulje na sred napuštenog zamka, može mi se. Posedesmo još koju uru, pojedosmo i popismo i u zdravlju se rastadosmo (ono, šta sve pojesmo ne znam koliko je u zdravlju, ali definitivno gozbe nisu gozbe ako vas ne odnesu u zidarskim kolicima kući, pa to vežbamo generacijski po slavama znači u treningu smo to nije za početnike).

Nakon još malo razmene strastvenih izjava da bi bilo lepo da konj ne trucka toliko jer pokušavam da čitam, stigosmo u naš skromni dom. Znate li vi kako je opasan prostor kad upadnete kroz portal? Šatro da samo bacite oko, a u stvari vas navode do kuće da ne biste upali u otvorene šahte, jer vam je nos u knjizi? Navedoše me kao fikus do vrata, baš pažljivo od njih.

Korice nestvarno lepe, sa sve magičnim jorgovanom na sred srede. Dođeš kući, otvoriš prozor, pokažeš knjigu svom jorgovanu:

„Aha, sad si moj. Vidiš, sad ću znati sve o tebi. Nećeš se više pretvarati da si tamo neki jorgovan u prolazu“. A jorgovan mudro ćuti. Mislim da su samo maslačci pokazivali šipak mušmuli.

Onda nestane vreme (kao da je ikada i postojalo, srećom imaš još uvek onu polutku gnjecavog sendviča), a, tako mi Bogova, nestane i želja da se ustane. Atrofiraš jer prosto je nemoguće da se posle jedne glave ne izlista i druga, pa sedamnaesta. Samo da gvirnem postane samo da zapišem ovu lepotu, pa sve zajedno preraste u uput za ortopeda, jer si se ušinuo. Pa šta ste vi mislili? Da se alhemičari bave skicama? Ne rođaci, to dok kičmu ne iskrivi ispod knjižurina, ništa uradilo nije. S obzirom na sadržaj ove knjige, mogu vam reći da nisam ni znala da mogu u eksplicitnim položajima ostajati satima. Jer joga je za amatere.

Ovo nije knjiga da se razumemo. Ovo je magičan svet ispod jednog jorgovana. Topla, ljudska priča obavijena velom magije. Poezija u prozi. Imati dar je divno dok nekom ne budete bitni za koristoljublje… dok ga ne oslobodite… dok vas ne nadjača… dok ga ne savladate… ili vas ne savlada. Dar ili prokletstvo? Istine koje nemaš kome reći, a kida te saznanje da ih znaš. Koliko bole sećanja na ljubav? Koliko boli kad se ne sećaš? O, čarobnjaku, tako ti ljubičastog oka, šta mi uradi? Kakve mi svetove pokaza? Znaš li?

Na pitanje hoće li biti neke hrane za večeru (koju bi trebalo da ulovim i oderem verovatno), uskliknuh gromko:

„Vi niste robovi vašeg kralja! Vi ste sopstveni robovi!“, pa tako podržah samu sebe u nameri da od toga nema ništa dok čitam.

Na molbe da im se vratim čitava ako je moguće:

„Vrati se kući!“

Dobiše:

„Ja sam sada kod kuće…“, pa pomislih koliko je duboko kad kaže, „Ne toj kući, napolju. Vrati se kući, u sebi“.

Poput Feniksa, poput Žar-ptice, na pitanje: „Hoćeš da umrem?“, rekao je „Hoću da budeš jedno.“

A ako je to čarobnjak rekao, šta sad ja imam da se mislim. Ipak je to zapisano u proroštvu Plave Zvezde. U stihu krvotokom teče. Zaljubi te za ceo život, pa sanjaš ljubičaste padalice.

Znate li koliko je on divan? Nije kao drugi čarobnjaci, strogi i gromki. On svoje magije deli nesebično, zakuvava ih u kafama kojima smiruje Titane gramatike. Otapa ih u čajevima kojima uspavljuje brzalice. Pevuši ih kao zvižduk kojim priziva zmajeve. Zapisuje ih na koži kao rune zaštite. I sad, kako da ga ne volite? Kako da ne poverujete u stvarnost njegovog dela kada znate ko je? Nije između ovih korica samo novi svet, već i on. I jeste jedno.

Hajde, pa kad ste sreli čarobnjaka koji predvodi armije puževa? I pravi najbolji burito u ovom delu svemira? Koji zna po imenu svakog zmaja sa obe hemisfere? I koji voli, jakooo voli da voli. I ima taj osmeh koji dan razvedri. Valjda to i jeste bitno da umeš kad si čarobnjak. I hoćeš da te ozbiljno shvate srcem kad čitaju tvoje magične zapise.

Al samo da zna, nek požuri sa nastavkom, ja prosto moram da znam šta je bilo pre ili posle… jer sa njegovim talentom sve je moguće. Mislim se, ne znam da pišem recenzije, ali znam mu broj ptičica sa košulje, a za to ne postoje protivčini, držim ga u šaci. A znajući njega, u drugoj je verovatno lilavi mafin, na ramenu mu puž, u očima odraz jorgovana.

Još ste tu? Na čitanjac.

Elena Alexandra