Ukradoše Boga! Ko se osmelio da mazne Boga? Kako su uopšte uspeli u tome? Koliko traže da nam ga vrate? Čekaj, kojeg su Boga drpili? Sam naslov ove knjige budi toliko nedoumica da u najmanju ruku iziskuje pet tajnih društava i makar četvrtinu magijskih zapisa da se nešto preduzme. Ili, kako je to na kraju ispalo, zapravo nekoliko kanti ljubičaste boje, jedan magični jorgovan i nestvarne Hel persone, a sve to uvijeno u poetičnu prozu koju grickaju puževi. Nije vam jasno? Da probam da objasnim.
Ima na ovom svetu svakakvih čudesa, kažu ljudi. Ima. A gde su? Valjda tamo gde sebi dozvolimo da ih vidimo. Ne moraju biti grandiozna. Mada je i ono što smatramo sitnim u kulturološkim uverenjima grandiozno ako nam tog momenta spasava stvar, kao na primer kad bombonjera ima samo onaj jedan primerak i baš ga tebi ostave, ili stigneš da ga mazneš prvi, svejedno je čudo. Ali je svakako spektakularno kad su sveobuhvatna (zalasci sunca su dirljivi, posebno ako nisi u kupaćem na Antakrtiku, recimo). Što bi rekli, čudo je potpuno tek kad je kompletno (što kod nas pisaca iziskuje opise krajolika, a kod dece uglavnom da je čokolada, osim što je ukusna i dovoljno topiva da se njome zamaže kauč).
Nikad se nisam hvatala pisanja recenzije, kao ni pravljenja suflea, jer i jedno i drugo u rerni prosto šljoknu. Možda je moja početnička greška upravo u tome što se recenzije ne spremaju u rerni (beležim ovo za slučaj da mi opet padne na pamet).
Imaš želju nešto da kažeš, a stojiš ispred tarabe isprepletane od stručnih izraza, čija se koplja protežu i do dvadeset slova u dužinu i pitaš se kako to da preskočiš. I stoji to tako sad, ni tamo ni vamo. A onda vidiš kako to rade deca. Šta njih briga kako to zvuči, oni se jednostavno izraze. Te tri linije na papiru, to vam je i kuća i okućnica, a neretko je na tom crtežu i omiljena baka, pa svejedno završi sa klicanjem i oduševljenjem na frižideru, kao da je Mikelanđelo. Ček’, pa šta ima veze? I Mikelađelo je nekad bio mali i žvrlj’o je po zidu (kako saznajem to mu je prešlo u naviku).
Stoga, imajte milosti prema detetu u meni koje je ovu recenziju napisalo kao dva veća i jedan osrednji kružni žvrc (da, to desno je mačka koja se igra sa klupkom vunice, kako ne vidite?), jer ima želju da vam predstavi jedan divni, ljubičasti svet.
Šta vredi da imate čudesa ako nemate protagoniste avanture? Koja je poenta imati potrage za blagom koje nekad sasvim lako može biti i kamičak, oslobađanje anksioznih zmajeva od strašnih princeza, savladavanje džinova koji čuvaju kruške u komšijskom dvorištu, kad nema ko da ide u te poduhvate. Pritom, neko mora tu priču da ispriča, jel da? Kad si mali, veoma je važno da u knjizi koju ti čitaju pred spavanje pokažu gde si tu ti. Kako da idem u avanturu ako se ne zovemo isto? Kad malko porasteš (ne previše, taman toliko da još uvek jedeš kremić na kutlaču kad niko ne gleda), poželiš da vidiš ko je to rekao. Ko je taj što tako smelo priča takve stvari? Pa jel zna taj i taj da će neko krenuti u tu avanturu? Jel svestan da korice nisu korice nego portali? Da li je tužan jer zna da se, kad završite čitanje, portal zatvara? Spava li mirno od prizivanja da se zna šta je dalje bilo? Dakle, kad imate magična slova na papiru normalno je da imate i želju da sami krenete tragom pripovedača. Ko je taj što se osmelio da odaje nove svetove? Taj sigurno zna više nego što piše, a kako ste se zaljubili u priču svega vam malo. Kao što vam malo priloga kad ste gladni (dobro ovo je možda moja lična manija da jedem sve sem ćumura).
Ideja da se dozna kako izgleda čarobnjak iz Oza bila je mila Bogovima i oni odlučiše da otvore put. Objaviše proglas da će se tu i tu, na tom i tom mestu lično obratiti smrtnicima. Da vam kažem nešto, niko se na Olimpe ne pentra tek tako, pa kad vidite nekog da je krenuo onako okrugao, podržite ga ili bar potpišite peticiju za žičaru. Krenuti na takvu avanturu iziskuje mnogo toga. Prvo moraš da napojiš i osedlaš konja i, kako su tada stajale stvari, da ga okupaš, jer se međ’ svet ne ide blatnjav. Posebno ne pred čarobnjake i Bogove. Zatim se konsultuješ sa magičnom kuglom u kom pravcu bi valjalo krenuti. Bilo je posve zanimljivo što se tada vrtesmo oko kakvog džinovskog puža (kažu da je to pozorištance Puž, ali nikad se ne zna). Kuda god da smo krenuli, nekako smo uvek izbijali na njega. Htela sam da ga pitam za pravac, ali moja jača polovina je to videla kao propuštenu terapiju (kako će se kasnije ispostaviti da je to imalo sudbinske veze, omogućilo mi je da tog istog gunđala udavim teorijom o sinhronicitetu).
I tu nastane glavna prepreka. Jeste li primetili da su sve te kugle i viskovi vrlo zagonetni u svojim uputstvima? Iako je naša kugla govorila levo, desno, opet levo, nekako smo stalno bili na tih deset metara do odredišta. Staza koja je vodila do cilja, prepuna rupa, zamki i jednosmernih vilajeta, jednooka bića koja su vazda na nas prljila svojim crvenim okom na svakom ćošku i nemogućnost da nađemo mesto gde ćemo vezati konja, umalo nisu oslabili naš avanturistički duh (zapravo duh mog viteza konjanika a moj vrat). No, potrage nikad nisu lagane zato i jesu avanture. Nakon sat vremena razmene strasnih usklika bračnih „radosti“ (ne tih, nego onih drugih zbog kojih se ide kod savetnika), konačno spakovasmo prevoz negde i, kako smo poranili, u obližnjoj krčmi rešismo da se nazdravi tom činu. Ako ste već došli dovde, sasvim je svejedno što ste umesto veprovine i medovine sabili nes kafu. Taj napitak je veći od Mane u igricama i treba ga ulivati kad god vam se pruži prilika. Pritom smiruje konjanike nervozne zbog razovarenih makadama i vrtenja u krug kroz crvotočine.
Uzbuđenje raste, samo nas zid deli od čarobnjaka. Trubadur Marčelo je tog dana imao tonsku probu, pa su udari koji su dopirali kroz taj isti zid krčme izgledali kao proglas turnira.
„Čuješ? Najavljuju viteške igre. Čarobnjak je blizu. Taj topot su sigurno horde džinova Zaboravljene zemlje. Bogovi su blizu. Knjiga je blizu“, rekoh tada, potpuno ignorišući pogled svoje jače polovine koji se beše skoro pa navikao na lucidne momente života sa piscem.
Najzad, peščani sat je iscureo sasvim prigodno da se krene (u znak uljudnih protokola maznuh šećer u kesici, dobro lažem uzeh svih tri), pa se uputismo ka pećini u kojoj se navodno krio čudotvorac.
Na usponu do ulaza (dobro de, beše to nekih desetak metara asfaltnog trotoara do ulaza u Božidarac, al’ nemojte sad biti naporni pa kvariti) šta i koga sve čovek može da sretne pa to je čudo jedno. Crvene deve koje nose darove Boginje žita (čitaj Ana Ubavić izlazi iz pekare punih ruku da postavi ketering) ukazivale su na raskoš i obilje blaga koje će nas sačekati u pećini. Titan od duše, podignute obrve, sa vrlo jasnom dikcijom iz koje se moglo čuti da je ne znam odvojeno, nalazila se na samim vratima (ovde se to čita kao Biljana Golić, za koju kasnije saznajemo da Sfinge nisu strašne, samo ne vide najbolje pa fokus izgleda kao mrštenje). Kad smo kod toga, znate kako se rešavaju Sfinge i njihove gramatičke zagonetke (posebno kad nemaju pojma ko ste)? Tako što se zagrle jakoooooo i ničim izazvano. I onda ih prosto volite zauvek. A da, i dosta kafe. To je važno.
Mnogo je ljudi došlo da okuša sreću u pećini. Mnogo njih je čulo da se tog dana mogu približiti čarobnjaku i njegovoj sviti. Videti same Bogove. Pa, malo li je, pitam ja vas.
Znate li da magične pećine imaju i magične mačke? E pa ova je imala jednu nandžarastu kao Garfild, koja tokom cele ceremonije nije mogla da se odluči u čije će krilo. I dan-danas ljubomorišem što je odlazila kod drugih. Mislim da ta mačka je imala neku funkciju kao onaj šešir iz Hari Potera. Ne znam gde me je svrstala ali ako je i ona tamo, idem rado.
Dobiješ mesto (ili više mesta u mom slučaju), popale se uljane lampe na zidovima pećine i čekaš. Nije avantura ako nije napeto. Veće mudraca te obaveštava da drugi avanturisti pokušavaju da stignu zbog nereda mitskih bića i kakvih crva iz Dine koji su prekopali puteve. Pa brineš za njih, srećan si što si ti nekako stigao, sekiraš se što se hladi meze, paziš da ti čovek ne zaspi jer je tu prilično toplo. Kad smo kod mezeta, red je da vam predstavim bogovsku prvosveštenicu ovog saveta. Ta ima reč utehe za svakog, strpljenja i dragosti (za neki neverovatni slučaj da niste provalili ovo je Mira Satarić). Sem kad hoće nekog da odrobija, ali valjda nekad i njima fali šampite u krvotoku. Pa ako idete u susret Bogovima, ponesite koji pleh za slučaj da ne umete napisati sinopsis ili rečnik japanskih pojmova i izreka (ne izgovarajte ih samo joj pokažite, ovo sa izgovaranjem znam iz ličnog iskustva). Istina, iako sam volela ovu tetu neizmerno još od onomad od mitske poplave, nekako sam isto toliko volela tortu koja je stajala ispred nje. Pa je ona brinula za one koji nisu pridošli, ja za tortu da se ne otopi ili da mačka ne sedne u nju, a svi zajedno hoćel’ biti kiše (neki avanturisti su došli bosi kao na hodočašće, pa je to bilo malko nezgodno). Znali smo da je našem čekanju kraj kad pred nas istupi poglavar hrama i vrhovna bogovska pojava i pojasni nam da je jako srećan i ponosan. Nije mala stvar kad su Bogovi ponosni na vas. Do sada je na mene bio ponosan samo Bahus, a to i nije neka preporuka. Da se isti raduje novim avanturama sa svima nama i još mnogo nekih reči koje sam se pravila da razumem (što vole Bogovi da parlaju na izumrlim jezicima, čudo jedno). Zatim nam suptilno napomenu da je bar pola torte samo njegovo (nije rekao, nije ni morao, to se podrazumeva jer Kristijan Šarac baš ali baš vole slatko i baš ali baš ne vole lajf kouč), što pomalo trgnu otpor u mom srcu (zbog radi torte, ne lajf koučinga, jer meni nekako gleda kroz prste i kašike). Ali hej! Na glavnog Zmaja od Fantastike se ne ide pa sve i da si došao raketlom. Znate li da se crtač bogovske kaligrafije zove Milijana Tadin? Ona je zadužena za petroglife i oslikavanje stećaka da bi se pleme zapamtilo. Petroglifi su vam nešto kao praistorijski televizor koji traje večno. A kad nešto treba da traje večno onda nije svejedno ko će da ukleše sve to.
Jeste videli sad ovo? Kad se usudite da krenete u avanturu onda je sasvim izvesno da će vas Nebesa počastiti sa pregršt divnih ljudova, magičnih i fantastičnih u svakom smislu. Videh divne članove tog Panteona. Jedan je sigurno bio Bog kose, ja drugo objašnjenje nemam i sa svim što je rekao slažem se (iako mi je trebao rečnik zbog svih onih alhemičarskih izraza, a, ako ga dosad niste sreli, njegovo ime je Miloš Mihajlović). Boginja podkasta je sasvim sigurno imala osmeh i pogled zmajevite i zaštitu svoje mačke Freje, čije ime već govori o bogovskim momentima (hej, vidite li Mariju D. Nenezić?), ali sam sigurna i da je imala neke veze sa onom gore pomenutom mačkom što posebno budi magijske momente (ja sam donela Boginji žita mačiju travu za njenog familijara Ester, pa je prisutna mačka bila jako zainteresovana za istu. Šta me gledate sad? Pa na promocije se uvek ide sa mačijom travom, šta tu ima čudno, uostalom objasnite mačku tamo). Da li pisci imaju mačke ili mačke imaju pisce ostaće nepoznanica. U svakom slučaju Bastet je vrlo zadovoljna.
Ali gde je čarobnjak koji tvrdi da su jorgovani magični? Moram da znam da objasnim jorgovanu pored moje kuće da nije običan već čaroban i da nije lepo da to krije od mene. Gde je taj i taj zbog koga pređoh put i umalo me ne zbaciše sa konja kojim smo došli zbog potrebe da histerisanjem ubrzam dolazak? Hoću li mu se dopasti dovoljno da me predstavi svojim Hel ljudima? Hoće li biti srećan kad čuje da su lilave nijanse meni najomiljenskije? Hoćemo li prvo jesti slano pa slatko il obnuto? Hoće li me spržiti gromom jer sam dosadna kao buva kad me nešto zanima? Pitanja su se rojila urnebesno.
Odmače veče. Mačka me je udostojila sa dva prrr i vrrrr, lisnato testo je bilo predaleko, ali nije više bilo ni važno. Čarobne reči, magične formule, meni nepoznati jezici, sve je to ispunilo prostoriju u predstavljanju svete knjige časopisa (pa Vodič je, zar ne) i srećne najave novih dela. Aha, znači tu se krije ljubičasti svet. O, konačno ću se dokopati tog svitka mudrosti. I onda se desilo baš to, baš u trenu kada je moj šesti želudac smišljao kako da iz torbe neprimetno i bez šuškanja izvuče polutku kakvog davno zaboravljenog sendviča.
Čarobnjak je, kako to sa njima uglavnom biva, sve vreme bio meni ispred nosa. Ono, bukvalno je sedeo ispred mene. Kakav test mog viteštva, kakvo igranje sa mojim nervima, kakav trik. Ali i ja sam bila spremna. Nesvesna da je to on, uredno sam prebrojala sve ptičice sa njegove košulje, što znači da sam imala čarobnu brojku (znate da se na čarobnjake ide samo magičnim izjavama) za slučaj da me kasnije, onako dosadnu i preterano oduševljenu, proba da sprži. Nosi naočare, znači da je vrlo mudar. Nema kosu, znači da je sa Nepala. Ima mio glas. Pa naravno. Kad bi čarobnjaci grmeli, svi bismo bili nagluvi. Baš je pažljiv. Nemam blagog pojma šta je rekao. Ali znam šta je zapisao. I to ću potezati stalno.
Jesam, stisla sam ruku Bogu magu i ponosno danas mogu reći da se znamo. Jesam, uspela sam i da gurnem nos u tortu nije da nisam. I da izađem na televizor kasnije, kao deo mase fanova (što ja umem da popunim ceo red pa to je čudo jedno). Jesam, dokopala sam se magičnog zapisa. Otkupljenog za zlatni talir na klaviru, verovali ili ne. Ali, pošto sam ja pisac, unucima ću reći da su to bile orgulje na sred napuštenog zamka, može mi se. Posedesmo još koju uru, pojedosmo i popismo i u zdravlju se rastadosmo (ono, šta sve pojesmo ne znam koliko je u zdravlju, ali definitivno gozbe nisu gozbe ako vas ne odnesu u zidarskim kolicima kući, pa to vežbamo generacijski po slavama znači u treningu smo to nije za početnike).
Nakon još malo razmene strastvenih izjava da bi bilo lepo da konj ne trucka toliko jer pokušavam da čitam, stigosmo u naš skromni dom. Znate li vi kako je opasan prostor kad upadnete kroz portal? Šatro da samo bacite oko, a u stvari vas navode do kuće da ne biste upali u otvorene šahte, jer vam je nos u knjizi? Navedoše me kao fikus do vrata, baš pažljivo od njih.
Korice nestvarno lepe, sa sve magičnim jorgovanom na sred srede. Dođeš kući, otvoriš prozor, pokažeš knjigu svom jorgovanu:
„Aha, sad si moj. Vidiš, sad ću znati sve o tebi. Nećeš se više pretvarati da si tamo neki jorgovan u prolazu“. A jorgovan mudro ćuti. Mislim da su samo maslačci pokazivali šipak mušmuli.
Onda nestane vreme (kao da je ikada i postojalo, srećom imaš još uvek onu polutku gnjecavog sendviča), a, tako mi Bogova, nestane i želja da se ustane. Atrofiraš jer prosto je nemoguće da se posle jedne glave ne izlista i druga, pa sedamnaesta. Samo da gvirnem postane samo da zapišem ovu lepotu, pa sve zajedno preraste u uput za ortopeda, jer si se ušinuo. Pa šta ste vi mislili? Da se alhemičari bave skicama? Ne rođaci, to dok kičmu ne iskrivi ispod knjižurina, ništa uradilo nije. S obzirom na sadržaj ove knjige, mogu vam reći da nisam ni znala da mogu u eksplicitnim položajima ostajati satima. Jer joga je za amatere.
Ovo nije knjiga da se razumemo. Ovo je magičan svet ispod jednog jorgovana. Topla, ljudska priča obavijena velom magije. Poezija u prozi. Imati dar je divno dok nekom ne budete bitni za koristoljublje… dok ga ne oslobodite… dok vas ne nadjača… dok ga ne savladate… ili vas ne savlada. Dar ili prokletstvo? Istine koje nemaš kome reći, a kida te saznanje da ih znaš. Koliko bole sećanja na ljubav? Koliko boli kad se ne sećaš? O, čarobnjaku, tako ti ljubičastog oka, šta mi uradi? Kakve mi svetove pokaza? Znaš li?
Na pitanje hoće li biti neke hrane za večeru (koju bi trebalo da ulovim i oderem verovatno), uskliknuh gromko:
„Vi niste robovi vašeg kralja! Vi ste sopstveni robovi!“, pa tako podržah samu sebe u nameri da od toga nema ništa dok čitam.
Na molbe da im se vratim čitava ako je moguće:
„Vrati se kući!“
Dobiše:
„Ja sam sada kod kuće…“, pa pomislih koliko je duboko kad kaže, „Ne toj kući, napolju. Vrati se kući, u sebi“.
Poput Feniksa, poput Žar-ptice, na pitanje: „Hoćeš da umrem?“, rekao je „Hoću da budeš jedno.“
A ako je to čarobnjak rekao, šta sad ja imam da se mislim. Ipak je to zapisano u proroštvu Plave Zvezde. U stihu krvotokom teče. Zaljubi te za ceo život, pa sanjaš ljubičaste padalice.
Znate li koliko je on divan? Nije kao drugi čarobnjaci, strogi i gromki. On svoje magije deli nesebično, zakuvava ih u kafama kojima smiruje Titane gramatike. Otapa ih u čajevima kojima uspavljuje brzalice. Pevuši ih kao zvižduk kojim priziva zmajeve. Zapisuje ih na koži kao rune zaštite. I sad, kako da ga ne volite? Kako da ne poverujete u stvarnost njegovog dela kada znate ko je? Nije između ovih korica samo novi svet, već i on. I jeste jedno.
Hajde, pa kad ste sreli čarobnjaka koji predvodi armije puževa? I pravi najbolji burito u ovom delu svemira? Koji zna po imenu svakog zmaja sa obe hemisfere? I koji voli, jakooo voli da voli. I ima taj osmeh koji dan razvedri. Valjda to i jeste bitno da umeš kad si čarobnjak. I hoćeš da te ozbiljno shvate srcem kad čitaju tvoje magične zapise.
Al samo da zna, nek požuri sa nastavkom, ja prosto moram da znam šta je bilo pre ili posle… jer sa njegovim talentom sve je moguće. Mislim se, ne znam da pišem recenzije, ali znam mu broj ptičica sa košulje, a za to ne postoje protivčini, držim ga u šaci. A znajući njega, u drugoj je verovatno lilavi mafin, na ramenu mu puž, u očima odraz jorgovana.
Još ste tu? Na čitanjac.
Elena Alexandra
Voz večnosti (ili Infinity train u originalu) je animirana serija fantastičnog sadržaja ponikla u produkciji Cartoon Networka, i sa pravom možemo tvrditi da je ovaj crtać kvalitetno ostvarenje koje se može ponositi bogatstvom narativa, idejnim spektrom koji flertuje sa žanrom misterije, intezivnom dinamikom priče, ali i imaginativnom estetikom crteža. Voz večnosti je ozbiljna priča o sazrevanju prividno uvijena u dečije boje, što nije iznenađenje budući da stiže iz stvaralačkog univerzuma Ovena Denisa (poznatog još i kao autora svojevremenog hit crtaća Regular Show).
Roman u romanu koji piše Majstor i čiji je rukopis („slučajnost?!“) završio u vatri, govori o Pontiju Pilatu i Ješui Ha – Nokri (jevrejsko ime Isusa). Bulgakov koristi ovo kao odnos vlasti prema umetnosti i filozofiji; njenoj surovosti i nepriznavanju ničeg što bi na bilo koji način moglo da je ugrozi. ( vi znamo kako završava Isus)… Ni sudbina samog Majstora nije mnogo veselija. Vlast i kritičari proglašavaju njegov roman za ilegalan i on završava u psihijatrijskoj bolnici.
Woland se pojavljuje u Moskvi tridesetih godina dvadesetog veka i građanima prestonice se život okreće naglavačke. Ima tri svoja pomoćnika, među kojima je crni mačak. Misteriozni nestanci ljudi i predmeta, zatim njihovo ponovo pojavljivanje čine dobar deo ovog romana. Naročito posle predstave crne magije koju je Woland izveo u pozorištu. Suština ovog dela je kritika birokratizma, pohlepe, kao i Staljinovih čistki (neobjašnjivi nestanci ljudi) u doba kada je sam pisac živeo i stvarao. Kritika tadašnjeg sovjetskog društva predstavljena kroz fantastiku, okićena satirom i humorom.
Grobljanci – Ajdn Tomas (Cemetery Boys – Aiden Thomas)
Džo Aberkombi – Nemiran mir (The Trouble with Peace – Joe Abercrombie)
Jenny inače piše romane naučne fantastike i dijaloge za Doctor Who, ali baš za ovo literarno ostvarenje Vikipedija kaže da je čiklit.
U jednom zamku žive četiri mlade dame i njihova učiteljica. Njihov pokrovitelj namerava da ih proda na tržištu belog roblja čim završe sa obrazovanjem. Učiteljica Konkordija provali taj plan i odluči da uzme stvar u svoje ruke. Jedne noći, njih pet zapale zamak i pobegnu. Pomogne im misteriozni čovek koji se slučajno našao u blizini. Do kraja romana učiteljica Konkordija i taj misteriozni čovek Embrouz (bivši lopov, gospodin i detektiv) pokušavaju da shvate ko i zbog čega želi da naudi njoj i njenim štićenicama.
Kada je imala osamnaest godina, Džulija je otišla u Pariz na studije umetnosti, nekim neodgovornim čudom završila u Berlinu onog sudbonosnog dana kada se Zid rušio i zaljubila se u prvog momka koji je preskočio sa istočne na zapadnu stranu. Odustaje od umetnosti, ostaje da živi sa njim. Nakon par meseci pojavljuje se njen otac, prebije momka a nju odvuče nazad za Njujork. Njih dvoje ostaju u kontaktu sve dok on ne pogine u nekom minskom polju na ratištu.