Blog

U jednoj rupi živeše strane knjige, septembar 2020.

Posted on by Nešo Popović

„U jednoj rupi u zemlji živeo je jedan hobit. Ne u nekoj

odvratnoj, prljavoj, vlažnoj rupi, ispunjenoj ostacima

crva i vonjem mulja, niti u suvoj, nenameštenoj, peščanoj

rupi u kojoj nema ničeg za sedenje ni za jelo; ovo je bila

hobitska rupa, a to podrazumeva udobnost.”

Poznato? Ovo je početak knjige, posle koje više ništa nije bilo isto. Epska fantastika je  u naše živote ušla nezaustavljivo. 1937. po prvi put je objavljen Hobit. Daleko od toga da nije bilo epske fantastike pre Tolkina. Ima onoliko knjiga koje su se bavile epskom fantastikom, ali posle Tolkina je epska fantastika postala izuzetno popularna. Baš,  baš  volem  tu priču… Srećan brZdej , Hobiti naši dragi…

 

 

Smrtonosno obrazovanje – Naomi Novik (A Deadly Education – Naomi Novik)

Volite  li Hogvorts? I ja,takođe. Zato  mi je  posebno  zanimljiv početak ovog serijala.

Školomansa je škola, koju pohađaju magijski nadarena deca. Neuspeh se tamo ne prašta i obično znači smrt. El, učenica  škole, počeće da istražuje  i otkriva brojne školske  tajne. Tamo nema nastavnika, nema praznika, nema prijateljstva. Preživljavanje je važnije od  ocena, jer  škola  ne pušta učenike  dok ne dobiju diplomu – ili umru. Pravila su nevrovatno jednostavna – ne lutaj sam dvoranama. Ah,da,čuvaj se i čudovišta koji se kriju svakuda. El se pripremila  za školske opasnosti. Ona možda  nema saveznike, ali poseduje snažnu mračnu magiju uz čiju pomoć može da pomera planine i da zbriše milione ljudi. Ako je već toliko moćna, u čemu je problem? Njena moćna,  moćna magija može da ubije i druge studente.

 

 

 

Zaspati u Zvezdanom moru – kKristofer Paolini (To Sleep in a Sea of Stars – Christopher Paolini)

Posle Eragona,stiže nam nova knjiga proslavljenog (i više ne tako mladog) autora.

Kira Navarez sanja lepši život u nekim novim svetovaima. Java je rezervisana isključivo za košmare.

Tokom rutinske misije na nekolonizovanoj planeti, Kira pronalazi vanzemaljsku relikviju, U početku se oduševljava pronalaskom, ali se oduševljenje pretvara u užas, kad drevna prašina počne da se kovitla oko Kire.

Dok  se naša heroina bori sa ličnim strahovima i stravom, Zemlja i njene kolonije su i na pragu uništenja. Kira je možda njihova poslednja i jedina nada.

 

 

Grobljanci – Ajdn Tomas (Cemetery Boys – Aiden Thomas)

 

Jadriel živi u tradicionalnoj Latino porodici, a to znači da se zna svačije mesto. Njegovi ukućani imaju problem sa prihvatanjem Jadreilove transrodnosti (kao da je i on lako uspeo da prihvati samog sebe ). Zato je naš čovek odlučio da se dokaže kao pravi šaman.  Jadriel je prizvao duha svog preminulog rođaka Mariza. Ispostavlja se da je ipak u pitanju Džulijan Dijaz, školski opaki momak, koji nema namerau da se mirno vrati u svet mrtvih. Pre toga želi da otkrije šta mu se dogodilo i da poveže pokidane niti sećanja. Nemajući izbora, Jadriel prihvata da pomogne Džulijanu. Ali što su duže zajedno, Jadrielu je teže da se odrekne novog prijatelja

 

 

 

 

Izgubljena Bela  knjiga – Kasandra Kler i Vizli Ču – (The Lost Book of the White – Cassandra Clare and Wesley Chu)

Raspisala se Kasandra, nema šta… Evo je opet u kooperaciji, ovog puta sa Wizli Ču. Izgubljena Bela knjiga je druga u trilogji Najstarija prokletstva.

Magnus Bejn i Alek Lajtvud uživaju u životu, imaju predivan stan, njihov sin, budući čarobnjak, je prohodao, a ulice NJujorka su potpuno mirne i tihe (misli se njujorški mirne). Sve će se promeniti kada im u stan provale dvojica bivših saradnika i ukradu nadaleko čuvenu Belu knjigu. Magnus i Bejn moraju da ostave sve i da povrate knjigu po svaku cenu. Tragovi ih vode u Šangaj. Zato moraju da okupe pouzdanu ekipu, ali i da pronađu odgovarajuću bejbisiterku. Takođe, neko Magnusa ubada neobičnim magijskim nožem i rana stalno svetli, što je samo dodatni razlog za brigu. A da im ne bude dosadno, možda kradljivci knjige uspeju da prizovu stvorenja koja je bolje ne uznemiravati. Moraju da požure sa spašavanjem sveta, jer je pitanje koliko dugo će Alekova majka uspeti da kontroliše bebu.

 

 

 

Džo Aberkombi – Nemiran mir (The Trouble with Peace – Joe Abercrombie)

Stigao je drugi deo serijala Doba ludila. Domaći izdavači malo kasne sa ovim knjigama i prvi deo serijal je najavljen negde za novembar.

Poznavaocima istorije je jasno da je mir samo drugačiji vid borbe.

Savin dan Glokta, nekada moćna i bogata, je prinuđena da živi u ritama. Ali to ne zaustavlja njenu ambiciju. Ništa je neće sprečiti da se ponovo popne na vrh. Heroji Leo dan Brok i Stor Najtfol, takođe nisu zadovoljni mirom, jer su navikli da njihovi mačevi pevaju pesmu smrti.

Uprkos miru, brojne opasnosti i dalje vrebaju na mračnim mestima. Stari način života se polako zaboravlja, ustupivši mesto novim običajima i verovanjima.

 

 

 

Vampiri nikad ne stare: Priče svežeg ugriza – grupa utora (Vampires Never Get Old: Tales with Fresh Bite)

Vampiri će izgleda uvek biti zanimljivi i piscima i čitaocima. Grupa autora je odlučila da objavi zbirku i u nju su spakovali jedanaest pričica o vampirima. Upoznaćete vampire koji se hrane na društvenim mrežama, buntovne krvopije koji ne žele da piju samo krv, vampire koji se oslobađaju i kreću po prvu žrtvu, kao i druge vampire u neočekivanim situacijama . Vrlo je moguće da ćete uživati u ovih jedanaest priča

 

 

 

Uh, kakvi su sve naslovi pred nama. Biće tu i više nego zanimljivig štiva za čitanje. Mašem vam svima iz memljivog podruma. Samo BEZ PANIKE, vraćam se za dve nedelje.

 

Prodati mačka u vreći

Posted on by Redakcija

„Prokleti obožavatelji mačaka….„ – mrmljao je dok je krvavu ruku brisao o vreću zakačenu za opasač. Drška noža virila je iz grudi mrtvaca a krv je klizila niz jednostavnu lanenu tuniku. Šutnuo ga je da provjeri da li je živ i od bijesa jer mu je ukrao dragocjenih 6 minuta.

Prokleti mačkoljupci, ulaze u anomalijske prostore i prodaju duše mačkama. Sve za besmrtnost određena ugovorom na 200 godina. No nitko još ne zna što će biti s njima kada vrijeme istekne i tko je vlasnik ugovora. Odvukao je tijelo u jednu od soba kuće koju je izabrao za sačekušu. Zatvorio je vrata i provjerio koji bi dio namještaja mogao dogurati ispred ulaza. Izbor je pao na ormar od punog drveta. Težak pothvat ako imaš kožne sandale koje klize po raspadnutom podu koje je nekad bio laminat. Iako je nož bio posvećen i ispisan magijskim simbolima koji su sprječavali oživljavanje znao je da oštrica neće dugo trajati a ormar će dovoljno dugo zaokupiti oživjelog mrtvaca.

 

Šapnuo je : ”Mačkoljubac eliminiran. Ima li ih još?”

 

Odgovor je zazujao u uhu : „Izolirani slučaj. Anomalija je nova i željezna ograda je tek dignuta a ljudi evakuirani.”

 

Naslonio se na hrapavi zid i uzdahnuo. Ostalo mu je 22 minute. Sunce je pržilo kroz poluraspadnuti krov a taj prokleti čisti zrak prijetio je da ga omami. Otkačio je vreću i rasprostro ju je na pod. Morao je provjeri da li je oštećena nakon borbe. Crna svila prošarana simbola izvezenih srebrnim nitima posvećenim Mjesecu. Gustiš spirala i labirinta prorjeđivao se ka vrhu gdje je svaki izlaz čuvao vjerski ili okultni simbola izvezan zlatnim nitima. Bio je to dizajn kojeg su upotrebljavali mnogi lovci. Kažu da je čak i jedna crna ulovljena sličnom vrećom.  Uvijek se pitao koliko je ljudi moralo umrijeti kako bi našli efikasne simbole. Tko je prvi shvatio da unutar Anomalije vrijeme uništava materijal izmišljen ljudskim umom te da vjera i magija djeluju unutar tog prostora. Magijski grimoari i vjerske knjige postali su tražena roba. Ali uz gomilu knjiga došla je i gomila problema. Koji simboli u knjigama su istinsko vjersko nadahnuće a koji samo izmišljotina ljudskog uma?  Jedan krivi simbol na vreći i ….

 

Nova poruka prekunula mu je misli:

 

„U susjednoj ulici za 4 minuta dolazi trobojna”

 

„Trobojne se slabo plaćaju.” – nevoljko je promrmljao.

 

„Bolje biti slabo plaćen nego s praznom vrećom” – mudro odvrati zujalica

 

Nije odgovorio. Nema smisla raspravljati s umjetnom inteligencijom koja je završila na satelitu jer nije prošla testove socijalizacije. Trebao mu je novac a trobojna bi bila jedva dovoljna da pokrije troškove najma satelita. Pričekat će. I nije dugo čekao.

 

„Jackpot! Bingo! Ace of Spades! Dolazi crna! A kako ljudi znaju reći : mačka boje mraka, umrijet ćeš od straha. Izgleda da si moramo reći zbogom.”

 

Prva pomisao je bijeg. Glavom su mu prošle slike lovaca koji su sretali crne. Bar onih lovaca čije je tijelo ostalo a vreća isparila. Zgrčena tijela u trenutku užasa. Ali ako je uspije uloviti dobiti će dovoljno novaca da  se povuče iz posla. Na mjesto bez mačaka. Orbitalna stanica ili drugi planet, svejedno, neka drugi lovci i znanstvenici spašavaju Zemlju od navale demonskih mačketina.

 

Riješio se pomisli i izletio iz skrovišta. Na sred uske uličice ograđene starim kamenim kućama postavio je klopku. Kartonsku kutiju ali i normalizator vremena koji prekida vezu mačke i dimenzije sa sotonskim moćima. U sredini kutije bila je bočica s krvlju djevice koja privlači demonski okot. A jednom kada se prekine veza…pa, zna se da mačke vole kutije.

 

Vratio se ispod svog prozora, na staro mjesto uz vlažni znojni zid . Progutao je par tableta za smirenje i provirio da vidi to zlo. Znao je da riskira otkriti svoj položaj ali postoji nešto u ljudskoj prirodi da mora vidjeti grabežljivca kada lov počne. Iako nije bilo jasno tko je lovac a tko lovina.

 

A ona se lijeno spuštala niz cestu poput normalne životinje. Iza nje je pulsirala i plesala crna magla od jedva vidljive mrlje do crne rupe koja bi mogla progutati čovjeka. Što se ponekad i događalo ako nisi bio mačkoljubac. Magličasti tamni pipci gladili su je između ušiju i  bridjela po kralježnici. Lelujala je oko nje poput ljubavnika koji nestrpljivo očekuje  odgovor na udvaranje. Stisnuo je zube i spremao se za udar. Došao je poput vlaka. Strah, glad i smrt iskočili su iz zaboravljenih dubina mozga i počele plaziti ka površini. Glava mu je bila vreća puna zmija, šišmiša i škorpiona. Ujedali su, siktali i udarali unutar lubanje. Sklupčao se i pao na pod. Grizao je usne i udarao glavom o zid jer možda ga jedna bol odvrati od druge. Crnilo mu je cijedilo dušu.

 

„Mjauuuuuu….mjauu….”

 

Teret zlobe odnesen je s ramena prvim mjaukom. Udahnuo je duboko par puta i pričekao da mu se razum vrati i svlada instinkt da pobjegne što dalje od mačke. Otrčao je na cestu, otvorio kutiju i ulovio mačku. No mačka je zlo stvorenje i bez crnih pipaka iz drugih dimenzija. Par zamaha kandžama  kao protest ulaska u vreću prolilo mu je par kapi krvi.

 

„Vražja mačketina…” – prosiktao je. Iako nije bila u vezi s onostranima i dalje je imao posla s prgavim stvorenjem.

 

Nakon par sekundi, brže nego li je očekivao, veza se počela obnavljati. Objema rukama čvrsto je držao vreću koja se počela tresti, vibracije su mu prolazile cijelim tijelom kao da stoji unutar epicentra potresa. Spirale su žarile srebrnim sjajem, labirinti su nestajali u srebrnom dimu. Zlatni simboli bliještali su sunčevim sjajem i pokušali zadržati energiju ali i oni su se počeli raspadati poput nade da će preživjeti. Krv je hlapila i nečist je stala na užarenoj mješavini krvi njega i mačkoljupca.  Zaustavljena ka putu da poždere njegovu dušu. Stajao je tako u nevjerici još par minuta.

 

„Huhhh….” – zgrabio je iz džepa bijelu svilom trakom izvezenom u ponoć dok je nebom kraljevala astrološka kombinacija pogodna za ukroćivanje zla i zavezao vreću.

 

Potrčao je prema izlazu iz kaveza. Vrijeme je isteklo i kontakt sa satelitom se raspao kao i sve što je posjedovao od umjetnog materijala. Ostao je samo čovjek u tunici sa svilenom vrećom i kožnim sandalama. Trčeći jedna mu misao nije davala mira. Čija je krv potrebna za lov na crnu mačku. Njegova ili od mačkoljupca?

 

Autor: Mica

Put ka Drugom Ciklusu

Posted on by Redakcija

„…Reka Prosvetljenja će se pročistiti kada se Mesec okupa krvlju. To je prilika za sve blagoslovene sećanjima da ispune svoju svrhu. Oni su izabrani da postanu besmrtni, i u Drugom Ciklusu će primiti nagradu. Besmrtnost prožima dušu satkanu od svih Ciklusa čiji broj znaju samo Bogovi. Jedan Ciklus se sastoji od devet mačijih života. Završetak jednog Ciklusa uvodi u drugi koji nije poznat. Između kraja Prvog i početka Drugog, pokreću se revolucije, nastaju promene na Zemlji. Kad se ispuni dužnost, besmrtnost prestaje da boli i tad je to život bez ikakvog tereta. A mi se pitamo: zašto su nas Bogovi napustili? Zašto su nam ostavili samo svest o bolu?…“

***

Jedan od izgubljenih zapisa Prvosveštenice Hrama posvećenog Bogovima koji su nekada hodali Zemljom

Po pričama Snevača, svet nikada nije isti, tako su nam pre svog odlaska tvrdili Bogovi. Bar nam nisu mazali oči poput Odgajivača koji su nas pokupili sa druge strane obale Reke Smrtnih, uzgajali dok ne porastemo a onda ubijali ili odbacili. Naizgled, tek tako. Mjau.

Besmisleno, bar nama. Ali njima nije bilo. Hranili su se našim mesom, odevali krznom; uzimali sve ono još uvek nevino i netaknuto mrakom sa druge strane obale gde smo se rađali  dok smo mi tražili njihovu pažnju jer nam je to utisnuto u sećanja.

Nekako znam… da su nas nekad hranili, mazili i čuvali. I da samo naizgled nisu tražili od nas ništa zauzvrat. Ali to je bilo neko davno vreme. Vreme kad su Bogovi hodali Zemljom. Vreme kad su stvarali civilizacije. Vreme kad su gradili hramove da bi nas Odgajivači u njima bezuslovno obožavali. Neki od nas su osuđeni da žive sa  sećanjima koja potiču iz drevnih vremena koja umeju propisno da zabole. Međutim, mene su više bolele rupe u njima. Kakva se istina krije? Osim Snevača kojih je ostalo troje, trenutno sam ja jedini preživeli koji imaju samo neke delove slagalice. I ta činjenica me je dovodila do ludila. Znao sam da ne znam sve. A hteo sam da znam sve. No, Snevači su uporno ćutali. Naročito od onog momenta kad sam im priznao da čujem glas koji me navodi da mnogo više meditiram.

Razmišljanja mi je razvejao čudan zvuk – Reka Smrtnih je danas nekako drugačije žuborila. Kao i uvek, gadio sam se da uđem u nju. Ne zato sam naslućivao da je to zapravo bila krv koja je pripadala ko zna kome, već zato što me je mučio nedefinisan osećaj.  No, Delfiri, mojoj životnoj saputnici  očigledno nije predstavljalo nikakav problem da se kupa; upravo je izlazila iz vode. Kretala se graciozno i bila je prelepa. Sa uživanjem je lizala krv sa sebe.

„Hoćeš li i danas ceo dan provesti dremajući?“

Ljutnuo sam se. Dobro je znala za moje meditacije u kojima sam se povezivao sa prethodnim životima. Ismevala me je, pripisujući to mojoj bujnoj mačijoj mašti. Kao i većina mačaka nije mogla dugo da meditira, pa sam pretpostavljao da je površna jer joj je ovo prvi život.

„Ne. Čekam da dođu. Rekli su mi da idem u Obilazak. Znaš da se bliži vreme Krvavog meseca.“

Pričao sam joj čak i o mojim prvim meditacijama… mada sam joj neke detalje prećutkivao.

„Ah, trućanja matorih mačora.  Odgajivači Starog doba su izumrli.“

„Ipak ne treba gubiti nadu. Sećanja mi kažu…“

„Tvoja sećanja su priče za male mačiće!“, frknula je Delfira.

„Možda tebi. Nisi izabrana za današnji Obilazak“, podsetio sam je na ovu opasnu odluku Mačijeg Saveta koji su zapravo bili Snevači. Imali su jedan jedini zadatak: da pronađu sve one koji su mogli da meditiraju. Upadom u san jednog od Odgajivača, otkrili su proračune kad će nastupiti noć Krvavog meseca. Sve ovo je značilo da moram otići na drugu stranu obale; preko mosta gde su stražarili neprijatelji koji su istrebili skoro sve Snevače i lovili tek rođene mačke. Tako…  su i upali u moju svest kad sam još bio mače. Izazvali su mi izuzetno bolnu i dugu meditaciju. Snevači su me jedva spasili i priznali da mi je smrt visila nad šijom. Kao posledica mi se povremeno javljao glas u glavi koji me proganja u košmarima. Mjau.

***

Zenice su joj se raširile i naprasno skupile; bila je besna jer sam se usred razgovora, koji je za nju bio bitan, isključio i nije se trudila da prikrije osećanja, naročito ne kada je bila noseća. Svađa je bila na pomolu. Frknula je i nakostrešila se.

„Znaš kuda ovaj razgovor ide“, mirno sam rekao. „Znala si ko sam i pre nego što si izabrala da zauvek budeš sa mnom.“ Zašto me ove reči tako bole?

„Moraš li to da budeš baš ti?“, mjauknula je i povukla se. Ja nisam mogao da izaberem da budem s njom zauvek i niko nije znao zašto. Naš ljubavni zavet zato nije uspeo. Nismo mogli da dovršimo obred. A ona naprosto nije htela da ode od mene.

Devet života u ovom telu, dušo. Ne mogu i ne želim da živim više. Ja sam po proceni Saveta, poslednji kome su Bogovi podarili ovu mogućnost – dar sećanja svih devet života, mada su mi se sećanja prvog vrlo često gubila, trošio sam previše energije da napregnem um. Pamtio sam samo melodičan ženski glas.

Uprkos tome što se nisam sećao svega, čekao sam ih. Čekao sam ih vekovima. Znao sam samo da će doći. Znao sam svaki put kad sam umirao. Kad sam se ponovo rađao.

Druga strana obale se prostirala preda mnom. Kao i uvek, tamo je vladao mrak. Tamo su nas lovili. Tamo smo bili nemoćni da im se odupremo. I znam… čekanje i  agonija se završavaju danas. Dao sam znak Delfiri da ode.

Mrak se širio, nagoveštavao je oluju; prelazio je preko Reke Smrtnih. Uvek sam se pitao zašto su se svi tako rado kupali u njoj. Svi osim mene. Seo sam i sklopio oči, dlaka na leđima mi se nakostrešila; u tom položaju sam sačekivao zalazak sunca. Odgajivači su mi u trećem životu dali dobru lekciju o izloženosti i poverenju koju sam dobro zapamtio i namera mi je bila da je dobro primenim. Mjau, bar toliko.

Začuo se prasak groma. Svi koji su otišli ili pobegli od Odgajivača, smatrani su odmetnicima. Kako se vreme Obilaska bližilo, bilo nas je sve više. Osećali smo da se bliži trenutak naše pobune, no nešto je falilo. Mjau.

Žmirkao sam.

Povukli su se u sklonište; mrzeli su kišu onoliko koliko sam ja mrzeo reku natopljenu krvlju. Čija li je to krv?  Šape su šljapkale po blatu koju je jak pljusak brzo stvorio. Osetio sam njen pogled; uporan, uporan, uporan. Uzvratio sam joj. „Oni dolaze. Oni čekaju.“, prošaputao sam.

Nije me razumela, na kraju krajeva, ni ja sam sebe nisam shvatao, ali je osetila odlučnost koja je izbijala iz mog krzna. Moraš da me pustiš, dušo.

Znala je da moram da budem sam. Pričali smo o ovome. I uprkos svemu, naročito mojim grubim rečima, ostajala sa mnom.

Prepustio sam se sećanjima, mada je lilo kao iz kabla. Stresao sam se na jedvite jade uklanjajući naizgled nebitnu sliku iz uma. Iz kog života potiču sećanja kad me dete polilo iz čiste obesti vrelom vodom iz kabla? Nebitno.

Oni dolaze na površinu. Oni čekaju. Pronađi pećinu.

Ove reči su me proganjale tokom svih devet života. Nisam znao čiji je to glas i koji je jezik u pitanju. Mogu samo da naslutim ali to ne znači da su moja saznanja tačna. Imam toliko rupa u sećanju. Znam da se večeras sve završava. Sam sam. Ne zato što su me ostali odbacili, već zato što ne razumeju. Nisu otišli ovako daleko u meditaciji. Nisu uspeli. Mnogi su umirali.

Zbog čega sam ja tako poseban, mjau?

Vreme je da saznaš.

***

Oči su mi se trznule. Razvedrilo se. Žmirkao sam na sjaj zvezda i mesec koji je sijao crveno. Senka se prostirala preko njegove površine i spuštala na Reku Smrtnih. Pratio sam je pogledom, obrve i brkovi su se naelektrisali od onog što su mračni pipci ispisivali pred mojim šapama:

„Šan-dir.“

Blagosloven sećanjem, to je značilo moje ime na jeziku Bogova.  Iskrsla mi je slika mog tela presečenog od rektuma do grla. Sećanje sedmog života mi je bilo bolno, nerado sam ga prizivao. Iako smo žilave, nama mačkama je ponekad užasavajuće sećati se svega; naročito onima koji su imali sećanja preko pet života. Osmi život mi je doneo mladunče Odgajivača od kog mi je bilo teško da se rastanem. Bio je dobar, voleo me je bezuslovnom ljubavlju. Mjau.

Preplivaj reku.

Ne. Mjau. Ne mogu. Bojim je se. Grozim je se.

To je jedini način. Samo prati svetlo.

Mrak me je zgrabio. Rvao sam se s njim, ali uzalud. Stegao mi je vrat, gušio me. Kakvo svetlo da pratim?

Slušaj me, Šan-dir.

Nisam mogao. Sećanja prethodnih života su me ophrvala.

***

Bio sam mladunče u drugom životu.

Odgajivač me davio u lavoru sa braćom i sestrama. Bili smo prvi mačići koji se bacaju u vodu. Nismo progledali ni posle nekoliko nedelja. Mrak nas je brzo pojeo…

***

Čujem umilni glas kako peva. Ruke me nežno miluju, zavlače mi se u krzno. Predem. Osećam se sigurno. Živim dugo, dugo…

U dubokoj starosti Odgajivač me vodi veterinaru. Igla se zabada u debelo meso i oči mi se sklapaju. Tonem u mrak.

***

Da, Šan-dir. Uvek samo mrak. Ovaj put može da bude drugačije.

„U redu. U redu!“, zagrcnuo sam se. Mrak je olabavio stisak ali se nije povukao. Čekao je da uđem u vodu.

S oklevanjem sam prišao reci, prisećajući se Delfire. Kako je prelepa. Kako joj krzno sija. Kako su joj oči sjajne. Želeo sam da je pamtim takvu. Zauvek. I sve mi se činilo da će to nestati. A nisam znao zašto.

Zaroni.

Ušao sam i zaronio. Ušao sam u drugi svet. U nepoznato vreme. Milion slika i prikaza su  mi se ukazale istovremeno. Teškom mukom sam ih izdvajao, birao najupečatljivije.

Žena crne kose i dubokih crnih očiju, odevena u belu tuniku me je mazila. Delili smo sve. Obe smo bile obožavane, i sav mačiji svet na Zemlji, jer su Bogovi tako odredili. Moj prvi život! Mjau. Uzela me je u ruke i odvela u hram koji mi je dosad uporno izmicao u meditacijama. Da li mi je neko to izbrisao iz sećanja?

Potisnut u najmračniji kutak tvog uma. Namerno. Namerno, Šandir, odjeknulo mi je u glavi.

***

„Nema nam spasa, Šan-dir“, prošaputala je žena dubokih crnih očiju, „Izdali su nas. Ne znam kako im je to pošlo za rukom!“, bila je uplašena i zapanjena svojim vizijama koje su, kako se ispostavilo, bile privremeno zamagljene. „Odgajivači koji su nam se pokoravali su preuzeli sve. Našu Reku Prosvetljenja su natopili krvlju onih koji su pokušali da im se suprotstave, pretvorivši je u Reku Smrtnih. Onima koji su preživeli su oduzeli sećanja. Preostalo nam je malo vremena. Moramo spasiti ono što se spasiti može. Ta reka sada donosi lažnu sreću i zaborav. Kad se Bogovi budu vratili, ti ćeš biti zaslužan za to da se mačkama vrati obožavanje koje im po pravu  pripada. Moraš pronaći pećinu. Zapamti moje reči… biram te zauvek.“

„I ja tebe biram…“, prošaputao sam ženi, Prvosveštenici hrama koja se nakon obrednih reči pretvorila u mačku.

I tada su ušli.

Gledao sam kako je ubijaju. Ubili su i mene s njom. S onom s kojom sam hteo da budem zauvek. Zaklali su nas. Nisam ni mjauknuo. Iako su ubili najstarijeg Snevača. Ali voljom Bogova koji su bili dirnuti snagom zaveta, ostala su mi bar neka sećanja. I istina. Odgajivači će biti poraženi.

***

Plutao sam u potrazi za svetlom. Sećanja su me gušila, gubio sam svest. Skoncentrisao sam se na njih; sanjao sam sve prethodne živote otvorenih očiju. Shvatio sam da je krv postajala sve ređa. Ugledao sam podvodnu pećinu iz koje je izbijala svetlost. Zaronio sam dublje krećući se ka njoj. Svetlost se sve jasnije ocrtavala, shvatio sam da je emituju stvorenja raznih oblika i veličina.

To su duše pokorenih. Krv ih sputava, oduzima im snagu. Daj im sva svoja sećanja. Poveži se sa njima da bi ušli u svest onih koji ne znaju istinu. Bogovi će se vratiti kad Reka Prosvetljenja povrati svoj stari sjaj.

Ko si ti?, mjauknuo sam u sebi, pitajući se odakle ona sve to zna.

Možda ćeš i saznati ako poživiš dovoljno dugo.

Znao sam da moja sećanja sežu daleko u prošlost. I oslobodio sam ih iako sam znao da neću preživeti.

Povezivanje sa ovim stvorenjima je bolelo. Crpili su iz mene sve ono što sam iskusio, voleo, čega sam se bojao. I ženu koja davi. I ženu koja peva. I dečaka koji se igra sa mnom. I veterinara koji me ubija. I Delfiru. Sve sam im dao. I dao sam im i istinu. Istinu koju sam potisnuo jer nisam mogao da je prihvatim.

O danu koji je nestao iz mog svesnog sećanja. Istinu večnog života. I ciklusa koji se nikad ne prekida. Uprkos tome što mačke imaju devet života. Uprkos tome što su darovale svoja tela Bogovima da obitavaju na ovom svetu. I zauzvrat dobile pravo da budu obožavane. Uprkos tome što su stekle moći da osete nevolju i sposobnost da donesu pročišćenje ljudima koji pate.

Sve ovo su tokom viševekovnog službovanja otkrili Odgajivači i poželeli za sebe. Ali nisu uspeli u tome, Bogovi su odlučili da odu. Da bi se osvetili, pobili su mačke koje su se usprotivile, zaklavši ih u Reci Prosvetljenja. One koje su se pokorile su se okupale u toj vodi i postale su smrtne. Odnosno, živele su tih devet života ali ih se nisu sećale. Zaboravile su istinu. Mnoge su izgubile sposobnost meditacije.

Bića su sijala sve jače i jače. Zenice su mi se skupile. Bol me je razdirala. Istina nagomilana vekovima me je ubijala ali njima kao da nije naškodila. Njihova svetlost je terala krv u ništavilo, u prazninu.

Isceljenje je bolan proces. Neće trajati dugo, obećavam.

Ko si ti?

Svetlost me je obujmila.

Ja sam ona s kojom si izabrao da budeš zauvek. Koja te prati od prvog života. Uradio si svoj zadatak, Šan-dir. Mačke će postaviti stvari na svoje mesto. Bića svetlosti će sklopiti pakt sa njima. Nisi to mogao da uradiš sam. Ali sve mačke kad se ujedine će moći. Vreme je da Bogovi ponovo hodaju Zemljom… vreme je i za tvoj drugi Ciklus…

Sve oko mene je postalo svetlost.

Za ovaj svet više nisam postojao.

***

Izašao sam iz čaure.

Radosno sam raširio krila i poleteo u nebo. Sva sećanja su bila uklopljena. Čuo sam lepet krila iza sebe. Bila je to ona. Ona koja je izabrala da bude sa mnom zauvek. Ona sa kojom sam i ja izabrao da budem zauvek. Koja mi je pomagala da u Prvom Ciklusu uradim svoj zadatak.

Leteli smo ka Reci koja je blistala kao dijamant. Pogled mi je pao na drugu stranu obale. Tamo je bilo svetlo: znak da Bogovi ponovo hodaju Zemljom i da su mačke stale uz njih. Odgajivačima su oduzeta sećanja i sposobnost da novopostavljenim Prvosveštenicima zamagljuju vizije. Bića od svetlosti su znala te obredne reči. I sad je sve kao što i treba da bude. Ja, Šan-dir, sam trebao da najavim dolazak Bogova i krenem na svoj Put ka Drugom Ciklusu.

 

Autor: Bast

Izlet iz žanra – Opisi

Posted on by Redakcija

Kad nas pitaju koji žanr najviše volimo da čitamo, malo nas je koji ćemo se zadržati isključivo na jednom. Jeste, svi mi ovde obožavamo i dišemo fantastiku, zavirujemo u horor i triler i okrećemo glavu od, recimo, ljubića. A kako znamo da ih ne volimo? Pa, jednom nam se omaklo da zavirimo u ostvarenja drugog žanra. Nije nam najbolje selo.

Ja sam, da vi ne morate, zavirila triput. Ljubavne knjige, uz dašak fantastike. Nisam namerno, tetke mi, bio neki izazov, a kad su fantastičari bežali od toga? Elem, znate onu čuvenu rečenicu u osvrtima – inače ne čitam (popuniti po želji), ali… Ovo je moje „ali“, i počela sam od Dženi Kolgan, jer koliko loše može biti nešto što je pisao neko ko piše dijaloge za Doctor Who? Onda sam se pitala koliko loše može biti viktorijanska detektivska avantura. Završila sam sa naučno-fantastičnim ostvarenjem i jednim androidom u glavnoj ulozi.

 

Jenny Colgan – Okus čokolade u Parizu

Jenny inače piše romane naučne fantastike i dijaloge za Doctor Who, ali baš za ovo literarno ostvarenje Vikipedija kaže da je čiklit.

Dakle, Pariz i čokolada.
Sedamdesetih godina jedna devojka iz Engleske odlazi za Pariz da radi kao dadilja, upoznaje majstora za čokoladu i zaljube se. Posle dva meseca romanse, ona mora nazad u Englesku, školu da završi, a njega zovu u vojsku. Dogovore se da se dopisuju i posle nađu i venčaju. Njena majka i majka dece koju je čuvala zeznu stvar, devojka ostane u Engleskoj, uda se za nekog dosadnog tipa i rodi mu decu. Nađe posao kao učiteljica francuskog jezika, u pedeset sedmoj godini oboli od raka i bude u bolnici neko vreme.

Tamo upozna devojku koja je deset godina radila u industriji čokolade. Jednog dana je nezgodno pala na poslu, ostala bez dva nožna prsta, moćno se skenjala zbog toga i pala u depresiju. U firmi su joj odmah dali otkaz, simboličnu otpremninu i kutijicu čokoladica. Mislim, ko se ne bi ubedačio?

Bakica učiteljica francuskog je poznaje još iz srednje gde joj je predavala, i sad dok leže u bolnici, obnavljaju francuski. Bakica joj sredi da ode za Pariz i radi u prodavnici čokolade kod njenog bivšeg ljubavnika. I ona, šta će jadna, ode.

U Parizu opšte rasulo. Ne zna gde je pošla, kuda da skrene, cimer ima ego pauna, soba mala, gazda dobar i debeo, gazdarica Engleskinja koja se pretvara da je Francuskinja. Na poslu katastrofa, uvalili joj da čisti. Nije isto uključiti mašinu u fabrici i ručno mućkati čokoladu, te kontaju da ona nema pojma.

Zaplet… šta ono bi zaplet? A, da!
Gazda ima sina s kojim ne priča. Devojka se zaljubljuje u sina. Gazda doživi infarkt jer je zapremine omanjeg morža. Svi se opet posvađaju – radnici u prodavnici sa gazdinom ženom, žena sa gazdinim sinom, žena sa devojkom, radnici sa devojkom. U svoj toj frtutmi, ona bolesna bakica iz Engleske, njena kolica i aparat sa kiseonikom idu za Pariz. Bakica želi da vidi svog bivšeg ljubavnika. Njen muž i devojka joj pomažu.

U isto vreme devojka je jedina koja može da spase prodavnicu čokolade dok je gazda u bolnici, nema veze što je tek došla i što ostali rade tu decenijama, ona će je spasiti. Nagovara gazdinog sina da joj pomogne, on neće. Kamen spoticanja u toj romansi su njena dva prsta što joj fale jer se gazdin sin rastravio kad je video da ih nema. Mislim, ‘ajmo praviti dramu gde je nema, nikako je nema dovoljno.

Jesam spomenula da je ovo romantična komedija? Kraj mora biti sretan, pa kud puklo. A kako… pa, pročitajte knjigu.

 

Amanda Kvik – U zagrljaju mesečine

U jednom zamku žive četiri mlade dame i njihova učiteljica. Njihov pokrovitelj namerava da ih proda na tržištu belog roblja čim završe sa obrazovanjem. Učiteljica Konkordija provali taj plan i odluči da uzme stvar u svoje ruke. Jedne noći, njih pet zapale zamak i pobegnu. Pomogne im misteriozni čovek koji se slučajno našao u blizini. Do kraja romana učiteljica Konkordija i taj misteriozni čovek Embrouz (bivši lopov, gospodin i detektiv) pokušavaju da shvate ko i zbog čega želi da naudi njoj i njenim štićenicama.

Verovatno ste po imenima glavnih karaktera pogodili da je on vitak, mišićav, glasa mračnog kao noć, a da je ona nekonvencionalna dama, tvrdoglava i sklona zapovedanju. Takođe mislim da žive negde u 18. ili 19. veku, sudeći po korsetima i činjenici da se žene nisu ništa pitale, a siročad na ulicama Londona uglavnom završavala kao nečije seksualne igračke.

U međuvremenu, naravno, imamo komični ljubavni zaplet. Prvo je Konkordija zapanjena Embrouzovom muškom snagom dok sedi ispred njega na konju, a on oblinom njene zadnjice. Onda je on zadivljen njenom mentalnom snagom, a ona njegovom spremnošću da stražari ispred vrata njene sobe. Kada se smeste u kući prijatelja, sreću se noću po hodnicima i biblioteci, on polugo, a ona u spavaćici. Maštaju ko će koga prvi da poljubi. Ona se zatelemba u njegova široka ramena, trougao dlačica koji nestaje u pantalonama, i tetovažu nekog misterioznog kung-fu reda na plećima. On samo želi da je opali. (U romanu se to zove ‘napastvovanje’, oko čega su njene štićenice toliko zabrinute da im ne daju ni minut nasamo, da se učiteljičin ugled ne bi pokvario. Sve su to pročitale negde u nekoj knjizi.)

Kad se konačno ‘napastvuju’, ostaje problem braka. Niko neće prvi da prizna da je zaljubljen. On se boji da zaprosi, ona neće da pristane ako on prosi iz osećaja časti. Na kraju se dogovore da, pošto je ona samostalna nekonvencionalna dama, ona treba njega da zaprosi. Možda i cveće da mu pokloni. Jedini je problem, šta ako on nju odbije?

 

Mark Levi – Sve što smo prećutali

Kada je imala osamnaest godina, Džulija je otišla u Pariz na studije umetnosti, nekim neodgovornim čudom završila u Berlinu onog sudbonosnog dana kada se Zid rušio i zaljubila se u prvog momka koji je preskočio sa istočne na zapadnu stranu. Odustaje od umetnosti, ostaje da živi sa njim. Nakon par meseci pojavljuje se njen otac, prebije momka a nju odvuče nazad za Njujork. Njih dvoje ostaju u kontaktu sve dok on ne pogine u nekom minskom polju na ratištu.

Dvadeset godina kasnije, Džulija je digitalni umetnik, spremna je da se uda za nekog drugog i mrzi oca iz dna duše. Na dan svadbe dolazi vest da joj je otac umro. Naravno da svadba ne može da se održi, treba oca sahraniti, sa verenikom se posvađati, kolege iznervirati. A kad konačno dođe kući, čeka je velika kutija na sred sobe a u njoj njen otac.

Stari tvrdi da je android s ograničenim baterijama i da je tu da bi se ispričali u narednih šest dana. Povuci-potegni, odrasla žena od četrdeset banki poveruje u tu glupost i ode sa njim na medeni mesec, da putovanje ne bi propalo. U njenu odbranu, žena crta animacije, dizajnira lutke i igračke. Mislim, nemojte se previše vezivati za android besmislicu, nije u tome poenta. Poenta je u odnosu između oca i ćerke. Ona ga mrzi jer joj kontroliše život, iako ga nikad nema, a on joj objašnjava da ne može da je kontroliše baš zato što ga nikad nema, ali da je tu uvek kad treba. Stiče se utisak da je android, zato što je staložen, u pravu i da je dovoljno da kaže „Otkud sam ja znao“, „Činilo se da je tada tako najbolje“, pa da sve bude u redu.

Dakle, dvadeset godina nakon što je razorio vezu, otac priznaje da je Tomas, onaj momak iz Berlina, zapravo živ i da joj je poslao pismo. Koje ona nije primila jer otac nije znao za njenu adresu a ona nije htela da mu se javi, pa je on kao zaboravio. I sad kad je skontao da će se ona udati, otac odlučuje da ni ovaj nije baš dobar za njegovu ćerku i da je najlakši način da joj sjebe brak taj da joj konačno uruči pismo.

Pošto je ovo knjiga u kojoj odrasla žena poveruje da joj je otac android, možete pretpostaviti šta je bilo dalje. Sledi jurnjava za uspomenom starom dvadeset godina. Kraj, naravno, mora biti sretan, što nije nikakva novost sa ovakvim tipom književnosti, ali poenta je u putovanju i pomalo sekiranju zbog zapleta br 1, 2 i 3, pa raspleta, pa…

Žao mi je što ne postoji scena u kojoj Džulija konačno shvati da ju je otac zajebao.

 

Imate li vi neke čudne izlete? Nešto što želite da podelite?

 

Autor: Danica Jakšić

Ikabog, bajka na poklon svoj deci sveta

Posted on by Redakcija

Iz pera Dž.K.Rouling stiže nam nešto potpuno novo. Naime, ona je odlučila da podeli bajku koju je pre deset godina napisala svojoj deci, sa svom decom koja su zbog trenutne pandemije vezana za kuću.

Bajka pod imenom Ikabog kod nas može da se u odlomcima čita do 23.oktobra na sajtu Čarobne knjige na sledećem LINKU.

Tu vas, pre svega, očekuje prvo poglavlje „Kralj Fred Fatalni“. Prva dva poglavlja su već objavljena, a nastavci će biti objavljivani svakog radnog dana tokom narednih nedelja. Prihod od prodaje ove knjige autorka će darovati oblastima ugroženim pandemijom u Velikoj Britaniji i svetu.

 

Knjiga je namenjena da se čita naglas. Deca od sedam do dvanaest godina je mogu čitati  samostalno. Postavljena je u izmišljenoj zemlji i govori o vladavini i zloupotrebi moći. Očekuju vas opasna čudovišta i strašni Ikabog ali i topla ljudska priča o prijateljstvu.

Kao posebna pogodnost za sve male kreativce otvoren je konkurs likovnih radova na temu ove bajke. Ako vaši klinci i klinceze budu inspirisani ovom bajkom mogu je i nacrtati. U srpsko izdanje ove knjige ući će nagrađeni crteži sa konkursa tako da vas pozivamo da ne samo čitate sa svojom decom već i da se zajedno sa njima zabavite i kroz crtanje. Evo i pravila konkursa koja možete pogledati klikom na sliku.

Pozivamo vas da se priključite ovom konkursu i uživate u bajci.

Upoznajmo SF klub Orion i fanzin ‘Svemirski brod’

Posted on by Redakcija

Fantastika širom regiona ima svoje borce i aktiviste koji je podržavaju. Ovom prilikom ekipa Autostoperskog vodiča se zaustavila u komšiluku, u Slavonskom Brodu odakle nam stiže priča o SF skupini Orion i jednom pravom SF fanzinu.

Recite nam nešto o počecima: kako je nastao SF Orion, čime se sve bavite, te odakle ideja da se pokrene u ovo digitalno doba jedan pravi, old-school fanzin?

 

SF skupina Orion službeno je osnovana još daleke 2007. godine, kao sekcija Astronomskog društva Gea X. Međutim, intenzivne aktivnosti započeli smo u svibnju 2010. godine, kada smo prvi sastanak održali u subotu 15. svibnja, dok se redovito sa sastancima krenulo od 23. rujna iste godine prikazivanjem prve sezone serijala Firefly. Naime, naša skupina započinje rad prikazivanjem ciklusa SF klasika gdje se stvorila jezgra ljudi koja se nastavila redovno okupljati svakog četvrtka u 20h u prostorijama Zajednice tehničke kulture grada Slavonskog Broda. Uveden je koncept autora tjedna (op.a. kasnije autora mjeseca) gdje se ambiciozno raspravljalo o književnim klasicima SF-a (Asimov, Clarke, Heinlein, Le Guin … itd), a u međuvremenu smo počeli s prikazivanjem SF filmova i serija kao i dokumentarnih serijala poput popularnih Ancient Aliensa i UFO Huntersa. Od 2011. krećemo s predavanjima iz područja rubnoznanstvenih tema kolega Ratka Martinovića i Gorana Kolarića, nakon kojih su mnogi drugi naši članovi održavali predavanja iz područja astronomije, o SF autorima i SF filmovima, računalnim igrama, umjetnoj inteligenciji, NLO-ima i sl. Kroz sve godine zadržali smo uglavnom slični koncept rada: SF filmovi/serije, dokumentarci, predavanja, radionice, književne večeri, društvene igre. Obično krećemo sa sastancima u siječnju i kolovozu kada zapravo imamo po dva sastanka, predzadnji četvrtak u siječnju/kolovozu imamo prvi dogovor nakon zimske/ljetne pauze, i onda zadnji četvrtak u siječnju/kolovozu filmsku večer pa onda u veljači/rujnu nastavljamo sa sastancima redovno.

Prvi broj fanzina Svemirski Brod nastao je sasvim spontano pred drugu SF konvenciju Marsonikon u lipnju 2013.g. Premijerni broj imao je 10 autora na 24 stranice (crno-bijelo), pošto je nas 10-ak zanimalo različite stvari (astronomija, NLO-i, rubnoznanstvene teme, SF pisci, recenzije SF filmova, romana, fantasy i sl.), odlučili smo, za razliku od ostalih fanzina (Parseka i Eridana, koji uglavnom sadrže SF priče), obraditi neku temu koja nas zanima i to “sklepati” u jedan mali časopis. Broj je stvarno nastao veoma brzo, u 2 do 3 tjedna, te smo ga doista složili na samom konu. Ideja o imenu Svemirski Brod potekla je od prezidenta Hrvoja Gaže, što je ekipa objeručke prihvatila. Glavni i odgovorni urednik bio je Hrvoje Gažo. Zamjenici urednika bili su Goran Kolarić i moja malenkost (uglavnom smo pregledavali i ispravljali tekstove), dok je Marija Koudela bila grafički urednik (po primitku svih tekstova slagala tekstove i pripremala fanzin za tisak).

Sad uglavnom Goran Kolarić i ja pregledavamo tekstove, dok ih ja pripremam za tisak, a od 7. broja uvodnik u fanzin (op.a. do 7. broja to je radio Hrvoje Gažo) po dogovoru napravi uvijek netko od članova SF Oriona.

Naslovnice su dosad izradili: Goran Marić, Slaven Šokčević, Lidija Salopek, Željko Matuško i Antonija Golić. U svakom broju na sredinu fanzina stavili bi tekst koji nam je bio najzanimljiviji, ali smo gledali da to uvijek bude drugi autor, sve do pojave SF stripa od 6. broja, autora Slavena Šokčevića, koji redovito krasi duplericu našeg časopisa.

Broj stranica i autora (ukupno ih je dosad bilo 31) povećavao se iz broja u broj (najviše stranica imao je jubilarni 10. broj – 88, dok je najviše autora – 18, bilo u 7. broju), i na tome smo zahvalni svima koji su dosad sudjelovali u izradi Svemirskog Broda.

 

Koje su sve oblasti i teme zastupljene? Imate li neku omiljenu rubriku? Da li je neka rubrika nastala ’na zahtev čitalaca’ možda?

 

Od prvog pa do posljednjeg broja teme koje smo obrađivali u fanzinu su: astronomija, znanstvene i rubnoznanstvene teme, paranormalne pojave, tehnologija, roboti i robotika, svemirski brodovi, biografija (in memoriam) SF pisaca, recenzija SF knjiga, filmova i serija, te kompjuterskih igara, fantasy, ufologija, putovanje kroz vrijeme, mamin kutak, SF poezija, napredne drevne tehnologije, izvještaji s drugih SF konvencija, astrokozmonauti, Zvjezdane staze, Zvjezdani ratovi, LARP, SF nagrade i sl.  Neke od tih tema obrađene su i u posljednjem 12. broju, dok neki od naših članova/suradnika na fanzinu nažalost iz subjektivno/objektivnih razloga više ne pišu, pa tako i njihove teme nisu više zastupljene.

Rubrike koje postoje u fanzinu su: Raspored aktivnosti SF Oriona, Kako sam postao SF fan, Prema treptajima zvijezda, Zvijezde i njihovi svjetovi – što bi SF bio bez zvijezda, Astrokozmonauti, Teme s ruba znanosti, SF strip, Drevne tehnologije, Zvjezdane staze, In memoriam SF autor, Recenzije SF knjiga, filmova i serija, Ufologija, SF poezija, SF nagrade, Vox populi, World of games, dok su neke od njih bile zastupljene, ali više nisu prisutne: Astrobiologija, Fantasy, Izvještaji sa SF Konvencija, Svemirski brodovi, Astropoezija, Svemirski put, Biografije znanstvenika, Mamin kutak.

S desetim jubilarnim brojem fanzina dolaze i neke novine: nabrojali smo sve aktivnosti SF Oriona od početaka naših druženja u ljetu 2010. do ljeta 2017, uključujući i filmske SF maratone. Uvedena je pomenuta rubrika In memoriam SF autor, te smo anketirali neke od naših vjernih čitatelja u rubrici Vox populi (čitatelji su izrazili želju za nekim novim rubrikama poput mitologije, novina iz svijeta svemirskog istraživanja, popisa SF filmova i sl.) Od 10. broja odlučili smo predstaviti svakog od autora tekstova, koji je o sebi napisao nekoliko rečenica na početku svog teksta. Jedanaesti broj nije donio toliko novina, nego smo nastavili u ritmu iz 10. broja, dok u najnovijem 12. broju imamo i ilustracije između tekstova.

 

Kakva je dinamika izlaženja fanzina i da li vam nešto predstavlja poseban izazov u radu, s obzirom na širok spektar koji pokrivate ?

 

Plan izlaženja fanzina bio je otprilike dva broja godišnje (od kojih jedan svakako za Marsonikon krajem svibnja, a drugi za Katarinski sajam – sredinom studenog). Tu smo tradiciju zadržali sve do 2017.g., a od 2018. izlazimo jednom godišnje u svibnju. U početku je uredništvo odlučilo da fanzin izlazi dvaput godišnje, što je bilo sasvim ok s obzirom na broj osoba koji je sudjelovao svojim tekstovima. Kako su godine prolazile, i određeni broj naših članova nas napustio zbog selidbi i odlazaka iz Broda, tako se uredništvo silom prilika odlučilo za jednu publikaciju godišnje. Neki novi članovi su se pojavili i “osvježili Orionovsku krv” s novim temama i prijedlozima za rad, kao i novi suradnici na fanzinu, što je zasigurno dobra naznaka za daljnje postojanje i djelovanje.

Osim što izlazimo u tiskanom obliku, odlučili smo predzadnji broj (op.a. kao i prijašnjih 10) koji je izašao staviti online na google driveu, pa evo linka za 11. broj fanzina i njegova naslovnica:

NASLOVNICA             11 FANZIN

 

 

Ove godine organizovane su i radionice izrade fanzina. Možete li nam reći nešto više o tome (kako su izgledale radionice i ko su učesnici i sl.) ?

 

 

Projektom „Kulturni centar mladih – Razvoj javno – civilnog partnerstva u kulturi u Slavonskom Brodu – KUL centar (sufinanciranim iz Europskog socijalnog fonda i Republike Hrvatske na dvije godine) omogućeno je nekolicini udruga zajednička priprema i provedba kulturnih i umjetničkih programa korisnika novooformljenog KUL centra (Centar mladih) promovirati koncept sudioničkog upravljanja uz uključenost lokalne zajednice te javno – privatnog partnerstva u kulturi.

Jedna od tih udruga je Kameleon  & mreža, koja u svome programu sadržava 7 radionica, među kojima je i radionica „Izrada SF fanzina Svemirski Brod“, koju jednom mjesečno vodimo kolega Goran Kolarić i ja.

Naše radionice su održane na više različitih načina: predavački, multimedijalni i za polaznike sudjelujući (radni) dio. Obradili smo razne teme: računalne igre u SF-u, teleskopi, Zvjezdane staze i Jean-Luc Picard, SF konvencije, 50 godina čovjeka na Mjesecu, NLO-i i rubnoznanstvene teme, Star Wars, Kako sam postao SF fan, L.A.R.P., SF poezija, drevni lokaliteti i Zemljomorje Ursule K. Le Guin. Gosti na radionici su bili naši članovi (Krešimir Gažo, Marina Gojković, Ivan Martinović i Hrvoje Gažo), ali i dvojica vanjskih suradnika na fanzinu: Željko Culek i Goran Nikšić.

Radionice su bile dobro posjećene, sudionici su mogli sudjelovati i dati svoje mišljenje, te smo na taj način pokušali predstaviti gotovo sve teme obrađene u fanzinu Svemirski Brod.

Naravno pojavio se problem, kao i u cijelom svijetu, s COVID-19 pa u ožujku nismo održali radionicu, a tijekom travnja i svibnja smo imali 2 online radionice na Facebook grupi Kameleon & mreža, koje su bile jako dobre. (op.a. prednost je online radionice što se može naknadno komentirati i napisati željeni sadržaj, ali je nedostatak što nema “face to face” komunikacije).
Preostale su nam još 2 radionice u rujnu i listopadu ove godine, koje ćemo održati nadam se uživo, kada ovaj projekt i službeno završava.

Broj 11 je bio nominovan za nagradu evropskog SF društva (ESFS) u kategoriji najbolji fanzin. Kako ste reagovali na ovu vest i šta je ova nominacija značila za ljude koji rade na fanzinu?

 

Mogu samo reći da je to za nas bila jedna jako lijepa vijest i priznanje za naš dugogodišnji rad u izradi fanzina. Hrvatski SF fandom prepoznao je naš rad, jer se ipak razlikujemo od ostalih fanzina koji izlaze, pa nas je možda bilo i teže prihvatiti i priznati. Iskreno, prvi je saznao naš prezidenta, Hrvoje Gažo, a mi svi kad smo se našli na sastanku smo bili ugodno iznenađeni i nismo mogli sakriti naše zadovoljstvo. Bio je to veliki poticaj za budući rad, ali i onaj dodatni impuls pojedincima koji su možda mislili odustati od pisanja svojih tekstova.

 

Uprkos korona krizi izašao je 12. broj Svemirskog broda, možete li nam reći nešto o novom broju, kako je nastao, je li ga bilo teže da se napravi nego prethodne brojeve, kako stojite s autorima?

 

Novi broj fanzina nastao je u dosta težim i izmijenjenim okolnostima nego svih 11 dosadašnjih. Po dosadašnjoj praksi, većina autora je pisala svoje tekstove od početka ožujka sve do kraja svibnja, u doba kad nas je zahvatila COVID-19 kriza i doista nismo bili upoznati s onime što nam slijedi u narednom periodu. Ipak, dobar dio autora je u to vrijeme bio doma, nije radio ili je radio od kuće, te pošto su bili ograničeni socijalni kontakti, našlo se vrijeme za napisati vlastiti tekst za najnoviji broj.

U 12. broju smo zadržali teme i rubrike koje smo dosad obrađivali (op.a. da ih sad opet sve ne nabrajam), uz nekoliko novih rubrika: SF & F svjetovi iz pera žena te Izvještaji s radionica iz KUL centra. 15 autora je pisalo svoje tekstove na ukupno 84 stranice, autorica naslovnice je Antonija Golić (op.a. dosad je napravila naslovnice za 7., 8.,9. i 10. broj), strip je napravio naš stalni suradnik Slaven Šokčević, dok su novost u ovome broju ilustracije između pojedinih tekstova autora Matijasa Župana, te jedna ilustracija autora Gordana Bijelića.

 

Kako je vaša SF skupina Orion delovala tokom situacije s virusom korona, jeste imali kontakte putem interneta, mobitela i sl. ?

 

Iznenadila nas je situacija s COVID-19, kao i čitav svijet, ali se nismo pokolebali. Prvo smo, kao što to inače radimo, chatali preko naše Viber grupe, ali smo onda, uz pomoć naših članova Roberta i Hrvoja, odlučili se vidjeti putem Zoom aplikacije te smo se četvrtkom, u našem terminu od 20 h, redovno vidjeli, čudili, raspravljali i svakako opuštali u ovim nemilim vremenima. To je trajalo negdje od sredine ožujka do početka svibnja, kad nam je omogućeno, doduše u ograničenom broju, održavati sastanke u našim prostorijama brodskog ZTK-e. Bilo je to za nas sve jedno zanimljivo iskustvo, gdje smo ipak zadržali kakav takav kontakt i mogli razgovarati doslovno o svemu, a ponajviše o tada trenutnoj situaciji i te što ćemo raditi po povratku u kakvu-takvu normalu.

Kakvi su vam planovi za budućnost, planirate se i dalje da družite na sastancima, održavate radionice, te pripremate li se za 13. broj fanzina ?

 

Jedva smo čekali ponovno se družiti na sastancima četvrtkom, tako da smo se cijeli lipanj i pola srpnja sastajali i nastojali nadoknaditi ono što nismo uživo odradili gotovo dva mjeseca karantene.

Od rujna smo nastavili s našim redovnim aktivnostima u ZTK-e i tako ćemo raditi dokle god nam to dopuštaju. 23. rujna ove godine slavimo 10 godina naših aktivnosti, druženja i sastanaka, te ćemo to na dostojan način i proslaviti.

Radionice koje smo održavali u KUL centru završavaju polovicom listopada 2020., još ćemo održati dvije u rujnu i u listopadu. Ukoliko prođe novi projekt za radionice u KUL centru, vjerojatno ćemo nastaviti sa sličnim aktivnostima.

Pripreme za 13. broj fanzina zapravo su krenule 3. rujna, kada smo održali prvi inicijalni sastanak nakon ljetne stanke, koja nam je btw. trebala nakon svih događanja u svijetu i kod nas u posljednjih pola godine. Gotovo većina autora koji su participirali u prošlom broju, izjavila je kako želi sudjelovati u sljedećem broju fanzina.

 

Live long and prosper !

U ime SF Oriona za vas odgovarao Krešimir Grčević

Veliki pozdrav iz Slavonskog Broda  …

VRIŠTAO BIH, A NE MOGU

Posted on by Redakcija

Moja majka je žena i moj otac je čovjek. Komšije naše i čitavo nam predgrađe od iste sorte je napravljeno – od ljudi, uspravnih klipana što previše pričaju ili pak premalo, ali nikada koliko treba. I o svemu znaju sve čak i kad ih ništa ne pitaš, a opet, često neke tajne kriju i sliježu ramenima kada im se u povjerenju obratiš.

– Čudesna vrsta, rekla bi sestra moja, koja je uzgred, kao i ja mačka – Na naše dlake su alergični, zadah im naš smeta, mlade nam odnose ko zna gdje i krv iz njih vjerovatno piju i tako svako malo, na mjesec, dva.

– Pretjerueš – velim – Evo upravo sada sam upoznao neku finu…

– Po volji im nikako nismo, od prvog jutarnjeg vriska kada nas pred ulazom vide, pa sve do posljednjeg, tik pred san, trzaja nogom kada nas odbijaju, tjeraju, što dalje od sebe, jer eto, vrijeme im je da sanjaju, a u ljudskim snovima za mačke izgleda mjesta nema.

 

Moja sestra mrzi sve, od izlaska sunca, probujalog drvoreda, puteva kojima prolazi, a koji do filharmonije vode, gdje čitave dane provodi sa druge strane cesta i gleda te omražene ljude sa razvijenim prstima kako ulaze, izlaze, smiju se i u prolazu čeprkaju po muzičkim instrumentima pa ih na leđa stavljaju, poput samuraja nakon kakvog časnog podviga, lica ponosna kao da su samom caru prije par trenutaka život spasili umjesto što su čitav dan slušali škripu davno mrtvih ljudi, iznova, iznova, iznova… I sve to mrzi moja sestra, dok gleda u svoje nesavršene šape, udaljave se prije nego što gužva postane nesnosna, negdje pred sumrak, zalazak sunca, kojeg takođe nimalo ne podnosi.

 

-Nije sve tako crno –  govorim ja, mačak crni –  ljudi ko i mačke mnogih se stvari boje i ustručavaju, a najvise od svega ne-ljudi, kao što i tebi mrak na oči pada od same pomisli na ne-mačke.

– I mačke mrzim – govori ona dok prebire po nekom zamišljenom klaviru.

 

Slažemo se da se ne slažemo, izlazimo iz bifea, navlačimo kape dobrano preko lica da prirodu svoju sakrijemo i par metara dalje na raskršću prekidamo prijašnju priču o prirodi našoj, otpozdravljamo jedno drugo, na mjestu gdje se putevi rastaju dok neugodna tišina traje. Sami smo, mrak nas je oboje pomalo izobličio, čuje se vjetar kako u zasjedi čuči, priroda čeka da se neke istine upravo sada izgovore, jer tako bi trebalo da bude. Ali mi, kao da smo se istine zasitili, ili je pak ljubomorno čuvamo za neko drugo, pogodnije vrijeme koje možda nikada doći neće, sležemo ramenima u znak pozdrava, dva tri neobavezna mjauka čije se sadržine više i ne sjećam u trenutku kada tapkanje šapa sa suprotne strane puta utihne.

 

Ja sam mačak, od roditelja ljudskih, mogu na dvije noge da hodam i ljudske zavrzlame da razumijem, sve ostalo čovječije mi je strano. S druge strane – mačke! Ja mačke nikako ne shvatam. Od roditelja mi je to urođeno, valjda. Svake godine, pred Božić, pjevuše mi da sam najljepši dječak na svijetu dok odmotavam pokvarenu ploču. Izgled se mijenja, a muzika jedna na drugu podsjeća.

 

Tek ponekad, u naletu bunta, dešava se da se sakrijem iza kakva zida i gledam obližnje mačore kako se veru, skaču, reže, kolju i izvode neke čudne drevne rituale čiju svrhu ni oni sami ne znaju, a kako bih ja tek znao. I dosadi mi ih tako kroz rupu gledati i njihove priče slušati, o psima, ljudima, polomljenim ogradama i drvetu na kraju ulice čija se krošnja ne nazire. Kao po pravilu brzo odustajem od takvih eskapada i jednoglasno se, sam sa sobom, dogovaram da ja zapravo ipak mačka nisam.

 

-A šta si?

 

Čitam misli lokalnog avlijanera što čuči nedaleko i njuši me nekim svojim intrikatnim, samo psima znanim pokretima, svaku dlaku, svaku buvu, svako osjećanje. Ne znam šta sam, govorim i frkćem. Odnosno samo frkćem jer mi je pseći jezik stran baš kao i ljudski. A šta sam? I šta ispadoh na kraju.

 

Zapravo, ja sam pjevač, profesionalac. Izgledom nalik Frenku Sinatri, otmjen, kulturan, pažljiv, ponekad kurčevit dok pijem kakav koktel, udišem dim cigarete sa obližnjeg stola pošto cigaretu sam držati u šapi ne umijem dok zamišljam oca punog prezira prema ovoj nepotpunosti.

 

Ko bi rekao ali mnoga vrata se otvore u nekim bezobrazno bogatim krugovima kada shvate ko sam, šta sam i kakva mi je profesija.

 

– Oh, pjevaj mi onu serenadu od koje je lejdi Milton pala sa balkona, slomila vrat i postala najljepši leš odavde pa sve do tri kraljevstva dalje! – moli belgijski princ dok se polako gubi u spužvastom krevetu kao kakav nesretnik u živom blatu.

 

– Naravno, ako znaš tu – čuje se glas negdje u krevetu, princa vise nema, ali su tu ostala gospoda naskakala na ležaj i čekaju serenadu dok krevet škripi, bez svake sumnje idealna muzička pratnja za moju pjesmu kada svi prisutni ne bi znali da to princ od Belgije, dolje, među spužvama i federma oplakuje smrt nesretne lejdi Milton.

 

Potvrdno klimam glavom, jer pjesmu zaista znam. Zapravo, sve ja znam, svaku šansonu, poskočicu, šlager, pa i koji narodnjak. Sve sam ih u glavi memorisao, ali šta mi sve to fali kada jednom usta otvorim iz njih izađe samo mjauk, zavijanje i režanje dok gospoda uzbuđeno plješće na tu egzotiku, skandal, nesvakidašnjost. Kako li se samo smiju, kako li samo uživaju! Zar i to nije svrha umjetnosti! Ekstaza, buđenje onih najnižih osjećanja koja čak i u meni, životinji, sram izazivaju. Sve mi to titra u glavi dok mjaučem, iako, ponekad, kada pogledam u njihova isprazna lica za vrijeme pjesme, tu i tamo, u nekoj ispraznoj glavi prepoznam čak neku vrstu divljenja, koja opet iz ljudske gluposti proizlazi, a ne i iz mačije umješnosti.

 

Serenada je završila, prinčeva glava je odnekud izjedrila iz ležaja i sada ljubi neku mladu gospođicu. Lejdi Milton je mrtva, ali princ belgijski je izgleda ponovno rođen, napaljen od mog mjaukanja, bas kao i ostali gosti poredani na krevetu. Tek se čini se da je samo sram ostao zakopan dolje i ne može više da se iskobelja iz straha da u nečijoj bogatoj i moćnoj guzici završi, a nešto takvo bi moglo da izazove grozne stvari, od promjena kakvih, odbacivanja starih uvjerenja, revolucija, novih ratova pa čak i kraja svijeta.

 

Ja se svega toga, naravno, gadim. Moja pjesma o ljubavi treba da pjeva. Vrištao bih ljudski, ali ne znam kako. Dok odlazim iz salona čujem kako me neko iz ćoška doziva, pa me zatim masna ruka uzima za kraj kaputa, ali gađenje postaje sve gore i gore, a ruka vlažna sve skliskija, prljavija i ja bježim kroz bogate hodnike oivičene portretima ozbiljnih, dostojnih ljudi. Neke od njih upravo ostavih u onoj tamo sobi.

– Arlauči nam macane – nečiji smijeh probija zid – Samo uz tebe možemo po sobi da letimo!

Ne obazirem se na vapaje, stavljam šešir i iskačem kroz prozor, poput prave mačke i na noge se dočekujem. U pozadini se čuje još jedna navala smijeha, cik, hihot, režanje, lavež, pa čak i mjaukanje, novi nalet seksualne energije izazvane mojim životinjskim skokom kroz prozor. Vrhunac večeri!

Sjetiće se sutra svega, nema sumnje, razmišljam dok klizim niz ulicu. Šta mi je ovo trebalo, kunem sebe, ko god mi mlijeko u usta stavlja ja ga zauzvrat grebem i što je dalje moguće bježim. Pobunio sam se tako i protiv oca i majke svoje, i eto sad opet, naklonost bogatih pokrovitelja izgubio, popišao se u čošak u koji se više ne mogu vratiti. Apsurdno za mačku jednu.

 

Možda je prošlo dva mjeseca, dane sam provodio u pijanstvu, noći takođe. A uostalom slabo razlikovah jutro od večeri tako da se sve pretvorilo u neki kovitlac, vihor, začarani krug, iz kojeg izlaza nije bilo. Potpuno nebitno, izlaz ni tražio nisam.

Međutim, vrata sam ostavio otvorena i jedne večeri nasmija mi se neko iz mraka, kroz odškrinuta vrata. Bila je to sestra, obučena kao kakav ljudski stvor, a na leđima je nosila onu veliku futrolu za muzičke instrumente – violončelo ili nesto slično.

– Odustala si od klavira? – gušio sam se u ćebetu izgovarajući riječi gotovo nerazumljivo. Doduše, ona je uvijek mogla da razumije i najnerazgovjetniji mjauk.

– Nema tu para, ni za ljude, a ni za nas. Ovo na leđima mi je od starog znanca, od svega samo ostala torba za kontrabas. Unutra sada nosim harmoniku. Imamo nastup u osam, umjetniče! Dvaput zareži ako ti još malo uvjeravanja treba.

 

* * *

 

– Sviranje za sirotinju je potpuno drugačije, moraš biti oprezan, svaku grešku ti gledaju, svaku notu, u sve se kao razumiju, čak i kad nešto novo, kreativno uradiš smatraju to lošim, krivo odsviranim, nesposobnošću, neznanjem…  Ne padaju na priče svakojakve, ne možes im prodati ležanje u sopstvenoj povraćini kao umjetnicki performans. A od svega najviše mrze iznadprosječnost. Zato se ovdje još nekako snalazim –  govorila mi je sestra.

– Pa kako će prihvatiti tek mjaukanje ovo?

–  Ipak, ljudi su to, zabavno je, smiješno… znaš i sam. Vidi dvorske lude! Idiota! Hajde da ga još koji put pogledamo. Pa dokle bude trajalo. A za sve ostalo pobrinuću se ja. Harmoniku sam kako tako savladala, iako mi šape za takav napor nisu stvorene. Probaćemo pa šta bude!

I zaista, probali smo. I zaista, male su razlike među ljudima. Kao prema nekom ustaljenom receptu, moji pokušaji prvo izazvaše salve smijeha, kasnije poruge, psovanje, negodovanje… Ipak, ljudi dolaziše da izbace crnilo iz sebe poput kakve hobotnice, bijes i duboko skrivana mirnodopska osjećanja… I to pravo na mene, ni krivog ni dužnog, nesuđenog Sinatru koji zna sve šansone napamet, ali ima sićušnih problema dok iz sveg srca pjeva.

Uvrede su bile podnošljive, novac od ulaznica nepodnošljiv, sitniš pravi. I pred svaki nastup spremašmo neki plan, kako da i ovaj svijet napustmo, pankerski sa scene nestanemo prije toga ispustivši par sočnih mačijih psovki. Međutim, gladovasmo, a po selima i vašarima raznim, gdje često punismo sale štalama nalik zasipaše nas ljudi voćem, povrćem, ostacima hrana, a čak se jednom i stara cipela se nađe, neodgovorajućeg broja, ali je ipak zadržah za gladne crne dane.

 

Kao i sve ostalo.

 

Dešavalo se tako da se usred nastupa zaustavimo i sakupljamo hranu po pozornici, odsviramo još koju pjesmu, pa kad publika isprazni džepova šmugnemo kroz stražnji izlaz, pogrbljeno, ali ne zbog kakvog učtivog naklona publici nego zbog težine torba koje smo prije toga polupanim paradajzom napunili.

 

I opet, nesretan sam bio, predmet ismijavanja, gori nego ikada. Sišao sam stepenicu niže i prije spavanja zamišljao kako na njoj stojim i u mrak buljim negdje dolje. Postoji li jos nešto niže, mračnije, sramotnije u što mogu upasti ako napravim samo jedan krivi korak? Znao sam se tako iznenada probuditi, obliven znojem, ako bi kojm slučajem prije toga uspio da zaspim.

 

Jednom nam pade na pamet da druge mačke zabavljamo. Prođe to bezuspješno, jer šta zna mačketina sta je La poupee qui fait non. Samo smo batine dobili, sestra mi i ja, od nekih uličnih derana, čudnih ušija što vire iz kontejnera, pa hodajućih vreća za smeće, u kojima jedva da se mačka nazire, samo crnilo koje se primiče, guta i odjednom završiš unutra, uho ti je odgriženo a riblja kost u trbuh zabodena. I ako te loša sreća zadesi, a kost probode baš ono što treba – više te nema. Grobni pokrov ti je već napravljen, priča je gotova.  Ne bih bio prvi, a ni posljednji da kao paket za smećara završim.

– Jebeš sve ovo –  rekoh sestri – hajdemo odavde, jebeš i ljude i mačke i sve nijanse između. Osim, naravno, ako nećeš i dalje harmoniku da sviraš?

 

– Od harmonike me leđa bole, od sakupljanja sirotinje, još i više. Idemo!

 

Ukrcali smo se na neki trgovački brod za ko zna gdje, neku nama nepoznatu zemlji, sve dok nije ovaj svijet protiv koga se pobunišmo, ali na način dostojan pametne životinje. Ostavišmo ga da skapa bez nas, sam, neugledan, neka izjede sebe i propadne što prije. A ako nekad kojim slulčajem tim putem opet prođemo, drage volje ću pijesak vremena da zagrnem i još neko nesakriveno govno pokrijem, ako za tim potrebe bude bilo.

 

U toj dalekoj zemlji od močvara sastavljenoj do čamca je lako doći, do ribe još lakse. Naši ih čudni repovi mame. Novotoarija za barske nemani na pecaljke, sireve, flamingose otvorenih usta, gliste i čarobnjačke molitve navikle. Napokon nađosmo svoju publiku i tako svirašmo dugo u noć, sve dok nas roza zora ne zatekne kako izvaljeni spavamo u brodici, sami, slobodni…

– Ja mrzim muziku – reče mi jednog crvenog predvečjera sestra – Ovaj put istinu govorim!

– Znam, odavno – pjevušim neku staru pjesmu dok pola riječi izmišljam.

– Napokon si našao svoju publiku – govori mi sestra dok zabacuje rep u vodu, a ribe se okupljaju privučene neskvakidašnjim mamcem i mojom pjesmom, proturaju glavu i zijevaju prema meni, ništa drugo ne čineći.

– Napokon, niko me više ne ismijava – govorim sa smiješkom, iako znam da bi se i ribe grohotom nasmijale kada svu ovu farsu ne bi za par sekundi zaboravile.

 

Autor: Bast

Utvare – Vladimira Becić

Posted on by Redakcija

„Misliš li da tamo vani ima koga?“ dječak je sjedio na rubu litice i zurio u staklasti obrub kupole. Daleko iza njegovih leđa, vrlo daleko za nekog tako malenog kao što je to bio Ikei, nalazio se Petroicon, glavni grad Petrarie, stjenovite pokrajine.

Tišina je potrajala neko vrijeme.

„Nisam sigurna. Možda u nekoj mjeri da“, glas je bio jedva čujan i da nije bio naučen slušati ga, Ikei bi prečuo ovaj promišljeni odgovor. Malo je njegovih sunarodnjaka i dalje slušalo hučanje utvara. Otkad su se ogradili od ostatka svijeta kupolom, Petri su zaboravili dosta od onoga što je kupoli prethodilo. Utvare su bile tu da ih podsjete. A oni podsjetnika nisu željeli.

I upravo zato je Ikei sa svojom utvarom razgovarao daleko od grada, daleko od ljudi. Iako tek dječak, nije se bojao onoga što mu ona ima za reći. Sve je to i tako i tako znao. Kupola nije poznavala tajne. Samo si ih nije htjela priznati.

„Misliš li da su možda preživjeli? Bar neki od njih?“ Ikeieva je glava počivala na njegovim skupljenim koljenima. Grimiznu je kosu povremeno otpuhnuo s očiju, više iz navike nego iz potrebe. Majka ga je nedavno naučila plesti pletenice i većina je kose sada bila ukrašena upravo njima. Svi su Petri bili grimiznokosi, no Ikei nije, za razliku od svojih sunarodnjaka, bio ponosan na boju svoje kose. Poglavito ne na način na koji su je stekli. Stoga ju je ili šišao na kratko, ili kao sada, ukrašavao perlicama i raznobojnim tkanjem upletenim u pletenice, umanjujući joj grimiz. To je bio njegov način bunta. Bunta koji nitko nije zamjećivao, a i ako jeste, nije mario. No, nije ni Ikei mario za njih. Ne, sve dok je postojala mogućnost da vani postoji život. Da nisu svi mrtvi. Uništeni.

„Svaki put to pitaš. I svaki ti put dajem isti odgovor. Zašto misliš da će se moj odgovor jednom promijeniti?“

Ikei prestane zuriti u pustinju iza kupole i okrene se prema utvari. Lelujala je svojim krvavim pramenjem poput vodenih trava kad love plijen. Sablasna, možda, ali njemu prelijepa. Dostojanstvena. Zvala se Kirrie.

„Zato što vjerujem da ćeš ih čuti. Druge. Da će doći po tebe.“

***

„Opet si bio tamo.“

To nije bilo pitanje. Bila je to tvrdnja, izrečena uz punjenje tanjura i postavljanje hladnog jela na stol.

„Jesam.“

„Opet ti se jelo ohladilo.“

„Oprosti.“

Ikei i njegova majka Tann ovaj su dijalog vodili svaki tjedan. Nije se usuđivao češće odlaziti van grada. Iako nikakvo ograničenje kretanja unutar kupole nije postojalo, nije se smatralo uobičajenim da netko želi dragovoljno izbivati iz sigurnosti Petroicona. Njegove stijene bile su njegovim stanovnicima istovremeno i ponos i štit. Što je bivao stariji, Ikei je sve više smatrao da je zaštita koju pruža grad uklesan u stijeni ipak puno bitnija nego sva ljepota i svo umijeće njegove izgradnje.

„Kako je?“ upita Tann, sjedajući nasuprot njemu. Oči boje apsinta bile su zabrinute.

„Tužna kao i uvijek. Trudi se ne pokazati koliko joj fale.“

Ikei je premetao hladnu smjesu s jednog dijela tanjura na drugi. Nije djelovala privlačno.

„Je li rekla…“

„… što o ostalima? Ne. Mislim da se ni sama ne želi nadati da je netko ostao nakon Spajanja. A pogotovo ne nakon spuštanja kupole.“

Tann stisne zube i ustane od stola. Ikei je znao zašto. Njezina utvara nije se nalazila unutar kupole. Da li je to značilo da je njezin zmaj još uvijek živ i s one strane stakla koje je odsjeklo Petrariu od ostatka planeta, ni majka ni Ikei nisu znali. A ni Kirrie, utvara Ikeieva zmaja. U doba kad su se Petri odlučili spojiti sa svojim zmajevima bez njihova pristanka nisu računali na to da zmajeve možda mogu ubiti, ali da će tragovi njihova zločina ostati lelujati u zraku Petrarie u obliku krvavih vrtloga. Zmajeva je nestalo, njihovo je znanje i bogatstvo postalo vlasništvom Petra, ali su utvare nastavile živjeti i podsjećati ih na krađu i izdaju koju su počinili. Isprva su utvare harale stjenovitom pokrajinom dovodeći svoje bivše sunarodnjake do ludila. Mnogi su se tada bacali niz stijene. A onda su utvare nestale, a promjene na Petrima se počele javljati. Grimiz u kosi, oznaka vatrenih zmajeva, bila je samo jedna od njih. Zatim apsint u očima, oznaka vodenih zmajeva. Užasnuti, Petri su se povukli u stijenjak i u njem udubili svoje rupe, svoj novi grad siguran od utvara. Na Petrariu se spustio prozirni oblak kupole. „Utvare su ostale s vanjske strane“, govorili su jedni drugima na ulicama Petroicona, želeći vjerovati u to. „Utvare su među nama“, šaputali su u sigurnosti svojih kamenih kuća, strepeći od daljnjih promjena.

Ikei nije strepio. Nije ni njegova majka. Promjena boje kose i očiju bila je posljedica spajanja ljudi i zmajeva, a ne osveta utvara.

„Daljnje promjene će, kad nastupe, biti unutarnje, a ne vanjske.“ Tako je rekao otac onaj dan kada je došao kući, blijed poput mlijeka i ispričao im, protiv svih pravila, najčuvaniju tajnu Petroicona. Tajnu koja je stvorila utvare. Međutim, nitko od vladajućih Petrarie nije osporio njihovu povezanost s promjenama, nitko nije ni pokušao smiriti Petre.

„Žele skrenuti pozornost na utvare, proglasiti njih zločincima, a ne sebe“, bilo je sve što je o tome Ikei ikada čuo od majke dok je snoplje i snoplje krvava pramenja divljalo središtem grada.

Stav Ikeieve obitelji spram Spajanja bio je jasan od početka. Genetičari Petrarie bili su vrhunski stručnjaci. Ikeiev otac je bio jedan od njih. Učili su od zmajeva. Ni Ikei ni njegova majka nisu sumnjali da su Spajanje obavili dobro. Ali po koju cijenu, to nijedno od njih nije moglo prihvatiti. Baš kao ni Ikeiev otac. Čovjek na strani zmajeva nije koristio interesima Petrarie. Uklonjen je zajedno s njima.

Ikei se vrati iz prošlosti u sadašnjost, pa na jedvite jade progutavši zalogaj ustvrdi:

„Mislim da ipak ima nade da je bar jedan ostao živ. Znaš, razmišljao sam. Ako su zmajevi bili toliko mudri da su im htjeli ukrasti tu mudrost, kako to da nisu shvatili što im se sprema? Mora da su znali da će doći do ovoga, mogli su vidjeti kakvi su Petri. Morali su poduzeti nešto, zar ne?“

Krhka se ramena pod tirkiznom opravom kratko ukoče dok je Tann slagala posuđe na policu. Ne okrenuvši se prema sinu tiho uzvrati:

„Ako i jesu, ne vidim da im je to puno pomoglo. Osim utvara…“

„Pa i utvare su nešto! Nije baš da su poput sablasti iz starih legendi, aveti nekad živih bića koja se pojavljuju samo zato da bi plašila žive. Naše utvare su drugačije. One su zmajevi u drugačijem obliku. Imaju istu svijest koju su imali i prije i ponašaju se isto kao što su se ponašali kao kad su imali fizičko tijelo, a ne samo elementarno, kao sada.“

Tann se polako okrene. Oči su joj izgubile sjaj zelene trave i dobile onu dubinu kakvu je imalo jezero koje je pamtio iz djetinjstva. Jezero koje se sada nalazilo s druge strane staklena zatvora.

„Ne bih znala, sine. Nisam pričala ni s jednom utvarom.“

I tek tada Ikeiu sine da nikada nije pozvao majku da pođe s njim i vidi Kirrie, da razgovara s njom. Jer, iako je Ikei izgubio oca, zmaja je, na neki način, još uvijek imao. I njegov svijet nije bio u tolikoj mjeri pogođen koliko majčin koja je Spajanjem izgubila ne samo supruga, već i svog zmajskog prijatelja. Petri i zmajevi obitavali su na istom području, surađujući međusobno, ali je tek par obitelji istinski drugovalo sa zmajevima. Sve do jedne su bile protiv Spajanja, sve do jedne su ostale bez barem jednog člana obitelji, i sve do jedne su žalile za svojim zmajskim prijateljima prezirući ono što su postali. Ikei nije znao koliko njih je pričalo s utvarama. O utvarama se jednostavno nije pričalo. Ne izvan sigurnosti vlastita doma. I Ikei se po prvi put zapita nije li se upravo to željelo postići prešutnim proglašavanjem utvara krivcima za promjene, krivcima za sve što bi potencijalno moglo krenuti krivo.

„Želiš li poći sa mnom idući put?“ upita majku.

„Misliš da bi me htjela vidjeti?“ upita Tann s nadom, trgajući končiće s ruba rukava.

„Ne vidim zašto da ne. Pa Kirrie zna što ti misliš o svemu ovome… Kirrie je možda utvara, ali rekao sam ti: ona je i dalje Kirrie.“

Umjesto odgovora Tann zaobiđe stol i zagrli Ikeia tolikom žestinom da je jedva ostao na nogama iako je bio skoro njezine visine.

„Fale mi oboje, toliko mi fale“, prošapta dok su joj suze natapale Ikeievu tuniku. Ikei prokune u sebi što se nije prije sjetio pozvati je. Jednostavno nije razmišljao. On i Kirrie su drugovali još otkad je on bio beba i nikad nisu svoje razgovore dijelili s odraslima. Kirrie je bila mladi zmaj, u zmajskoj zajednici gledana na isti način kao i on, kao dijete. Odrasli su se pak družili s odraslim zmajevima. Njegova majka je poznavala Kirrie isto kao što je poznavala njegove ljudske prijatelje, ali to je bilo sve. Bila joj je draga, smatrala ju je prekrasnim ognjenim zmajem koji će jednog dana izrasti u pravu vatrenu ljepoticu i to je bilo to. Nikada nije s njom razgovarala na drugačijoj razini od one „ti si zmaj mog djeteta“. Upravo zato Ikei nije ni pomislio da bi razgovor s Kirrie njegovoj majci išta značio sada. Ali, očito se puno toga promijenilo.

„Sutra idemo k njoj, oboje“, izgovori Ikei odlučno odmakavši majku od sebe. „Oprosti. Nije mi uopće palo na pamet da bi se i ti htjela družiti s njom sad kad…“ Ikei pregrize jezik.

„Imaš me svo pravo prozvati zbog toga. Sada kad sam ostala sama, sada su mi i zmajska djeca dobra. To si želio reći?“ odvrati Tann brišući suze.

Ikei je po njezinom osmijehu vidio da se ne ljuti. Odahne. Bila je samo tužna. Tužna i usamljena. Baš kao što bi i on bio da nije bilo Kirrie.

***

„Ikei. Gospo Tann.“

Ako i nije bila zadovoljna činjenicom da je Ikei doveo majku sa sobom, Kirrie to nije ničim pokazala. Lelujala je polako se zanoseći čas lijevo čas desno, pa onda malo u krug stvarajući dojam čas vlati morske trave, čas usporene orkanske pijavice. Igra se svojim novim oblikom, pomisli Ikei. Predstavlja se majci.

I uistinu, trenutak kasnije Kirrie upita:

„Sviđa li vam se moj novi izgled, gospo Tann?“

Tann ju je promatrala bez riječi, ali joj je Ikei u pogledu spazi istu udivljenost koju je i sam osjećao prema Kirrie. Prema ovoj Kirrie.

„Predivna si, kao i uvijek“, naposljetku progovori Tann, pa doda tiše: „Tako mi je žao zbog svega. Jako mi je žao…“ zadnje riječi joj priguše suze.

„Gospo Tann, vama nema zbog čega biti žao. Vi i vaša obitelj ste učinili sve što je u vašoj moći. Čak ste i stradali zbog nas. Meni je žao zbog gospodina Heikka. Jako mi je žao. Bio je izuzetak čovjek i izuzetan prijatelj našeg naroda, baš poput vas.“

Ikei nikad nije čuo Kirrie da ovako ozbiljno govori. Otkad je postala utvara bila je ozbiljnija, što je sasvim normalno s obzirom na to što joj se dogodilo, što se svima njima dogodilo. Svi su se promijenili. Ali ova Kirrie što se obraćala njegovoj majci kao da je govorila u ime cijelog svog naroda, u ime svih zmajeva koji… Ikeiu se odjednom osuši grlo, ali svejedno smogne snage za pitanje:

„Kirrie, jesi li ti jedina utvara unutar kupole?“

Kirrieino se pramenje odjednom potpuno umirilo.

„Zašto to pitaš?“ glas joj postao suzdržan, baš kao svaki put kad bi joj počeo postavljati pitanja o preživjelima izvan kupole. Proračunat. Družeći se sa svojom utvarom, Ikei se nikada nije zapitao što se dogodilo s ostalim utvarama, kuda su i zašto onako naglo nestale. Sumnjao je da su Petri odgovorni za to. Njih su utvare izbezumljivale do te mjere da je bilo očito da ne znaju kako su nastale a još manje kako ih se riješiti.

„Otkad su utvare nestale, nisam vidio nijednu. Osim tebe. Kako to da ti nisi nestala?“

„Želiš li da nestanem?“ upita Kirrie vrtložeći se. Grimiz njezinog dima sada se izvijao i obavijao oko Ikeia. Ali dječak nije bio zastrašen. Tann zakorači prema njima dvoma, ali Ikei digne ruku pokazavši joj da stane.

„Naravno da ne. Ti si moj zmaj, ja sam tvoj čovjek. Mi smo prijatelji. A prijatelji ne lažu jedni drugima, zar ne?“

Dječak je sad stajao usred krvavo-crvena vihora uzdignute glave, zelenih očiju širom otvorenih bez obzira na sav pijesak koji je Kirrie svojim kovitlanjem podigla.

„Ne lažu.“

„Ali prešućuju. Znaš, ni to nije prijateljski“, reče Ikei i istupi iz središta pijavice. Pramenje istog trenutka splasne i od kovitlaca ostane samo pulsirajući stup grimizna dima.

Tišina potraja dok je Ikei stajao na rubu litice i gledao u daljinu. U kupolu. Tann je stajala na istom mjestu na kojem se zatekla kada je i započeo ovaj neobični razgovor, ne usuđujući se pomaknuti. Ikei je nastavio zuriti u kupolu i sve ono što je ona predstavljala čak i kad je Kirrie počela govoriti.

„Moj je narod znao kakav je vaš narod. Odavno smo bili spremni na ovo. Istina, nismo očekivali da će se netko od vaših uistinu pobuniti da spasi nas. Tvoj otac je bio izuzetan čovjek. Došao nas je upozoriti, znajući da ga to čini izdajicom vlastita naroda…“

Na spomen oca Ikei se okrene pa zaurla, prvi put u životu:

„Zašto onda niste napravili nešto?! Bilo što? Ostali živi? Ubili one koji su htjeli vas ubiti? Išta? Umjesto što ste dozvolili da pobiju sve one koji su stali na vašu stranu, da pobiju i vas same!“

„Napravili smo. Ostali smo živi. Svi.“

„Molim?!“

„Spajanje je provedeno, ali na naš način. Nisu se ljudi spojili sa zmajevima, već zmajevi s ljudima. Samo što oni koji su Spajanje provodili to nisu znali.“

Ikei je sad zurio u Kirrie s nerazumijevanjem, odmahujući glavom.

„Ako su svi preživjeli, zašto ti nisi zmaj već utvara? I gdje je moj otac, ako su svi preživjeli, kao što kažeš?!“

„Nakon Spajanja smo preuzeli elementarni oblik jer nam je tako bilo najlakše prikriti da smo ipak ostali živi.“

Kirrie nije ni dovršila rečenicu a već ju je izgovarala ne kao utvara već kao ognjeni zmaj od krvi, mesa, krljušti i vatre.

Ikei zatrepće jednom, pa dvaput, pa se baci na zmaja udarajući stisnutim pesnicama o sjajna bakrena prsa:

„Pustila si me da vjerujem kako si mrtva! Kako si mogla?! Kako si mogla?! Kako si mogla…“ jecaji mu zaguše daljnja ponavljanja dok ga je majka sućutno gledala. Odvaživši se napokon i ona progovori:

„Da li to znači da je i Torkie živa?“

Kirrie samo kimne glavom.

„Ali zašto? Čemu sva ta laž? Čemu Heikkova smrt, čemu smrt svih ostalih?“ U Tanninu glasu nije bilo ni trunke optužbe. Samo bol, ogromna količina boli. I ništa više. Ikei se okrene prema majci i krene je zagrliti no ona ga odmakne od sebe. Priđe zmajici i ponovi pitanje: „Čemu?“

„Gospodin Heikk nije mrtav. Skriven je zajedno s ostalima dovoljno daleko da ga vlasti Petroicona ne mogu naći. Čim Promjena bude gotova, vratit će se kući. Obećavam.“

„Kakva Promjena?“ upita Ikei, bijesno otirući suze koje su nastavljale teći protiv njegove volje.

„Onakva kakvu su oni nama pripremili. Samo što ovaj put zmajevi neće postati dio Petra nego obrnuto. A čemu laž i čemu odgađanje? Da li je osveta dovoljno dobar razlog? Želimo ih gledati kako se mijenjaju i kako sami postaju utvare. Njihova će tijela poprimiti elementarni oblik i postati će ono što su nama namijenili da budemo. Mislimo da su to zaslužili.“

„Dakle, svi ćemo postati utvare? Zato jer su vas drugi izdali?“ upita Ikei u nevjerici.

„Naravno da ne. Prijatelji se ne izdaju. Vi i vaše obitelji ćete ostati ono što ste uvijek bili. Naši ljudski prijatelji.“

Ikei i Tann su stajali i šutjeli još dugo nakon što se ognjena zmajica urušila nazad u snop krvavog pramenja.

Spajanje i Promjena, izdaja i osveta. Na žalost, ni jedno ni drugo nisu mogli okriviti zmajeve da su prvi počeli ili da pretjeruju…

 

Autor: Vladimira Becić

Na čaju sa Sabahudinom Muranovićem Muranom

Posted on by Redakcija

Na čaj sa Vodičem ovog puta stiže nam jedan sjajan, produhovljeni umetnik. On je slikar, ilustrator i karikaturista, koji je sebi izgradio visoko mesto u svetu domaćeg stripa u poslednjih nekoliko godina. Pogodili ste. Sa nama na čaju Sabahudin Muranović Muran.

Koliki je izazov stvarati karikature u svetu, koji već pomalo naginje ka tome da bude karikatura?

Poznato je nepisano pravilo da se kroz šalu uspješnije mnogo istine kaže. Međutim, danas smo svi istovremeno i Nušić, ali i njegovi likovi. Prosto je sve poprimilo dvostruki standard, jedan za sebe a drugi za sve ostale. U takvoj atmosferi biti karikaturist je ustvari sve manje izazov.

Je li smeh u poslu, kojim se ti baviš dnevna doza humora ili poziv na buđenje?

Složićemo se da je smjeh ljek i da je karikaturist bio terapeut koji vas budi sa osmjehom. No, bojim se da je u današnjem vremenu podsmjeh više zastupljen. Svjedoci smo da je karikatura postala sredstvo u političkim rukama više nego ikad.

Da li balkanski strip ima svoje zasluženo mesto danas ili mora da raste do pozicije savremene umetnosti?

Osamdesetih godina, u velikoj državi, strip je bio u ekspanziji. Deveta umjetnost je bila izazov i za akademske slikare i za samouke umjetnike. Bilo je prostora za svakog da se okuša, ali i da se dobro zaradi pa čak i živi od stripa. Devedesete i sav haos koje su sobom donjele, ugušile su kulturu uopšte a za strip da i ne govorim. Poslednjih godina strip se konačno vraća polako, ali sigurno na svoje zasluženo mjesto zahvaljujući festivalima u zemlji i regionu.

Šta je ono što tebe nagoni da stvaraš? Šta te je odbacilo baš u te vode?

Umjetnik je svjedok svog vremena, a umjetnost sredstvo da se izrazi i progovori na način kako ce bolje biti shvaćen. Nije nužno da bude i prihvaćen. Svjedoci smo nažalost da su i danas ljudi otvorenog uma osporavani, pa cak i izloženi linču. Ono što mene tjera da se bavim ovim umjetnickim izrazom je rezultat borbi sa sobom samim, a humor je odličan način da svoje gorčine pretvorite u energiju i potencijal.

Je li likovni umetnik iskreniji prema sebi dok stvara u odnosu na književnika, budući da je mogućnost sublimacije manja?

Ima ona kineska izreka, da je jedna slika bolja od hiljadu rječi, učinkovitija. No, pitanje iskrenosti je u stvari pitanje prije svega odnosa prema sebi i svom karakteru, obrazovanju i širini shvatanja. Možda je bolje reći odnosa prema istini, pa zatim uvažavanja drugog, onog kome nešto saopštavate. Nije bitno kojim sredstvom, važno je doći do cilja.

Kakve si sve reakcije dobijao na svoje karikature?

Sve reakcije koje sam dobio na svoje karikature su u stvari ljudske i zavise od nivoa obrazovanja. Moram vam reći da su većinom bile pozitivne.

Čini se da je tvoj trud i rad donekle prepoznat i priznat. Koja ti je najdraža nagrada?

Uz rad, predan i iskren, dolaze i priznanja. Svakako je ljepo od struke dobiti priznanje. Dakle, nagrade na festivalima: Naravno, prva je najdraža, a to je Nagrada za najbolji satirični strip na Leskovačkom prestižnom festivalu u jednoj veoma ozbiljnoj konkurenciji 2013, zatim 2014 u Beogradu na Međunarodnom Festivalu Stripa nagrada za Inovaciju u stripu, radio sam reljefne table stripa što je privuklo pažnju posjetilaca, a Boga mi i žirija, zatim bih izdvojio i Grand Prix na festivalu u Valjevu, i Grand Prix na festivalu u Velesu prošle godine. Ne bih više nabrajao, ostanimo skromni.

Mnogo mladih ljudi voli da čita stripove. Kakav je odziv kada se radi o crtanju istih budući da jako dugo držiš svoju školu stripa?

Strip svakako ima svoje mjesto pod suncem i sve više svojih fanova i ljubitelja. No, na sreću i mladih koji se žele baviti stripom kao autori. To znam iz iskustva škole stripa, ilustracije i karikature Moebius, koju sam vodio jako dugo i koja je bila svojevrsno čudo u regionu po broju polaznika. Konstantno je bilo stotinak polaznika svih uzrasta. Neki su kasnije upisali likovnu akademiju ili primjenjenu umjetnost. To je zainteresovalo i Stankovića pa je snimljena emisija Kvadratura Kruga, koju vam toplo preporučujem da pogledate.

Koji su bili tvoji omiljeni strip crtači kad si bio dete i jesi li im ostao veran kao uzorima?

Svako ima uzore. Meni je najviše traga ostavio Džon Bjusema, Frenk Frazeta, Harold Foster, Alek Rejmond, Pepe Gonzales, Hose Ortiz, Frenk Belami. Od domaćih bravurozni Andrija Mautović, Đorđe Lobačev, Solovjev. Od srednje generacije Bane Kerac, Igor Kordej, Branko Plavšić. No, svako traži svoj put i nalazi svoje staze, što je najbolje za umjetnika nego biti svoj?

Možemo li da doskočimo svetu po onome što imamo da mu ponudimo u umetnosti stripa ili kaskamo za evropskim i američkim stripom?

Umjetnost stripa je u usponu kod nas. Naravno, još uvjek smo daleko i od Italijana, o Francuzima i Amerikancima da ne govorim. No, moram reći, da naši autori postaju okosnica stranih izdavača.

U čemu leži najbitniji zadatak jednog umetnika?

Zadatak jednog umjetnika je širina obrazovanja i širina razumjevanja društvenih procesa. Apolitičnost nije neophodna ali objektivnost jeste.

Koliko se razlikuje crtanje karikature u odnosu na klasičan stil crtanja stripa?

Karikatura je specifična. Traži pronicljivost i trenutačno čitanje karaktera osobe koju crtate. Traži jednog dobrog psihologa. Strip je opet drugačiji, vi se trudite da, kao i kad radite na filmu ili u pozorištu, da uradite tako da bude što jasnije posmatraču. S tim što ste vi sve u jednom: i kostimograf i scengraf i majstor svjetla, reditelj, ali crtač ponajprije, koji vlada svojim zanatom i prije svega da ga voli. Te dvije umjetnosti su srodne i mogu se prožimati, svi znamo i za karikaturalni pored realističnog stripa.

Da li nam spremaš nešto novo?

Obzirom da sam slikar, vajam, crtam, sve što radim je novo prvo za mene, jer se trudim da nikad ne radim u istom maniru i da uvjek tretiram nove teme i tehnike, kombinujem i činim prije svega svoj zivot neobično interesantnim. Ne patim od potrebe da budem dopadljiv, više sam fokusiran na interpretaciju. Kad je o stripu rječ uvjek biram stil rada u zavisnosti od teme i scenarija na kom radim. Izdvojio bih album Vekovnik, koji radim sa najboljim scenaristom na ovim prostorima, Markom Stojanovićem. Nadam se da će to novo biti i dobro za čitaoce.

A od kuma, egzorcizam

Posted on by Elena Alexandra

Za igranje ove „igre” vam je potrebno nekoliko stvari: verski fanatizam, ekstremno slaba volja duha, nekoliko trauma i strahova koje vučete kroz uverenja iz ko zna kog perioda života, bar tri nedovoljno jaka sveštena lica (nije igra ako bar tri puta ne omane izvedba), jedan stručni lik po izboru da eventualno reši stvar (šaman, sveštenik, baba Stamena iz Malog Mojmilova,…) i čak nekoliko godina na bacanje tokom kojih ćete se družiti sa svojim novim drugarima. Problem sa ovom igrom je što se ona igra kada se njoj hoće i neretko, odabrani dobije više prvih nagrada nego što je očekivao.

Interesantna je statistika koja govori da su zaposednuti uglavnom žene a da je tesna trka između njih i svih drugih (kako god da se deklarišu) koji su od strane majki bili izloženi verskom fanatizmu. Razlozi za prizivanja su uglavnom potraga za moćima ili statusom. Mana ove igre je mogućnost da pobednik ne poživi baš dugo nakon igranja. Ono što posebno oduševljava (pretpostavivši da su demonolika bića stvarna kao i sam proces) je da ljudi uporno posežu za ovim, ubeđeni da tek tako mogu da kontrolišu i komanduju nečemu starom eonima.

Bavimo se samim činom pa ćemo neobičnim „posetiocima” dati drugi prostor.

Terens Korel (osmogodišnji dečak iz Milvokija) je primer da se neznanje često završi pogubno. Ovaj autistični dečak okarakterisan kao zaposednut stradao je od samougušenja tokom egzorcizma, užasnut. Ovo nije usamljen slučaj ali nisu usamljeni ni primeri koje niko živ ne ume da objasni drugačije.

Lord Mammon je dobio svojih pet minuta slave kada je korisnik pod nikom „Varden 666” objavio svoje iskustvo u kome tvrdi da je ovaj demon ne samo oličenje pohlepe već je i izvor izobilja. Nije propustio ni da ostavi detaljno uputstvo kako da to izvedete kod kuće pa je to iznedrilo subkulturu sa pregršt snimaka i fotki od kojih su neke prilično uznemirujuće, posebno kad su u pitanju telesne povrede.

„Ouija Board” je divan način da se družite i u časovima dokolice prizovete po koji mrzovoljni entitet. Bar tako kažu filmovi (a ja vam neću odati previše detalja iz svoje arhive). Najveći zabeleženi slučaj preko bare se odigravao od oktobra 2006. do juna 2007. godine. Kako to biva, po nepisanom pravilu, mesto događaja bi trebalo da je sveto. Tačnije, u pitanju je bila katolička škola blizu Meksiko Sitija. Od 4.000 đaka čak 512 se naprasno razbolelo misterioznom bolesti (glavobolje, paralize, čudno ponašanje) čiji su se simptomi naprasno pojavljivali i nestajali. Istraga je pokazala da je izvesna Marija tražila od demona putem ove table da njena škola pobedi neku drugu školu u igranju basketa. Marija je izbačena a dok je odlazila, onako usput, ih je proklela. Danas ta škola i te kako ima gomile neobjašnjivih fenomena.

Julian Grimet je prizvao Vine, sasvim zadovoljan što demon nije bio zao već vrlo uslužan. Vine je kralj (negde kraljica a uglavnom zverolika spodoba) pakla po nekim hijerarhijama no, ovaj momak tvrdi da Vine se strogo distancira od toga i da ima vrlo izgrađen osećaj za samopoštovanje. Nije traženo ništa zauzvrat, što ovaj primer razlikuje od drugih. Nemojte da vas ohrabri ovo, od miliona demona još ni jedan nije proglašen za izviđačicu godine.

Pisac poznat kao Vesting već je imao iskustva sa “anđelom” Harielom moleći ga da mu spase sina. Kad je posegnuo za istim da reši svoju emotivnu vezu odazvao se neko drugi prvobitno mu pomogavši u mnogo slučajeva da bi mu na kraju sve oduzeo, zaključno sa sinom. Posebno bolesno je što se nakon svog tog gubitka demon ponudio da ga uteši.

Prva dama Lilit nije izuzeta od uznemiravanja pa je tako Tim Vud sa svojim timom prilikom istrage u kući Seli (2018) koja je jedno od stalnih paranormalnih vrućih tačaka Kanzasa, odlučio da prizovu bilo kog demona. Koristeći se „The Munich Manual of Demonic Magic” priručnikom i neću vam reći kojim lajetom iznutra, tražili su odraz u ogledalu i odgovore o razrešenju zločina. Umesto odgovora dobili su višestruke povrede i pregršt modrica.

Fil Vitaker je recimo, zapeo u sred tuđeg rituala. Odrastao je verujući da su demoni izmišljotina crkve sve dok na kakvom društvenom događaju gde je radio kao domar nije naleteo u kakvoj većoj ostavi na 6 osoba u ogrtačima sa kapuljačama preko glava. Okupljeni oko zvezde sa 11 krakova probudili su radoznalost u njemu. Video je dimnu, tamnu figuru kako se pojavljuje unutar zvezde, koju su oni nazivali Moloh. Moloch je smatrao da bi mogao malo bolje da se upozna sa svojim novim očevicem pa se pojavio kod nesretnika u kući te večeri u životinjskoj formi sa krvavo crvenim očima. I kako stvari stoje, od tada se druže intezivno.

Teorija da oko trojke izjutra demoni vole da napadaju donosi priču o Kimberli, odgajanoj  u hrišćanskom duhu. Ona, kao i članovi njene porodice su imali i dar ESP fenomena (paraliza sna). Napunivši 15 godina njeno interesovanje za okultno raste i ona na posletku priziva demona po imenu Zozo. Neprestane povrede i bol koji joj je nanošen dovele su naposletku do pojave mračne prilike koja ju je na kraju poslala u bolnicu.

Tri demona (Belial, Maltus i Legion) su 2011. godine u Vinipegu (Manitoba) u sred evangelističke crkve izvela performans. Sveštenici nisu uspeli ni iz tri pokušaja da proteraju ovu ekipu, na očigled mnogih očevidaca.

Jedna od inspiracija za „Egzorcistu” je svakako istinita priča o Robiju Manhajmu (poznat i kao Ronald Doe, pripadnik nemačke luteranske crkve, Merilend) nad kime su vršili egzorcizam daleke 1930. godine (negde stoji i 1939. godina). Sve što je mladić hteo je da dozove svoju voljenu tetku sklonu spiritualizmu. Umesto nje pojavio se demon koga je zabavljalo da ga pred svima razvlači kao krpu ili drži satima u levitaciji. Ni ovde egzorcizmi nisu upalili (možda…je neprikladno isterivati nešto staro eonima sa receptima starim par hiljada godina ali avaj, navodno  spališe sve pre toga). Naposletku je demonu dojadilo pa je „kao” otišao a mladić je ostao izlomljen u svim oblicima. Postao je poliglota kad se najmanje nadao (uglavnom na izumrlim ili nama nepoznatim jezicima za čije izgovaranje je neophodno i da uvrćete vrat što je vrlo čudno ako znamo da je proveo radni vek u NASI navodno se ne sećajući svega ovoga). Mučenik je iskusio 30 egzorcizama da bi mu isterali mnoštvo entiteta, duhova i demona (tehnički duhovi nisu demoni a i nismo bili tamo, zar ne?).

Nije bolje prošao ni sveštenik koji je pored totalno ugruvanog tela ostao i sa slomljenim nosem. Pri snimanju filma porodica je insistirala da umesto dečaka glavni lik u filmu bude devojčica (za slučaj da se pitate otkud to). Ekipa filma (1973, režija Vilijam Fridkin) je, takođe, nadrljala. Većina seta je izgorela ali je soba „glavnog lika” ostala netaknuta, glumci Blair i Burstin su zadobili dugotrajne povrede tokom incidenata, glumci Džek MekGovran i Vasiliki Maliaros su poginuli dok je film bio u post produkciji kao i njihovi likovi u filmu, dosta rođaka set ekipe je preminulo tokom snimanja a Džejson Miler zamalo da izgine zbog motocikla (glumi sveštenika Damiena Karasa). Oprema se kvarila, glavna glumica je primila toliko pretnji smrću da je imala telohranitelje a glumica Mercedes MekKejmbridž koja je dala glas demonu Pazuzu je doživela tragediju u kojoj je njen sin ubio svoju ženu i decu pa izvršio samoubistvo. Izgleda da nije pametno ni spominjati ih, nadam se da im pisanje tekstova ne smeta.

Mnogi veruju da je i samo gledanje ovog filma „poziv” za zaposednutost što ga čini zabranjenim u svakoj zemlji srednjeg istoka sem u Libanu, Na premijerama bi tukle grmljavine, dešavale se masovne tuče, ljudi su prijavljivali demonske zvukove, padali bi u nesvet (jednu osobu je takav pad koštao slomljene vilice pa je tužila filmadžije da su je unakazili subliminalnim porukama). Sniman je dvaput duže od predviđenog vremena pa je koštao i dvaput skuplje. Ako vam se više čita, knjiga je „The Exorcist” (William Blatty, 1971).

Još jedan slučaj je bio inspirativan za ovakve filmove. A to je: Ana Elisabet „Ana Liza” Mišel (21.09.1952-01.07.1976). Ova Nemica koja je odrasla (sa još tri sestre) pod strogim verskim patronatom svoje mame imala je dijagnozu epileptične šizofrenije (čeonog režnja) i seriju bezuspešnih pokušaja lečenja. Dijagnoza joj je postavljena u njenoj 16. godini nakon teškog napada (grand mal) a usput joj prikačiše i depresiju. Do 20. godine postala je netolerantna na religijske momente a glasovi su počeli da odzvanjaju u njenoj glavi. Postaje suicidalna i tokom narednih pet godina su na njoj isprobali razne lekove. Kako ništa nije upalilo ona i njena porodica zaključuju da je zaposednuta i traže od Katoličke crkve da izvede egzorcizam. Dva sveštenika ovog posebnog reda su dugo odbijala da dođu da bi na kraju uz blagoslov lokalnog biskupa (Josef Strangl, 1975) došli i od tog časa roditelji su prekinuli svaki kontakt sa njenim lekarima. Vrlo brzo je prestala je da jede i kao uzrok njene smrti zabeležena je izgladnelost sa dehidracijom, nakon izvedenih čak 67 egzorcizama koji bi trajali satima. Deset meseci otprilike je trajalo ovo iznurivanje a u času smrti težila je samo 30kg, imala je polomljena kolena i pneumoniju.  Zakon je reagovao, iako kasno, pa su dva sveštenika kao i roditelji (Josef i Ana) osuđeni za ubistvo zanemarivanjem i dobiše po 6 meseci zatvora i tri godine uslovno plativši usput i kaznu u iznosu od 60 maraka. Po ovoj nesretnoj priči snimljen je film „The Exorcism of Emily Rose” (2005). Otac Ernst Alt je ostavio detaljan zapis o njenim pokušajima da uđe u crkvu sa sve specijalnim efektima koje je samo ona doživela.

Infestatio (zaraženost) je naziv „struke” za ovo stanje a evo kako izgleda delić onoga što bi ste u ovom slučaju mogli da slušate nedeljama bez prestanka. Doduše, jedan je od ritualnih tekstova, ostale ljubomorno čuvam (Rituale Romanum, 1614):

„Exorcizamus te, omnis immundus spiritus, omnis satanica potestas, omnis incursio infernalis adversarii, omnis legio, omnis congregatio et secta diabolica. Ergo, omnis legio diabolica, adjuramus te…cessa decipere humanas creaturas, eisque æternæ perditionìs venenum propinare…Vade, satana, inventor et magister omnis fallaciæ, hostis humanæ salutis…”

Posebno je isticano da je bila oslobođena demona, trenutak pred smrt. Danas je njen grob mesto pohođenja vernika.

Najčešći demoni koji opsedaju: Lucifer, Kain, Mamon, Juda Iskariotski, Belial (taj je baš čest), Legion, Nero, raznorazni anđeli, vanzemaljci, duhovi preminulih i mitska bića…ali nemojte zaboraviti da su ovi entiteti skloni laganju pa čak i oko imena. Iako je Isus možda najpoznatiji egzorcista svih vremena tome lično nismo prisustvovali a ova pojava ne pita za veroispovest i možete je „sresti” kod skoro svih naroda koji su ikada živeli (kod nekih, kao što je Dalit u Indiji se ovo izvodi grupnim silovanjem pa ubistvom što postavlja pitanje šta je ovde zapravo lice zla).

Majkl Tejlor je godine 1974. počeo da bude predmet izbegavanja od strane svoje žene Kristine jer je, kako je ona svedočila, počeo da se ponaša krajnje zlurado. Naravno, prva pomoć se sastojala u tome da se nesretni čovek umesto u bolnicu odvede u lokalnu crkvenu grupu što je rezultiralo da ovaj napadne fizički sve odreda. Otac Piter Vinsent je izveo egzorcizam u trajanju od 24 sata isterujući čitavih 40 demona iz njega. Ipak je neki pretekao jer je Majkl po dolasku kući golim rukama zadavio svoju ženu, isčupao joj oči i jezik, udavio je njihovu pudlu a svoj krvavi pir je proslavio go i prekriven krvlju igrajući po ulici.

Zaposednutost porodice Smurl iz zapadnog Pitstona trajala je od 1974-1989. godine. Ovde je demon bacao njihovog psa o zidove, rasturao kuću, proizvodio nesnosan smrad  a članovi porodice su neretko bili gurani niz stepenice ili seksualno napastvovani. Nakon silne borbe i molitvi konačno su se rešili zla a ostao je dokumentarac „Haunted” (20th Century Fox) pa prosudite sami pričamo li ovde o poltergejstu, demonu ili nečem trećem.

Porodica Peron je sa svojih pet ćerki preselila u savršen dom u Burilvilu (Roud ostrvo). Pored smrada i poznavanja nepoznatih jezika zabeleženo je da su članovi ove porodice leteli iz sobe u sobu. Ova tragedija ne prestaje ni danas  a vama bi mogla biti poznata kroz film „The Conjuring”, 2013.

Ana Eklund je 1912. godine (14 godina) u Ajovi iskusila neprirodne sile. Specifičnost ovog slučaja je da su pored mnogobrojnih demona u njoj se nalazili i njeni otac i tetka. Isterivanja su bila kratkog daha pa bi često levitirala, pričala drugačijim glasovima i jezicima izvodeći skaradne performanse kao što je pentranje po zidovima kao pauk. Tek 1928. godine nakon egzorcizma koji je trajao 28 dana došla je sebi.

Elizabet Knap (Groton, Masačusec) bila je ćerka farmera koji je radio za porodicu Vilard (baš prigodno jer je vlasnik ove farme sveštenik Samjuel, 1671-1672). Ovo je jedan od retkih slučajeva koji je isuviše dobro dokumentovan. Nakon nemogućnosti da trpi bolove u svom telu (ovde ima 16 godina) priznaje da je sklopila pakt sa demonom menjajući dušu za novac i večnu mladost. Danima bi vrištala: „Novac, novac, greh, mizerija, mizerija” a ostalo je zabeleženo da ni nekoliko jakih ljudi nisu mogli da je zadrže. Poslednji unos govori kako joj je ipak potreban neko stručniji.

Latoja Amons, njena mama i troje dece (2014) postali je vest u Gariju (Indijana). Njihov dom je nazvan „Kućom Demona” a krasila ga je neverovatna količina velikih, crnih muva. Pored standardnih simptoma zaposednutosti njena deca su hodala unazad po zidovima, levitirala a neretko bi bila tučena nevidljivim silama. Govorili bi na čudnim jezicima, drugačijim tonalitetima i verovali ili ne ovoj priči, vlasti tog kraja su ovo potvrdili kao paranormalnu pojavu zaključavši ovaj slučaj kao „top secret” prosleđen FBI-ju.

„Julija” je 2008. godine imala priliku da prestravi dr. Ričarda E. Galagera (psihijatar i profesor kliničke psihijatrije) u Njujorku. Sproveli  su mnoge testove bazirane na nauci i utvrdili da nisu pronašli znake bilo kakvog mentalnog oboljenja. Lekari su lično prisustvovali njenom levitiranju, vidovitosti, predmetima koji se sami pomeraju i slično. Ovo je redak slučaj gde se jedan skeptik doktor potpisuje na dijagnozu demonske zaposednutosti. Sprovedeno je mnoštvo isterivanja ali ona je sirota i dan danas zaposednuta.

Klara Germana Cele je 16-godišnja devojčica (1906) iz južne Afrike koja je zaposednuta mogla da vidovito odaje svačije tajne i misli. Nije podnosila svete predmete a časne sestre koje su je pazile bi bile premlaćivane i neretko bi ih bacala preko sobe. Što se tiče jezika u ovom slučaju dete je govorilo mnogim ali ovozemaljskim jezicima sa kojima tako fluentno nije pre toga dolazila u dodir. Ostao je spisak od 170 ljudi koji su prisustvovali njenom levitiranju tokom izvođenja isterivanja.

Gotlibin Ditus doživela je ovu strahotu u Nemačkoj (1842-1843, Crna šuma). Šume umeju da iznedre čudne stvari tokom noći ali kad su počele da pristižu prijave da bledunjava ženska prilika nosi po šumi bebu u rukama postalo je jasno da tu ima nečega zloslutnijeg. Naime, Gotlibin je bila zaposednuta ženom koja je ubila svoju bebu i da stvar bude čudnija stalno je povraćala staklo i pesak. Bilo je potrebno dve godine da se reši entiteta.

Maričica Irina Kornići je slučaj koji je doveo do osude na 14 godina, petoro pripadnika Rumunske pravoslavne crkve. Otac Korogeanu je izveo isterivanje koje je rezultiralo smrću 23-godišnje devojke.  Obrt priče nastaje kad se pojavio nalaz patologa koji svedoči da je ona zapravo preminula od prevelike doze adrenalina koji su joj dali med. tehničari u ambulantnim kolima (nakon anonimne prijave da joj nešto rade u podrumu crkve). Imate sjajan film ponesen ovom pričom („The Crucifixion”, 2017).

Časne sestre Ursuline (1611) su sjajan primer grupne zaposednutosti. Ovu igranku je započela 17-godišnja časna sestra Madelina koja je (ako je po traču) imala aferu sa sveštenikom u predhodnom manastiru. Kad su je prebacili u novi počela je da se ponaša lucidno i gnuša svetih predmeta. Još  tri časne sestre su počele da luduju da bi na kraju iste godine osam sestara bilo van svake kontrole. Tokom egzorcizma Madelina je priznala da je njen ljubavnik, otac Galfridi sklopio pakt sa demonom (inače on se rešio bede i prozivke tražeći njen premeštaj) . Njega su spalili nabodenog na kolac i sve su nekim čudom ozdravile.

Gina, ćerka kolumbijskog imigranta sa Floride je u TV prenosu bila predmet isterivanja (04.04.1991, ABC TV dokumentarac, voditelj: Barbara Valters). Ovo je odobrio Vatikan a sam čin je predvodio James LeBar u trajanju od 6 sati.

Teorija da je dovoljno znati ime demona da bi vam bio u vlasti očigledno (tako kažu) uspeva izgleda jedino kod isteravanja Džinova u istočnjačkim religijama i kulturama.

Među ukletim „predmetima” najpoznatiji su:

Dybbok kutija: Ovo je strahoviti demon koji nam dolazi iz judejskih verovanja, zarobljen u kutiji punoj magičnih predmeta koju ne treba otvarati. Imate istoimeni film.

Annabelle: Krpeni zlotvor koji se čuva pod gomilom krsteva i katanaca u muzeju paranormalnog.

„The hands resist him”: Ovo je slika autora Bila Stonehama na kojoj se šake pomeraju a dete sa slike je u nemilosti lutke pored. Vlasnik galerije i nekoliko kritičara je preminulo pod misterioznim okolnostima.

slika dečaka koji plače: Autora Đovanija Bragolina (1950) postoji u više verzija, lično imam komplet u afro verziji i ne, nemam nameru da ih razdvajam jer kada se slika uplakanog dečaka razdvoji od nasmejane devojčice sve što imate se spali do temelja – sem slike koja ostane netaknuta.

Busby Stoop stolica: Do te mere ukleta da je drže zakucanu visoko na zidu muzeja „Thirsk” da neko ne bi slučajno seo na nju. Na njoj je sedeo Tomas Busbi pre nego je obešen za svoje zločine a uredno je prokleo sve koji budu seli na njegovu stolicu unesrećivši time 63e ljudi koji su preminuli.

venčana haljina Ane Baker: Godine 1800. mlada dama iz bogate kuće se zaljubila u gvožđara, što se nije dopalo njenom ocu. Odbila je mnoge prosce posle toga i na kraju je umrla ljuta i ogorčena 1914. godine ostavivši venčanu haljinu u svojoj porodičnoj kući gde je možete videti i danas. Veruje se da je pokretanje haljine posledica Aninog venčanog plesa koji ona izvodi posthumno.

Basano vaza: Od čistog srebra iz 15. veka, pripadala je Italijanki koja je ubijena na samo veče svog venčanja grleći tu istu vazu a posle njene smrti vaza je prenošena od člana do člana familije koseći ih smrću jednog po jednog sve dok je nisu sakrili. Neki pametnjaković ju je pronašao 1988. a čak ni natpis na njoj da donosi smrt nije mnogo pomogao pa je kletva počela da ubija ponovo. Muzeji je ne žele pa je trenutno zakopana u kovčegu na skrovitom mestu.

Dijamant „Nada”: Ukleti kamičak od 45,5 karata i vrednosti 250 miliona dolara koji je Zemlja sklepala pre 1.1 milijardu godina potamanio je nekoliko ljudi uključujući i par kraljeva kroz razvode, samoubistva, robijanja, torture, bankrotstva i mizerije raznih vrsta. Na kraju ga je „usvojio” Smitsonijan (Natural History) muzej u Vašingtonu gde je dostupan pogledima publike.

Ratničke maske Maora sa Novog Zelanda: Verovanje je da ako ratnik pogine u boju njegova duša nastanjuje masku i iako ne štete muškarcima opasne su za trudne žene jer vrlo brzo dolazi do komplikacija pa čak i smrti.

ogledalo „Myrtes Plantation”: Sadrži duhove Sare Vudruf i njene dece koji su otrovani pa do dana današnjeg u njemu viđaju njihove likove i male šake po staklu.

Robert: Posesivan lutak koji je opsedao dečaka Roberta Eugena Otoa čitavog života pa je čovek na kraju morao da se vrati njihovom prijateljstvu. Danas je u „Old Post Office and Customhouse”. Odgovoran je za polomljene kosti, gubitke poslova, razvode, nesreće a svako ko ga ne ispoštuje kad ga poseti prođe slično.

Majmunče sa harmonikom: Igračka koju ako dotaknete počinje da vas uhodi a možete je videti u sva tri filma o Anabel kao detalj na komodi.

ukleto ogledalo br.2 Stivena Zelmana: Korišćeno predhodno u ritualima prizivanja njegove mrtve familije koji su se oslikavali sve dok nije počelo da oslikava (kristalomansija) i izobličena lica koja su vlasnika smestila u mentalnu ustanovu.

Satanistička lutka: Izvesni radoznalac je pronašao ovu izvitoperenu lutku na obali a ona mu je izvukla svu energiju a prikaze su ga proganjale. Mada ga je jedna od utvara ipak izvela odatle. Smeštena je u „Waren” muzej.

„Borley Rectory” cigla: Pripada nekadašnjem zdanju koje je ukleto od samog početka gradnje 1862. godine. Hari Prajs je o ovoj kući napisao dve knjige a postoji i dostupan dokumentarac u crno beloj tehnici sa intervjuom pisca koji svedoči o duhovima časnih sestara i mnogo drugih poslastica za ljubitelje paranormalnog. Ako je vatra nije sredila onda jeste demoliranje 1944. god.

lutka senki: Sklepana od maš papira i perja ali i od ljudskih i životinjskih kostiju služila je za satanistički ritual. Nemojte je gledati u oči jer će vam doći u snove.

veštičije lutke: Ima ih raznih ali ove dve sem što nemaju uši ništa ne razlikuje od običnih lutaka pa je to prevarilo mnoge skupljače da ih dodaju svojoj kolekciji. Deca bi se razboljevala a lutke bi se švrćkale po kući čak i ako bi ih zatvorili u sanduk ili kutiju.

ukleti klavir: I on je u filmu „Conjuring 2”. Ima običaj da svira sam i to satima.

Mendi: Lutkica milog izgleda napravljena u Nemačkoj oko 1920. godine. Kad su shvatili da ova lutka plače i cereka se mnogo pre nego je taj mehanizam osmišljen poklonjena je „Quest” muzeju u Kolumbiji (Kanada). Voli da sakriva stvari, čerupa druge lutke a prepoznaćete je po polupanoj porcelanskog glavi i bebećoj garderobi.

japanska lutka u kimonu: Godine 1918, 17-godišnjak Ikići Suzuki je kupio ovu lutku svojoj dvogodišnjoj sestri Okiku u Tanuka Kođi ulici u Saporu. Vrlo brzo devojčica se razbolela i preminula a porodica je u njenu spomen zadržala lutku od koje se ona nije razdvajala. Vremenom, kratka kosa lutke je narasla do kolena i da bude jezivije kosa je ispitana od strane naučnika koji su potvrdili da je ljudska.

„Joliet”: Ana G. je imala tu nesreću da bude vlasnik ne samo zaposednute nego i uklete lutke koja je navodno doprinela da svaka žena u familiji rodi blizance (dečaka i devojčicu) da bi dečaci preminuli posle samo tri dana. Noću bi iz nje izlazili zvuci plačnih beba a dok nisu shvatili povezanost lutka je prenošena generacijski sa majki na ćerke. Neće da je se reše jer veruju da ako se nešto desi ovoj lutki desiće se i dušama preminulih dečaka pa je maze i paze a ona nastavlja da uništava njihove živote.

Zombi vudu lutka: Zanimljiv miks ove lutke poznatije kao „Galveston Teksas Zombi lutka” koja voli da se pobije sa vlasnikom dolazi do izražaja oktobra 2004. kad je neimenovana žena ovo kupila kao suvenir iz Nju Orleansa – Dopremila ju je kući u metalnoj kutiji i izložila u izlog. Kad je napadnuta i nije upalilo spaljivanje i seckanje lutke prodala ju je na „E-bay” sajtu samo da bi je ubrzo kupac obavestio da mu je kutija stigla prazna. Pronašla je lutku sutradan, prljavu na pragu svoje kuće.

Sarita: Plavokosa lutkica koja je poklonjena Ivoni Nunez u Peruu 2010. godine. Ova lutka se šeta, grebe decu i ima fetiš da vas gleda dok spavate.

Leda: Henri Voren se vratio rodnom domu i u razrušenoj kući pronašao marionetsku lutku koju je muzej procenio na 250 godina starosti. U njoj je duh 6-godišnjaka koji se udavio oko 1700. godine. Lutka izaziva histerije i nervne slomove kod ljudi.

Harold: Pisac Artur Kenada (2004) je pazario lutka iz 1930. od koga ljudima pripadne muka od samog pogleda. Razboljevaju se, imaju glavobolje, mučnine, konfuziju i osećaj da je lutak sa njima u sobi noću. U lutki je čovek po imenu Harold, jedna mentalno nestabilna žena i demon koji voli da pleše sa Đavolom.

„Atlas opscura” pominje okovani hrast (Alton, Engleska), Đavola (Svansea, Vels), Tradicionalni inžinjerski kamen (Fairbanks, Aljaska), Baksuzna slova PH u studenskom domu Sveti Salvador na pločniku (Sv. Andrej, Škotska), statua Majkla Džeksona (Mančester, Engleska), zamak „Craig-e-Clair” (Rosko, Engleska), drevna seks kletva (Agios Tychon, Kipar), loza sa porodičnog groblja iz 1800-e (Dummerston, Vermont), ukleti memorijal pukovnika Baka (Buckport, Mejn), ukleti porodični bazen porodice Castellnou (Rubi, Španija), “Koh Hingham” ostrvo crnih kamenčića (Tajland), kuća Lave (Belvedere, Tiburon) , slika „The Anguished Man” (autor je pomešao boje sa svojom krvlju pa izvršio samoubistvo. Slika je i dalje u vlasništvu u Kumriji, Engleska), kletva „Ice man” mumije (Otkriven 1991 u Otzal alpima, Italija a poznatiji kao Ozi, živeo je oko 3000. godine p.n.e.). Prilično očuvan i danas je neverovatan a odgovoran je navodno za čak sedam smrti onih koji su imali veze s njegovim pronalaskom ili izučavanjem), ukleti grob Tutankamona (skoro svi sa ove ekspedicije su nadrljali a mnogi su i preminuli, bez logičnog objašnjenja ili od neverovatnih uzroka koji ubijaju jednom u million)… i tako u beskrajon.

O nama i nekim posebnim predmetima kao što su knjige ćemo posebno.

S ljubavlju, Elena Alexandra