Bliznaci, čudo prirode poput odraza u ogledalu, koji govore ili imaju istovetne pokrete. Većina njih se zabavlja uskačući jedno umesto drugog ili time što ih ljudi ne razlikuju. Jasno nam je svima kako dolazi do ove pojave u fizičkom smislu. Ali u spiritualnom se vode rasprave oko toga da li su to dve osobe sa istovetnim unapred usađenim reakcijama jer su podelile genetiku ili je to jedna duša podeljena u dva tela. I da niste spiritualno nastrojeni, ova priča bi mogla da vam probudi makar znatiželju. Jer, priča koja sledi nije ni malo sweet.
Godine 1963, na Barbadosu su se rodile bliznakinje, Džun i Dženifer. Njihovi roditelji, u svoj svojoj radosti nisu ni mogli da slute koliko će polemike ovo dvoje dece izazvati u svetu. Kao ni čudnovatu tragediju do koje su stigle vezane najsnažnijom vezom koja se ikada videla kod blizanaca. Dobro, oni i jesu vezani uglavnom i znamo da i kad su daleko, prosto mogu da „osete“ jedno drugo ili imaju simptome iste bolesti iako je jedno zdravo. Najtragičnije je što mnogi svenu kad jednog od njih više nema. Ali, tragičnost ovog para otišla je korak dalje.
Ova deca imigranata Obrija (Kraljevske vojne vazduhoplovne snage) i Glorije Gibons (domaćica) ubrzo se po rođenju sa roditeljima sele u Havernford Wales. Do tog momenta, ništa nije ukazivalo na neku neobičnost. Jeste da su nešto kasnije progovorili nego što se očekuje ali, šta sad, ne mora sve biti školski primer pa se roditelji nisu ni brinuli mnogo. Problem je zapravo nastao kad su shvatili da njihova deca, iako vreme prolazi, ne formiraju svoj rečnik pravilno. Mrmljale su, siktale, cikale, i koristile se pogrešnom izgovorom određenih slogova. Niko nije mogao da ih razume. Svi pokušaji da ih nauče ispravnom govoru nisu uspeli. One su uporno razgovarale na nekom svom jeziku koji gledano sa strane nije izgledao besmislen već kao, za njih, razumna konverzacija. Očigledno je bilo da se dobro zabavljaju i razumeju. Kad bi pisale služile su se perfektnim „poznatim“ jezicima. Nerazumevanje je zaustavilo ljude koji su želeli da imaju neki odnos sa njima i pošto su uglavnom bile bez prijatelja to je omogućilo njihovu neverovatno blisku vezu. Vremenom su u taj svoj jezik uvrstile i britansko kreolski (engleski sa velikim uticajem afričkog dijalekta specifičan za Barbados) ali su ga izgovarale takvom neverovatnom brzinom da su ljudi prosto odustajali ponovo. Pritom su bile jedina deca sa crnom bojom kože u školi, što je dodatno ih udaljilo od mogućih prijatelja. Takvo je to vreme bilo.
Nisu delovale nerazumno, prošle su sve testove kojima se otpisao autizam ili bilo kakvo logično objašnjenje. Interesantno je da su razumele druge, rešavale testove na nivou genijalnosti samo su odbijale da se koriste poznatim jezicima u usmenom smislu. Na kraju, škola u želji da ih zaštiti, puštala ih je ranije sa nastave da bi mogle da izbegnu eventualno vršnjačko nasilje. Ovakva izolacija samo je još više učvrstila njihov odnos. Jezik im postaje idiosinkratski i ovoga puta niko više ne prepoznaje ni jednu reč.
Ovaj „privatni“ jezik je okarakterisan kao kriptofazija, idioglosija ili autonomni govor a to je fenomen jezika koji stvore blizanci i samo ga oni razumeju. Medicina priznaje da ovakav govor jeste nepravilan ali nije čudan. Blizanci (40%), posebno ako su prevremeno rođeni ili su imali male težine na rođenju mogu imati ovakav „blizanački jezik“ gde izgleda kao da zaostaju u govoru. Stručnjaci smatraju da to nestane oko desete godine i da je najčešće posledica toga što im se okolina obraća u paru umesto pojedinačno. Takođe se slažu da blizanci kasnije progovore. Nije neobično ni da je jedan blizanac brbljiv a da drugi ćuti, prosto znajući da će njegov brat ili sestra reći sve što se tiče oboje.
Sestre Gibons po onome što navedoh medicinski nisu naizgled bile čudne, samo usamljene ili izolovane od društva zbog svoje upornosti da se otuđe. Ono što ih je izbacilo iz ovog šablona je momenat u kome njihov jezik ne samo što je nije prestao kao pojava oko desete godine njihovih života nego je „govor“ počelo da prati istovetno telesno ponašanje. Zvukovi izgovoreni u isto vreme, praćeni istovetnim pokretima poput odraza u ogledalu.
Pri jednoj od vakcinacija potpuno su utihnule, obraćajući se u narednom periodu samo jedna drugoj i eventualno svojoj mlađoj sestri Rozi. U 14. godini, odlučuju da ih „izleče“ razdvajanjem šaljući ih u različite internate ali rezultat je bio samo njihov upad u katatoniju (melanholija, potpuna nepokretljivost, grčevi, može biti deo šizofrenije). Nisu imali drugi izbor nego da ih ponovo spoje.
Ponovo zajedno, provele su nekoliko godina izolovane u svojoj sobi igrajući se sa lutkama. Njihove predstave su bile u stilu sapunica a sačuvane su neke od njih jer su ih snimale kao poklon svojoj mlađoj sestri. Vrlo brzo je usledilo i ono što kod njih privuklo moju pažnju. Sestre odlučuju da se bave pisanjem. Inspirisane dnevnicima koje su dobile na poklon 1979. godine, prijavljuju se na kurs kreativnog pisanja putem mejla i to rezultira sa nekoliko romana za svaku od njih. Priče su uglavnom bile smeštene u Malibuu, Kalifornija, i svaka je za protagoniste imala mladog momka ili lepu devojku koje odlikuje kriminalno ponašanje i koji se ponašaju krajnje čudno. Džun je pisala o Pepsi-Kola zavisniku, srednjoškolskom idolu koga zavodi učiteljica i koji kasnije završava na mučenjima koje nad njime sprovode čuvari homoseksualnog opredeljenja. Dženiferin roman „Pugilist“ za junaka ima lekara koji je ogorčen i u želji da spasi život svog deteta ubio psa da bi iskoristio njegovo srce za transplantaciju. Duh psa je nastavio da živi u detetu i na kraju se osvetio lekaru. Dženifer je napisala i „Diskomaniju“ u kojoj mlada žena otkriva da je lokalni disko zapravo paravan za neviđeno nasilje. Ako bi da čitate njene radove evo nekoliko: „Sin taksiste“, radio drama u transkriptu „Poštar i poštarka“ a možete pronaći i njene kratke priče. Izdavačka kuća „Novi horizonti“ stoji iza njihovog objavljivanja. U momentu kad ih štampaju one imaju 17 godina, ali nisu bile prisutne i da to isprate.
Jedna od njihovih priča je paralela njihovog života. Posebno ako uzmemo u obzir da su se potpisivale kao Indijanke u beleški o autoru tvrdeći da zapravo potiču sa takvog tla.
„Dva papagaja, čija su imena bila Poli i Perkins, često su razgovarali koliko žele da se vrate u domovinu. Ponekad bi pitali svoje čuvare da otvore vrata kaveza i puste ih. Nekoliko dece koja su dolazila da ih posmatraju su molila svoje roditelje da ponesu papagaje kući. Ponekad, i pre nego roditelji odgovore papagaji bi u glas rekli: Nismo na prodaju!“
U 15. su počinile čitav niz zločina uključujući i trovanje arsenikom. Revoltirane i odbačene a u tinejdžerskim godinama kad inače temporalni režanj koji je odgovoran za razumne odluke nije baš razvijen upale su u niz nevolja usled svog bunta. Zbog toga ih zatvaraju u mentalnu bolnicu visokog rizika „Broadmoor“. Eto razloga zašto su knjige objavljivane bez njihovog prisustva. Tamo su provele 14 godina iako je prvobitno određeno 12. Džun je za njihovu odluku da ćute krivila upravo ovo zatvaranje.
„Delikventi dobijaju dve godine zatvora a mi smo dobile 12 godina pakla zato što smo odbile da govorimo. Izgubile smo nadu, zaista. Pisala sam kraljici, moleći je da nas izbavi. Mi smo u klopci.“
Stavljene su na antipsihodelike usled čega su izgubile koncentraciju, Dženifer je upala u tikove, posebno tardivnu diskineziju (neurološki poremećaj koji odlikuje ponavljanje pokreta). Ovi lekovi su dozirani taman toliko da one mogu da nastave da se bave pisanjem dnevnika započetim 1980. godine, čak su bile i članice bolničkog hora ali su ipak ubrzo su doveli do toga da one izgube interesovanje za bilo šta. Okarakterisane su kao duboko poremećene i agresivne. Jele su naizmenično, jednog dana jedna drugog druga. Nekad bi ih pronašli ukočene u istom položaju čak i ako su bile zaključane u zasebnim ćelijama na dve strane hodnika. Mardžori Valas, tv voditeljka, posećivala ih svakog vikenda čitajući njihove dnevnike. Tako znamo da su pisale da se osećaju zaglavljeno, zaposednuto i da trpe torturu jedna od druge u mentalnom smislu.
Dženifer piše:
„Postale smo fatalni neprijatelji. Imamo osećaj da nam smrtonosni laserski zraci izlaze iz tela i bodu kožu. Kažem sebi: Mogu li da se otresem svoje senke? Moguće ili nemoguće? Da li ću bez svoje senke umreti? Da li ću bez moje senke oživeti, biti slobodna ili umreti? Bez moje senke, da li ću se identifikovati sa licem mizerije, odbijanja ili ubice?“
Interesantno je da su od malena imale dogovor da ukoliko jedna premine druga mora početi normalno da komunicira i da nastavi da živi. Mnogi su svedočili da su tokom ono malo komuniciranja sa spoljnim svetom tvrdile da su „pocepana“ duša koja se muči jer to nije želela kao iskustvo. Da je došlo do greške. Tvrdile su da nisu sa ovog sveta i da su poslednji put bile pripadnice indijanskog plemena. Jezik kojim su se služile opisale su kao jezik kojim su govorile u tom plemenu. Tokom boravka u bolnici dolaze do zaključka da je jedino rešenje da jedna ne postoji. Ova misao se pojačavala pritiskom okoline da „ozdrave“. Osoblje je svedočilo da su se često raspravljale koja od njih zapravo treba da umre. Nakon mnogo rasprava Dženifer odlučuje da bude žrtvovana. U martu 1993, godine sele ih u Caswell kliniku u Velsu. Noć pre polaska Dženifer im saopštava da umire. Na polasku su pogledale u veliku zelenu kapiju kako se zatvara, uzdahnule teško i Dženifer je pala ispred svoje sestre. Ustanovljeno je da je pala u trenutnu komu. Osoblje ju je hitno prenelo u krevet a do 6:45 te večeri bila je mrtva. Džun ju je posetila nakon smrti donevši joj crvenu ružu, naravno u pratnji osoblja.
Autopsija je pokazala akutni miokarditis, iznenadnu zapaljenost srca. Patolog nije pronašao tragove otrova u njenom telu. Nagađalo se da je visoka doza lekova usled terapije oslabila njen imuni sistem ali zar nisu obe primale isto? Džun je bila odličnog zdravlja. I ne samo to, nakon smrti sestre ona počinje da govori normalno i deluje kao da je „naglo ozdravila“.
Danas Dženifer leži pod kamenom koja kao natpis ima pesmu njene sestre:
„Nekad smo bile dve. Nas dve stvorismo jednu. Više nismo dve. Kroz život nek bude jedna. Počivaj u miru.“
Sledeća poseta tv voditeljke ostavila je sledeći zapis:
„Konačno sam slobodna. Oslobođena. Na kraju krajeva Dženifer je dala svoj život za mene.“
Uskoro Džen puštaju iz bolnice i kako časopis Gardijan (2008) prenosi ona je ponovo uključena u društvo bez medicinskog nadzora, ostavivši prošlost za sobom. Harperov „Bazar“ (2016) prenosi intervju sa njenom sestrom Gretom koja je ubeđena da je bolnica kriva za pritisak kao i društvo koje ne razume dušu i njene puteve. Društvo koje ne prihvata drugačije. Čak je spremala i tužbu ali se roditelji nisu složili jer to ne bi vratilo Dženifer. Džun koja je sanjala da postane pisac, uda se i ima decu ništa od toga nije ispunila. Živela je u iznajmljenom stanu i viđala samo rođake.
Mnogi narodi veruju da duša naseli telo nakon formiranja istog. Neki, da se to dogodi još pre začeća. U slučaju blizanaca Gibons ona se naizgled podelila na dva dela i u tom obliku nije je prihvatio niko čak ni ona sama. Da bi ponovo bila jedno, onako kako odgovara svetu, jedno telo je moralo da pusti svoju polovinu. Bar su to tako one doživele.
S ljubavlju Elena Alexandra
Ono što me je najpre privuklo kod Kožmikovih igara je načelo kojeg se pridržava, a jasno je ispoljeno u njegovim igrama, a glasi: „Složene igre koje se lako igraju, igre za ljude koji nemaju vremena da se igraju”. Može delovati protivurečno, ali istina je da prosečni igrač danas ima preko trideset godina. Seća se vremena kada se igrao (ili igrala) po ceo dan, ali u poslednje vreme život igrača zaokupljuju obaveze. A ljubav spram igara nije uminula, premda su se živci istanjili, baš kao i vreme raspoloživo za igru. Zvezdani monarh zaista jeste složena igra koja nudi mnogo sadržaja, ali ne oduzima vreme i lako se uči.
Car ima ograničen broj poena pomoću kojih dvorjane može da pomera po vertikali (napređuje ili ražaluje) ili horizontali (iz ministarstva u ministarstvo). Lošeg činovnika car može i da izbaci sa dvora, ali to košta mnogo poena. Šta onda raditi sa rđavim dvorjanima? Pa, premestiti ih u Protokol, jer tamo ama baš ničemu ne služe (ali ni ne štete carstvu). Osim toga, dodatnu otežavajuću okolnost čini i to što svaki dvorjanin pripada jednoj od pet frakcija, pa je neophodno da se održi ravnomeran broj dvorjana iz svake. To znači da neke idiote ne smete da tek tako uklonite da se ne bi naljutili iz njihove stranke. Tačnije, nije toliko do ljutnje koliko do penala za neuravnotežen sastav dvorske vlade. Ako se, pak, dogodi da određena frakcija ima blagu prednost nad drugima, to je u redu, jer će celo carstvo dobiti odgovarajući bonus.
Shvatamo da je u biti tih bića vrlo često dobro, ali da se i ne odriču i od onoga što je kult žrtve u narodima sa bogatom paganskom tradicijom poput našeg. Konstantna borba između dobra i zla kao tema koja se prepliće u raznim pričama, koje tvore ovaj roman je vrlo bitna za razumevanje onoga što je autorka želela da kaže. Bića prirode – bića šuma, voda, neba – žive svoj život uporedo s ljudskim i ukrštaju im se putevi. Ovde negde zapravo shvatamo to tesno odvajanje između magičnih sila dobra i sila zla. Emocije su iskrene, od ljubavi do mržnje, straha, opsesije. Zmaj, kao božansko biće, posrednik je između zemlje i neba, pokazuje svoju ljudsku prirodu jer želi da voli ali ga je i nemoguće odbiti. Ala ili zmija i svi njeni podanici, nasuprot Zmaju, ne pokazuju mnogo humanosti. Međutim, najbitnije je da ćemo kroz ovu knjigu naučiti da malo više volimo svoje korene i da prepoznamo da postoji jedno bogato kulturno nasleđe, koje negde ostaje nedorečeno.
Prihvaćajući Sunovu hipotezu da je „put“ najvažniji element koji određuje ishod rata, postaje očito zašto je Yang pobijedio a Carstvo nije. Yang, i to mu je jedna od jačih karakternih osobina, pokazuje napadno povjerenje u svoje podređene – i zato npr. vjeruje Schönkoppu čak i kad to više nije oportuno. Jasno im daje do znanja da cijeni njihove sposobnosti i da će uvažiti njihovo mišljenje, dok oni, sa svoje strane, pokazuju zahvalnost i nemalu dozu ponosa što služe pod takvim generalom. Nasuprot tome, situacija u carskom kampu je polarno suprotna – zaista nije ni čudo da je njihova „neosvojiva“ tvrđava pala praktički bez ispaljenog metka.
Kako i o Alijansinim, tako sam se već prije raspisao i o grijesima Carstva, bez želje da se opet ovdje ponavljam. Ono novo što donose naših pet epizoda je, na primjer, brzinski uvid u karakter samog cara Fridrika IV. Već smo otprije znali da je prljavi stari ljigavac (Anerosse), no sad vidimo i da je potpuno nesposoban i nezainteresiran kao vladar. Da je distanciran od realnosti u kojoj žive njegovi podanici nije ništa novo, ali Fridrik je izgleda distanciran i od svega te svakoga drugoga što nisu kancelar Lichtenlade ili vrtlarstvo. Čak mu i njegova najvažnija tri admirala ne odgovaraju direktno, nego tek preko Lichtenladea. Uzimajući u obzir važnost „puta“ i način na koji ga Fridrik ostvaruje, jasno je zašto je Carstvo u golemoj banani, i zašto su ljudi poput Reinharda i Yanga puno uspješniji kao vođe. I čak i ako Fridrik ima dovoljno pameti da shvati kako Reinhard spletkari protiv njega, izgleda da je previše slab ili nezainteresiran da išta konkretno poduzme oko toga.
Epizoda s Klopstockom je također uglavnom utvrđivanje gradiva, uz tek tu i tamo uspostavu nekih novih elemenata. Tako npr. upoznjemo princa Braunschweiga (posve očekivano – bahati gad) i barunicu Magdalenu (prva plemkinja koja se ponaša kao normalan čovjek). Opet vidimo da je carsko visoko društvo gnijezdo guja odakle je najbolje u pravlu pobjeći glavom bez obzira, ali to smo već i otprije znali. U biti, tek mi se dva detalja ove epizode posebno ističu zanimljivošću. Prvi je stalna prisutnost cara Fridika kroz epizodu kroz epizodu, iako se skoro uoće fizički ne pojavljuje. Apsolutno sve u ovoj epizodi vrti se oko njega: Braun organizira parti kako bi se car pojavio i tako mu nabio ugled, Klopstock planira njegovo ubojstvo, dok sva sila plemića dolazi na parti isključivo s ciljem da mu se približe (i stoga odlaze kad čuju da ipak ne dolazi). Način na koji je car svojim nedolaskom svima njima nehotično pokvario planove je u najmanju ruku tragikomičan. Kao da je Fridik, „Kralj Sunce“, centar svemira oko kojeg se sve vrti, a svi plemići tek moljci koji lete oko njega i bore se za dašak njegovog svijetla. I pritom, da metofora bude potpuna, u pravilu i izgore u pokušaju.
Pesme daleke zemlje – Artur Č. Klark
Neobična zemlja – Mjurijel Barberi
ŽANR: vojna fantastika/naučna fantastika
Hju Grej (1933) je u blizini Fojersa navodno uslikao ovo mitsko stvorenje. Blago zamućena fotografija je raskrinkana kao prikaz glave njegovog labradora koji je vadio štap iz vode ili mutni prikaz vidre a moguće i labuda. Originalni negativ je izgubljen, no, Mauris Burton (1963) dolazi u posed dva kontaktna pozitiva ovog negativa koji su projektovani na platno pokazali vidru kako surfuje po površini vode.
Južno afrički turista E. Tejlor je (1938) snimio tri minuta filma na 16 mm traci. Iako ga je Burton sklonio od javnosti jedan kadar je završio u njegovoj knjizi „Neuhvatljivo čudovište“ gde ga opisuje kao plutajući objekat, nikako kao životinju.
Gugl je je za 81. godišnjicu „hirurgove fotografije“ postavio na Gugl Dudl novu opciju sa kojom običan svet može da ima uvid u jezero kako na površini tako i ispod. Tim gugla je proveo nedelju dana prikupljajući slike strit vjuer treker kamerom prikačenom na brodove. Podvodni fotografi (koji inače prikupljaju podatke o koralima) omogućili su podvodne snimke.
Baš ta tolkinovska ideja o božanskoj i stvoriteljskoj prirodi pesme ima svoje specifično mesto u Kalevali, gde se vidi na primeru Leminkajnovog lika kako pesma, osim moći da pomogne u borbi i začara neprijatelja, ima magijsku moć da leči, upravlja prirodom, pa čak i da vrati mrtve u život. (Kalevala, 1964: 84–89) Ipak, ova paralela jeste tek jedna u nizu paralelizama između tema, pa i fabularnih rešenja zastupljenih u epu i Tolkinovim delima, pa se tako vrlo laku mogu podvući i sličnosti koje se zasnivaju na strukturnim i tehničkim odlikama. Na primer, jedna od najpoznatijih odlika epa jeste nešto plastičnija predstava likova, budući da su ukalupljeni u poznate i tipske funkcije koje počivaju na staroj i dobro poznatoj opoziciji dobra i zla, junaka i negativaca. To ne znači da likovi u epu nisu izražajni, niti višedimenzionalni, već samo da njihova konstrukcija nije prikazana onom jačinom kojom postoji npr. u drami, gde se konflikt između junaka i sredine, kao i konflikt unutar samog junaka smatra centralnim mestom umetničkog dela. Na primer, Ahilej u Ilijadi jeste vrlo složen junak, on je osoba koja prolazi kroz veliku transformaciju, od sebičnog i uvređenog junaka kojeg pokreću gnev i inat, postaje neko ko je potpuno spreman da odbaci besmrtnost i pogine za čast i ime. (Homer, 2015)
Takođe, svima koji su čitali Gospodar prstenova (ili gledali ekranizovanu varijantu u režiji Pitera Džeksona) poznata je priča o Aragornu koji postaje Elesar. A ipak, konstrukcija samog Aragorna, kao književnog lika, nije dovoljno izražajna, niti kao da je upotrebljen sav potencijal širine i dubine ovog junaka, ili bar ne na način koji odgovara romanu ili drami. Aragornov lik i njegova priča jeste u srži tipska, epska pripovest o vrlom heroju koji oslikava vrednosti jednog načela/epohe/naroda/koda, i koji kroz mnogo godina lutanja, patnje i razna iskušenja zadobija ruku voljene i krunu koja mu pripada (slično Odiseju, a tu sličnost grčkom heroju dodatno potkrepljuje i arhetipski momenat kada Aragorn zbori sa senima preminulih izdajnika kada kroči na Staze mrtvih, baš poput Odiseja koji pri silasku u Hadovo carstvo vidi senke Tiresije, Ahileja i drugih duhova, od kojih traži savet i pomoć). Pripovest o Aragornu čini veliku potku sage o prstenu i usmerava fabulu čitavog dela ka centru raspleta. Ona je idejno, kompoziciono i stilsko genijalno osmišjena, ali kad je reč o samoj karakterizaciji, mora se priznati da nije odveć razvijena.
Pozdrav ljudi. Verujem da se dobro držite u karantinu i da vreme ubijate na kvalitetan način uz dobru seriju, film, knjigu ili strip. I vaš profesor je živ i zdrav i za danas vam je pripremio jedan must read klasik apokaliptičke fantastike koji je postao obavezna lektira kada se pojavio uživajući i danas kultni status. No, idemo redom.
Roman Dan Trifida (The Day of the Triffids) objavljen je 1951. godine i odmah je privukao pažnju po svojoj radnji i pristupu katastrofi koja je uništila ljudski rod. Priča prati biologa Bila Mejsena koji je, zbog operacije očiju, propustio da pogleda astronomski fenomen meteorske kiše u bolnici. Sutradan sam skida svoje zavoje i suočava se sa opštim haosom izazvanim pandemijom slepila kod ljudi koji su sinoć prisustvovali fenomenu. Da stvari budu gore na scenu stupaju Trifidi, hodajuće biljke mesožderke, kojima ljudi postaju glavno jelo na meniju. Naš junak odlučuje da pronađe još sposobnih ljudi koje nije zahvatilo slepilo i započne borbu za opstanak čovečanstva i izgradnju novog društvenog poretka.
Za radnju bih mogao da kažem da je dosta slična Smrti trave Džona Kristofera (bila je predmet našeg predavanja). Dnevna rutina biva narušena iznenadnom katastrofom s tim što su, za razliku od Kristofera gde su uzroci propasti civilizacije klimatske promene i ljudski faktor, kod Vindhema to često vanzemaljci. Zajedničko njihovim radovima je što su ljudi sami sebi najveći neprijatelji, Homo homini lupus, iliti čovek je čoveku vuk. Dok bi u Smrti trave ljudi zajedničkim udruživanjem mogli da reše problem gladi, ovde je neprijatelj vidljiv i pred nosem, ali ipak i dalje postoje klasne i ideološke podele. Za razliku od Kristofera koji je objasnio uzrok apokalipse u svom najpoznatijem delu, Vindhem je ostavio čitaocima da sami nagoveste odakle su potekli Trifidi.