Blog

Zapetljane priče

Posted on by Nenad Pavlović

Pre nekoliko meseci ste možda bili u prilici da pogledate neobičan trejler za jednako neobičnu seriju pod imenom „Tales from the Loop“, pun kadrova ljudi koji u prigradskim sredinama interaguju sa robotima ili drugim neobičnim mašinama. Trejler, a bogami i početak prve epizode ostavljaju utisak još jedne serije na šablon „malo mesto, velika misterija“ kakvih smo se nagledali: visokotehnološka/magična zvrčka kao mekgafin, velika zavera, još veća tajna i ispuvan balon od raspleta. „Tales from the Loop“ koristi sličan ram, ali za mnogo drugačiju sliku.

Radnja serije se okreće oko stanovnika malog mestašca izgrađenog iznad misteriozne podzemne laboratorije poznate samo kao „The Loop“. Niko tačno ne zna čemu ta istraživačka stanica služi, sem da se bavi stvarima koje se obično smatraju nemogućim. I ako ste se nadali velikoj misteriji i još većem raspletu, bićete delimično razočarani – ova serija nije o misteriji, već o ljudima u kontaktu sa njom.

Serija je rađena u formatu najsličnijem onom iz serija „Twilight Zone“ ili „Black Mirror“. Kontinuitet postoji, ali je svaka epizoda manje-više priča za sebe, i bavi se jednim od stanovnika gradića koji dolazeći u kontakt sa jednom od tehnoloških anomalija prolazi kroz nekakvu emotivnu krizu. Odakle potiču uređaji, ko ih je napravio i kako rade je retko kad objašnjeno, a umesto toga serija obrađuje različite životne probleme i traume: zavist, probleme u porodici, ljubav, prolaznost, smrt, strah od neizvesnosti, samoću… Anomalije kroz koje likovi prolaze su često SF klišeji ali obrađeni na jedan potpuno novi način tako da umesto da deluju bajato, dobijaju sasvim novo lice. Tempo je najčešće jako usporen, sa retkim akcionim scenama, a ceo koncept se oslanja se na dramu i emocije.

Sem sjajnog scenarija (koji potpisuje Nathaniel Halpern, tvorac genijalnog „Legion“-a), i jake glumačke ekipe (Daniel Zolghadri („Eight Grade“), Paul Schneider („Channel Zero“), Rebecca Hall („Vicky Christina Barcelona“)…), najjača tačka serije je njen izgled i atmosfera. Inspirisana delima švedskog umetnika Simon Stålenhaga, serija kombinuje estetiku osamdesetih (ali ne onu fejk-šljaštavu iz „Stranger Things“, već više nalik na onu na koju smo navikli kod nas), visoku tehnologiju i prigradske pejzaže da stvori potpuno unikatan ugođaj surealne nostalgije. Svaka epizoda je prepuna kadrova robota, lebdećih mašina i retro-futurističkih pejzaža koji su toliko dobro uklopljeni u okolinu da izgledaju uznemirujuće realistično.

„Tales from the Loop“ ima samo jednu sezonu od osam epizoda i dostupna je na striming servisu Amazon Prime, kao i kod lokalnog slobodnog preduzetnika sa papagajem i drvenom nogom. Druga sezona trenutno nije najavljena, ali s obzirom na pozitivne kritike koje je prva sezona pokupila, možemo da je očekujemo u bliskoj budućnosti.

Preživeo – Džejms Herbert

Posted on by Miloš Mihailović

Preživeo (The Survivor, 1976) Džejmsa Herberta je delo koje me je izrazito razočaralo. Prethodni Herbert, Magla, davao mi je povoda za veća očekivanja, koja su ostala neispunjena u ovom slabašnom romančiću; štaviše, poredeći ova dva dela, možemo izvući esencijalne odlike Herbertovog pisanja, ali o tome kasnije. Pa, o čemu se ovde radi? Zaplet ovog dela je izuzetno slabo osmišljen i napadno epizodičan (što per se ne mora biti loše, ali ovde škripi): Dejvid Keler je jedini preživeli putnik (zapravo, kopilot) Boinga 747 (da, onog iz one pesme), koji se srušio pokraj engleskog gradića Itona.

Iton počinju pohoditi nesmireni duhovi putnika koji izazivaju seriju nesrećnih slučajeva, u koje su upleteni, redom: mladi par u autu (heteroseksualni, ako nekog zanima), gojazni pecaroš ugnjeten od žene koju je varao (moralna pouka!), lokalni sveštenik (samo poludi, ali preživi), žena i njen muž kog truje herbicidom, zlostavljani debeli dečak, dva fotografa mesta pada i na kraju, grupa dečaka koja se ušunjala u kapelu da je išara satanističkim simbolima (bravo, momci!), zajedno sa direktorom njihove škole, koji se tu zatekao.

Pri tome, sve je to zapravo mnogo manje zanimljivo neko što zvuči: situacije su opisane šturim, jednostavnim jezikom, bez ikakve uloge sem prostog, neosmišljenog šoka (zavisi kako za koga, doduše; meni scene u ovom delu nisu bile nimalo šokantne), tako da se nameće utisak da je Preživeo namenjena površnom čitaocu horora, kome su dovoljne najbanalnije „strahote“ da zadovolji svoju želju; pri tome, idejna zaleđina svega ovoga je izuzetno naivna, kao prepisana iz dnevnih novina (i to srpskih, u rangu Informera): prisutni su stereotipi o satanizmu (u prevodu ovog romana: sotonizam), a glavni zlikovac je, verovali ili ne, engleski nacista! Kako originalno! (Svetla u studiju pokazuju publici da tapše.)

Vreći istaći medijuma, iz čijih usta izlaze neke od najsmehotresnijih opaski ovoga dela:

„Za Gosvela? Vrlo pokvaren čovek. Ne baš u klasi Zveri, Alistera Kroulija, ali su imali mnoge sličnosti. Bez sumnje su vam poznati njegovi poduhvati u ovoj zemlji za vreme rata, ortaštvo sa Mouzlijem, i na kraju istraga o nekim njegovim gnusnijim rabotama, posle koje je morao da beži iz zemlje.“ (137)

Na istoj strani, nešto kasnije:

„Sotonizam postoji kao religija, gospodine Keler, kao i svaka druga veroispovest. Razlika je u tome što sledbenici poštuju Sotonu umesto Boga. Danas u Engleskoj postoji najmanje četiri stotine poznatih bratstava, a da li vi verujete u to ili ne, uopšte nije važno. Sotonizam postoji.“

Iz datih pasusa jasno je da se Herbert drži opštih mesta iz naduvane medijske slike o navodnoj satanističkoj opasnosti, što je ovde izmešano sa nacističkim pokretom (iako je poznato da satanizam i nacizam i nemaju poveznica; u tom smislu je posebno humoristička scena kada duh naci-sataniste ubija fotografa i viče „Ješo!“, koja se odlikuje montipajtonovskom apsurdnošću, naravno – nenamernom).

Sve to, izmešano sa neuverljivom pričom o glavnom junakom i njegovim odnosima sa ostalim članovima posade, kao što su kapetan (njegov mentor, s čijom je ženom imao odnose) i stjuardesom (takođe s njom imao odnose), kulminira u jednu veliku sapunicu, u koju se uključuje i lokalni sveštenik iz reda iskusnih isterivača đavola (!), koji se bori krstom i svetom vodicom.

Što roman više odmiče, princip Herbertovog pisanja postaje jasniji: uzima se naizgled stravična premisa, i zajedno sa pričom glavnog junaka ubacuje se i niz sporednih podzapleta, kojima je cilj da šokiraju čitaoce; to je u Magli još i funkcionisalo na određenom nivou, zahvaljujući čistoj visceralnosti scena i zanimljivo osmišljenom difuznom monstrumu oličenom u vidu magle; ovde, pak, u ovom melanžu najtrivijalnijeg, razotkriva se sva efemernost Herbertovog pisanja, pogodnog samo za najšire mase vikend-hororaša. Osobi sofisticiranog ukusa preostaje samo da zaobiđe ovo delo.

Dešifrovanje Žodorovskog: Film Sveta Planina

Posted on by Ana Ubavić

Film Sveta Planina (The Holy Mountain) leksikon je relacija ljudskog i božanskog u našem iskustvu. Da bismo iole pokušali da ga razumemo ova pozicija bi trebalo da nam bude jasna, pa ću kroz razrešenje filozofskih i religioznih simbola dešifrovati jezik, kojim se autor služi.

Svirepa jednostavnost ovog filma i njegova unikatna simbolika je pre svega razbuđujuće iskustvo. Način na koji pristupa životu, otkrivanju smisla i traganju za besmrtnošću je do te mere drukčiji da vas mora ostaviti u šoku. Međutim, ovaj šok je lekovit. Pomaže nam da se suočimo sa svim civilizacijskim zamkama, koje su pred nas postavili pobednici, koji su napisali istoriju.

Žodorovski nam predstavlja razgolićenu istinu, ali kao istinu koja je umotana u mnogo velova i ljušti za nas realnost naših predrasuda sloj po sloj. Vizuelni momenat, koji je sjajan i vrlo jak u mnogim aspektima ovog filma baziran je na tarotu i njegovim arkanama. Svakako ćemo videti da su određeni kadrovi tako postavljeni da mi jasno vidimo reprezentaciju tarot karti od Lopova pa do Alhemičara, i da je svaka od ličnosti u filmu zapravo personifikacija određene karte. U tome svakako leži i lepota kao i slojevitost tumačenja Žodorovskog, pre svega jer on tarot posmatra na jedan vrlo spiritualan način te i njegova potraga za smislom u ovom filmu, bazira se na neki način na tome.

Jedna od zamerki koja mu se upućuje jeste poigravanje sa dogmatikom hrišćanstva zbog čega je film izazvao brojne oprečne reakcije, kada je bio prikazan na filmskom festivalu u Kanu. Ono što ću svakako pokazati u daljem tekstu je da ovo nije tačno iz više razloga. Slojevitost hrišćanskog tumačenja sveta svakako jeste tema ovog filma. Međutim, nije jedina. Hrišćanstvo kao takvo nije izvrnuto ruglu ali jeste tumačenje onih, koji su to isto hrišćanstvo predstavljali u povesti kao i njihovo ponašanje. Ovo donekle postavlja dva izbora pred gledaoca, koji možda sebe vidi kao hrišćanina- vraćanje nekom izvornom hrišćanskom korenu, apostolskoj veri ili sa druge strane, potpuno odbacivanje hrišćanskog sistema vrednosti i okretanje životu, kao ultimativnoj meri svakog traganja za smislom.

Ličnosti u filmu su jako slojevite počevši od same figure Hrista, koji je na početku svog puta, iskušavan. Vidimo ga kao Lopova, ali njegov greh sem u naznakama ne vidimo. On kao onaj, koji prihvata sve naše grehove na sebe postaje odbačen. Leži u pesku, pokriven muvama, kao poslednji otpadak ljudskog roda i u njegov dlan je ubodena ruža, što je samo jedan od momenata gde će se dohvatiti i rozenkrojcera, kao i drugih tajnih društava koji su se zanimali okultnom simbolikom.
Čovečanstvo predstavljeno kao gomila gole neartikulisane dece, čime Žodorovski jasno slika psihologiju masa, bez obzira na nedostatak evidentne krivice, takvog Hrista Lopova, razapinje. Lik invalida, koji je njegov prijatelj zapravo nas kroz film često podseća na samilost, kao odraz pravog Hrista i hrišćanina, kao reprezenta iste. Upravo zato on biva toliko puta napadan. Odricanje od osnovnih hrišćanskih vrlina ogleda se u odnosu ljudi prema invalidu jer on biva odbačen u društvu u kom Rimljani slave Lopova kao gosta. Ovome ćemo svedočiti u više navrata. Momenat gde se od Lopova traži da svog prijatelja invalida udavi u vodi, takođe, naznačava značaj gubitka te vrline, kao odricanje od vere.

Meni lično je bio vrlo značajan segment filma uspinjanje Lopova na kulu, kojoj se vrh ne vidi i koja seže u nebo. Ovde se jasno vidi uticaj mita o kuli vavilonskoj i pokušaju čoveka da dosegne Boga. Lopov, koji neartikulisano brblja ovde je simbol jezičke heteroglosije, koja je nastala nakon pada vavilonske kule. Svakako, može se tumačiti i kao pokušaj Žodorovskog da pojasni kako je zvučao latinski kao zvanični jezik bogosluženja, svakom ko nije bio pripadnik sveštenstva kroz dobar deo katoličke povesti.
Da li se činjenica da obesno debeli vojnici obučeni kao stari Rimljani prodaju Hristove kipove može protumačiti kao uvreda papskom Rimu? Verovatno da, ili kao konstruktivna kritika uzimajući u obzir istorijsku osnovu odnosa starog Rima i Hrista.
Zašto je scena u kojoj se Lopov budi u crkvi, koja je i pijaca okružen svojim kipovima i gnevno ih razbija bitna? Zato što se kaže: „Nemoj uzimati sebi idola niti kakva lika, nemoj im se klanjati niti im služiti“. Lopov koji je personifikacija Hrista lomi idole kao podsećanje ne samo na ove reči, već i kao pokušaj povratka na izvornu veru.

On nosi jedan svoj kip, ali njegov kip nije zanimljiv prostitutkama koje se mole zlatnom idolu Hrista. Biva odgurnut čak i od čuvara hrama, odevenog u papsku odoru. Besporočni Hrist, koji se odriče zemaljskih dobara, nag je i bez ičega, nije podoban jer sam hrišćanin je siromah, dok se predstavnici hrišćanstva bogate.

Nagost ćete svakako primetiti u mnogim segmentima filma. Međutim, nagost ovde nema erotski već isključivo pokazni karakter. Pokazuje da je sve razotkriveno.

Značajni pomak, koji će vas takođe oduševiti je u odnosu Darvinove teorije evolucije i hrišćanske božanske kreacije, gde one idu ruku pod ruku kao šimpanza i personifikacija Marije Magdalene, prostitutka koja prati Lopova.

Verujem da su svakako škakljivi momenti koji su izazvali mnogo polemike scena pomazanja svinjskom mašću umesto jelejem odnosno svetim uljem, kao i scena kupanja i sapunjanja Lopova od strane Alhemičara u bazenu, kao aluzija na momenat krštenja u reci Jordanu.

Alhemičar kao personifikacija Satane, na šta nas evidentno upućuju pentagram i jarac kao jasna simbolika, obučen je u belo, sa šeširom koji nas podseća na pripadnike kk klana.

Potraga za smislom i besmrtnošću svakako će doživeti svoju kulminaciju kroz još 7 likova, koji će se priključiti misiji potrage za Svetom Planinom kao simbolom dosezanja besmrtnosti i potrage za smislom. Svakako, svi koji su u potrazi za Bogom zapravo su oni koji su u potrazi za smislom.

Kroz upoznavanje svakog od njih sedmoro shvatamo zašto su tu. Žodorovski se igra i simbolikom brojeva, slikajući njihove osobine i poroke, te kao pratioci Lopova pojavljuju se i njih sedmoro, kao reprezenti sedam smrtnih grehova otelovljenih u sedam planeta. Svaka od ovih sedam planeta pokazuje se kroz svoje negativne aspekte, otelovljene u ljudskim bićima. Tigar, kao zver koju svi oni vode na lancu prikazuje naš ID, maskiran i spreman da eksplodira, pod stalnim pritiskom naših poriva i htenja.

Suočavanje sa smrću, sa žrtvovanjem, podvižništvo, odbacivanje svega zemaljskog, ovde je zapravo razotkriveno kao jeftin blef, kojim se svako od njih služi radi ispunjenja svoje svrhe.

Razlog zašto sam ovaj film nazvala leksikonom je njegovo bogatstvo.

Ovo nije samo film koji ume da razdrma agnostika u gledaocu. Ovaj film je bogat, obojen svime, krcat je ne samo metaforama, simbolima, već i poznavanjem sveta, njegove istorije, religije i mitologije. Nadasve, ovo je izuzetan film koji zahteva predznanje da bi se razumeo, film koji nas uči jer mnoga polja našeg iskustva nanovo otvara za nas. On se ne bavi samo hrišćanstvom, već i istočnjačkim religijama, mitologijama, verovanjima, uvodi nas u carstvo naguala, rozenkrojcera, šamana, iluminata. Time pruža kompletnu sliku o svetu i uverenjima na kojima civilizacija počiva. Vremenski opseg u kom se radnja dešava, skakanje kroz etape i stalno smenjivanje prošlog i novog nam pokazuju da je lice napretka u civilizaciji varljivo jer ono što je u suštini neophodno da se promeni jeste čovek.

Smrt kao fotografija a život kao film – sjajna rečenica Suzan Zontag, ovde objašnjava sve. Žodorovski demistifikuje religiju i mit, razbija nam iluzije jer pokazuje da je sve doxa (mnjenje), otkriva nam ko se krije iza naših iluzija i predrasuda. On skida koprenu sa realnosti, koju smo mislili da poznajemo i daje nadu da je život dovoljno smislen i bez konstatnog traženja smisla samim tim što smo zahvalni što postojimo i živimo ga.

Gospodari Voterdipa

Posted on by Ranko Trifković

Društvene igre su sve popularnije u svetu. Gotovo svaka uspešna franšiza knjiga, filmova, TV serija juri da se pojavi i u ovom obliku. I u našoj zemlji, a posebno u Novom Sadu i Beogradu razvila se kultura društvenih igara koje se uživaju ne samo u krugu prijatelja, već i porodice, te kao opuštanje sa kolegama. No, nije uvek moguće igrati se uživo, okupiti se oko stola, pa su digitalizacije društvenih igara, prevođenje u format kompjuterske igre uvek dobro prihvaćene. Stoga vam predstavljam „Gospodare Voterdipa“ (Lords of Waterdeep, LoW) ne samo kao veoma dobru društvenu igru, već i kao odličan primer uspešnog prevođenja u drugi medijum.

Sve veći broj društvenih igara doveo je do izvesne sistematizacije. Tačnije, sve je lakše prepoznati koja pravila ili skupove pravila svaka igra primenjuje. Tako je stil ove igre opisan kao „Eurogame”, žanr u kome između igrača nema neposredih interakcija, uz apstrakciju elemenata igre. Osim toga, igra potpada pod „postavljanje radnika” (worker placement) i „sakupljanje kartica” (card drafting) u smislu glavne mehanike igre.

Priča igre je više nego magnet za sve ljubitelje fantastike, a posebno D&Da. Grad Voterdip je megalopolis u svetu poznatom kao Zaboravljena Kraljevstva, smešten na zapadnoj obali faerunskog potkontinenta. Gradom upravljaju maskirani oligarsi. Savršeno za postavku ove društvene igre, jer su igrači u ulozi tajanstvenih gospodara koji se bore za prevlast u gradu. Svaki gospodar ima svoju sferu interesovanja, a igrači mogu samo da naslute koji su zadaci drugih. Zadatak je sakupiti što više poena (victory points), što se primarno stiče izvršavanjem zadataka (quests), ali i drugim aktivnostima kao što su spletke (intrigue), građenje novih objekata ili sakupljanje sirovina. Kako je igra prilično uravnotežena, majstorstvo je u tome da dok obavljate svoje zadatke istovremeno osujećujete protivnike sprečavajući ih u tome da sprovedu svoje namere.

Primarni resursi u igri jesu – avanturisti i novac. Pustolovi, kao što ljubitelji RPG-a znaju dolaze u četiri kategorije, sveštenici, ratnici, lopuže i čarobnjaci. Tako je i u ovoj igri. Sveštenici su predstavljeni belim kockicama, ratnici narandžastim, lopuže crnim, a čarobnjaci ljubičastim. Da biste ispunili misiju, neophodno je da stičete avanturiste i novac. Kada dobijete misiju, na kartici piše koliko vam treba pustolova i novca te koje resurse dobijate zauzvrat. Na primer, jedan od zadataka je da sakupite devet ratnika, u zamenu za devet lopova.

Intrige predstavljaju jednu vrstu resursa. Naime, omogućavaju igračima da pokrenu događaje koji na neki način privremeno menjaju neka pravila igre, dobavljaju ili otimaju resurse ili omogućavaju da se zaradi još neki poen sa strane. Zabavno je to što intrige gotovo nikada ne zaustavljaju protivničke igrače, ali odigrane u pravom trenutku mogu da budu razorne. 

Shodno prirodi tajnih gospodara, misije mogu biti ratne, magijske, religijske, trgovačke ili razbojničke. Svaki igrač dobija po dve nasumično određene, a u svakom trenutku na talonu su po četiri. Preuzimanje misije zahteva akciju, pa je veština u tome da se ugrabi ona koja vam odgovara ili ona za koju smatrate da je neophodna protivniku. Vrsta misije je važna stoga što gotovo svaki igrač dobija dodatne poene za određenu vrstu ili dve vrste zadataka. Na primer, jedan od gospodara dodaje po 4 poena za svaki ratni i trgovački zadatak, drugi dodaje 6 poena za svaku zgradu itd.

Da bi odigrali intrigu, pokupili misiju ili sakupili novac i pustolove, morate da jednim od svojih čikica (poručnici) stanete na odgovarajuće polje u gradu. Na primer, da bi stekli dva ratnika, postavićete svog čikicu na Trijumfalno polje. Intrige se dogovaraju u luci, dok se za nove zgrade ide u Dvor graditelja, i sve tako. 

I tu dolazimo do predivne odlike ove igre. Naime, sam proces igranja je veoma jednostavan i uz pomoć aplikacije (ukoliko uživate u digitalnoj verziji, naravno) sve teče vrlo glatko. Kad dođe vaš red, odlučite na koje polje stavljate radnika (tj. poručnika, čikicu, kako vam drago) i pokupite one resurse koji su predviđeni. Građevine otvaraju nova polja, sa novim, počesto izdašnijim nagradama. No, doći do pobede, pa čak i protiv AI protivnika nije nimalo lako. 

Za pobedu je neophodno da ste usredsređeni na svoju agendu, da pravite planove, prilagođavate se novim prilikama kad se oni izjalove (a hoće), da pratite šta protivnici rade i ne zapostavljate nijedan deo igre. Naravno, potrebno je i imati malo sreće, te biti brz jer cela igra traje svega osam poteza. U svakom potezu igrači raspoređuju svoje poručnike, kojih u zbiru uvek ima desetak, više ako je manje igrača i obrnuto. Dakle, dok ste se okrenuli partija je gotova. Što više uočavate božanstvenu složenost igre i njenu istančanu ravnotežu, to će vam se osam poteza činiti vrtoglavije brzim. Protiv živih igrača, partija u proseku traje tridesetak minuta ili kraće ako igrate protiv botova. 

Premda muzika i zvuci nisu najluksuzniji, grafika igre vadi stvar utoliko što verno predstavlja lepo oslikanu i vernu kopiju društvene igre. Gospodari Voterdipa imaju i jedno proširenje pravila, naime postoje dva kompleta koji donose nove građevine, zadatke i gospodare, te dodatni resurs. Da ste potegnuli da kupite društvenu igru, to bi vas koštalo 50 dolara za osnovnu verziju i još 40 za proširenje, dok u računarskom izdanju možete uživati za nekih dvanaestak evra.

 

Najtoplija preporuka!

Kovitlac pokreta i muzike

Posted on by Adrijana Ranković

„Muzika Eriha Zana” jedna je od poznatijih priča iz Lavkraftovog Nekronomikona. Autor postepeno gradi atmosferu oko svojih sumasišavših junaka u neobičnoj ulici D’Osej u još neobičnijoj kući stanodavca Blandoa sa prozorom ka drugom svetu, u vezi sa kojim nas pisac drži u neizvesnosti dobar deo priče. Istoimeni strip Ričarda Korbena objavljen je kod nas u Leglu strave, zajedno sa adaptacijama nekih drugih Lavkraftovih priča, ali i pesmama iz zbirke Gljive sa Jugota, koje kao da su Korbenovoj mašti pružile još više prostora. Ipak, ovoga puta više reči će biti o njegovom načinu da prikaže kovitlac muzike i haosa u kojem se našao Erih Zan.

Priča „Muzika Eriha Zana” počinje jednom neobičnom činjenicom – pripovedač ne može da pronađe ulicu D’Osej, u kojoj je nekada živeo, o njoj nema tragova u literaturi o gradu, niti neko od njegovih poznanika zna za nju. On i sam priznaje da je bio narušenog mentalnog zdravlja u tom periodu, tako da je reč o intermedijalnom svetu, svetu na prelazu između prirodnog i natprirodnog, koji se u priči razgranava. Lavkraft čini da druge svetove sve vreme naslućujemo, navodeći nas da obratimo pažnju na čula njegovih junaka, njihova podrhtavanja, strahove i iznenađenja.

Priča je uklopljena u mnoštvo detalja iz stvarnosti, čime je akcentovana neobičnost događaja koji je u njenom središtu. Pripovedač pokušava da nas uveri u postojanje ulice pružajući nam njen detaljan opis, a s druge strane, stiče se utisak da ona nikako ne može biti deo Pariza, s kojim je u opoziciji svetlo prema tamnom, zdravo prema bolesnom. Njeno okruženje čine reka pokrivena senkama, miris pakla, mrak uske ulice, što sve čini kontrast zdravom suncu grada. Setimo se da je, po rečima stanodavca Blandoa, usled neobične arhitekture ulice D’Osej, prozor Eriha Zana jedina tačka sa koje se može videti Pariz. Ova rečenica se često varira i postaje gotovo opsesivna, tim više jer pripovedačeva želja raste paralelno sa nemogućnošću da bude ostvarena. Tome doprinose i zvukovi koji dopiru iza zavese, ali i Zanove reakcije na njih. Prozor je osetljivo mesto i kao granica između prostora kuće i onoga što je napolju, sigurnosti i opasnosti, poznatog i nepoznatog. On je granica među svetovima – sa tog mesta će se umesto svetlucanja grada otvoriti čitav kosmos, ali kosmos ispunjen mrakom. Setimo se i da je gledano iz sobe napolju nevreme, a kada pripovedač napokon utekne iz nje, u gradu je mirno i suvo. Sve su to znakovi da ulica D’Osej i neobična kuća ne pripadaju ovom svetu.

Već na samom početku pripovedač ističe da se ova ulica odlikuje i čudnovatim stanovnicima. Obratimo pažnju na Eriha Zana, koji zauzima centralno mesto u priči. Sa muzičarem se pripovedač upoznaje prvo putem zvuka. Neobični, nikad čuti, neovozemaljski tonovi dopiru do njegove sobe. Samim tim što pripada domenu nepoznatog, ova muzika, uprkos nadnaravnoj lepoti, izaziva strah. Ona je istovremeno divna i gnusna. Treba obratiti pažnju i na kontrast okruženja i Zanove muzike. Pripovedač će primetiti da violista lepotu zasigurno pronalazi u nekom dalekom univerzumu imaginacije. Na ovaj način, još jednom je povučeno tuđinsko poreklo Zanove umetnosti, ali nas i pisac postepeno priprema za ono što će uslediti, jer drugi univerzum i nije tako daleko. Ona ne samo da nije ovdašnja, već u sebi krije nešto divlje i nečisto. Njen autor je animalizovan. Pisac ga poredi sa satirom, a u jednom momentu reći će čak da se vrpolji poput majmuna. Njegovo sviranje nazvaće gnusnim i divljim, a zvuk viole demonskom vriskom. Vrhunac Zanovog obesčovečenja je na samom kraju priče kada pozorišni muzičar postaje marioneta – stvar sa staklenim očima, kojom upravlja nekakva sila, a njegovo sviranje slepo i mehaničko. Stiče se utisak da violista nije ni napuštao svoju sobu da bi stigao u teatar. Kada zavese nestane, haos zahvata i njega, koji bi trebalo da ostane s druge strane. Pritom do izražaja posebno dolazi taktilno. Gase se sveće od kojih je dopirala jedina svetlost u Zanovoj sobi i pripovedač baulja po mraku. Muzičarevo lice sada nam je prikazano onako kako ga pripovedač otkriva čulom dodira, sa posebnim akcentom na detaljima, očima i uhu.

Treba obratiti pažnju i na to što je muzika jedini medijum preko kojeg Zan uspeva da ostavi trag o svojoj borbi, što joj daje posebnu snagu jer u sebi sažima sve sa čim se junak suočava. Veoma je upečatljiv njegov pokušaj da ostavi rukopis o onome što proživljava, isprekidan osluškivanjem i pogledima prema prozoru. Sledi splet nagoveštaja kojim pisac stvara osećaj napetosti i iščekivanja kod čitalaca, dok traje Zanova trka sa vremenom ne bi li ostavio zapis o mračnim silama koje ga progone. Nižu se nelogični zvukovi, koji izazivaju neshvatljive drhtaje i kod pripovedača dok još ne sluti šta je iza zavese. Vidimo da Zan ne može da se izrazi ni govoreći ni pišući, već samo kroz raskošnu, divlju i demonsku muziku. Prema njoj, sa druge strane prozora je „mirna, namerna, svrsishodna, rugajuća melodija negde daleko sa zapada”.

Upravo zbog ovakve prirode umetnika centralno pitanje stripa „Muzika Eriha Zana” je da li u svom umu priziva demona ili pokušava da ga otera, dakle, kakva je priroda Zanove borbe. O rukopisu koji bi dao odgovor u stripu nema reči. On je tek nagovešten razbacanim notnim papirima po kojima kapa krv iz Zanovog uveta. Odgovora na ovo pitanje naravno i nema, jer je njegova svrha da istakne ambivalentnu prirodu umetnosti.

Kada je reč o drugim važnim aspektima priče, i Korben je posvetio dosta pažnje psihologiji junaka. Svoje crtačko umeće pokazao je posebno prikazujući mimiku likova, a na njihova lica pažnju je skrenuo i tako što je glava blago nesrazmerna ostatku tela, kako bi sve vreme pažnja bila usmerena na nju, pri čemu je akcenat najčešće na očima, koje su odraz junakovog unutrašnjeg sveta, ali i njegovog odnosa prema onome što govori. Prikazao je širok spektar stanja likova – strah, uznemirenost, iznenađenje, zabrinutost, pritvorstvo… Zanov strah, bol i nemogućnost govora, predstavljeni su veoma upečatljivo, tako da gotovo možemo da ih osetimo. Ništa manje uspešno prikazao je i nestabilnost i izgubljenost pripovedača, ali i trenutak kada pokušava da ubedi Zana da odsvira jednu od neobičnih melodija koje dopiru iz njegove sobe pri čemu mu lice postaje toliko izveštačeno da kod čitalaca izaziva odbojnost. Upečatljiv je i jedan sporedni lik – stanodavac Blando, koji u sebi nosi značajnu dozu odvratnosti. Naravno, i kod Lavkrafta su pažljivo opisani fiziološki procesi koji se odvijaju usled straha, iznenađenja i sl., znoj, drhtanje, nagli pokreti, jeza, ali vidimo koliko je ova stanja lakše predstaviti preko crteža jer do nas dolaze u trenutku, dok tekst zbog svoje linearnosti ne može tako lako da proizvede isti efekat.

Pored očiju, u prvom planu su i šake junaka. Obratimo pažnju na slike pripovedača koji pomaže polusvesnom Zanu, Zana koji se budi iz nesvesti sa dlanovima okrenutim ka gore i raširenim prstima kao da se brani, pripovedačevih ukrštenih ruku preko glave dok beži iz sveta koji se raspada i zgrčenih prstiju u njegovoj kosi dok sa ulice posmatra kuću iz koje je pobegao. Za sve ovo postoji potpora u tekstu priče. Dovoljno je da se podsetimo pasusa koji se odnose na poslednje Zanovo sviranje, u kojima je akcenat upravo na šakama, licu i očima. Kao u priči, igra svetlosti i tame ima značajnu ulogu i u stripu, a ona se ogleda pre svega u građenju atmosfere. Snažan konstrast između svetlog i tamnog dominantan je gotovo na svakoj slici. On treba da prenese nemir poluosvetljene Zanove sobe i dodatno doprinese izobličenju likova.

Ono što karakteriše Korbenov strip je i naglašena dinamika, što najviše dolazi do izražaja pred sam kraj. Trenutak kada pripovedač strgne zavesu prikazan je kroz četiri uske slike, sa akcentom na naglim pokretima, nakon čega nam je prikazano otvaranje vrata drugog univerzuma, pri čemu prvo vidimo pripovedačevu reakciju, pa zatim, ono šta on vidi. Reč je o centralnoj kompoziciji – pripovedač stoji raširenih ruku ogoljen, nezaštićen, bez ikakve barijere prema potpunom haosu, komešanju nerazaznatljivih stvorenja, vetrova i zvukova. Imamo osećaj kao da je vreme na trenutak stalo, a zatim sledi nagla promena ritma i beg, čija je dinamika ponovo naglašena četirima uskim slikama, tako da tačno osetimo kako pripovedač pokušava da utekne iz univerzuma koji mu se za petama obrušava. Ove slike predstavljaju najupečatljivije mesto stripa i njihova dinamika jedan je od njegovih glavnih kvaliteta. U ovom slučaju, akcenat je na zadovoljenju pripovedačeve želje da otkrije šta je s druge strane zavese, što dovodi do fatalnog ishoda, dok je u priči u prvom planu Zanovo nadsviravanje sa silama mraka koje će ga na kraju zaposednuti.

Ono što je, takođe, značajno u stripu „Muzika Eriha Zana” jeste uloga promene koju je doživeo pripovedač, što je u skladu sa pažnjom koja je posvećena psihologiji junaka. Dakle, strip se završava opštim mestom horora – junak posle onoga što mu se dogodilo nikada više neće biti isti, dok priča ima kružnu kompoziciju i okončava se slikom sličnom onoj na početku – pripovedač podseća da ne može da pronađe ulicu D’Osej, ali dodaje da zbog toga ne žali u potpunosti. Za kraj ću spomenuti još i da, verovatno zbog poruke koju horor često teži da pošalje da ono što se dogodilo junaku može se dogoditi i nama, ovaj strip se više drži onoga što je u priči realistično kako bi natprirodno što više dobilo na ubedljivosti, mada Lavkraftova „Muzika Eriha Zana” pruža prostor i za apstraktnije prikazivanje likova i događaja.

Ćelije na poslu!

Posted on by Jovana Banić

„Ćelije na poslu“ jeste anime serija rađena po istoimenoj mangi u kojoj su glavni likovi ćelije ljudskog tela. Autor Akane Šimizu nas na duhovit način vodi u jednu edukativnu avanturu gde se antropomorfizovane ćelije kroz svaku novu epizodu susreću sa najrazličitijim izazovima.

Glavna junakinja, crveno krvno zrnce, ima kao glavni zadatak dostavljanje kiseonika do ostalih ćelija i odnošenje ugljen dioksida u pluća. Međutim, junakinja ima problem u orijentaciji u prostoru i gotovo svakodnevno se zagubi ili se nađe na mestu dešavanja neke nevolje, gde joj u pomoć revnosno priskače glavni junak, odnosno belo krvno zrnce, čiji je glavni zadatak u telu detektovanje i eliminacija bakterija, virusa, alergena, itd.

Kroz čitavu seriju oni se susreću sa raznim izazovima, kao što su bakterijska infekcija, alergijska reakcija, akutna hemoragija i toplotni udar. Autor „Ćelija na poslu“ je svakako vodio računa o verodostojnosti čitavog serijala, što se može videti i po najmanjim detaljima, kao što su na primer, boje uniformi koje likovi, odnosno ćelije nose, njihova ponašanja i načini reagovanja u specifičnim fiziološkim i patološkim stanjima organizma.

Telo u kome se odvija radnja prikazano je kao jedan ogroman megalopolis, gde ćelije žive i obavljaju poslove poput zaposlenih u fabrikama: orijentisani su na cilj i učinak, imaju jasno definisane uloge i zadatke, ali i ograničenja u svom funkcionisanju.

Dajući ćelijama ljudske osobine i lica, autor uspeva da emotivno uključi gledaoce i navede ih da zajedno sa ovim simpatičnim likovima prožive mini-drame, odnosno pitanje opstanka ili umiranja unutar ljudskog tela, te na taj način pozitivno utiče na bolju informisanost o zdravlju i važnosti zdravog načina života.

„Ćelije na poslu!“ ili u originalu „Hataraku Saibou!“ ima 13 epizoda i jedan specijal, a za januar 2021. planiran je početak druge sezone.

U ovim mesecima, kada se čitavo čovečanstvo suočava sa izazovima virusa COVID-19, interesantno je i edukativno pogledati ovakav anime, a pogotovu epizodu o virusima, gde se na zabavan i nenametljiv način mogu dobiti korisne i interesantne informacije o prenošenju i širenju virusa, ali i snagama kojima naše telo raspolaže i načinima na koje se bori sa infekcijom. Plus, kvalitetno ćete provesti vreme kod kuće, poštujući karantin i socijalno distanciranje! 😀

A za one sa jakim stomakom…

Postoji i „mračna“ varijanta ovog serijala, takozvana manga „Ćelije na poslu! Šifra crno“, gde je čitava ova lagana i topla atmosfera izvrnuta naglavačke. U ovom slučaju, ćelije su smeštene u telo osobe koja ima izrazito nezdrav stil života i suočavaju se sa ogromnim stresom, poslom koji se nikad ne završava, masovnim odumiranjem, alkoholizmom, nikotinskom zavisnošću, lošom ishranom,  hroničnim nedostatkom sna i vrlo ozbiljnim bolestima sa kojima se telo nosi. Glavni likovi su i dalje crveno i belo krvno zrnce, s tim što je ovde crveno krvno zrnce muško, a belo žensko, za razliku od originalnog serijala.

Autor ove mange, Harada Šigemicu, veoma verodostojno prikazuje funkcionisanje i svojstva ćelija ljudskog tela, ali i raznih patogena koji deluju na organizam. Čitajući „Ćelije na poslu! Šifra crno!“,  jedino što nam pruža uverenje da će glavni likovi preživeti i ovo poglavlje, jeste to što znamo da ima još poglavlja… Stiče se utisak da autor nikako ne daje oduška svojim likovima, sve do eizode o srčanom udaru (spojleri u najavi!) nakon koje se telo konačno oporavlja i vraća zdravom načinu života, ali… tada nastupa još gori udarac za nesrećne junake ove mange, a to je transfuzija, odnosno prebacivanje u novo telo, gde nova osoba ponovo vodi nezdravi stil života, i ćelije se vraćaju svojoj pregdašnjoj nesrećnoj egzistenciji.

Glavi lik, crveno krvno zrnce, prolazi kroz teška emotivna stanja, nesigurnost u svoje snage i sposobnosti, konstantan egzistencijalni užas i strahovanje za sopstveni život, nosi breme krivice smatrajući sebe krivim za smrt svog prijatelja koji se žrtvovao da ga spase od sigurne pogibije i u jednom trenutku preživljava potpuni nervni slom, nakon čega se sporo i teško oporavlja, izražavajući čak i zahtev da ga regulatorne ćelije slezine ubiju, odnosno, odstrane kao faličnu ćeliju. Ova manga još nije završena, a do sada je na engleski prevedeno 14 poglavlja. Ukoliko vas ovaj mračni serijal ne natera da promenite neke nezdrave navike, ne znam šta hoće.

Bilo da se odlučite za „Šifru Crno“ ili za simpatične i dopadljive „Ćelije na poslu!“ nećete pogrešiti. I jedna i druga opcija nude sate kvalitetnog, edukativnog, emotivnog i zanimljivog sadržaja, koji će vam pomoći da prekratite  vreme u karantinu i skrenete pažnju sa crnih vesti kojima nas bombarduju mediji, a ujedno ćete i steći korisna znanja o sopstvenom telu. Bez dalje priče, uronimo u svet „ćelija na poslu“!

Analiza izumire? – Death note priskače u pomoć!

Posted on by Natalija Tanasković

Analizirati ili ne analizirati? Modifikacija misli dobro nam poznatog književnog junaka deluje vrlo kontradiktorno ako uzmemo u obzir da tekst piše svršeni filolog, zaljubljenik u književnost, strip i istoriju umetnosti i okoreli detektiv na traženje svih slojeva koje umetnik može da utka u svoje čedo.  Međutim,  nekad ne mogu a da ne ignorišem stavove ljudi koji se pitaju čemu analizirati „šta je pisac hteo da kaže“. Postajem svesna negativnih komentara autora koji  kažu da interpretacija stručnjaka nije u saglasju sa onim što je autor mislio. Gogolj se nije slagao sa tim kako su njegove „Mrtve duše“ interpretirane u predstavi. Članovi Bitlsa su u svoje vreme rekli da pesma „Lucy in the Sky with Diamonds“ nema takav naziv da bi aludirala na LSD (ovo mišljenje mnogi imaju i danas). Jovan Dučić u knjizi „Blago cara Radovana“ ne podržava tumačenje umetničkih dela. Umela sam da se zapitam: da li je istraživanje umetničkih dela Sizifovski posao? Koja je svrha istraživanja i interpretacije umetničkih dela u eri digitalizacije, dominacije prirodnih nauka i inženjerskih disciplina? Koji doprinos daje tumačenje umetničkih dela u vremenu gde se profesija visoko kotira samo ako donosi materijalnu korist društvu?

Iako početak deluje pesimistično, ova pitanja me navode da pokažem važnost analize umetničkih dela. Naredni deo bio bi posvećen mogućim uzrocima padanje ove discipline u zasenak. Zaključni deo koji zauzima analize animea „Death note“ ima za cilj da pokaže jednu od primena analize u tumačenju modernih tekovina umetnosti.

Estetika i lični utisak jesu bitni u doživljavanju umetničkog dela. Ipak, to nije presudan kriterijum po kome stručnjaci proučavaju određeno delo. Krajnji cilj analize je uvideti zašto je neko značajno delo prekretnica u razvoju određene umetnosti, po čemu je originalno.  Postoje različiti pristupi u proučavanju umetničkih dela. Ona se mogu posmatrati sa tačke gledišta doba u kom su nastala,  kulture određenog naroda,  aspekta života pisca i tako dalje. U velikom broju slučajeva umetnička dela se posmatraju kao jedan veliki sistem gde se autori mogu pozivati na svoje savremenike ili prethodnike. Oni se, takođe, mogu pozivati i na druge discipline poput religije, filozofije, prirodnih nauka. To ne znači, naravno, da u svakom sredstvu koje autor koristi treba tražiti skrivenu poruku. Međutim, pozajmljivanje motiva je vrlo očigledno kada se prepozna. Ako ste znalac ili ste se sa tim motivom ikad ranije sretali, teško da bi autor mogao da vas ubedi da je izmislio toplu vodu. Svrha ovih skrivenih motiva može biti različita. Najčešće  ti detalji pomažu da bolje shvatite srž samog dela pre nego što ste došli do samog kraja. Ukoliko  ste pak došli do kraja, pa rešili da malo budete „dokoni“ i istražite materiju neretko će se desiti da naknadno odajete poštu autoru koji kao da vam je još ranije na nekom detalju mahao zastavicom i govorio: hej, zagrebi po površini na ovom mestu! Takođe, ovakvi detalji mogu da daju detaljniju sliku o nekom junaku ili prosto autor želi da se malo poigra: to je ono za šta danas koristimo englesku reč „easter egg“.  Uprkos različitim pristupima, svima je cilj isti – da shvatite srž dela bolje nego da ste se zadržali na sudu da li vam se neko delo dopada ili ne.

Ono što kvalitetne analize i tumačenja izdvaja od drugih  jesu otkrića i viđenja koja su argumentovana tako da drugim ljudima (bilo da su u pitanju stručnjaci ili ljudi zainteresovani za konkretnu materiju) bude nemoguće da nađu razloge koji bi ih pobili. Zato se mnogo godina nakon objavljivanja određene književne analize, studije istorije umetnosti ili filma koriste kao obrazovno štivo i u pisanju novih radova.

Neki autori svesno biraju da ne kažu da je neki raniji stvaralac imao uticaja na njih. Sa druge strane, dešava se i da su dva autora imala slične motive u delima iako nisu znala za rad onog drugog. Takođe, umetnički izraz autora može da budu nerazumljiv ukoliko se nema predznanje. To može dovesti (i dovodilo je) da se rad takvih ljudi potceni ili pogrešno tumači. Namerno izvlačenje stvari iz konteksta dovodilo je do zloupotreba (što se dešavalo dosta sa religijskim tekstovima). Vrstan stručnjak svestan je svih navedenih slučajeva, ume da ih prepozna, razlikuje ili da ih nasluti.

A šta ako se ipak potkrade greška?

Pored sve pažnje, eto, došlo je do greške.  Međutim, sve da je stručnjak iz te oblasti omanuo u interpretaciji, ta greška će možda nekom drugom biti odskočna daska da dođe do pravilnog zaključka.

Poslednji, i možda najbitniji razlog za tumačenje umetničkih dela jesu duhovna i emotivna metamorfoza koje mogu nastati u interakciji autor-stručnjak-čovek koji se upoznaje sa delom (ili više njih). Kroz nju bolje upoznajemo zakonitosti sveta, druge ljude i sami sebe.  Zahvaljujući njoj učimo o svim ulogama koje možemo poneti na plećima i o svrsi koja nam je dodeljena. Nakon njih shvatamo da uprkos tome što je svačiji život priča za sebe, nijedan čovek u svojoj sreći, razmišljanjima traganjima ili patnji nije sam.  Ove spoznaje doprinose razvoju svake individue, a bez njema nema ni daljeg progresa-a upravo to je ono što nijedna moderna tekovina ne može da nam podari.

Uzroci obezvređivanja analize umetničkih dela u modernom dobu

Ovde bismo mogli da govorimo o različitim faktorima koji doprinose tome da se analiza umetničkih dela obezvređuje – jedan je čovek koji se upoznaje sa umetničkim delom. Drugi su oni koji prenose znanja iz tih oblasti. Ova grupa deli se na dve. Prvu  čine predavači u školama i fakultetima. Drugu grupu predstavljaju ljudi koji to rade na svoju ruku, preko različitih medija (najčešće preko interneta). Najzad, veliki broj loše argumentovanih interpretacija i viđenja kod ljudi može navesti na razmišljanje da je tumačenje jalov posao. Detaljnije ćemo se baviti svakim činiocem.

Čovek kao „primalac“ informacija iz umetničkog dela

Najveći problem kod širih masa sastoji se u tome što se njihov sud zadržava na kategorisanju dela kao zanimljivog/nezanimljivog.

Kao što je rečeno na početku, prirodno je da čovek kada gleda neku sliku, čita neku knjigu ili sluša neku kompoziciju prvo sam za sebe rešava da li mu se to delo dopada ili ne.  Osećaj za lepo i subjektivni doživljaj su nešto što čoveka definiše. Međutim, ona nije glavni faktor razumevanju umetničkog dela i uviđanju uticaja koje je ono moglo da ima na druge stvaraoce. Onaj ko želi da proučava neku umetnost na dubljem nivou, treba da nauči da ostavi po strani sve prijatne i neprijatne nadražaje koje neko delo izaziva u svim našim čulima (recimo, neprijatan osećaj koji izazivaju teško razumljivi tekstovi kod modernih autora ili dugi detaljni opisi u klasičnoj književnosti, neobičniji potezi i tehnike u slikarstvu, sporiji razvoj događaja u filmovima, melodije na koje nismo navikli, itd.) i da delu pristupi analitički. To je proces koji zahteva samodisciplinu, strpljenje i neretko može izazvati osećaj frustracije. Međutim, jednom kad čovek se izdigne iz subjektivnog osećaja, on može da bude svestan objektivnih razloga zbog kojih je neka tvorevina trajno kulturno blago ili ne. To ne znači da će se ukus pojedinca koji spozna sve te stvari promeniti (mada se to nekad desi). Ali, sam trud da se ne zadržimo na ličnom mišljenju i tendencija da vidimo širu sliku je već veliki korak napred.

Nažalost, ovaj problem se ne rešava jer tu dosta dolaze do izražaja navike pojedinca, ali jednu ulogu u tome igraju i oni koji prenose znanja o različitim vidovima umetnosti. Ovde dolazimo do drugog podnaslova.

Greške u predavanju koje doprinose tome da se tumačenje dela kao Sizifovski posao

Prvi i najčešći momenat koji sam viđala na predavanjima profesora književnosti ili likovne umetnosti (čast izuzecima) je da imaju osuđujuć stav prema učeniku/studentu koji za neko umetničko delo kaže da mu se ne dopada. Odbacivanjem onog što je subjektivno u pojedincu može doneti više štete nego koristi. Profesor koji se obrazovao za svoju branšu, mora znati da prihvati sud đaka/studenta, da bude svestan da on može biti posledica afiniteta, životnog iskustva ili manjka poznavanja određene materije. Sa druge strane, on treba da bude dovoljno mudar da mu na civilizovan način stavi do znanja se ta kategorija u procenjivanju umetničkih dela ostavlja po strani i da se ona može promeniti vremenom.

U vezi sa tim, predavač treba da stavi do znanja da upoznavanje sa nekim umetničkim delom može biti mučno. I to je sasvim u redu. Nepisano pravilo koje sam naučila nakon godina čitanja i proučavanja umetničkih dela (slika, stripova, filmova) jeste da je prava umetnost kao gorak lek. Zašto? Lek koji pijemo kad smo bolesni možda nije prijatnog ukusa, ali pomaže nam da se izlečimo. Analogno tome, umetnost koja nam teško pada je „lek“ za um čije delotvorne posledice možemo da osetimo nakon mnogo vremena. I tek kasnije se može desiti da tu gorčinu, poučeni iskustvom, ali “istrenirani” na interakciju sa umetničkim delom sve manje osećamo. U nekim trenucima umesto gorčine, počinjemo da osećamo uživanje.

Previše interpretacija i mnoštvo interpretatora

Na početku ću odmah da napomenem: iz ove problematike isključujem one umetničke pravce i one autore koji su svoja dela stvarali tako da svakome daju slobodu da ih tumači kako želi.

U ovom delu misli se na interpretaciju dela gde je autor imao jasnu predstavu o tome koju poruku želi da prenese drugima. Uprkos tome što je kompleksno naći jednoznačan odgovor na to šta je umetnik hteo da kaže svojim delom, taj odgovor postoji- i dole navedeni faktori predstavljaju smetnju u njegovom nalaženju.

Takođe, želim da napomenem da od svake stavke koje sam napomenula ispod uvek postoji i postojaće izuzetak. Međutim, izuzeci su uvek malobrojni, te se držim stavki koje predstavljaju srednji presek stanja.

Postojanje velikog broja slabijih ili vrlo loših interpretacija dovodi do toga da se ova delatnost potcenjuje. Uzrok tome je da se ljudi prilikom pisanja interpretacije slabo oslanjaju na pouzdane izvore odakle bi krenuli istraživanje. Sa druge strane, oni nemaju sistematičnost koja je za ovaj poduhvat potrebna. Ovde se lome koplja i prepoznaje se razlika između onih koji su laici za ovu temu i onih koji su se školovali za to. Jedna od poslednjih tekovina modernog doba jesu blogeri koji analiziraju različita umetnička dela od slika. Iako neki umeju da svojim pristupom  zainteresuju dosta ljudi, oni više akcenta stavljaju na prepričavanje sižea i kategoriju dopadanja/nedopadanja, bez ozbiljnijeg analiziranja forme.  Takođe, veliki broj slabije napisanih eseja i sastava koji se isto pojavljuju na internet pretraživačima otežavaju pristup do validnih izvora.

Sa druge strane, i u krugovima obrazovanih se ovde vidi razlika. Naime, postoje stručnjaci koji o određenoj temi ili oblasti imaju osnovna znanja, a ipak  se trude da pišu radove na tu temu. Ovakav poduhvat je vredan hvale, ali  u takvim radovima mogu postojati propusti zbog nepoznavanja same oblasti. Zato je i na početku rečeno da što je kvalitetnija analiza, to je teže pobiti argumente na kojima se zasniva.

Analiza umetničkih dela u modernom dobu – višeznačnost animea Death note

Da li se ovaj pristup može koristiti u modernom dobu? Apsolutno! Mnogo modernih filmova, serija, knjiga i slika ima bezbroj aluzija na ranija umetnička dela. Samim tim se takve umetničke tvorevine mogu dublje analizirati. Ono što je sasvim sigurno, jeste da će interpretacija umetničkih dela vremenom postati spoj klasičnog proučavanja i modernih medija – auditivnih i vizuelnih.

U duhu ove stranice, jedna detaljna „disekcija“ umetničkog dela biće obavljena na primeru animea „Death note“.

Poput „Zločina i kazne“, i ovde se razmatra tema ubistva. Međutim, dok Raskoljnjikov za sebe kaže da je shvatio da nije Napoleon, te da zato nema prava da ubije, ovde se problematika posmatra iz druge perspektive – a šta ako neko ima privilegiju da ubija jer je došao u poziciju koja nije na stupnju Napoleona već samog Boga? Da li je i tada čoveku sve dozvoljeno?

Iako se sam anime može analizirati sa mnogo različitih aspekata, u ovom slučaju biraćemo tri. Prvi je sa tačke gledišta istorije umetnosti i generalno vizuelnog aspekta, zatim sa tačke gledišta muzike i sa tačke gledišta leksike (dubljeg značenja određenih reči). Dakle, sama analiza neće se mnogo odnositi na izlaganje razloga koji su za ili protiv stavova određenih junaka (sažet sud o tematici biće rečen na kraju), koliko na analiziranje ova tri aspekta koji vrlo suptilno stavljaju do znanja gledaocu kakvi će događaji uslediti i koji bitno utiču na atmosferu same radnje.

Vizuelni aspekt

Uvodna špica prvog dela serijala jedan je od dokaza da slika govori više od hiljadu reči i da u par minuta najavljuje ono što će biti tema polovine serije. Pre svega, tu je prva aluzija iz istorije umetnosti – modifikacija Mikelanđelovog Stvaranja Adama. Aluzija je  više nego očigledna.

Dva značajna elementa koja se izdvajaju na modifikaciji jeste jabuka (isto tako hrišćanski motiv) i lanci kojima je okovana Lajtova ruka. Pitanje koje se ovde postavlja je sledeće: zašto se u uvodnoj špici Lajt poredi sa Adamom? Kao i Adam, Lajtov greh ogleda se u tome što je okusio „zabranjeno voće“- jabuka ovde simboliše smrtonosnu svesku iz sveta šinigamija (japanskih bogova smrti). Momenat u kome jabuka u uvodnoj špici pada u Lajtovu ruku simboliše padanje beležnice sa neba u prvoj epizodi. Sa druge strame, trenutak u kome Lajt grize tu istu jabuku predstavlja momenat koji nam pokazuje da je krenuo da koristi beležnicu. Lanci sa slike sa mogu simbolisati Lajtovu vezanost za svet smrtnih uprkos njegovoj želji da bude na rangu samog Boga. Takođe, ovde on pomalo podseća na Prometeja-i jedan i drugi prisvojili su za sebe nešto što svetu smrtnih u početku nije pripadalo.

Sledeći element koji se pojavljuje u uvodnoj špici jesu ruže – u hrišćanskoj dogmi crvene latice simbolišu Hristovu krv, a trnje simboliše Hristovo stradanje i žrtvu. Ovde se  aludira na to da Lajt poistovećuje sebe sa Hristom, jer smatra da se žrtvuje zarad dobrobiti čovečanstva. Iz prve epizode sledi nam i potvrda te misli. Nakon što Lajt ubije dva mladića koja su htela da siluju jednu devojku, sledi njegov monolog gde prvo preispituje samog sebe da li je imao prava da počini ubistvo. Međutim, u sledećoj sceni prve epizode vidimo momenat gde on govori da je žrtva sopstvenog razuma i duše vredna toga da se spasi čitav svet. Još jedan momenat u uvodnoj špici koji nam govori u prilog tome da Lajt sebe gleda kao Boga jeste upravo poslednja scena iz uvodne špice gde se vidi Lajt u oreolu svetlosti sa blago raširenim rukama i jednom nogom ispruženom napred.  Ovakva poza nije slučajna. To je jedna od poza Isusa Hrista koja se često sreće na religioznim slikama. Isto tako, pažljivi posmatrač može videti da iza Lajta postoji još jedna koja liči na Satanu. I to nije slučajno, jer Lajtovo ime (Light-svetlost) upućuje na jedno od Sataninih imena – Lucifer (od latinskog lux, što u prevodu znači svetlost).

Još jedna vizuelna scena koja privlači pažnju iz uvodne špice je scena u kojoj vidimo Naomi Misoru kako drži Reja Penbera u naručju. Sama poza privlači pažnju jer nalikuje na Mikelanđelovu Pijetu. Po čemu je Rej Penber sličan Hristu? Sa jedne strane, on je bio žrtva kao  i Isus. Sa druge strane,  Rej Penber došao je u Japan zajedno sa dvanaest agenata da bi otkrili ko je Kira.  Po predanju Isus je bio u društvu dvanaest apostola. Ovde autor kao da se poigrava. Iako je Penber  čovek koji je bio spreman da pristine na sve da bi poštedeo bližnje, opet je postao Juda jer je nesvesno bio primoran da izda svoje saborce.

Jedan od delova serijala koji ne postoji u samoj mangi jeste momenat u kome L briše Lajtu noge nakon što su oboje pokisli. Taj događaj zbio se neposredno nakon smrti L-a. Sama scena aludira na onu u kojoj Isus pere noge svojim učenicima, a onda ih briše ubrusom. Citat iz Biblije govori o svrsi ovog čina:

„Tim primerom, Gospod je pokazao ne samo svoju ljubav prema učenicima svojim, već ih je naučio i smirenju, tj. da ne smatramo poniženjem sebe, ako služimo nekome, pa i čoveku nižem od sebe.“ 

Kao i Hrist, L pred svoju smrt postiže smirenje. Od osobe koja nije volela da gubi i koja je umela da bude gorda isto kao i Lajt, sazreva u osobu koja ume da svog najvećeg suparnika gleda kao nekoga sebi ravnog.

Takođe, činom brisanjem nogu on pokazuje da ima snagu da se potčini drugome.

Uloga muzike u animeu Death note

Različiti muzički žanrovi  dočaravaju razvoj radnje, stanja i razmišljanja junaka. Tako, uvodna i završna špica u prvom delu animea pretežno vuku ka žanru rok muzike. Prevashodno im je ideja da se iskaže bunt prema ustaljenim pravilima (što je često tema i drugih pesama istog žanra). Sa druge strane, uvodna i završna špica drugog dela animea (žanr metal muzike) dočaravaju gubitak zdravorazumskog razmišljanja, pohlepu za vlašću, fanatizam, stanje koje se graniči sa ludilom. Ovde je pokazano da se ideja korišćenja sveske zarad dobrobiti čovečanstva otela kontroli.  Akapela i horske pesme dosta nalikuju na muziku koja je sakralnog karaktera (primer za to je pesma Requiem koja se čuje nakon što L premine). Korišćenje latinskog jezika je dominantno u pesmama, a razlog tome može biti činjenica da je ovaj jezik igrao bitnu ulogu u religiji. Jedna od takvih kompozicija je „Law of solipsism“. Ona se može čuti u prvoj epizodi kada Lajt ubija masovno brojne kriminalce. Takođe, ova muzika je u pozadini kad Lajt istovremeno rešava algoritme i ubija neke prestupnike (I sve to dok ga L prati preko kamera koje je postavio u njegovoj sobi). Solipsizam se zasniva na doktrini da se lično iskustvo i realnost individualca gledaju kao jedino ispravno merilo. Pominjanje ove doktrine i reči (Kira Deus vici canti) aludiraju na to da Lajt svoj stav vidi kao jedini koji je ispravan. Činjenica da se u pesmi ponavlja reč Deus (Bog) takođe ukazuje da Lajt sam sebe doživljava kao Boga sveta koji stvara.  Jedno muzičko delo koje rečima takođe dočarava atmosferu je Domine Kira (reči pesme „Rex Gloriae Dominae Kira“). Ova  melodija kao da ukazuje na kulminaciju Lajtovih napora, i dovodi nas do momenta kad  na trenutak pomislimo da je njegova doktrina pobedila. Još jedna kompozicija koja privlači pažnju je ona koja se čuje kao propratna muzika za Rjuka. U tekstu se pominju reči Kyrie Eleison (u prevodu sa grčkog Gospode, pomiluj), što nije slučajno, jer šinigamiji kao takvi ne biraju namenski koga će ubiti, već nasumično određuju ko će koliko živeti. Poslednja kompozicija koju čujemo je Coda – u muzikologiji coda označava termin za muzički odlomak koji zaokružuje celokupnu kompoziciju.

I najzad… Koji se  zaključak može izvesti iz radnje?

Sam anime se može podeliti na dva dela. Samim tim, može se reći da postoje dva potencijalna kraja. U jednom Lajt pobeđuje, u drugom je pobeđen. Na taj način autori ostavljaju slobodu gledaocima da odluče da li je moralno ubiti zločince ili ne. Iz tog razloga, ovde se neće govoriti o (ne)ispravnosti oduzimanja života kriminalaca. Umesto toga, fokus će biti na drugom pitanju.

U toku gledanja animea, a i mnogo vremena nakon toga postavljala sam sebi pitanje: šta da se hipotetički pojavi neko ko se po svim svojim osobinama izdvaja i kao takav obećava mnogo (Lajt je bio visokog intelekta, vrlo marljiv i najbolji student u svojoj generaciji)? Šta bi se desilo da takva osoba dobije mogućnost da sudi umesto svih i da ima najmoćnije sredstvo koje bi njegove zamisli sprovodilo u realnost?

Odgovor se vidi u poslednjoj epizodi. On je u  Lajtovom monologu u kome priznaje odgovornost za sva ubistva. Tada  pominje da i pored upotrebe sveske nije uspeo da iskoreni kriminal u potpunosti. Iz toga sledi zaključak da nema te osobe niti sredstva koje može da potpuno nadvlada prirodni poredak stvari. U tom poretku vlada ravnoteža između dobra i zla,  pravde i nepravde, života i smrti. Svaki naš pokušaj da to promenimo može prouzrokovati više zla od onog koje već postoji. Možda bismo kratkoročno pomislili da smo iskorenili zlo, ali na dugoročnom planu izbili bi drugi problemi.

Na prvom mestu, time da postanemo sami po sebe pogubni. Nažalost, nijedna od velikih zamisli nije kod čoveka bila motivisana samo spasilačkim pobudama, već i određenom dozom uzdizanja svoje ličnosti. To dalje može voditi u zločine koji imaju za cilj da se sama misija u ime opšteg dobra sačuva (u Lajtovom primeru, to su ubistva svih onih ljudi koji su želeli da ga razotkriju). Najzad, sve kulminira neracionalnim delanjem i rasuđivanjem, jer čoveka opije moć koju ima u svojim rukama. Iako Lajt i dalje unapred analizira svaki svoj korak, sa odmicanjem animea vidimo da ga često obuzimaju stanja u kojima kao da gubi razum (što se vidi u načinu na koji reaguje na okolnosti koje su nepovoljne po njega, njegovoj impulsivnosti, čak i načinu na koji se smeje). A kada smo pogubni po sebe, postajemo pogubni i po druge. Samim tim, narušavamo balans u poretku stvari. U slučaju Lajta kriminal je bio smanjen, ali je u ljudima zavladao strah. Isto tako postavlja se i pitanje koliko su svi ljudi koje je ubio zaista bili kriminalci, jer se koristio informacijama iz medija. Kao što znamo one su mogle ali i nisu morale biti tačne.

Ako se već zlo kao takvo ne može iskoreniti, a da ne zavlada haos kako i individui, a onda i u celom društvu, šta nam onda ostaje?

Uprkos svemu, ostaje nam nada da će čovek koji se bori protiv kriminala svoje znanje, talente i trud upotrebiti da očuva prirodni balans i da ne dozvoli da on ode iz jedne u drugu krajnost.

Uskršnja strana čitaonica, april 2020.

Posted on by Nešo Popović

Dobar dan, dobri ljudi. Kako ste prošli sa tucanjem, da izvinete? Nezgodno je što nismo mogli da idemo u Mokrin na čuveno svetsko prvenstvo. Mislim, mi iz podruma i tako ne bi dobili Ausvajz od ovih sa vrha, a prava kokošija jaja nismo videli mesecima, ali mogao je otići neko od vas. Šta da se radi, nadomestićemo. Pošto život ne sme da stane, a a po naređenju, znate već koga, zvanično najavljujem najnovije knjige iz inozemstva (što bi rekle, prve nam, komšije).

 

Sada, tada i bilo kada – Risa Voker (Now Then And Everywhen – Rysa Walker)

Za početak, jedan, koliko se čini zabavan roman. Dvoje putnika kroz vreme ukrstiće puteve tokom XX veka i na taj način će slučajno prekinuti svoje vremenske linije. Medison Grejs iz 2136. će pronaći medaljon uz čiju pomoć može da putuje kroz vreme. Nakon što je skakutala ovde onde kroz vreme, vraća se svojoj kući da bi shvatila da su milioni ljudi nestali. U međuvremenu, istoričar HRONOS-a iz 2304, Tajson Rajs, posetio je Američki pokret za građanska prava. Stigao je baš na vreme da vidi kako se pred njegovim očima menja istorija, Martin Luter King je ubijen 1965. u Ohaju, umesto godinama kasnije u Tenesiju. Medison i Tajson će morati nekako da vrate sve u normalu. 

 

 

 

Raj – Tim Lebon (Eden – Tim Lebbon)

Usled kojekakvih čuda, Zemlju su potrefile žestoke klimatske promene. Ljudi su postavili trinaest Nevinih zona. To su predeli, koji su prepušteni prirodi i ljudima je  apsolutno zabranjeno da ulaze u iste. To nije loše, bar kad pogledamo na svakodnevnicu, ljudi su uvek problem, “Život uvek nađe način”, kažu u parku iz doba Jure. Isto se desilo i u ovim zonama, život je našao svoj način. Naoružane patrole kruže uz granice prirodnih zona i pod pretnjom korišćenja bojeve municije, brane ljudima ulazak u zabranjena područja. Naravno, uvek postoje oni, koji će pokušati da izbegnu ograničenja. Dilan i njegove ćerka Džen, upadaju u zone, ne bi li se međusobno trkali. Sve će se izokrenuti kada uđu u najstariju zonu – Raj. Džen će saznati da je pre nekoliko godina i njena majka nestala u istoj zoni. Otac i ćerka će shvatiti da novorođena šuma želi da sačuva svoje tajne po svaku cenu.   

 

 

Mesingane veze – Emili Skrutski (Bonds Of Brass – Emily Skrutskie)

Stižemo do početka jedne trilogije. Radnja je spakovana u daleku budućnost. Glavni lik je desetogodišnji Etijan Nadin, čiji će život biti skroz istumban. Carstvo žada je pokorilo Etijanovu domovinu. Godinama kasnije, Etijan upisuje carsku vojnu akademiju. Ako ste ratno siroče i dolazite sa pokorene teritorije, jasno je da kroz društvo možete da napredujete samo kao oficir. Na Akademiji upoznaje i sprijateljuje se sa Galom Veresom. Ispostaviće se da je on budući naslednik Carstva žada. Kada deca iz škole organizuju zaveru da ubiju Gala, Etijan će morati da izabere stranu. Da li će podržati zaverenike ili će pomoći osobi, koja će naslediti carstvo koje je upropastilo Etijanov život?

 

 

Kolijeva knjiga – M. R. Keri (The Book of Koli – M. R. Carey)

Nova trilogija. Hm, mora da ima nešto magično u tom broju. U dalekoj budućnosti, civilizacija se srušila i genetski modifikovane biljke su preuzele planetu. Eto, lepo kažu da je opasno to što radi Monsanto. Ljudi preživljavaju, zbijeni u male, ograđene enklave. Koli Vudsmit živi u Majten Rudu i nije najsrećniji zbog seoskih starešina i njihovih pravila. Doći će u posed znanja, uz čiju pomoć može da izazove starešine i da promeni način na koji svi žive.  

 

 

 

Skitnice – Hao Jingfang (Vagabonds – Hao Jingfang)

Nakon nekog budućeg rata između Marsa i Zemlje, dve planete su odlučile da obnove veze. Marsovci šalju na Zemlju petoro tinejdžera na petogodišnju misiju. Kako se bliži vreme povratku, Luoing i njeni saputnici se dvoume da li da se vrate kući. Mars je utopisitčka planeta, a Zemlja je divno hiper-kapitalistička.  

 

 

 

 

Pad granice – Robert Džekson Benet (Shorefall – Robert Jackson Bennett)

Upoznajmo se sa Sančom Gradi, devojkom koja živi u Tevanu, magičnom gradu. Sanča je i više nego posebna. Kada dodirne bilo koji predmet, može da oseti koja mu je namena. Složićete se da to nije loša sposobnost, pogotovo ako ste lopov. Kada ukrade ključ, koji sam sebe naziva Klefom, ukapiraće da su joj na tragu vrlo opasni likovi. Još veći problem je znanje koje je upila, ono može da transformiše sveukupno društvo. Sanča će sa grupom istomišljenika pokušati da preuzme grad od bogatih barona koji vladaju decenijama. Povrh svega vratio se i Krajeds Markus, koji je sebe proglasio bogom.

 

 

 

Virtualni izvršitelj – Kori Dž. Vajt (Repo Virtual – Corey J. White) 

Džulijus Faks je lopov (još jedna knjiga o lopovima) i virtuelni izvršitelj, koji živi u Neo Songodu, pametnom gradu, koji je mešavina pravog i virtuelnog grada, smeštenog negde u Koreji. Često obavlja čudnjikave poslove. Kada ga unajmi Kali Magdalena, da ukrade virus od  ekscentričnog milijardera Ziro Lija, Džulijus će zaključiti da ovaj zadatak možda i prevazilazi njegove mogućnosti.

 

 

 

Prestonica – Met Galager (Empire City – Matt Gallagher)

Stigosmo i do još jedne obećavajuće knjige. Zamislite svet u kome su Ameri dobili rat u Vijetnamu. Istovremeno su zaglavljeni u brojnim sukobima širom planete (dobro, ovo nije alternativno), dok na domaćoj teritoriji bujaju teroristički napadi. Dobrovoljci – grupa pojedinaca sa super moćima, posmatra kako zemlja tone u haos i nasilje (ovo je kao najave na našim televizijama). Superheroji čekaju naređenja nakon što je vlada objavila da će ih angažovati u borbi protiv unutrašnjeg terorizma. 

 

 

 

 

Biće vam dosta od mene za ovo javljanje. Nadam se da ćete do sledećeg javljanja, bar vi (kad ne možemo mi iz podruma) da dočekate slobodu. Do tada, samo mirno, leđa uza zid i BEZ PANIKE. Eh, da, ako imate neke kolače, torte i pečenje, slobodno donesite do našeg prozorčeta. 

 

 Izvor

 

Totalna osveta Hanza Hasašija

Posted on by Nenad Jevtić

Svima je poznata igrica „Mortal Kombat“, ali i nekoliko filmova iz devedesetih koje je igrica inspirisala. Sigurno se sećate likova kao što su Liu Kang, Sonja Blejd, Džoni Kejdž, Goro, Rajden, Sab Ziro, Škorpion i Kitana. Vraća vas u detinjstvo, zar ne? Verujem da se sećate i Hirojukija Tagave u legendarnoj ulozi glavnog negativca u filmu „Mortal Kombat“ iz 1995. Dok ovo čitate, da li čujete muziku iz igrice i filma? Mora da je se sećate, bila je čest zvuk zvona na telefonu. Znate ono: Dun, dun, dun, da-ra-ra-ra-ra, Dun, dun, DUN – Mortaaaal Kombaat!

Ovaj tekst se neće baviti igricama i likovima njenih novijih instalacija i nastavaka. Govoriću o animiranom filmu u produkciji Vorner Bros Animacija pod naslovom „Mortal Kombat: Osveta Škorpiona“.

Film Itana Spaldinga, izašao je 12. aprila 2020 ako je verovati IMBD i ima ocenu 7. Čisto poređenja radi, igrani film „Mortal Kombat“ (1995) ima ocenu 5.8 i manje poznat nastavak „Mortal Kombat: Istrebljenje“ (1997) ima ocenu 3.7 na IMDB. Zašto je tako velika razlika pojasniću u daljem tekstu.

Film počinje scenom u kojoj kolonija mrava napada škorpiju na zemljanom brežuljku. Dečak od svog oca traži da pomogne škorpiji, ali otac iz te borbe izvlači poruku i njom podučava sina. Ako ste fan igrica, dečakovo ime Satoši Hasaši dovoljno govori o tome ko je njegov otac. Ipak, za one koji nisu ispratili igrice, valja spomenuti da se Satošijev otac zove Hanzo Hasaši, vođa klana Širaji Ju. Hanzov alter ego je Škoprion i ovo je pojašnjeno u jednom nastavku igrice. Hanzo u sledećim scenama pri povratku kući, svedoči nizu ubistava i smrti klana, što će biti i razlog njegove osvete.

Te prve scene se odvijaju u „Zemaljskom kraljevstvu“, svetu koji se nalazi u sistemu od nekoliko dimenzija. Ovde dobijamo više informacija o mitologiji i predanju Mortal Kombata, svedenih u logičan niz ekspozicija koje se lako prate. Naredni deo se odvija u „Donjem kraljevstvu“, svetu nalik Paklu, gde gospodari božanstvo Šinok i njegova desna ruka Kvan Či. Upravo u tom svetu Hanzo Hasaši se odriče svog imena i gonjen osvetom on uzima drugo ime, Škorpion. Na polovini filma, iz usta Šang Cunga saznajemo koja su pravila Mortal Kombata i zašto to takmičenje postoji. Igrana dela su propustila priliku da pojasne koliko ima svetova i kakve korelacije postoje između njih. Mislim da je to moralo biti tako, jer sumnjam da su informacije o mitologiji i predanju tada postojale, već da se tek posle devedesetih razvio univerzum Mortal Kombata.

U „Osveti Škorpiona“ dobijamo postepeno uvođenje drugih likova u radnju kao što su Liu Kang i Lord Rajden. Na red zatim dolaze Sonja Blejd i Džeks, i za kraj Džoni Kejdž za koga je rezervisana uloga šaljivdžije u družini. Iako su ovo predstavnici Zemlje na takmičenju u borbi do smrti, akcenat se ipak stavlja na Hanza. Kroz film, pratimo dva toka radnje koji se međusobno prepliću do kulminacije. Jedan tok prati zemaljske borce, drugi je rezervisan samo za Škopriona.

Igrani filmovi nemaju toliko izloženu priču kao ovo animirano delo, što ujedno daje na šarmu i dubini likova. Od važnosti je da svaki lik predstavi svoju istoriju, jer se tako bolje upoznajemo s njima. Jedino Liu Kang i Rajden nemaju posebne priče o tome kako su oni stigli do trenutka kada odlaze na ostrvo gde će se turnir održati. Sonja i Džeks, ali i Džoni imaju momente gde pokazuju svoje sposobnosti, što opet prati njihov opis karaktera iz igrica. Princeza Kitana ovde nema zapaženu ulogu kao Talisa Soto u filmu iz 1995. Zapažam sličnost u tome da se princeza bori s Liu Kangom kao i u igranom delu, ali posle toga nema uzajamnog pomaganja, jer realno, nije ni potrebno, pošto Liu nije glavni lik.

Filmom preovladava akcija, vidimo autentične zahvate likova kojima se koriste i u igrici, ali su ti potezi adaptirani prema toku priče. Videćete dosta krvi, čerečenja, brutalnih scena smrti, ali su scene obrazložene i deluju primereno. Pored toga, u borbi se pravi pauza, slično kao u novijim instalacijama igre, gde možete videti šta jedan zahvat čini na protivnikovom telu, lobanji, ligamentima i utrobi. Kroz film, zapazićete dosta takvih detalja kao omaž igrici koja je inspirisala ovo delo. Scenaristi su suptilno ubacili i objašnjenje kako to da Škorpion posle tolikog mučenja i sa toliko slomljenih kostiju ostane živ. Ni ja nisam primetio u prvom gledanju, tako da… pogledajte ga dva puta.

Animacija je drvena, skoro da je iseckana u slike. Boja i scene opšteg kasapljenja, presvučene su u drugačije tonove i komplementarne boje, te kadrovi zrače drugačijim intezitetom dok traje borba. Scene nam ne dopuštaju da ispratimo borbu iz jednog ugla, ali uvek ima nekoliko statičnih scena sa gnusnim rezultatom. Režija dobro zna da će šta god animirano gledati i deca, pa verovatno otud i modifikacija boja.

Likovi su arhitipski, što se dalo očekivati. Sonja je muškarača, komandos bez premca, ali emotivna i lojalan prijatelj. Rajden je misterija. Liu Kang je naivan učenik kome treba vođstvo i konstantno traži savet. Šang Cung je podlac čije igrice dodatno produbljuju radnju, tako da je priča dinamična i drži pažnju. Džoni Kejdž je primadona, filmska diva i tupan koji ne propušta priliku da udeli dovitljivu opasku. Komedija se zadržavala samo na Kejdžu, da ne bi oduzela od važnosti Škoprionove priče i glavnog toka. Svi likovi imaju prenaglašene atribute, bili oni fizičke ili psihičke vrste. Čak i Sonja Blejd izgleda muževnije od Bridžet Vilson Sampas koja je tumačila taj lik u „Mortal Kombatu“ iz 1995. Dobro, zovite to „kockasta animacija“, svejedno to ovde funkcioniše.

Škorpion… kako ga definisati i s kim uporediti? Znate ko je Guts iz „Berserkera“? E, to je i Škorpion, samo mračnija verzija i potpuno zaobličen lik sa predanjem iz igrice. Ako je kao Hanzo bio sila s kojom se treba meriti, Škorpion je onda demon neutoljive žeđi za krvlju. Čak i dok usitnjava lobanje svojih neprijatelja, primećuje se žar i bes s kojim se upušta u borbu, sve zbog ljubavi i bola koji ga slama. Njegova priča o osveti, ma koliko puta već prepričana, ovde je postavljena na jedan simpatičan način.

Kao misija Škorpionove osvete, javlja se klan Lin Kvej koji predvodi Sab Ziro. Igra oko drevne netrpeljivosti ova dva klana i osvete nudi još zanimljivosti vezanih za tok radnje. Kada bi se kaskader iz igranog „Mortal Kombata“ Kris Kasamasa u ulozi Škopriona susreo sa kolegom Frencisom Petitom koji je tumačio lik Sab Ziroa, bio bi to pravi poklon fanovima. Naravno, najviše bi se priželjkivala pojava Hirojukija Tagave, možda čak i Robina Šoa u ulozi Liu Kanga.

Meni je „Osveta Škorpiona“ bila praznik za oči. Priča o postanku Škorpiona, u ovom vremenu kada skoro svake godine dobijemo jedan takav film, ovog puta je nešto drugačija od ostalih. Ne bih da svu zaslugu pripišem tome da konačno postoji akcija u stilu slešera, ili da se radi o animaciji lika kog sam uvek birao kada igram Mortal Kombat, jer svi prvo uzmu Sab Ziroa. Mada, moram da kažem da je film ponudio priču iz igrice i uspešno je spakovao mitologiju na čitavih sat i kusur.

Od „10 Marvina“, s jednicom kao promašaj, a desetkom kao pun pogodak, film „Mortal Kombat: Osveta Škorpiona“ ocenjujem sa neverovatnih „10 Marvina“. Priča je dovoljno zamršena, dovoljno zanimljiva, ali i dovoljno uprošćena da je i neko ko nije fan može ispratiti na pravi način. Na ocenu je uticalo to i da se, eto, provukao i koji akcioni film s dosta krvi, jer takvih ne viđamo tako često. Delo je možda primerenije malo starijoj publici, recimo od šesnaest pa naviše, zato prvo pogledajte neke od scena pre nego što sednete s dečurlijom da jedete kokice. Svakako je dobra zabava, ako hoćete da mi verujete na reč.

Do sledećeg čitanja, ostanite kod kuće, perite ruke, uživajte u dobrim knjigama i filmovima.

 

Andrzej Sapkowski – Posljednja želja

Posted on by Ana Jembrek

Volite li Witcher video igre? Svidjela vam se i Witcher serija? Znači li to da će vam se i jednako svidjeti i knjige? Ako si postavljate ista ili slična pitanja, ovo bi mogao biti osvrt za vas.

Kada je Andrzej Sapkowski, stari spisateljski vuk iz Poljske, krenuo pisati svoj serijal o Vješcu, pitam se je li mu ikad prošlo kroz glavu da će sve to postati toliko veliko? A i ja se svašta pitam, pa naravno da nije! O tomu svjedoči i onaj pravi slavenski jal koji je zatinjao u srcu ovog pisca negdje u trenutku kada je Witcher igra naprosto eksplodirala (u vrlo financijskom smislu), a on se pri dogovaranju prava pogodio za, po njemu, mizerni iznos novaca.

Ali nemojmo o autoru, djelo je bitnije, na djelo se i osvrćem. Saga o Vješcu fantastični je serijal od pet romana, dviju zbirki priča koje djeluju kao prednastavci, te još jednog zasebnog romana iz istog svijeta.

Ja ću kronološki, ispočetka, s osvrtom prvog prednastavka, odnosno zbirci priča pod zajedničkim nazivom „Posljednja želja“.

Unatoč dobrom poznavanju Witcher svijeta iz drugih medija, ova me knjiga svejedno uspjela pozitivno iznenaditi. Nisam znala što bih od ove knjige očekivala, od stila pa do pristupa priči, no ono što sam među stranicama ovog (krasno prevedenog hrvatskog) izdanja našla poprilično me očaralo.

Svijet koji je Sapkowski osmislio velik je, uzbudljiv, bogat i moralno kompleksan, autor konstantno postavlja pitanja o granici dobra i zla te o suštinskoj prirodi pravih čudovišta. Ponekad je to štriga ili zmaj, ali često je čovjek puno veće čudovište. Geralt je sa svog dugogodišnjeg školovanja za vješca izašao misleći da zna razliku tko je tko, ali s vremenom shvaća da to baš i nije uvijek tako lako raspoznati.

„Ljudi vole izmišljati čudovišta i užase. Sami se sebi tada čine manje čudovišnim. Dok piju do besvijesti, varaju, kradu, mlate žene, more gladom stare bakice, umlaćuju sjekirom lisicu uhvaćenu u zamku ili špikaju strijelama zadnjeg preostalog na svijetu jednoroga, vole misliti da je Mora koja ulazi u svitanje u kolibe ipak čudovišnija i od njih. Pa im biva nekako lakše pri srcu. I lakše im je živjeti.“

Svaka od ovih priča prati Geralta na nekoj drugoj avanturi u kojoj se njegov čvrsti moralni kodeks opetovano testira. Priče su inspirirane ne slavenskom mitologijom, a uključuju i poznate bajke koje su obrađene na iznimno osvježavajuće načine. Pa ćete tako u ovim pričama prepoznati „Ljepoticu i Zvijer“ i „Snjeguljicu“ (nju ste možda primjetili i u seriji), uključuje jednog hudog duha iz svjetiljke (njega ste definitivno primjetili u seriji), a spomenut će se i tamo neki princ koji je Vješca htio unajmiti da mu pomogne pronaći djevojku koju je princ toliko zagnjavio na balu da je pobjegla glavom bez obzira. Ona je pritom je ispustila cipelicu. Jel’ vam poznato?

Priče ne obiluju optimizmom i naivnim zanosom Grimmovih obrada koje je naknadno proslavio i Disney, već modernim retuširanjem u kojem je zaista teško razdvojiti zlikovce od junaka. Sretni završetci izmiču ovim likovima i čine ih, sasvim sigurno, bližima stvarnom svijetu te puno zanimljivijim modernom čitatelju.

Ta doza realnosti u ovim pričama osobno me oduševila. Sapkowski ima nepogrešiv osjećaj za ritam, svaka priča raskošno raste pred očima čitatelja uz obilje moralnih dilema, odapinje se poput strijele. Nemali broj puta uzdahnula bih na kraju priče kada bih vidjela kamo ih je Sapkowski odveo.

U kratkim odmorima između tih avantura Sapkowski nam govori o tajanstvenom Geraltu. Svašta se kuha u ovom umornom vješcu. Svašta je vidio. Svašta je prošao. Ponovno sam se zaljubila u pragmatičnog, duhovitog, šutljivog, suosjećajnog, seksi junaka kojega sam upoznala kroz druge medije.

„Braniš nas ne samo od Zla koje vreba u mraku, već i od onog koje se skriva u nama samima.“

Raspisala se ja, a mogla sam vam odmah na početku stvar pojasniti u jednoj rečenici: Da, knjiga „Posljednja želja“ bi vam se itekako mogla svidjeti, svakako je pročitajte.