Blog - Fantastični vodič

Čarobnjaci ne prestaju da očaravaju

Posted on 16. januar, 202026. mart, 2025 by Redakcija

Imamo priliku da vam predstavimo dva nova naslova u pripremi Čarobne Knjige. Čarobnjaci su za kvalitetan početak u novoj godini priredili trilere, da nam malo zagreju krv, uzbude nas i daju energiju za nastavak dobre godine. Verujemo da će vam se obe dopasti, jer se radi o autorima interesantnog stila, bogatog rečnika i još bolje priče.

AMERIČKA PRAŠINA

Autor: Kamins, Džanin

Format: 14,5×20,5

Br. str.: 440

También de este lado hay sueños. I na ovoj strani ima snova.

Lidija Kihano Peres živi u Akapulku. Vlasnica je knjižare, ima sina Luku i sjajnog muža koji je novinar. U Akapulku caruju narko-karteli, a njihov vođa, šarmantni Havijer kupuje knjige u Lidijinoj knjižari. Lidijin muž objavljuje kompletan Havijerov portret u novinama i tako, zajedno sa celom porodicom, postaje meta kartela.

Naterani da beže, Lidija i osmogodišnji Luka zatiču se kilometrima daleko od svake udobnosti. U trenutku pretvoreni u migrante, njih dvoje kreću na sever, ka SAD, jedinom mestu do kog se ne prostire Havijerov uticaj. Dok se pridružuju bezbrojnim ljudima koji pokušavaju da stignu na sever, Lidija uviđa da svako od njih beži od nečega…

Američka prašina čitaoca sasvim preobražava. To književno delo puno je patosa i drame, delo iz čije svake stranice izbija ljudskost. Roman Džanin Kamings predstavlja retko istraživanje dubina duše ljudi spremnih da žrtvuju sve za makar i tračak nade.

„Odavno nisam listao stranice brže nego dok sam čitao ’Američku prašinu’.“ – Džon Grišam

„Izuzetno delo, nudi savršenu ravnotežu između straha, s jedne strane, i ljubavi, s druge… Čikam svakoga da pročita prvih sedam stranica ove knjige i onda odustane.“ – Stiven King

NEDUŽAN

Autor: Makjuan, Ijan

Format: 14,5×20,5

Član britansko-američke ekipe za prisluškivanje u Berlinu za vreme hladnog rata zatiče se u velikoj nevolji u ovom remek-delu autora slavnih romana Iskupljenje, Crni psi, Dete u vremenu i Amsterdam. Dvadesetpetogodišnji Leonard Marnam, poštanski tehničar, zapanjen je i uzbunjen otkrićem da se nalazi usred strogo poverljive obaveštajne operacije. Iako je tek mali igrač u mračnoj međunarodnoj komediji zabune, Marnam u tom obaveštajnom radu – kopanju tunela ispod ruskog centra za komunikaciju kako bi se ozvučile telefonske linije ka Moskvi – nalazi dobrodošlu priliku da odbaci sopstvenu nevinost i doživi vatreno krštenje. Njegova veza s Marijom Ekdorf, pet godina starijom, zagonetnom i prelepom stanovnicom Zapadnog Berlina, isto tako obećava da će popustiti stege njegovog svakodnevnog života. Ali obećanje se pretvara u užas tokom jedne strašne večeri – noći u kojoj Marnam uviđa koliko je zapravo spreman da se odrekne svoje nevinosti.

Mada radnja ovog romana po narativnoj napetosti stoji rame uz rame sa svakim trilerom, posredi je istovremeno i studija karaktera mladića koji dozreva u bizarnim okolnostima, kao i razlika između pripadnika raznih nacija: poslovično uglađenih i finih Engleza, grubih, nestrpljivih Amerikanaca i ciničnih Nemaca. Makjuanov ispoliran i precizan stil postavlja ovu knjigu u sam vrh žanra.

Najavljen je i šesti deo serijala Merkurio Loi, više o izdanju iz edicije Riznica Boneli uskoro. Kao i o još izdanja Čarobnjaka.

Posni altruizam ili topos herojstva – prikaz prve sezone Nadzirača

Posted on 13. januar, 202026. mart, 2025 by Aleksandra Jana Dimitrijević

Prvi utisak nakon maratonskog gledanja čitave prve sezone „Nadzirači” bio je nalik ulasku u poslastičarnicu u Švajcarskoj, u kojoj čokolade nisu oblepljene histerično obojenim folijama već kraljevski smeštene u staklenike i jedina reklama koju imaju na sebi jeste umetnički nanesena glazura majstora, tanka kao piljevina od zlata. Za ovu metaforu sam se odlučila iz razloga što na reklamiranje serije nije potrošeno više energije i kreativnosti nego na sadržinu, što je često slučaj kada za osnovnu priču želimo iskoristiti pozadinu nekog giganta koji je već ostavio traga na umetničkom nebu. U ovom slučaju, sama serija pikantno je u uvodu obojena tajnovitošću koja obećava dobar dalji razvoj priče. Prva epizoda smešta nas u detinjstvo jednog od junaka i naizgled deluje potpuno nepovezano sa glavnom potkom.

Kao neumereni sladokusac, ali ipak sladokusac, odvojila sam čitavu noć za ovo iskustvo, dozvoljavajući prvo da me ponese filigranski udešena fabula koja posmatrača postavlja u paralelni distopijski univerzum DC-jevih junaka.

Kaledioskop priča koje se pletu oko protagonista, vremenski obuhvata period od početka dvadesetog veka do sadašnjih dana ali nas vodi kroz alternativnu istoriju ovog univerzuma. Ono što je interesantno i što je meni prvo skrenulo pažnju jeste način na koji se obrađuje motiv herojstva. Za razliku od klasičnih naučnofantastičnih filmova i serija, u kojima heroji najčešće pored paranormalnih sposobnosti imaju isto tako i paranormalni sistem vrednosti, ovde nailazimo na posve drugačiju situaciju.

Jer, u poređenju sa uobičajenim obrascima ponašanja koje srećemo u svakodnevnom životu, deluje zaista nerealno da ljudska bića, sa talentima koji menjaju realnost, budu konstantno okrenuta radu na svetloj strani.

U ljudskoj prirodi jeste da u kontaktu sa određenom količinom moći deo onoga što se stekne korišćenjem te moći, ako ne i sve, nameni sebi. To se svakako može videti na političkoj sceni. Dakle, u ljudskoj prirodi jeste da bude na neki način sebična kako bi se obdržala. I tu ne bi trebalo da bude ničeg ličnog. Naravno, ako bismo isključili sve ljudsko iz ovoga i držali se isključivo bioloških činjenica.

Biolozi najčešće koriste termin altruizam da bi opisali herojsko, samouništavajuće ponašanje usmereno ka dobrobiti drugih. U užem smislu, altruistično je ono ponašanje koje daje veću šansu genetskoj strukturi drugih na uštrb genetske strukture altruista, čija je mogućnost preživljavanja manja ili je reprodukcija smanjena (Wilson, 2005 prema Slunjski, 2006). Ako osnovu za bezrezervni sebičluk pronađemo u goloj naučnoj činjenici da se tako jedna genetska struktura brani od druge, te njenu slabost koristi kao pozitivnu okolnost da produži svoje postojanje, onda opravdanje za ovaj oblik ponašanja među ljudima možemo naći u strahu od odumiranja. I naravno time isključiti iz prirode čovečanstva filozofiju, umetnost, veru, igru i još neke ničim motivisane kreativne pojave koje se isto tako mogu naći među ljudima.

Dakle, ni jedna krajnost štapa ovde nije objektivna. Altruizam koji je jedna od odlika herojstva, jer prestavlja potpuno isključivanje lične koristi zarad opšteg dobra, može se u ljudskim svakodnevnim postupcima naći u manjoj ali ne ugrožavajućoj meri (čast izuzecima i slava im). Ali isto tako ni potpuna sebičnost nije zastupljena osim kao element nekog patološkog oblika ponašanja.

Umerenost je zapravo najobjektivnija u ovom slučaju, jer na pravi način slika ono čovečno u čoveku. Kada neku individuu nastojimo odrediti herojem najčešće ćemo to uraditi zato što je jednom ili par puta u životu povukla poteze koji su je direktno mogli ugroziti a radi nečije tuđe dobrobiti. U srećnim okolnostima i pod srećnom zvezdom, rizična situacija se završila pozitivno i po heroja i po „spašenog”. Neki put ćemo herojem odrediti onu osobu koja se bavi rizičnim poslom, a radi opšteg dobra, na primer: vatrogasac, policajac ili lekar. Ali opet i takve profesije, koje u najidealnijoj svojoj pojavnosti sadrže elemente čitog herojstva, imaju ljude koji su im u potpunosti i etički posvetli život jednako koliko u sebi jedan lanac zemlje može sadržati pola tone čistog prirodnog zlata. Dakle nije nemoguće ali je neverovatno.

Dakako, vaspitna uloga mita, bajke pa ostalih naučnofantastičnih žanrova koji su iz ovoga proistekli jeste da prikazuju te neverovatne entitete koji svoju prirodu upotrebljavaju kako bi se borili na strani dobra i zaštitili čovečanstvo.

Ako iz ove analize isključimo grčku tragediju koja se takođe bavi motivom žrtvovanja tako da objektivno sagledava posledice tog žrtvovanja (tragičan kraj) ali nije nužno i objektivna kada pokazuje i suštinu iz koje se heroj žrtvuje (radi opšteg dobra i viših principa) onda možemo doći do zaključka da većina naučnofantastičih žanrova zapravo odlazi u onu svetlu, idealnu krajnost ljudske prirode. Moguću ali neverovatnu. U slučaju grčke tragedije moram napomenuti da ono što smatram neobjektivnim jeste da je u tragedijama stradanje opravdano višim svetim principima i u njima nalazi logičku potporu. U realnom životu, mnogo češće, bilo kakvo potpuno žrtvovanje nema apsolutno nikakav smisao.

Stoga, obično za heroje naučnofantastčnog žanra (knjiga, film, serija, strip) mogu se uzeti i entiteti koji nisu sasvim ljudski. A za neprijatelje, bića koja tako tipično na sebi nose odlike antagoniste, čak i fizički.

Kad bi bilo tako jednostavno odrediti dobro i loše u životu, kao što se može u filmu, gde je dobro stepenovano u idealno a loše u zlo, naši izbori bili bi mnogo jednostavniji.

Međutim u seriji „Nadzirači”, mi pripovednu lentu ne postavljamo u DC-jev partenon besmrtnih već silazimo sa te božanske planine nešto niže, među običan svet. Glavna junakinja Anđela je samo žena, detektiv, bez ikakvih moći i živi u senci svih tih superheroja. Tačnije jednog superheroja koji se u seriji pominje, Doktora Menhetna.

U ovoj kratkoj spekulaciji neću otkrivati detalje fabule, kako ne bih pokvarila utisak gledanja, jer nikad nisam bila ljubitelj „spojlovanja” ali ću naglasiti da je serija po kompoziciji puzzle type, slično kao Atlas oblaka ili Efekar leptira.

Postoje četri paralelne potke koje prate glavne likove ali se u epizodama njihove priče počinju dodirivati tek pri kraju sezone i kroz razvoj radnje postaje jasnije „ko je ko i ko je kome šta”. Jedna od priča izmeštena je vremenski i dešava se u prošlosti a jedna od priča izmeštena je prostorno i ona mi je posebno interesantna jer se bavi motivom raja na jedan vrhunski satiričan način.

Prateći lik detektivke pratimo i dominantnu priču na koju se oslanjaju i ostale tri. Anđela je crnkinja koji nosi masku i ona istražuje slučaj potencijalnog terorističkog napada. Već na samom početku vidimo da je sistem vrednosti zapravo drugačji nego u našem univerzumu. Način na koji se pojave i istorijski događaji izglobljavaju i menjaju je suptilan i detaljan, ovo mi se posebno dopalo. Recimo, zanimljivo je kako se ta realnost bavi pitanjem rasizma koga, bez obzira na superheroje, ovaj svet nije pošteđen.

Svet u kome živi glavna junakinja je posve logičan. To što je napravljeno mesta za još jednu prirodnu pojavu kao što su bića sa supermoćima ili vanredni genijalni umovi ne znači da ljudi nisu ostali ono što su bili. Civilizacija paralelnog univerzuma preživela je Vijetnam i Drugi svetski rat a akcije superheroja imale su i negativne posledice kao što je bacanje džinovske sipe umesto atomske bombe.

Najzanimljiviji je slučaj sa rajem i to je možda jedina sitnica koju ću malo i otkriti ali samo do one mere u kojoj odgovaram na pitanje postavljeno naslovom. Ova priča koja se bavi životom Adrijana Vajta smešta nas, najpre stičemo utisak, u devetnaesti vek. Ritualno ponavljanje početaka, od čega, prvi ne navodi gledaoca da uoči bilo kakvu drugu neobičnost osim engleske aristokratske monotonije, otkriva svaki put po jedan detalj izuzetno bitan za unutrašnju organizaciju daljeg toka radnje.

Da je Adrijan zatočenik može se zaključiti po obrascu koji svakoga dana ponavlja. A da njegova posluga ima mačeći način života, gde se smrt doživljava kao i kijanje, vidimo tek u momentu kada se tragedija, koju Adrian piše, postavlja na improvizovane pozorišne daske, te jedan od glumaca bude kremiran samo radi autorove zabave. Svet u kome Adrijan obitava rađen je po uzoru na englesku aristokratiju a njegov lik modeliran je po ugledu na Aleksandra Velikog. Doza dosade kojoj pristupa za korišćenje sopstvene genijalnosti kao i doza ironije kada se bavi egzistencijalnim pitanjima kao što su životi njegove posluge, su osobine koje odaju utisak da je u pitanju neko sa supermoćima ali čak i na mestu kao što je raj ni nadčovek kao Adrijan nije pošteđen krajnje ljudske slabosti – straha od samoće i besmisla. Način na koji Adrijan prevazilazi ovu slabost jeste krajnje čovečan, ali je u opsegu onoga što mu je njegovim nadljudskim sposobnostima dato. Ovde serijal vrlo uspešno odgovara na pitanje o bogočoveku ili o čoveku sa božanskim moćima.

Za razliku od Adrijana koji ima ljudski sistem vrednosti, drugi heroj, Doktor Menhetn, građen je po uzoru na klasične superheroje, apsolutno moralno opredeljen za dobro. Međutim, u susretu sa jednim od „božanskih darova čoveku”, ovaj apsolut moći, koji je u stanju da stvori život ni iz čega, pristaje na drugi vid zatočeništva, jer jedino tako može doživeti ljubav. Kao čovek.

Serija se takođe ozbiljno bavi pitanjima kao što je rasizam, homoseksualnost, čovekova težnja za stvaranjem i uništavanjem. Čak i oni najgenijalniji umovi nisu pošteđeni ljudskih slabosti – sujete, želje za posedovanjem moći i straha od gubitka iste.

Ako sumiram utiske, mogu reći da će se na listi „mora biti pogledano” naći svakako i druga sezona.

Jer taj posni altruizam, prožet krajnje ljudskim slabostima koje obaraju heroja ali i vrhunskim božanskim dostigućima koja ovenčaju čoveka, čak i u drugom univerzumu čini da likovi deluju realno koliko i naša leva i desna šaka. Njihov unutrašnji svet, pitanja i dileme koje ih vajaju i menjaju deluju tako blisko a opet naučnofantastična podloga rasplamsava maštu i čini da se izgubimo u nekom dalekom drugom svetu koji je prepun iznenađenja kao i bajka.

Ako pođemo od onog postulata da je jedna od funkcija bajke i vaspitna, jer podučava o dobrim izborima, onda možemo reći da je serija „Nadzirači” u potpunosti opravdala svoje nasleđe kao naučnofantastični izdanak.

Potomci (2006)

Posted on 12. januar, 202026. mart, 2025 by Bojana Džantovski

Stotinu puta sam čula izreku ‘Na mladima svet ostaje’ i nije da nisam imala isto toliko prilika da mi se ista dokaže kao istinita, ali je film Children of Men (Potomci) Alfonsa Kuarona čitajući između redova u svakom smislu opravdava.

Ovaj film, koji se uklapa u žanr trilera je mnogo više od puke izmišljene priče, smešten u ne tako daleku budućnost, prikazuje sliku sveta kakva se ne razlikuje mnogo od one koju trenutno poznajemo.

Pre osamnaest godina rođena je poslednja beba na svetu, nakon čega je busledila apsolutna neplodnost čitavog čovečanstva. A sada je u distopijskoj 2027. nakon njegovog ubistva sve jasnije da je svet sve bliži istrebljenju. Na rubu je propasti, a na svakom uglu izbijaju ratovi.

Ubrzo nakon početka filma upoznajemo se sa Teom (Klajv Oven), praznim i sumornim čovekom koga pronalazi bivša devojka i moli ga da pomogne mladoj devojci Ki (Kler-Houp Ešiti) koja krije ogromnu tajnu – trudna je.

Teov zadatak je da devojku prebaci na sigurno, ali u razorom, distopijskom i apokaliptičom svetu gde se najveći neprijatelji predstavljaju kao najbliži prijatelji, taj zadatak se može učiniti gotovo nemogućim.

Prvi znaci distopije javljaju se na samom početku filma gde desetine ljudi nabijeno stoje u malom kafiću, nemo gledajući u ekran televizora čiji trenutni program izveštava o smrti najmlađe osobe na svetu. Njihov pogled koji deluje kao da će propast čitavog sveta uslediti za koji trenutak govori nam i više nego što je potrebno da shvatimo svet u kome ti ljudi žive.

Vrlo jasno možemo primetiti da je gotovo čitav film u montaži provučen kroz neke zelene i plave filtere i boje što je još jedan vrlo jasan pokazatelj distopije.

Sjajno je to što u mnoštvo scena možemo pronaći skrivene poruke koje istovremeno govore o nadi i o beznađu. Zapravo, čitav film govori o njima. Govori da se budućnost sveta krije u novim naraštajima, u deci i da je bez njih svet zauvek uništen, što vrlo lako možemo prepoznati i u očima ljudi pored kojih Ki prolazi sa uplakanom bebom starom samo nekoliko sati u naručju. Plač bebe ljudima je vratio veru u bolje sutra, što je bilo vrlo dirljivo, i kao što jedan od sporednih likova u filmu kaže: „Kako je zvuk na igralištima bledeo, očaj je stizao. Čudno je, šta se događa bez dečijih glasova.”

Jedan od razloga zbog kojih mi se film toliko dopao su likovi i njihovi fantastični karakteri, počnimo od Ki, koja mlada i trudna devojka koja nema predstave ko bi mogao biti bebin otac, koja je drska, uplašena i nikad u životu nije videla trudnicu, te u skladu sa tim nema pojma sa čime se suočava, poprilično je zabavna i zasigurno stiče obožavanje svakog gledaoca. Izvanredno je kako i pored svog tog straha ona uspeva da u svemu pronađe šalu i zabavu.

Teo, glavni protagonista filma, isprva izgleda kao da živi u beznađu, bez nade za bolje sutra, ni u čemu ne pronalazi razlog za radost, borbu i nadu, sve dok ne bude spojen sa trudnom Ki, koja mu razloge za sve gore navedeno vraća svojom bebom. On prolazi kroz faze nekoga ko jedva spaja kraj sa krajem, sve do izuzetno bogatog čoveka koji deluje kao da se savršeno dobro nosi sa svim onim što ga okružuje.

Njegova bivše devojka, Džulijan (Džuilijan Mur) je spektakularna zabavna žena puna energije. Čini se da u njenom životu sve teče savršeno, do trenuka kada saznajemo da je zapravo apsolutno suprotno. Ona i Teo nekada davno su imali sina Dilana koji je sa dve godine umro od gripa, što se, takođe čini kao sasvim dobar odgovor na pitanje Zašto oni nisu još uvek zajedno? Jer se zaista čine kao izvanredan par.

Njena smrt je vrlo neočekivana u tako ranoj fazi filma, i zasigurno je jedna od najuznemirujućih scena u priči.

Džasper je Teov ludi prijatelj, koji stalno nešto puši i čini se da ne mari za mnogo stvari u životu, ali ipak mi se čini da njegova požrtvovanost prema Teu i Ki kada im pomaže da pobegnu nije ni najmanje iznenađujuća.

O uspeštnosti filma govore i tri nominacije za Oskara – za najbolje adaptirani scenario, za najbolju kinematografiju i najbolju montažu, a uz to još 49 drugih nagrada i 79 nominacija, među kojima je i BAFTA nagrada. Svakako bih rekla da tim nomacijama fali i jedna za najbolju mušku glavnu ulogu, zato što je Oven svoju ulogu do kraja izneo zaista fantastično.

Na kraju filma, konačno dozvolite sebi da odahnete jer se čini da su Teo, Ki i beba na sigurnom, dok se nekoliko trenutaka kasnije ne ugrizite za jezik kada Teo obori glavu iznad ogromne lokve svoje krvi ne odazivajući se na brojna Kiina dozivanja. Ali ono što je sigurno najvažnije da su ona i beba dobro i da bolje sutra počinje upravo tu.

Ako izostavimo deo o neplodnosti žena, bez sumnje se može reći da je slika sveta koja je predstavljena u filmu vrlo realistična.

Rekla bih da je „Children of Men” jedan od najboljih trilera koje sam ikada pogledala, a tome zasigurno može posvedočiti i ocena na IMDB-u koja je vrlo blizu osmici (7,9/10).

Jedan od filmova koje u najmanju ruku treba pogledati makar jednom, a čini se da je i jedan od onih koji postaje bolji svaki sledeći put kada ga pogledate.

Fantomska doktrina

Posted on 11. januar, 202026. mart, 2025 by Ranko Trifković

Hladni rat, kožne motorke, frizure fudbalerke, tajni susreti, isprani mozgovi, zasede, praćenje kroz uličice Beograda, Budimpešte, Berlina. Dobro došli u pravi pravcati špijunski triler.

Zamislite, špijunski žanr uopšte nije toliko zastupljen u igrama koliko na filmu ili već, u književnosti. Štaviše, u ovih pedesetak godina koliko industrija igara uopšte postoji, napravljeno je tek stotinak igara. Od tih naslova, možda je dvadesetak igara zaista pokušalo da se pozabavi tematikom u smilsu načina igranja. Naime, Lovac na špijune (Spy Hunter) bila je trkačka igra koja podražava one džejmsbondovske jurnjave. Smrt špijunima (Death to Spies) je, uprkos naslovu, bila takozvanja ‘šunjalica’, podvrsta akcionih igara.

‘Pravih’ špijunskih igara koje bi dočarale počesto tihu napetost obaveštajnog zanata bilo je premalo i gotovo po pravilu ostale su upamćene kao kultni naslovi, ali ne baš dobro sklopljene igre. Zanimljivo je da su dva najpoznatija ostvarenja iz ovog uzanog podžanra, Tajna operacija Sida Majera (Sid Meier’s Covert Action) iz 1990. i Alfa protokol (Alpha Protocol) iz 2010. dobila slične ocene. Naime, kritika ih je hvalila zbog pokušaja da se dočara složenost špijunskih aktivnosti, ali su pojedini delovi igre bili toliko loši i nevešto uklopljeni u celinu da se ukupni kvalitet mogao jedino opisati kao – neigriv. ‘Kao da sklapate puzlu od pet hiljada delova, a nedostaje bar pet stotina’, izjavio je jedan od dobronamernijih kritičara.

Tu u priču ulaze Poljaci. Tim Kreativ Fordž Gejms (Creative Forge Games) iz Varšave, družina koja je 2014. godine upala u zamku izdavača. Naime, njihov pristup smišljanju igara zasniva se na temeljnom proučavanju uspešnih mehanika igre. Sledeći korak je odabir teme koja ih sve strastveno zanima, pa prilagođavanje načina igre zadatoj temi. No, njihov prvi pokušaj da osveže žanr strateških igara (RTS), Drevni svemir (Ancient space) izdavači su osakatili, pa su sledeći projekat napravili uz pomoć kampanje na Kikstarteru (Kickstarter). Posredi je bio vestern, još jedan nedovoljno zastupljen žanr u svetu igara. Tvrdi zapad (Hard West) bio je spoj horora i vesterna, u ruhu potezne taktičke igre u stilu igre Nepoznati protivnik (XCOM: Enemy Unknown).

E, sad.

Treba da znate nešto o industriji igara. Posredi je veoma surov posao. Novca uvek ima malo, a jedini način da se namakne je visoka produkcija proizvoda. Stoga je vrlo česta pojava da se igre izrađuju vratolomnim tempom, te objavljuju nedovršene. Ovo napominjem stoga što su Poljaci za nešto što je uska niša gađali zaista ozbiljan kvalitet, a sve to uvek radili navrat-nanos.

Elem, projekat Tvrdi zapad nije im doneo mnogo novca, ali jeste pažnju investitora, te su dobili prilku da se bace na još jedan veoma rizičan poduhvat. Tako je nastala igra Fantomska doktrina (Phantom Doctrine), kao pokušaj da se napravi špijunska igra smeštena u doba Hladnog rata.

Igra nudi dve kampanje, a kad jednu pređete otključava se i treća. Priča se plete oko događaja koji su tokom rata u Vijetnamu izrodili svetsku zaveru organizacije Incijativa posmatrač, a koja pokušava da zavadi svetske vođe i zavlada svetom. Ovu pripovest možete da iskusite iz ugla KGB agenta pod imenom Kodiak koji lovi izdajnike majke Rusije ili kao komandos CIA koji je nanjušio mutne radnje oko ratom zahvaćenog Bejruta. Treća kampanja stavlja vas u kožu agenta Hemloka koji radi za Mosad kao lovac na naciste.

Premda Fantomska doktrina ima središnju priču, ne samo da možete da je iskusite iz tri različita ugla, već igru možete da igrate i više od tri puta zahvaljujući nizu promenjivih elemenata kao što su likovi (agenti), njihovo kretanje po mapi (nije uvek isto), različite taktičke i strateške prilike, te uvek ponešto drugačiji delići zagonetke.

Igra se odvija kroz praćenje špijunskih aktivnosti na mapi sveta, kroz upravljanje bazom koja je uporište vaše organizacije (pre ili kasnije postajete odmetnička grupa pod nazivom Kabala), kroz rešavanje obaveštajnih zagonetki, te taktičku akciju na terenu. Spajanje ovako raznorodnih celina uvek je bilo kamen spoticanja igrotvoraca, ali Poljaci su uspeli da ih učine sinergičnima.

Na mapi sveta, pratićete pojavljivanje neprijateljskih agenata, otkrivati njihove tajne baze, dobijati zadatke i slati agente da ispitaju tragove sumnjivih aktivnosti. Pratićete kako putuju i naučiti da proširujete svoj tim povremeno, te da žonglirate između aktivnih, rezervnih i agenata koje ste uposlili u bazi, kao pravi nadzornik obaveštajne službe. Isprva možete samo da pokrećete zadatke izviđanja, ali ubrzo ćete moći da presrećete protivničke agente, uhodite ih po svetu, ubacujete se u njihova postrojenja. Jedna od važnijih misija je izviđanje terena koje vam kasnije donosi prednosti prilikom taktičkog dela akcije.

Baza je takođe puna aktivnosti. Neophodno je da regrutujete nove agente, starate se o njihovim veštinama i sposobnostima, te održavate i osvežavate opremu. Neko mora da se stara o prisluškivanju telekomunikacija, falsifikovanju dokumenata, proizvodnji neophodne opreme (granate, prigušivači, kalauzi, itd.), zatim tu su analitičari, zloglasna prostorija za mučenje, pardon, prevaspitavanje i drugo.

Svaka obaveštajna aktivnost donosi elemente koji su vam neophodni za sprovođenje operacija. Katkad će ishod uspešne akcije biti nova oprema, hemijske supstance kojima možete da unapređujete agente, dojava o novim operativcima, neprijatelju ili pak novi i bolji trening kojem možete da podvrgnete svoje pulene. No, s vremena na vreme u sferi vašeg obaveštajnog rada pojavljuje se dosije, kakav drugi tajni kodeks ili naprosto delić zavere koji treba razotkriti i rastumačiti.

Ovaj deo igre odvija se na zidu od plute na kome oko središnje zagonetke kačite deliće obaveštajnih podataka i povezujete ih končićem, znate već kako to izgleda iz špijunskih filmova. Recimo, treba otkriti identitet kakvog učesnika u zaveri. U sredini je njegovo ili njeno šifrovano ime. Što ste uspešniji u izvršavanju ostalih obaveštajnih aktivnosti, to ćete više dobijati dodatnih dokumenata koji doprinose rešavanju zagonetke. To mogu biti fotografije, transkripti tajnih zapisa, izveštaji o prisluškivanju, satelitski ili pak rentgenski snimci i koješta drugo. Svaki delić zagonetke ima svoje ključne reči koje treba spojiti sa drugim dokumentima i povezati sve. Zapravo vrlo jednostavno, gotovo trivijalno postavljeno, ali veoma uzbudljivo kada se igra.

Pre ili kasnije, dolazi do onog najuzbudljivijeg dela obaveštajnog rada, operacije na terenu. Imaćete priliku da sastavite taktički tim, dodelite im opremu kao i podršku (helikopter za evakuaciju, snajperska podrška, minobacač i sl.). Jedan (kasnije i više) član tima može da se preruši i ubaci među neprijatelje. Ako agent govori jezikom lokalnog stanovništva, moguće je to iskoristiti za skretanje pažnje.

Naime, svaka terenska akcija ima dva dela koji se sjajno pretapaju. Tokom infiltracije, protivnici patroliraju, civili obavljaju svoj posao. Mape najčešće dočaravaju kakvu fabriku, banku, ambasadu, laboratoriju i sve tako neka mesta na kojima bi mogli da se odvijaju obračuni špijunskih timova. Vaši agenti moraju da istraže gde su mesta odakle mogu da preseku veze nadzornim kamerama, gde se nalaze skriveni dokumenti ili oprema, te primarni i sekundarni ciljevi. Ukoliko ste obavili izviđanje terena, sve ovo je već obeleženo na mapi koja vam je cela dostupna (bez tamnih ili zamagljenih delova). Pojedina mesta su obeležena kao zabranjena, a agenti koji se nađu unutar granica mogu biti primećeni. Naime, period infiltracije traje sve dok se ne dogodi nešto što će podići uzbunu. Agent uhvaćen u zabranjenoj zoni, primećeno telo onesposobljenog protivnika, pucanj ili eksplozija, sve će to pokrenuti borbeni deo misije i okončati infiltraciju.

Čak i ljubitelji poteznih taktičkih igara, zapravo imaju problem sa načinom na koji se igra odvija. Uzbudljivo je kada posmatrate borbu kao prostornu zagonetku. Ali svi znaju da uspeh zavisi od nasumičnog bacanja kockica koje računar čak ne ume ni da pošteno uradi. Još od prvog Iksoma (X-COM) svi znaju za demona po nazivu RNG koji će da osujeti vašeg vojnika da pogodi protivnika iz neposredne blizine, ali će zato nasumični pucanj preko pola mape da vam usmrti omiljenog komandosa. Premda vole taj način igre, čak i najokoreliji ljubitelji znaju da su borbe dugotrajne, trome i da je ishod ono što ih čini uzbudljivima.

E, zato su Poljaci smislili način da unaprede ceo taj skup mehanika koje tvore potezne taktičke igre. Za početak, nema nasumičnosti. Borci su vešti operativci za koje se podrazumeva da umeju da pogode ono što naciljaju. Stoga svaki agent, vaš ili protivnički, pogađa metu. Nema promašaja. No, prilikom odabira cilja, primetićete dve boje koje određuju težinu povrede. Naime, koliko će pogodak biti efikasan određuju okolnosti terena (vrsta zaklona), te agentova svesnost (Awareness). Na početku obračuna, vaši agenti su na vrhuncu opreza, pa mogu da se bace u zaklon i izbegnu najstrašnije posledice prepucavanja. Protivnici počinju sasvim dezorijentisani, ali brzo postaju svesni opasnosti, tako da su obračuni u ovoj igri brzi, žestoki i surovi.

Fantomska doktrina prodala je stotinu hiljada kopija u prvih mesec dana i zatim potonula na dno, prodaja je gotovo prestala, studio došao u finansijske nedaće, a zbog neslaganja uprave i radnika, dve trećine je napustilo kompaniju, da bi osnovalo novi studio, Artificer (za sada bez objavljenih igara). U čemu je problem? Zar nisam upravo opisao veoma dobru, pametno sklopljenu igru sa nizom revolucionarnih rešenja? Jesam, ali…

Niz nedaća pogodio je autore i ovu igru.

Žurba da se projekat završi na vreme (kako bi se ostalo u skučenim okvirima finansijskih mogućnosti studija) prouzrokovao je da igra po objavljivanju bude gotovo neigriva, prepuna bagova koji izazivaju nestabilnost, gubitak snimljenih pozicija i baš baš sve one nevolje koje uzrokuju razočaranje igrača. Prvih sto hiljada kopija ishod je žudnje za baš ovakvom igrom, ali usled mnoštva bagova prodaja je opala i nikad se nije oporavila.

Šteta.

Poljaci su vredno radili i ispeglali tehničke greške. Prekasno da bi se Fantomska doktrina oporavila finasijski, ali ljubiteljima je ipak ostala jedna pristojna igra. Pristojna? Zašto ne, sjajna? Zar nije atmosfera baš kao iz špijunskih filmova? Zar nije akcija uzbudljiva i lišena uobičajenih nesavršenosti? Zar nije priča dobro ispričana kroz mozaik raznovrsnih delića?

Nevolja je u tome što kod igara postoji temeljni paradoks. Što složenija pravila igre, to je igra manje uravnotežena (ili je teže naći tu ravnotežu prilikom izrade). Ali jednostavnost pravila igre je najteže, gotovo nemoguće napraviti. Pogledajte, na primer, šah. Razvijan tokom stoleća dok nije dobio savršen oblik kao što ga ima danas. Poljaci su, u težnji da pruže zadovoljavajući nivo simulatornosti, napravili prilično zamršena pravila koja čine celinu koja nije dobro uravnotežena.

Na primer, protivnike na mapi moguće je onesposobiti jednim udarcem koji troši nešto poena svesnosti. Da, postoje otežavajuće okolnosti, ali u suštini igra je čak i na najvišem stepenu težine vrlo jednostavna. Postoji zagonetka sa hemikalijama koje poboljšavaju osobine agenata, pa već od sredine igre možete da imate superjurišnike koji prolaze kroz mapu i protivnike kao vreo nož kroz maslac. Novac bi trebalo da bude prepreka prebrzom razvitku baze, ali zahvaljujući tome što opremu možete da prodajete, gotovo nikad nećete oskudevati. Vrlo brzo shvatite da zahvaljujući mogućnosti da uvek lako dođete do novih regruta, te da im sasvim zamenite identitet, likovi u igri postaju bezlični, potrošni, te da je protivničke agente bolje loviti, isprati im mozak i pustiti ih. Što bi bilo sjajno da pravila igre koja upravljaju uhođenjem i tim asimetričnim delom igre nije dubinski nefunkcionalan.

Uprkos svim ovim nedostacima i dalje je zadivljujuće dobra igra u smislu atmosfere, ugodnog toka igre, te mnogih brilijantnih trenutaka. Posredi je igra koja može da vam pruži mnogo, mnogo sati zabave. Toplo je preporučujem uprkos svemu što sam o njoj izrekao u ovom poslednjem odeljku. Avaj, ne mislim da zavređuje ovako visoku cenu (40 EUR), ali ako je ulovite na kakvom popustu, ne propustite priliku, nećete se pokajati.

Biblijsko i petparačko u romanu Reptil Uroša Timića

Posted on 10. januar, 202026. mart, 2025 by Ana Ubavić

„Više ne znam šta sam- rekao je Stefan- ali znam da ne postojim. Znam da smo rođeni u istom telu. Znam da su se zagrlili zmija i labud.“

Ono što se dešava u ime ljubavi uvek se dešava sa one strane dobra i zla kaže Niče. Međutim, da li u svetu u kom za ljubav nema mesta i ona se tretira kao slabost ima mesta za dobro ili ostaje samo mesta za zlo? Uroš Timić nam otvara spoznaji ovo, kao i mnoga druga pitanja u romanu Reptil.

Pre svega, ovaj roman je vrlo iskren, obojen je potrebom da se životu da neki širi smisao i da se dosegne osećaj postignuća i sreće.

Čini se da je u pitanju bunt mladog autora u kome prepoznajemo junaka romana, koji je iz nekog razloga antiheroj koga ne mrzimo. Psihološki odnosi su vrlo složeni, uglavnom obeleženi seksualnom željom, porokom i izgaranjem za ljubavlju. Autor jako dobro vodi priču, imamo uspele i ubedljive momente prelaska iz prošlosti u sadašnjost, realistične dijaloge i dovršene scene.

Paradigma greha i poimanja dobra i zla plete glavnu nit radnje i drži nas prikovane za stranice knjige. Želimo još. Tražimo još. To je ono što je u ovoj knjizi odlično. Vrlo je kinematografska i lako klizimo iz scene u scenu.

Iako ima momenata, koji su prezasićeni i klišeizirani, čak predvidivi, nećete moći da je ostavite kad počnete da je čitate.

Momenat susreta sa dvojnikom u ogledalu je vrlo upečatljiv i uzbudljiv u svakoj prilici. Pokazuje crte glavnog junaka i dopunjuje ono što znamo o njemu. Uljuljkani u ovakve momente, osećamo i izvesnu dozu sažaljenja i samilosti prema njemu. Potisnuto i apatično kao glavne crte njegove ličnosti nas podsećaju u nekom momentu na Kamijevog gospodina Mersoa. Tema je svakako univerzalna, nihilistička ali daleko plića u odnosu na egzistencijalističku misao. Ovo donekle definiše čitalačku publiku romana te bih ga svakako preporučila mladim ljudima, koji su u potrazi za sobom i svojim identitetom. Biblijski Đavo je samo odraz u ogledalu, misao mislioca čime se autor odriče umešanosti stranog faktora predodređenosti. U sam centar radnje postavlja se slobodna volja i borba jednog Stevana sa samim sobom i rascepljenim identitetom. Iako je momenat biblijske borbe dobra i zla relativno čest u romanima ovde je to malo drukčije. Likovi su slojeviti od glavnog junaka pa do svih ostalih. Menjaju se i evoluiraju. Kao i život. Zato ih lakše i prihvatamo jer ih razumemo.

U jevrejskoj tradiciji postoji momenat susreta sa dvojnikom kao nagoveštaj skore smrti. Ovde je taj nagoveštaj vrlo upečatljiv jer otvara skrivene odaje uma. Čovek suočen sa sobom i svojim grehovima traži izlaz. Nedostaje mi momenat božanskog kao pandana Đavolu kao tvorevini. Međutim, taj nedostatak bledi budući da naš antiheroj u svojoj igri uzima ulogu Boga, tvorca sopstvenog sveta. Nalik na Lucifera, u poznatoj seriji, ostaje sam na svom prestolu gledajući patnju ostalih koje je povukao sa sobom. Da li je zaista rođen zao, postao takav ili samo žrtva nesrećnih okolnosti ostavljamo čitaocu da prosudi.

Čovek koji je pao na Zemlju

Posted on 9. januar, 202026. mart, 2025 by Lazar Vuković

U redu. Stariji ljubitelji žanra znaju odgovore na ova pitanja pa bih zato vama mlađim ljubiteljima postavio sledeća pitanja. Da li među vama ima filmofila? Dobro, zadovoljan sam odgovorom. Sigurno vam je poznat film „Čovek koji je pao na Zemlju?“ Jeste, ali koliko vas zna da je film rađen po istoimenom romanu i kako se zove pisac istog? Dobro, sada je vreme da naučite prvu lekciju ovog predavanja kroz koje ću vas provesti.

Ovaj uvod sam iskoristio kao predstavljanje svoje rubrike o klasicima koje bi svaki pravi ljubitelj fantastike trebalo da pročita i da bude upoznat sa istim. Lično smatram da ima dosta klasika i pisaca koji nisu dovoljno zastupljeni kod nas i na ovaj način bih želeo da ih približim široj publici i, možda, nekom izdavaču kod koga bi se probudila zainteresovanost za iste. No, otom potom. Polećemo.

Ime Voltera Tevisa (Walter Tevis) je poznato u žanru naučne fantastike, iako je za života napisao samo sedam knjiga, od kojih četiri spadaju u naučnu fantastiku. Najveću slavu je stekao sa prva dva romana, Hazarder (The Hustler) i Čovek koji je pao na zemlju (The Man Who Feel to Earth) koji su doživeli svoje filmske adaptacije. Malo kasnije će biti reči o adaptaciji Čoveka koji je pao na zemlju. Od ostalih knjiga naučne fantastike koje je Tevis napisao vredi izdvojiti „Pticu Rugalicu“ (The Mockingbird), antiutopiju o očovečavanju robota i zbirku priča „Daleko od doma“ (Far from Home) u kojoj je Tevis sakupio svoje naučno fantastične priče. Četvrti roman koji se može svrstati u žanr je Koraci sunca (The Steps of the Sun) čija je radnja suprotna onoj u Čoveku…

U svom najpoznatijem delu Tevis nam donosi jednu od originalnijih ideja prvog kontakta između ljudi i vanzemaljaca. U njoj se upoznajemo sa Tomasom Džeromom Njutnom, vanzemaljcem sa planete Antea koji je došao na Zemlju sa zadatkom da ispita da li je naša planeta pogodna za naseljavanje njegovih sunarodnika sa matične planete pogođenom ekološkim katastrofama izazvanim nuklearnim ratom. Primenjujući deo napredne tehnologije sa svog sveta uspeva da osnuje svoju korporaciju i da proda napredni proizvod kako bi sakupio sredstva za izgradnju svemirskog broda kojim bi pokupio preživele Antejce i doveo ih na bezbedno. Ali, kako to obično bude, ništa ne može da prođe jednostavno. Usled nemogućnosti da se prilagodi životu među Zemljanima i spletkama moćnika iza zavese Njutn počinje da usvaja hedonistički život i da izražava dotad nepoznate emocije. Vremenom dolazi do krize identiteta zbog koje doživljava potpuni poraz.

Na prvi utisak deluje da je radnja romana previše prosta i jednostavna, ali između redova se krije pravo pitanje ko je ovde zapravo ljudsko biće? Tomas Džerom Njutn u početku ima entuzijazam i harizmu zahvaljujući kojima je usredsređen na svoj zadatak. Svoje saradnike drži na distanci i vremenom se sprijateljuje sa jednim od njih, Najtanom Brajsom. Ali sve ovo nije bilo dovoljno da pobedi jednog od najopasnijih neprijatelja, neprijatelja koji je gori od ljudi među kojima se našao, samoga sebe.

Što se tiče ostalih ljudi u romanu svakako pažnju privlače Nejtan Brajs i Njutnova pomoćnica Beti Džo koji su jedini pozitivci što se tiče ljudi. Dok je Brajs ostao njegov prijatelj nakon što je otkrio pravu istinu vezanu za Tomasa, Beti Džo, dobroćudna alkoholičarka, je uvek bila tu za svog gospodara. Tevis je u ovom romanu iskritikovao američke političare i moćnike koji su spremni na sve kako bi se domogli poena u trci za moć pa svoje rivale prisluškuju i smeštaju im razne afere. Ne bih želeo sve da kažem u ovom tekstu, pročitajte knjigu (uprkos tome što ste odgledali film) i sve će vam biti jasno.

Razlog za popularnost ovog romana leži i u Tevisovom jednostavnom stilu. Bez suvišnih reči, vrlo prostim jezikom nas vodi kroz priču koja može da služi kao parabola na hladnoratovsku situaciju kao i problemima prilagođavanja pripadnika babyboom generacije koja je slična Njutnovom prilagođavanju na Zemlji.

Ova knjiga je dostupna domaćim čitaocima zahvaljujući nekadašnjoj ediciji Kentaur koja nam je predstavila najveće klasike žanra. Odličan prevod Marije Đilas nam je približio Tomasa Džeroma Njutna i naterao nas da saosećamo sa njim.

Knjiga je doživela dve filmske adaptacije od kojih je svakako najpoznatija ona iz 1976. godine u režiji Nikolasa Riga (Nicolas Roeg) kome je ovo jedan od najpoznatijih filmova. Ova adaptacija je čuvena i po tome što je ovo bila prva glumačka uloga Dejvida Bouvija (David Bowie) koji je odlično izneo glavnu ulogu. Zanimljivost leži u tome što je tokom snimanja Bouvi konzumirao kokain pa je na setu delovao zbunjeno. Sa druge strane su Rig i njegovi saradnici hvalili njegov profesionalni pristup vanzemaljca koji se teško prilagođava ljudskom društvu. Iako ga je kritika u početku dočekala na nož film je vremenom među Bouvijevim obožavaocima i ljubiteljima sedme umetnosti stekao kultni status koji sa pravom zaslužuje.

Druga adaptacija je snimljena 1987. godine kao pilot epizoda za nikada snimljenu televizijsku seriju. Ona je prošla gotovo nezapaženo.

Vest koju su ljubitelji knjige sa radošću dočekali je to da je u planu snimanje serije pod pokroviteljstvom CBS. Sad kada će serija biti snimljena i koliko će pratiti knjigu ostaje nam da dočekamo i vidimo.

Svedoci smo da su izdavači počeli da se interesuju za sf klasike (tu pre svega mislim na Čarobnu knjigu), pa se nadam da će i Tevisove knjige nekome zapasti za oko jer smatram da ova knjiga treba da doživi svoje reizdanje kao i da se pred domaćim čitaocima nađu i ostale Tevisove knjige.

Mutacija Miki Mausa

Posted on 8. januar, 202026. mart, 2025 by Redakcija

Izgleda da će 2020. godina biti popunjena hororima više nego druge godine. Pored Marvelovih filmova u fazama, nadolazi talas hororština izuzetih iz glavnog toka produkcije. Najava Novih Mutanata (The New Muttants) s tizerom koji se pojavio novembra prošle godine na ‘petak 13.’, naišao je na pozitivne reakcije. Prvo prikazivanje, zakazano je za 3. april 2020., mada se sumnja da ovo delo neće biti dostupno u bioskopima, već će poslužiti kao mamac da se održi ,,Dizni plus” platforma. Razlog zašto se Dizni odlučio za ovaj potez, jeste masovno opadanje pretplatnika pošto se završila prva sezona Mandalorijana. Spekulišemo da ljudi otkazuju svoje profile na ovom medijskom provajderu, jer predstavlja preveliki trošak pored 5-6 drugih platformi sa boljom ponudom. Netfliks se pokazao kao kvaltetna platforma sa zanimljivim sadržajem koji nije nužno prilagođen mlađoj populaciji, to jest, pacifikovan. Takođe računamo na to da je Netfliks duže u igri i da je usavršio odabir publike kojoj plasira svoje proizvode. Moramo spomenuti i to da su nekoliko Diznijevih filmova: Zvezdani Ratovi VII, VIII i IX, Xmen: Tamni Feniks, Kapetan Marvel, prošli ispod proseka kod publike, te da su fanovi ovih franšiza počeli skeptično da dočekuju vesti o bilo kakvom novom projektu.

Ipak, dok je Foks donosio odluke, odabrao je poznata, ali i nova lica i rastuće talente trenutno na sceni, kao što su Mejsi Vilijams poznatiju kao Arja Stark, Anja Tejlor-Džoj viđenu u Veštici i trilogiji Nesalomivi, Čarli Hitona muzičara i glumca, legendu glumišta Antonija Banderasa, veterana naučnofantastičnih trilera Alis Bragu viđenu u filmovima Predator, Elisijum i Ja sam legenda, kao i mlade, strane glumce i glumice iz Brazila. Priča i likovi u filmu, bazirani su na originalnoj postavi Marvelovih stripova „Novi Mutanti: Volume 1“. Snimanje i završni segmenti su bili gotovi još 2017. godine, a potom je ceo projekat stavljen na čekanje, jer su se Dizni i Marvel umešali u borbu za autorska prava. Novi Mutanti se smatraju poslednjim filmom koji je Foks uspeo da napravi pre nego što ga je Dizni otkupio.

Čekanje na ovaj film je produženo zbog naknadnog dosnimavanja i prerade scena i ponovnog angažovanja originalnih glumaca koji su za te dve godine nastavili da grade karijeru. Sama ova vest, dovoljna je da posumnjamo da je film u originalu bio namenjen nešto zrelijoj publici i da se sada pod Diznijem unose prepravke i ublažavaju šokantne scene. Po sajtu Entertainment Weekly i Cinema Blend, pojavljuje se suštinski opis filma kao „Stiven King susreće Džona Hadžisa“, reditelja koji ima Sam u kući, The Breakfast Club, Ferris Bueller’s Day Off naslove u svom opusu.

Sve govori da su karte već u startu složene protiv filma u kojem se odstupa od klasične herojske priče, već se radi o superherojima u horor žanru, što je svakako novost i osveženje za bajate i šarene priče o postanku. Da li će Dizni uspeti da prepravi film na zadovoljstvo fanova Xmena ili će i ovo biti film na koji nije vredno bacati novac, ostaje da vidimo kada film bude ugledao svetlost dana. Da li će on ipak biti u bioskopima, ili će biti dostupan na ,,Dizni plus” platformi, takođe ostaje nepoznanica.

Nevernica

Posted on 5. januar, 202026. mart, 2025 by Bojan Kovačević

„Nevernica“ (originalno „Infidel“) je grafička novela izdata pod krilom američke kompanije Image Comics, sredinom 2018. godine. Tajlandski scenarista Pornsak Pichetshote je imao uspešnu karijeru kao urednik stripova u kompanijama poput Vertigo i cenjen je zbog svog uredničkog rada na DC serijalu „Swamp Thing“. Između ostalog upustio se i u kinematografiju gde je do sada pisao i režirao dva kratka filma. „Infidel“ je njegov prvi pokušaj samostalnog rada u svetu stripa i nije razočarao.

„Nevernica“ je koncepcijski klasična horor priča o ukletoj zgradi koja je ovde sagledana iz ugla ksenofobije, islamofobije i drugih predrasuda. Glavna junakinja je mlada muslimanka Aiša koja živi u Njujorku sa svojim verenikom, njegovom kćerkom iz prvog braka i njegovom majkom Lesli.

Već u prvih par stranica saznajemo da je Aiša žrtva socijalnih predrasuda, kako od strane drugih stanara, tako i u sopstvenom domu. Lesli ne pokušava da sakrije njene predrasude prema Aiši i nije zadovoljna zato što joj sin veren muslimankom.

Kako saznajemo već iz prvih par tabli stripa, pre godinu dana se desila eksplozija u zgradi koja je usmrtila nekoliko ljudi. Sumnjalo se da se radi o terorističkom napadu, i tokom priče otkrivamo šta se stvarno dogodilo. Zbog ove situacije Aiša je žrtva predrasuda i predmet straha ostalih komšija. Oni beže od nje na hodniku, izbegavaju je i čekaju njenu najmanju grešku kako bi je osudili. Međutim, Pornsak ovaj motiv obrađuje inteligentno. On ne uzima strane i ne propagira, već pokušava da problem sagleda iz perspektive svakog lika. Da stvari budu još gore, u zgradi se nalaze i duhovi koji isključivo proganjaju Aišu.

Moram da pohvalim crtače Aaron Campbell i Jose Villarubia u svom pokušaju da ožive duhove na stranicama ove novele. Njih dvojica su uspeli da duhove učine izuzetno jezivim već na prvim stranicama novele, gde vidimo grotesku koja leži na Aiši koja širom otvorenih očiju leži u krevetu paralizovana dok čeka svanuće. Neprirodni pokreti tela, uvrtanje udova, deformacije tela, sve to dovodi do osećaja jeze, ali i klaustrofobije kako se prostor oko njih transformiše i fizički manifestuje. Duhovi mogu da se pojave na sceni bez upozorenja, i veoma je interesantno da ovaj strip pokušava nekoliko puta da uradi klasične tzv. jump scare momente koji su više vezani za film. On to radi uspešno. Često će se stranice ove novele čitati u kojima likovi vode sasvim običan dijalog u nekoj običnoj situaciji, i negde u ćošku crteža, iza neke saksije sa cvećem, vidi se lice duha. Ne radi ništa posebno, već se jednostavno tamo nalazi. Ne znamo šta se dešava, sve dok neko od likova ne reaguje na njih tek na sledećoj strani. Nekada likovi ni ne reaguju na njih budući da su duhovi samo obris, senka na zidu.

Priča se prvo poigrava sa tim kako se možda radi o Aišinim halucinacijama ali već tokom prvog poglavlja nam daje jasnu ideju da to nije slučaj, da su duhovi pravi kako ih ostali likovi vide i reaguju na njih. Na kraju prvog poglavlja, duhovi postaju „veoma stvarni“, ne kriju svoju prisutnost. Oni mogu da imaju fizičku interakciju sa svetom oko sebe. Ovakvi momenti su ono što „Infidel“ uzdiže iznad proseka tipičnog horor stripa. Posebna pažnja je posvećena detaljima i sam narativ podseća na filmski (nije ni čudo što je u pregovorima da se ovo adaptira u mini TV seriju). Duhovi kao motiv se ne pojavljuju često i zato je svaki momenat sa njima veoma efektivan. Oni se ne trivijalizuju i zbog toga se javlja osećaj jeze svaki put kada smo svesni njihovog prisustva. Kada se oni pojave, znamo da će se loše stvari dogoditi. Bez odavanja priče i zapleta, duhovi su donekle fizičke manifestacije izuzetno snažnih emocija, mržnje i ksenofobije, što nije iznenađujuće kada se pogleda Pornsakovo kulturološko nasleđe. Osećaj tajlandskog folklora je snažan u ovoj grafičkoj noveli.

Postoji nekoliko zapleta koji nas drže zainteresovanim za fabulu. Najefektivniji zaplet dolazi na kraju druge sveske (ukupno ih ima pet), nakon kojeg za likove nema povratka. Stvari progresivno postaju gore i ton postaje sve mračniji sa klimaksom na kraju pete sveske, koji ima nekoliko zanimljivih kako narativnih, tako i filosofskih pitanja.

Domaća verzija ,,Star Trek: The Experience“ – novi desetogodišnji ciklus članaka

Posted on 4. januar, 202026. mart, 2025 by Srđan Todorić

These are the voyages of the starship AVKF…boldly, where no izdavač has gone before.

Drage autostoperke i autostoperi, na današnji dan, 4. januar 1998. godine, u Las Vegasu je otvoren najveći muzej i tematski park za Star Trek entuzijaste, ,,Star Trek: Experience“. Postojao je desetak godina. Sadržao je najatraktivnije elemente voljenog i originalnog univerzuma, neprevaziđenog u istoriji ekranizovane naučne fantastike. Mnogi posetioci širom sveta su čitavu deceniju imali prilike da se povežu sa svetom serijala uz koji su odrastali, usvajali sistem vrednosti, oplemenjivali dušu ambicijama i motivima za jednom boljom i kvalitetnijom budućnošću. U zagrljaju nauke i fantastike, ovaj serijal je nepresušni izvor kanonskih ili nekanonskih nastavaka, inspiracije, fan-fikcije, i kontemplacije.

U skladu sa veličinom tog projekta, odlučio sam da pokrenem svojevrsno analitičko ,,iskustvo Zvezdanih staza“, kroz ciklus hiljadu članaka, u identičnom periodu koliko je trajao i omaž iz Las Vegasa: deset godina.

Svaka pojedinačna igrana epizoda, svaki igrani ili crtani film, biće podvrgnuti sistematskoj analizi, i sa fokusom na najvredniju moralnu, filozofsku, psihološku i društvenu zaostavštinu koja nas ispunjava već 50 godina.

Želim da vas od danas, pa do 2030. godine, inspirišem da iznova preispitate i, po preporuci kapetana Kirka, zađete tamo gde je malo ko zašao – u značenje koje kipi iz svakog fragmenta ovog sveta mašte, duboko uveren da je vredan detaljnog raspakivanja.

Zajedno sa vama, kao našim čitaocima, a veoma često i saradnicima, polazim od premise da je suština iskustva u njegovom večitom kretanju i promeni, te da ono nije samo refleksija posmatrača kao pasivnog subjekta, već aktivnog delovanja na štivo sa kojim dolazimo u kontakt.

Jednako kao čovečanstvo, svemir ili seksualnost, Zvezdane staze ne mogu da ,,zastare“, budući da njihova nepresušna subverzija uspešno nadvladava dekade sa kojima se suočava. Tako smo i mi kao autori ozračeni neutajivom žudnjom da pronađemo dragocenost i kvalitet u malobrojnoj žanrovskoj vizuelizaciji.

Postmoderne društvene nauke, kao i njihov uticaj na transformaciju prirodnih nauka u područja legitimne filozofske diskusije, nameću hipotezu da više od 50 godina kasnije, umemo i možemo i MORAMO da sagledamo staro iz novih perspektiva.

Kao što nas je i podučavala Ursula Legvin, naučna fantastika nije mesto gde su pasivnost i oruđe tehnologije glavni motiv, već da se taj geto kreativnosti može razmrsiti do neslućene slobode, ukoliko odlučimo da kritički preispitamo naše anticipacije iz perioda takozvane ,,optimističke naučne fantastike“ i njene naivne determinističke utopije uzaludnog predviđanja budućnosti. Da se možemo i moramo pomaknuti ka novoj fantastici, koja diskutuje alternativne svetove i društvene uloge. Ono što je u njeno vreme smatrano sociološkom zaverom protiv ,,tvrde“ fantastike, danas je najsnažniji alat kojime rehabilitujemo regionalnu književnu scenu, i probijamo bodljikavu žicu samoizolacije, nastale još od davnašnjih književno-političkih raspleta, starih preko stotinu godina.

Danas, ,,tvrda“ fantastika je u zagrljaju sa interdiscplinarnim naučnim pristupom. Lingvističke analize, astrofizičarske analize, psihološke analize, pa i neverbalne umetnosti muzike, slikarstva i pokreta – pevaju sasvim novu pesmu, koju svi počinjemo da čujemo u našim ušima.

Ona se ne nalazi unutar svemirskog broda, kako je slutila finalna petorka Sajlonaca iz BSG-a, već je znak onoga što su hibridi u kadama za vaskrsnuće opominjali – sve se ponavlja. Ali, akumulacija znanja i spoznaje do određenog trenutka postiže rezultate, nakon čega, uči nas filozof Karl Poper, dolazi do revolucije u gledištu. Stoga je nauka, a u najširem smislu shvaćeno i sama civilizacija, pa time i samo iskustvo naučne fantastike: istorija naših grešaka.

Naučna fantastika nije umrla devedesetih. Ona je postala stvarnost koju i dalje možemo preispitivati i, još važnije, birati. Umrlo je naše gledište, i vreme je da stvorimo novo. Subverzija počinje iz centra, a naivne revolucije sa periferije.

Dobro došli u iskustvo Zvezdanih staza koje dopiru dalje od komercijalne promocije, bekstejdž trivije i fascinacije efektima.

Autostoperski vodič kroz fantastiku je tim u kojem možete ostvariti nemoguće, a moguće ostavljamo skromnima.

Želim vam sretnih deset Novih godina, žurka može da počne. 🙂

Sofijino fantastičarenje – Intervju sa kosplejerom Urošem Denčićem

Posted on 3. januar, 202026. mart, 2025 by Sofija Grebenarović

Pa zdravo tu. Prvi je intervju u Novoj nam godini (jupi za Midgard koji je još jednom uspeo da obiđe oko Sunca, a da ne eksplodira i tako stvori lep vatromet koji će silno da usreći reptilijance).

Nastavljamo s mojim izveštajima iz sveta kospleja i larpa. Ovog puta je ,,na tapetu” kosplejer Uroš Denčić.

Iako nije čest gost na beogradskim konvencijama u poslednje vreme, verujem da Uroš i dalje ima nečemu da me poduči.

Radoznala kao mačka, upitala sam Uroša nekoliko pitanja:

SG: Da li biste mi, Uroše, rekli nešto o sebi?

UD: Nesto o sebi, hmmm… Pa ukratko, imam 27 godina.

Radim kao ilustrator, tako da generalno volim da crtam, stvaram i da se bavim kreativnim stvarima.

Pored ilustracije i kospleja, bavim se i volonterskim radom. Dugo godina sam u udruženju za zaštitu zivotinja ,,ZOO Planet“, gde radim kao trener jahanja, što objašnjava moju životnu opsesiju konjima i zašto su mi omiljene životinje.

Član sam i ,,Udruženja za promociju tradicionalne i moderne japanske kulture“ (TAKA), sa kojim već osam godina organizujem ,,Dane Japana“ u Nišu.

SG: Otkud Vi u kospleju?

UD: Preko ’’TAKA’’ udruženja sam se, zapravo, i prvi put susreo sa kosplejem. Kako je kosplej potekao i iz Japana, hteli smo da uključimo i taj segment u naša dešavanja, pa smo tako organizovali prvo ikada kosplej takmičenje u Nišu.

Tada sam upoznao neke od kosplejera, koje i danas smatram svojim mentorima (Wiccana i Bendershield Cosplay), a po prvi put sam se se susreo sa fenomenalnim kostimima. To me je navelo da se oprobam u izradi istih.

Potom je usledio moj prvi kostim i to krajem 2017. godine, pa je odatle sve krenulo. Sledeće godine sam se prvi put prijavio na takmičenje i osvojio prvu nagradu za kosplej.

Nakon toga sam se posvetio kospleju još više, s akcentom na učenju i istraživanju o načinima izrade, materijalima od kojih se prave kostimi. Počeo sam i da učim da šijem na mašini, što je dovelo do toga da sam ove godine osvojio prvo mesto na festivalu pod nazivom ’’Aniventure ComicCon“ u Sofiji.

Može se reći da sam bio na vrlo uzbudljivoj vožnji do sada, ali i da očekujem još uzbudljiviju vožnju nadalje.

SG: Kako dolazite do ideja za kostime?

UD: Što se tiče samih ideja za kostime, to su uglavnom moji omiljeni likovi iz filmova, igrica ili anime filmova, ali volim da uradim i kostim lika koji je karakterističan po ponašanju. Zašto? Jer daje mogućnosti da se još više uživim u lika.

Takođe volim da sebi postavim izazov – sa svakim novim kostimom isprobam neku novu tehniku izrade ili bojenja, ili jednostavno izaberem mnogo komlikovaniji i veći kostim od prethodnog.

U prevodu – volim da patim, da ne spavam danima zbog kostima i da povremeno umirem dok nosim ogroman oklop na 30 stepenu. (*smeh*)

SG: Kad radite na kostimu, šta Vam je prioritet?

UD: Kada radim na kostimu, prioritet mi je autentičnost, tj. da u što većoj meri kreiram vernu i detaljnu kopiju kostima. Zato dosta vremena provodim studirajući kostim pre početka same izrade, smišljajući način kako ću izraditi koji deo ili kako da postignem odgovarajuću siluetu.

Generalno, volim da radim sitne detalje i mislim da je to jedna od glavnih stvari koja dočarava autentičnost kostima. Takođe, razmišljam dosta i o samoj funkcionalnosti i mobilnosti kostima.

Budući da sam fan velikih oklopa, mobilnost je jedna od osnovnih stvari na koje treba obratiti pažnju, pošto su oklopi generalno izazovniji za nošenje i kretanje, pogotovo ako treba da provedete dugo vremena u njemu ili da imate nastup sa dosta pokreta.

Lepo upakovano i objašnjeno, pa je ova mačja protuva sve shvatila na keca. Nadam se da ćeš još mnogo kostima stvoriti i nastaviti da uživaš u društvu kako dvonožnih, tako i četvoronožnih jedinki.

Do sledećeg puta,

(za sada) vaša Sofija