Na poleđini romana U.S.A. piše da je distopijska avantura prepuna čudnovatih likova kao što su transrodni nilski konji, lake meduze iz javnih rijalitija, gej mačori posvećeni veri, geek pavijani naklonjeni hardveru, Japanci koji umiru od dosade, do repa zaljubljeni gušteri, pošteni političari, ljigavi blavori koji zbog slabog vida nikada nisu bili u vojsci, haremske mačke koje pate od nedostatka slave, mačo sveštenice Svetog HIV-a, slepe mišice žedne krvi i prava glasa. Ovakav uvod vas natera da se zapitate s kakvim autorom imate posla. Nakon par razmenjenih rečenica shvatate da je posredi vrlo elokventan i načitan autor, talentovan i svoj, koji svet posmatra kroz svoju prizmu. O njegovom životu, pisanju, inspiracjji autor je podelio utiske sa Anom Ubavić.
Imaš iza sebe više romana. Koliko su ti u karijeri pisca pomogle ili odmogle druge profesije kojima se baviš?
Uvek sam se trudio da biram poslove koji se, tehnički ili idejno, nadovezuju jedan na drugi. U novinarstvu se bavim ogoljavanjem srpske književne scene, u striptizu sebe, a u pisanju ogoljavanju naše stvarnosti. Ne znam kako bih to približio, na primer: Kafka koji je danju radio nešto mnogo dosadno u osiguravajućem društvu, dok je noći provodio stvarajući najveličanstvenija dela svetske književnosti, Betmen koji je danju plejboj, noću heroj ili Dejan Stoiljković koji je danju Dejan Stoiljković, a noću Dejan Stoiljković.
Šta te najviše inspiriše?
Definitivno me najviše inspirišu drugi Dnevnik RTS-a i Biblija. Tematika, sadržaj i stil koji prožimaju ove medije su neverovatno inspirativni za svakoga ko se bavi pisanjem. Ali ne samo za one koji izlaz i bekstvo iz surove i nenaklonjene stvarnosti traže u svetu književnosti, već i za sve one koji se bave nekim malo više profanim zanimanjima. Čak i onima koji su nezaposleni. Pogledajte oko sebe koliko je vernika ovih medija i uvidećete kolika je moć fikcije. Mislim da se drugi Dnevnik i Biblija bave opisivanjem tako moćnih i inspirativnih stvari, da kada ih ne bi bilo, trebalo bi ih izmisliti.
Koja je najbitnija uloga koju pisac ima u savremenom društvu?
Da piše najbolje što može. Sve ostalo je prepušteno volji samog autora. Autor može da bira stil i teme, može da izabere da, u knjigama ali i van njih, bude angažovan na rešavanju društvenih problema ili da izabere da ga stvarni svet ne zanima, i da se u potpunosti prepusti izmaštanom svetu koji stvara za potrebe svojih dela. Može da izabere da svojim životom i radom inspiriše druge ljude i utiče na njihove živote ili da piše za sebe… Pisac jedino nema izbora u tome da piše najbolje što može. To je njegova jedina dužnost.
Otkud ideja za ,,Bookvar” i kako se sve to desilo?
„Bookvar magazin“ je pokrenut sa idejom da razbije predrasudu, koja postoji kod civila koji su se sa njom upoznali samo u školi – da književnost mora biti smrtno dosadna. Želeli smo da, kroz seriju zanimljivih tekstova o književnosti i književnicima, približimo književnost mladima, da zainteresujemo ljude za knjige i čitanje, da im pokažemo da književnost nije nešto što su mahom učili u školi – nešto što radimo na silu, samo za ocenu i nešto što se nalazi samo u interpretacijama za srednje škole. Ideja je bila da pišemo tekstove po uzoru na one iz Politikinog zabavnika. Vremenom su se rađale nove ideje, tako da je „Bookvar“ postao mesto gde su mnogi autori započinjali svoje prve medijske korake, gde su se čitaoci upoznavali sa novim autorima. Bookvar je postao mesto gde će se ljudi informisati o najnovijim izdanjima, promocijama knjiga, književnim i tribinama o stripu, događajima i festivalima, gde će pročitati brojne prikaze knjiga, intervjue sa autorima, urednicima i izdavačima, gde će saznati i o pozorišnim predstavama… „Bookvar“ je bio medijski sponzor znatnom broju, i to ne samo književnih, kulturnih događaja. Čak je objavio i jednu zbirku angažovanih priča.
,,Čudna knjižara” i ,,Znak Sagite” su definitivno krupne i bitne tačke na mapi domaće fantastike. Koliko ti je rad sa njima pomogao da napreduješ u svom pisanju?
Ha-ha-ha! U pisanju ne, ali oko pisanja da. I to značajno. Boban Knežević se uvek nalazio tu negde da mi pomogne ili da uskoči kada niko drugi neće. Izlazio mi je u susret i pomagao kako u objavljivanju knjiga tako i korisnim savetima i deljenjem bogatog iskustva koje ima u izdavačkom svetu.
Pre svega, moram da pohvalim koricu tvog najnovijeg romana ,,U.S.A.” (Kako i ne bih kad ga je ilustrovao legendarni Bob Živković). Reci nam više o samom romanu. Verujem da će svakako privući pažnju mnogih čitalaca što zbog sadržaja što zbog intrigantnog naziva.
Uzeću tu slobodu da se zahvalim u Bobovo ime. On je isključivi „krivac“ za ilustraciju na koricama. Roman „U.S.A.“ je politička satira smeštena u neku relativno daleku budućnost. Za razliku od prva dva romana „Labudoliki paunovi moraju umreti“ i „Balada meda i krvi“ u kojima sam se bavio srpskom „stvarnošću“, u trećoj knjizi sam želeo da napravim mali otklon od domaćih tema i pozabavim se onim globalnim. „U.S.A.“ se bavi pitanjem imperijalističkog izvoza i nametanja određenih vrednosti drugim društvima, rasizmom, verskom i rasnom (ne)tolerancijom, diskriminacijom, ekologijom, budućnošću društvenih mreža i ličnih odnosa u virtuelnim okolnostima, kao i pitanjem nevladinog sektora i političke korektnosti kada ona dođe do vrhunca i pretvori se u svoje naličje.
Ko je na tvojoj listi živih ili mrtvih umetnika s kojima bi proćaskao?
Hm! Da, vidimo. Tomas Man je zauzet svojom karijerom i nema vremena za gluposti kakve su život i ćaskanje, Hemingvej je stalno pijan, Edgar Barouz zauzet zarađivanjem novca, Truman Kapote se opet izgubio u romanu, Rene Gošini mrtav… Pitanje je da li bi oni sa mnom proćaskali, ali bih voleo da se malo družim sa Borislavom Pekićem i Janom Dačović. Voleo bih da mi otkriju njihove tajne pisanja. Zanima me kako je Pekić pisao svoje knjige, a Dačović svoje kalendare. Naročito me interesuju februar i jul.
Da li misliš da strana fantastika u ovom momentu ima primat nad domaćom i zašto je to tako?
Da, ima. Verujem da je to zato što su se čitaoci previše puta „opekli“ sa domaćim autorima, uložili novac i vreme za čitanje, a onda se ispostavilo da je u pitanju loše delo. Za razliku od domaćih autora od kojih su baš svi u domaćoj ponudi, strani autori prolaze kroz sito i rešeto da bi stigli na naše tržište. Zato kod nas dolaze samo probrani strani autori, oni čiji je kvalitet bolji i zbog toga je i broj loših iskustava manji nego sa domaćim autorima. Ono što je tu veće pitanje jeste koliko je i strana fantastika u Srbiji čitana. Čini mi se da van kruga posvećenika jako malo ljudi čita te knjige. Isto je kao i sa stripovima. Stripove danas čita veoma mali broj ljudi, dok filmove, koji su snimljeni upravo na osnovu tih stripova, gledaju milioni ljudi. Pitanje je i da li i u kom procentu filmovi i serije rađene na osnovu književnog ili stripskog predloška – zainteresuju publiku da posle toga pročitaju te knjige ili stripove.
Da li je teško biti pisac fantastike u Srbiji?
Pisati fantastiku u Srbiji je mač sa dve oštrice. Sa jedne strane, nije potrebna nikakva mašta jer je dovoljno da se osvrnemo oko sebe, vidimo šta se dešava i to dokumentujemo. Sa druge strane, ma koliko maštoviti bili, nikada nećemo uspeti da nadmašimo stvarnost. Piscima fantastike je problem da ubede publiku da su bili originalni, a ne plagijatori.
Šta je potrebno učiniti da bi se popravilo stanje u domaćoj fantastici?
Urednici, urednici i urednici! Uvek ću to reći. Ne hiperprodukcija i ne mogućnost da svako objavi baš sve. Nedostatak urednika je rak rana domaće književnosti, pa i one fantastične (naročito fantastične). Našoj književnosti su podjednako potrebni dobri pisci i dobri urednici.
Ono što bih ja savetovao domaće autore jeste da ne kopiraju i recikliraju (poznate) knjige i autore već da budu originalni, da stvaraju nove svetove, svetove čije istorije, geografije, matematike, fizike, hemije i biologije nikada ranije nisu viđene… Verujem da će na taj način uspeti da zadobiju pažnju u svetu u kome svi već imaju svojih petnaest minuta slave.
