Literarne osobenosti Baš Pamuka i drugih bajki Aleksandra Obradovića

Posted on 28. februar, 201926. mart, 2025 by Marija Nenezić

„Kada stvarni svet ne bi postojao, bajke ne bi imale nikakvo značenje.“

Stanislav Lem

U ovom radu, komparativnom metodom proučavaćemo umjetničke bajke Alesandra Obradovića te pokušati osvijetliti intertekstualni nivo a isto tako dati i prikaz stilskih osobenosti analiziranih bajki. Promatranje autorskih bajki, biće dato kroz uporednu analizu tradicionalnog, „originalnog“ prototeksta, iz čije analize izdvajamo krajnje zaključke koji se tiču stilske osobenosti i umjetničkog postupka.

0. Odnos narodne i umjetničke bajke

Savremena umjetnička bajka je u najvećem broju slučajeva zasnovana na umjetničkom (re)strukturiranju tradicionalne, usmene bajke. Ono što je žanrovski, danas označeno imenom te književne vrste, u velikoj mjeri (i intencionalno i kompozicionalno) odstupa od onoga što je tradicionalno poznato kao bajka. Ukoliko bismo isključili analizu bajkovnog narativa tako da ostane samo narativni nivo umjetničkog teksta egzistiramo na nivou „priče“ koja insistira na tome da jeste bajka. Oslanjanje na tradiciju, u ključu savremenog stvaranja ovih tekstova, u biti i afirmativno i negativno, donosi novi umjetnički tekst. Sinhrona analiza ovih tekstova, postavlja još neka pitanja koja se tiču kako žanra tako i umjetničkog postupka. Međutim, teoretičari koji smatraju da narodna bajka i ne postoji, da sve što je zapisano bivstvuje kao proizvod umjetnosti. Marijana Hameršak i Dubravka Zima, pozivajući se na prvog zapisivača hrvatskih bajki, navode sljedeće: Zbog svega rečenog o usmenim se bajkama danas ne može govoriti kao o prežitcima neke davne, neimenovane ili, kako se to može čuti danas ipak u popularnom diskursu, mitske prošlosti (Zima: 236 Razlog za ovakav stav pomenutih naučnica nalazi se u riječima Mijata Stojanovića, koji je 1879. godine publikovao prvu knjigu bajki i priča za djecu na hrvatskom jeziku. Poput Vuka Karadžića i Stojanović je svoj rad zasnovao na sljedećem: Sabiram ih, izdĕlavam, izgladjivam; krojim; šijem, param, čupam, sadim, uredjujem ili ostavljam onako kako jest u usta puka (Zima prema Boškovć Stuli: 235). Identično tome rekao je i Vuk Karadžić za bajke koje je objavio a koje je sakupljao uz pomoć saradnika.

„Pjesme, zagonetke i pripovijesti, to je gotova narodna književnost, kojoj ništa ne treba nego je vjerno, čisto i nepokvareno skupiti; ali u pisanju pripovijedaka već treba, misliti i riječi namještati (ali opet ne po svome vkusu nego po svojstvu Srpskog jezika), da ne bi ni sa jedne strane bilo pretjerano, nego da bi mogao i učen čitati i prost slušati (…)“ (Karadžić 2017: 38).

Dakle, prema Hameršak i Zimi, sve je umjetnička bajka, te stoga, one donose i definiciju opšteprihvaćene umjetničke bajke: književni žanr koji dječijim čitateljima omogućuje umjetnički užitak, aktivaciju kreativne imaginacije i zaranjanje u svijet ispunjen nesvakidašnjim događajima i pustolovinama (Zima: 238).

Kao važno pitanje ističe se problematika stila i kompozicije datih tekstova. Kompozicija i stil umjetničke i narodne bajke su dijametralno različita stila, jer se stil umjetničke bajke, kako to ističe Novo Vuković, udaljavao od stila narodne bajke. U tom udaljavanju, gubili su se formulaični i šablonizovani djelovi, manje se insistiralo na stereotipima. Vuković smatra je pomenutom udaljavanju najviše doprinijelo nastojanje da se razbiju mnogi stereotipi i da se pripovijedanje osvježi povećanjem obima deskriptivnog i lirskog elementa, kao i proširivanjem simbolike, humora itd. (Vuković 1996:169). U tom kontekstu, najvažnije bi bilo pratiti širenje semiotičkog polja simbola, odnosno posmatranje na koji način, uslovno svijest modernog propovjedača, razlaže i modeluje opšte prihvaćene simbole.

Svakako u obilju definicija bajke, izdvojićemo još jednu kao i više nego relevantnu za naše istraživanje, odnosno posmatranje odnosa preuzimanja detalja iz originalnog teksta i njihovo apsorbovanje u veći narativ:

„Bajka je slika koja rezonuje. Ona teži ka povezivanju neobičnih slika kao da one mogu da budu koherentne. Bajka tako prenosi verovanje sadržano u jednoj, prvoj slici na skupinu iz nje izvedenih slika. Ali veza je tako laka, rezonovanje tako labavo da uskoro postaje nejasno gde je klica bajke (Bašlar 1969: 210).“

Od prvih vjerovanja kojima se pod istorijskim ubrzanjem vremena izgubio trag početka, potekle su i bajke iz zbirke bajki Baš pamuk.

1.0. Stilske osobenosti Baš Pamuka i drugih bajki

Analizirajući Baš pamuk i druge bajke, uviđamo da ih možemo tumačiti i posmatrati u kontekstu retradicionalizacije i intertekstualnosti. Odnosno, osavremenjivanja u vidu reunterpretacija nekih od najpoznatijih bajki. Šest narativa koje donosi u svojoj zbirci, predstavljaju srž šest najpoznatijih. Kako je Blaga Žurić u svom viđenju narativa primjetila Obradovićeve priče naslovljene su po uzoru na poznate bajke: Baš Pamuk, za koga je već ranije rečeno da je opozit imenu Baš čelik; Princeza sa zrnom graška (Princeza na zrnu graška); Svijetli vilajet (Tamni vilajet); Čardak i na nebu i na zemlji (Čardak ni na nebu ni na zemlji); Svemušti jezik (Nemušti jezik); Bezsud (Usud) (Žurić 2016: 110).

Ono što karakteriše date bajke jeste svojevrsna lirizacija koja nije odlika narodnih, usmenih bajki. Dakle, kao bitno stilski markirano obilježje javlja se poetizacija narativne paradigme. U prvom redu prisutna je lirizacija pripovjedača, a zatim uvezanu kompoziciju dvije bajke koje čine cjelinu. Riječ je o bajkama Princeza sa zrnom graška i Svijetli vilajet. Pored toga, takođe imamo i promatranje individualnih psihičkih stanja, i to opet u bajci Princeza sa zrnom graška, u kojoj je prisutno dominantno modelovanje lika preko aktivnih opisa i dijaloga sa junakom ali i poniranjem u psihu aktanta što nije slučaj sa narodnim bajkama. To dovodi do sljedećeg elementa u kontekstu poetizacije narativne paradigme, a to je pojačan emocionalni iskaz. Kroz sve bajke, od prološke do epiloške granice modeluje se emotivni svijet koji takođe nije dio narativne zbilje narodnih bajki. Svi aktanti djelaju u skladu sa svojim emocijama, i onako kako osjećaju da je potrebno djelati a ne onako kako to od njih očekuje tradicionalna, zadata forma. Kao posljednji gradivni element koji čini u ovom slučaju vrhunac lirizacije narativne paradigme javlja se metatekstualnost.

Izuzetno važan dio ovih narativnih svjetova, kako je primjetila i Žurić, jeste precizno imenovanje i definisanje prostora, što nije odlika narodnih bajki, u kojima je prostor apstraktan,( on je iza „sedam mora, sedam gora, u nekom dalekom kraljevstvu“, ili na dnu mora (dno mora je prostor đavola), ili je mjesto toliko uopšteno da bi moglo biti bilo koje mjesto). Geografski prostor, imena i toponimi su uglavnom iz autorovog okruženja (Kraljevstvo bijelih rada, kralj Dragomir, Petar od Obrova…)….(Žurić 2016: 107). Tako, imamo Kraljevstvo jorgovana, Kraljevinu izlazećeg sunca, Močvarnu zemlju, Svijetli vilajet, Čardak i na nebu i na zemlji, ostrvo sa Sklonišumom, a posebno je zanimljivo istaći da se Kraljevstvo izlazećeg sunca javlja u dvijema bajkama – u Baš pamuku i u Čardaku i na nebu i na zemlji. Što nas dovodi do toga da su ove bajke povezane hronotopom zbivanja o čemu će biti kasnije riječi. Kroz tako precizno imenovanje i pozicioniranje, gradi se cjelovita slika jednog svijeta, jednog univerzuma koji počiva na svojim zakonitostima.

Kada je riječ o kompoziciji knjige Baš Pamuk i druge bajke, reći ćemo da je to zbirka bajki. Najupadljiviji kompozicioni sklop ogleda se u bajkama Princeza sa zrnom graška i Svijetli vilajet. Međupovezanost narativa ogleda se takođe u prvom ostvarenju, Baš pamuk i Čardak i na nebu i na zemlji, gdje su uključeni aktanti iz istog kraljevstva. Iz kompozicionog čvorišta koji u ovom slučaju čini savremeni junak bajki koji poznaje podijeljenost svijeta, proizilaze dominantne osobine ovih bajki, oko kojih se stvara čitav narativ.

Položaj ali i funkcija magijskih predstavnika u ovim bajkama govore o živoj vezi između datog svijeta i magije. Tako u prvoj bajci imamo čarobnicu, u drugoj maga ali i nemogućnost da se drugi magijski predmeti bore protiv njega jer posjeduje izuzetno snažnu magiju, koja počiva na žrtvi djeteta. Svijetli vilajet, centralna bajka, posjeduje magične predmete. Četvrta bajka, Čardak i na nebu i na zemlji donosi svojevrsnog čarobnjaka koji je povezan sa zmajevima. Kako narativne zbilje odmiču, magovi od onih apstraktnih, koji mogu da se astralno projektuju, preko onih koji traže žrtve i zahtijevaju krvne žrtve, dolazimo do čovjeka koji posjeduje magiju i magijsko znanje, čuvara drevnih znanja i drevnih životinja. Bajka Svemušti jezik donosi metamorfozu od životinje ka čarobnjaka sa čovjekolikim osobinama, i to onim najgorim. Posljednja bajka predstavlja staro slovensko demonološko božanstvo, čija je geneza upravo data kroz naslov. Dakle, svaka bajka ima one koji upražnjavaju neki vid magije ili se služe sa njom. Oni su predstavnici moći, znanja a samo čarobnica iz prve bajke predstavnica je razumijevanja i ljubavi.

Pored ovih kompozicionih elemenata koji se javljaju u svakoj bajci možemo, kako smo to već i ranije naveli, izdvojiti ono o čemu dati tekst govori. Baš Pamuk predstavlja priču o porodici ali i priču o individuaciji. Princeza sa zrnom graška, bajka je u kojoj je akcenat stavljen na ličnost aktanta, ali nije nam dat pregled njenog sazrijevanja i razvoja ličnosti, već upravo suprotno – grčevito držanje za ono što je bilo važno od prvog dana: ukloniti ružni, zeleni biljeg[1]. Svijetli vilajet bajka je koja je tradicionalno ispoštovala okvire i zadatosti tradicionalne bajke. Šest bajki koje čine ovu zbirku grade čvrstu cjelinu, posebno bajke koje su uvezane (Princeza sa zrnom graška i Svijetli vilajet) predstavljaju jedan narativni svijet koji smo označili bajkom. Na prološkoj granici nalaze se stihovi koje potpisuje Slobodan Zoran Obradović. Te dvije strofe signaliziraju čitaocu da bajke koje predstoje nijesu nešto što se može očekivati. Tako stihovi: naslove je okrenuo,/misliš stara bajka –ista!/ Ali, nije! Nisi čuo!/Ovo tek je ispričano…/Ovo tek je izmaštano,/da slušamo – pročitamo,/nove priče dosanjamo (Obradović 2016: 5). Proučavajući ove bajke, uviđamo da je autor ostao dosljedan bajkovnoj tradiciji, odnosno poštovao je pravila kompozicije jednog takvog narativa. To pravilo kompozicije ogleda se u onom što je Prop opisao kao bajku u poglavlju Bajka kao cjelina. „Tu pre svega nastaje pitanje šta smatrati bajkom. Morfološki, bajkom se može nazvati svaki razvitak od nanošenja štete (X) ili nedostatka (x), preko međufunkcija, ka svadbi (N) ili drugim funkcijama upotrebljenim kao rasplet“ (Prop 2012 109). Možemo zaključiti da je Obradović poštovao formu i strukturu bajke, razvijajući umjetničku bajku na osnovama tradicionalne klasične bajke. To modelovanje novog teksta bazirao je kako kroz hronotop (Tamni/Sviejtli vilajet) tako i kroz aktante (Usud). Pored Usuda koji predstavlja svojevrsnu silu, Obradović je iskoristio i tipične predstavnike bajki prinčeve, princeze, kralja, kraljicu, braću (stariju i mlađu). Preko tih opštih mjesta izgradio je svijet koji ima svoje zakonitosti i sasvim nova rješenja koja nijesu tipična tradicionalnim bajkama. Primjer za to jeste završetak narativa Čardak i na nebu i na zemlji. Dakle, ono što karakteriše ove tekstove jeste odstupanje od ustaljene sheme. Iznevjereni horizont očekivanja karakterističan je za Princezu sa zrnom graška, Čardak i na nebu i na zemlji i Svemušti jezik.

1.1 Baš Pamuk

Pozivanje na tradiciju, i njeno rekonstruisanje dovelo je do stvaranja novog narativa koji je koncipiran na principu suprotnosti. Osnovni motiv ove bajke, pored potrage za idealnim kraljem, jeste i odbacivanje sina koji se ne uklapa u zadatu porodičnu shemu. Blaga Žurić dati problem sagledava kroz enhitrizimos pojašnjavajući da je u davnoj prošlosti bilo dozvoljeno roditeljima da svoju djecu odbace. Kod paganskih Slovena, taj običaj jeste postojao, a manifestovao se bacanjem prve djece u rijeku, što je predstavljalo svojevrsnu žrtvu bogu ili skidanje uroka. Pored toga što se u naslovu bajke postavlja suprotnost „izvoru“ pravljenjem distinkcije osjetljivosti materijala, (čelik koji je čvrst, nesalomiv, crn i grub a pamuk, mek, svijetao, bijel, nježan), sa pravljenjem suprotnosti nastavlja se dalje: tri sina, ali treći sin kako oni vjeruju nije najhrabriji, u njemu nisu otjelovorene sve one osobine koje se očekuju od aktanta bajke. On predstavlja porodičnu razlikovnost koja je, kako to autor prilično negativno oslikava, posljedica nestanka hrabrosti u majčinom mlijeku pa on stasa isuviše nježan i osjetljiv (Obradović 2016: 9). Kako to Novo Vuković ističe, svaka bajka ima svoje etape, odnosno ekspoziciju, zaplet, kulminaciju, peripetiju i rasplet. Pored uvodnog djela koji je distinktivan u kontekstu predloška, odnosno povezanosti, koji čini ekspoziciju, zaplet se javlja sa uvođenjem prve zabrane. Ta zabrana koja se i označava kao prepoznajni i saznajni elemenat bajke, vodi ka kulminaciji (u ovom slučaju ekspozicija je usko povezana sa zapletom koji vodi posebnoj kulminaciji) koju donosi otac.

Dinstinkcija se takođe ogleda u tome što zabranu ne izdaje najmlađem sinu koji je svojim postojanjem napravio svojevrsni incident već se zabrana[2] izriče cijelom kravljevstvu. Ukoliko bismo pošli od distintivne ili slične osobine uvidjeli bismo da nema dodirnih tačaka sa bajkom na koju se naslovom poziva, osim inicijalnog trojnog stereotipa u vezi sa „tri sina, što predstavlja sličnost sa mnogim bajkama. Međutim ukoliko posmatramo elemente bajke Baš Pamuk, vidjećemo da je autor ukomponovao tako da su „ispoštovane“ sve zakonitosti jednog narativnog sredstva. Ono što bi u tradicionalnoj, narodnoj bajci bilo izganstvo u šumu, ovdje je „izgnanstvo“ u ćeliju. Prema tumačenju jungista, prvenstveno Marije Luize fon Franc, to vrijeme koje junak provede u šumi jeste vrijeme inkubacije, odnosno vrijeme koje je potrebno za sazrijevanje. Međutim, u ovoj umjetničkoj rekonstrukciji, ta prinudna inkubacija u službi je svih: oca, braće koja treba da se dokažu, glavnog aktanta. Vrijeme provedeno u zatvoru, odnosno u izgnanstvu provodi u čitanju, što zaista direktno upućuje na to da je vrijeme utrošeno na dolazak do samospoznaje a time i do odgovora potrebnih na kraju. Čak i to što se od njega traži da se odrekne imena i da mu ime niko ne pominje dok ne stekne hrabrost pitanje je ličnosti i samosvjesti. Na koncu, mladi kraljević ne prihvata svoje ime dobijeno po rođenju već „insistira“ na nametnutom imenu Baš Pamuk. Prateći kompozicionu nit tradicionalnog ustrojstva bajke, možemo primjetiti da je ispoštovana trijadna forma: nakon dokazivanja dva brata mora se dokazati i treći brat, ali sasvim slučajno. I kako to biva u bajkama, iz trećeg puta, dolazi se do razrješenja problema. U ovom slučaju to je Baš Pamuk, koji je u skladu sa tradicionalnim konceptom bajke na kraju dobio priznanje, kraljevstvo i ženu.

1.2 Princeza sa zrnom graška

Idejna vrijednost ove bajke počiva na pojmu i razumijevanju ličnosti i njenom neprihvatanju sjenke. Princeza sa zrnom graška, najpoznatija je u obradi Šarl Peroa, i Hansa Kristijana Andersena, i kod njih se fabula sasvim razlikuje. Kada je riječ o ovoj bajci moramo primjetiti i istaći kao važno obilježje teksta dijametralno suprotno modelovanje lika, odnonsno njeno prevrednovanje. Junakinja, umjesto da se prihvati sudbine, i na koncu vjerenika i muža koga joj je odredila „bajkovna sudbina!“ ona se bori prihvatajući i tražeći rješenja muških aktanata bajkama. Dakle, polarizacija na mušku i žensku rekaciju i prihvatanje stanja i te kako je prisutna kako u narodnim tako i u umjetničkim bajkama. Moramo istaći da postoje i brojni primjeri junakinja koje su odlučne da ne prihvate nametnutu sudbinu, najčešće se vezuju za junakinje tragačice koje će preći pola svijeta i tek kada se poderu gvozdene cipele pronaći će lijek za svoju boljku. Ali u prvom redu, one to ne rade zbog sebe već ili zbog muža ili zbog poroda. Kao svojevrsnu motivaciju za objašnjenje problema u ličnosti junakinje Petre, autor navodi da je ona bila srednje dijete, koje je svu ljubav roditelja dobilo samo u onom periodu kog se ne sjeća. Razlikovna osobina između originalnog, dobro poznatog narativa i ovog umjetnički, savremeno oblikovanog jeste zrno graška. Ono što možemo primjetiti jeste da je ova bajka, sižejno i kompozicijski najbližna narodnoj bajci, te ukoliko se oslonili na Propa i njegovo matematičko formulisanje bajke možemo isvesti sljedeći zaključak: neobično dijete/junakinja, čudno rođenje/začeće, fizička obilježenost, nestanak važnog predmeta koji ima funkciju fetiša, brak kao izlaz iz situacije, proročanstvo, odnosno riječi kralja/čarobnjaka. Grašak koji treba da odredi sudbinu zaista i određuje, a to je njegova zelena boja. Od ekspozicije do raspleta javlja se još jedan tok bajke, sporedni, koji će u sljedećoj bajci preći u glavni tok radnje. Taj drugi tok dovodi do svojevrsnog pucanja narativne niti, i označava prelazni trenutak koji i čini distinkciju ove bajke: princeza to jest Močvarna kraljica, ne miri se sa datom ulogom, ne prihvata zelenu boju, ništa joj ne znači to što je u najljepša, ona teži da se vrati u prvobitno stanje, odnosno da se proročanstvo ostvari onako kako je zamislila njena svijest; a to je normalna a ne zelena boja kože. Mladić, budući vitez, stupa na scenu onoga trenutka kada se Petra vidi u odsjaju krune svoje majke. Ono što se tada saznaje jeste funkcija toga mladića i njegova želja da princezi pokaže da veo, koji joj je majka sašila ništa ne znači osim što skriva njenu ljepotu.

„Koliko god se trudio, nisam stigao da vas sustignem, čak sam jedva mogao da vam zadržim trag. Kad sam stigao do jezera, vi ste se već kupali. Tako sam vas iz noći u noć pratio na vašim izletima. Posljedji put, bilo je to prije tačno godinu dana, nešto me spopalo i nisam mogao da odolim, a da ne priđem i krišom uzmem vaš veo. (…) Znate, gledao sam mnogo puta vaše lice obasjano mjesečinom i nisam razumio zašto se takva ljepotica krije iza vela. Neću moliti za milost i razumijevanje (…) (Obradović 2016: 40).“

Nakon toga otkrića, princeza ga ne kažnjava već ga uzima u službu, a zatim ga šalje na zadatak: potrebno je da pođe i pronađe lijek za njenu zelenu kožu. U ovom slučaju imamo takođe negativan prikaz lika princeze: ona će iskorisiti to što je mladić ludo zaljubljen u nju i što je spreman da uradi sve zbog ljubavi pa čak i da pođe u Močvarno carstvo tražeći ono što niko ne traži.

1.3. Svijetli vilajet

Ako posmatramo bajku koja nosi invertovani naslov originalnog Tamnog vilajeta[3], vidjećemo da njenu osnovu čine ukuno tri narativa: prvi je svakako Tamni vilajet, drugi je Princeza sa zrnom graška i svakako originalna bajka Princeza na zrnu graška, ali i Usud. Dakle, u ovom slučaju tri narativne cjeline učestvuju u modelovanju jedne narativne linije čiji je cilj rješenje problema iz prethodne bajke. Lančano uvezivanje nije svojstveno bajkama narodne tradicije. Motiviranost na odlazak u Svijetli vilajet jeste želja da se okaje grijeh ali i da se Stribor dokaže kao dostojan jedne princeze. Razlikovno za ovu bajku jeste pojava magijskog predmeta kao kod Baš pamuka, a taj predmet je u službi pomoćnika. Za razliku od drugih bajki, ova bajka pored Svemuštog jezika i Bezsuda predstavlja aktivno traganje za rješenjem problema i to bez oslanjanja na druge. A pored te distinkcije, potrebno je dozvati demonsko biće da pomogne u potrazi. Koje je prema našoj mitologiji i paganskoj tradiciji zaduženo je i zaslužno za našu sreću.

„To je Striboru govorilo da ne treba da traži čarobnjake i vještice već nekoga ko ima veću moć. Kao dječak, često je slušao razne priče o susretima ljudi sa Usudom, ali nije poznavao nikoga ko je zaista takav susret i doživio. U tim legendama koje je narod prenosio sa koljena na koljeno Usud je bio svemoguće biće koje se pojavljivalo samo u najtežim trenucima po nekog čovjeka i čije su riječi mijenjale budućnost onih koji su ga sreli. Ono što priče nisu govorile bilo je – kako pozvati Usuda (Obradović 2016: 45).“

Na ovaj način modeluje se savremna vizija Usuda, dok u narodnim bajkama situacija je donekle drugačija, mada možemo istaći da posljednja bajka Bezsud ima više odlika originalnog narativa. Usud je svojevrsna sudbina, božanstvo sudbine, i nije ni najmanje slučajno zašto Stribor ide Sudbini da dozna kako da pomogne svojoj voljenoj.Usud kao pojam iz mitologije poznaju svi Sloveni, a o njima, Petrović piše ovako: volšebna, natprirodna bića pod imenom suđenice ili suđaje, odnosno usude i orisnice, kao god i vile, pripadaju istovremeno i krugu likova a)demonoloških i b) mitoloških bića (Petrović 2014: 228). Time što je rečeno da je Usud i demonsko i mitološko biće, govori nam da je postojala šansa da je nekada u doba paganstva Usud bio jedan od bogova, ali da je dolaskom hrišćanstva izgubio svoju funkciju. Bilo kako bilo, junaci bajke Svijetli vilajet ali i Bezsud po uzoru na originalnu, narodnu bajku Usud tragaju za sudbinom što ih svrstava u bajke sa izraženom filosofskom, egzistencijalistikom filosofijom. Mada, bajka Svijetli Vilajet, teži ka tome da se „skine magija“ ili bolje reći „prokletstvo“ tako da u tom segmentu imamo i svojevrsni ritalni tekst, ili kako bi to bilo tumačeno u mitološkom kontekstu – imamo krvi ritual. U narodnim bajka krvi rituali postoje, ali to su izuzetno stari tekstovi, dok moderniji tekstovi, odnonsno oni koji se zaista vezuju za Vuka St. Karadžića umjesto krvne žrtve imaju žrtvu u vidu kosti životinja ili hrane. Prinošenje krvne žrtve u ovom tekstu ima dvojaku funkciju, prva je: da označi da je to postojalo kao vid svojevrsne tradicije, i da pokaže da u tom egzistencijalističkom maniru, krvna žrtva nije potrebna, te da će traženo doći samo, bez upliva magije. Mada, ovaj narativ svakako nosi ambivalentnu poruku kada je riječ o magiji i njenoj upotrebi.

„Nakon što je to uradio, položio je kamen obojen svježom krvlju nasred raskršća i napravio tri kruga oko njega sve vrijeme ponavljajući: Krvlju mojom krv tvoju prizivam/i drevnom magijom te dozivam./Ako te zaista ima i ako još živ si,/izađi pred mene jer svemoguć si. Mladić je bio razočaran. Njegove riječi nisu izazivale nikakvu reakciju. Usud se nije pojavio, a krvavi kamen je ostao da leži u prašini. Stribor je sačekao još koji tren dok se nije uvjerio da se i dalje ništa ne događa (Obradović 2016: 45-46).“

Pojavljivanje Usuda nosi markiranost kao da se u tradicionalnom bajkovnom tekstu pojavio čarobnjak darodavac. Taj dar koji je dobio, svojevrsni je kompas, a dodatno dobio je i savjet da treba pratiti svjetlost sunca, jer samo tako može naći ono za čim srce kuca. Dekomponovanje i destrukturiranje datog prostora Vilajeta, u ovom tekstu ide ka krajnjoj suprotnosti; dok je Vilajet iz bajke taman u ovom narativu on je svijetao.

„Odvažni viteže, dobrodošao u vilajet u kojem nema mjesta tami! Oni koji ovdje kroče čista srca, mogu naći odgovore za sve svoje probleme, ali moraju biti mudri. Ako ne uzmeš nijedan kamen sa tla zažalićeš, a ako li uzmeš koji kamen sa tla, opet ćeš zažaliti. Jedan kamen će učiniti da ispuniš obećanje koje si dao, a dva i više da ostvariš svoje snove ili pak da dočekaš svoju propast. Sve zavisi jedino od tebe (Obradović 2016: 48).“

Dobijeni savjet se ne razlikuje od originalnog savjeta, Ko ovoga kamenja ponese, kajaće se, a ko ne ponese, kajaće se! (Čajkanović 2001: 151). Po uzoru na protobajku, oni koji su ponijeli kajali su se, oni koji nijesu ponijeli – kajali su se. Međutim, u umjetničkom preoblikovanju bajkovne stvarnosti koja se temelji na sižejima dvije bajke razrješenje ide drugim tokom. Vilajet možemo tumačiti kao prostor koji određuje našu egzistenciju ali i kao svojevrsno poigravanje sa sudbinom. Prema rječniku Vuka Karadžića, vilajet predstavlja zemlju, postojbinu, zavičaj, odnosno onaj prostor koji je na neki način svoj, i koji određuje sudbinu junaka. Kako se ispostavi na koncu, kada dođe do odlučujuće borbe, kamenje, drago kamenje Vilajeta dio je kože magične zmije koja je rijješena da spriječi junaka u njegovoj namjeri da ode sa teretom većim nego što je potrebno. On je došao po jedan kamen, tačnije po odgovor na problem Petrine kože. Ideja da uzme dragog kamenja koliko želi biva osujećena što se dovodi u vezu sa pitanjem sudbine i predodređenosti junaka. Možemo samo pretpostaviti kako bi se ovaj narativ razvio u narodnoj, tradicionalnoj bajci. Ukoliko bi junak prešao sve prepreke, uzeo bi blaga „koliko mu iše srce“, porazio bi zmiju i oženio princezu Petru. Trenutak gdje ne može da porazi zmiju u jungovskom i postjungovskom duhu možemo tumačiti kao mogućnost i nemogućnost junaka da se izbori sa svojom Sjenkom, odnosno onom stranom ličnosti koja će doći do izraza u zavičajnom prostoru. Za to vrijeme, paralelni tok radnje teče sinhrono te čitaoci doznaju da je princeza Petra pala u nemilost svog muža koji je shvatio da se nikada neće pomiriti sa bojom svoje kože. Razrješenje zaista biva moderno bajkovito, odnosno onako kako smo navikli kroz razrješenja Šarla Peroa, junak je uspio pronaći lijek, princeza se izliječi, negativac, odnosno prvi muž biva poražen, a princeza i njen spasilac bivaju zajedno. Dakle, u ovom narativu, vidjeli smo na koji način u jedan tekst ulazi struktura više bajki, i kako se modeluju moderni aktanti.

. 1.4. Čardak i na nebu i na zemlji

Bajka koja u originalnom naslovu sadrži dvije negacije u ovoj umjetničkoj reinterpretaciji predstavlja afirmaciju prostora. Od prvog naslova: ni-na do rekonstrukciji i na i na, sadrži se čitava filosofija postojanja prostora. Na prološkoj granici sretamo se sa temporalnom odrednicom koja je takođe podijeljena: to je vrijeme velikih magova i vrijeme ih više nije bilo. O tome koliko je prostor u bajkama značajan govori i to da se poznavalc prostora i poetike prostora Gaston Bašlar, bavio prostorom u bajci Palčić. Bašlar za bajku kaže da je to slika koja rezonuje (Bašlar 1969: 210), i to u kontekstu sumiranja bajke kao teksta minijature na principu Palčića[4]. Pozivajući se na legendu o tome, i njegovo vezivanje za nebo, uočava važnost prostora ali i zauzimanja mjesta u tom prostoru. Kada je riječ o pomenutoj bajci, kako tradicionalnoj, tako i autorskoj, imamo džinovsku građevinu koja, poput paganskog drveta života, ali i onog Jungovog, zauzima dva prostora, vezujući ih za sebe magijom dva prostora. Ono što je u tradicionalnoj bajci u semiotičkom učenju označeno kao ni-ni prostor ovdje je dat kao prostor zadatosti u kojem obitava drevna magija. Osnova ove bajke nalazi se, kako smo već rekli u određenoj semosferi koja je posvećena prostoru, a motivacija stvaranja te nove semosfere ogleda se u pokušaju svojevrsnog otuđenja i pokušaju čuvanja drevnih znanja i učenja. U predstavljanju tog hrama, predstavljen je detaljan opis:

„Zamak je bio od crnog vulkanskog kamena koji je činio da izgleda još sablasnije i nepristupačnije. Vrh čardaka bio je nevidljiv oku smrtnika jer je bio skriven iza gustih sivih oblaka koji se nisu razilazili čak ni tokom najvedrijih dana, a jedina vrata koja su vodila unutra bila su smještena na tridesetak stopa od tla (Obradović 216: 61-62).“

Ovo detaljno predstavljanje zamka i njegove građe atipično je za tradicionalnu bajku. Ono je karakteristika bajke koja je prošla i prolazi proces reinterpretacije. Isticanje detalja od čega je građen zamak i precizno pozicioniranje istoga pojačavaju datu sliku i predstavu sablasnog područja. Nije dovoljno to što je zamak u ni-ni prostoru, potrebno je uvesti još jednu suprotnost prostoru, a to bi bilo insistiranje na koloritu. Zamak kao utvrđenje gradi se od kamena koji je obično bijele boje i ta nijansa može ići samo ka sivoj boji. Ali, pošto je ni-ni prostor markiran bojom sivih oblaka i magle, zamak mora biti crn.

Tako pozicioniran u prostoru, izgrađen od posebnog materijala, pobudio je pažnju stanovnika Kraljevstva izlazećeg sunca, ali i strahopoštovanje drugih kraljevina. Takođe, ono što možemo posmatrati kao datu karakteristiku ovog narativa jeste i pozicioniranje životinja u ovom hronotopu, te primjećujemo da od Močvarne nemani, a zaključno sa bajkom Svemušti jezik, razvija se nit promatranja mogućih bajkovinih životinja. U ovom tekstu imamo tradicionalno otjelotvorenje poznate životinje poput zmaja. Pored toga, nakon obračuna junaka-plaćenika sa zmajevima i susreta sa žrecom Zmajem, doznajemo i legendu o nastanku ovih mitskih bića. Dakle, u ovoj bajci imamo i svojevrsnu priču o postanku vrste: Zmajevi su zapravo vjekovima stare zmije. Evo baš u ovim kavezima koje ste, sudeći po izrazima vaših lica, već imali prilike da vidite, leže zmije koje će se jednog dana razviti u zmajeve (Obradović 2016: 68). Ipak pored svih ovih distinkcija u odnosu na druge reinterpretirane bajke, ukoliko se vratimo na srž originalnog narativa, primjetićemo da je autor preuzeo samo dvije klice i to prostor i predmet koji se pozicionira u datom prostoru i bića koja borave u tom prostoru. Za razliku od tradicionalne bajke, u kojoj je prisutan zmaj otimač djevojaka, ovdje je zmajevima potrebna zaštita od ljudi. U duhu poetizacije ali i svojevrsnog klišeiziranog završetka, Zmaj otkriva da je na svijetu rođeno dijete koje će biti u stanju da nastavi njegov posao i da prihvati njegovu žrtvu: pokušavao je da nađe izlaz iz ove situacije, a onda je osjetio još nečije prisustvo koje nikada ranije nije primjetio. Odjednom sva magija svijeta nije gravitirala samo ka njemu već i ka tom novom biću (obradović 2016: 72). Epiloška granica teksta, to jest nakon ubrzanog završetka, biva posvećena prostoru i građevini koja je nekada postojala. Međutim, ukoliko se vratimo na glavni tok prve priče i prisjetimo da je dati čardak ni na nebu ni na zemlji možemo reći da je ova bajka u umjetničkom smislu legenda o nastanku tog čardaka.

„Vjetar je počeo sve snažnije da duva oblikujući krugove crvene izmaglice oko zamka, a onda je i zemlja pod nogama prisutnih počela da podrhtava. Ona crvena izmaglica kao da je čupala zamak iz tla na kom je bio sagrađen. Vjetar i potresi tla postali su još jači i zamak je počeo da lebdi. Prisutni više nisu mogli da drže oči otvorene. Samo je Zmaj i dalje prkosno stajao i izgovarao magične riječi, sve dok se nije čula eksplozija koja ga je oborila na tlo (Obradović 2016: 73).“

Zrtva je napravljena, zbog magijskog blaga koje se nalazi u zamku. Napravljena je zbog zmajeva koji treba da prežive dok ne dođe novi nosilac magije. Reinterpretiranje ove bajke počelo je od naslova teksta: Čardak i na nebu i na zemlji. Samim tim pozicioniranjem iznevjeren je horizont očekivanja. Kompoziciono modelovanje bajke kreće od problema koji nije tradicionalan. Junaci-vitezovi kreću na zamak ne zbog objektivne opasnosti ili problema koji je postojao (primjera radi otmica djevojke, traženje nekog danka) već isključivo zbog straha. Dakle, početna situacija narativa kreće od psihološkog doživljaja, insistirajući na bajkovnoj odlici aktanta: traženje hrabrih junaka (provjera) koji bi bili dostojni rješavanja problema. Atipično iznalaženje rješenja leži u novcu, junak može biti hrabar ali može biti i potkupljiv. Tako se u ovom djelu demaskira osobina tradicionalnog viteza apostrofirajući negativnu ljudsku osobinu: ljubav prema novcu. „Međutim, oni najspremniji i najhrabriji odbiše da imaju posla sa Zmajem Mudrim, te najbogatiji ljudi kraljevstva riješiše da unajme plaćenike iz dalekog Kraljevstva bijelih rada sa sjevera“ (Obradović 2016: 62). Ovaj tekst markiran je aktivnim dekomponovanjem tradicionalnog modelovanja bajkovnog svijeta i junaka. Ono što je važno primjetiti u ovom slučaju jeste put do razrješenja. Junaci (dvanaest vitezova) koji su od prološke granice bili označeni kao neprijatelji maga, na koncu postaju ujedinjeni, odnsono bivaju saveznici. Tu se uviđa svojevrsna promjena, od onih nevjerujućih (vjerovali su samo u novac i oružje) prešli su na stranu magije i maga. Kada je riječ o brojevima ovu bajku takođe karakteriše razdvajanje na odjeljke, odnosno manje kompozicione strukture. Tih kompozicionih manjih struktura ima sedam (od isto toliko narativnih cjelina sastoji se i sljedeća bajka Svemušti jezik).

1.5. Svemušti jezik

Nemušti jezik, jedna je od naših najpoznatijih bajki, sa prepoznatljivom fabulom i idejom koja motiviše autore da joj se posvete i prerade je, prilagođavajući je datom vremenu. Pored Nenada Gajića, ovom bajkom od savremenih pisaca, bavio se Obradović.

Ali kako to biva u Obradovićevim bajkama, ono što smo označili kao klicu, u njegovoj reinterpretaciji biva vodeći motiv oko kojeg modeluje novi univerzum. U ovom slučaju, svemušti jezik je legenda za koju je čuo jedan trgovac. Ali za razliku od Petre, trgovac sam kreće da riješi svoj problem. Kao osnovni problem navodi se komunikacija čija funkcija u ovom djelu ima za cilj progres i sticanje bogatstva, a ne bolje razumijevanje ljudi ili životinja. U tom kontekstu vidjećemo da horizont očekivanja trgovca biva iznevjeren, jer dobija sve što je tražio ali i više: dobija uvid u emocije, osjećanja ljudi, u njihove namjere i ciljeve što vodi ka potpunom razočaranju. Kao motiv potrage pored Svemuštog jezika javlja se i potraga za ostrvom na kojem živi čudna ptica a zatim potraga za Sklonišumom, što znači da bi aktant došao do cilja prvo mora pronaći topos u kojem bivstvuje željeno. Traganje u konačnom postaje kao Striborovo traganje za Svijetlim vilajetom, zato se i Sklonišuma može pronaći samo jednom:

„(…) da se Sklonišuma jednom u toku svakog dana pokaže u svom pravom svijetlu i tamo gdje se zaista nalazi. To obično bude u zoru sa prvim zrakom sunca. Već koji tren kasnije, ako nastaviš da zuriš u nju, ona će promijeniti svoje mjesto i tako u nedogled tokom čitavog dana (obradović 2016: 79).“

Dakle, riječ je o pokretnom prostoru, prostoru koji se prikazuje samo jednom i to u određenom vremenskom periodu. A pošto taj prostor nastanjuje ptica, čarobna ptica, ili bolje reći ptica činjar, u poetici prostora šumu možemo posmatrati i kao gnijezdo. Kao dokaz za to, pored očigledne analogije, pronalazimo i u mišljenju Bašlara a koje ćemo potkrijeptiti daljom analizom.

„Kada oseti da je zaklonjeno, biće se fizički sklupča, povuče, priljubi, sabije, sakrije. Kada bismo tražili u riznicima rečnika sve izraze koji bi opisali svu dinamiku, pokreta povlačenja koji su obeleženi u mišićima (Bašlar 1969: 129).“

Promatrajući ove navode u kontekstu iščitane bajke, uviđamo da Sklonišuma jeste svojevrsno i sklonište i gnijezdno za ranjenu pticu. U ovom slučaju, šumu ne možemo posmatrati kao apsolutni inkubator, prostor sazrijevanja, u ovom slučaju, za pticu žreca prije ćemo reći da je Sklonišuma čistilište, služeći se hrišćanskim simbolima. Za razliku od drugih Obradovićevih bajki, ovdje imamo na nivou simbola istaknutu priču o individuaciji kroz Marijin aksiom. Plavobradi Refko (njegovo ime upućuje na krvoždernog bajkovitog junaka Plavobradog, ali tu se sličnosti završavaju) pomaže trgovcu i njegovom konju da pođe do ostrva. Marja Luiza fon Franc kao savjet za tumačenje bajki navodi da na početku treba prebrojati koliko junaka imamo u nekom narativu, jer je taj broj ključ za razumijevanje, u tom kontekstu ova bajka pravi jednu iznimku. Pored grupe gusara koju ovdje nećemo računati kao djelove narativa, aktanti su: trgovac, Plabovradi Refko, ptica žrec i konj. U ovom slučaju imamo tri čovjekolika aktanta i jednog čarobnog. Tu dobijamo broj tri koji ide ka četiri, što je alhemijski princip koji govori o procesu individuacije o čemu je najviše pisao Jung u svojim djelima.
Dolazak do skrivenog ostrva trajao je neko vrijeme, a pronalazak šume iziskivao je svu mudrost trgovca. U tom kontekstu, aktant umjetničke bajke pokazao se kao dostojan tragalac i dostojan junak jer svi oni prije njega nisu uspjeli u svojoj zamisli i namjeri. Nakon susreta sa pticom, dobijamo priču u priči, odnosno vraćamo se u daleku prošlost da bismo doznali zašto je ptica tu gdje jeste. Pored toga dobijamo priču o izdaji koja na jedan način čini srž ovog teksta, jer ptica žrec uz govor polako dobija i sve ostale ljudske osobine, i to u prvom redu one loše. Ovo je moderna bajka koja ambivalentno posmatra znanje. U kontekstu moderne filosofije XX vijeka koja se temelji na floskuli znanje je moć, imamo degradiranje istoga, jer na koncu dobijamo nimalo optimističnu pooruku: znanje nije moć, znanje je patnja: „To što je imao uvid u tuđe misli, činilo je da omrzne ljudski rod (Obradović 2016: 94).“ Tema ove priče, može se povezati sa Biblijom i stihovima ko umnožava znanje umnožava i muku koji se nalaze u knjizi mudrosti. Za te stihove ne zna se ko je autor ali pripisuju se mudrostima cara Solomona.

U jednom detalju autor hvata nit naslovnog predloška: čovjek koji je imao dar nemuštog jezika umalo nije stradao zbog njega – trgovac zbog dara svemuštog jezika takođe je umalo stradao.Sljedeća paralela između narodne bajke ogleda se u zabrani: ne smije nikome reći, ako kaže umire. Vladanje novim znanjem odnosno novim umijećem donosi shizofrene ideje i misli u glavi trgovca. Više nije siguran šta je ko rekao i da li je neko nešto samo pomislio a ne izgovorio.
Kako smo već istakli ranije kroz analizu čarobnjaka, ova bajka se izdvaja jer data je kroz metamorfozu: od ptice, običnog papagaja koji se izdvajao radoznalošću do crne ptice sa najsjanijim umijećem. Dati narativ pokazuje u biti moć umjetničke bajke koja se naslanja na tradiciju usmenog pripovijedanja: od svih motiva i svih mogućnosti ova bajka preuzima na sebe sljedeće: naslovnu mogućnost (inverzovanu), razmjenu dara sve(ne)muštog jezika koja se takođe osvaja razmjenom ljudske tečnosti, mogućnost skončanja zbog znanja.

1.6. Bezsud

Bajka Bezsud jedina je bajka koja u svom naslovu sadrži negaciju i jedina je bajka koja se u prvom redu modeluje zbog nemanja nečega, odnosno neposjedovanja nečega. U ovom slučaju riječ je o sjenci. Isto kao i bajka Svijetli vilajet, i ova bajka predstavlja čovjeka zapitanog za sudbinu: šta je to što ga čini drugačijeg od drugih ljudi. Originalna bajka Usud, predstavlja priču o čovjeku koji je siromašan a njegov brat nije, te se odluči da otkrije kako i zašto ne može biti poput brata. Na tom putu mora riješiti i pitanja drugih koji su uključeni u narativni tok. U tom kontekstu, kroz ovu bajku možemo praviti detaljniju paralelu sa originalnim tekstom ali isto tako možemo se čvršće pozvati na Usud iz mitologije.
Na prološkoj granici oba teksta sretamo se sa informacijom o aktantima i situacija je ista: dva brata, jedan je srećan ima sve, drugi je nesrećan. Razlikovno je to što u umjetničkoj bajci zatičemo situaciju da srećniji brat ima dvije sjenke. Zaplet dobijamo onog trenutka kada se braća odijele i kada počnu tražiti svoju sreću i životnu sudbinu. Tako u savremenoj obradi ove bajke imamo: „Govorkanja su stigla i do mlađeg brata koji je polako poičnjao da mrzi svoju sudbinu i zato jednog dana riješi da pođe iz sela i da se ne vraća zašto je rođen bez sjenke“ (Obradović 2016: 97-98). Obje bajke govore o potrazi za sopstvom i pozicioniranjem sopstva u hronotopu, ali ujedno i traganju za odgovorom o ljudskom bivstvovanju. U narodnom narativu motivacija za potragom odvija se malo drugačije: „A onda se on ražljuti pa joj reče: „A gde je moja sreća?“ Devojka mu odgovori: „Tvoja sreća je sreća daleko od tebe“. – „ A mogu li je naći?“ zapita on, a ona mu odgovori: „Možeš, potraži je“ (Čajkanović 2001: 27)“. Dakle početna situacija biva motivisana traženjem sreće zbog žene, jer u prvom tekstu braća su pred ženidbu, ali onoga bez sjenke ni jedna djevojka neće, dok u Usudu bratanica, koja je ujedno i sreća konstatuje da može naći svoju sreću samo treba da je potraži. Početna lutanja koja su karakteristična i za jednu i za drugu bajku vode do osobe koja će biti od velike pomoći. Doduše, aktant iz Usuda sreta svoju sreću koja je „uspavana devojčura“, a brat bez sjenke – bogatog domaćina. Dalja putovanja idu drugačijim tokom, te mladić iz Usuda sreta više ljudi kojima je potrebna pomoć, dok mladić bez sjenke – samo domaćina koji mu udijeli savjet ali ga ovaj ne prihvata. Međutim, ono što moramo primijetiti i istaći kao važno, jeste funkcija i motivacija bogatog domaćina i njegova povezanost sa bajkovinim, tradicionalnim narativom. Narativni detalj koji povezuje ova dva teksta, sažimajući prethodnu filosofiju ogleda se u modernom narativu kroz susret sa bogatim domaćinom, koji ima funkciju otkrivanja, dok je u tradicionalnom riječ o pojedincima koji su se na neki način zamjerili sudbini te su postali njeni taoci. I jedan i drugi aktant slušaju šta ovi kažu,sa izuzetkom aktanta narodne bajke preuzima na sebe dodatnu funkciju: on treba da riješi probleme i da im pomogne. Filosofija otkrivanja sudbine ali i zamjeranja sudbini ogleda se u ispitivanju narodne izreke koja glasi: tako mu je suđeno, i pod tom je zvijezdom rođen, implicirajući da se sudbina ne može promijeniti. Ono što rade oba aktanta jeste istinska želja za promjenom onoga što je zapisano.

Autor prateći narativnu nit Usuda gradi novi tekst vezujući donekle svoju misao i ideju da se njegova sudbina veže za sjenku. U mitologiji, sjenka ima svoje posebno demonološko mjesto, i veoma je važna u obrednim ritualima, te zazidati nekome sjenku znači zazidati mu sudbinu. Vjerovalo se da žena može ostatiti trudna ukoliko pije sjenovitu vodu, a opet treba uzeti u obzir i one njene mogućnosti koje ističe Petrović sen, senka, osobeni oblik duše; njen dvojnik u vračanju (Petrović 2014: 968). Bogati domaćin pokušava mladiću objasniti da je ostao bez porodice jer je izazivao suđaje u želji da promijeni sudbinu koja mu je data u kolijevci. Taj trenutak vodi nas u ponovno spajanje dva narativa, to jest do dolazimo do iste ravni: oba junaka ostaju još više ubijeđena da treba doći do Usuda, odnosno sudbine i suđaja. Kako smo već u bajci Svijetli vilajet, rekli šta je to usud, sada ćemo tu informaciju dopuniti onako kako ih vidi Sreten Petrović.

„Suđenice su božanske žene koje novorođenom detetu određuju sudbinu. Kao i druga demonska bića najčešće htonske prirode, i suđaje se pojavljuju u grupi od „tri“ suđaje, pa shodno magiji tog broja, sudbinu deteta najčešće određuju treće noći po njegovom rođenju. (…) Prema prvoj, sudbinu deteta predlaže prva suđenica, ona je najstarija, veoma je ružna i zla, i želi detetovu smrt; srednja, takođe zla, traži da dete nastavi život ali sa telesnim nedostacima; dok treća i najmlađa, ujedno i najlepša i najplemenitija, predskazuje detetu dug i srećan život (Petrović 2014: 228).“

Obradović, prateći mitološku liniju odstupa od tradicionalnog narativa i gradi početak razrješenja držeći se „ustaljene“ i prihvaćene mitloške priče. Nakon što se prihvati posla kod mlade buduće majke da bi dočekao suđenice, mladić se konačno sreta sa Suđajama i doznaje zašto nema svoju sjenku.

„Pošto kako vidiš među nama nema sloge, mi se lako zavadimo kada sudbine dijelimo i tamo smo greškom tvom bratu dodijelili dvije sudbine, a tebi nijednu. Zato njemu sve čega se prihvati ide od ruke, a tebi ne. Problem je samo što, kad dođe vrijeme njegovih patnji i nevolja, dočekaće ga i one koje su tebi bile namjenjene, baš kao što ga sad prati i sva sreća koju smo tebi namjenile. Vjerovatno će on živjeti dugo, ali će zato morati dva puta da umre. Što se tiče tvoje sudbine, mi ti više ne možemo pomoći da je povratiš. Osuđen si da lutaš svijetom i živiš bez zapisanog smrtnog časa (Obradović 2016: 103).“

Nakon što dozna svoju sudbinu, da je dobio nešto čemu zapravo teže junaci bajki, epova, mitova, legendi, on biva obeshrabren i poražen. Moramo primijetiti da autor modeluje sjenku kao svojevrsni dio sudbine, kao ono što prati život i usmjerava ga, Sjenka u psihologiji, posebno za Jungovce, jeste dio duše koji pokušavamo sakriti, ono sa čime se borimo i protiv čega se borimo – sve ono što ne prihvatamo. U tom kontekstu, možemo napraviti veoma važnu distinkciju a podvodom čitave priče koja se tiče sjenke i pitanja besmrtnosti, pogotovo zbog toga što junak nije u bajkovitom maniru tragao za tim. Sličnost koja se zasniva na predlošku ogleda se i u imenovanju, na početku teksta on je bez imena, iako posjeduje karakterne osobine koje bi mu mogle odrediti ime – u tom dijelu prati nit tradicionalne bajke. Ali, nakon što se glavno pitanje razriješi on dobija ime koje je odavno postalo njegov omen, i za razliku od drugih bajki Obradovića, to je veoma važna dinstinkcija. Poput bajke Čardak i na nebu i na zemlji, i ova bajka nudi svojevrsno rješenje za neka mitološka pitanja, te ovu bajku možemo posmatrati kao umjetničku legendu o tome kako je nastao Usud.

„Poslije nekog vremena njih dvoje dobiše sina kojem nadjenuše ime Usud i koji, kad je dovoljno odrastao, riješi da odmijeni svoju majku i njene sestre u poslu dodjeljivanja sudbina. Otada djecu više ne posjećuju suđaje već Usud koji dijeli ljudima sudbine po svojoj volji“ (Obradović 2016: 103-104).

Kroz ovaj dio primjećujemo kako autor gradi priču ispred priče, legendu, dajući svoje umjetničko viđenje jednog aspekta naše mitologije.

2.0. Zaključak

Zbirka bajki Baš pamuk, predstavlja nov pogled na poznate bajke i motive. Taj ugao posmatranja nije predstavljen kao produkt modernog doba, kako to neki autori rade, već je stvaran u tradiciji klasičnih umjetničkih bajki. Autor je iskoristio najpoznatije bajke, i naše tradicije i tradicije Evrope, obradio ih stvarajući u potpunosti novu narativnu situaciju. Za neke bajke dokazali smo da su povezane hronotopom zbivanja ali i aktantima. Ono što se posebno ističe za ove narative jeste da svaka priča sadrži važnu poruku, da je svaka od njih polazeći od tradicionalnog predloška predstavila određenu situaciju ili neke aktante sa izraenim osobinama oko kojih se gradi narativna nit. Baš Pamuk je priča o porodici; Princeza sa zrnom graška je priča o ličnosti i istrajnosti ali i samosvjesti; Svijetli Vilajet priča je o hrabrosti i ljubavi ali i o tome kako je lako skrenuti sa puta; Čardak i na nebu i na zemlji je svojevrsna umjetnička „legenda“ o građevini i mitskim bićima, a Svemušti jezik filosofija kako se kreće od ne ka svemu i vizija kako se gubi kompas, dok je Bezsud priča sa završetkom legende koja mitski racionalizuje sudbinu. U kontekstu proučavanja lirizacije narativne paradigme, posebno kroz intertekstualnost, ostvaruje se dijalog sa bajkovnim tradicijama, i to na više nivoa: od apsolutno razgrađivačkog (odnosno da radnja bajke ne prati radnju narodne bajke) pa do toga da se prate neki elementi tradicionalno bajkovnog, te u tom dijelu ne možemo biti saglasni sa ocjenom Blage Žurić koja kaže: „Podvlačimo da samo naslovi bajki upućuju jedan na drugi, dok se sadržaji u njima dijametralno razlikuju“ (Obradović 2016: 110). Bajka Bezsud najjasniji je dokaz za to jer se u tom narativu veoma jasno mogu uhvatiti narativni čvorovi koji povezuju tradicionalno i moderno. Važnu odliku ove zbirke bajki čini oslanjanje na tradiciju dvije bajke (narodna i umjetnička bajka) preko kojih se grade novi narativni događaji. Postupkom reinterpretacije, preko lirizacije narativne paradigme, konstruiše se svojevrsni novum u bajkovnom svijetu. Odabir bajki takođe predstavlja važno pitanje. Od šest bajki samo Princeza sa zrnom graška pripada klasičnom, umjetničkom korpusu bajki. Ostale bajke pozante su našoj tradiciji kao nešto to je Vuk S. Karadžić označio kao ženske priče. Međutim, proučavajući narative, svakako možemo reći da su ovo muške bajke, te u konačnosti nisu zadovoljile ono što je bilo nagovješteno odnosno dato u naznakama modelovanjem Petrinog lika. U duhu modernog, nemamo apsolutno oslobađanje princeze, njoj je i dalje potreban princ da bi je spasio kletve/uroka i sudbine. Konačna ocjena i viđenje kroz ovaj prikaz može istaći da su ovo moderne, umjetničke bajke koje su ponikle na korijenu tradicije, ali da su kroz remodelovanje donijele novu sliku svijeta.

Literatura

Primarna literatura:

Obradović, Aleksandar. Baš Pamuk i druge bajke. Bijelo Polje: Ratkovićeve večeri poezije, 2016

Sekundarna literatura:

Bečanović, Tatjana. Naratološki i poetički ogledi. Podgorica: CID, 2009
Čajkanović, Veselin. Čudotvorni prsten. Niš: Prosveta, 2001
Franc, Maria Luiza. Senka i zlo u bajkama. Beograd: Fedon, 2012
Franc, Maria Luiza. Ženski princip u bajkama. Beograd: Fedon, 2017
Hameršak, Marijana / Zima, Dubravka. Uvod u dječiju književnost. Zagreb: Leykam international d.o.o. 2015
Karadžić, Vuk. Srpske narodne pripovetke. Beograd: Otvorena knjiga, 2016
Karadžić, Vuk. Srpske narodne pripovijetke. Beograd: Laguna, 2017
Petrović, Sreten. Srpska mitologija. Beograd: Dereta, 2014
Prop, Vladimir. Morfologija bajke. Beograd: Čigoja štampa, 2012
Vuković, Novo. Uvod u književnost za djecu i omladinu. Podgorica: ITP UNIREKS, 1996

[1] Upravo ta bajka donosi potpuni zaokret od filosofije narodne bajke.

[2] Taj obrazac u narodnim bajkama jeste poznat, da kralj izrekne zabranu kraljevstvu i slugama zbog djeteta, ali obično se ogleda u vidu svojevrsne zabrane da ne vesele, da ne obavljaju poslove dok se ne pronađe obično nestalo kraljevsko dijete.

[3] „Priča o Tajnom vilajetu je epizoda iz poznatog Psevdo-Kalistenovog romana o Aleksandru Velikom (…). Taj roman prevodđen je u nas, možda još u XIV veku (…), i ostavio je dosta tragova u umotvorinama našeg naroda (…)“ (Čajkanović 2001:319).

[4] „U slučaju ispričane minijature, kao što je priča o Palčiću, izgleda kao da se lako može naći princip prvobitne slike: sićušnost će naprosti olakati sve podvige. Ali kad se bliže osmotri, fenomemološka situacija te ispričane minijature je nestabilna“ (Bašlar 1969: 210).

Drako – Aleksa Gajić, Valeri Manžen

Posted on 27. februar, 201926. mart, 2025 by Lazar Vuković

Ove godine sam na jednom strip festivalu u Nišu, mom rodnom gradu, zapazio strip „Drako.“ (Drakko) Pažnju mi je privuklo što je crtež radio naš čovek, Aleksa Gajić, poznat kao autor prvog domaćeg animiranog filma „Tehnotajz Edit i ja.“ Posle kratkotrajnog razmišljanja sam pazario strip i kući ga pročitao za nekih sat vremena. Kakvi su utisci? Koje su mane? Da li je strip vredan samo za to što je na njemu radio naš čovek? O tome više u sledećim pasusima.

Strip „Drako“ nam donosi priču o Saurijanskom carstvu koje je u neprekidnim ratovima sa novootkrivenim svetovima. Uspevaju da ih pokore zahvaljujući svom tajnom oružju, zmajevima sa mlaznim pogonom. Ukratko, svaka planeta na koju bace oko postane pepeo i dim. Udarna pesnica Saurijanske vojske je Trinaesta horda kojoj pripada i gorepomenuti junak ove epsko naučno fantastične priče. Međutim Trinaesta horda biva desetkovana od strane imperatorove naslednice pod optužbom za izdaju. Drako jedini uspeva da preživi i počinje sa pripremom osvete i otkrivanju pravog razloga uklanjanja specijalnih snaga.

Po čemu je ovaj strip poseban? Kao prvo, zahvaljujući dobrom spoju epske i naučne fantastike i jednom originalno izmaštanom svetu. Valeri Manžen (Valerie Mangin) je, kao diplomirani istoričar, fascinirana Rimskom istorijom što se vidi i iz prethodnog ostvarenja „Bič Božiji“ (Le Fleau des dieux) koji je takođe radila u saradnji sa Gajićem tako da su ovo dvoje postali dobro uvežbani tandem koji garantuje uspeh.

Sam scenario je kvalitetno osmišljen. Manženova nije omanula, ali desio se uticaj više sile o kome ću reći par reči malo kasnije.

Što se tiče crteža Gajić je ovde pokazao sve najbolje od sebe. Kako je sam priznao, ovo mu je bio najkompleksniji i najzahtevniji strip na kom je ikada radio. Imao sam tu čast da ga upoznam na tom festivalu gde mi je dao potrebne savete vezane za strip scenariste. Iskoristio sam tu priliku da mi potpiše moj primerak i nacrta figuru zmaja.

Strip se sastoji iz dva dela „Trinaesta horda“ (Treize hordes) i „Maglina Zmije“ (Nebuleuse Nebuleuse) koji čine celokupnu priču. U originalu je trebalo da budu tri dela, ali je slaba prodaja prvog broja propraćena velikom krizom u koju je zapalo strip tržište dovela do toga da dobijemo ono što imamo pred sobom, potpuno zbrzanu priču. Prvi deo je već ok, dok je u drugom na brzinu dodata radnja koja je u originalu trebala da se odigra u završnom poglavlju. Ovo mi je sve Gajić ispričao kada sam ga letos video na jednom drugom festivalu u mom rodnom gradu.

Zadovoljstvo da ovaj strip bude na našem tržištu dugujemo izdavačkoj kući System Comics koja je i ovaj put izašla u susret domaćim autorima, svetskim, a našima. Pored Gajića tu je i Gera sa „Prokletima“, Marko Stojanović sa „Vekovnicima“, jednim od najdužih strip serijala u našoj zemlji, „Linije fronta“ na kojima radi različit tim domaćih autora i koji je dobio značajno priznanje u Francuskoj i od skoro Nina Bunjevac sa svojim stripom „Bezimena.“

Da rezimiram celu priču tandem koji nam je podario ovu priču je obavio perfektan posao. Manžen je dokazala da je talentovana scenaristkinja, dok je Gajić opravdao svoje pšrisustvo na međunarodnoj strip sceni. Ostaje nam žal što je prodaja prvog broja išla loše pa nismo dobili priču u originalu kako je zamišljeno. Ali opet, bolje išta nego ništa.

I ono što mi se naročito svidelo kod ovog stripa je sam završetak. Namerno neću ništa odati jer ćete se i sami iznenaditi. Poslednja tabla će vas ostaviti bez reči.

Savetujem vam da ipak kupite ovaj strip. Dobićete jednu solidnu priču kakva takva je i nećete ostati razčarani, a sa druge strane ćete dati podršku domaćem strip izdavaču da nastavi da nas obraduje novim izdanjima u skorijoj budućnosti.

Veliki svet – Sybil Míro

Posted on 26. februar, 201926. mart, 2025 by Redakcija

Čestitamo, pronašli smo nam novu planetu! Odmah naseljiva, troškovi puta i života su mali, stiže se za dvadeset godina. Budite kolonizatori na današnji dan za dvadeset godina! Ura!

Četrdeset hiljada ljudi je krenulo na put za Novi svet. Porodice, parovi, samci, siročići, različitih profila, porekla, sposobnosti, boja kože, kultura. Svi su oni postali deo te velike misije za čovečanstvo. Bez predrasuda, bez diskriminacije. I stigli su. I naselili su se.

Veliki svet, kako ga zovu, pošto je planeta stvarno velika, je prijatan za život i ljudi su se naselili i izgradili svoje živote. Nema potrebe za nekim posebnim prilagođavanjem, a i razvija se tamošnja jedinstvena građanska kultura. Starci govore da im Zemlja ne nedostaje. Ovde je mnogo bolje.

Populacija se kontrolisano, ali postepeno povećavala i tri generacije kasnije nije bilo više rođenih Zemljana. Ljudi žive prilagođeni Velikom svetu i čuvaju ga. Oni su ipak tu gosti. Ono što ljudi ne primećuju je to da se planeta takođe prilagođava, i to na vrlo čudan način. Veliki svet je manji i veći, nekad u isto vreme.

Nekome ponekad deluje kao da se planeta smanjuje na veličinu makete. Tada bi cela mogla da se optrči za jedan dan, kad bi samo moglo da se prođe kroz svu ovu gužvu i da se digne glava od niskog neba. Ali čovek ne može ni da se okrene, a da ne naleti na nekog drugog. Veliki svet je tesan.

Drugi ljudi, sa druge strane, hodaju kilometrima da ne sretnu čoveka. Levo i desno su samo brda i planine, ravnice i mora, toliko veliki da krive prostor i zatvaraju se u širini. Veliki svet i ta ravnica su puni ljudi koji hodaju napred i ne vide se u iskrivljenom prostoru. A nije bio toliko velik. I kako čovek da se snađe u toj ogromnosti?

Neki su ovo primetili i to pametno koriste. Nema mnogo muke, samo se usredsredi. Na primer, pogledaš gde su drugi, kako se kreću i kuda idu i kreneš putem koji je najbolje dužine. Ružno mesto može da se smanji, lepo da se poveća. Nije čak ni potrebno kretati se. Dovoljno je staviti stolicu ispred vrata, udobno se smestiti i posmatrati zalazak sunca. Koliko tu zemlja i nebo mogu da se povećaju! Zalazak sunca traje satima, nebo promeni stotinu boja, a večernje ptice pevaju u nedogled. Onda se svet vrati u normalu i ode se na spavanje.

Ne priča se o ovome mnogo. Ljudi misle da im se čini. Oni koji su provalili foru čuvaju tajnu, biće im korisno. Nema više Zemljana da ih pitaju da li je i na Zemlji bilo tako, da li je menjala veličinu ili im se samo činilo, i da li su na kraju zbog toga otišli.

Autor: Sybil Míro

Više ili manje od Vešca, arhetip fantastike (deo prvi)

Posted on 25. februar, 201926. mart, 2025 by Petra Rapaić

Trebalo bi da pričamo o Vešcu kao arhetipu, kao heroju zasnovanom na drugim herojima koji su obeležili narodni folklor, pa čak i neka klasična dela fantastike. Veštac i jeste i nije arhetip, u tom smislu da Sapkovski nije mogao izbeći da mu da malo originalnosti, koliko i da se okoristi popularnim mitovima i legendama.

Trebamo uzeti u obzir kada je prva knjiga u serijalu napisana. Tako će nam biti lakše da se osvrnemo na dela drugih pisaca koji su mu prethodili i da vidimo možemo li izvući neke zajedničke elemente.

Uticaj Murkoka i Tolkina

Pre svega, osvrnimo se na sam veščev izgled. Na koga vas podseća duga bela kosa? Ima li među vama ljubitelja Murkokovih dela? Elrik je bio antiheroj, albino od Melnibonea koji je radio stvari po sopstvenoj volji, tek ponekad je usaglasivši sa dobrobiti za ostatak sveta. Iz toga bi se odmah dalo zaključiti da ni Geralt veštac neće biti pitomo jagnje opsednuto mislima o herojstvu. Ako je Sapkovskom ideja bila da da omaž pojedinim delovima i likovima, uradio je to dostojno i dovoljno realno. Mislim, slažemo se svi da je ispasti heroj i spasiti sve jako divna stvar, ali od herojstva se ne živi. Do sada se niko živ nije rodio a da je svetu ugodio, pa tako ni Geralt. S tim da se on više ni ne trudi da udovolji. Dođe, obavi posao, uzme pare i ode. Ponekad ni toliko. Šta ćemo, život se ispreči dok ljudi prave planove i kalkulacije. Mada, kako se serijal primiče kraju, tako se i Geralt polako menja od poslovnog vešca ka mnogo humanijoj osobi. U jednom trenutku odriče se svoje profesije zarad viših ciljeva. Iako je tvrdio da ga se herojstvo i petljanje u tuđe poslove ne tiče, podlegao je upravo onome od čega je bežao.

Naravno, nijedno delo fantastike ne može da prođe bez omaža slavnom ocu fantastike – Tolkinu. Iako je detalje razvukao kroz svih osam knjiga, Sapkovski nije propustio da podlegne uticaju Hobita i Gospodara prstenova. Verujem da ljubiteljima Tolkina nisu promakli ovi detalji. Kao prvo, imamo vrata koja se otvaraju uz pomoć lozinke ‘prijatelj’. U pitanju su magična vrata s fabrički podešenom lozinkom, ali sama upotreba reči ‘prijatelj’ dovoljno govori svakome ko je gledao i čitao kako se Gandalf muči da pronađe rešenje zagonetke. Štaviše, i u Vešcu ta vrata vode u utrobu jedne planine. Kada govorimo o životima i vremenu koje nam je dato, Sapkovski se i tu poslužio Tolkinovim citatom. Takođe, u svom svetu stvorio je šumu Mirkvid / Mirkvud gde hodajuće drveće zarobljava uljeze. Druidi upravljaju njima tako da nije baš nalik Entima, ali nije daleko odmaklo. Pretpostavljam i da je svaka sličnost između Galadrijele i gospodarice druida sasvim slučajna – uostalom, u svrhu ravnopravnosti, zašto ne bi moglo da postoji šumsko carstvo sa jakom ženskom figurom na čelu? Sapkovski je stvorio čak dva, Mirkvid i Brokilon, mada ovaj potonji više liči na utočište Amazonki, pogotovo zbog običaja koji dovode do začinjanja samo ženske dece.

Ne možemo izbeći da primetimo prisustvo patuljaka, vilenjaka, hobita i gnomova, ali njihova pojava je do sada obrađena i prerađena toliko puta i od strane toliko pisaca da bi bilo beskorisno razmišljati odakle ih je Sapkovski tačno pozajmio. Možemo sa sigurnošću tvrditi da su ove egzotične rase deo folklora svakog naroda, i kako su ih Tolkin, Fajst i čak Pračet pozajmili odatle, tako imaju podjednako pravo da nastanjuju Veščev svet, neotuđivo i autentično. Autentično zato što je Sapkovski svakoj rasi dao sopstveni pečat, razbivši pri tom neke ukorenjene ‘predrasude’. Vilenjaci nisu samo uzvišeni narod pun mudrosti i blagosti, već su kao i ljudi puni gorčine, surovosti i skloni glupostima. Patuljci nisu dobri samo za metale i rudarenje – pešače brzo, jašu dobro, pevaju još bolje, i žestoko se bore. Ukratko, sposobni su za sve. Gnomovi su dobri trgovci, pogotovo sa dragim kamenjem. Jedino su hobiti zadržali deo Tolkinovog nasleđa – ‘nesumljivo su brzi i precizno bacaju projektile svakojake vrste’.

Čudovišta

Kako je veštac Geralt lovac na čudovišta, ne čudi što su ta čudovišta pozajmljena iz narodnih predanja, umnogome iz bajki. Mnogo je lakše i piscu i čitaocu da uživa u delu ako su mu čudovišta već poznata, nego da sad izmišlja nešto novo i nesvakidašnje. Ali nisu to samo nazivi natrpani kako koji. U Vešcu imamo udžbenike, enciklopedije, predavanja, lekcije i latinske nazive, čak i sinonime za svako čudovište koje veštac sreće. Shvatate, vešci jesu profesionalne ubice čudovišta, ali nije dovoljno to samo tako reći. Treba i pokazati, a Sapkovski je to uradio, možda više kroz latinske nazive i svojstva hitinskih oklopa nego kroz način Geraltove borbe s njima.

U mnogim slučajevima, čudovišta nisu proizvod nezadovoljne prirode niti zaostali ostaci doba pređašnjeg, već mutageni rezultat čarobnjačkih eksperimenata. Čarobnjaci su težili da pronađu nešto savršeno, unikatno, remek delo genetičkih eksperimenata – a to što su ta ista unikatna dela ubijala ljude, nikom ništa. Jer ljudi su najrasprostranjeniji planetarni resurs te stoga potpuno nezanimljivi i potrošni. Takav način mišljenja umnogome je razlog sukoba između čarobnjaka i Geralta, iako je i sam Geralt proizvod čarobnjačkog genetskog inžinjeringa.

Da, u slučaju da niste još ništa pročitali od Sapkovskog, on zaista koristi tako uzvišene i tehničke izraze, upetljava nauku i magiju da se ne zna gde počinje jedna a završava druga. Nekad ni sami likovi nisu sigurni šta je magija, šta nauka, a šta obmana. Biva i u životu da ponekad ni sami ne znamo šta se dešava. Tako u Vešcu dobijamo izvesnu dozu realizma i pomalo filozofije.

Ono što je u zadnje vreme moderno, tj. politički korektno – stati u metaforičke cipele nekog zločestog lika iz bajke i objasniti zašto to nije potpuno zlo već u stvari dobro, samo malo različito i neshvaćeno – Sapkovski je doveo da savršenstva pre vremena. Tako imamo vukodlaka /likantropa, pristojnije rečeno/ koji sa svojih 42 godine nikad nije imao želju da zadavi nekoga. Vampir se odvikao od krvi i predstavlja oličenje čovečanstva. U mnogo primera čudovišta urliču i plaše ljude jer su i sami uplašeni.

Takođe, sve stvari i pojave koje bi moderan čovek ocenio kao dobre /moderan sa našeg ili veščevog stanovišta, svejedno/ i napredne, Sapkovski je iskoristio da bi se narugao. Vladavina prava kojoj su države 13. veka težile je ništa drugo nego sprdnja. Obećava vam da ste bezbedni, da ste u rukama zakona i da će sve biti ispitano i dokazi pronađeni, a u isto vreme čista logika, razum i moralnost nestaju iz jednačine.

Naivnost se oštro ismeva i kažnjava. A tek viteštvo! Odbranjivanje časti devica, lutanje, zaveti zbog ovoga ili onoga u ime ove ili one dame, spasavanje neprijatelja jer ‘tako čast nalaže’, plus nenaplaćivanje usluga. Od viteškog poziva stvoren je sinonim za glupost. Sve stvari kojima smo se kao deca divili i maštali, u Vešcu su ocenjene kao nepodobne da prežive, jer im koncept nije održiv u stvarnom svetu.

nastaviće se…

Mortal Kombat

Posted on 24. februar, 201926. mart, 2025 by Pavle Matić

U momentima kada ga drma nostalgija ’90-ih, pisac ovog teksta uvek na YouTube-u upali neku od mnogih veoma
lepo koreografisanih borbi kojima igrani film „Mortal Kombat“ obiluje. Nema mnogo ljudi koji nisu upoznati sa ovim fenomenom i multimedijalnom franšizom proisteklom iz serije nasilnih borilačkih video igara koja još uvek traje.
Ovaj film baziran je ponajviše na prvoj i drugoj igri iz serijala.

Priča i likovi su, naravno, preuzeti iz igre i obrađeni za potrebe širokog auditorijuma kako bi film postao blokbaster,
što je značilo smanjenje opšteg nivoa nasilja u odnosu na video igru. U osnovi, u pitanju je još jedna holivudska priča o borbi dobra i zla, koja pretpostavlja da postoje različiti svetovi, tj. dimenzije koje spaja borilački turnir po imenu Mortal Kombat.

Turnir je mesto gde se odlučuje o sudbini Zemljine dimenzije, u borbi sa tkzv. Spoljnim svetom koje predvodi agresivni tiranin i vojskovođa Šao Kan, lik koji se prvi put pojavljuje kao najavljivač u video igri Mortal Kombat II. Tri borca iz Zemljine oblasti izabrani su da, bez svog znanja, učestvuju na turniru, a jedan od njih će odlučiti o ishodu turnira. U osnovi, imamo arhetip heroja, tzv. izabranog, koji se nalazi u kolektivnom nesvesnom čovečanstva, i provlači kroz mnoge priče fantasy žanra. Ono što mene i dalje privlači ovom filmu, osim nostalgije je, to što je u pitanju kombinacija martial arts i fantasy žanra, pošto sam veliki ljubitelj i jednog i drugog. Glavni uzor ovom filmu, od koga praktično preuzima svoj kostur je najpoznatiji borilački film Brusa Lija „Enter the Dragon“ iz 1972. U oba slučaja imamo turnir i 3 borca koji se pronalaze na njemu i ulaze u sukob sa glavnim negativcem, svako iz svojih pobuda. Samo u miks dodajte fantasy elemente iz video igre poput boga struje i groma, nindži sa različitim magijskim sposobnostima, shapeshifting čarobnjaka, koji su tehnički besmrtni, osim ako ih ne ubijete u turniru. Inspiraciju za ove likove kreatori video igre su dobili iz kultnog filma Džona Karpentera „Gužva u kineskoj četvrti“, koji je po žanru akciona fantasy komedija. Cela franšiza je nastala iz dobrog zezanja grupice programera, ali se snimanju filma pristupilo ozbiljno, mada je rezultat cheesy zabava.

Atmosfera je prilično onostrana, u skladu sa tematikom postojanja drugih dimenzija i Spoljnog sveta iz koga dolaze negativci.
Scenografija, kostimi, i praktični vizuelni efekti zaslužuju sve pohvale timovima koji su ih kreirali. Film nije imao preveliki budžet za tipičan holivudski blokbaster 90-ih godina, i on je iznosio 20 miliona dolara. Pogledavši pojedine detalje filma, vidi se da su se kreatori fokusirali više na kvalitet nego na kvantitet, ograničivši broj likova iz video igre, i u pogledu kostima i u pogledu karakterizacije likova.

Sama karakterizacija likova nije nešto o čemu bi se mogle pevati pesme, s obzirom da je u pitanju zabavan film rađen po video igri.
Ali je film, sve u svemu, dobar primer toga, kako nekom projektu prići i uraditi ga sa strašću. Rezultat je film sa odličnom borbenom koreografijom, koji svojom akcijom dosta liči na video igru svakom ko ju je ikad igrao, uglavnom sa izuzetkom fatality poteza.

U pitanju je prvi komercijalno, mada ne i kritički uspešan film rađen po video igri. Po pitanju kompjuterskih specijalnih efekata koje takođe treba spomenuti film nije dobro ostario, čak se kompjuterski efekti nisu mogli držati ni 1995. godine kada je film izašao.Film prati fenomenalan soundtrack koji se sastoji od svih žanrova koji idu dobro uz ovakvu vrstu filma, tehno i metal dominiraju.
Ono što je, međutim, glavni adut ovog filma, je to što je veoma zabavan. Sjajan za pubertetlije i mlade ljude, kao i one sada malo starije nostalgične.
Zapravo, mislim da bi ga i pojedine bake i deke koje vole borbu mogle gledati i uživati. Jedan od onih filmova koji gledate sa vašim prijateljima uveče uz pivo i kokice, ili šta već preferirate. Biće zabavno kao i kad pozovete drugare na partiju Mortal Kombata(igru).

Kako, zašto, zbog čega

Posted on 23. februar, 201926. mart, 2025 by Sofija Grebenarović

Intervju sa Nebojšom Petkovićem

Ma koliko voleli da se krijemo iza izgovora i lažnih eksterijera neuknjižene novogradnje, da se ne lažemo – zima u Srbistanu je sranje. Ova nepogoda ne pada teško zbog klimatskih odlika, nego više zbog sledeće procentaže – sastoji od 60% praznika, 20% psovanja snega, 15% obaveza u obliku svakodnevnih obaveza u vidu posla i školovanja (sa izuzetkom penzionera, onih na Birou i onih sa ,,ma da, samo mi ti pozajmi 100e do prvog pa da uzmem kredit i otvorim trafiku, ima da živimo kao bogovi” šemom). Onaj minimalac od 5% ide na neku verziju radosti, u slučaju da nisi bio baksuz da se polomiš pri išta bržem hodu od pingvinskog dok si jurio za pretrpanim busem, onim u kome se ti i još 40oro nemrtvih igra ,,tetrisa”. Iako svakodnevnica na ovom podneblju zaista sadrži elemente fantazmagorije, više volim da tu fantastiku opazim na nekom događaju ili u mediju, te sam popričala sa Nebojšom Petkovićem, autorom trilogije ,,Poslednji grad”.

AVKF: Kako i zašto ste postali posac?

NP: Biću slobodan da malo preformulišem odgovor u odnosu na pitanje. Dakle, trudim se da postanem pisac zbog… toga što sam najpre čitatalac. Volim knjige, kao i svako na ovom svetu, ko se poput mene, latio druge strane korica. I kao i svako od njih, pokušavam da pišem ono što bih voleo da čitam. Između ostalog, pisanje je jedna od malobrojnih kreativnih aktivnosti čiji je finalni proizvod, iako može biti velik poput univerzuma, delo isključivo jednog čoveka – pisca (ako za trenutak zanemarimo neprocenjivu pomoć urednika). Kao arhitekta imam neposredno iskustvo stvaranja u jednoj i drugoj ulozi i osećaj satisfakcije, ali i odgovornosti je neuporediv.
Sad, pošto ostajem pri tome, da sam i dalje na putu da postanem pisac, sa neizvesnim krajem, “kako” tek treba da dobije pravi odgovor.

AVKF: Koja je Vaša motivacija da nastavite sa pisanjem?

NP: Mislim da strast pisanja, ta opsesivna avantura stvaranja svetova, kada se jednom proba, ne može tako lako da se napusti, pogotovu ako dobije i određenu formu, te potvrdu. Pod formom podrazumevam odštampanu knjigu kao prvu instancu posle koje više ništa nije isto (iako je to tek početak i to prilično neizvestan), a kao potvrdu računam na emociju čitaoca. Svakako, za drugu je poželjno da bude pozitivna, ali i ona kritička, izražena na način da vas ne pokoleba apsolutno (“druže, nije ovo za tebe, nađi neki drugi način da se izraziš”), jeste dobrodošla. Što se mene tiče imao sam i jedne i druge. Osećaj koji izaziva radost čitalaca, a još više razumevanje pročitanog na način kako ste to zamislili, neprocenjiv je i još uvek me iznenadi. S druge strane, imao sam sreće da su kritike koje su mi upućene skoro uvek bile veoma konkretne, dobronamerne i suštinski tačne, pa su mi (kada se otresem sujetne ozlojađenosti) mnogo pomogale da greške ubuduće izbegnem.

AVKF: Šta mislite o sebi kao autoru?

NP: Donekle sam na ovo pitanje odgovorio u predhodnim. Smatram da sam još uvek na putu pronalaženja sebe – tj. stila koji bi bio lišen zanatskih nedostataka, očišćen od viškova, sveden na meru jendnostavnosti, a u isto vreme reprezentovao bogatstvo jezika (u meri koliko mi je to moguće). U isto vreme, mislim da sam napredovao od svojih početaka.

AVKF: U retrospektivi, šta mislite o prvom delu koje ste objavili?

NP: Prva knjiga zove se “Potraga” i deo je trilogije zvane “Poslednji Grad”. Tako da bih o “prvom delu” mogao da govorim kao toj knjizi, ali i trilogiji kao celini koju čine sve tri. Otvoreno mogu da kažem da se između njih oseća razlika u kvalitetu i to gradacijski od prve do treće, što je i prirodno. Sa ove distance i sa sadašnjim iskustvom, mnogo toga, danas, ne bih uradio kao što jesam. Možda moja prva knjiga ne bi ni bila trilogija, što je danas opšte mesto kritike od strane iskusnih autora. Svakako, bilo bi to po obimu manje štivo, sistematičnije diferencirano kako strukture teksta, tako i u odnosu na karaktere. Ipak, „Poslednji grad“, za mene ima veliki značaj, ne samo zato što je prvenac. Kao i kod svake prve knjige, u nju je ugrađen predhodno dugo promišljan narativ i mnoštvo referenci koje mi u životu znače. Mislim da je to jedna dobra priča, koja je svakako mogla veštije da bude napisana.

AVKF: Da li bi sa nama podelili utiske o svom najnovijem autorskom dostignuću?

NP: Nova knjiga izašla je prošle 2018. godine na sajmu knjiga i nosi jedan opisni naziv – Čudnovati događaji u novogodišnjoj noći. Zapravo, radi se o svojevrsnom triptihu, tj. tri priče, troje protagonista, koje se odvijaju u nekoliko sati novogdišnje noći. Naoko odvojene ličnostima, priče su itekako povezane i grade jedinstven narativ, koji svoje razrešenje dobija u poslednjoj. U pitanju je nešto sasvim drugačije od Poslednjeg grada, kako po žanru, tako i stilu. Mogao bih da definišem roman kao urbani triler, iako on poseduje i odlike noara, fantastike, erotike i sve vreme klizi između palpa i nečega što bi mogla da bude ozbiljnija tema. Za mene je bio pravi izazov i uživanje da ga pišem, kao i dobrodošao otklon od fikcije prethodnog romana. Priča se dešava u sadašnjosti, na beogradskim ulicama, sa akterima koji su svima vrlo blski. Zanimljivo je što je prva priča rađena u prvom licu, druga za glavnog protagonistu ima ženu, dok je treća pripovedana iz ugla jednog nadnaravnog bića. Cilj je, između ostalog, bio da se kod čitaoca izazove osećaj rada tri različite ruke (tri autora).

AVKF: Šta sledi sada, kakve zavere dolaze u razradu?

NP: Planova je uvek više nego mogućnosti, što je dobro gledano sa aspekta inspiracije, ali loše iz ugla realizacije. Započeo sam na rukopisu kojim se, ovog puta, vraćam u prošlost i tretiram tzv. istorijsku fikciju na nivou kulisa jedne fantastične i u isto vreme krimi priče. Međutim, javila se i želja za pričom koja nema nikakve veze sa fantastikom. Nemam običaj, a ni kapacitet, da istovremeno radim na dva različita rukopisa, pa će u narednim danima (najviše mesecima) jedna od ove dve zamisli odneti prevagu. Priča bez elemenata fantastike odigrava se kao i moj poslednji roman u sadašnjem trenutku, što mi je trenutno daleko lakše, pa čak i zanimljivije da radim, ali videćemo. Postoji jedan započet rukopis koji donekle tangira priču „Poslednjeg grada“ kao mogući uvod u ono što je dovelo do konteksta iz trilogije, ali kako stvari stoje i to će morati da sačeka. Pišemo kradući od najdragocenijeg – slobodnog vremena posvećenog bližnjima. Taj je prostor, stoga, najteže osvojiti i uvek se osećate kao da ga zloupotrebljavate. No, strast je strast, a neke i nije toliko loše gajiti.

Svakako nije loše, Nebojša, pogotovo ako Vam je peškir pri ruci. Nadam se samo da niste skloni panici, zar ne?

“Festival fantastike” 2019. u “Domu omladine”

Posted on 22. februar, 201926. mart, 2025 by Sofija Grebenarović

Multiintervju o erudiciji Srednje Zemlje

Iako sam često među prvima kad se povede pitanje o rušenju nekog sistema tradicija, smatram da su neke tradicije neophodne. Ma koliko tupili i pretumbavali, činjenica je da nas neke tradicije obodravaju da se uhvatimo u koštac s avetima koje nisu nužno neljudske. Jedna od tih tradicija je već deveti po redu “Festival fantastike” koji se održao 26.i 27.01.2019. u “Domu omladine” u režiji Marka Miranovića Despota. Sledi multiintervju sa kosplejerima učesnicima (sa više sjajnih ličnosti, zavisno od psihičkog poremećaja).

AVKF: Kako ste se našli u ko-organizaciji “Festivala fantastike”?

Damjan Silbaški, “Damjan Silbaški”: U ko-organizaciji festivala sam se našao pre skoro 3 godine. Nakon prethodne reorganizacije festival, bio je potreban čovek koji će se baviti kosplej takmičenjem i kosplej tribinom, ali pre svega takmičenjem. S obzirom na to da mi je glavni organizator i dobar drug Marko Miranović ponudio mesto u organizaciji, odgovor nije mogao da bude drugačiji od potvrdnog.

AVKF: Šta Vas motiviše da nastavite s izradom kostima?

Borivoje Naumovski, “Ori Cosplay International”: Iskreno? U ovom trenutku fanovi. Svakom umetniku se dogodi da ponekad ne nalazi snagu u sebi, ali onda pogleda ljude koji ga podržavaju i obasipaju iskrenom ljubavlju prema načinu na koji ih inspiriše i onda korak po korak, ponovo se setim zašto ja uživam u kreiranju kostima i nalaženju načina da se od nemogućeg stvori i moguće i realno.

AVKF: Šta mislite o Festivalu?

Milan Borivoje Kostić, “Mađija” : Verujem da je to društveno tematski događaj koji bi trebalo češće da se održava.

AVKF: Zašto se bavite kosplejem?

Igor Jokić, “Toriyen Cosplay”: Od malena sam uživao u maskembalima i maštao o tome da budem glumac. Kosplej mi omogućava i jedno i drugo. Imam šansu da uskočim u cipele omiljenih likova na jedan dan i predstavim ih u najboljem svetlu na pozornici. Takođe, kosplej uključuje sijaset veština kao što su šivenje, krafting, slikanje, šišanje perika i igranje s elektronikom i učenje svega toga je prezabavno, iako, meni lično najveću radost pričinjava smišljanje i vežbanje borbenih nastupa i scenskih efekata. Osim kreativnog dela priče, divna stvar kod kospleja je socijalni deo, upoznavanje ljudi istih interesovanja, sklapanje novih prijateljstva a neretko, i romanse. Na kraju, živim za priliku da stupim na scenu sa mojim kosplej partnerima, transformisan u nekog od svojih idola i pružim publici dobru zabavu i prikažem im neku drugu realnost na tri minuta. Bez pozornišnog dela priče ne bih mogao da zamislim kosplej.

AVKF: Kako ste se zadesili kao “Fantom iz Opere” na festivalu?

Igor Novogradec: Ideja je došla kao rešenje za “Tercin” novogodišnji maskembal. Dobivši pohvale za izradu kostima, odlučio sam da se takmičim i podignem sebi konkurenciju.

AVKF: Kako birate lika za izradu kospleja?

Dimitrije Šobot, “DS Cosplay”: Well, najbitnija stvar jeste da izaberem uvek lika kojeg volim i sa kojim se saosećam najviše. Srećom, to obično budu i likovi na koje i donekle ličim (pr. Loki iz Marvelovog serijala filmova o Toru Odinsonu) pa ispadne šta ispadne. Takođe, bitna je stvar koliko možeš tog lika da dobro predstaviš na sceni.

AVKF: Zašto ste odabrali baš Lestata za izradu kostima?

Celeluin Ingalaure, “DS Cosplay”: Lestat je lik sa kojim se povezujem još od ranih tinejdž dana. Veliki mi je uzor i inspiracija, neko ko mi je dosta pomogao kroz odrastanje u pronalaženju i izgradnji moje ličnosti. Pored toga, estetski smo dosta slični i francuska aristokratska moda mi je uvek bila jedna od omiljenih kada je u pitanju pravljenje kostima.

Dok mi neizbežni “Mirror Mirror” sastava “Blind Guardian” svira negde u otvorenoj muzičkoj fioci malog mozga, srećna sam da mogu da kažem da smo moj “Vrisak” (remek-delo Petra Tarlanovića) i ja (remek-delo bogova), doduše, ovaj put u funkciji novinara, takođe uživali ali i privlačili pažnju na festivalu. Kako i ne bismo, uz sjajne kolege iz „Angeleona“ i ostalih, podjednako fascinanatnih ljudi sa peškirima?

Afrička orhideja – Jadranka Milenković

Posted on 21. februar, 201926. mart, 2025 by Jadranka Milenković

po motivima pesme „Živa ili ne“ Ala Pardija

Dan prvi

Sinoć smo se posvađali. Nije to svakako prvi put. Voleo bih da mogu da kažem da to nije ni prvi ni zadnji put. Posvađali smo se i legli da spavamo. Okrenuli smo leđa jedno drugom. U istom krevetu. I dalje spavamo u istom krevetu, posle toliko godina. Možda je to navika, ili je bojazan da će se, prelaskom nekog od nas dvoje na kauč, pokidati i poslednja spona. Kad se kaže da je krevet veza između dvoje ljudi koji zajedno žive, sigurno se ne misli samo na zagrljaje, već i na osluškivanje disanja voljenog bića, na pokrivanje otkrivenih delova tela, na otimanje pokrivača povučenog na drugu stranu, na sigurnost koju uliva prisustvo drage osobe kad se oznojeni trgnemo iz noćne more…

Ne znam je li ona zaspala pre ili posle mene. Dvoje ljudi može tako beskrajno dugo ležati u mraku nakon svađe, ne spavati i disati posve tiho, da se stekne utisak kako je san došao i prekinuo teške misli. Je li to gore od svađe? Ne znam. Hiljadu puta sam poželeo da san padne kao oštrica giljotine na moju glavu, a jutro dođe sveže, zaboravno, sa kafom u krevetu i velikim i malim planovima za budućnost.

Jutro je došlo, maglovito, bez planova, samo sa obavezama koje nose nastupajući praznici, kao da bez tih praznika nije dovoljno užurbano, depresivno i licemerno. Obukli smo se da po dogovoru odemo u kupovinu, gotovo ne govoreći ništa. Sve je to već odavno rutina; ja znam u kom pravcu da vozim, znam koje će prodavnice obići, šta će kupiti, koliko ću je dugo čekati u kolima, koje ću izloge pogledati iako neću kupiti ništa. Dečačke navike da sanjarim o stvarima koje se mogu kupiti, a mogu i odložiti za neku drugu, bolju priliku, verovatno mi odavno ne pristaju, a izlog mi, kad slučajno vidim svoj magloviti odraz, potvrdi još jednom da za mnoge od tih snova nije ostalo baš previše vremena. Ni ona ne uživa u praktičnim stvarima koje čine život, ne voli da kupuje, a snova, izgleda, više i nema. Ja sam, po svoj prilici, za to glavni krivac.

Izašao sam iz auta da šetam ulicom i posmatram izloge dok je bila u velikom supermarketu. Pušio sam već treću cigaretu. Red na kasi je kao i svake godine bio beskrajno dug, i znao sam da kao obično otkopčava kaput, zatim ga skida, povlači rol kragnu koja je u zagušljivim prostorijama počinje da guši, zatim maše rukom i hladi se čekajući da dođe njen red. Ništa nije toliko užasno kao ponavljanje istih stvari beskrajno mnogo puta, i nisam želeo u tome da učestvujem. Radije sam gledao izlog cvećare. Neću kupiti cveće, ali mogu da gledam. Eto, baš danas želim da saznam nešto novo o cveću. O afričkim orhidejama, na primer. Da li uspevaju kod nas ili ih dovoze iz Afrike? Kako mirišu? Pletu li od njih afričke devojke vence za svoje uvojcima prekrivene glave? Znam da ne znam ništa o Africi, i da posmatranje afričkih orhideja neće baš nimalo promeniti tu činjenicu.

Komešanje ispred supermarketa privuklo mi je na trenutak pažnju, mada ne potpuno. Ne spadam u radoznalce. Ne mislim da moram sve da vidim. Nikad nisam zastao da posmatram tuču, posledice saobraćajne nesreće ili neki sličan užas. Ima onih koji to vole, ili ih bar na čudan način uzbuđuje. Neko tumači tu pojavu njihovom instinktivnom radošću što su živi, dok neko drugi mrtav leži na asfaltu. Likuju, ne znajući to; likuje život u njima, bez zle namere, tako da se to zapravo i ne može osuđivati. Ali ja nisam takav. Ja ću se vratiti orhidejama. One su bar lepe i mirisne čak i kad su potpuno mrtve. Mada, priznajem, ima tu dosta užasa, kad se stvari posmatraju na takav način.

Neko je povikao ispred supermarketa. Neko traži pomoć. Pominju se ambulantna kola. Moje žene još nema da izađe, a znam da će se uznemiriti ako vidi takav prizor. Ja ne volim da gledam, ali ona je u tom smislu još mnogo gora od mene. Ja se postavljam kao čovek koga se sve to ne tiče. A ona, ona se uvek postavlja kao da je baš ona upravo tog momenta poginula, kao da to nije neko drugi, taj koji leži. Nikad nije naučila da odvoji sebe od drugih i da likuje što je ona živa. Ili bar da se ponaša kao da to nije njena stvar.

Nemirno prilazim gomili, nadajući se da je ona još unutra, u supermarketu, i da će se gužva razići pre nego što ona plati račun. Strašne stvari se dešavaju i sve to uglavnom prođe pre nego što mi postanemo svedoci. Tako je najbolje. Ne bi se moglo živeti kad bi se stalno mislilo na nesreće drugih. Bacam pogled preko glava drugih ljudi i vidim kako neko pritrčava ženi koja nosi sličan kaput kao moja žena. Instinktivno i ja počinjem da ubrzavam korak, gazim neko staklo, i okrećem se (to su njene naočare), ali pre nego što sam stigao ona je već na pločniku, licem okrenuta prema njemu, i čujem još samo ciku okupljenih kupaca i daleki zvuk sirene ambulantnih kola…

Dan drugi

Sinoć smo se posvađali. Pa dobro, nije to prvi put. Posle toliko godina zajedničkog života, postajemo nervozni pred praznik. Nova godina ide. Hoćemo li kititi jelku? Onaj ko postavi to pitanje rizikuje da dobije mrzovoljan odgovor od druge strane. Niko se ne usuđuje da ga postavi. Ali postavivši ga u sebi, i zamislivši mrzovoljan odgovor sa druge strane, čovek već postaje besan, kao da se razgovor i odigrao. Hoćemo li kupiti poklone? Stvar je ista kao sa jelkom.

Nismo više mladi. Sedimo nas dvoje u stanu, u velikom gradu, ponavljajući iz dana u dan iste stvari. Ništa nije toliko užasno kao ponavljanje istih stvari u nedogled. Ako neko veruje da je u tome sigurnost i mir, da tome svi ljudi teže, taj sigurno nikada nije bio u situaciji kao što je ova. Onaj ko je to iskusio, ništa ne želi više od prekida lanca. Sve su karike iste. Ima ih beskrajno mnogo. Postoji li negde pukotina na lancu? Šta ako je nema?

Ja sasvim dobro znam čemu služe praznici. Neko ih je upravo zato izmislio, da bi se prekinuo niz potpuno istih dana. Umori se mali, bedni ljudski stvor koji neprestano radi, stalno ispunjava obaveze i očekivanja drugih. Praznici služe da poveruje da sve to ima nekog smisla. Da podvuče crtu i kaže – prethodni period je bio uspešan. Ili da podvuče crtu i kaže – loš period se sa ovom podvučenom crtom okončava, a naredni će, uz pomoć dobrih a nevidljivih sila kojima upravo iskazujemo svoje poštovanje, biti nemerljivo bolji i uspešniji. U toj veri je spas koji čini male živote podnošljivim. A svi su životi mali, samo što su neki manji od drugih.

Legli smo okrenuvši leđa jedno drugom, kao što radimo čak i kad nismo u svađi. Tako svako može sanjati svoje snove bez da ometa ono drugo. Kad smo ujutro ustali, pomenuo sam kafu ali je odbila. Meni se uvek čini da zajedno popijena kafa može da popravi neke stvari među ljudima, ali ona u takvim situacijama uvek odbije, i ja sam ubeđen da je to neka vrsta kazne za mene. Da to radi samo zato što ne želi da se stvari poprave. Ona, naravno, kaže da ne može, boleće je stomak, telo će joj se uznemiriti, biće joj loše. To je zato što veruje da boluje od raznih bolesti, iako joj zapravo nije ništa. Sve je to samo hipohondrija kojom opterećuje i sebe i mene.

Otišli smo u dosadnu kupovinu, ja smrknut i ćutljiv, ona plačna i zagledana kroz prozor. Možda će popodne nakon obavljene kupovine biti bar malo drugačije od noći i jutra. Nekad kad se obavi važan posao, nervoza spadne sama od sebe i olakšanje koje se pritom oseti gotovo da se može nazvati srećom.

Dok je kupovala u supermarketu, ja sam gledao izloge. Nisam siguran da sam baš mislio na ono što je u izlozima. U jednom trenutku sam ispod cveta pročitao – afrička orhideja – i to mi je ostalo zapisano u nekom delu pamćenja. A ono što je možda bio centralni tok mojih misli, izbrisalo se pod pritiskom nezvanih događaja koji su potom usledili. Ugledao sam gužvu pred ulazom supermarketa, i krenuo spontano u tom pravcu, želeći da se nađem ženi, da joj pomognem da izbegne bilo kakav neželjeni prizor ili koškanje među nervoznim kupcima do kojeg ponekad dolazi kad su velike gužve. Što sam više prilazio, osetio sam po nečemu, po zvucima ili mirisima koje ljudi emituju u slučaju straha i užasa, da moram da potrčim. Već sam trčao, ali ona je padala brže nego što sam se ja približavao.

-Držala se za grudni koš, i ubrzano disala- rekla je nepoznata žena, pre nego što sam pao preko njenog nepomičnog tela i počeo naglas da ridam nekim nepoznatim glasom.

Dan treći

Sinoć smo se posvađali. Pa šta, nije to prvi put. Ljudi se posvađaju, pa se i pomire. Nema razloga da se tome pridaje preveliki značaj. Već hiljadu puta je ista tema (iako znamo oboje da je bolje da o tome ne počinjemo) došla na red pred velike praznike. Opet je svako od nas imao svoj spisak otrovnih opaski na račun onog drugog. A sve zato što nismo mogli da imamo dece.

Nismo mi jedini par na svetu koji nije imao decu. Ima toliko drugih stvari koje udalje ljude u braku. Druge su parove udaljila upravo njihova deca. Žene se posle porođaja posvete deci, muževi se neko vreme bore za svoj izgubljeni status, a onda dižu ruke, nalaze ljubavnice, počinju da piju, gledaju sport na tv-u, stare, postaju impotentni ili ko zna šta. Ima jako mnogo načina da se ljudi udalje, mnogo više nego onih kojima se ljudi zbližavaju. To je još jedan od trikova tvorca ovog sveta, ili još jedna od zakonitosti entropije međuljudskih odnosa. Nikad nisam znao ni fiziku, ni psihologiju, a sumnjam da ću ih u ovim godinama naučiti bolje.

Mogli smo još neku godinu pokušavati da ostvarimo taj san veštačkom oplodnjom. Ko je prvi rešio da odustanemo? Ona kaže da sam ja, ja mislim da je ona. Mogli smo usvojiti dete. Ko to nije želeo, ko se nije usudio? Ja kažem da ona nije htela, ona misli da ja nisam. Iz dana u dan, jedno drugo (makar u sebi) nazivamo sebičnim stvorenjem, zbog čije razmaženosti i infantilnosti nije bilo prilike da se život posveti i nekom drugom biću, nekom kom je potrebna zaštita, nekom ko se iz dana u dan menja, i svojim promenama donosi neophodne promene u život koji ne trpi statičnost. Statičnost i neprekidno ponavljanje istog su nezamisliva kazna. Onaj uspavani dvor iz bajke o Trnovoj Ružici samo je bleda senka užasa koji padne na porodice u kojima nema promena, snova, očekivanja, planova, osvajanja novih veština, novih znanja i prostora. Eh, da smo se ja i ona jednog dana tako uspavali, kao na dvoru Trnove Ružice, kad smo bili još mladi i nismo znali za mržnju i jad…

Kafu nismo popili, krenuli smo u kupovinu, kao da imamo razloga da kupujemo, kao da ćemo kititi jelku ili nekome ispod nje stavljati poklone. Ipak, svi idu u kupovinu pred praznik, a mi se pravimo da smo isti kao svi drugi, i da i mi imamo pravo da praznike smatramo posebnim danima. Podvući ćemo crtu, reći – prošla godina i nije bila nešto naročito. Zatim? Onda ćemo sigurno reći – nastupajuća godina će doneti nešto sasvim novo i drugačije. Evo, tužno se smejem na takvu pomisao. Nećemo to reči, mrzećemo jedno drugo jer svima to možda možemo i reći, ali jedno drugo odavno ne možemo prevariti takvim obećanjem.

Zašto se onda nismo bar razveli? Ona je možda mogla imati decu sa nekim drugim, ili ja sa drugom. Ili smo, i ona i ja, mogli naći partnere koji su već imali decu iz prethodnih brakova, i čuvati ih kao svoju, u tome ne vidim ništa pogrešno ni naopako.

U prvo vreme, takva mi ideja uopšte nije ni padala na pamet. Voleo sam je i nisam mogao da zamislim život sa nekom drugom ženom. Mogao sam da je prevarim, čak i da je varam godinama sa istom partnerkom, ali mi nije padalo na pamet da rasturim brak i oženim tu drugu. Ne bih to mogao da objasnim. Valjda mi je bilo potrebno da ona bude ta sa kojom noću delim krevet, makar i bez zagrljaja. Sa drugom sam možda mogao da imam decu, ali ja sam želeo decu sa ovom. Ne samo decu. Ne bilo koju decu. Ne po svaku cenu, u bilo kakvoj zajednici, već sa ženom koju volim. Ženu koju volim mogao sam da varam, ali nisam mogao da imam decu s drugom. Nisam ja nikakav anđeo, priznajem, ja sam sebični skot, kao i mnogi drugi, ali nisam dovoljno praktičan tip za takve stvari, pa da jednostavno jednu ženu zamenim drugom zato što mi je potrebna ispravna materica, kao što bih neispravan šporet zamenio drugim, jer mu ne radi rerna…

Ona mene nije varala, to sigurno znam. Mogla je, ali nije. Šta je radila dok sam ja bio van kuće? Ne mogu sad o tome da razmišljam, previše mi je tužno već i to što ćutke odlazimo u tu kupovinu kriveći jedno drugo za stvari koje su bile izvan naše moći.

Moram nekako da skrenem misli sa toga što kao otrov razara naš brak. Rado bih joj kupio cveće, rekao nešto lepo, obećao nemoguće, rado bih se i potpuno promenio da me nije nekako stid, da ne mislim kako će me pogledati onim prodornim pogledom koji ulazi i u kosti. Neće ni morati da pita šta to glumim posle svega.

Stojim pred cvećarom sa nejasnim osećanjem da sam ovde već bio. Gledam u natpis – afrička orhideja. Nešto mi govori da sam već pokušao da odagnam misli pletući u mašti venac od takvih cvetova i stavljajući ga na glavu sa tršavim loknama, dok me bademaste oči mlade Afrikanke uplašeno, ali sa poverenjem posmatraju. Šta će uslediti nakon toga? Hoću li joj spustiti poljubac na pune usne, hoće li joj i dah mirisati na orhideje, hoću li osetiti nasladu kakvu godinama nisam osetio, prelazeću rukom preko glatke devojačke kože?

Dok osećam ono pravo muško uzbuđenje, koje me još nije ostavilo, koje može čoveka pronaći i na ulici, i pred izlogom cvećare, i posle teške bračne svađe, pažnju mi odvlači komešanje ispred supermarketa. Ponovo znam da se stvari nekako ponavljaju, ali ne mogu da ih preduhitrim, ne mogu znati ishod. U pitanju je nejasna slutnja o ponavljanju, o već viđenom. Ali ne dovoljno jaka, da donosi i rasplet. Krećem, još pomalo zanet snovima i komešanjem telesnih sokova, ali uznemiren drugom vrstom uzbuđenja, onom koja najavljuje opasnost i strah. Znam da ta opasnost koja visi u vazduhu i pre nego što će se događaj zaista odigrati ima neke veze sa mojim životom.

Prvo hodam brzo, zatim počinjem da trčim, zatim gazim neko staklo. Vidim svoju ženu kako pada držeći ruku na grudima, a ljudi koji stoje bliže njoj nego ja pokušavaju da pritrče i pridrže je. Ne stižu ni oni, ni ja. Ona je već na podu, i čujem ženski glas sasvim blizu koji kaže – sigurno je već mrtva. Kaže: „To je infarkt. Dešavaju se takve stvari kad dolaze praznici. Ljudi su uzbuđeni. Videla sam to sto puta.“ U daljini zavija sirena ambulantnih kola. Neko plače neprirodnim glasom.

Dan četvrti

Sinoć smo se posvađali. Čudna mi čuda, ljudi se stalno svađaju, pa ostanu živi. Ima mnogo dana pred njima u kojima se mogu izgladiti glupe bračne svađe. Ne vidim razloga da tome pridajem veći značaj nego što je potrebno.

Nešto mi ne dozvoljava da ustanem i započnem ovaj dan. Treba otići u kupovinu, a kupovine me uvek čine depresivnim i nervoznim. Osećam neko probadanje u grudima, mislim da suviše pušim u poslednje vreme. Rado bih se lišio te navike, no – čemu to? Da produžim život? Što bih ga uopšte produžavao. Dece nemam, žena me ne podnosi, dani su nalik jedan na drugi. To je skoro kao pakao. Kada bi me neko pitao kako po mom mišljenju izgleda pakao, rekao bih mu da je to neprekidni niz uvek istih dana, jednakih gotovo u svakom detalju, i da je ono najgore to što ne postoji pukotina na tom lancu.

Kad bi me opet neko pitao kako izgleda raj, rekao bih da je to verovatno jedna visoravan na kojoj mlada afrička devojka bere kafu, sa vencem od orhideja u svojoj kosi…

Odakle mi sve te gluposti, ne znam. Ja nikad nisam ni video kako izgledaju orhideje, pogotovo ne afričke. O Africi ne znam ništa, i nikad me nisu privlačile tamnopute devojke. A sad sam previše star da menjam ukus i navike. Možda sam bolestan od neke bolesti koja će odjednom izopačiti sve moje misli i želje. Ne daj bože da počnem da spopadam devojčice na ulicama, ili ih gledam iz nekog grma, pored škole…

Žena pored mene se uopšte ne čuje. Ona je tako tiha, da sam bezbroj puta noću pomislio da je umrla u snu. Prinosio sam svoje lice njenom sasvim blizu, ne bih li video da li uopšte diše. Nigde još nisam video tako tihu osobu. Ne znam da li da to ubrojim u njene vrline ili mane.

Godinama sam osećao krivicu što ne mogu da živim tako tiho kao ona. Bio mi je potreban glasni život. Ali glasnog života nije bilo u našoj kući, pa sam ga tražio na drugim mestima. Ona je znala šta radim, i nije rekla ništa.

Sinoć smo se posvađali, i rekla mi je stvari koje nikako nisam želeo da čujem. Ne znam zašto je baš sad poželela da mi ih saspe u lice, kao da nije dovoljno otrova među nama. Sistematski mi je nabrojala sve one mladiće sa kojima je mogla proživeti život u sreći i veselju, sve koje je volela i koji su voleli nju, diveći joj se kao božanstvenom biću i ne tražeći ništa od nje, sem da postoji i time ulepšava njihove dane. Znam da mi priča o vremenu koje je toliko daleko u prošlosti, da liči na crno-beli film. Njeni junaci nemaju ništa živo u sebi, to su junaci stripova, dvodimenzionalni super-junaci kakvi ne postoje u stvarnosti. Svako od njih postao je vremenom isti ovakav sebični skot, kakav sam i ja. Ali ona o tome ne zna ništa, i sama se preselila u strip.

Budim je blagim drmusanjem, jer moramo u kupovinu, a bilo bi dobro da izbegnemo prazničnu gužvu. Budi se i na trenutak me gleda blago; to je trenutak u kome je nesvesna sinoćne svađe, i čitavog našeg bednog života. Onda se sećanje vraća, i pogled postaje tvrd i udaljen. Pogled može biti udaljen, iako to zvuči sasvim paradoksalno.

Pominjem kafu, ali znam da je to uzalud. Oblačimo se u tišini, ulazimo u kola istim pokretima kao i uvek, ja vozim gde treba ne pitajući gde smo krenuli. Na trenutak pomislim kako bi rešenje bilo da onaj kamion iz suprotnog pravca pređe na našu traku, i za delić sekunde svi naši problemi nestali bi s lica zemlje. Dvoje nesrećnih ljudi manje. Na radiju je naša omiljena pesma iz mladosti. Sad ili nikad, mislim. Ništa, kamion je prošao pored nas, kao što i treba da bude. Taj čovek gore u kabini kamiona nije skrivio ništa pa da mu praznike pokvari dvoje mrtvih na njegovoj duši.

Ona ulazi u supermarket, a ja je posmatram. Još je sasvim zgodna, iako ide malo pogureno. Jutros je još tiša nego inače. Sve vreme je gledala kroz prozor. Znam da ona zna da ja nisam za sve kriv. Ali ja ne znam. Ja ne znam jesam li kriv ili nisam, i voleo bih da se sad vrati i da mi kaže – ti nisi kriv što je ovako. Nešto drugo je krivo.

Izlazim da popušim cigaretu. Gledam u izlog cvećare. Odjednom znam da će se nešto dogoditi i počinjem da trčim prema ulazu u supermarket. Nikad nisam trčao brže, trčim bez zastajkivanja. Gazim neko staklo. Guram ljude koji su mi zakrčili prozor. Gledam je kako pada i pružam ruke da je prihvatim, ali još nisam dovoljno blizu, i ona pada, a ja padam preko nje, i ne želim nikad više da ustanem sa tog pločnika.

Dan peti

Jutro je osvanulo maglovito, i pomalo se pribojavam kako ću voziti do centra kroz tu maglu. Žena još uvek spava, iako se obično budi pre mene i tiho se sprema. Legne posle mene, ustane pre mene, tako da ponekad mislim da ona uopšte i ne spava. Je li to žena ili duh?

Sinoć smo se posvađali i rekli jedno drugom ružne stvari. Izviniću joj se danas, kupiću joj i cveće, to nisam nikad uradio, za sve ove godine dugog i, nadam se, valjanog bračnog života. Nismo imali dece, ali smo se voleli; valjda je dovoljan dokaz što se nismo razveli nego smo odlučili da živimo zajedno. Ja sam imao neke izlete, to je istina. Ali nisam voleo druge žene.

Govorila je o svojim bivšim momcima. Bože, kakvo fantaziranje! Pa neću valjda sad da postanem ljubomoran na neke senke iz vremena kad smo bili deca? Ipak, malo sam ljubomoran. Voleo bih da mi kaže da bi, da se ponovo rodi, opet potražila mene.

Nudim je kafom, ona odbija, to nije ništa neobično. Oblačimo se, vozimo se, razilazimo se ispred supermarketa. To sve i dalje nije ništa neobično. U našem životu nema mnogo neobičnih događaja.

Stojim pred cvećarom i razmišljam o tome kako ću sad ući i kupiti joj najskuplji cvet koji imaju. Neki egzotični cvet, koji je putovao preko sedam gora i sedam mora, samo iz jednog razloga – da ga ja kupim ženi koju volim. Nikad nijednoj ženi nisam kupio cveće. Kupovina cveća bila je za mene uvek najveće licemerstvo koje se može zamisliti. Dan žena je primer kako se neke stvari mogu obesmisliti. Kakav užasan praznik. Taj dan je izmišljen samo zato a bi se muškarci mučili i na silu izgovarali rečenice koje ne žele da govore, da bi im bilo ružno i neprijatno jer su prinuđeni na nekakav neprirodni ritual bez pravog smisla i svrhe. Ko želi da kaže nešto lepo ženi, majci, devojci, prijateljici, koleginici, može to uraditi bilo kojeg dana; zašto je potrebno da se uspostavi dan kad se takve stvari rade iz obaveze?

Nikad pre nisam osetio potrebu da svojoj ženi kupim cveće, i nisam gledao izloge cvećara. Danas osećam da to mogu da uradim, a da to ne bude licemerstvo. Osećam da to nema nikakvu drugu svrhu osim da joj iskažem poštovanje, koje bez obzira na sve nikad nije bilo pomućeno ničim. Ne znam je li to zbog svađe, zbog praznika ili nečeg drugog, ali znam da je danas taj dan kad želim kao nikad pre da joj pokažem da je ona za mene bila nešto izuzetno.

Ne stižem da uđem u cvećaru, jer se nešto dešava ispred supermarketa, a mene preseca nejasna ali veoma intenzivna slutnja da to ima veze sa mojim životom. Počinjem da trčim, ali se saplićem, gubim ravnotežu i jedva je ponovo uspostavljam pridržavajući se za slučajnog prolaznika, zatim nastavljam pomalo šepajući. Kao i za sve ostalo što je ikad bilo važno, stižem prekasno. Ona već leži, potpuno nepomična, a ja se zbunjeno osvrćem kao da ću iz pogleda drugih pročitati šta se dogodilo, i kako da sve to nestane. Šta, šta, ponavljam kao ludak. U daljini se čuje sirena ambulantnih kola. Kolena mi klecnu i sve nestaje.

Dan šesti

Znam da ne treba da ustanem danas iz kreveta, jer imam onaj dobro poznati osećaj da će sve krenuti nizbrdo. Nikad me nije izneverio, a ja ga nikad nisam poslušao. Uvek sam, kao svi moderni, nesujeverni ljudi, slušao samo razum. Razumu izmiče mnogo toga što čini ljudski život.

Ona spava veoma tiho pored mene, i ja je najradije ne bih dirao, samo bih je gledao i uživao u tome što je živa i što smo zajedno, jer ništa drugo i nije zaista važno. Sinoć smo se posvađali, ali to je samo nervoza koja nas uvek uhvati pred praznik. To će proći i život će se vratiti svom normalnom toku. Skoro pa sam uveren u to.

Ipak je moram blago prodrmati, i prekinuti njen kratki odmor. Ona uvek spava jako malo, samo štrbne od sna, kao što malo pojede od ručka, kao što otpije mali gutljaj. Čak i vodu pije malim gutljajima, a posle nekoliko takvih zastane da se odmori. To me uvek zasmejavalo, a ona se ljutila. Imam nešto u grlo što ne dozvoljava da pijem u velikim gutljajima, pravdala se. Svako može da pije u velikim gutljajima, samo si ti kukavica i hipohondar, umrećeš jednog dana od straha. Bojiš se života, bojiš se smrti, svega se bojiš. Ja sam je tako zadirkivao, a ona se na to nije smejala. U sebi sam se pomalo i ljutio što se ne smeje na moja zadirkivanja. Tvoj smisao za humor je potpuna nula, rekao sam joj. Pogledala me onim pogledom koji ulazi direktno u kosti. Rekla je – mnogo je strašno kad dvoje ljudi živi zajedno, a nisu im smešne iste stvari.

Probudio sam je blago, i ponudio kafom, koju je, naravno, odbila. Ne osećam se dobro, rekla je. Mislim da je time htela da mi stavi do znanja da sam je sinoć zaista uvredio.

Vožnja do supermarketa protekla je u tišini. Ona je ušla u prodavnicu, malo pogureno hodajući, kao da je, recimo, boli stomak, ili nešto slično. Obično prvo pogledam izloge, popušim cigaretu, dve, pa joj se posle pridružim i zajedno pakujemo namirnice u kese. Ona se prvo raskopča, zatim skine kaput i povlači rukom rolku koja je guši. Šta je, pitam tek radi reda. Ovde je zagušljivo, kaže. Ja ne primećujem, ne skidam jaknu, i ne smeta mi ono što njoj uvek iznova izaziva mučninu. Čak mislim da joj je jednom bilo muka pred kasom, a sve ostale mučnine su bile samo njeno ubeđenje da joj mora biti muka svaki put. No, žene su takve. Tu nema pomoći. Ja je ipak volim. Evo, kupiću joj cveće. Praznični poklon od mene. To će je baš iznenaditi.

Ali, u trenutku dok stojim pred izlogom cvećare i čitam natpis ispod cveta (piše – afrička orhideja), odjednom pouzdano znam šta će se desiti ispred ulaza. Sanjao sam, ili se to već dogodilo, ne znam, ali znam šta sledi. Užas me obuzima, i počinjem da trčim iz sve snage. Trčim toliko brzo, da već ne mogu ni da se zaustavim ispred ulaza u samoposlugu. Protrčavam pored žene koja pada, naočare mi krcnu pod nogama, udarim u neke ljude koji me zadržavaju i psuju, u daljini zavija sirena ambulantnih kola… Pored mene neko govori – sigurno je već mrtva…

Dan sedmi

Danas neću uopšte ustati iz kreveta. Neću se ni okrenuti na drugu stranu, neću pogledati u pravcu žene koja spava pored mene veoma tiho. Kao duh. Znam da će se dogoditi nešto strašno budem li danas ustao iz kreveta, tako da moram držati oči potpuno zatvorene, i ne popustiti pred iskušenjem da prođem kroz ono isto što se, shvatio sam, iz dana u dan ponavlja. Jedini način da pukne karika na tom lancu je u mom nepristajanju. Ne pristajem na to da se stvari opet odvijaju na isti način.

Sinoć smo se posvađali. Nije to prvi put. Voleo bih da kažem – nije to ni prvi ni poslednji put. Ali šta ako je poslednji? Možda je jedini način da se ono ne dogodi opet upravo u tome da uopšte ne otvorim oči.

Sunčevi zraci su napunili sobu, to je škrto zimsko sunce koje ne daje nikakvu toplinu, ali postoji; zbog toga znamo kad je dan, a kad noć, zbog toga hladnoća nije potpuna i živa bića još uvek nalaze snage da izdrže do proleća. Nije to isto – zimsko sunce ili potpuni mrak. Nekad zavara potreba za letom i toplotom, pa čovek pomisli kako zimsko sunce nema nikakvu vrednost. Ne znam zašto o tome razmišljam, jer su mi oči čvrsto stisnute i ne vidim ni tračak tog zimskog sunca. Ali ga osećam na kapcima, i odajem mu, eto, nemu poštu.

Ljudi će poći danas u kupovinu, jer je praznik, i žele da ga provedu u svečanom raspoloženju i da kupe jedni drugima poklone. Ja neću poći, jer ne smem ustati iz kreveta. Ali razmišljam o tome, i čini mi se da ima nešto u praznicima, i u načinu na koji je njima presečen niz potpuno istih mukotrpnih dana. Da mogu, baš bih danas zastao pred izlogom cvećare, i kupio bih ženi najskuplji cvet koji u njoj postoji. Previše sam škrto živeo svih ovih godina. Nikad nikom nisam kupio cveće. Mogao sam obasipati svet cvećem, a nisam to činio. Mislio sam da ozbiljnost čini čoveka naročito dostojanstvenim, a ludiranje, preterno iskazivanje emocija, skretanje s puta koji su zacrtali očevi, ne priliči odraslom čoveku kakav sam bio ili želeo da budem.

Sinoć smo se posvađali, i to je nešto što nikako nisam mogao da zaustavim, iako bih sve dao da se to nije desilo. Zašto sinoć nisam mogao da znam ono što znam danas? Zašto je uvek potrebno da sve naučimo na najteži način, i da svako znanje dobijemo onda kad ga ne možemo više upotrebiti? Moglo je biti ovako – mogli smo izaći u restoran, mogao sam naručiti piće i hranu koju voli. Ništa previše luksuzno, tek toliko da atmosfera bude prijatna. Mogao sam joj reći da za mene ovaj život ima smisla, i da ne želim drugi život, te da uprkos svemu mislim da sam srećan i blagosloven. Pogledala bi me onim pogledom koji ulazi u kosti, i videla bi da govorim istinu. Možda bi se i nasmešila. Ili rasplakala. Ili i jedno i drugo. Onda bi pukao zid, i potom bismo zajedno srušili njegove ostatke.

Moram priznati da sam uvek, baš uvek, čak i usred svađe, želeo da joj kažem da je volim i da život za mene ima smisla. Zašto joj to nisam rekao? Bojao sam se da pokažem slabost.

Ne smem da se okrenem, ne smem da pogledam da li leži pored mene i je li živa. Ona je suviše tiha, uzima život u malim gutljajima, i znam da će jednog dana isto tako tiho samo da legne na zemlju bez da stigne da ispusti i jauk. Video sam to. Ponovilo se. Dođe uvek nakon svađe. Supermarketa, cvećare, komešanja oko ulaza u prodavnicu. Ja uvek trčim, ali nikad ne stignem. I tako stalno. I tako stalno. I to je pakleni užas, od koga ništa na svetu ne može biti gore.

Neću da otvorim oči sve dok ne prođe dan. I noć. Mogu doći i drmusati me, mogu mi silom otvarati kapke i svetliti tankim baterijskim lampama, mogu mi davati injekcije, svejedno mi je. Ne postoji nijedna sila koja će me pokrenuti. Dovoljno je da prođe jedan dan, ceo dan, od jutra do mraka, i onaj sledeći biće sasvim nov, popićemo kafu u krevetu, onda ćemo otići da se šetamo polako i bez ikakve žurbe, uveče ćemo okititi jelku…

Ispod jelke naći će malu kutiju, i u njoj poklon od mene. Afričku orhideju. Ako postoji išta osim pakla, puknuće prokleti lanac.

Autor: Jadranka Milenković

Surovi realizam fantastike

Posted on 17. februar, 201926. mart, 2025 by Biljana Golić

„Život nije bajka!“ Koliko smo puta čuli ovu rečenicu? Koliko su se puta ljubitelji epske fantastike, dakle bajke, susreli sa začuđenim ili čak osuđujućim, podsmešljivim i prezrivim pogledima ili komentarima? Koliko smo puta bili u situaciji da, čak i onima koji bi trebalo da se razumeju u književnost, pokušamo da objasnimo da je mašta zadivljujući i opijajući fenomen koji oplemenjuje?

Ovi ljubitelji surove stvarnosti fantastiku doživljavaju kao nešto ne samo nestvarno, već i naivno, čak prosto i primitivno. Gledaju je kroz prizmu onih, po mom mišljenju, suviše pojednostavljenih tumačenja mitova i legendi. Znate ono svođenje jednog vrlo složenog i razrađenog sveta samo na pokušaj „primitivnog“ čoveka da razume i objasni prirodne pojave. Za njih su i bajke samo poučne priče iz kojih bi deca trebalo da izvuku zaključak da dobro uvek pobeđuje. Doduše, naši se racionalni i ozbiljni borci protiv glupih verovanja u natprirodno veoma brzo predomisle i požure da ubede istu tu decu da ne postoje ni vile, ni zmajevi, ni veštice. Da dobro ne pobeđuje nikada i da je verovanje u srećan kraj u najmanju ruku neinteligentno.

E, zato smo toliko puta u životu čuli tu „Život nije bajka“ floskulu. Postoji, međutim, mogućnost jednog sasvim drugačijeg pristupa i tumačenja, i to utemeljenog u nauci. Bajka je, naime, oblik književnog dela koji je formulativan. To znači da u njoj postoje reči, konstrukcije, nazivi, događaji koji su formule za tačno određene pojave. U bajci se javlja nešto što se u nauci o književnosti naziva „stalno mesto“, a što se, prenošenjem iz jedne u drugu priču, izgrađuje u prepoznatljive simbole. Ne morate čitati „Morfologiju bajke“ Vladimira Propa da biste uvideli kako su u bajkama fantastična bića simboli dobra i zla, kako se životinje, kojima je glavni junak pomogao, a koje su u datom trenutku delovale tako obično i bespomoćno, odjednom pretvaraju u nosioce ozbiljnih moći koji ne zaboravljaju učinjenu im dobrotu. Kako junak zlo ne pobeđuje hirovitom željom i mahanjem malim prstom, već neverovatnom upornošću, hrabrošću, samopožrtvovanjem, poštenjem i, najvažnije, NETRAŽENJEM lične koristi.

Drugim rečima, fantastika u bajci hiperbolisana je ili ponekad samo zamaskirana stvarnost u kojoj ljudi mogu biti takva zastrašujuća čudovišta da ni najstrašnija aždaja ne može dovoljno slikovito da ih prikaže. Sa druge strane, dobre vile, životinje koji pomažu, mali, naoko beznačajni ljudi koji se bore samo su podsećanje na to da dobrote ima uvek i svuda i da je ona lekovita, da ne treba suditi unapred, prema izgledu, položaju i ostalim popularnim oblicima procenjivanja stvari. Da su lepo i ružno, dobro i zlo, snažno i slabo, unutrašnje odlike bića. Tako u bajkama imamo prelepe devojke koje junake svojom lepotom zavode i odvode u smrt, strašne vukove koji su primer plemenitosti i sposobnosti da osete zahvalnost i uzvrate uslugu, siromašnog, slabašnog mladića, gotovo dečaka, koji odnosi pobedu nad nekim bahatim bićem natprirodne snage.

Zato, dragi moji čitaoci isključivo „ozbiljne“ literature, moram da vam napomenem da život, ipak, jeste bajka. Koliko god da neko u to ne želi da veruje, fantastika je sublimacija života u kome se na svakom koraku srećemo sa aždajama, gadnim vešticama, troglavim čudovištima (poslednji su, znate, metafora za licemere). Do srećnog kraja i pobede dobra možda niste stigli ili niste stigli još uvek. Ali to nije zato što oni ne postoje. To je zato što ste, možda, prestali da se borite. Svim silama, bez kukanja, požrtvovano i nesebično. Ili ste pak stali na onu drugu stranu, zavedeni „lepotom“ racionalne, materijalne nagrade.

Oni manje naivni sve ovo znaju. Osećaju da u tim interesantnim, uzbudljivim, ponekad strašnim i zamršenim pričama postoji neko drugo, dublje značenje. Zato su bajke, i one kratke, narodne, i one razrađene toliko da zauzimaju čitave tomove, toliko privlačne i korisne.

U međuvremenu, čuvajte se Baba Jage i neka sila bude s vama. J

Adekvatna pomoć i prevencija malignih oboljenja prirodnim putem

Posted on 14. februar, 201926. mart, 2025 by Ana Dominik Rodić

Danas postoje velike opasnosti od kancerogenih oboljenja za svakoga. Uzroci su različiti, ali najčešći su zagađenost okoline (pogotovo vazduh i voda), pojedine virusne bolesti, pojedine bolesti koje se ne tretiraju, određene vrste otrova i zračenja. Kako bi najbolje shvatili, opisaćemo na koji način ovi uzroci stvaraju karcinome.

Zagađenost okline i cigarete

U zavisnosti od materije kojom su voda i zrak kontaminirani se stvaraju ove vrste oboljenja. Najćešći su rakovi pluća uslijed zagađenog vazduha. Plućni kancer ukoliko je uzrokovan zagađenim vazduhom nastaje tako što se čestice iz vazduha utem disanja zadržavaju u alveolarnim ćelijama, te se vremenom deponuju. Radi nemogućnosti da ćelija razgradi ove čestice metaboličkim putem, dodatna materija se gomila u ćeliji i formira njenu degeneraciju koja vremenom mjenja DNK van fizioloških parametara i stvara rak. Kada je zagađenost vode u pitanju, princip nastanka karcinoma je sličan, samo su obično uzročnici teški metali koji se talože u pojedinim organima i stvaraju degenerativne promjene koje uslijede karcinogenezom. Svakako, uzrok za oba tipa karcinoma može biti i virus. Pušenje cigareta ima sličan efekat na pluća kao i velika zagađenost, samo još direktniji, jer nikotin mnogo brže prodire kroz različita tkiva, te sa sobom nosi i vezuje druge opasne tvari koje se nalaze u duhanu. Današnji duhan (pogotovo duhan u kom se nalazi umanjena količina nikotina, tzv „light“ verzije) je tretiran različitim hemikalijama koje dodatno jačaju njegov uticaj na karcinogene procese plućnog tkiva.

Virusne bolesti i bolesti koje se ne tretiraju blagovremeno

Pojedini virusi su u stanju da remete pravilnu replikaciju DNK u ćeliji, pa tako će ćelije koje se razmnože biti nepravilne funkcije i oblika, što ukazuje na karcinogenezu. Slične promjene se dešavaju ukoliko nismo tretirali određenu upalu ili infekciju, te je ona postala hroničnog tipa. Daljnim ignorisanjem liječenja ove bolesti koja je postala hronična, nastaju promjene u ćelijskoj DNK koje ukazuju na maligne procese. Ovo se dešava jer tkivo više nije u stanju djelovati u skladu sa fiziološkim parametrima, te DNK nastoji da se prilagodi novonastaloj situaciji. Ovim putem nastaje degeneracija DNK kao odgovor na prilagodbu, te nastaje karcinogeneza.

Otrovi, droge i pojedini lijekovi

Postoje određeni otrovi koji svojim uticajem stvaraju maligne promjene na ćelijama. Kao primjer navesti ću otrovni spoj hlora pod nazivom hloroform. Nemam potrebe previše pisati o ovoj supstanci osim da je jako otrovna i da je kod eksperimentalnih životinja izazvala adenokarcinome (maligne tumore bubrežnog tkiva). Tako da svaki otrov koji ima karcinogena svojstva stvara deformacije stančne DNK kod organa koji nisu u stanju fiziološki prepoznati ovakve spojeve, te sa deformacijama se stvaraju i maligne promjene. Više o tome ćemo pisati kasnije. Organizam slično reaguje na pojedine lijekove, ali i na narkotike. Sama hemoterapija i radioterapija je u stanju (ukoliko se prekomjerno i nepravilno koristi) može stvoriti maligne promjene na pojedinim organima i organskim sistemima. Neki organizmi su u principu mnogo osjetljiviji od drugih, pa tako teže podnose ovakve tipove terapija.

Zračenja

Radioaktivna zračenja, ali i ionizirajuća zračenja stvaraju karcinogenezu. Svakako, kožne rakove ili melanom izaziva i UV zračenje Sunca. Nastanak istih je kroz uticaj ovih zračenja na DNK stanica, te na deformaciju istog.

Prehrambene komponente i hemikalije koje pogoduju razvoju karcinoma

Vitaminski i mineralni dodatci prehrani

Zbog nedostatka vremena i brzog života često dolazimo do potrebe da koristimo vitamine, minerale i ostale dodatke prehrani. Ova navika može pogodovati razvoju malignih oboljenja. Razlog tome je što naš organizam za svaku namirnicu koju unesemo skladišti DNK te biljke ili životinje od koje hrana vodi porijeklo, te na taj način „razumije i pohranjuje“ informaciju za naredno unošenje te iste namirnice. Ovaj proces se dešava kako bi organizam što je moguće najbolje, najbrže i najjednostavnije iskoristio ono što unosimo. Ukoliko unesemo dodatke prehrani koji nisu na prirodnoj bazi stvoreni (sve tablete i preparati za nadomještavanje minerala, vitamina i drugih tvari koje trebamo uzimati prehranom) stvaraju zabunu u organizmu. Radi nedostatka informacija o istima koje se nalaze u DNK namirnice, stvara se metabolički haos pri kom organizam izbacuje dosta ovih materija vani kroz znojenje, urin i fekaliju, a malu količinu uspije iskoristiti u organizmu za potrebe funkcije. Kada nastoji metabolički uklopiti potrebni spoj, dodatno se stvara zabuna radi nedostatka DNK kojim bi se više informacija uzelo o tvarima koje su dospjele, pa tako vremenom se deformiše metabolizam na ćelijskom nivou, i vremenom se stvaraju mutacije i poremećaju funkcije ćelija, te tako nastaju i maligne promjene.

Ukoliko živite brzim načinom života i nemate vremena za zdravu prehranu, vodite računa da tablete i dodatci prehrani koje uzimate su izolovani iz prirodnih izvora. U svakoj apoteci ovakav podatak mora biti dostupan.

Vještački zaslađivači

Naš organizam je prilagođen prirodnim šećerima kao što je glukoza i fruktoza (laktoza u periodu ranog djetinjstva). Izvori glukoze i fruktoze šećera su voće i med, a laktoze majčino mlijeko (postoji i u ostalim vrstama mlijeka, ali nije iskoristiva u odraslom organizmu). Ostali šećeri nemaju baš povoljan učinak na naše tijelo. Kao primjer možemo uzeti disaharozu (bijeli kupovni šećer) koja je najbezbjedniji šećer koji možemo kupiti, ali disaharoza prilikom prolaska kroz naš metabolizam mora biti razdvojena na glukozu i fruktozu, te tako se mnogo energije troši na ovaj proces, a suvišne molekule ovog šećera se deponuju u formi masnog tkiva, te na taj način se javlja gojaznost. Disaharoza nije tolika prijetnja koliko su dijetalni šećeri. Dva poznata dijetalna šećera su aspartam i natrijum acesulfam. Natrijum acesulfam je dosta poznat kao natren, a aspartam se u glavnom nalazi u žvakaćim gumama i bombonima za osvježavanje daha. Pored ova dva šećera, postoji ih još mnogo koji se rjeđe koriste, ali su isto tako opasni. Ti šećeri su sukaroza, xylitol, sorbitrol i saharin. Pored niza drugih negativnih efekata na organizam, ovi spojevi su pod sumnjom da mogu izazvati maligne promjene u organizmu na sličan način kako to rade dodatci prehrani. Aspartam i saharin prema studijama pokazuju karcinogena svojstva, dok ostali nabrojani šećeri imaju dokaze razvoja malignih ćelija kod eksperimentalnih životinja. Navedeni vještački zaslađivaći stvaraju i poremećaje metabolizma, raspoloženja i koncentracije, te uzrokuju predispoziciju pretilosti kod djece čije su majke konzumirale ove šećere u trudnoći.

Pesticidi, konzervansi i emulgatori

Kao i do sada navedene tvari, među ovim substancama se mogu naći različiti karcinogeni. Dva od češće zastupljenih u proizvodima prehrambene industrije je BHA, butaldehid hidroxianisol i BHT, butaldehid hidroxytolulen. Koriste se kao emulgatori i čuvaju svježinu, miris i boju hrani, te su poznati pod šifrom E320. Derivati ovog spoja su poznati kao lijekovi za obaranje koncentracije holesterola u organizmu. U prirodi postoje spojevi koji mogu umanjiti količinu holesterola u organizmu, a prisutni su u biljnom i životinjskom svijetu. U prehrani ih možemo naći u citrus i palminom voću (kokos i derivati kokosa i datule su najčešće voće palmi kod nas dostupni) te kao takvi, pomoće sa bilo kojim prblemom vezanim za lipide, ali neće oštetiti organizam. Od začina koristan je đumbir i bijeli luk. Oni obaraju nivo masti, ali i čiste organizam od toksina. Natrium nitrat (NaNO3) je spoj koji se u prehrambenoj industriji koristi kao prezervativ za hranu i fiksativ za boju u hrani. Smatra se da može izazvati rakove jednjaka i želuca. Pojedini fiksativi fosfatnog porijekla u prehrambenoj industriji su takođe karcinogeni sa sličnim djelovanjem kao natrium nitrat. Prevencija za nastanke ovakvih tipova raka jeste izbjegavanje sušenog mesa sa ovim tipom konzervansa. Većina pesticida, fungicida i herbicida koji se koriste imaju određena karcinogena svojstva. Samim time, jako je bitno da hrana koju kupujemo, a sumnjamo da je bila tretirana ovakvim tvarima, bude oprana u rastvoru sode bikarbone. Bitna je pravilna zaštita tijela ukoliko rukujemo sa pesticidima, herbicidima i fungicidima.

Aminokiseline, steroidi i proteinski dodatci prehrani

Danas je veoma učestalo korištenje ovakvih pripravaka kod sportista. Slično kao umjetna sladila, i ovakvi pripravci su većinski dobiveni hemijskim putem, a ne ekstrakcijom iz prirodnog izvora. Pošto se radi o tvarima koje se direktno ugrađuju u mišićnu masu, nastaje mnogo brža i veća opasnost od karcinoma za razliku od one koju nam daju umjetna sladila. Pored štete koju izazivaju u kontekstu deformacije mišićnih ćelija, iz koje nastaje karcinogena ćelija, ovakvi preparati izazivaju i izmjenu endokrine funkcije našeg organizma. Ovakva reakcija nastaje jer organizam ne može prepoznati DNK spoja koji je unešen iz razloga što ovi preparati ne nastaju prirodnim putem. Rješenje za potrebu prema proteinima i amino kiselinama je opet jednostavno. Mnoge prodavnice zdrave hrane nude kaše sa prirodnim tvarima koje imaju visok sadržaj prirodnih proteinskih materija. Veoma uspješne su kaše na bazi hempa. Pored toga, pravilna ishrana mesa, ribe i jaja nam mnogo može pomoći kako bi dobili željenu konstrukciju mišića, a u nastavku ćete uvidjeti da pojdina mesa imaju pozitivan učinak i na maligna oboljenja.

Bit i način prevencije

U prošlosti su ljudi oboljevali od malignih bolesti. Tome svjedoče mumificirani ostatci ljudi na kojima je ustanovljeno da su bolovali od karcinoma. Danas, na žalost, je ova bolest češća nego prije zbog svih negativnih efekata industrijskog doba. Kada se sagledaju preventivne mjere od karcinoma, one se najčešće sastoje u nastojanju da vodimo zdrav život. Iako zvuči previše jednostavno da bi bilo istinito, to je najbolja prevencija malignih bolesti. U svakom slučaju, starenje i genetska predispozicija za karcinome je smjernica prema kojoj moramo biti disciplinovaniji u držanju mjera opreza za tip kancera koji nam je pretnja. Zdrav život, kada već pominjemo taj često korišteni pojam, podrazumjeva redovnu hidrataciju, fizičku aktivnost i izbjegavanje stresa. U prirodi postoje spojevi koji imaju preventivnu funkciju kada su maligna oboljenja u pitanju. U nastavku teksta ćemo pomenuti najbitnija, te na taj način Vam pomoći da spriječite ili tretirate što bezazlenijim i što bržim putem maligna stanja.

Konjugirana linoleinska kiselina
Za ovu Omega 6 kiselinu je skraćenica u literaturi CLA (Conjugated linoleic acid). Ona se sastoji iz različitih izomera i njen izvor je u šampinjonima, mlijeku i goveđem mesu. Njeno antikarcinogeno djelovanje je uočeno na štakorima koji su bili hranjeni prženim burgerom od mesa koje je bogato sadržajem CLA. Pored antikarcinogenog djelovanja, ova kiselina smanjuje osjetljivost inzulina, jača imunitet, povećava mišićnu masu, snižava holesterol i umanjuje alergiju na hranu. Postoje vještački preparati, ali su to upravo slični preparati koje sam pominjala u pasusu o aminokiselinama, proteinskim dodatcima prehrani. Svakako, linoleinska kiselina ima slično svojstvo prema karcinomima, ali je još uvijek u fazi istraživanja, te se neki dokazi o njenoj učinkovitosti osporavaju.Ona se izdvaja se iz biljnih ulja i spada u omega 3 masne kiseline. Kokos, avokado, čurokot su izvor ove kiseline.

Selen
Ovaj mineral ima određena antikarcinogena svojstva. Prilikom tretiranja eksperimentalnih životinja sa spojem selena, koji su imali maligne promjene, primjećena je inhibicija tumoroznog tkiva. Eksperimenti rađeni sa selenom i živom pokazuju da Selen pokazuje magnetna svojstva prema živi. Pretpostavlja se da selen slično djeluje kada su u pitanju karcinogena tkiva. Te da iz njih izvlači maligne spojeve. Kao takav, ovaj mineral ima i detoksificirajuća svojstva. Najbolji izvor selena u prehrani su brazilski orasi i zatim tuna, a zatim meso svih domaćih životinja i cottage sir. Manju količinu Selena nalazimo u smeđoj riži, jajima, pečenom grahu, košpicama suncokreta… Postoje i preparati na bazi selena, ali oni se preporučuju samo ukoliko imamo dijagnosticiran karcinom. Rude selena mogu biti jako korisne ukoliko ih posjedujemo u svom stambenom prostoru i ostvarujemo neki vid fizičke i vizuelne interakcije s njima.

Flavonidi
Njihov naziv nastaje od grčkog izraza za žutu boju. Ovim spojevima su jako bogate biljke. Pored antikarcinogenog djelovanja, ovi spojevi imaju antiinflamatorno, antioksidativno, redukuju mogućnost nastanka arteroskleroze, moduliraju krvni tlak, sprečavaju stvaranje ugrušaka, modifikuju masnoće u krvi, regulišu nivo glukoze i modifikuju mehanizme starenja. Postoji nekoliko flavonida koji imaju najistaknutija natikarcinogena djelovanja.

Apigenin je flavonid koji spada u glikozide. Pored studija koje su pozitivne za djelovanje protiv karcinoma, on ima i djelovanje u sprečavanju Alzehimerove bolesti. Izvori ovog flavonida su kamilica, celer i peršun.

Miricetin je jedan od najpotentnijih flavonida do sada istraženih. Pored snažnog antikarcinogenog djelovanja, ovaj spoje ima prooksidativno i antioksidativno djelovanje, što mu daje i antinflamatorno djelovanje. Pretpostavlja se da ima protektivan uticaj na nervni sistem, a uočeno je da djeluje i protiv grušanja krvi, te da ima potporu kada je dijabetes u pitanju. Ovom flavonidu je najveći izvor peršun i list batata (slatkog krompira). Ostali izvori su repa, ribiz, mladi grah, brusnice i borovnice.Ovaj flavonid uz eugenol (fenil propen, on je sastojak eteričnih ulja karanfilića, bosiljka i lovora) se može koristiti kako bi olakšao pacjentima hemoterapiju, te dodatno umanjio djeljenje stanica karcinoma.

Kvercetin je jako potentan flavonid kao i miricetin. Spada u grupu polifenola, koji prije svega ima jako imunostimulirajuće djelovanje. Mada, on od većine flavonida ima antikarcinogeno djelovanje, a izvor u prirodi mu je kapari, rotkvica i bokvica.

Robinetin i Rutin su dva flavonida koja se mogu naći u biljnom svijetu. Oba spoja imaju jako bioaktivno svojstvo. Izvori ovih flavonida su heljda, Gynko biloba, eukaliptus, kantarion, zova i jabuke. Ovi flavonidi posjeduju antiinflamatorno i antikancerogeno djelovanje.

Kafeinska kiselina
Ova kiselina je organska kiselina sa akrilnim i fenolnim svojstvom. Kao takva je jako rasprostranjena u prirodi. Izolovana je iz kafe, a njeno antikarcinogeno djelovanje je eksperimentalno potvrđeno. Pokusnim životinjama je reducirana veličina tumora želuca i debelog crijeva nakon što im je aplicirana kafeinska kiselina. Pored svoje antikarcinogene funkcije, ova substanca ima i imunomodulirajuće svojstvo. Izvor ovog spoja je kafa, cimet, anisov plod, a najveću količinu ima kadulja, timijan i menta.

Hlorogena kiselina
Ova kiselina nije dobila svoj naziv radi prisustva hlora, već radi toga što „Chlor“ na grčkom znači zeleno, a ova kiselina ukoliko se oksiduje postaje obojena zeleno. Za ovu kiselinu se još uvijek istražuje koliko je potentna u antikarcinogenom djelovanju, ali je za sada utvrđeno da ima antinflamatorno djelovanje, te da pomaže kod upalnih procesa respiratornog trakta. Ona takođe redukuje krvni tlak. Izvori ove kiseline je hibiskus, a može se naći u kajsijama, breskvama i patliđanu.

Terpeni
Ovi spojevi se nalaze u deblima drveća i sprečavaju infekcije i brane od parazita i drugih nametnika. Samim time je poznato njihovo jako djelovanje na naš imunološki sistem, a kroz to postoji i jako antikarcinogeno djelovanje. Jako djelotvorni izvori iz prirode su smola četinara (u prvom planu bora), a nakon toga gljiva Kombucha koja u reakciji sa čajevima i glukozom stvara veliku količinu terpena, potentnih za liječenje karcinogenih procesa. Postoji mnogo vrsta terpena, ali neki od njih su otrovni za čovjeka. Tako da sam ovdje napisala dvije vrste koje su najpotentnije. U apotekama se mogu kupiti preparati na bazi terpena.

U ovom članku sam nastojala napisati sve osnovne informacije o tome kako potpomoći i šta izbjegavati kod ovakve bolesti. Ukoliko želite podjeliti svoje iskustvo ili pitati dodatna pitanja o nekom zdravstvenom problemu sa kojim se i Vi borite, slobodno pišite na moju e-mail adresu: a.dominic.rodic@outlook.com, unaprijed se zahvaljujem na hrabrosti i povjerenju koje mi ukazujete.

AnaDominik Rodić
Prirodni medicinar