Blog

Grimdark – evolucija ili plima koja traje?

Posted on by Marko Pavelić

„Forget the power of technology and science, for so much has been forgotten, never to be re-learned. Forget the promise of progress and understanding, for in the grim dark future there is only war. There is no peace amongst the stars, only an eternity of carnage and slaughter, and the laughter of thirsting gods.“ 

Riječi su to koje stoje na početku svake Warhammer 40k priče i riječi koje su među ljubiteljima fantastičnog postale simbol određenog tona, tema, priče ili možda najbolje čitavog podžanra. Riječ je naravno o grimdarku. Oni upoznati s pojmom mogu zadovoljno kimnuti glavama, ostali imaju već dobru pretpostavku.

Bez previše kompliciranja grimdark označava priče kojima dominiraju pesimistični i mračni tonovi nasuprot tradicionalne fantastične postave plemenitih heroja, vrijednosti ljubavi i prijateljstva te borbe dobra i zla u kojoj dobro na kraju pobjeđuje. Grimdark izvrće ove žanrovske trope naglavce. Svijet ponositih kraljevstava i plemenitih kraljeva, fantastičnih rasa koje djele države i kontinente  zamjenjen je svijetom propalih kraljevina, anarhije i tirana koji njima vladaju, svijet je to predrasuda i diskriminacije kojima dominiraju pohlepa, ambicija i okrutnost. Ako su protagonisti tradicionalne fantastike hrabri junaci vođeni plemenitim idealima, protagonisti grimdarka su hladnokravni ratnici vođeni častohlepljem, osvetom ili pukom voljom za preživljavanjem u svijetu u kojem je ljudski život jedna od najjeftinijih roba.

 

Već spomenuti Warhammer 40k idealni je primjer. Distopijiski svijet četrdeset i prvog tisućljeća mjesto je beskonačnog rata čovječanstva i svih ostalih, ratobornih barbarskih Orka, nezamislivo opscenih sila Kaosa, nezaustavljive pošasti Tyrannida i drugih horora koji se skrivaju u Galaksiji. Čovječanstvo Warhammera pri tome su nebrojene milijarde i milijarde ljudskih bića sabijenih u Imperij Čovjeka, totalitarnu, birokratsku i teokratsku noćnu moru. Svakoga dana milijuni ljudi žrtvovani su božanskom Caru zatvorenom u Zlatnom prijestolju, stotine milijarda žive u neopisivo zgusnutim gradovima košnicama u potpunom siromaštvu na svijetovima odavno pretvorenima u nepregledna industrijska postrojenja, zagađene pustare ili goleme vojne logore. Milijuni su regrutirani u Carsku gardu i poslani na drugi kraj svemira da se više nikada ne vrate, tehnologija biva zboravljena, a znanje se čuva tek kao praznovjere kulta koji strojeve štuje kao božanstva. Najgori od ljudi bivaju lobotomizirani i mehanički nadograđeni kako bi postali bezumni servitori, najbolji među ljudima stvoreni su genetičkim inžinjeringom i zakovani u bojne oklope kako bi se zauvijek borili na različitim frontovima carstva kao svemirski marinci. Svijet je to nezamislive golemosti u kojemu je pojedinac potpuno nebitan, tek dio kotačića na nezamislivo složenom stroju. Četrdeset i prvo tisućljeće vrijeme je u kojemu će tvoj život biti težak, nepravedan, kratak i nikome nećeš nedostajati.

Teme klasično vezane za grimdark i njegov utjecaj možemo pronaći i u mnogim drugim djelima. Ljubiteljima fantastike biti će poznata imena autora kao što su Michael Moorcock, Joe Abercrombie, Glen Cook, Steven Erikson, Mark Lawrance i naravno G. R. R. Martin. Onima koji su nekada ušli u svijet animea ili mange dovoljno je spomenuti Berserka, a ljubitelji gaminga mogu prepoznati Witchera. Čak i u svijetu filma i superheroja, dvije i trinaeste izašao je film u kojemu je simbol optimizma, istine, pravde i američkog puta u sivim depresivnim bojama slomio vrat antagonistu nakon što su stotine i stotine nevinih već izgubile živote, dok je u drugoj franšizi postao diktator Zemlje.

Linija koja ove primjere odvaja od tradicionalnih primjera žanra kao što su Gospodar prstenova, Narnija, Shannara ili John Carter u potpunosti je jasna, a inicijalno ovaj val pojavljuje se sve više od 90-ih. Danas, u vrijeme kada gore navedeni autori i franšize predstavljaju samu kremu fantastike možemo govoriti i o tome kako je grimdark zapravo postao mainstream žanra.  Možda najbolji dokaz tvrdnje jest upravo činjenica da je najutjecajniji primjer suvremene fantastike djelo čiji su glavni fokus sebične ambicije i krvavi ratovi feudalnog društva dok je prijetnja velikog, apsolutno zlog neprijatelja koji prijeti čitavom svijetu gurnuta sa strane i uglavnom dolazi. Naši heroji nisu dobri i nesebični junaci, malena, ali hrabra grupica pustolova nego široka lepeza ljudi različitih želja, motivacija i uopće moralnih vrijednosti, a među njima oni najsličniji tradicionalnim „dobrim dečkima“ imaju tendenciju gubljenja glave ili bliskih susreta s hladnim oštricama bodeža.

 

Ipak, navedeni autori i franšize vrlo su različite po temi, obujmu, mediju te samom načinu na koji doživljavaju i opisuju ili se uopće bave fantastikom. Ne treba biti genijalac da bi se uočilo kako su Pjesma leda i vatre (aka Game of Thrones) i Warhammer 40k dvije potpuno različite i nespojive franšize. Njihov jedini zajednički nazivnik jest tamniji, okrutniji, realističniji prikaz svijeta i likova koji ga nastanjuju od onog na što smo kao publika navikli. Način na koji, kako ili čak koliko je svijet mračniji uvelike se razlikuje od jednog do drugog djela ili franšize pa se može postavili pitanje vrijedi li govoriti o grimdarku kao podžanru, evoluciji ili tek tendenciji žanra?

Kada zagrebemo pod površinu jasno je koliko je sam pojam grimdarka zapravo nedefiniran. Grimdarkom možemo smatrati ona djela koja su nastala s eksplicitnom namjerom da budu što mračnija i šokantnija kao npr. Berserk, Warhammer 40k ili Broken Empire. Primjerom grimdarka smatra se dakako i Martinova Pjesma iako je njen svijet realističniji i puno bliži povijesnoj fantastici od gore navedenih primjera.

Uzevši u obzir razvoj fantastike, kao i starenje i širenje same čitateljske publike, ako smijem reći i zasićenosti ostalim žanrovima, grimdark je idealni primjer odmaka od „mainstream“ doživljaja samog žanra kao bajkovitog, crno-bijelog eskapizma namjenjenog mlađoj, uglavnom dječjoj publici. Najstarija generacija čitatelja odrasla na pulpu Weird Talesa danas je u dubokoj trećoj dobi, generacije Gospodara Prstenova i herojske fantastike u srednjim su godinama, a orginalna Potter generacija  ulazi ili je već duboko u dvadesetima. Rast grimdarka jedan je od odgovora žanra na starenje i sazrijevanje publike, potrebu za drugačijim, odraslijim pristupom. Jasna i brutalna distinkcija od dječjeg, naivnog i crno-bijelog tako je logična evolucija samoga žanra.

 

Njegov utjecaj, danas sve zastupljeniji u fantastici ima naravno i svoje naličje. Prevelika brutalnost, tama radi tame može lišiti priču bilo kakve istinske napetosti ili poistovjećivanja s likom. Ako je klišej tradicionalne fantastike da će dobro na kraju prevladati i naš protagonist pobjediti, jednako tako grimdark može postati klišej zla koje će pobjediti dobro, a trud protagonista uzaludan. Takva djela vrlo brzo postaju zamorna i poprilično plitka. Žanr čije glavne odrednice jesu brutalnost i nasilje, nepravedni, neugodni, zli svijet u vremenu političke korektnosti pleše na rubu granice uvredljivog i otvara vrata ispuhivanju rasizma, seksizma i drugih izrazito negativnih društvenih tendencija. To su izazovi na koje će autori, ali i fanovi fantastičnog morati pronaći odgovor.

Fantastika nam omogućava da eksperimentiramo, da istražujemo, da ispitujemo i postavljamo pitanja. Ona predstavlja slobodni let mašte i granicu stvarnoga pomiče na same njene rubove. Ona izaziva emocije, pruža bijeg i zaklon, ali i otkriva i mračniju stranu ljudske duše, onu koja je sposobna počiniti, pronaći opravdanje i uživati u najvećem zlu. Prostor tema i način na koji će se njima baviti je širom otvoren svakome od nas.

Ponekad želimo priču koja će nas ohrabriti, zaborav od svakodnevice i dosade običnosti, ponekad želimo istinski strahovati za svoje junake i biti spremni na opasnost smrtnog života. Nekad želimo pronaći odgovore na teška filozofska pitanja, nazrijeti budućnost ili pokušati shvatiti prošlost, svjedočiti velikim događanjima i posjetiti veličanstvena mjesta, zaviriti u onostrano, drugo i drugačije. A ponekad, i tu možda leži najveća privlačnost grimdarka, želimo potvrdu da naš svijet i ovaj život nisu tako loši i zastrašujući kao što bi mogli biti na nekim drugim mjestima.

Dijaspora (Diaspora)

Posted on by Ranko Trifković

Književnost i računarske igre spajaju se kroz nekoliko veoma popularnih vrsta igara. Jedan od žilavijih formata je IF (interactive fiction), preživeo je nagli rast tokom samih početaka računarstva i nagli pad tokom “zlatnog doba” igara, da bi u poslednje vreme ponovo uskrsnuo.

Nažalost, nije lako naći kvalitetno delo, baš zato što se spajaju književnost i igre. Čast izuzecima, ali žanr se uglavnom oslanja na neuke i nevešte pisce koji su naprosto fanovi, a ako i imaju gram talenta ili veštine, počesto ne razumeju pravila igrostrojenja što prečesto uzrokuje nezanimljivim i nečitkim igrama.

Na svu sreću, Dijaspora (Diaspora) zaista spaja na najbolji način dobro napisanu priču i dobro sklopljenu igru, pravi primer kako bi IF trebalo da izgleda.

Glavna tema igre je susret varvara i civilizacije. Da li je bolje po svaku cenu istrajati na svojim korenima braneći ih nekritički, izazivajući time sukobe? Ili je bolje po svaku cenu se prikloniti naprednijem i kulturnijem carstvu, preuzimajući nekritički njihovu dekadenciju, izazivajući time gubitak sopstvenog identiteta? Ili postoji neki treći put?

Tema se oslikava kroz pustolovine plemena varvara koji su primorani da napuste svoju postojbinu u potrazi za životnim prostorom na kome bi počeli iznova. Igrač je u ulozi naslednika klana Magnus (Clan Maghnus), kojeg predvodi poglavica Roiz (Roise). Igre ovog žanra u poslednje vreme ne mogu da se zamisle bez kojekakvih SJW elemenata, pa tako i ovde možete odabrati muški, ženski ili neki treći pol, s tim što je “trećost” trećih utkana u priču u smislu da, premda mačo-varvari, žitelji klana prepoznaju “treći” pol što omogućava da ga, je l’ te igrate u ovoj igri. Dijasporu izdvaja i veoma dobra ekspozicija. Lik se gradi kroz priču, izbori utiču na to koje ćete atribute poboljšavati, pa se deo koji se tiče pravila igre gotovo neosetno pretapa sa pripovedanjem.

Klan Magnus obreo se na obodu carstva koje bi najbolje moglo da se opiše kao zanimljiv spoj kineskog i rimskog. Lokalna vlast nije spremna da se obračunava sa još jednom najezdom, ali bi vrlo rado videli igračev klan kako naseljava pokrajinu i brani obale carstva od drugih pomorskih napasti.

Vrlo zanimljiv je odabir protivnika, naime, drugi pomorski narod koji hara carstvo su nekakva mešavina Kvarijana (Quarian) iz igre Efekat mase (Mass Effect) i Turaka.

Da sve bude još pustolovnije, tu je i tajanstvena priča oko nestanka oca glavnog junaka (junakinje ili onog trećeg). Ocu se gubi trag u oluji iza koje se nalazi čarobni predmet koji može da upravlja vremenskim (ne)prilikama. Naravno, svi ga žele, carstvo, ploveći Turci kao i igračev klan.

Tok priče odvija se kroz poglavlja. Izbori koje igra ispostavlja igraču dolaze u dobrom ritmu, smisleni su i što je najelpše, čine da igrač potpuno zaboravi na snimanje pozicije, držeći kvalitet iskustva i uronjenosti u svet igre na najvišem nivou.

Između poglavlja ponekad se ukazuje prilika da igrač istraži oblast ili razgovara sa drugim likovima i pokuša da izgradi ili izgladi odnose. Naravno, postoje i prilike da se započnu, prodube ili istraže prisniji odnosi.

Majstorstvo igrostrojiteljskog dela igre leži u tome što se veoma dobro postavljena, pristojno napisana i veoma tečna igra koristi veoma malim brojem promenjivih vrednosti. Akcione scene u igri razrešavaju se pomoću snage, spretnosti, inteligencije i ljupkosti. Moralne vrednosti koje igra prati su nasilnost nasuprot miroljubivosti i humor nasuprot ozbiljnosti. Pojedine prepreke moguće je prevazići uz pomoć veština, a to su pregovaranje, zastrašivanje i pronicljivost.

Igra je trenutno u izradi, premda već sada ima pripovedanja za mnogo dana zabave. Požurite da je probate dok je besplatna. Autori nameravaju da je objave u komercijalnom obliku. Još se ne zna buduća cena igre, ali ako ne bude prelazila 10$ biće to više nego pravedna nadoknada za njihov trud, a vaše uživanje.

100, distopijska mladalačka… sapunica?

Posted on by Redakcija

Upozorenje o sadržaju: Slede spojleri. Podrazumeva se. 

[wrc_column grid=“2″ width=“1″ type=“start“]

PIŠE: Ranko Trifković

Problem današnjice, bar što se zabavnih sadržaja, fantastike i naučne fantastike tiče jeste nesklad između ponude i potražnje. U vremenu osrednjosti i oseke, čak i sramotno loši filmovi, knjige i serije odskaču, te se gladnim ljubiteljima žanra čine kao dobra dela. To nije samo po sebi nevolja, ali kada postane standard, počne da zaslepljuje kritičku misao protivargumentom “pa prodaje se”, “pa publika voli”.

Publika, sa druge strane biva sve manje i manje edukovana, pa se dnevna moda pakuje u oblande fantastike. Tako smo dobili užase poput Martinove “Igre prestola” ili “Igre gladi” Suzan Kolins, običan rijalti šou u kome je glavna fora ko je koga kresnuo i ko će da bude izbačen (pa onda vraćen “u kuću” kao što Martin ubija pa oživljava likove).

Publika je publika, kao što reče Oskar Vajld, bizarna jer ne ume ništa da izrazi, a najgori soj publike su ljubitelji (fanovi) jer traže, još istog (more of the same) ili što bi rekao Vuk Karadžić “opet to, malo drukčije” i “opet to, još drukčije”. Znate i sami, već je postalo internetski poznato kad fanovi kukaju da hoće to isto, kad se pojavi to isto onda kukaju da hoće malo “drukčije”, kad se napravi to “drukčije” onda kukaju da je sve uništeno, itd.

E, sad.

Nije lako baciti se kamenom na seriju 100. Statistika je protiv mene. Devedeset pet posto korisnika Guglovih usluga (može se, dakle reći 95% čovečanstva) voli ovu seriju. Od onih koji revnosno posećuju sajtove o filmskim sadržajima (IMDB, RottenTomato), 75% smatra da je to veoma dobra serija. Čak i surovi agregator Metacritic prijavljuje prilično visoku ocenu 6.7 uz 422 pozitivna i 146 negativnih komentara publike. Kritičari su mnogo tolerantniji, od 26 recenzija, 16 su pozitivne, a tek 2 negativne!

Jednostavno. Serija 100 i jeste pravljena za otupavljene narodne mase koje će isključiti mozak (ako ga uopšte imaju dovoljno razvijenog, jer je serija izgleda pisana za starije omladince) i gledati gomilu histeričnih klinaca kako se svađaju, vole, tuku, ljube, očajavaju, skidaju se, seksaju, ubijaju (ali glavni junaci nikako da poginu). Smisla i logike nema tu mnogo, kako racionalne zemljaske, tako ni logike fantastičnog, pa ni logike pripovedanja. Sve je podređeno jednom cilju – da deluje “cool” i “hot” i “amazing”, pa ma koliko nedotupavno i “niđe veze” bilo. Kao što reče jedan kritičar (pozitivno nastrojen), to je samo zabava, isključite mozak i prepustite se.

E, neću.

 

Jedno je kad tvorci filma ili serije pokušavaju da nategnu klimavu premisu, pa nam poture nešto što se baš i ne poklapa. To je u redu. Svaki film i serija u skladu sa svojim žanrom i tonom tvore skup “pravila” koja u stvarnosti ne bi prošla. U okorelim policijskim serijama kriminal je nezaustavljiva plima zlodela, a junaci mogu da reše tek poneko ubistvo, dok u laganim krimićima ceo film ili sezona može da se vrti oko jednog zločina. To se zove, ustrojstvo sveta (worldbuilding). U stvarnosti se događa i nemoguće i neverovatno. U umetnosti u onome što je artificijelno, još od Aristotela naovamo, zahtev je da sva zbivanja budu MOGUĆA i IZVESNA. Nije dovoljno da nešto “može” da se dogodi. Neophodno je da u okviru pravilia sveta u kome se radnja odvija to bude i – izvesno. Da džedaj, na primer, padne i pređe na mračnu stranu je moguće, ali bez dobrog obrazloženja nije izvesno da bi se tako nešto dogodilo. Zato i gledamo film, da bismo shvatili zašto je nešto tako drastično moglo i trebalo da se dogodi. Da glavni negativac naprosto dobije srčku pre nego što pobije pozitivce, jest’ moguće, ali uopšte nije izvesno, osim ako nam se objasni i što je još važnije – pokaže – drugačije.

Zašto vam sad držim predavanje o osnovama pripovedanja? Zato što smatram dobim ono delo koje nema nesklad između mogućeg i izvesnog. Smatram da ono delo koje nategne činjenice ili okolnosti da žrtvuje izvesnost (plausibility) zarad zabave, nije nužno loše delo. Ali delo koje iznova i iznova krši osnovna pravila logike stvarnosti i logike pripovedanja, te menja pravila igre kako kad bude zgodno – to delo je loše. A u istoriji loše televizije, 100 nije najgora serija ikada, premda ako seciramo bilo koju epizodu, vrlo lako može tako da deluje…

Počnimo od premise. Na Zemlji se zbila nuklearna apokalipsa. Nuklearna. Apokalipsa. ‘Naći, ono, smak sveta, nema života, svi se vinuli u svemir i tamo napravili nekakvu svemirsku stanicu naravno da su je nazvali “Arka”. Zbog ograničenih sirovina, zakoni na stanici su drakonski. Najmanji prestup kažnjava se smrću.

Recimo, oca glavne junakinje, prlično korisnog inžinjera izbacili su u svemir (umesto da ga recikliraju, na primer), za razliku od njegove žene koja stalno tera kera i krši zakon, ali je kao doktorku (izgleda jedinu na stanici) stalno stavljaju u zatvor i vade iz njega, jer je, navnodno, dragocena.

Tehnologija na stanici nije drastično naprednija od naše, osim tamo gde je scenaristima odgovaralo. Umesto da iz orbite provere nivoe radioaktivnosti na Zemlji (moguće sa današnjom tehnologijom), umesto da pošalju sondu sa kamerom ili nešto, uprava stanice šalje stotinu klinaca, prestupnika, da se vrate na Zemlju i provere da li je nastanjiva.

Inače, govorimo o upravi koja iz nekog razloga nije uspela da za sto godina smisli način da kontroliše broj stanovnika (vazektomija? hemijska kastracija? zakoni? ništa? Oookej…).

Elem, bace oni klince na Zemlju bez radio veze, ali sa nekakvim supertehnološkim narukvicama koje šalju biometrijske podatke u svemir. I tu kreće zapravo priča koja uopšte nije sci-fi već srednjoškolska drama o klincima koji psihološki i fiziološki uopšte ne liče na decu rođenu u svemiru, već na upeglane, našminkane, stilizovane srednjoškolce (koje glume glumci dobru deceniju i po stariji od likova koje predstavljaju) današnjice, bar sudeći po nivou histeričnosti i besmislenosti u postupcima.

I postaje sve besmislenije, svakom epizodom.

‘Ajd posle ćemo o likovima koji su šizofreni, hrabri, kukavice, pametni i neverovatno glupavi u isto vreme. Koji se neprestano boje smrti, ubijaju, kolju, jebu, urlaju jedni na druge, umesto da se bave, pa recimo preživljavanjem.

Elem, majka Zemlja je dobro, oporavila se, sve je zeleno, osim nekakvih LED leptirića koji svetle u mraku. Tu je i groteskna dvoglava divljač. Zmijuge koje nastanjuju vodu ogromne su (premda izgleda retardirane, jer ne mogu da ubiju jednu mršavicu koja zabasa duboko na njihovu teritoriju, jedva je ogrebu). I ne samo da se majka Zemlja oporavila već je pretrpana ljudima.

I to ne jednim plemenom ili nekakvim ozračenim mutiranim bogaljima, već snažnim, mišićavim muškarcima, seksi cicama, upeglanim tipovima koji i dalje nose besprekorne uniforme, te nekakvim (drogiranim) kanibalima.

I sad, ovi klinci što su pali s neba, koji iz nekog razloga nemaju problema sa navikavanjem na gravitaciju, svetlost, smenu dana i noći, te lokalne bakterije (a uz to izgleda i ne jedu i ne piju). Dakle, kilnci koji su proveli život na svemirskoj stanici, u zatvoru, bore se bolje od profesionalnih vojnika, treniranih da prežive surove uslove na zemlji, namlate ratnike kojima je u krvi da ubijaju da bi preživeli. Svaki put.

Počinje rat sa urođenicima. Klinci ih masakriraju. Čine zlodela koja ratničko pleme nikad ne bi oprostilo. I ne samo da prežive taj rat, nego pomoću ljupke, ali ipak ne toliko bistre i ne toliko harizmatične Klark uspevaju da pokore urođenike, bace im otpatke svemirske stanice na glavu, rutinski izmasakriraju nekoliko sela, ali svaki put ih ubede da je to baš dobro za sve njih.

Naravno, između svega ovoga likovi se uopšte ne menjaju, ne napreduju, nisu motivisani. Jedino što rade je da urlaju jedni na druge, očajavaju, ubijaju nedužne, ali ipak ostaju kul.

Onda sad da bi nekako priča išla dalje, da se tinejdžerska drama u kojoj kad se ne ubijaju i ne svađaju, onda se je l’ te fircaju (ništa protiv toga nemam, štaviše, ali odnosi u koje stupaju su plitki, besmisleni, ne doprinose zapletu, samo čine da se zapitamo za koga je serija napisana jer je ton na nivou zapadnjačkih školaraca, s jedne strane, a stepen seksa na nivou HBO, dakle za odrasle, s druge strane), te dakle da bi priča išla dalje, odjednom urođenici nisu više problem, već ljudi iz planine koji su navodno ostaci vlade SAD-a.

E sad, ti zle čike iz planine izgleda nisu ništa radili sto godina i sad odjednom kreću u nekakav projekat da sisaju krv urođenicima i kradu im koštanu srž da bi (neveruem da je ovo neko napisao, kao što neveruem da je neko odobrio da se ovo snimi), se vratili na površinu umesto da se kriju u planini.

U trećoj sezoni, nekakva grupa rasista preuzima vlast i počinje novi pokolj urođenika. Osim toga odjednom se ispostavlja da je cela ta nuklearna apokalipsa nastala zbog nekakve čarobne A.I. ženske. Čarobne jer oživljava mrtve, čita misli, naravno pod uslovom da zgutate nekakav čip (kojih ona izgleda ima u izobilju), te nastaje nova religija. Svi postaju opčinjeni, međutim, posle mnogo urlanja, ubijanja i jebuckanja, Klark ipak nađe način da uništi zlu vešticu, pardon A.I. tetu.

 

Samo da podsetim, glumci u ovoj seriji imaju samo dva izraza lica, kad urlaju i kad ne urlaju. Odnosi su neuverljivi, navodno se mrze, onda se ipak pomire, pa se mrze, pa se pomire, pa onda taman kad mislite da ste uvatili neku logiku, junaci se ponašaju bezveze, naravno preživljvaju najluđe situacije eto tako, da ne pominjemo da zapravo sve vreme čine odvratna zlodela. Koja im se praštaju tako što Klark podigne obrve i kaže “aj em sori ic hu aj em” i sve se reši.

Onda ide četvrta sezona u kojoj, gle čuda, da ne kažem onu popularniju verziju ove poštapalice, ispada da će odjednom istovremeno svi nuklearni reaktori na zemlji da zuknu, al ovaj put neće niki da preživi i sad je glavna fora da se nađe nekakav serum koji omogućuje urođenicima – pazi sad ovo – da podnesu radijaciju. Zamalo da uspeju u tome i sad svi jure da nađu neki stari bunker koji može da sačuva 1200 ljudi tokom sledećih pet godina (kako? Koga briga razum je odavno napustio ovu seriju). Dvanaest klanova (izem ti apokalipsu, preživelo ih je baš ohoho) šalju svoje predstavnike da se zakopaju u taj bunker, a drugi odlaze u svemir (kako? Pa eto ima bar još jedan svemirski brod koji gle čuda niko do sada nije koristio).

I na kraju u petoj sezoni, koju kritičari opisuju kao neverovatnu, besmisao dostiže vrhunac, jer dolaze novi protivnici, nekakvi zatvorenici koji se bore sa (konačno) ujedinjenim plemenima za parčence zemlje koja je pogodna za život. Znate šta, to u stvari i ne bi bilo loše da je tvorcima serije bio cilj da pokažu ljudska bića kao gamad. I na kraju unište tu dolinu u kojoj je život bio moguć i otisnu se u svemir da nastane novu planetu.

Bljuc.

Jedini kvalitet koji serija ima je izgled. Pa i tu ima neopisivih propusta i nelogičnosti, ali svi su baš lepi i lepo očešljani i prizori su lepo snimljeni, koreografije borbe su neujednačene, ali podnošljive. I to je to.

Priča. Besmislena. Likovi. Naporno histerični, nemotivisani i nedosledni. Odnosi. Plitki i neuverljvi. Zakrve se oko gluposti, a pomire preko leševa najvoljenijih.

Sve to ne bi bio problem da je tema ljudsko zlo. Ali serija pokušava iznova i iznova da predstavi glavne junake kao predstavnike “dobra”. Bar ove histerične tinejdžere. Tačnije, Klark koja je najveći kreten, ali eto svi je žele i ona uspeva sve da pokori.

Nemam snage više da vas ubeđujem. Razumem da je 100 slatki greh. Da, gledao sam sve sezone, onako usput “da mi svira TV”.. Ne, nema ništa bolje na televiziji, u tome je i tragedija. Ali ako ste svojevoljno skidali ovu seriju ili ste je strimovali odnekud, ili ste ciljna publika (histerični tinejdžer) ili niste normalni. Ako niste imali dodira sa ovom serijom, nemojte. Gledajte (ponovo) Fajerflaj i držite se dalje od ovog đubreta.

[/wrc_column][wrc_column grid=“2″ width=“1″ type=“end“]

PIŠE: Bojan Brnjoš

Postapokalipsična scenarija su sjajna stvar. Umeju da nateraju na razmišljanje i usmere maštu u neki sasvim drugi kolosek, prožet tkanjem do sada neiskorišćenih ili manje ekspolatisanih ideja. Ukoliko je pritom moguće ispreplesti radnju zanimljivom dramom i prirodnim razvojem likova – od dobre ideje nastaje nešto mnogo veće. „The 100“:

„The 100“ predstavlja dramu u ruhu naučne fantastike sa kojom se možemo prilično poistovetiti ukoliko krenemo da razmišljamo o jednom od mogućih scenarija koji će zadesiti planetu Zemlju i njenu civilizaciju. Za stariju gardu, osećaj prilikom gledanja serije se može bar na početku uporediti sa kultnom, mada pomalo i „treš“ serijom koja se emitovala devedestih godina prošlog veka – „Pleme“. Postapokalipsa ne mora uvek da se svede na viruse, besne i agresivne ljudoždere, kao i svetove prekrivene peskom, peskom i samo peskom. Nekada je dovoljno imati ljude i njihove želje, ambicije i strahove, tj. njih stotinu. A možda i više od stotinu.

Početak serije nas sporo uvodi u scenario koji je zadesio planetu Zemlju i njen rod, ali ipak tako da uspeva iz scene u scenu da zadrži pažnju i otkriva jedna po jedan deo slagalice, kao i prošlosti skoro svakog od likova. Pre skoro sto godina, civilizaciju je zadesio nuklearni rat koji je ostavio katastrofalne posledice iza sebe. Ostaci čovečanstva uspevaju da se spase tako što se svemirske stanice širom sveta udružuju u zemaljskoj orbiti i fomiraju jednu zajedničku stanicu pod imenom – Arka, po ugledu na Nojevu arku.

Radnja se na samom početku serije fokusira na dve strane. Jedna se odvija u samoj svemirskoj stanici, gde zalihe kiseonika prebrzo nestaju i na eksperimentalnoj odluci od strane veća da grupu problematičnih tinejdžera koji su kršili zakone pošalje na Zemlju. To čine u jednoj od preostalih letelica kako bi utvrdili da li je nakon skoro sto godina postala ponovo prihvatljivo mesto za život.

U prvoj epizodi, scene se nižu i brzo i efikasno uvode u srž priče, te odmah saznajemo da Zemlja jeste pogodna za život. Toliko pogodna, da iako su svi smatrali da je celokupna ljudska civilizacija iščezla nakon nuklearnih bombi, na zemlji se pored bujne vegetacije, mutiranih i malobrojnih normalnih životinja, nalaze i preživela plemena ljudi. Pored njih se pojavljuju i „Planinski ljudi“, koji imaju svoje bitno mesto u priči, kao i „Grad svetlosti“, svojevrsna spiritualna utopija,  predstavljajući bekstvo od stvarnosti za one koji veruju u njenu svrsishodnost.

Ono što je izgledalo kao spas, postaje nova kazna. Ono što je naizgled ličilo na raj, možda je u suštini pakao. Broj novih pridošlica na Zemlji počeće da se smanjuje usled mnogih okolnosti i tako će postati uvod u mnogo veću priču nego što je iko mogao na početku i da zamisli.

Pozitivna stvar u ovoj SF drami, koja se inače i dalje emituje nakon nekoliko uspešnih sezona, jeste raznolikost likova, njihovih želja, ambicija i psiha, kao i njihov razvoj koji se može primetiti iz epizode u epizodu. Neočekivane situacije, realni postupci, vrlo često veoma subjektivni iz ugla pojedinca, nasuprot objektivnosti koja bi možda na brži način rešila probleme, čini seriju veoma gledljivom i uzbudljivom za praćenje. Ukoliko volite SF prožet brzim promenama u ritmu i radnji, sa specifičnim odlukama likova čiji postupci utiču ne samo na njih, već i na širu okolinu, nećete se razočarati.

Naravno, nijedno delo nije savršeno, tako da se i u seriji „The 100“ može naći dosta mana koje su najvidljivije u prvoj sezoni. Za početak, u jednoj postapokalitičnoj sredini u kojoj je preživelo dosta ljudi, i biljaka – šta se dešava sa životinjama? Naravno, ima ih, ali veoma retko u kadrovima. Oni koji su opstali na tlu morali su da se hrane i mesom, a nemoguće je da su ih sve pobili. Takođe, tu je i određen broj vrsta koje su mutirale, i to je u redu, ali svakako zauzimaju veoma malo vremena na ekranu, čak i u prolazu. Jednostavno, ne oseća se efekat da postoje, kao da se oporavljena Zemlja sastoji samo od biljaka i ljudi.

Druga boljka dolazi i odlazi svakih par epizoda, a to su dijalozi. Od sporednih likova koji se pojavljuju po scenama, sve do nekih od glavnih, dijalozi su u dijapazonu od loših i nelogičnih, do epskih i izrazito motivišućih. Nekonzistentnost u dijalozima često pruža osećaj nedovršenosti u scenama i zna da negativno iznenadi. Scenario i kompleksnost likova ipak pruža utočište u vrtlogu loše komunikacije koja se sporadično pojavljuje.  Zatim, tu je i sada već jasno forsiranje zapada po pitanju homoseksualnosti i jednakosti, nešto što ni jedan noviji projekat ne može da izbegne.

Serija se razvija uporedo sa svojim likovima, što definitivno predstavlja ključ uspeha i konstantne želje obožavalaca za novim epizodama i sezonama. Kruže priče da će naredna sezona biti i poslednja, tako da je za sve one koji vole da neku seriju pogledaju „u cugu“, idelano vreme da počnu sa gledanjem. Takođe, svi koji imaju predrasude o ovakvim i sličnim SF projektima, pružite šansu „The 100“, izaberite lika za kog navijate, i kog mrzite, pratite ga, pokušajte da razumete njihove postupke, jer sam siguran da bi i vi u nekoj sličnoj situaciji postupili kao i oni. U određenim momentima scene su pune emotivnog naboja, nakon toga vas mogu iznenaditi izuzetno nasilni obračuni, ili pak oduševiti spletke i moralne dileme na nivou „Pesme leda i vatre“. I na kraju, bez panike i uživajte u seriji.[/wrc_column]

Dželat, recenzija i mogući opraštaj?

Posted on by Nenad Jevtić

Frenk Kasl se vratio na male kanale 18. januara u drugoj, možda i ‘poslednjoj’ sezoni „Dželata“ u ko-produkciji Marvela i Netfliksa.

Prisećajući se prve sezone, Frenkove borbe sa prošlošću i lovu na odgovorne za srmt njegove porodice, u ovu sezonu sam lako uleteo željan videti nešto novo. Međutim, dobio sam priču, sličnu prvoj sezoni. Ako posmatramo drugu sezonu paralelno sa prvom, lako ćemo uočiti ponavljanja. A šta se to ponavlja? Pa, imamo istog negativca plus sporednu priču kao i u prvoj sezoni, to jest nastavak glavne priče iz prve sezone. Takođe imamo „civila“, malog čoveka u velikoj nevolji koja služi kao orijentir za sporedni tok radnje. Kao i u prvoj, taj saradnik pored svojih problema i nedaća pomaže Dželatu da dođe do informacija i osvete. Ponavlja se i drama, zaklupčani odnosi sporednih likova i Frenka Kesla koji i ovde pretežno igra vezivno tkivo.

Druga sezona ima trinaest epizoda sa trinaestom koja je malo duža, da bi se konačno stavila tačka na sve tokove radnje. U prvoj sezoni, dobili smo nagoveštaje da će Džon Brental u ulozi Dželata postati pravi pravcijati Dželat, ali to se desilo tek na kraju sezone. Imali smo samo pretpostavke da je to bila priča o postanku i na neki način to i jeste bila sezona posvećena tome, jer se na kraju Džon/Frenk transformisao u stripskog junaka. Pretpostavio sam de će u drugoj sezoni Frenk nastaviti da bude Dželat, ali nije. Tek u poslednjoj sceni on ponovo postaje Dželat i izgleda kao da će tako i ostati. Naravno, ovo je dobar uvod u treću sezonu, ali moram ponoviti, možda te treće sezone i ne bude.

Upoređujući po kvalitetu prvu i drugu sezonu, druga sezona mnogo podbacuje, jer ne uvodi nikakve novotarije. Ponovljeni likovi nemaju zapaženi rast i trasformaciju, već su nekako ostali svoji i onakvi kakvi su bili pre.

Poruka ove sezone se vidno bavi pokajanjem, psihičkoj toruri, traženju oproštaja i opravdanjem postupaka iz davnina. U to se upliće i religija, bolje rečeno vera kao jedan od izlaza iz traume, ali i obrt da je i ta vera podložna korupciji i devijaciji. Samo uplitanje vere znatno dodaje kušnju junacima, a tu računam i negativce Dželatove priče.

Kako se sve to odigrava i da li Dželat dobija ono što traži, morate pogledati seriju.

Dobre Strane

Ne očekujte previše akcije, jer je akcenat kao i u prvoj sezoni stavljen na dramu i likove. Neko će to možda zameriti produkciji, ali ipak su ovde bitni ljudi i njihovi odnosi. Frenk Kesl i Bili Ruso (Jigsaw) su u fokusu, a dogodobštine iz prve sezone ih dodatno muče. Iako je za radnju Dželat bitan, dosta pažnje se posvećuje negativcu, podvlači se paralela između zlikovca i junaka i ovde Bili Ruso otima svetlo reflektora kao Dželatova kopija iz prve sezone. Veoma zanimljiv ugao i postavljanje starih likova na sledeći nivo.

Ima scena koje gotovo da nemaju razloga što su snimljene, ne vuku radnju dalje, ali su od velikog značaja. Prikazujući akciju-reakciju, producent je hteo da naglasi neke osobine kod likova, da su deca deca i da Frenk Kesl nije uzoran građanin.

Likovi su fenomenanlno odrađeni i njihovi prepleteni putevi su detaljno ispalirani, tako da treba obratiti pažnju na sitnice. Scene i kadrovi vam sami ukaži čemu treba posvetiti fokus i šta morate zapamtiti u toku gledanja.

Tempo sezone oscilira na momente i znatno usporava posle kulminacije. Prva sezona je bila u četvrtoj brzini i radnja je bila bogatija, dok je ovde to spušteno u drugu. Scene borbe obiluju krvi kao i scenama brutalnog što ovakav heroj i zaslužuje da ima ekranizovano. Neko ko nije fan pesnicama deformisanih lica, bi možda trebao da promine ovu sezonu, jer i ovoga ima dosta.

Dina Madani koju igra Amber Rouz Reva, poslastica je za oči i njen lik Agenta Domovinske Bezbednosti je pretrpeo promenu, s time da je postala otpornija na nepravdu, žustrija i racionalnija, mada samo u naznakama. I ovde je Marvel dokazao da žene mogu biti istovremeno i lepe i kul. Pravo osveženje dolazi od Džordžije Vigam koja tumači lik Ejmi, devojke koja je upletena u mračne stvari i razlog što je juri Džon Pilgram kog igra Džoš Stujart. Ona je odgovorna za komične opaske, ponaša se kao tinejdžerka i predstavlja nam Frenka u ulozi oca, to jest kakav bi on otac bio. Kada je Vigamova na sceni, njen humor dolazi neočekivano i prirodno, pa sam se na nekoliko scena lepo ismejao.

Ben Barns u liku Bilija Rusoa je ovde oličenje mentalno poremećene osobe sa tegom prošlosti koju nosi preko lica u vidu maske. On nije sam na tom putu, tu je i Florijana Lima u ulozi Kriste Dumond koja igra psihologa analitičara, zaduženu da povrati izgubljena sećanja Rusou.

Doktorka Krista Dumont ovde predstavlja vodiča kroz Rusov um, time nam približavajući Rusoovo stanje koje se neda videti na njegovom licu. Na ovaj način, poremećeno stanje negativaca bliže izlazi na svetlost. Nebi bilo fer da samo negativac ima takvog saradnika, pa je Džejson R. Mur u ulozi Kurtisa Hojla tu da pojasni Keslovo stanje. Na ovaj način, oba lika, negativac i junak se stavljaju kao jednaki po snazi, uto je i njihov sukob napetiji i plodniji.

Bilo da govorim o Dželatu, Rusou ili Džonu Pilgrimu, kod svih se vidi zajednička stavka, a to je upitivanje više sile da li je nasilje njihova svrha. Tek neko u ovoj priči dobje odgovor ili nešto blizu odgovoru. Radnja me je smisleno vodila kroz celu tu debatu kako se pomiriti sam sa sobom.

Loše Strane

Liku Dine Madani fali reakcija, obzirom kako su odredili da joj formiraju karakter za ovu sezonu. Ona tumači slomljenu osobu, sa malo izbora da se reši svog problema, ali to slabo pokazuje u ‘privatnom životu’, dok je službeno ‘hladna glava’. Rasprave između junaka i njegovih pomoćnika nije nabijen strastima, već i ovde ima ‘hladnih glava’. Kesl kao da se pomirio da je nužno zlo, pa tako izostaje dubina u karakteru i mogu da ga posmatram samo kao Terminatora. Možda je to i bila ideja, pošto je u prvoj sezoni neartikulisan zvucima podsećao na Ramba.

Njujorška policija je gora od meksičke birtije kraj zemljanog puta, spravljena od trsaka i u plamenu. Izgleda da se plavci pojavljuju na svakom koraku, čim se Dželatovo ime spomene javno, ali im ne smeta da bande jurcaju ulicama i ubijaju buljuke civila. Za nekog ko je lako prepoznatljiv i smatran urbanom legendom, dva ćoška niz ulicu, svi prestaju da prepoznaju ozloglašenog Frenka Kelsa. Isto je i sa ostalim likovima. Ako ne zbog linija lica, ljudi bi bar zagledali rane na licu koje nose i zloća i junak, a to ljudi ne rade, dakle, pišem ovo kao veoma loše odrađen deo radnje.

Puške, pištolji, bacač granata ili bacač plamena, automati i vojna oprema? Ne, Dželat preferira da koristi ruke i stvari iz okruženja. U fabrici čačkalica, verujem da bi se svi gađali čačkalicama i da bi bilo krvi do kolena. Zašto ovaj ton? Odgledajte tri epizode i postaće vam jasno da gledate maltene jednu te istu scenu.

U totalnom urbanom ratu, nose se samo po dva magazina puna municijom. Duži/prošireni magazini imaju manje municije nego obični sa trideset metaka. Nivo preciznosti je ravan početniku sa krivim nišanom, dok je Keslova paljba besprekorna.

Deo scena po epizodi deluje kao da je tu da popuni vreme, odugovlači do sledećeg kadra ili manje-više nekog povoja u radnji. Hvatam sebe kako premotavam scenu, jer nema nikakvog značaja, a onda sledi niz napetih zumiranja i pogleda pre nego što se skrene pažnja na nešto drugo.

Noć i dan, su podložni promeni zbog potrebe naracije i likova, tako da se to menja iz scenu u scenu. Obratite pažnju posle pete epizode. Postaje uočljivo.

Imao bih još štošta da dodam lošim stranama, ali bojim se otkrio bih previše. Šta to znači? To znači da ima propusta u samoj radnji. Voleo bih da vidim da li ćete uočiti i vi isto što i ja. Da vam ne upropastim doživljaj, evo neću ni spomenuti da obratite pažnju na negativce. Oh, ne, rekao sam previše… Aha, ali na kog zloćka sam mislio?

Zaključak

Podsetivši se pređašnje sezone, druga je bila prepuna problema, ali bilo je i lepih momenata gde pretežno ženski likovi izvade stvar. Rusova doktorka i starateljka me apsolutno opčinila. Njena priča je zaslužno najbolja, najživlja i prepuna mistike i simbolizma. Glumica Florijana Lima zaslužuje dalja angažovanja i od sada ću pomno pratiti njen put ka slavi. Naravno, ne mogu da istisnem Amber Rouz Reva iz glave. Ta žena ima velikog potencijala da se ponese sa mnogo većim ulogama od ove. U prvoj sezoni je zablistala, a u ovoj izdominirala u svakoj sceni. Jeste da joj je falilo malo života u napetim segmentima priče, ali opet, za to je možda odgovoran reditelj. Da, krivi drugog, tako svi rade.

Navodi da neće biti trećeg dela, čine mi se slabi, jer se Marvel osmelio da prikaže dobru tuču, realnost povreda i prostrelnih rana, kao i krv i proizvod repetativnog mlaćenja boksom u slepoočnicu. Videćete scenu. Odvratna je, ali mi se sviđa. Mislim da će se pravi fanovi „Dželata“ organizovati da zamole Marvel i Netfliks za još jednu sezonu. Bilo bi pravo čudo da je održe, obzirom da je na snazi trend masovnog ukidanja serija. Kažem, možda i bude ta treća, jer je kraj suviše snažan da bi se tek tako ubio „Dželat“, a njega je zaista teško pokopati.

Od ‘5 Marvina’, sa peticom kao najvišom ocenom, „Dželata – druga sezona“ ocenjujem sa ‘2 Marvina’. Nekako, ako ne bolja radnja, bar da je kvalitet ostao na istom nivou kao i prva sezona. Malo sam razočaran, ali veliki sam dečko, izdržaću.

Do sledećeg, gledanja, čitanja i recenzije, hodajte tiho i nosite peškire sa sobom.

„Ruff road? That’s funny.“ – Frank Castle

More, poput vina tamno – Robert Ejkman

Posted on by Lazar Vuković

Svoju premijeru pred domaćim čitaocima Robert Ejkman (Robert Aickman) je imao izdavanjem svoje prve zbirke priča „Hladna ruka u mojoj“ (Cold Hand in Mine). Nažalost, njegov specifičan pristup hororu kao žanru nije legao domaćim čitaocima pa je zato bio i slabo prodavan. Ali, uprkos svemu, Orfelin i Dejan Ognjanović su odlučili da mu daju drugu šansu. Ovaj put je iz Orfelinove kuhinje izašla zbirka „More, poput vina tamno“ (The Wine – Dark Sea) koja predstavlja najbolje Ejkmanove priče.

Pre recenzije zbirke bih rekao i par reči o Ejkmanu. Iako važi za majstora strave sebe nije smatrao horor piscem. Za svoje priče je govorio da su više „čudne“ priče nego priče strave i užasa. U svetu je cenjen kao jedan od najboljih horor pisaca po svom specifičnom pristupu žanru o kome ću govoriti u ostalim pasusima.

Zbirka koja se, nalazi pred nama sadrži sedam najboljih Ejkmanovih priča. U originalnom izdanju se nalazi osam priča, ali je priča Growing Boys izbačena jer je urednik edicije smatrao da nije približna kvalitetu ostalih priča.

Zbirku otvara naslovna priča „More, poput vina tamno“(The Wine – Dark Sea).  U njoj se upoznajemo sa turistom u poseti Grčkoj koji, uprkos upozorenjima meštana, posećuje misteriozno ostrvo za koje se veruje da je ukleto. Tamo upoznaje tri naizgled obične žene i biva uvučen u njihovu životnu rutinu.

Slična ovoj je priča „Vozovi“ (The Trains) gde su umesto turiste protagonisti prijateljice koje su se otisnule na pešačku turu. Zalutaju u takozvanu Tihu dolinu i upoznaju se sa njenim neobičnim stanovnicima. Reći ću samo da ova priča ima jedan od najboljih završetaka. Namerno neću odati kako ne bih pokvario uživanje u čitanju.

„Tvoja se malena ruka smrzla“ (Your Tiny Hand Is Frozen) nam pripoveda o čoveku koji dobija čudne telefonske pozive. Ispostavlja se da oni dolaze od još čudnije žene koja uporno izbegava njihov susret. U ovoj priči je Ejkman dostigao najveći vrhunac jeze.

„Pratilac“ (The Fetch) je jeziva priča o čoveku čiju porodicu progoni jeziv duh donoseći im smrt. Kroz celu priču pratimo napore naratora da zavara svoj trag, ali da li će u tome uspeti?

„Unutrašnja soba“ (The Inner Room) je čudna priča o devojčici i njenoj kući za lutke za koje se verovalo da su žive. Sticajem okolnosti ostaje bez svoje kućice, ali kao odrasla žena doživljava neobjašnjivo iskustvo kada zalutajući naiđe na kuću koja je identična onoj koju je imala i upozna njene stanovnike.

 U „Nikako ne idi u Veneciju“ (Never Visit Venice) pratimo depresivnog čoveka koji luta Venecijom i nailazi na neobičnu gondolu sa Crnom damom i misterioznim lađarem. Vođen neobjašnjivim silama postaje njen saputnik i doživljava iskustvo koga će se sećati dok je živ.

„U šumu“ (Into the Wood) je priča o bračnom paru koji se zahvaljujući muževljevom poslu  nastanjuje u Švedskoj. Vremenom, žena primećuje neobičnu zgradu za koju se ispostavlja da je institut za lečenje ljudi od nesanice. Privučena neobičnošću te zgrade, počinje da se druži sa njenim stanarima.

Po čemu su ove priče posebne? Kod Ejkmana nema krvi i iznutrica. Njemu polazi za rukom da dočara jezu koja vas obuzima dok čitate njegove priče, poput priča Šeridana Le Fanua o čijoj zbirci „Karmila“ sam već pisao tekst. Uspevamo da zajedno sa glavnim junacima proživljavamo neobične događaje čije uzroke ne možemo da objasnimo niti da objasnimo šta nam se upravo desilo.

Izvršiću kratko poređenje sa Ligotijem jer su meni najprijatnija iznenađenja. Ejkman je pisac misterije, Ligoti je pisac haosa. Kao što sam pomenuo, Ejkmanovi junaci ne umeju da objasne šta im se dešava, dok su kod Ligotija oni nemi posmatrači tuđeg propadanja i nestajanja kako sam naveo u recenziji o „Pisaru tame.“

Sada bih se nakratko osvrnuo na „Hladnu ruku u mojoj.“ Uprkos lošoj prodaji imala je par kvalitetnih priča vrednih pažnje. Npr. „Konačište“ (The Hospice) je priča slična najboljim epizodama „Zone sumraka“ dok je „Stranice iz dnevnika jedne mlade devojke“ (Pages from a Young Girls Journal) jedan od najboljih prikaza transformacije u vampira.

U odnosu na nju priče u „Moru, poput vina tamnog“ su kvalitetne i iz nje se ne može izdvojiti najbolja. Svaka priča ima svoj stepen jeze i veo misterije pod kojim je obavijena.

Toliko od mene što se tiče Ejkmana. Smatram da trebate da mu date drugu šansu. Ako vam ni nakon ove zbirke ne legne njegov stil i pristup stravi, ne znam šta da kažem. Čitajte Kinga, Barkera, Lavkrafta i eventualno Poa i tu se zadržite što se tiče horor literature.

Strip revija „Bosona“, šesti broj

Posted on by Mirnes Alispahić

Bliži nam se vrijeme izlaska 8. broja strip revije „Bosona“ kojem se posebno radujem zbog intervjua s velikim Cliveom Barkerom, ali i zbog njegovog ekskluzivnog stripa koji je radio u suradnji sa sarajevskim strip autorom Majom Pavlovićem, s čijim smo se radom i tekstovima već upoznali u prijašnjim brojevima „Bosone“. Naravno, da ne bi preskočili koji broj idemo na ove koje smo vam ostali dužni, prvo broj 6, a uskoro i broj 7.
Baš kao i broj 4, ovaj šesti broj „Bosone“ ima posebno značenje za mene jer su podsjetnik na jedno sjajno druženje i avanturu koja je proizašla iz toga pa sam malo više sentimentalno vezan za ta dva broja, ali objektivno tvrdim da su to kvalitetnija broja „Bosone“, mada svaki ima svoj nivo kvaliteta i poseban je na svoj način.
Kao i obično, naslovna strana je prvo što će vam privuću pažnju. Ovaj put najviše što ćete odmah prepoznati karikaturu Radića Miše Mijatovića, na kojoj redakcija „Bosone“ plovi nemirnim izdavačkim morima i donosi nove brojeve dok glavni urednik hrabro gleda ka horizontu dok su između njih članovi stripa „Naši novi klinci“, Mijatovića i de LAZZAREa pa je ujedno i simpatično miješanje starih i novih tokova.
Broj otvara pomalo nostalgičarski tekst poznatog bh. scenariste i redatelja Šemsudina Gegića, čovjeka impozantne karijere, koji se vraća u 1968. doba seksa, droge i rock’n’rolla, Praškog proljeća, studentskih demonstracija, atentata na Kennedyja ml. i Martina Luthera Kinga, ali i doba kada se Gegić družio s već spominjanim Plavim vjesnikom. Te godine se sjetno sjeća dok sjedi u dvorištu svoje kuće u Mostaru i lista „Bosonu“. Zanimljiv pogled u devetu umjetnost od majstora sedme umjetnosti.
Odmah iza njega nas dočekuje intervju s velikanom svjetskog stripa, Regisom Loiselom, dobitnikom brojnih evropskih nagrada za svoj doprinos stripu te čovjekom koji je za Disney radio na dva animirana filma, Atlantis i Mulan. Razgovor je vodio Gani Jakupi, „Bosonin“ suradnik iz Barselone, ali o njemu nešto više poslije. Imate ćete priliku pobliže upoznati Loisela, njegovu patnju do rada na „Potrazi za pticom vremena“, o tome kako voli pomagati mladim autorima da ostvare svoje snove (Blacksad je on pogurao) te šta misli o erotici u svom crtežu.
Tu je i kratki tekst Marka Fančovića o slučajnom nastanku geg stripa „Achille Talon“ Michela Regniera Grega, kao i nešto o njegovom djelu, ali i anegdota o njegovom radu s velikim Hermannom na legendarnom strip serijalu „Comanche“. Naime, upravo je Greg bio urednik „Pilotea“ koji je odbio tadašnji Hermannov vestern strip s obrazloženjem da im vestern nije potreban da bi dva mjeseca poslije magazin „Tintin“ prihvatio „Comanchea“, a sam Greg je jedno vrijeme radio kao scenarista na njemu.
Majo Pavlović nastavlja sa svojom rubrikom „Škola stripa“ te nam priča o pisanju scenarija i finesama istog pa ćemo tako naučiti kako to izgleda pisati scenarij po sistemu „zaplet prije svega“ i „cjeloviti scenarij te koje su mane i prednosti jednog i drugog pristupa.
Alija Balta kratkim tekstom o tome kako je strip „Grička vještica“ utjecao na to da se počne baviti grafikom otvara novi nastavak upravo tog stripa na koji smo se već navikli i s užitkom ga pratimo. Lično preferiram Maurovićeve radove u koloru kada mi njegov talenat više dolazi do izražaja, ali da je u koloru onda „Grička vještica“ ne bi bila to što jeste pa sa sigurnošću možemo reći da su ova tehnika i pristup savršeni za nju.
Prije nešto više od 45 godina TV Beograd je emitirao dokumentarac koji je snimio poznati beogradski redatelj Srđan Karanović, a koji je za temu imao nikog drugog nego velikana jugoslavenskog stripa, Andriju Maurovića. Dokumentarac je to po imenu „Povratak prirodi“, misteriozan u svom postojanju po zapisima TV studija da bi se u konačnici ispostavilo da je nažalost nestao u bombardovanju Beograda. Veljko Krulčić u svojoj pripremi za snimanje dugometražnog dokumentarnog filma o Andriji Mauroviću bavi se potragom za materijalom te nam donosi svoju priču o tome.
Izgleda da niti jedan broj „Bosone“ ne može bez In memoriam rubrike, pa tako i ovaj. Riječ je o posljednjem pozdravu za Sergija Zanibonija, talijanskom strip autoru najpoznatijem po njegovom radu na „Dijaboliku“. Od njega se opraštamo uz kratki strip po imenu „Grob“, koji na tako malom prostoru kaže puno uz sjajni Zanibonijev crtež i tekst Piera Carpija.
Breccin „Perramus“ i Fernandezov „Drakula“ imaju svoje nove nastavke, a Fernandez ne prestaje zaprepaštavati svojim umijećem.
Da sam previše subjektivan kada je rad Iztoka Sitara u pitanju, to je već poznato. U njegovom novom stripu po imenu „Čovjek koji je oštrio noževe“ još jedna sjajna priča.
Ono što me je posebno obradovalo u ovom broju „Bosone“ jeste neobična strip reportaža Ganija Jakupija o njegovoj posjeti Americi i razgovorima s bivšim kubanskim revolucionarima. Da budem iskren, ovo je vrsta priče koju bih volio gledati na malim ekranima, ima tu određenu notu primamljivosti. Možda bih to trebao pripisati mojoj zaljubljenosti u historiju i Kubu, ali opet i ne, jer ova priča doista ima težinu. Tu je i kratki tekst koji nas upoznaje s djelom Ganija Jakupija, strip autora i umjetnika s Kosova koji trenutno živi u Barseloni.
Tu je i reportaža sa zagrebačkog Comic Cona kao i predstavljanje poznatog strip autora Rajka Miloševića poznatijeg u svijetu stripa kao R.M. Guera, čovjeka kojem predstavljanje gotovo da nije ni potrebno. Ovdje možemo pročitati kratku epizodu njegovog stripa „Smoky Joe’s 1000 Blues“.
Šesti broj „Bosone“ završavaju „Naši novi klinci“ de LAZAREa i Miše, kratki komični strip s kojim smo se već susretali.
Ne znam za vas, ali ja sam doista uživao u ovom broju „Bosone“, možda i malo više nego inače. Mnoštvo novog kvalitetnog sadržaja i informacija garancija su užitka pa stoga potražite svoj primjerak. Do sljedećeg čitanja, ostajte mi pozdravljeni.

Hans Cimer – „Betmen“, „Kralj lavova“ i „Pirati sa Kariba“

Posted on by Jovana Pribić

Vanzemaljska muzika iz filma “Međuzvezdani” (“Interstellar”), ostvarenja filmskog režisera Kristofera Nolana, koja je dobila i nominaciju za Oskara, nastala je zahvaljujući kompozitoru, Hansu Cimeru. On je dve godine radio na stvaranju muzike, a jedna zanimljivost kaže da je čak posetio jednu englesku crkvu kako bi snimio orgulje iz 1926. godine. Ovaj film prate još neke slične anegdote, poput te da je kompozitor smatrao da je taj film o ljudima u izolaciji. I upravo zato, izolovao se u stanu u Londonu na čitavih mesec dana. Ipak, ko je ovaj nimalo konvencionalni kompozitor, Hans Cimer?

Za sve koji ne znaju ko je on, ali i da podsetimo one koji znaju, Hans Cimer, nemački kompozitor filmske muzike i filmski producent, kako nalazimo na Vikipediji, rođen je 12. septembra (devica u horoskopu) i pravio je muziku za mnoga poznata dela, poput „Pirata sa Kariba“, „Kralja lavova“, „Gladijatora“ i „Mračnog viteza“.

Osvojio je mnoge nagrade, ali prvi film zbog kog je dobio nominaciju za Oskara bio je „Kišni čovek“.

Pročitali smo i da se prvenstveno dvoumio za rad na Diznijevom ostvarenju „Kralj lavova“ iz 1994. godine, ali je konačnu odluku za pristanak doneo zbog svoje ćerke, koja je tad imala pet godina. Za „Kralja lavova“ i srcecepajuću muziku iz istog je bio spreman da ide u Južnu Afriku, koju zvanično nije smeo da poseti zbog policijskog dosijea zbog rada na filmu „Moć jednoroga“. Dok je pokušavao da nam približi Mufasu, Simbu, Nalu i Ožiljka, kaže :“Nikada ranije nisam pisao za krznene životinje. Znao sam kako da pišem za ljudska osećanja, ali ovo su ipak životinje. Trebalo mi je vremena kako bi prevazišao ovu misao i da bih počeo da ih tretiram kao ljude.“

Na listi „Top 100 živih genijalaca“, objavljenoj u Dejli telegrafu, nalazi se i ovaj nemački kompozitor.

Na YouTube-u možete pronaći sve njegove kompozicije, koje obiluju zvucima koji vas prenose mnogo dalje od naše dimenzije, negde u vanvremensko. Ako mi ne verujete, poslušajte. Jedna od pesama koja mene posebno dotiče jeste „Marry me“, pesma napravljena za Elizabet Svon i Vilijama Tarnera, kada se u trećem delu popularne franšize „Pirati sa Kariba“, u toku borbe na palubi, em sa neprijateljima, em sa morem koje zapljuskuje na sve strane, Elizabet i Vilijam poljube i kada on, konačno pita svoju ljubav, čiju priču pratimo još od prvog dela, da se tu, na licu mesta i u jeku bitke, uda za njega.

(Zanimljivost : Najčuveniju pesmu iz “Pirata sa Kariba” ipak nije napisao Hans Cimer, već Klausa Badtela. Ipak, zato što režiser “Pirata sa Kariba” nije bio posebno zadovoljan muzikom koja je napravljena za prvi deo ovog filma, tražio je Hansa Cimera, koji je uradio neke melodije za prvi deo, a kasnije radio muziku i za ostale delove.)

Ima li nešto romantičnije?!

Ipak, nije samo uspešan u pospešivanju romantičnih senzacija kroz muziku, već je odličan i u prenošenju i mnogo mračnijih emocija. Naime, Hans Cimer je pokušao da nam približi Džokerovo ludilo. Objasnio je kasnije da je u toku ovog filma najviše koristio elektronsku muziku, jer je Betmen svakako poseban lik i poseban film, te u skladu sa tehnologijom i nešto mračnijim svetom, bio je inspirisan da napravi sve one kompozicije isključivo zahvaljujući elektronskoj muzici.

Na sajtu “Filmtracks”, u tekstu o Cimeru, stoji izdvojen njegov citat :

“Probudim se oko podneva, zapalim cigaretu, napravim šoljicu kafe, sednem u kadu i narednih sat vremena sanjarim i obično mi tada padnu na pamet neke ideje… To je veoma neodgovoran život. Jedine odluke koje ja treba da donesem odnose se na note koje ću koristiti.”

Na istom sajtu, možete pronaći čitav spisak filmova na kojima je radio kao saradnik i kao muzički producent i kompozitor. Oprobao se i u svetu video igara, radeći muziku za “Call of Duty”.

No, 2012. nakon završetka snimanja poslednjeg dela “Betmena”, Hans je odlučio da se penzioniše, govoreći da je iscrpljen, ali je nastavio da pomaže mladim kompozitorima i oko muzike i oko produkcije. Za svoj rad dobio je četiri Gremi nagrade, tri Brit nagrade, dva Zlatna globusa i jednog Oskara.

Posmrtno saobraćajno preduzeće – Elena Alexandra 

Posted on by Redakcija

Dobrodošli, kao i svaki put otegnuću bezvoljno. Kao i svako ko svoj posao radi sa samo sećanjem na prvobitni žar volje. Ali, kako vidim… nikog nije briga, zar ne?

Moje ime je nebitno. Bitna je moja funkcija. Ja sam Kontrolor. Drago nam je da koristite usluge naše firme, no verujem da mnogima od vas nije bas podjednako drago što vide mene. Šta da se radi, takav je protokol. Vi se meni ne morate predstavljati. Posve je nevažno ko ste. Ionako svaki čas razmenjujete te telesne kostime. Shvatam da ste zbunjeni, no molim za malo strpljenja. Za početak je utešno što ste pogodili red vožnje, a ne kao Ana Karenjina koja je malo poranila na ekspres u 20:00h. Kako saznajemo, neki drugi voz nije promašio nju.

Nemojte da vas zavara fikcija. U dimenzijama koje se beskrajno nižu sve je dozvoljeno. Ono što je vama lik iz romana neko živi kao stvaran život. Znam taj pogled, da… Sva dela… Svi pojmovi… Sve. Da… čak i On. Onaj. Najveći. No, bolje da ne znate. Verujte mi. Nema potrebe da na sebe skrećem nepotrebnu pažnju Vrhovnih. Al’ šta da se radi, kad se uvek nađe neki pametan da pita za to.

Dakle, drago mi je što ste sa nama i što se pomirili sa sudbinom. Sada vas molim da te putne isprave koje tako grčevito stežete pokažete momcima u belom. I pažljivo oko tih crvenih repova da vas njihovi vlasnici ne bi ugrizli. Šta? Aaaa, razumem…Vi ste gospodine ateista. Zbunjuju vas prikazi religijskih stvorenja? Bez brige sada ćemo to srediti. Da li Plejboj zečice deluju zanimljivije? Odlično.

Sad moram uperiti fokus na krajnji ugao vagona. Ono što bi trebalo da bude moje lice sad je prinuđeno da se razvuče u nepostojan oblik neverice čime sve moram da se bavim i šta sve moram da trpim.

Slušaj dete, prestani da vučeš Heronima za oreol. Nije ni čudo što si izletelo na ulicu. Apsolutno si neposlušno… Ne, ne možeš sad. Zato što ne možeš! Remetimo red vožnje. Ma prestani da vrištiš! Prestani da plačeš… Slušaj me… stani… A u … Nemam ja više snage za ovo.

Dobro, sačekaćemo da piškiš pre nego krenemo na put. Ionako ti ne vredi objašnjavati da to više ne radiš, jer nema potrebe. Ajde, čekamo te… Ne, neću ja da te obrišem. Neću. Nemoj da histerišeš opet… Ne… Dobro, sve mu…. Dolazim.

E dobro. Hoće li još neko da piški? Neće? Dobro. Da nastavimo. Moja večno prazna lobanja izgleda služi samo da drži ovu šapku. Kad samo pomislim da sam mogao biti nešto više u životu… Ok. Sad ako smo svi rešili šta imamo da pređemo na bitnije stvari.

Šta je sad? Gospođo, molim vas. Naravno da je jabuka pokvarena. Ništa ne uzimajte od tih crvenih pokvarenjaka. Sledeći put budite pažljiviji. Čuj, sledeći put… kad bi ste znali samo da pojam „sledeći put“ mrzim još od postanka svet. Ako je to sve mogli bi da krenemo. Vreme ne postoji, naravno, no u ovom slučaju dok ste ni tamo ni vamo još  teče taj kvazi pojam koji ste izmislili dok ste bivstvovali na planeti.

Mrzim da sakupljam ljude. Jer oni su jedina bića u Univerzumu koja izmišljaju pojmove za nepostojeće stvari. Pritom umeju to da izračunaju. Izračunavanje ničega se podudara sa mojim sadržajem grudnog koša. 

Khm, khm. Gde stadosmo? A, da. Pošto smo regulisali upoznavanje molim da vežete pojaseve da ne bi izginuli. Ha, interna šala firme. Koju očigledno ne razume sudeći po vašim izrazima lica. Koliko mogu da odmerim nemate osećaj za moj vid humora što me podseti da moj trud ovde nikako ne cene i da na to ne mogu da se naviknem.

Bez panike, sve ću vam potanko objasniti usput. Bar ja imam vremena na pretek. Prvo ćemo proći kroz čistilište. Verski fanatici… jeste gospođo… Znam… Znam… Vi ste redovno… Znam… Dobro bre, ženo postila si redovno, a sad slušaj, aman! Dakle, čistilište, koje ne shvatam zašto se tako zove kad u njemu smrdi k’o na deponiji. Ne mogu da objašnjavam sad, ali ima neke veze sa prodajom tendera. Nek vas ne zbunjuje ova tama. Na kraju ćete ugledati svetlost kao i obično. Putnici koji su doživljavali kliničku smrt znaju o čemu je reč. Samo malo, moram da se javim, inače će ovaj iritantni zvuk melodije izludeti sve živo.  Samo trenutak. Dobro… Upravo je stigla poruka. Ček prvo da lajkujem. Da vidim gde je… Aha, tu si. Da, da, ti mali, suvonjavi ljudski stvore. 

Mladiću, ne znam kako da ti saopštim ovo. Nemoj da se uzrujavaš, u pitanju je štamparska greška. Nisi morao da plinom urnišeš kuhinju. Hoću reći, ti si sinak prošao ispit, neko drugi je pao. Što znači da te se otac ne bi odrekao kao što si pomislio. Dobro de, nije sve tako crno nećeš se valjda ubiti zbog toga? Ups. Izvini, nekad mi izleti. Dobro, sad ću da se zagledam u telefon da bih izbegao taj pogled pun neverice. A i da kad sam već tu podelim status.

Dakle, dragi putnici, što se tiče vaših životnih saputnika, oni sad uglavnom pate ili naplaćuju vaša životna osiguranja. O ostalim pojedinostima bićete blagovremeno obavešteni. Barem ćete imati vremena na pretek. Mada, i da vas obaveste, vi tu zapravo više ništa ne možete. 

Molim gospodina da se iz trećeg reda premesti u peti, zbog sirote bakice u četvrtom. Iako njeno srce više ne kuca posle teškog infarkta ipak se neprestano sablažnjava na vaš izgled posle saobraćajne nesreće. Hvala. I dajte se organizujte više. Kad bi ste znali koliko mi je teško da vas gledam sa potpuno praznim očnim dupljama.

Takođe molim putnika broj 17 da se na sledećoj stanici pripremi da izađe jer su lekari upravo uspeli da ga spasu od trovanja krvi. Srećno mladiću, mi ćemo se ionako opet sresti. Zar to nije zabavno? Doktori su vam omogućili još čitav niz godina u kojima ćete moći da plaćate porez. Baš divno od njih.

Kako mrzim ovo, uđi-izađi … Ili brate nek umru ili neka se ne premišljaju. Od kad su uznapredovale medicinske tehnike na Zemlji, non-stop krečim I žvrljam spiskove i izveštaje. A firma više ne nabavlja potrošni materijal. Mere štednje. Sve ide iz mog džepa. Svi hoće izveštaj. Pa na čemu da ga pišem? Na glinenim tablama, ko nekad? I mrmljam večito sebi u bradu koju zapravo i nemam. 

Šta je sad? Gospođice… vi ste u najvećoj ekstazi preminuli poput iskrenog mazohiste kakvi ste bili, od posledica vezivanja i gušenja… Sada vam je problem što vas je neko izgrizao? Ne, neću da čujem. I ne, neću da vas izudaram da vam bude lakše… Sve sam sigurniji da treba da tražim povišicu.

Znam da vam je teško. Dobiti glavni zgoditak na lotu, a onda biti pregažen kamionom… Tragedija. Oko koje, ne biste verovali zapravo nikog nije briga.

Sada je vreme da ovom putovanju pridodamo svečani ton. Ček prvo da oduvam prašinu od kremiranih koja zbog loše ventilacije pada po putu… Takoc… Sekund, dva, tri…

I upravo smo stigli. Koristim ovu priliku da vam u ime kolektiva izjavim saučešće i poželim večan mir. S izuzetkom onih koji veruju u reinkarnaciju, njima u ime firme želim sretno kruženje do besvesti. Sada smo u čistilištu. Samo mirno, molim. Sve je organizovano. Gde mi je ono raskupusano čudo sa beleškama i redom vožnje?

Da vidimo, šta imamo za ovde ovaj put. Par krađa, nekoliko ubistava, pokoji prepad, napad, seksualni delikti… agresivnost, zlostavljanje… dobro ima i jedan neuračunljiv, alavost, bludnice vidim u porastu… Šta je ovo debljine telefonskog imenika? Aaaaaa, to su oni uvređeni i oštećeni što ne mogu da se izjašnjavaju kako im volja. Vidi, vidi… samo u ovom krugu se dve stotine četrdeset i petoro identifikuje kao sudopera? Svarno? Dobro, sad budite mirni. Prozirni entiteti koji će da vas obiđu su ovde da očiste smerne i da obeleže grešne. A ja ću se povući u stranu da propustim nekoliko lebdećih prikaza sačinjenih od paučine i sivila. Koje ću gledati, ako je gledanje uopšte pojam upotrebljiv na meni, sa prezirom. Carina. Uzmu šta žele. Kad žele. I koliko žele. I pokoriću se. Ne baš oduševljen.

Šta? Ne, to nije greh. Siguran sam. Nije greh aman, bez brige… Manite me molećivih izraza. Cenim da to nije greh…Ups. Ipak vam je jedan od lebdećih huktača udario na čelo pečat za grešne bodove. Izgleda da ipak jeste grešno. Nemojte da se bečite na mene sad, niste mi rekli da ste to izvodili sa konjem. Nadam se da ovo nisu snimile nadzorne kamere. Mrzim kad se stresem na samu pomisao da ću morati pred One. Njih. Njega.

Sad kad su prikaze napustile vagon svaki put me namerno gurajući na polugu za skretanje pokazujući mi da sam besmislen i nebitan za njih, da se dozovem sebi i zatvorim vrata vagona. Popravim svoje samopouzdanje i rešim da dostojanstveno nastavim ovo putovanje… Dobro, pošto su onjuškani svi putnici i pošto je klinac kakio bar dvaput, mogli bi da krenemo dalje. Prosto povučem polugu, otpustim kočnice i pustim da vagon otpočne ponovo laganim kotrljanje. I da na miru opsujem trista bogova tamo gde bi trebalo.

Ispod sedišta možete pronaći naočare za sunce. Valjda, protiv sunca. Ili Sunca. Ne bih više znao jer stalno dole izmišljate nove akademike sa novim teorijama. Uglavnom, to je zbog svetlosti u koju ulazite. Nije Božija milost, gospoja, i pre nego pitate, no reflektori sa ulaza. Nošenje naočara je preventivno. Da vam ne pozli. Ako uopšte može da vam pozli posle smrti… Draga gospoja koja postiš, pomalo mi je naporno od tvojih ekstaznih iščekivanja da sretneš Tvorca. Kad bi znali, kad bi samo znali da usled dogmi i verovanja sve ovo izgleda ovako. Kad bi samo neko jednom za promenu svih ovih eona osmislio ovaj svet drugačije. Ima on par ideja, no, ne sme se mešati. Umesto prašnjave poluge sad bi držao koktel na imaginarnoj Ibici ako bi tako smrtnici zamišljali život posle života. 

Šta ja to vidim u retrovizoru pa moram namrštiti vekove izmaglica? Alo, tamo dole, puštaj bre ženu više. Vas dvoje niko nije obavestio da sačmara plus ljubomorni muž nešto znači. Šta je, neverica, a? Čestitam! Niste u toplom krevetu, no na putu za večnost. I ogrnite nešto. Ne mogu da se skoncentrišem na vožnju jer zurim u gospoju. Ili njenog pastuva. Ili oboje… Pih, k’o da je bitno. Ionako je sve to svejedno i isto u datom momentu. U momentu večnosti… Neki problem, a? Što buljim? A što vi se vozite goli? To nikom ništa, a?

Sada smo na vrhu tobogana i tu bi ustvari počinjao naš turistički obilazak zagrobnih odmarališta. Malopre ste bodovani što znači da možete da se cenjkate samo za one pozicije za koje imate dovoljno bodova za licitaciju. Evo, okrenem par prekidača i osvetlim put. Ovo je posao za poludebilne. Ja da vam kažem.

Sa vaše leve strane vidite polja i livade u cvatu. Sa pticama i večitim prolećem. Sa desne strane su morske obale i egzotične destinacije. U daljini su gore i planine. No, da se ne lažemo sve je to opsena, varljiva iluzija namenjena marketinškom tržištu. Sad ne mogu, a da se ne nasmejem kad se setim kako sam te kartonske rekvizite sa 3D folijom onomad postavljao na radnoj akciji. Lilit je bila tad miss šestog eona i svi smo se ložili na nju.

Oprostite ako vam je nizbrdica bila nezgodna, još uvek vode sukobi oko finansija. Đavoli uporno kradu materijal dok se anđeli nude da pomognu isključivo moleći se po ceo dan. A te njihove metode ste vi, dole, dogmom osmislili. Za to vreme porastom religija na Zemlji stalno ponavljaju izbore za poslanike istih pa nikad ne radi skupština ovde, niti ikada imaju kvorum. Da ne pričam da se nikad nisu mogli dogovoriti kako ovo mesto treba da izgleda. Pa se još uvek držimo prvobitno osmišljenih prikaza. I tako u krug. Ne mogu da se ne namrštim na to. Ali ne zato što se sekiram kako će oronule fasade izgledati u očima preminulih već što mi duguju dnevnice za više vekova. Navodno nema ko da potpiše budžet. A da ja malo, ovo, ono, uvedem da nema ko da vozi vagon, a? “

Diši, diši… Kakva glupost za smirivanje. Kako da dišem duboko i relaksirajuće kad inače ne dišem? Svašta. Moram prestati slušati kojekakve savete lajfkoučeva. Evo nas konačno ispred raskrsnice za dobro i loše. Mogu ja to i bolje da opišem, ali, koga briga ovako svi razumeju. Molim da na zadnja vrata izađu ovi za reinkarnaciju. Na kraju parkinga ih čeka ogromna fotokopir mašina. Ukoliko se snebivate tu su naše drage hostese da vas gurnu u nju.

Dakle, uzmite svoje polise sa bodovima i pođite na odmaralište. Ukoliko po vas dođu momci u vatrogasnim odelima jasno vam je gde idete. Ha! Šta ću, bez humora bi bilo jako nezgodno raditi ovaj posao iz dana u dan, a svaki nalik prethodnom.

Učinilo mi se da je neko imao primedbu. Evo nek se sam javi da mu izađem u susret. Niko? Ništa? Izgleda da je taj ispustio ono malo hrabrosti brže nego što je ispustio dušu. 

Ko se izgubio? Nikad mi se niko nije izgubio. A ne, to može samo biti greška u papirologiji. Četrnaest sitnih krimosa u trgovački lanac južno, osam dilera u prehrambenu delatnost, ovog jednog masovnog ubicu stavite na biro za nezaposlene radi kontrolisanja broja nezaposlenih, a za vas gospođice upravni odbor berze bogatih potencijalnih mladoženja… I posle zašto gunđam stalno? Danas svako sebi daje za pravo da bude kritičar.

Da vidimo… Verski fanatici na danonoćnu liturgiju. Dajte im da vrte sobne bicikle. Napajanje je nešto posustalo. Što me takođe podseti, popravite traku sa zvucima harfi, neka budala je presnimila kantri muziku. Grupa poštenih ide pravo na seminar ‚‚Kako biti i ostati glup“. A ove, što su umrli od rada i požrtvovanja, stavi na kasu u diskont. Dopašće im se drakstor 24/7. 

Ne i vi, gospodine. Vi pričekajte. Moramo tiho, šapatom. Samo mi verujte. Da, da, samo ih vodite više, puca mi glava od popevki anđela. Jesu otišli? Odlično. Dakle, moramo tiho, stvar je ozbiljna. Dobro je pa su konačno ostali otišli.

Gospodine, vi ste poseban slučaj. Zato što ste bili pisac naučne fantastike. Znate ne bih trebao ovo da vam kažem ali… On obožava fantastiku. Među nama, da znate, stvorio je čitave dimenzije svemira, svetove i bića zadivljen literalnim radovima vas pisaca. Među nama rečeno, naravno. Za vas imamo posebnu ponudu. Vi možete, znate…da birate. Dajte da vas prijateljski zagrlim! Čast mi je svakako!

Stoga, da li bi više voleli da odete u improvizovani raj i u miru i tišini prethodnog života provedete ovaj sadašnji smrtni? Projektovaćemo vam ženu, zapravo sve tri žene, šestoro dece, taštu, roditelje, urednike, rokove za rukopis i hladne kafe. Zatim komšije, užu i širu familiju i sve će biti kao dole. Od restrikcije struje do poreza ako me kapirate? Da mogu sad bih vam namignuo. Onako šmekerski, kao iz bara, no ne umem. Ali verujte moje ushićenje je univerzumsko.

A i šta pošten čovek više da poželi? Idiličnost u kojoj ste stvarali dok ste živeli. Fantazija. No, iako mi nije prijatno, moram da vam ponudim i onu drugu stranu jer takva je politika firme. To jest, mesto gde se krajnje skaradno možete opijati i divljati preko svake mere. Gde sramotulje od golišavih cura ceo dan igraju oko vas, gde se na kocki ne gubi što vas sigurno sablažnjava, jer je to prevara. Gde nema rokova dostave rukopisa, lektora, kritičara… Zamislite kakav je to svet neorganizovan gde svaki pisac dobija nagrade? Ne, vidi se da je tamo opšte rasulo. Ja sam zgrožen potpuno. Gde… Šta? O, to je bilo jedno od vrtoglavijih potpisivanja formulara koje sam ikad video. Zaista? Nisam se nadao. Sigurni ste? Na vama je da odlučite. Jasno… Sad vam ostaje još da ponosni na sebe nakrivite šešir i potrčite za jednom od grupa. Kako vi želite gospodine. U redu. Sa srećom!

                                    ***

To što si dežurni apostol ne daje ti za pravo da sa te portirnice urlaš na mene zbog izgubljenog klijenta. Jednostavno mu se dole više dopadalo. Nisam pritom ni ja kriv što ljudi nemaju pojma da ovo sve izgleda onako kako sami osmisle i u šta veruju dok su na Zemlji. A i ja sad mogu da nakrivim šapku i smejem se šeretski. Posle ovakvih vožnji sam sebe da nagradim nečim.

A sad? Sad idem da pokupim današnje uloge na blagajni za mito, ali to ne treba povezivati sa ovim nesrećnim slučajem. Da ga isplaćuju redovno ne bih se mlatio ni sa ovakvima. Nije on kriv što dole bolje plaćaju. Ni što ja profesionalno iskoristim to. Kriv je što kao i svi pisci projektuje slike gde ih nema. Ja tu ništa ne mogu. Otišao je da pronađe ono što je sam osmislio na samo mojih par reči. Njima je glava vazda puna. Zato su meni vazda puni džepovi.

                                      ***

Stvarno bi trebalo popraviti ovaj put. Ovi vagoni se sve više pune i tako otežani, jedva uspinju do brda. Pritom niko ne plaća prevoz. Stalno se žalim, no nema vajde. Svaki put isto, dovezi, razdeli, vraćaj ove za reinkarnaciju. I večito sam sa sobom divanim. Ovi povratni imaju izbrisana sećanja i učenost fetusa pa nema ni svrhe sa njima započinjati razgovor. Još nisu naučili da govore. To će učiniti kad se rode. Zapravo, to zavisi od toga gde se rode i u čijoj ulozi. Hoće li vrištati ili pričati čitavog novog života.

I opet ispočetka. I u nedogled. Kako za njih. Tako i za mene.

                                     ***

A vi? Šta vi čekate? Pa nećemo mi ceo dan čekati na vas. Ajde samo polako, uđite, smestite se bilo gde. Ovde uvek ima mesta.

Elena Alexandra   

Marsonic 14

Posted on by Kristijan Šarac

Marsonic 14

Čudni su putevi dostave u regionu, pa sam tako sticajem okolnosti propustio recenziju broja trinaest koji je simbolično bio tematski sa horor pričama tj. prepustio kolegi Mirnesu Alispahiću koji je to uradio jako dobro. Jedino šteta što su neki propustili moje visoke ocene (prepoznaće se sami), ali eto, sada opet imaju šansu da zablistaju.

Generacija osvete, Aleksandar Kostjuk – Priča o tome koliko se osveta može ohladiti da bi se servirala. Ali i o tome da su ljudi – ljudi, ma koliko napredovali i bili inteligentni. Dobra strana priče je da se drži forme kratke pripovesti i ima samo tri lika, kao i sama radnja. Loša strana je što deluje kao deo veće celine i ponegde se autor treba osloniti na emocije ne na reči da objasni. Ocena ****.

Rat samo uzima, Vedran Mavrović – Epska fantastika, koja govori o gubitku i užasima rata. No, i kako u najcrnjem pronaći dobro. Dobra stvar u priči je što je tečna, pismena i vuče na čitanje. Loše je što je kliše i predvidivo, te deluje kao deo romana. Ocena ** i po.

Bunar, Sanela Piranić – Horor može da bude u svim oblicima, pa i u bunaru i kolotečini života. No možda je veći horor poželeti pogrešnu želju. Dobre strane priče je pismenost, tok i oseti se potencijal autorke. Loša strana, malo je ravna, kao da je napisana da se obavi posao. Ocena ****.

Šaka soli, Mira Satarić – Jedan od stalno prisutnih autora u Marsonicu. Od nje smo navikli na naučnu fantastiku, pa je stoga malo iznenađenje ova priča koja spada u epsku fantastiku. Ustvari, vrlo dobar primer dobre feminističke pripovesti o jakoj ženi sa pravom na izbor da bude i slaba. Dobre strane priče su dinamičnost, tera na čitanje i sad već ozbiljno izbrušen stil. Loša strana je što mislim da se oseti da autorka nije uživala u pisanju ovoga ili bar nije sva bila u ovome. Ocena ****.

Amiši u Svemiru: Preživjeti Masadu, Ivan Lutz i Gordan Sundać – Nastavak svemirske opere o zaštitnicima vaskolikog kosmosa. Odnosno Jeb u poteri da oslobodi svoju ljubav. Dobre strane priče su da autori tačno znaju šta hoće i to da je ovo primer onih treš priča sa samih početaka žanra. Loše strane ovo je nastavak i uprkos kratkom podsećanju na početku zbunjujuće je ako nemate prethodnu i tu je i problem: prekratko je i hoću još! Ocena *** i po.

Svjetionici, Edi Ferhatović – Naučna fantastika u svem svom sjaju. Zavera u zaveri, nauka i žrtvovanje, sve to ima ova priča. Dobre strane su skoro pa sve, priča ima razradu, poentu i preokret, što je na ovom malom broju strana za svaku pohvalu. Loša strana, je li baš moralo da svetle tirkiznom? Ocena *****.

Žuta gospođa, Miloš Mihailović – Rat je horor sam po sebi, još kada ga začiniš ’nečim’. Pobednici pišu istoriju, ali i zlodela. Dobre strane jako tečno, pismeno i osetno je da će pisac tek pokazati svoj potencijal. Loše strane na momente višak prideva, što je verujem posledica pisanja poezije i priča se oslanja na niz slučajnosti. Ocena ****

Zaboravljeni, Mirnes Alispahić – U ovom hororu mogu se lako nazreti autorovi uzori, jedan od njih je svakako Robert E. Hauard. Vera može da spasi, ali ni bogovi nisu svemoćni su reči sa kojim možemo opisati ovu pripovest. Dobre strane su to što je autor postigao da liči na uzor, a zadrži osobenost, pismenost i atmosfera.  Loše strane početna iscepkanost je preterana i ponegde suvišni pridevi. Ocena ****.

Mens sana in corpore ginoido, Tamara Babić – Budućnost je ženska, moglo bi se reči. A ona sa sobom nosi probleme rasizma i opstanka. Dobra strana u priči je jasno izražen stav autorke kojim ne podilazi čitaocu. Loša strana previše usredsređeno, nema sveta oko priče tj. jedva da se može zamisliti. Ocena ****.

Thantos, Ratko Martinović – Zaborav, ludilo, eksperiment, sve to sen nalazi u ovoj priči. Dobra strana autor se uspeva izvući iz zapetljanosti koju je sam priredio. Loša strana na momente pretenciozno i previše nejasno. Ocena **** i po.

Rađanje zvezde, Bojan Brnjoš – Topla priča o ocu i kćeri. Sve za dete, dete nizašta. Dobra strana priča će vas dotaknuti. Loša strana – ova priča nije fantastika. Ocena ***.

Sljedeći korak, Ed Barol – Evolucija je odlučila da se pobrine za opstanak vrste. A različitosti se ne trpe u našoj vrsti. Dobra strana je što je priča kompaktna nema posebnih iskliznuća. Loše strane su što se autor samo delom  može uneti u trudni ženski lik i nedovoljno pažnje posvećeno užasu izumiranja, sve je u maniru ’dešava se i ne možemo tu ništa’, a to nije ljudski, bez obzira na broj neuspeha pokušavali bi. Ocena ***.

Neka bude, Aleksandar Kostjuk – Usamljenost nagriza sve pore, da bi je prekinuo junak će rizikovati i život. Dobra strana stripa je što se oseti emocija. Loše strane su što za ovakav scenario treba veći broj strana i autor koristi mnogo crne boje maskirajući time mnoge nedostatke, čest trik kod početnika. Ocena ** i po.

Nadzornik, Maja Perak – Bog sve vidi, samo nije zainteresovan da se meša. Dobra strana je poenta. Loše strane su što autorka tekstom objašnjava šta bi trebalo da vidimo umesto da to sami zaključimo i to što je crtež sem zadnjeg kadra prilično slab. Ocena ** i po.

Po mojim ocenama se vidi da je ovo veoma dobar broj. Uz manje oscilacije, slobodna tema je donela zaista sjajne priče. Ali ono šta više raduje od toga je činjenica da sam neke visoke ocene dodelio piscima koji se prvi ili drugi put pojavljuju i takoreći su sveža krv na sceni. To je razlog da se zahvalim ljudima iz Marsonica što imaju sluha za mlade i talentovane autore i svaki broj iznedri neko novo ime. Takav način rada može doneti samo dobro žanru u regionu i za svako pohvalu je, a pošto se to savršeno poklapa sa radom i idealima da tako kažem našeg portala/udruženja mi ih na ovaj način rado pomažemo i promovišemo. Ne ostaje mi drugo nego da Marsonicu poželim još mnogo mladih autora i brojeva, a nama ovakvih tekstova. Do narednog broja – uživajte u čitanju.

Buđenje – grupa autorki

Posted on by Kristijan Šarac

ŽANR: spekulativna fikcija
ORIGINALNI NAZIV: Buđenje
SCENARISTKINJE: Vesna Perić, Anđelija Blagojević, Dragana Stojiljković
CRTAČICE: Alja Grofelnik-Pelzel, Iva Atoski, Marija Đeranović, Jelena Đorđević, Nina Belingar, Rea Kordej, Valentina Briški, Danica Radović
ZEMLJA: Srbija
GODINA IZDAVANJA: 2018.
OCENA: 8

 

 

Već dosta dugo nisam pisao o stripovima balkanskih autora, ali ne zato što mislim da zaostaju za svetskim, neki od njih i jesu svetski. Nego prosto su u pitanju dve stvari, malo manja prisutnost takvih dela i moja hronična zatrpanost.  No, eto ukazala mi se prilika da prekinem taj post jednom poslasticom. Naime strip Buđenje je zbirka priča na kojoj je radilo jedanaest žena sa ovih naših prostora. Vrlo značajno izdanje čak i da zanemarimo feministički značaj, jer okupiti  toliki broj regionalnih autora je podvig sam po sebi. Tako da se nadam da je autorkama ipak u ovom delu bio na umu značaj ovog izdanja za regionalnu devetu umetnost, a ne samo feminizam. Da se razumemo, veoma mi je drago da i mi imamo dame koje mogu stati na crtu primerice Val Romeo, samo razmišljam pišući uvod kako ni u čemu ne treba preterivati. A ono što je više nego simbolično je naslov Buđenje, ne samo žena, što možda jeste u prvom planu, već i regionalne strip scene što je uočljivo za one koji prate, jer proces se dešava nekoliko godina unazad. Ovaj veliki projekat je ostvaren zahvaljujući podršci Francuskog instituta u Beogradu i Societe Generale Srbija, iskoristiću priliku da im se zahvalim u ime svih regionalnih ljubitelja stripa. Ne ostaje mi ništa drugo nego da proverim kvalitet priča i da na osnovu njih donesem sud o delu, što će sigurno biti interesantno jer je iz muškog ugla.

Njena toplota – govori o paru lekara gde je žena u podređenom položaju, iako pokazuje da može isto što i muškarac. Čak joj se osporava znanje i na kraju krivo zapisuje.

Plodove vode – kazuje o stavu nekad, pa i sad, ako je verovati novinama, koji se ima o rađanju kćeri u ne baš urbanim delovima Crne Gore. Ali i o tome da majčinstvo i želja da se dete zaštiti pobeđuje sve prepreke.

Fatimina ruka – priča o mukotrpnom životu ženskih azilanata. Jer da bi preživela, junakinja prodaje jedino šta ima. Takva vrsta borbe za život urušava svaki moralni kompas i vodi ka surovom kraju.

San – je pripovest o putovanju kroz vreme putem sna. Borbi malih žena da bi jednom postojale one velike. Kao i jedna velika zahvalnost istima, jer da one nisu menjale svet…

Vera – tekstualni nastavak Sna, koji se obraća devojčicama koje su zaokupljene mišlju da je pažnja okoline sve, pokazujući im ono jedino važno.

Zora – u neku ruku manga nastavak Sna, koji govori o tome kako se izboriti za samopoštovanje. I o tome koliko su novi počeci teški, ali i koliko vrede.

Ručna izrada – budućnost je stigla, možete imati savršenu ženu ili gotovo savršenu. Pošto je u ljudskoj prirodi bunt, a njemu nedostaje toliko savršenstva koliko je to u oku posmatrača.

Dobra žena – zanimljiv nastavak prethodne priče, gde vidimo da nijedan program nije jači od jakih osećanja. Savršenstvo ne postoji niti ga treba tražiti, obiće ti se o glavu.

Odjek slobode – priča ide dalje. Sve revolucije jedu svoju decu, pa tako i ova. Borba je možda i večna, ali sloboda nema cenu.

Podeljen na priče, neke samostalne, neke u nastavcima, strip Buđenje donosi čist ideal feminizma, ali problem je što ideali nisu sasvim utemeljeni u stvarnosti. Vidite, nijedna majka ne bi rizikovala egzistenciju deteta ma koliki seronja joj bio šef. Da ne bude zabune, pisac ovog teksta jeste idealista i uvek podržava drastično i bunt. Strip prikazuje nepravdu prema ženama tokom vekova, jer iako je žena od imena i sa novcem bivala povlašćenija, srednja klasa i sirotinja je večito trpela usled svoje nametnute, rodne uloge.

Ipak, imam i nekoliko zamerki tehničke prirode: crtačice ne prate jedna drugu, pa tako gospođica Eho menja boju kose od plave, crne do crvene, kako se to desilo? Čak je scenaristkinja pokušala izvaditi stvar jednom rečenicom, ali kosa i treći put menja boju. No da ne ispadne da samo kudim, crtačice su jako talentovane kada su u pitanju razne vrste crteža, preko manga do baš umetničke vrste, što je jako pohvalno.

A znate šta još, ovo izdanje je za nas više od crteža, scenarija i stripa, ono je dokaz da su naše žene borci. Te da su slobodu odavno uzele u svoje ruke i ona odjekuje ovim stranicama i to kroz vreme i prostor. Tako da obavezno dajte priliku izdanju da vas osvoji, budite džentlmeni i/ili podržite žensku moć (u zavisnosti od vašeg pola), a mi se naravno opet čitamo kad bude novih stripovskih izdanja.