Blog

Armelo (Armello): Društvena igra prebačena na desktop

Posted on by Ranko Trifković

Premda je autori najavljuju kao susret igara Magija: okupljanje (Magic: The Gathering) i Taktika finalne fantazije (ファイナルファンタジータクティクス), te kao spoj Igre prestola (Game of Thrones) i Kung fu pande (Kung Fu Panda), meni lično ne pada na pamet da se frljam takvim poređenjima, tim pre što smatram da nisu najtačnija, već svakako uperena na privlačenje ljubitelja pomenutih dela.

Armello je računarska igra koja predstavlja simulaciju društvene igre. Pravila nisu zamršena, te računar zapravo ne bi bio potreban kada bismo imali pribor koji je uobičajen za društvene igre, šestougaone pločice koje tvore mapu kraljevstva Armelo (Armello), figurice koje predstavljaju igrače i protivnike, kartice, kockice i sl.

 

Takođe smatram da je “igra igranja uloga” odrednica koja se koristi za Armelo olako upotrebljena. Pre nego što probate igru, možete lako biti dovedeni u zabludu da je posredi zaista nekakva avantura, sa pratećom pričom i tome slično, ali zapravo je posredi čistorkvna društvena igra (board game) u kojoj je jedini element “uloga” zapravo to što junaci tokom jedne partije mogu da unaprede svoje osobine. Dakle, opreznost – ovo je društvena igra!

Armello je igra za četiri igrača. Igra neće početi ako živih ili računarskih (AI) igrača nema četiri na broju.

Cilj igre je ubiti/pročistiti/naslediti kralja Lava koga je trulež (Rot) načisto iskvarila. U cik zore svakog dana, kralj gubi po jedan poen zdravlja, a u suton svakog dana dobija po jedan poen truleži. Jedan potez ima dnevnu i noćnu akciju. Igra se završava kad neko ubije kralja ili kad kralj sam od sebe skonča.

Premda se prostor nasumce stvara u svakoj novom partiji, zapravo uvek predstavlja ravnomerno raspoređene ravnice, šume, planine, močvare, uz sela, tamnice (dungeons) i megalite (stone circle). U središtu je kraljev zamak koji se sastoji iz četiri pristupna polja i samog prestola – sa koga se kralj nikad ne pomera. Svako polje utiče na igru na različit način neposredno (npr. močvara odnosi jedan poen zdravlja) ili posredno (npr. neke kartice mogu da se aktiviraju samo nad šumom ili samo nad ravnicom).

 

Kad već pominjem kartice, dolaze u tri boje:

  • Zlatne kartice predstavljaju predmete. Neki su za jednokratnu upotrebu, drugi su oprema.
  • Zelene kartice predstavljaju čarolije. Mogu biti lekovite ili razarajuće, ali počesto im upotrebna vrednost zavisi od prilika na mapi i rasporeda igrača.
  • Crvene kartice su lukavstva, podlosti kojima ozbiljno možete da ugrozite protivnike

Svaka kartica ima cenu aktivacije, a katkad i “doplatu”. Svaki igrač, naime sakuplja zlato kojim plaća zlatne i crvene kartice. Zlato se nalazi u tamnicama ili se naplaćuje iz sela koje igrač poseduje. Otimačina je, naravno, sasvim uobičajen način sticanja zlatnika.

Poeni za plaćanje čarolija obnavljaju se u suton svakog novog dana. Crvene kartice mogu imati Prestiž za cenu, pa je najbolje da vam sad objasnim malo više o brojkama koje igra prati.

Svaki igrač na početku bira junaka koji će ga predstavljati. Junaci dolaze iz jednog od klanova, Vučijeg, Zečijeg, Medveđeg i Pacovskog (proširenje igre uvodi i Banditski klan). U osnovnoj postavci na raspolaganju su po dva predstavnika svakog klana, dok dva proširenja (Uzurpatori i Rivali) dodaju još po jednog.

 

Svaki junak ima sledeće lične odlike:

  • Veštinu borbe (Fight) koja određuje koliko kockica će da baca u dvoboju
  • Zdravlje (Body) koja određuje koliko udaraca lik može da podnese pre nego što ugine
  • Razum (Wits) koja određuje koliko kartica u ruci lik može da drži
  • Duh (Spirit) koja određuje koliko poena čarolije lik dobija svakog sutona
  • Sklonost (Affinity) ka danu ili noći, što donosi malu, ali značajnu prednost ako se junak bori u vreme koje mu najbolje odgovara

Osim količine zlata i čarolije, tu je i Prestiž. Osim što se koristi za plaćanje crvenih kartica, sakupljanje Prestiža je važno za pobedu. Najprestižniji junak postaje kraljev savetnik (Prestige Leader) i svakog dana može da odluči kakav će podli zakon truli kralj da donese. Ukoliko kralj skikne od boleštine, kraljev savetnik nasleđuje krunu.

Naposletku, igra prati stanje pokvarenosti igrača (Rot). Ko je oboleo od truleži gubi jedan poen zdravlja svakog jutra. Određeni predmeti, čarolije i lukavstva su toliko pogana da dodaju poene truleži. U borbi dva iskvarena junaka, pokvareniji dobija još jednu kockicu. Ako igrač koji je iskvareniji od kralja pobedi monarha u dvoboju, stiče pobedu kao gospodar tame (Rot victory), umesto uobičajene pobede regicidom.

 

Borba je rešena na veoma dobar način, jer svaki sukob je neizvesnost, bez obzira na to ko je vaš junak. Čak i troma mečka može da porazi opakog vuka, zečica da iznenadi lasicu, ne postoje likovi koji su osuđeni na propast, jer uvek može da se dogodi preokret. Kocka? Da, ali majstorstvo igrostrojenja ove igre upravo jeste u tome što se nasumičnost ishoda kockica može (i mora) ublažiti ili ukloniti veštom upotrebom kartica, posebnih okolnosti, predmeta i sl.

Naime, u osnovi, počinje se od – kockanja. U dvoboju, svaki junak baca onoliko kockica koliko ima mačeva (Fight) koji predstavljaju veštinu. Kockice imaju šest strana:

  • Mačevi – računaju se kao pogodak
  • Štitovi – računaju se kao odbrana, tj. poništavaju jedan pogodak
  • Sunce – računa se kao promašaj tokom noći, pogodak tokom dana
  • Mesec – računa se kao promašaj tokom dana, pogodak tokom noći
  • Crv – računa se kao promašaj, osim za pokvarene likove
  • Drvo – računa se kao pogodak, osim za pokvarene likove

 

Crvi i Drvo mogu da “eksplodiraju” što znači da se njihova vrednost računa, ali dobijate pravo na još jedno bacanje.

Pre nego što se bace, prvo se prebroji koliko ko kockica zapravo dobija. Zatim se obračunaju uticaji kartica, čarolija i sl. Zatim se dobija mogućnost da se žrtvuju kartice da bi se dobio garantovan ishod na kockicama. Tek onda se bacaju kockice.

Od pogodaka se oduzima odbrana. Svaki pogodak koji nije zaustavljen ili obijen (Reflect), kao i oni koji probijaju odbranu (Pierce), oduzimaju po jedan poen zdravlja. Oba borca mogu da stradaju (gube po jedan poen prestiža i dobijaju jedan poen truleži). Napadač isteruje branitelja i zauzima mu polje, ako je naneo više štete. Ili se branilac uspešno odbranio, saterujući napadača da se vrati na svoje polje – ako je uopšte preživeo.

Svaka borba je veoma uzbudljiva, a za vešte igrače efekat kockica i nezivesnosti može da se ublaži ili otkloni pametno ukrojenim predmetima, čarolijama i drugim okolnostima koje donose prednost.

Armelo kao društvena igra ima mnogo elemenata. No, svi su jasni, a uzroci i posledice pravila uglavnom dobro potkrepljene pratećim komentarima. Stoga kad vam razložim sve elemente može delovati da je igra zamršena, a u stvari nije i pravila se veoma lako uče.

Ono što je izuzetna vrednost Armela je to što jednom kad naučite da igrate, nije lako naučiti da pobeđujete. Brojne strategije, kombinacije i varijacije zaista zahtevaju brzo razmišljanje i maštovitost da se iznađe najbolje rešenje.

 

E, sad. S obzirom na kvalitet grafike, muzike, pravila igre i manje-više udobnog sistema za nalaženje saigrača, mislim da je cena od 20 EUR, previše. Da, Armelo je fantastičan, zabavan, ali je u stuštini društvena igra. Verujem da bi koštala 50 EUR da je prava društvena igra, te u tom smislu 20 EUR jeste dobro odmeren cenovni razred.

Ipak… Da biste otključali sve pogodnosti igre, dodatni paketi će da vas iskoštaju još 30-40 EUR. Ako nameravate da se igrate danima i mesecima jedne iste igre koju ćete postepeno otključavati partiju po partiju (nisu duge, ali ne mogu da se završe za manje od sat vremena), onda je cena prikladna.

Ali ako nemate družinu sa kojom biste delili uživanje napretka, može se dogoditi da platite 20 EUR za igru koja vam neće pružiti toliko mnogo zabave. Petnaestak sati je dovoljno da vidite sve što ima da se vidi. Igru sam kupio na popustu, što i vama savetujem.

Ut, knjiga prva – Paola Barbato, Korado Roi

Posted on by Lazar Vuković

 

ŽANR: horor/naučna fantastika

ORIGINALNI NAZIV: Le vie della fame. Ut: 1

SCENARISTA: Paola Barbato

CRTAČ: Korado Roi

ZEMLJA: Italija

GODINA IZDAVANJA: 2016.
OCENA: 9

Svedoci smo da su domaći izdavači stripova počeli da izbacuju mini serijale Bonelijevih stripova hiperprodukcijom. Stiče se utisak kao da se takmiče ko će izdati najkvalitetniji serijal i koliko će se primeraka prodati jer, hteli to da priznamo ili ne, Boneli stripovi su prvi po popularni kod nas. Ovog gesla se drže jaki izdavači poput Darkwooda i Čarobne knjige i onih malih poput Forme B i Phoenix Press. Ovaj poslednji je za sajam izbacio prvu knjigu stripa Ut. (Ut) od planiranih tri. Bilo je velikog pomena i diskusije na forumima i fejsbuku o stripu i pre samog objavljivanja što me je zainteresovalo da ga kupim na Sajmu knjiga i plus što sam poštovalac rada Paole Barbato.

Za početak ću reći da ovo nije klasičan Boneli serijal na koji smo navikli. Radnja se odvija u postapokaliptičnom svetu gde je čovečanstvo istrebljeno. Na Zemlji žive jedinke slične ljudima koji se više oslanjaju na svoje životinjske instikte nego na poštovanje reda i zakona. Tako imamo ljudoždere, alhemičare i druge nakaze i bizarna stvorenja sa kojima tek treba da se sretnemo.

Priča prati našeg glavnog junaka Uta, misterioznu fuguru u pilotskoj kapi koji ima zadatak da čuva ulaz u mastabu. Tokom jedne provale i obračuna sa nepozvanim gostima nalazi mačka i uzima ga pod staranje. Živi sa svojim gazdom Dečom kome je u ovom stripu poverena uloga Inspektora Bloka. Tokom podnošenja izveštaja dolazi do susreta između Uta i Iranona, misteriozne figure koju su Ut i Dečo čuvali u mastabi, a koji se probudio pre vremena sa amnezijom.. Ut u neku ruku postaje Iranonov telohranitelj i sa njim polazi da otkrije tajnu njegovog porekla, kao i pronalaženje misterioznog spisa poznatog kao „Hogov dnevnik.“ Usput se susreću sa novonastalim sojem koji je nasledio ljude i ti susreti se neretko završavaju nasilno. Ko je Iranon, koje su mu namere, šta predstavlja „Hogov dnevnik“  srž su ove priče koja se neće otkriti na početku. I sasvim polako ćemo otkrivati novi poredak koji je nasledio ljudski i način na koji funkcioniše.

Sto se tiče crteža Korado Roi (Corrado Roi) se potrudio da pokaže nihilističku i sumornu viziju sveta nakaza kojom je zemlja preplavljena. Priznao je da je ideju u glavi imao još kao šesnaestogodišnjak i da je uspeo da je razvije četrdeset godina kasnije. Rezultat je više nego dobar. Uzmite strip, prelistajte nekoliko stranica i uverićete se u njegov kvalitet

O Paoli Barbato (Paola Barbato) ne treba trošiti reči. Rad na ovom serijalu joj nije bio težak zahvaljujući iskustvu koje je stekla pišući epizode za Dilana Doga. Ostaje nam samo da vidimo šta nam je spremila u preostale dve knjige koje izlaze uskoro.

Ovaj strip možemo da čitamo zahvaljujući izdavačkoj kući Phoenix Press koja se hrabro otisnula na ovaj poduhvat. Mini serijal su podelili u tri knjige sa po dve priče koje nas polako uvode i objašnjavaju kako je ovaj svet nastao i šta se to nazire u tami.

Treba napomenuti da Ut nije vikend strip gde glavni junak pobije zlikovce i završi u zagrljaju svoje dragane ili sa vrećom punom zlatnika. Čitanje Uta zahteva maksimalnu koncentraciju i pažnju jer je svaki detalj bitan zbog čega strip treba čitati više puta. Ako vam je nešto promaklo na početku drugi put ćete ga uočiti i lakše razumeti priču.

Po meni je ovo više nego kvalitetan serijal jer odudara od klasičnih serijala na koje smo navikli. Nemojte odustajati ako vam nakon par strana bude dosadan i naporan, dajte mu šansu i skoncentrišite se na svako događanje i svaki razgovor. Što dalje budete išli klupko će se više odmotavati.

Ja sam svoje rekao što se tiče ovog stripa, sada su na redu Phoenx Press da nam izbace i preostale dve knjige pa da možemo da kompletiramo celu priču kako dolikuje.

Strip revija „Bosona“, treći broj

Posted on by Mirnes Alispahić

Došao je red i na treći broj Bosone. Ovaj put u ulozi urednika izdanja se umjesto Alije Balte našao Sergej Karov te nam je donio jedan detaljan esej, ali da krenemo redom. Bosona je trećim brojem nastavila graditi sebe kao reviju na onim temeljima postavljenim prethodnim izdanjima, što znači da se popravlja iz broja u broj. U kasnijim brojevima to je evidentnije, mada ima vremena za priču o njima. Krenimo s brojem 3.

Šta nam to donosi ovaj broj Bosone? Svega pomalo pa krenimo redom kao i dolikuje.

Broj otvara Majo Pavlović sa svojom poučnom kolumnom Historijat stripa gdje ovaj put saznajemo kako su nastale strip sveske (comic books).

Vjerujem da je ime Johnnyja Weissmullera nepoznato mlađim generacijama. Mi srednji  i oni stariji ga pamtimo vrlo dobro. Znači li vam Tarzan nešto? Književni junak, također prilično zapostavljen u današnje vrijeme „Brzih i žestokih“ i ostalih blockbustera. Johnny Weissmuller je bio najpoznatiji filmski Tarzan, ali o njemu je Sergej Karov napisao takav esej da bih ga oštetio ako nastavim pričati o Weissmulleru. Doista vrijedan tekst kakvi se s užitkom čitaju. Inače, napisan je povodom završetka Fosterovog „Tarzana“ u Bosoni što i priliči oproštaju s velikanom.

Milan Peko nam donosi jedan In Memoriam, sada već staru vijest, o Zdravku Zupanu, jednoj od legendi ovih prostora kada je strip u pitanju.

Andrija Maurović postaje gotovo nezamjenjiv dio Bosone, što svojim djelima, što u riječima ispisanim o njemu. Ovaj put Veljko Krulčić piše o stripu koji je otvorio Maurovićevo „kolorističko“ razdoblje. Riječ je o „Ukletom brodu“, na kojem je Maurović radio s poznatim scenaristom Norbertom Neugebauerom. O njemu ćemo reći nešto više poslije.

Sada dolazi zanimljiv tekst iz pera Dragana Lazarevića, poznatijeg kao De LAZZARE. Radi se o nastanku FILMstripa kojeg je započeo Božidar A. Milojković, BAM. Interesatno kako je uopće došao na tu ideju i kako su njih dvojica nastavili dalje saradnju.

U rubrici „Predstavljamo vam“ čitamo o Radiću Mijatoviću Miši, poznatom karikaturisti. To je ujedno i posljednji tekst u ovom broju Bosone, a sada prelazimo na stripove.

Ponovo je s nama sjajni Breccia sa svojim mračnim „Perramusom“. Doista sjajan strip mada će na prvu odbiti zbog tehnike i same naracije.

Već sam rekao da je ovdje i kraj „Tarzanu među majmunima“, trećem dijelu Fosterovog stripa o čovjeku majmunu. One koji su navikli na standardne stripove, poput mene, strip će djelovati neobično zbog načina rada. Naime, ne postoje oblačići s dijalogom već crtež i tekst ide ispod njega. Neobično, ali šljaka.

„Ukleti brod“, još jedan neobičan strip. Prvo po tehnici kojom je rađen, a susreli smo se već s tom Maurovićevom tehnikom u prethodnom broju, drugo po tome što je kompletan u stihu. Da, dobro ste pročitali. Cijeli strip je u stihu. Iako se čini čudno, sam strip je izuzetno dobar, a po samom naslovu možete zaključiti o čemu se radi.

Dolazimo do stripa s naslovnice, tačnije FILMstripa, „Kleopatre“. O samom filmu ne treba puno pričati jer se previše toga ima za reći, a prostora je malo. Sam strip je po sebi remek djelo jer se radi o digitalnim slikama filmskih kadrova koje je BAM prilagođavao stripu, ponegdje čak i crtao nove ili mijenjao postojeće. Zahvaljujući talentu ovog dvojca, „Kleopatra“ ponovo oživljava pred nama i svi glumci kao da su živi na papiru. U ovom broju, tu je prvi dio.

Iztok Sitar ponovo donosi jedan ubitačno dobar strip teške tematike. Prosto fascinira s kakvom lakoćom čovjek počne pričati uobičajenu priču koja dobije nagli zaokret i ostavi vas u šoku. Priznajem da ga kao scenaristu izuzetno cijenim, iako mi njegov crtački stil u ovim stripovima ne leži baš najbolje mada vjerujem da se namjerno odlučio za ovakav pristup što poštujem i razumijem. Više je do mene i mog ukusa za vizuelno.

Ostatak čine kratki stripovi i karikature. Tu su Majo Pavlović, BAM, Kerac i njegov „Billy the Pljuc“, Mišin „Lijanko“ te Frano Petruša sa svojim Čudnovatim zgodama Renaulta Kangooa.

Veoma dobar broj, možda i najbolji od ova tri koja smo predstavili.

Valentina, trilogija Baba Jaga

Posted on by Milanka Bajić-Žarković

ŽANR: erotika/fantazija/misterija
ORIGINALNI NAZIV: Valentina, Trilogia di Baba Yaga
SCENARISTA: Gvido Krepaks
CRTAČ: Gvido Krepaks
OCENA: 8

„Nemam želju da drugima služim kao uzor. Moj univerzum je istinski samo moj“, izjavio je jednom prilikom Krepaks, čitalačkoj publici šokiranoj Valentininom pojavom.
Rođen 1933. godine u Milanu, gde je i odrastao, Krepaks završava studije na Milanskom univerzitetu. Nakon diplomiranja, prvi put debituje u stripu 1959. godine, svojim radom kao ilustrator u medicinskom magazinu Tempo Medico. Nekoliko godina kasnije, svojim superherojskim stripom „Neutron“ se pridružuje magazinu Linus, sa vidnim uspehom. Naime, pored glavnog lika tog stripa, detektiva i umetničkog kritičara Filipa Rembranta, pojavljuje se i jedan od sporednih likova. To je upravo Rembrantova verenica, Valentina Roselini.
Ona će, nešto kasnije, postati velika zvezda Krepaksa kao italijanskog strip umetnika.
Oko trideset priča oživljenih u stripu o Valentini, bivaju smeštene u sedam strip – knjiga koje prate Valentinu od momenta njenog rođenja, odrastanja, pa tako i do njene starosti.
Iz njegovog pera, nastaće čitav serijal priča koje prate ovu zavodljivu mladu damu, nastalu po uzoru na glumicu nemog filma Luize Bruks, kao simbola ženstvenosti i nežne prirode. Njegove prelepe i jedinstvene crteže prati oštar i snažan uticaj pop-arta, uokviren jakim kontrastom crne i bele boje. Ova jedinstvena grafička lepota i sam kvalitet njegovih radova prosto ostavljaju bez daha.
Valentina Roselini je rođena 25. decembra 1942. godine (po umetnikovoj priči). Poznati je milanski modni fotograf, i pripadnica je višeg društvenog sloja koja uživa svu slobodu i čari noćnog života. Vitke je figure, zgodna i senzualnog pogleda, nekonvencionalno lepa, poželjna i zavodljiva, pa je samim tim predmet požude svih koji je upoznaju, jer vizuelno i karakterno pleni. Pored lepog fizičkog izgleda, ona je osoba koja ima svoj stav i koja zna šta želi, ali je u isto vreme i romantični melanholik i sanjar. Sklona je zamišljanju bizarnih, sadomazohističnih i opasnih situacija, u kojima je za spasavanje njen glavni adut upravo njena seksualnost. U okruženju satkanom od skrivenih mračnih želja i misterioznih događaja koji prate ove priče psihodeličnih scena smeštenih u kasnije periode prošlog veka, ova heroina je u konstantnoj potrazi za opasnim avanturama iz kojih se vešto izbavlja. Khm… Na svoj način.
Upravo se nešto slično dešava jedne večeri, na Valentininom putu kući. Prelazeći ulicu žurno da bi što pre došla kući kod svog malog sina Matije, na nju zaleće crni automobil. Istog momenta, iz njega izlazi žena plave kose, srednjih godina, sasvim opuštena govoreći kako je znala da je to veče mogla ubiti jednu ženu. Na njeno insistiranje da je poveze kući, Valentina je morala pristati. Predstavljajući se kao Baba Jaga, više puta rekavši kako je njihov susret unapred bio ugovoren od strane neke više sile, ona od Valentine traži jedan njen lični predmet. Jaga sama uzima iglu sa kopče njenog kaiša, govoreći da joj istu vraća sutradan. Tu noć, Valentinu proganja čitav niz bizarnih i lucidnih snova, do momenta kada joj kopča biva vraćena. Baba Jaga je poziva u svoj dom, govoreći da ponese i svoju kameru, želeći da je Valentina fotografiše. Devojci biva čudno to što Jagi smeta kamera, ali je istrajna u tom slikanju. Kao zahvalnost, Veštica Valentini poklanja lutku Anet za koju tvrdi da će je zaštiti od zlih sila, samo ako je drži uz sebe, i samo uz sebe. Pred Valentinom je period prepun bizarnih i mračnih događaja, lucidnih umišljotina i želja izazvanim upravo tom lutkom. Pomoću Anet, veštica kontroliše Valentinine snove i želje, bacajući je u čitav niz agonija. Valentina se vraća u Baba Jaginu kuću da bi se suočila sa vešticom, gde se pokreće čitav niz fantazmagoričnih događaja, a u toj borbi joj se pridružuje i njen Filip.
Trilogija Baba Jaga je zapravo druga knjiga čije priče prate avanture ove prelepe heroine.
Postoji i filmska adaptacija Krepaksovog stripa Baba Jaga (1973) u režiji Korada Farine, koji je isto tako režirao i dokumentarac o stripovima i umetnosti Gvida Krepaksa. Nešto više od jedne decenije kasnije, snimljena je i italijanska mini-serija, takođe, po uzoru na strip Valentina, Trilogija Baba Jaga.
Toliko pitko da prosto tražite još, ovaj strip je prava poslastica za one koji istinski cene ovu vrstu umetnosti. Kod nas se za sada mogu naći tri strip-knjige o Valentini u izdanju Darkwood-a: „Valentina 01: Biografija jednog lika“, „Valentina 02: Trilogija Baba Jaga“ i „Valentina 03: Trilogija Podzemaljci“.

Akvamen i Spajdermen zajedno na Comic night događaju

Posted on by Redakcija

Džejson Momoa kao Akvamen u fantastičnoj akcijom nabijenoj avanturi studija Warner Bros, zajedno sa animiranim filmom koji nas uvodi u novi Spajdermen svet, biće prikazani u okviru Comic night događaja u četvrtak 13. decembra u bioskopima Cineplexx u Beogradu, Novom Sadu, Kragujevcu i Nišu. Karte su u prodaji na blagajnama bioskopa.

Za sve posetioce koji budu pogledali titlovanu verziju filma „Spajdermen-Novi svet“ sa početkom u 19:30 časova ili „Akvamena“ u 3D projekciji od 20 časova, pripremili smo ekskluzivni poster filma na poklon. Striparnica Darkwood obezbedila je 25% popusta na sva njihova izdanja uz kupljenu kartu za superherojske filmove, dok je Južni Darkwood za sveNišlije obezbedio popust od 20% .Najsrećnije zaljubljenike devete umetnosti obradovaćemo i fantastičnim poklon izdanjima stripova u kojima se pojavljuju ova dva superheroja.

Ukoliko se odlučite za omiljenog Marvelovog junaka, Spajdermena, u priču nas uvodi tinejdžer iz Bruklina, Majls Morales koji nam otkriva neograničene mogućnosti Spajdermen sveta. Majlsu će pozavideti mnogi jer ima najneobičnijeg učitelja na svetu koji ga podučava, ni manje ni više nego, spašavanju sveta. Ali stvari nisu onakve kakvim se čine na prvu loptu, a nova iznenađenja pojavljuju se na svakom koraku. Ova nova Spajdermen priča nateraće vas da preispitate sve što ste do sada znali o Piteru Parkeru i njegovoj transformaciji u Spajdermena.

https://www.youtube.com/watch?v=bFYTOjErNXQ

Uživate u filmovima iz DC univerzuma?  Onda je „Akvamen“ pravi izbor za vas! Uz Džejsona Momou u ulozi kralja mora, u filmu se pojavljuje i veliki broj fantastičnih glumaca. Orma (Ocean Master) glumi Patrik Vilson, Amber Hard glumi kraljicu mora Meru, a Vilijan Defo je Akvamenov saveznik, Vulko. Dobitnica nagrade Oskar Nikol Kidman glumi kraljicu Atlanu, dok je Temuera Morison preuzeo ulogu Akvamenovog oca.

https://www.youtube.com/watch?v=aeYeEe6Vgik

Karte za Comic night su u prodaji na blagajnama bioskopa Cineplexx BIG Beograd, 4D Delta City, UŠĆE Shopping Center, Niš, Kragujevac i Cineplexx Promenada.

 

Minotaurov krik – Jadranka Milenković

Posted on by Jadranka Milenković

Nemo je posmatrao pozorišnu predstavu koja se pred njim odigravala. U početku veoma tiha, odvijala se samo kroz pokrete glumaca. Mimikom su naglašavali osećanja u čijoj su vlasti bila njihova tela, kao slova priče koja se mora ispisati pred publikom. Postepeno, zvučnost predstave se intenzivirala. Noge su udarale o daske pozornice besnije, tela su padala uz tup i prodoran zvuk, grebući i čupajući jedno drugo uz cviljenje i krikove besa, potom se opet grleći i spavajući na hrpi kao da su ih pripremili za spaljivanje.

Mogao se zakleti da i sam spava, da je sve to san, ako ni po čemu drugom, onda po odsustvu iznenađenja i vanrednoj pomirenosti sa svakim prizorom, koji bi mu u budnom stanju izazvao lupanje srca i nepoželjno uzbuđenje. Ali se iz tog sna, ako je bio san, nije mogao probuditi, isto onako kako se čovek nikad ne može probuditi iz jave.

U jednom trenutku spoljni prostor je počeo neosetno da se menja, i gomila u belo odevenih devojaka sa bine odvedena je, laganim i svečanim korakom, pred zidine ogromnog zdanja. Na čelu ove čudno mirne kolone smernih devica, lomnih kao klasje, nalazili su se sveštenici u odori, pod kukuljicom; hodali su sa rukama sklopljenim pred sobom, mrmljajući nerazumljive molitve. Povorka nije imala čuvare koji bi upravljali njenim kretanjem ili sprečili nečije bekstvo, pa ih je bez ikakve bojazni pratio, nesvesno usvajajući ritam kojim se nema procesija kretala. Ruka sveštenika lupnula je zvekirom o drvenu oplatu velikih i gvožđem povezanih vrata. Vratnice zamka su se raskrilile i devojke su, jedna po jedna, nestajale u njegovoj unutrašnjosti iz koje se širio zlokoban mir, tišina skopčana sa odsustvom svakog života i radosti, rađanja i obnavljanja. Ušao je kao poslednji član povorke, spustivši samo malo glavu ne bi li na taj način odagnao svaku sumnju u neophodnost i njegovog prisustva.

Znao je i bez da mu iko kaže da u toj tvrđavi živi Minotaur. Zidovi u unutrašnjosti bili su od veoma velikih blokova grubo tesanog kamena; zamak je izgledao kao jedan od onih čiju gradnju niko ne pamti, koji su oduvek tu, zaprepašćujući svojom nepromenljivošću. Tu i tamo na zidovima se mogla razaznati poneka lobanja; to i nije bilo tako neočekivano i nije ulivalo toliku jezu koliku bi, verovatno, pronicljivo oko otkrilo u vazi sa cvećem ili možda kolevci, da je nečeg takvog moglo biti u nekom uglu zavijenih hodnika. Bilo je ovo mesto žrtvovanja, imalo je svoju dobro poznatu svrhu, i niko nije postavljao suvišna pitanja, niko nije tražio da se priča ublaži, zataška ili pred svima potpuno zataji.

Znalo se da sveštenici imaju neke veze s Minotaurom, bićem koje sem njih niko nije mogao videti, osim devojaka odabranih za žrtvovanje jednom u devet meseci, ali se nijedna od njih nije vratila da ispriča nešto o njemu i zamku. Sveštenici su bili tu da Minotaura hrane, tumače njegove potrebe, drže ga zatočenog unutar zamka nikome o njemu ništa ne govoreći, osim najpotrebnijeg, pravdajući sve to zavetom jednom zauvek sklopljenim sa silama koje održavaju ovaj svet. Smisao žrtve mogao je biti filozofska tema za raspravu u nekoj od kultura koje su odbacile stare rituale, ali mu je nešto govorilo da su te kulture odavno propale i opstale samo one koje su se vratile starom, moćnom, veličanstvenom životu iz dubina prošlosti.

Sveštenici nisu dozvoljavali da Minotaur posumnja u svoju svetu misiju. Njegov bi izlazak iz zdanja u kome se mahnito kretao, izluđen od samog sebe i bezbroj hodnika u čudnom rasporedu, mogao značiti prihvatanje zakona ljudi, odbijanje da se vrši zadata služba, potpuno izneveravanje sopstvene sudbine. Isto je bilo i sa ljudima van zamka; njima nije bio dozvoljen ulazak u hram žrtvovanja, da ne bi saosećali sa Minotaurom, spoznali težinu njegove žrtve, a ne samo onih njemu žrtvovanih, shvatili da je on oruđe u rukama drugih a ne moćno božanstvo koje, zadovoljeno, garantuje rodnu godinu i naklonost čitavog univerzuma.

Nije postojao jezik kojim bi ljudi sa njime mogli govoriti; sveštenici su bili ti koji su se pobrinuli da se taj jezik nikad ne uspostavi. Zvali su to stanje harmonijom, ona je sasvim počivala na nerazumevanju.

 Slika sna ponovo se neosetno promenila odnevši ga iz tvrđave pre početka svetog rituala. Obreo se na ulici senovitog grada, tužnog i naizgled pustog, iako su se njime kretali ljudi i vozila. Izgledalo je kao da je sve sasvim u redu, osim što je iz svega isisan život, pa se samo duhovi kreću po inerciji, održavajući privid, trudeći se da opstane forma. Po uzoru na Minotaurov dom, napravljeni su u celoj zemlji veliki gradovi, čudno zavijenih ulica, kuća od grubo klesanog kamena, visokih i nerazumljivih zidova, i mostova koji spajaju mesta svima nepotrebna. U svakom gradu jednog su proglasili Minotaurom, zatvarali ga u najvišu zgradu sa kulom, i njemu su donosili žrtve svakih devet meseci. Ljudi su instinktom znali da je najgore što može da im se desi za života bilo upravo to – da ih izaberu za Minotaura. Svi su radije podnosili ulogu sveštenika, anonimnog građanina, pa čak i žrtve. Biti odvojen od drugih, silom naučen jeziku koji niko sem tebe ne govori, nateran na večitu samoću prekidanu samo ritualnim krvoprolićem – sve je to bilo suviše teško za nejake naraštaje koje je duhoviti istoričar nazvao Narodom Senki.

Da bi Minotaur mogao da prihvati žrtve, sveštenici su obrazovali i njegovom jeziku naučili poseban soj pesnika, zaduženih da u svojim spisima opevaju bezvrednost postojanja i besmisao života u zajednici. Niko sem Minotaura nije čitao njihove spise. Neke od tih knjiga govorile su o potonulim civilizacijama sa kojima je nestalo sve što je bilo vredno; iz toga je Minotaur morao da zaključi da je princip po kome sve funkcioniše takav da ono najbolje uvek prvo mora da strada. Sve što je lepo nastajalo je iz Haosa, i u Haos se moralo i vratiti; bila je to svima očigledna cena lepote.

Najednom, ulogu posmatrača koju je u snu imao, snu tako nametljivom da ga nikako nije mogao razbiti, zamenila je sasvim druga uloga. Postalo mu je jasno da je upravo on taj koji je izabran za Minotaura. Užas je preplavio čitavo njegovo biće, osetio je kako mu se telo napreže u pokušaju bekstva iz nove kože, tvrde i hrapave, kao da je i sama načinjena od grubo tesanog kamena. Zatim su veoma brzo krenuli da se ređaju njegovi dani, vrtoglavo i nezaustavljivo. Devet meseci neprekidno su mu ostavljane knjige o besmislu i opravdanom uništenju svega što u sebi poseduje ma i tračak duha. Nije želeo da ih uzima, ali je neka neodoljiva sila upravljala njegovom voljom. Knjige su govorile o mestima na kojima se odjednom spaljivalo po više stotina ljudskih tela, čije su duše uzletale na nebo zajedno sa plinom kojim su bili ugušeni. Na njihovim stranicama pronašao je detaljne opise vozova u kojima su ti ljudi dovoženi u ove lavirinte užasa. Spakovani kao životinje, neki su umirali stojeći, ne stigavši na konačna odredišta, i ta je njihova smrt sigurno bila blagoslov u odnosu na ono što je imalo da usledi. Druge su knjige govorile o mestima masovnih okršaja, vrelom ulju na bedemima, trovanju izvora vode, spaljivanju baštine čitavih naroda koji su porobljavani i obespravljani, mučeni gore nego životinje, izlagani u menažerijama, upotrebljavani za kojekakve hirove porobljivača. Na jednoj slici bila je korpa puna ljudskih očiju; uzalud je sebe ubeđivao da mu podmeću laži, i da se takve stvari ne mogu dešavati u svetu ljudi. Vođen je veštim perom posebnog soja pripovedača kroz poljane pune krvi i odsečenih udova ljudi i konja, kroz spaljena sela i bombama srušene gradove, gotovo je mogao u nozdrvama osetiti kako mirišu spaljeni na trgovima, i nikako nije mogao zaboraviti njihove već sasvim neljudske krike agonije u kojoj su umirali.

Knjige ga nisu dovodile u stanje u kome bi mu postalo sasvim svejedno što će njegove žrtve biti u belo obučene device. Da bi od njega nastao pravi, veliki Minotaur, njegov je svet morao sadržati neku trunku dobrote, neki privid smisla, neku nadu u buduće razrešenje, u to da sve žrtve, sva ta spaljena tela i uništeni gradovi, na kraju ipak nečemu služe, negde vode. Da postoji iskupljenje za svaku patnju, da postoji protivteža, obećanje neprocenjive naknade svakom pojedinačnom patniku, na nekom drugom mestu. U takvom svetu, makar i izmišljenom i izmaštanom, svaka se uloga mogla prihvatiti, pa i najomraženija. Negde na nekoj od stranica knjiga koje je čitao morala je da postoji osunčana morska obala i ribarske barke, beli, čisti gradovi sa rubljem koje se suši na konopcima između zgrada, cvetne livade i dečiji žagor, smeh, muzika, iznad svega muzika i ples, harmonija pokreta, zajedničko ritualno ponavljanje, učešće u lepoti, horsko pevanje mnoštva različitih, savršeno uklopljenih glasova, priziv uzvišenosti koja je neobjašnjiva i privremena kao miris… Pesnici su sasvim pogrešno procenili stvari. Umesto da ga njihove knjige učine ravnodušnim, spremnim na prolivanje tuđe krvi bez preispitivanja, nije želeo ništa drugo no da sam sebe uništi, u nastupu očaja većeg od bilo kakve volje za nastavkom života. Ali njegova izolovana soba nije dozvoljavala nikakvu mogućnost za spas u samouništenju; sve mu je bilo oduzeto. Sve sem sivih, grubo tesanih zidova.

Nastupi ludila koji su usledili pretvorili su ga u mahnitu životinju. U više navrata pokušao je da se zaleti glavom u zid i tako zauvek završi da tim. Rogovi su udarali o kamen, ali sem toga ništa se nije desilo. Nije znao ni kad mu se glava tako deformisala, nije bio svestan rogova pre tih sumanutih pokušaja, niti je u kuli u kojoj je bio zatočen bilo ogledala da osmotri promene nastale na licu. U očaju je pokušao da grize svoje ruke, no koža je bila tvrđa od najotpornije gume. Probao je i da zaustavi disanje, ali nije mogao. Život ga je silovao svojom upornošću i užasom. Ludovao je sobama, potpuno nem i zaprepašćen, nalik na glumce iz predstave koju je jednom gledao, davno, glumce koji su skičali, čupali jedni druge, padali u ludom besu jedni preko drugih, umoreni i očajni. Želeo je da vikne, znajući da ga samo prodoran krik još može izbaviti iz stravičnog sna. Otvarao je nema usta, dok se prostor oko njega sve više punio naelektrisanjem kao pred prvi udarac groma. Kao pred veliki prasak.

Jadranka Milenković

Bogovi lično – Isak Asimov

Posted on by Lazar Vuković

S vremena na vreme volim da se vraćam knjigama koje su na mene ostavile pozitivan utisak. Nedavno je u našoj grupi pomenuta jedna knjiga što me je nateralo da se iste podsetim. Knjiga se zove „Bogovi lično“ (The Gods Themselves), a autor je Isak Asimov (Isaac Asimov), čije ime nema potrebe da predstavljam na ovom sajtu.

Ovu knjigu sa pravom smatraju klasikom naučne fantastike. U prilog tome ide da je dobitnik Nebula nagrade za najbolji roman 1972. godine i Hugo nagrade za najbolji roman u 1973. godini. Čak je i sam Asimov par puta izjavio da mu je ovo jedna od najdražih knjiga koju je napisao.

Struktura romana je veoma interesantna. Sastoji se iz tri dela s tim što prvi počinje šestim poglavljem. Zatim se prebacuje na prvo poglavlje, pa se nastavlja šesto, pa na drugo i tako redom dok ne dođe do kraja šestog čime počinje sledeće poglavlje. Ovo je urađeno sa namerom kako bi se lakše mogli objasniti i razumeti događaji u knjizi.

Prvi deo nam donosi priču o naučniku Halamu koji je otkrio način prenošenja materije i energije između našeg sveta i parauniverzuma čime je rešio sve ekološke i energetske probleme na Zemlji. Dok ga javnost uzdiže kao heroja drugi naučnik dolazi do zastrašujućeg otkrića da razmena materija između svetova, osim što pomaže Zemlji može dovesti do globalne kataklizme.

Drugi deo se odvija uporedo sa prvim delom i prikazuje društvo i poredak paraljudi kako ih nazivaju Zemljani u knjizi. O ovom delu namerno neću ništa više napisati jer je ovde prikazan jedan od najoriginalnijih i najgenijalnijih  oblika vanzemaljskog života i svaki pomen bi potencijalnom čitaocu mogao da pokvari uživanje.

Treći deo nas vodi na prvu koloniju na Mesecu koja se otcepila od svoje matične planete. Priča prati Selenu Lindstorm koja radi kao turistički vodič za Zemljane. Njena rutina se bitno menja kada u koloniju dolazi misteriozni stranac sa Zemlje i dobija zadatak od svog ljubavnika da sazna njegove namere što dovodi do kulminacije o kojoj neću ništa otkrivati.

Sad šta je sama tema romana? Ja bih izdvojio ljudsku zaslepljenost slavom što dovodi do toga da od drveta ne vide šumu. Npr. Prenos materije i energije je rešio sve probleme koji su mučili Zemlju, ali da li postoji kontraefekat koji je uvideo samo jedan čovek.

I sami nazivi poglavlja „Protiv gluposti…“ (Against Stupidly), „…I bogovi sami…“ (…The Gods Themselves…), … Bore se uzalud?“ (… Contend in Vain?) doprinose prethodnom pasusu. Moć i uspeh su ono što nas zaslepljuje i ne dozvolja da vidimo pravu istinu.

Druga tema je različitost između kultura. U ovom slučaju imamo Zemaljsku, kulturu Parauniverzuma i Mesečevu kulturu. Svaka funkcioniše na svoj način i nije u stanju da razume onu drugu, u ovom slučaju između Zemlje i Parauniverzuma i Meseca i Zemlje. Ovde je svakako najunikatniji Parauniverzum o kome ćete sami morati da saznate.

Zaslužnost što se ovaj roman pojavio kod nas dugujemo ediciji Zoroaster i Aleksandru B. Nedeljkoviću i Branislavu Brkiću koji su preveli ovaj unikatni roman. Kasnije je usledilo reizdanje „Čarobne Knjige“ koja se poslednjih godina popela na vrh kvalitetnih izdavača čime preti da ugrozi „Lagunu“ i „Vulkan“ zajedno.

Još jedna napomena. Ovaj roman se mora pažljivo čitati jer je svaki detalj bitan i radnja mora pažljivo da se prati kako vam nešto ne bi promaklo. Tu pre svega mislim na deo u Parauniverzumu.

Sada se slobodno mogu voditi rasprave da li je ovo jedan od najboljih naučno fantastičnih romana ikada napisan, ali dve vredne nagrade koje je dobio, kao i pomisao da je bio omiljeno delo svog autora dovoljno govori o njemu. Sada ko nije čitao neka ne odlaže nego da počne što pre, a ostali mogu da se podsete kvaliteta ove knjige. U svakom slučaju, nećete se pokajati zbog utrošenog vremena na ovu knjigu.

Ćerka magije – Lejni Tejlor

Posted on by Jovana Pribić

ŽANR: urbana fantastika
ZEMLJA: SAD
ORIGINALNI NAZIV: Daughter of Smoke and Bone
GODINA IZDAVANJA: 2011.
OCENA: 7

 

 

„Nekada davno, anđeo i đavo zaljubiše se jedno u drugo. Nije se dobro završilo.“

Mlada umetnica iz Praga, zvana Karu, kao učenica umetničke gimnazije i sa sve tirkiznom kosom svesno nosi etiketu „čudakinje“. Ipak, svojim crtačkim talentom se veoma lepo ističe i uklapa u svoju školu. Sa svojim sveskama, u kojoj se nalaze mnoga čudovišta i priče o istima, često ume da privuče pažnju svojih vršnjaka.

Tako je sada na redu bila i sveska broj dvadeset i dva, na čijim stranicama je bila nacrtana Isa, pola žena, pola zmija. Potom i Tviga, koja je imala vrat poput žirafe. Jasra, žena sa papagajskim kljunom i ljudskim očima.
I konačno, Brimstoun, čudovište sa ovnovskim rogovima, koje trguje željama u zamenu za zube.

Ipak, malo su znali fanovi Karuinih crteža. Monstrumi koje je ona tako rado oslikavala u svojim sveskama sa povezima, bili su veoma stvarni i Karuina jedina porodica. Živela je u sama u stanu u Pragu, ali pre toga je stanovala u Brimstounovom domu kao mala. I zbog te rastrzanosti svetova često se pitala :“Ko je ona?“

Za Brimstouna, koga je gledala kao svog oca, često je išla na zadatke.

Jednom, nakon što ju je poslao na isti, otišla je u Marakeš, ne znajući da će joj se život značajno promeniti.
Iako mi je Akiva, anđeo koga će zaintrigirati ova naizgled smrtnica i po mnogo čemu neobična devojka, pomalo bolesno opsesivan devojkom, na samom kraju knjige otkrivam zašto je toliko omađijan odjednom. Isprva sam bila blago zgrožena načinom na koji je autorka opisala kako se on zaljubio u nju. I sreća pa nisam odustala sa čitanjem dok nije došlo do zanimljivog dela. Na samom kraju su preokreti na koje niste ni pomišljali. Ali, treba dogurati do njih. Ili je barem meni trebalo. Prva poglavlja su bila zanimljiva, a onda sredina koju sam jedva iščitala. Nekako mi je falilo akcije. No, autorka spretno upliće priču, toliko da ste na kraju gotovo sigurni da vam tek sad ništa nije jasno i želite još.

Neću puno otkrivati o tim plot twistovima, ali recimo da je anđeo sve zakuvao. Čim je video Karu, znao je da ima nešto više što se krije ispod površine. Samo nije mogao da dokuči šta. Ipak, taj osećaj familijarnosti i intrige koji je ta devojka tako lako budila u njemu, bio je dovoljan da joj u ključnom momentu poštedi život, spuštajući svoju anđeosku nemilosrdnu oštricu.

Ne bih odavala mnogo ključne trenutke, ali mogu da vam kažem nešto o autorkinom stilu pisanja. Koliko god da je taj već navedeni, središnji deo, bio dosadan za čitanje, moram priznati da su opisi scena ono zbog čega ipak nisam ispustila knjigu iz ruku. Kroz samo nekoliko stranica, zaljubila sam se u groteskne građevine Praga, potom i u opise likova. Odlično nas je uvela i u Karuin unutrašnji svet, gde vidimo koliko je glavna junakinja zapravo rastrzana i koliko se svejedno bori za ono što misli da je ispravno. Ta čudovišta, predstavljaju njenu porodicu i od samog početka znamo da su joj najbitniji. Zbog njih i uverenja koja su joj oni usadili, Karu i kad počne da oseća nešto više prema savršenom anđelu koji je prati svuda i koji ume da joj razgali dušu pogledom, pokušaće na sve moguće načine da se urazumi kako bi ista odagnala. Ipak… Intenziteti emocija anđela i devojke koja ne zna svoju prošlost niti istinu o tome šta je, odnose svoj danak i njih dvoje će, hteli ne hteli, morati da otkriju dubinu istih. Dodaću još jedan citat, čisto da vam dočaram sliku koliko je anđeo po imenu Akiva, začaran i zaljubljen, opisa Karu.

„Akiva ju je posmatrao s usredsređenošću sokola. Do pre nekoliko dana, ljudi su bili tek nešto više od legende za njega, a sad je bio tu, u njihovom svetu. To je bilo kao ulazak u stranice knjige – žive knjige sa bojama i mirisima, prljavštinom i rasulom – a devojka plave kose se kretala kroz sve to poput vile kroz priču, a svetlost se drugačije prelamala na njoj nego na drugima, vazduh je izgledao kao da se skuplja oko nje, kao zadržan dah. Kao da je čitavo ovo mesto bilo priča o njoj.“

I za sami kraj, nešto više o autorki, Lejni Tejlor. Rođena je 11. decembra, dakle Strelac je u horoskopu. Spisateljica ružičaste kose, koja je postala poznata upravo zbog ovog serijala, najviše piše YA (Young adult), a za našu zemlju „Publik Praktikum“ je preveo tri knjige : „Ćerku magije“, „Dani zvezda i krvi“ i „Snovi o bogovima i čudovištima“.

Strip revija „Bosona“, drugi broj

Posted on by Mirnes Alispahić

Kada spomenete stripove prva asocijacija mnogima će biti poznata imena poput super heroja Marvelovog ili DC-jevog univerzuma ili pak biseri talijanske izdavačke kuće Bonelli pa i Alan Ford. Međutim, baš kao i u drugim granama umjetnosti, jer je strip je htjeli to drugi priznati ili ne, s pravom nazvan deveta umjetnost, postoji tu mnoštvo naslova vrijednih pomena za koje su čuli uglavnom okorjeli strip poznavatelji.

Kako bi se upoznali sa što većim brojem autora i njihovih djela, strip revije su sjajan izbor. Baš kao i antologije priča u koje se smjeste različiti pisci pa na osnovu toga imate uvid u dio njihovog stvaralaštva. Strip revija su oduvijek bile prisutne na prostorima bivše Jugoslavije i zadržale su se do danas, ako ne one originalne onda neke nove koje nastavljaju istim putevima. „Bosona“, strip revija iza koje stoje Alija Balta i Sergej Karov, čovjek kojeg ne treba posebno predstavljati u svijetu stripa, jedna je od novijih predstavnik. Kristijan je već ranije predstavio prvi broj, a meni je pripala čast da nastavim dalje, doduše s malo većim zakašnjenjem nego što je to „Bosona“ zaslužila, ali idemo dalje.

Ono što nas čeka u drugom broju „Bosone“ jeste 96 stranica kvalitetnog sadržaja počev od stripova do tekstova o njima pa do intervjua sa strip autorima i predstavljanje istih. Počnimo redom.

Od tekstova ćete pronaći njegovu kolumnu o stripu po imenu „Historijat stripa“ gdje ovaj put priča o „Malom Nemi“, kultnom stripu autora Winsora McCaya, zatim je tu autobiografska priča legendarnog Andrije Maurovića, koju je on lično nacrtao, a napisao Rudi Aljinović. To nije posljednje gdje se spominje Maurović jer već iza toga dolazi tekst Veljka Krulčića o Maurovićevim „slikarskim“ stripovima.

Alija Balta piše o komičnom stripu „Mak Makić, vitez i četvrt“, ali nam donosi i intervju sa sjajnim slovenačkim strip autorom, Iztokom Sitarom kojim se završava tekstualni dio revije.

Što se tiče stripova, imamo veoma zanimljiv izbor počev od sjajnog „Perramusa“ Argentinaca Alberta Breccie i Juana Sasturaina. „Perramus“ je vrlo interesantan strip, što zbog izvedbe, što zbog same tematike, ali o tome ćete pročitati više u kratkom uvodu Sergeja Karova.

Tu je i drugi dio Tarzana, stripa iz 1929. gdje se jasno prepoznaje Fosterov crtež i vjerovatno neće leći mlađim generacijama, što zbog načina pripovjedanja, što zbog crteža, ali čovjek je legenda.

Maurovića nikad dosta pa stoga imamo i njegov strip u boji, „Biser zla“ po djelu Jacka Londona, slikan slikarskom tehnikom gdje je svaki kadar zapravo jedna umjetnička slika. Izuzetno naporna i zahtjevna tehnika, ali Maurović je majstor koji isporučuje pravo malo remek djelo.

Zatim imamo i „Maka Makića, viteza i četvrt“, tačnije drugi dio jedine epizode iz 1964. Koja je bila djelo Marcela Ćuklija, scenariste i Žarka Bekera, crtača. To je humoristični strip nalik Gastonu i sličnim izdanjima i siguran sam da ćete uživati u ovom kratkom stripu.

„Cvijeće u jesen“ u cijelosti je djelo Iztoka Sitara, autora koji specifičnim stilom piše veoma teške teme iako se to na prvu ne bi reklo. S njim sam se upoznao u jednom kasnijem broju „Bosone“ kada mi je prva reakcija bila: „Dječiji strip?“ i zbog toga se moram izviniti Sitaru jer njegovi stripovi su izuzetno dobri, prošarani crnim humorom i socijalnom tematikom.

Majo Pavlović, mladi sarajevski strip autor se već predstavio svojim tekstovima o stripu, iza sebe ima nekoliko autorskih djela, a u ovom broju „Bosone“ nam donosi svoju „Pravdu“, kratki strip u četiri slike. Inače, bavi se digitalnom umjetnošću pa voli eksperimentisati što se vidi iz stripova koje on „crta“, bavi se mračnom stranom ljudske psihe baš kao i njegov uzor, Clive Barker.

„Bosona“ završava sa dva kratka humoristična stripa. „Billy the Pljuc“ Baneta Kerca i „Superbrzoaktivirajućom bombom“ dua BAM-a i D. deLAZAREA.

Kao što rekoh već na početku, revija koja donosi novitete, ali nas i upoznaje sa starim, zaboravljenim naslovima devete umjetnosti i nudi nam od svega pomalo.

Intervju: Laguna

Posted on by Redakcija

„Laguna“ važi za jednog od najvećih, ako ne i najveću izdavačku kući u regiji. Naš Mladen (u daljem tekstu AVKF) je vodio intervju s predstavnikom „Lagune“, Aleksandrom (u daljem tekstu Laguna) i donio nam zanimljive odgovore.

AVKF: Da li biste bili ljubazni da nam ukratko objasnite proces štampanja i objavljivanja i u kojoj meri se nešto smatra uspešnim izdanjem? Da li postoji neka brojka, procenat prodatih primeraka na osnovu koga se određuje uspešnost izdanja?

Kada je na Laguninom FB profilu izašla informacija o prestanku objavljivanja serijala „Malaška knjiga Palih“ (a nakon toga i informacija da će šeste knjige ipak biti), jedan od razloga je bila cena izdavanja. Možete li da nas uputite u neke troškove kao i da nam pojasnite koliko su, u odnosu na druge žanrove, izdanja epske fantastike istinski skupa?

Laguna: Troškovi objavljivanja nekog izdanja obuhvataju sledeće: autorska prava, prevod, lekturu, prelom i tehničku pripremu za štampu, dizajn korica i samu štampu knjige. Zatim, tu su troškovi distribucije, skladištenja i marža koja se plaća knjižarama. Što je delo obimnije, zahteva više vremena za objavljivanje u svakoj produkcijskoj fazi, a što je autor poznatiji i cenjeniji, autorska prava su skuplja. Ako objavljujete veoma obimna dela književnih zvezda u žanru, to znači da su vam svi troškovi u startu povećani u odnosu na prosečno izdanje. Prosečan tiraž je između 1.500 i 2.000 primeraka. Ako ovaj tiraž ne može da se rasproda u dve do tri godine po objavljivanju, izdavač ne može da povrati sredstva koja je uložio u produkciju odnosno pitanje je samo koliko će gubitak u odnosu na uložena sredstva narasti.

S obzirom na to da se „Laguna“ trudi da objavljuje dela trenutno najpopularnijih pisaca fantastike i da je većina romana ovih pisaca veoma obimna, produkcija zahtevna i dugotrajna, a da čitaoci radije čitaju piratska PDF izdanja umesto legalnih štampanih primeraka, možete sami zaključiti da se izdavači teško odlučuju za objavljivanje knjiga iz ovog žanra.

Mislim da sam ovim obuhvatio odgovor na prva dva vaša pitanja.

AVKF: Prva knjiga koju je IP Laguna izdala bila je „Boja magije“ Terija Pračeta. Od tada, dosta je knjiga izdato iz ovoga žanra. Laguna, kao i svaka izdavačka kuća, teži da udovolji svim čitaocima. Koliko je „Laguna“ preorijentisana žanru epske fantastike, i fantastike uopšte?

Laguna: Kao što ste i sami rekli, „Laguna“ objavljuje knjige skoro svih žanrova. Fantastika je jedan od njih. Mi smo izdavač koji ne potcenjuje žanrovsku literaturu i smatramo da su mnoga vrhunska literarna dela objavljena upravo u okviru žanrova. To važi i za epsku i naučnu fantastiku. Smatramo da je neophodno čitaocima omogućiti da čitaju fantastiku na svom maternjem jeziku, ali nismo prevashodno izdavač epske ili naučne fantastike. Naš godišnji plan je uvek veoma ambiciozan i trudimo se da u njemu uvek budu zastupljena i dela fantastike u maksimalnoj meri u kojoj to naša produkcija može izneti.

AVKF: Nije tajna da adaptacije romana značajno utiču na prodaju. Najpoznatiji primer današnjice je „Pesma leda i vatre“ Džordža R. R. Martina. Koliko „Laguna“ prati vesti iz Holivuda i da li se rastuća popularnost određenih knjiga i serijala širom sveta prenosi i na Balkan i na izdavaštvo u zemljama?

Laguna: Ekranizacija serijala „Pesma leda i vatre“ Džordža R. R. Martina je svetski fenomen koji nije mimoišao ni Balkan ni Srbiju. Popularnost TV serije jeste znatno povećala interesovanje za romane i otkrila žanr epske fantastike čitaocima koji na ovu vrstu književnosti ranije nisu obraćali pažnju. S druge strane, ako je za nekog prvi susret sa epskom fantastikom Martin, takav čitalac u startu ima veoma visok kriterijum za svaki sledeći roman koji će u okviru ovog žanra čitati. Martin je prokrčio put mladim dobrim piscima, povećao interesovanje, ali i podigao lestvicu kriterijuma među čitaocima.

AVKF: Za neke, knjige nikada nisu bile jeftinije, za druge, pak, nažalost, cene su preskupe. Živimo u informatičkom dobu gde se autorska prava izuzetno nonšalantno krše. Bolje informatički informisani čitaoci su u stanju da dođu do primerka određene knjige na bezbroj različitih načina. Kako se „Laguna“ suočava sa ovim problemom i na koji način se „Laguna“ bori sa, složićemo se, nefer konkurencijom piratskih izdanja?

Laguna: Svi izdavači, ne samo „Laguna“, imaju realno veoma veliki problem sa piratskim elektronskim izdanjima. „Laguna“ je svoje naslove u elektronskom formatu ponudila kupcima na dva načina: preko sajta novinarnica.rs i preko „Delfi“ platforme za čitanje elektronskih knjiga. Shvatili smo da je sve više čitalaca koji knjige čitaju u elektronskom formatu, i da ako im mi ne ponudimo legalna elektronska izdanja, u neku ruku sami doprinosimo tome da se oni okreću piratskim varijantama fajlova. Drugi problem je svest ljudi koji su na internetu. Većina učesnika u internet zajednici ne shvata da sve što može da se pronađe na internetu nije zajedničko dobro. Koncept autorskih prava je i dalje nešto potpuno strano korisnicima interneta i to je oblast edukacije na kojoj će morati još veoma mnogo i dugo da se radi.

Najveća žrtva piraterije u izdavaštvu je upravo žanr fantastike jer je na piratskim sajtovima to najpopularniji žanr. Tokom svakog sajma knjiga nebrojano puta mi se desi da se čitalac raspituje za naslov, pa kada vidi koliko nastavaka serijal ima ili mu se ne dopadne cena, otvoreno kaže „ma skinuću sa tog i tog sajta“. Knjige fantastike se sa piratskih sajtova skidaju po nekoliko desetina hiljada puta, a u knjižarama ti isti naslovi skupljaju prašinu godinama.

Mi svakodnevno „lovimo“ piratska izdanja na internetu, prijavljujemo ih nadležnima, ali ta borba je za sada sizifovska. Da bi se taj problem rešio, čitaoci moraju postati svesni koliko taj jedan klik i besplatan, loše skeniran fajl nanosi štetu ne samo izdavačima ponaosob već celokupnom izdavaštvu.

AVKF: Koliko su zaista ljubitelji fantastike verni čitaoci? Fantastika je žanr koji je generalno dopadljiv knjiškim moljcima. Međutim, da li se to prenosi na prodaju. Da li su ljubitelji fantastike dobri konzumenti onoga šta Laguna može da im ponudi?

Laguna: Ljubitelji fantastike jesu dobri konzumenti. Čitaoci fantastike su verovatno najobavešteniji i najdosledniji čitaoci, i potpuno nemilosrdni kritičari. Izdavači i autori su neprestano pod lupom čitalaca fantastike, koji tačno znaju šta mogu da očekuju od knjige i ne praštaju ako dobiju manje. S druge strane, čitaoci fantastike su izuzetno odana publika koja je u svakom trenutku spremna da podrži svog omiljenog pisca i ukaže mu veliko priznanje. To su srpski čitaoci velikodušno pokazali kada su nam u gostima bili Gaj Gavrijel Kej, Stiven Erikson i Piter V. Bret.

AVKF: Kao sajt posvećen fantastici, da li biste mogli da nam napravite listu najprodavanijih knjiga/serijala iz žanra? Takođe, možete li da nam otkrijete šta nas očekuje u bliskoj budućnosti? Koji serijali fantastike će se objavljivati, hoćemo li dobiti nova izdanja rasprodatih knjiga (prvenstveno Pračeta) i kako ćete nas obradovati do kraja godine i u prvim mesecima naredne?

Laguna: Najpopularniji i najprodavaniji je, bez premca, serijal „Pesma leda i vatre“.

U 2019. krećemo sa reizdanjem najpopularnijih „starih“ romana iz Pračetovog serijala o Disksvetu, dok ćemo paralelno nastaviti sa objavljivanjem onih koji dosad nisu bili prevedeni. Od reizdanja, prvo će se pojaviti „Erik“ i „Mort“. Završićemo trilogiju o Takešiju Kovaču, Ričarda Morgana, objavljivanjem „Probuđenih furija“. Nastavljamo sa objavljivanjem serijala „Prostranstvo“. Razmatramo koji ćemo sledeći Aberkrombijev roman raditi. Naravno, pripremamo Martinovu „Vatru i krv“. Radimo na Lorensovom serijalu „Rat Crvene kraljice“…

AVKF: Svi znamo da je „Laguna“ najveći izdavač u zemlji i da time, zauzima počasno mesto u kulturnom životu ne samo Srbije, već i ostalih bivših republika Jugoslavije, prvenstveno Bosne i Hercegovine i Crne Gore gde raste popularnost Laguninog Kluba čitalaca. Koliko je kvalitet bitan u odnosu na popularnost? Bez ikakvih iluzornih ideja o tome da neko ne treba da objavi knjigu koja će se zasigurno prodavati, zaista me interesuje da li u „Laguni“ postoje ti mali sitni projekti, ne preveliki tiraži kojima se obogaćuje čitalački duh građana Srbije?

Laguna: Kvalitet je uvek bitan. Nastojimo da u svakom žanru svake godine objavimo ono što je trenutno najbolje i najčitanije u svetu. Ne potcenjujemo naše čitaoce. Cenimo njihov raznovrsni čitalački ukus i trudimo se da svako shodno svojim čitalačkim interesovanjem uz naša izdanja drži korak sa trenutnom svetskom književnom produkcijom.

Politika „za svakog ponešto“ podrazumeva da se svake godine deo sredstava koja zaradimo na bestselerima preusmeri na vrhunsku književnost koju objavljujemo, kako volimo da kažemo, „za svoju dušu“. U 2018., takva je bila produkcija romana Adrijana Čajkovskog „Deca vremena“, dok ćemo u prvoj polovini 2019. čitaoce podsetiti na jedan zaboravljen, dosad neprevođen žanrovski klasik – „Cveće za Aldžernona“ Danijela Kiza.

AVKF: Takođe, koliko je „Laguna“ u dodiru sa svojim čitaocima? Da li postoji komunikacija između vas i internet portala?

Laguna: „Laguna“ ima internet odeljenje koje je zaduženo za komunikaciju sa našim čitaocima preko Laguninih društvenih mreža, ali i da osluškuje šta čitalačka zajednica želi i komentariše. Drugi vid komunikacije sa čitaocima, do kojeg nam je veoma stalo, mnogo je prisniji i zasniva se na tome da se na Beogradskom sajmu knjiga i u knjižarama za vreme manifestacije Noć knjige (koja se održava polovinom svakog decembra i juna) naši urednici nađu u ulozi knjižara. Tako od čitalaca mogu direktno čuti šta ih zanima, šta im se dopada ili ne dopada, dati odgovore na brojna pitanja na licu mesta i nastojati da se unapredi kvalitet i odabir budućih izdanja.

AVKF: Za kraj, kao izdavačka kuća, koliko ste preorijentisani na domaće pisce epske fantastike? Postoji li mogućnost da vidimo neki novi roman ili serijal nekog domaćeg autora u Vašem izdanju?

Laguna: U poslednjih deset godina, Lagunina produkcija je značajno prevagnula u korist objavljivanja domaćih autora. Naravno, vrata su otvorena i domaćim piscima epske fantastike. Ipak, moramo naglasiti da je epska fantastika izuzetno zahtevan literarni žanr. Očekujemo da autor bude originalan (a veoma je lako uklopiti se u već postojeći kliše omiljenog pisca), književno obrazovan, u smislu da poznaje pravila postavljanja strukture dela i karakterizacije likova, kao i način na koji će konzistentno izgraditi svet u kojem se priča odvija. Takođe, pisac mora biti sposoban da piše sopstvenim, jasno definisanim stilom. Sve ovo zahteva da za sobom imate hiljade ispisanih i bačenih stranica pre nego što dođete do romana koji će bilo koji izdavač shvatiti ozbiljno. Ipak, sigurni smo da je samo pitanje dana pre nego što do nas dođe pravi rukopis domaćeg pisca.