Blog

Maestralan u svojoj grubosti – povratak „Torpeda”

Posted on by Sofija Grebenarović

Povremeno mi naiđu dani kad se čini da je svaki problem, zađevica ili neslaganje rešiv provlačenjem tupih i zarđalih predmeta između četvrtog i petog rebra neistomišljenika.

Budući da se smatram (donekle) civilizovanom osobom i da ne živim u Teksasu, korišćenje gorenavedenih alatki može da za posledicu ima moje smeštanje u sobu dimenzija 2×2 metra sa rešetkama.

Zato, dok mi ne odobre dozvolu za pištolj, moraću da se zadovoljim da ,,tompsonku“ vidim samo u stripu, a koji strip je bolji primer nego ,,Torpedo“, čiji reprint je predstavljen 22.11.2018. godine u 19h u ,,Srećnoj galeriji“ SKC-a u Beogradu.

Prvo i prvo, ko je tačno ,,Torpedo“? ,,Torpedo“ ili ,,Torpedo 1936“ je španski strip nastao pod dirigentskom palicom scenariste Enrikea Sančeza Abulia i (prvog ilustratora) Aleksa Tota, koji je napustio projekat nakon samo dva ilustrovana toma jer mu je Abulijev mračan humor išao na živac. Tota je zamenio Džordi Bernet, a prva epizoda je objavljena 1982.godine u španskom horor magazinu  „Creepy“.

Titularni lik je plaćenik Luka Toreli, kriminalac koji k….hara podzemljem Nju Jorka u vreme Ala Kaponea i Frenka Dilindžera. Dakle, imamo organizovani kriminal, nasilje, porok i salonske lepotice – sve ono što opisuje period Velike Depresije tridesetih i četrdesetih godina dvadesetog veka.  Sam naziv ,,torpedo“ je žargonski termin za ,,tihog ubicu“.

Nakon gnusnih okolnosti u detinjstvu, Luka je zgrabio utoku (taj nije kukao za Frojdovom opsesijom majkom) i prebegao u Ameriku, gde sa partnerom Poljakom Raskalom i prefriganom prostitutkom Suzan stvara svoje carstvo u podzemlju Velike jabuke.

Neko vreme je Luka bio zakopan ispod drugih izdanja, skoro zaboravljen. Zašto? Moguće je da odgovor leži u činjenici da ,,Torpedo“ odiše brutalnošću i odsustvom želje da ,,šminka“ ionako već čemerno poglavlje u istoriji Amerike,  Evrope i Azije. Luka Toreli naprosto nije lik koji može i treba da bude romantizovan, jer ukazuje na svu strahotu kriminalnog podzemlja, svu nizinu ljudskih strasti. ,,Torpedo“ jednostavno, bez uvijanja, ukazuje na lepotu u surovosti, ako je tako nešto uopšte moguće sklepati i koristiti kao frazu, te svakako nije za svačiji želudac.

Ipak, budući da je ipak opet osvanuo umešnošću R.M.Gere, Alekse Gajića, Darka Perovića, Tonija Fejzule, Ivice Stevanovića, Ivice Sretenovića i mnogih drugih u više pisanom, a manje ilustrovanom izdanju ,,System Comics“-a izdavača Igora Markovića, izvesno je da je vreme Luke Torelija ponovo došlo. Pripremite peškire, jer sada treba da paničite. Zvekete, ,,Rođaci“!

P.S. Ovim putem se srdačno zahvaljujem se ,,Srećnoj galeriji“ Studentskog kulturnog centra i izdavačkoj kući “System comics“ na odlično organizovanom hepeningu i pozivu na promociju reizdanja ,,Torpeda“ .

Monstrumesa – Mardžori Lu, Sana Takeda (prvi tom)

Posted on by Kristijan Šarac

ŽANR: horor/epska fantastika

IZDAVAČ ZA REGION: Dibidus

ORIGINALNI NAZIV: Monstress: Awakening

SCENARISTA: Mardžori Lu

CRTAČ: Sana Takeda

ZEMLJA: SAD

GODINA IZDAVANJA: 2016.

OCENA: 10

 

Već sam pisao o Dibidusu i njegovoj urednici Jeleni Stevanović. No, sada nam je jasnija politika Dibidusa kao izdavača. Objavljivanje dela tek nekoliko godina starih i nikad ranije objavljenih kod nas. Uz to im je merilo i kvalitet, naime, biraju nagrađivana dela i hvaljena, pa im i te kako dugujemo zahvalnost zato što smo u mogućnosti da čitamo nešto alternativnije, a provereno. Pod alternativnije mislim pre svega na podžanrove, recimo ovaj strip je stimpank-horor, i da, objasniću vam pojam.

Stimpank ili novoviktorijanstvo, je složenica od steam i punk, ’dimni buntovnici’ reklo bi se po naški, pokret se rodio iz sajberpanka. Glavna odlika stimpanka je divljenje prema stvarima iz 19. veka, odnosno sa početka industralizacije. Ljudi tog pokreta se dive bučnim vozilima i mašinama zbog estetike viktorijanskog, ali i ulaska u novo doba. Pa su za njih dirižabl, parni voz, parobrod predmet lepote i divljenja i otud deo imena. Oni se ne odriču današnjeg već ga prilagođavaju sebi, te ponekad možemo videti nesvakidašnje izume i mašine napravljene sa namerno ogromnim ručkama i gomilom brojčanika. Posebna opsesija im je oružje iz tog perioda.

Mardžori Lu – autorka nekoliko romana urbane fantastike, nagrađivani strip scenarista koja iza sebe ima rad na Mutantima, Crvenoj Sonji, Zvezdanim ratovima, kao i serijal knjiga o Lovcu poljubaca i mnogim drugim.

Sana Takeda – crtačica koja je slikarka sa izuzetnim radovima u svetu mangi, ali i radom na Mutantima, Mis Marvel i Venomu.

Planovi su tu da krenu putevima kojima se nismo nadali, su reči kojima bismo mogli početi pripovest, jer jedan je upravo krenuo stranputicama i stazama nevidljivim za smrtne oči. Krhko primirje između Federacije ljudi i Arkanskih zemalja (oba dvora) narušiće devojka Maiko Poluvučlja kradući od Kumanskih veštica predmet izuzetne vrednosti i velike moći iz pograničnog grada Zamore. Ostavljajući haos za sobom i nagoveštaj ratnih truba, Maiko oslobađa arkansku devojčicu Kipu iz zatvora, usput ih nalazi dvorepi mačak Ren (koji govori, mačke su ovde kud i kamo inteligentnije od ljudi) koji je poslat da joj pomogne. Dok pokušavaju umaći poteri, saznajemo to da je Maiko nekako povezana sa kataklizmičnim  krajem prošlog rata. A sve to vreme se devojka bori sa svojim demonom/ima i teškim bremenom prošlih laži koje je dobila u amanet od majke. Na kraju će je nevidljivi putevi dovesti do neočekivanih saveznika i bolnih izdaja, ali to ćete morati pročitati, ne bi bilo lepo da vam uskratim apsolutni užitak u ovom sjajnom delu.

Da vam iskreno kažem, nisam očekivao nešto ovako dobro kada sam uzeo da čitam. No, izgleda da se Hugo ne dodeljuje tek tako ni danas kada su mnoge nagrade izgubile na renomeu, pogotovo kada se to desi dve godine zaredom, naime delo je 2017. godine dobilo Huga za strip godine, a 2018. za strip godine i najjbolji crtež. Hugo nije jedina prestižna nagrada dodeljena ovom stripu, pokupio je mnoge, među kojima i Eisner u čak pet kategorija, a Luova je prva žena koja ju je dobila kao scenarista.

Priča je mešavina svih fantastičnih žanrova, ali najviše vuče ka hororu i epskoj fantastici. Prati Maiko i njenu borbu za mrvicu ljudskosti i to je ono što je vrlo upečatljiv deo pripovesti, gde ona uprkos svemu nalazi snage da bude više čovek od ljudi. Pored ovoga, vidljiv je feminizam Luove, baš kao i to da podržava seksualne manjine, jer muški likovi (čak i oni jaki) su pod komandom još jačih žena, što može biti mana, ali ni ne mora, od vas zavisi, meni nije zasmetalo. Crtež je apsolutni vizuelni spektakl – Takeda će vas oduševiti svakom linijom i bojom. Crtež bez ijedne vidljive mane.

Dakle, ovome moram da dam maksimalnu ocenu i savetujem nabavku dok još ima. A ukoliko ste u prilici svratite na Beogradski sajam gde na ovogodišnjem Gejmkonu u nedelju tačno u podne Jelena Stevanović i Pavle Zelić drže tribinu posvečenu upravo Monstrumesi, verujem da će imati šta da kažu, baš kao i ja što sam imao.

Bolji život, najlepša jugoslovenska bajka

Posted on by Mladen Vukčević

Gotovo da ne postoji milenijalac na srpskohrvatskom jezičkom području koji se barem jednom nije susreo sa jugonostalgijom prethodnih generacija. Ta iluzorna zemlja snova u kojoj je sve bilo lepše i bolje možda je najbolje ispričana priča od Vardara pa do Triglava. Sveprisutna jugoslovenska ideja verovatno je najbolje otelotvorena u televizijskoj seriji „Bolji život“ koja i nakon 30 godina od premijere ostaje okosnica domaćeg televizijskog programa.

U režiji Mihaila Vukobratovića i Aleksandra Đorđevića, a po scenariju Siniše Pavića, „Bolji život“ je priča o beogradskoj porodici Popadić koja u posttitovskoj Jugoslaviji pokušava da nađe svoj „bolji život“. Jednostavna, ali uvek aktuelna premisa serije koju modernoj domaćoj publici ne treba predstavljati, samo je kamen temeljac onoga što će možda zauvek ostati najlepša slika jedne države koje više nema.

Upravo je ta slika Jugoslavije s kraja osamdesetih, ona koju je Pavić tako živopisno pretvorio u seriju od 82 epizode, omiljena među onima koji uzdišu za starim vremenima. Jugoslavija „Boljeg života“ je puna likova koji izazivaju osmehe na licima gledalaca, suočavajući se, ali i simultano elegantno zaobilazeći stvarnost koja je, na kraju, i dovela do krvavog kraha te bajke.

Međutim pitanje koje se samo postavlja je kako je ekipa „Boljeg života“ uspela da napravi sada već pravi televizijski klasik. Šta je to što „Bolji život“ čini toliko posebnim? Pa, nekako uvek krenemo od likova.

Glavnu ulogu u ovoj porodičnoj sagi ima Dragiša Popadić iliti Giga Moravac. A Giga, kojeg tumači Marko Nikolić, predstavlja televizijski prototip Jugoslovena koji jedva sastavlja kraj sa krajem, koji ima probleme koji su tako bliski svima nama, a koji i pored svih stvari koje mu se dešavaju, uspeva da situaciju učini smešnom. Njegovo čuveno „majke vam ga šašave i bezobrazne“ sažima svu nemoć koji roditelji osećaju kada ne mogu da promene životne izbore sopstvene dece.

Nasuprot Dragiši je njegova supruga Emilija, koju je tumačila Svetlana Bojković. Emilija nije prostodušna kao njen suprug, a njeno poreklo, obrazovanje, stil i maniri govore o jednoj pravoj dami. Brak te dve, gotovo nekompatibilne, osobe gotovo da postaje socijalna metafora ujedinjene Jugoslavije. Njihovo troje dece, Aleksandar, Violeta i Slobodan, svako na sebi svojstven način, pokušava da ispuni „jugoslovenski san“ koji svoje sveto trojstvo nalazi u poslu, braku i deci.

Paleta likova „Boljeg života“ uspeva da jugoslovenskom sivilu da pregršt boja i nijansi. Kako to reče Živadinka Žarka Žikić „Nismo produktivni kao Japanci, ali imamo dušu“, život junaka serije pokazuje da se, uz malo duha, sve preživi. Preživljavanje na aparatima je postala umetnost jugoslovenskih naroda i narodnosti, te ne čudi da se ta tematika provlači kroz sve likove i njihove poslove. Iz ove perspektive, deluje gotovo suludo baviti se bundama s tim platama, ali ipak dobar deo serije je posvećen luksuzu koji se ne može priuštiti. Firme pred bankrotom, vođstvo u rasulu, zaposleni koji su u konstantnom štrajku, plate koje se sve ređe primaju, samo su neki od finansijskih problema naših junaka. Ali uprkos tome, uprkos toj neospornoj finansijskoj tragediji, ceo sistem nekako, protivno svim zakonima logike, nastavlja da funkcioniše.

Da je to bilo možda jednostavnije vreme govore i turbulentni ljubavni životi naših junaka čije je afere, veze i brakove nekada zaista teško pratiti. Vanbračna deca, ženidbe na brzinu, razvodi, ljubavne afere su samo deo onoga što smo videli na malim ekranima. Nije to u pitanju nikakva seksualna revolucija, scenaristi ne pokušavaju da izazovu porodicu kao tradicionalno osnovnu jedinicu jugoslovenskog društva. Ovde je suštinski reč o odsustvu lažnog morala i o slobodama na koje smo nekako, ovde na brdovitom Balkanu, zaboravili. Čini se da su ljudi živeli, hteli da budu srećni i bili dovoljno hrabri da se uhvate u koštac sa životom u potrazi za srećom.

A to je opet sve ono što nam je nedostajalo poslednjih 30 godina. Bogati su postajali sve bogatiji, siromašni još siromašniji. Prostodušnost je postala glupost, maniri su postali razlog za sprdnju. Obrazovanje smo zaboravili, kulturi okrenuli leđa, a vera nam je postala osnov i izgovor za sve zlo koje smo naneli jedni drugima. Preživeli smo ratove, inflaciju i tranziciju, a bolji život, čini se, još uvek nam izmiče. Ali, kada god bismo upali u apatiju, kad god bi nas društvo izneverilo i kada bi naš patriotizam dosegao neko novo dno, repriza „Boljeg života“ je ponudila mali beg od stvarnosti i vratila veru da je neki normalan život moguć čak i ovde na Balkanu.

Koliko je popularan taj beg od stvarnosti, taj naš jugoslovenski eskapizam govori u prilog broj repriza na nacionalnim televizijama. Na Radio Televiziji Srbije, gotovo da se ne može prebrojati koliko je puta „Bolji Život“ emitovan od svoje premijere. Serija je, tokom svojih repriza, imala ogromnu gledanost i u Bosni i Hercegovini, Crnoj Gori i Hrvatskoj. Prema rečima pokojnog Aleksandra Tijanića, bivšeg direktora RTS, reprize „Boljeg života“ su uspevale da budu gledanije od premijera nekih izuzetno popularnih serija kao što je to bila „Sulejman Veličanstveni“, a isto se desilo i u Hrvatskoj kada je TV Doma 2012. godine počela sa emitovanjem ovog jugoslovenskog klasika.

Fenomen jugonostalgije svakako da nije teško objasniti. Ratne godine su ostavile bivše republike u jadnom stanju a bilo je potrebno dosta godina da se ekonomije svake od njih podignu na noge. Naravno, nacionalistička potkusurivanja među političkim subjektima su i dalje veoma aktuelna i žalosno, samo jedan od trikova na koji se pridobijaju glasači. U takvoj klimi, to sećanje na mirno vreme „bratstva i jedinstva“ postaje još fantastičnije. Spremni smo da kolektivno zaboravimo neke stvari, spremni smo da zaboravimo na stvarnost „Boljeg života“. Čak smo spremni i da zaboravimo da je ta stvarnost dovela do one stvarnosti devedesetih. Jer to je postala oaza mira u ludilu mržnje, nesloge i zlikovaca koje su neki kovali u zvezde. Upravo na taj način, „Bolji život“ postaje idila u koju verujemo, kojoj se smejemo i koja nam omogućava da se suočimo sa našom, postjugoslovenskom svakodnevnicom XXI veka. Ako ćemo potpuno iskreno, malo je tih bajki, tih dela fantazije koji su uspeli da pruže eskapizam na tom nivou kao što je to pošlo za rukom porodici Popadić i „Boljem životu“.

U pesmi „Pljuni i zapjevaj moja Jugoslavijo“, grupa Bijelo Dugme je savršeno opisala Jugoslaviju: „ovdje kome ne porastu zubi, e kukala mu mati“. Upravo su ti zubi stvarnost Jugoslavije osamdesetih godina XX veka, stvarnost „Boljeg života“. Ali, „Bolji život“ nije priča o društvu kakvo ono jeste, već odruštvu i ljudima kakvi bi mogli i trebalo da budu. To je priča o nedosanjanim snovima cele jedne generacije koja i dan-danas održava Jugoslaviju u životu. I to je ono što „Bolji život“ čini najlepšom jugoslovenskom bajkom.

Lavkraftovo hodočašće carstvom Hipnosa – Snena potraga za neznanim Kadatom

Posted on by Stefan Brezar

U izdanju beogradske izdavačke kuće ,,Makondo’’, dolazi nam kratki i po mnogim ocenama, kultni roman Hauarda Filipsa Lavkrafta ,,Snena potraga za neznanim Kadatom’’ ali još nekoliko drugih priča, koje čine deo takozvanog ,,Ciklusa snova’’. Roman, kao i većina priča nikad nisu bili prevođeni na srpski tako da je za ljubitelje Lavkrafta, ovo prilika da na srpskom jeziku čitaju dela koja pružaju drugačiji pogled na Lavkrafta kao pripovedača.

Najpre, valja istaći jednu stvar. Iako će fanovi Lavkrafta prepoznati neka mesta, likove ili stvorove, ,,Snena potraga za neznanim Kadatom” kao i druge priče, odstupaju od onog na šta smo navikli kod Lavkrafta. Napisana mnogo pre ,,Zova Ktulua’’ ili ,,Senke nad Insmutom’’ ova dela donose jednu posebnu estetiku i jednu sasvim drugačiju atmosferu. Strava je prisutna, ali strava koja retko kad dobija onakve razmere kakve ima u ,,Ukletoj kući’’ ili ,,Stanovniku tame’’ – ovde je mnogo prefinjenija.

U ovoj fazi, Lavkraft je bio pod uticajem irskog autora lorda Dansenija, koji ce svojim fantastičnim svetovima, na granici bajke i sna, uticati na tad još mladog Lavkrafta da krene drugačijim pravcem kao autor.

Lavkraft se okreće snovima, koji su uvek igrali važnu ulogu u njegovom stvaralaštvu i započinje svoje poniranje u oniričko, koje će dosta kasnije postati mnogo mračnije.

U ovoj fazi, pak, Lavkraft utvrđuje granice svoga sveta, odlazeći zajedno sa svojim alter egom, Randolfom Karterom, na svojevrsno hodočašće svetom snova.

To je možda i centralni motiv romana ,,Snena potraga za neznanim Kadatom’’. Randolf, avanturista, okultista, učenjak i nadasve snevač, kreće u potragu za gradom kojeg je video u snu a koga više ne može da nađe i za kog sluti da je zabranjeni grad nižih bogova, Kadat.

Više no igde, osim možda u ,,Belom brodu’’ i ,,Čudnoj, visokoj kući u izmaglici’’, Lavkraftova proza postaje bliska poeziji, kada opisuje svetove kroz koje prolazi put za Kadat. Od džungli ka pećinama gula i od nepoznatih mora ka večnim pustarama Randalfa Kartera vodi njegov put, sve dublje i dublje u san i sve dalje od sveta ljudi koji više ne može da mu pruži ni delić onoga što mu nudi san. Na tom putu, kao mračna senka, pratiće ga pretnja Niarltopepa, koji ipak nema onako mračnu ulogu kakvu će dobiti u kasnijim pričama, ali čija će se ruka pokazati nezrecivo duga i čija pretnja će ga pratiti sve do enigmatičnog kraja, koji ostavlja čitaoca zamišljenog.

U ,,Mačkama Ultara’’, ,,Drugim bogovima’’ i ,,Selafisu’’, tekstovima mnogo kraćeg zamaha, rasvetljuju se neke pojave i bića koja će se pojaviti i u ,,Snenoj potrazi’’ i u njima je još jači uticaj lorda Dansenija. U prve dve priče, Lavkraft se poigrava sa formom mita i legende, dajući toj formi živopisnost, koji bi imala izjava očevica, ali ipak ostavljajući momenat zagonetnosti koji daje čar svakoj legendi. U ,,Selafisu’’on ide skoro do nivoa bajke, odbacujući, na trenutak, stil kojim se služio čitavog života i nasleđe Poa. Ako Poa i ima u ,,Selafisu’’ to je Po u trenucima svog najvećeg zanosa, kada čak i tragedija može imati u sebi uzvišenu lepotu. Glavni junak, Kuranes, na zemlji tek propali sanjar, uspeva da svojim maštarijama da oteletvorenje u carstvu sna – gde prestaju svi porazi.

Konačno, u ,,Niarltopepu’’, Lavkraftovi snovi postaju košmari. Sa korenom u jednom košmaru, ovo je zasigurno jedna od najpoznatijih Lavkraftovih priča iz ,,Ciklusa snova’’. ,,Niarlatopep’’ je stravična vizija jednog entiteta koji iako sa ljudima deli neke spoljašnje crte u suštini, predstavlja silu čiji uticaj na čovečanstvo jeste do krajnosti zloćudan i koja se ne može razumeti niti se sa njom napraviti sporazum.

Na taj način, hodočašće svetom sna se završava. No ipak, Lavkraftovim snoviđenjima se treba vraćati, sa vremena na vreme, jer je to put tokom kojeg se pokazuje možda neočekivana ali itekako prisutna Lavkrafotva strana – sanjara koji predivom svojih snova piše pesme – o lepotama i užasima podjednako.

Izvojena slika – The Coult of Ghoul

Farenhajt 451 (2018) – Goruće teme

Posted on by Nenad Jevtić

„Farenhajt 451”, na žalost, nisam pročitao, tako da ću morati da se zadržim na radnji filma. Ne znam kako je ovaj film uspeo da mi promakne. Možda sam trebao prvo da pročitam roman, pa tek onda da odgledam film, ali bi tako eventualno pokvario utisak očekujući da film doslovno prati radnju u romanu. Ovako sam siguran da reagujem na prvu loptu, kao i gomila onih kojima „Faranhajt 451” još nije stigao na red za čitanje.

Sam početak filma na simboličan način služi kao svojevrsni omaž pisanom delu i autoru. Iako su prvi minuti iskorišćeni za predstavljanje tima koji je radio na projektu, vatra koja guta remek dela ostavlja jasan utisak, političku izjavu i pitanje „Zašto bi iko ovo uradio?“

Sledeća scena, to jest prva prava scena, otvara se junakovim pogledom na rešetku ventilacionog otvora, a setimo se da ovakva mesta služe junacima da kriju sramne tajne, tako da je ovo misterija koju moramo rešiti. Kasnije se tokom filma junak vraća tom otvoru, što poentira da je glavni lik od početka bio podložan promeni strana.

Što se tiče okvirne priče, ona prati lik Gaja Montaga kog tumači Majkl B. Džordan, vatrogasca/operativca Ministarstva 9. U priči se i pojašnjava svrha Ministarstva 9, potreba za njim, kao i ko su krivci koji su mu dali moć. Po svemu sudeći, film govori o brutalnoj vladavini, iskvarenoj politici, cenzuri i gramzivosti elitističkog društva. Otporaši, u ovom delu nazivani „jegulje“, teže da na nenasilan način izazovu sukob mišljenja, poljujaju svest idejama i otvore oči obrlaćene mase koja za simboliku koristi kapi za oči s komponentom koja utiče na poslušnost civila. S druge strane, vatrogasci – čelična pesnica režima, krajnje brutalno odgovaraju na disidentnost jegulja time što pale svaku knjigu koja im padne šaka. Sukob pojmova i njihovih značenja se ne dovodi u pitanje dok gledate film, to je ostavljeno na gledaocu da sam prosuđuje. Uz sva zbivanja, režiser poetično opisuje haos koji vlada Amerikom. Na ovaj način se svaki red postavlja kao privid, kao maska realnoj situaciji – otud i parola „Ostanite pri-vidni“ kao poziv građanima na fokus.

Heroj i antiheroj je jedna te ista osoba, čak i negativac nije klasičan arhitip zloće, već čovek sa manama i osobinama koje se upliću u moralno. Kroz likove, najviše u Kapetanu Bitiju (Majkl Šanon), uočavamo da je sama kontrola ideje spekulativna zamisao, jer je i njega korumpiralo ono protiv čega se bori. U nekoliko navrata, on vara sebe i sistem prepuštajući se mislima koje iz kreativnog skreću ka gnevu – što opisuje i razlog zabrane istih, jer neko može da dobije lošu ideju i izazove haos.

Režiser je iskoristio svaku priliku da pokaže u kakvom svetu se odvija radnja i upozori publiku na ono što vreba ispod masovne neupućenosti u ciljeve sistem. Simbolika igra primarnu funkciju u tome, konstanto koseći percepciju dveju strana i tako nas dovodi da postavljamo pitanja – što nas goni da testiramo ubeđenja i moralne vrednosti i odrastamo. Svaki put kada je rečenica dvolična, kada scena pokazuje suštu suprotnost od značenja, meni se javlja ideja i onaj mali glasić koji mi ponavlja „Jeste, sistem je laž. Tako treba“. Ne biva mi lakše od toga, ali me čini samokritičnim i otvorenijim za dijalog. TO je ono što je pisac hteo da kaže i učini.

Dobre strane

Ovde moram da govorim o toj simbolici koja se stalno pojavljuje u filmu. Naravno, nema spojlera, iako je teško ne reći nešto bitno za radnju.

Ministarstvo 9 je režim koji mesto medija koristi društvene mreže kao način kontrole svesti stanovništva. Mediji su u ovom svetu zabranjeni isto kao i sva ostala štampa, a od pisane reči, ostalo je svega tri dela, Mobi Dik, Biblija i knjiga za decu. Sve ostalo je naređeno da se spali, uništi i takve vrste zapisa se ovde moderno nazivaju ‘grafitima’, što je i uvredljiv termin za knjige. Svaka vrsta stvaralaštva i kreativnog izraza se smatra kriminalom, sem ako prethodno nije postavljeno na ‘državnu socijalnu mrežu 9’. Vatrogasci ili bolje rečeno piromani, postaju poznate ličnosti čiji se poduhvati javno prenose na trgovima i po zidovima poslovnica.

Slično Fejsbuku kada ukucate određenu reč, svaka interakcija se reprodukuje efektima na ekranu u vidu lepršavih emotikona. To imamo i ovde kada Gaj zapali nešto. Popularnim ubeđenjem da uništenje ‘grafita’ donosi sreću i slobodu od pogubnih ideja, vidimo reakcije društva kako se smenjuju na neboderima dok te iste zgrade skoro pa gore u plamenu sa knjigama. Ova simbolika će nekog prožeti jezom, jer upravo tada gledate maniju krda koja se raduje gradu u plamenu, pozdravlja haos, kliče onima koji pale svet zajedno sa njima u njemu. Reakcija na ovo je – vau, jebeno dobra scena!

Mislim da je „Faranhajt 451“ ciljao da kritikuje socijalne medije i njihov značaj u društvu. Takođe kritikuje i društvo, samo je ovde to naglašeno.

Još jedna suptilna igra značenja i kontraindikacija se ogleda u sceni kada se vrši velika zaplena pisanog materijala. Ovde partneri Kapetan Biti i Gaj razgovaraju o smislu njihovog rada. Dok razgovor teče, s tim da Biti vodi glavnu reč i pojašnjava svoje viđenje stvari, on kudi i hvali knjige. Jedan problem, kad govori o ideji ravnopravnosti, on pokazuje loše štivo, a kada veliča knjige, u njegovoj ruci je ‘Mein Kaumf’. Na kraju se svodi na vatru, na zaborav i novi poredak u kom su svi ravnopravni. Pošto takva suluda misao pripada sistemu, jasno je da se ona odlaže u grupu loših.

Takva misao se može uprostiti na sledeći način: Uništenjem svega lošeg ili uvredljivog, možemo se osloboditi stega i početi ispočetka, jer više nema načina utvrditi nečije privilegije, s toga smo osuđeni na trenutno i sadašnjost.

Retko ko od njih uviđa da se uništavanjem prošlosti takođe urušava i budućnost, osuđujući društvo da ponovi greške – tada davno zaboravljene, jer nema primera iz kog se može učiti. Međutim, svaki sramni period čini grešku društva o kojoj se mora povesti reč i kritika kako bi se istorija razumela, a revolucionarne ideje usvojile.

Već u drugoj sceni, bakica se zbog svojih ubeđenja opaše knjigama slepljenim za telo i samozapali u znaku protesta. Ovaj segment govori dosta o politici i predstavlja ‘jegulje’ kao grupu boraca za slobodu, uprkos prikazanim motivima terorizma.

Ovo je i ključni momenat kada se ubeđenja Gaja dovode u ozbiljno pitanje i progone ga sve do kraja filma.

Likovi su tu da prenesu radnju, pojasne scenu, ali ovde samo Majkl Šenon to uspešno radi. Glavni ženski lik Klarise (Sofija Butela), bi mogao biti okarakterisan kao junak u pravom smislu. Ona je ta koja se ubacila u sistem, a celog života je bibliofil. Sukob njenog bića i sistema se dobro ogleda u njenim postupcima, a vrline u tome što pomaže neprijatelju da pređe na drugu stranu.

Vizuelnih efekta nema previše, a oni koji su tu ili podbacuju u nebitnim scenama, ili šalju jasnu poruku u bitnim segmentima priče. Da se režiser odlučio za realniji pristup, scene borbe i vatre bi odnele mnogo više života, mesto tek nekoliko.

Loše strane

Scene borbe su snimane iz nekoliko uglova i kadrovi se brzo smenjuju, tako da se propušta dosta akcije i teško prate pokreti. Ovo je jedan od trikova kojim se služe reditelji kako ne bi sto puta snimali jedno te isto i kako bi sveli povrede glumaca na minimum, ali tako ubiju svu čar akcione scene, jer je sve isprekidano. Za javno spaljivanje su se ipak odlučili za krupan kadar i manje uglova, ali opet, početak filma koči.

Na momente, kada izgleda da će se sve ’emotivno zapaliti’, fali goriva i žara. Scene koje trebaju biti jake, podbacuju zbog uzdržanosti likova, bezdušnosti i manjka reakcija. Krupni delovi koji vuku na obrt, nemaju brzine i brzo zgasnu kao isečak scene, ostavljajući celu interakcije da visi bez zaključka. Čak i simbolične, šokantne scene odišu istim, jer mi deluje kao da nema iskrenih izliva besa, straha i ljubavi. Kao da su se svi pomirili s tim da žive u slomljenoj državi i da je svaki pokušaj promene uzaludan. Jegulje su se prebrzo predale, a s druge strane, one se vode samo jednim ciljem i to nije odrađeno na istinski šokantan način.

Svi dijalozi su uprošćeni, jednostavni i monotoni, kao da se scenarista plašio da će ostati nerazumljivi ili apstraktni. Sve se servira na tanjir uz jednostavne opaske i citate velikana. Bez jednako dobrih odgovora, dijalog nema težinu koja je potrebna da se prenese poruka.

Grimase Majlka B. Džordana su smešne i drvene u krupnim kadrovima. Fiksiran izraz besa ili straha na njegovom licu je veštački i usiljenim kao da se previše trudi. Jedva da se snalazi u emotivnim scenama oko Sofije Butele koja je u ovom filmu jedino po obrvama prepoznatljiva. Karakterne osobine likova nisu donešene u pravom svetlu i ne pokazuju se u punoj snazi.

Zaključak

Ideja, radnja i izvedba mi se dopala iako su na mestima bile slabe. Jeste da je tu bilo propusta kroz celu priču, nedostataka i nedoslednosti, ali je bilo zabavno. Verujem da su ciljali na sve uzraste kao publiku, mesto što su mogli da dodaju više realizma i načine šokantno delo sa opravdanjem, jer jaka tema zaslužuje teške scene. Svaka scena agresije i rezultata iste bi zračila emocijom, a likovi su mogli to bolje da iznesu na platno.

Dopada mi se poruka priče i smatram da je važno da se o njoj piše, iako je to u nekim režimima zabranjeno.

Uživao sam analizirajući svaku scenu, tražeći sledeći trag, mrštio se kada pale knjige i kada sve strmoglavo prelazi u užas. Simbolizam i šok su oni koji su me najviše uzbudili i ostavili me da sat vremena lutam u mislima preispitujući se u šta zapravo verujem kao čovek i gde je granica gde logika postaje ludilo.

Ocenom do 5 ‘Marvina’, sa peticom kao najvećom ocenom, ‘Faranhajt 451’ ocenjujem sa 3.5 Marvina. Nemojte se previše vezivati za recenziju da vam ne ubije doživljaj filma, jer se ipak radi o važnoj temi. Ukoliko ste već gledali film, voleo bih da čujem koliko se slažete sa mojim viđenjem stvari.

Do sledeće recenzije, bez panike.

Helnoar

Posted on by Lazar Vuković

Spadam u ljubitelje staromodnih noar filmova, priznajem. Volim da, s vremena na vreme  pogledam klasike poput „Malteškog Sokola“, „Poštar uvek zvoni dva puta“, „Rififi“ ili „Veliki san“. Serijal koji ću vam sada predstaviti nam stiže iz Bonelijeve kuhinje i kombinuje dva veoma zanimljiva žanra, već pomenuti noar i horor.

Sa jedne strane zamislite metropolu poput Njujorka, Pariza ili Londona. Sa druge strane zamislite geta, brazilske favele ili druga područja u svetu u kojima matična vlada nema pristupa i gde vlada bezakonje. Kombinujući ta dva elementa dobijate Helnoar, metropolu smeštenu na pravom mestu, u samom srcu pakla u kome završavaju duše onih koji su umrli nasilnom smrću. Sve bi bilo u redu da među njima nema serijskih ubica i kriminalaca koji nisu promenili svoj stil života ni nakon smrti i Daema, demona koji kontrolišu Helnoar i među kojima ima kasti, a od kojih je najniža i najkorumpiranija, policijska.

Priča se može podeliti u dva paralelna toka koji se prepliću. Prva se odvija u Helnoaru i prati privatnog detektiva Melvina Soula koji od svoje bogate klijentkinje Daemke Kije dobija zadatak da uhodi njenog budućeg muža. Sa druge strane, priča nas vodi u stvarnost gde se desilo ritualno satanističko ubistvo koje istražuje kćerka našeg junaka sa kojim je razvila specifičan vid komunikacije. Dve paralelene istrage će se vremenom ukrstiti i otkriti da iza tog ubistva stoji nešto opasnije što može da uzdrma atmosferu u našem svetu, ali i u samom paklu.

Likovi su ovde verno preslikani iz noar filmova. Melvin Soul fizički dosta liči na Filipa Marloua i ima šmek Hemfrija Bogarta. Kija, demonka koja je unajmila Mela predstavlja femme fatale kao obavezan dodatak žanru. Imamo i zanosnu novinarku Ketrin Vejn koja služi kao Melov insajder i povremena ljubavnica, njegovu kćerku koja je po uzoru na tatu postala policajac, i korumpirane moćnike u vidu demona i privilegovanih smrtnika.

Što se same priče tiče ona je za svaku pohvalu. Paskvale Ruju (Pasquale Ruju), koji je bio zadužen za scenario je još jednom dokazao da je majstor krimića. Čovek zna da napiše kvalitetnu krimi priču i to je žanr u kome se našao. Čitajući njegove stripove nisam mogao stati dok nisam došao do kraja.

Za crtež je ovaj put bio zadužen Đovani Fregijeri (Giovanni Freghieri), poznat ljubiteljima Dilana Doga. Sasvim maestralno je ukombinovao dva stila. Sa jedne strane mračnu atmosferu koja prati Melvina Soula u Helnoaru i ceo taj nihilizam koji odiše tim prokletim mestom, i sa druge strane njegovu kćerku u stvarnome svetu koja zalazi u sve dublju istragu shvatajući da ovaj slučaj nije kao drugi.

Ovaj mini serijal koji se sastoji iz četiri dela, „Grad za umiranje“ (Una cita per cui morire), „Cherzez la Femme“ (Cherzez la Femme), „Ponor gleda u tebe“ (l’abisso guardera dentro di te) i „Prokleti soj“ (Stirpe maledetta) su dostupni na naš jezik zahvaljujući izdavačkoj kući Darkwood  koja se i ovaj put pokazala kao jedan od izdavača koji ima ukus za kvalitet na našem tržištu što se tiče stripa. Serijal nije skup i ceo komplet je dostupan za male pare tako da nema višemesečnog čekanja kako bi se saznali odgovori na pitanja koja nas kopkaju. Sve može da se završi istog dana, ali onda predstoji razočarenje zato što je priča završena.

Ono što mi se najviše sviđa kod „Helnoara”, pored priče i dinamike radnje,  jeste otvoreni kraj pa nam je tako ostavljen prostor da se priča nekada nastavi. Ali opet, to ne zavisi od nas već od autora ovog odličnog mini serijala.

Kako god, sam „Helnoar” je kvalitetan serijal sa odlično upakovanim miksom dva potpuno različita žanra koji neće razočarati ni jednog stripofila bilo da je ljubitelj noara ili ne. Ovo je serijal koji se mora pročitati i imati u strip kolekciji.

Polaris, poslednji grad – Snežana Kanački

Posted on by Mira Satarić

NAZIV: Polaris – poslednji grad
AUTOR: Snežana Kanački
ŽANR: naučna fantastika, postapokalipsa, omladinski roman
IZDAVAČ: Nova poetika
GODINA: 2018.
OCENA: 7

 

Ovih dana, nekako sveprisutan po društvenim mrežama je prvenac jedne mlade autorke. Dobra stvar je da se u književnosti gleda književna starost, pa neko sa 30-ak godina može sebe svrstati u mlade autore, pred kojim su tek pravi književni izazovi. Loša stvar je (ne, nije to što mislite)… budući da je „Polaris – poslednji grad“, autorke Snežane Kanački, delo koje je okarakterisano kao SF, žanr koji ja volim i kome dajem prednost kada je fantastika u pitanju, moram da priznam da sam delu pristupila uz više očekivanja, i možda malo više spremnosti na kritiku, pa se unapred izvinjavam ako se učini da sam prestroga. Ali, idemo redom…
Postapokaliptična tematika života nakon globalnog otopljavanja, posebno ako uzmemo u obzir činjenicu da se značajno zanemaruje uticaj čoveka i njegovih (ne)dela na klimatske promene, je aktuelna i dobro izabrana. Ostatak čovečanstva je smešten na Antarktik gde se, nakon nekoliko vekova (tačnije negde u 28. veku) civilizacija oporavila i živi jedan naizgled utopijski život u poslednjem gradu na zemlji. Sve je programirano i uređeno – od zanimanja do ishrane, i ljudi žive naizgled harmonične, sasvim dirigovane živote. Samo što, izgleda, stanovnici Polarisa ipak nisu jedini žitelji Zemlje, iako ostaje nedovoljno razjašnjeno mesto i uloga mitskih bića Varguna. (Ovde mi ostalo nejasno, čime se tačno hrane i kako preživljavaju Varguni – da li su isključivi kanibali, jer ako jesu, koga njihovi lovci u stvari love – druge Vargune ili ljude? – ako više ne postoji živi svet na zemlji?)
Iako je Polaris zamišljen kao grad-muzej, svojevrsni pomen proteklim civilizacijama, njegovi stanovnici zaprepašćujuće malo pažnje posvećuju istoriji, što autorki omogućava da napravi zaplet, a kroz osvrt na detalj iz srednjevekovne istorije koji je trebalo da napravi kontrast sa ovim, novim društvom (možda bespotrebno dug u poređenju sa dužinom samog romana). I dok već na samom početku naslućujemo da je sedamnaestogodišnji Leo po nečemu poseban, njegova tajna se razotkriva tek na kraju.
Radnju nose četiri tinejdžera a nekoliko ideja su njeni osnovni pokretači– postapokaliptični grad koji iz utopije polako prerasta u distopiju, spoljna pretnja (uz dozu jezovitog), ideja genetskog inžinjeringa, potraga i heroj spasilac. Sama realizacija, iako bi na stilu moglo malo da se poradi, iznedrila je jedan solidan omladinski (young adult) romančić.
Čini mi se, međutim, da autorka ima aspiracije da svet Polarisa iznese u punokrvni naučno-fantastični roman (ili serijal) za sve generacije, pa ću dozvoliti sebi da iznesem neke smernice na čemu bi trebalo da poradi u nastavcima:
Autorka bi sebi trebalo da dozvoli da se ’raspiše’. Sama knjiga je iznedrila tek deo autorkinih promišljanja o svetu poslednjeg grada (ne, ne mislim na ono ’Kraj prvog dela’ na poslednjoj stranici, iako je priča u suštini narativno zaokružena, što obično nije slučaj sa serijalima). Za početak, utisak je da je knjiga trebalo da bude barem 30% opširnija, da su neke stvari iz istorije grada mogle biti bolje predstavljene, detaljnije, kroz priču i upoznavanje sa likovima a ne opisivanje, i time doprineti radnji. Izuzetno interesantna ideja superkompjutera koji radi na principu DNK je tek dodirnuta, iako je MAYA od velikog značaja za priču i konačno razrešenje radnje, a suštinska ideja iza priče (koja je ujedno i ključ čitavog razrešenja) je nedovoljno razrađena ili možda, bolje rečeno, nedovoljno predstavljena, pa sam stekla utisak da kako radnja ubrzava ka kraju, i autorka ubrzava i, na momente, upada u zamku tog ubrzanja i ne uspeva da odoli da nam prosto saopšti informacije koje je potrebno da znamo. Ideja Polarisa je mnogo dublja i kompleksnija i svakako bi bila zanimljiva čitaocima da u njoj natenane uživaju. Dakle, slobodno usporiti i pisati šire i obuhvatnije.
U prilog ovoj potrebi da se radnja obogati, proširi i uspori, govori i činjenica da je broj strana premali da likovima pruži dovoljno mesta da se razviju, pa je karakterizacija ostala na nivou likova za omladinske romane. Naime, Polaris je izrazito kratak roman (malo preko forme novele) ali obiluje velikim brojem likova, i stiče se utisak da su likovi tu da bi se ispričala priča, ali da je oni ne nose u punoj meri, već da pomalo statiraju – što otežava (posebno starijem) čitaocu da se identifikuje sa nekim od njih.
Siže koji ne prati stvarnu hronologiju događaja, međutim, sasvim lepo funkcioniše kao pripovedački tok i taj deo suštinski odgovara ideji romana.
Budući da je ovo, kako sam rekla prvenac jedne mlade autorke, sigurna sam da će ona raditi na nadogradnji i negovanju svog stila i vežbati kako bi poboljšala upotrebu svih oblika kazivanja, posebno dijaloga – na mahove, dijalozi deluju izveštačeno i neautentično, kao i pojedini postupci aktera, što se donekle može pripisati uzrastu likova koji nose priču.
Uvek nailazim na problem kada je u pitanju analiza dela koje je prvenac nekom autoru. Da li će savete shvatiti kao bezumnu kritiku i osetiti se neshvaćenim i potcenjenim, ili će makar delimično o iznetom promisliti i proanalizirati, pa na taj način nadograditi sopstveno delo i sopstveni rad. Ali, smatram da je veći greh uz ono dobro ne istaći i neke propuste, ne ukazati na pravac u kom autor može da se nadograđuje i poboljšava, i time mu uskratiti mogućnost da književno raste i razvija se.
Budući da je ovo najavljeno kao prvi deo, autorka ima više nego dovoljno prostora da se pozabavi nekim od ovih nedostataka u narednim nastavcima ukoliko želi da izvuče maksimum iz svog dela i iskorači iz okvira omladinskog romana, jer je ideja iza priče zanimljiva i ima potencijala.
Zato, samo hrabro i BEZ PANIKE.

Fantastične zveri 2: Grindelvaldov sirenski zov

Posted on by Mladen Vukčević

Još od Homerove „Odiseje“ i grčkih mitova o prelepim ženama koje su poluribe, zov sirene je bio sinonim za zavodljivu moć glasa koji vodi nevine duše u propast. Koliko je teško odupreti se zovu sirene, koliko je nekada teško raspoznati zlo od dobra govori nam drugi deo „Fantastičnih zveri“ zlokobno nazvan „Grindelvaldovi zločini“.

U režiji Dejvida Jejtsa, koji je režirao sada već šest filmova smeštenih u Čarobnjački Svet, a po scenariju same Dž.K. Rouling, „Grindelvaldovi zločini“ nas vraćaju na evropski kontinent, gde upoznajemo celu novu postavku likova koja biva uvučena u borbu između dobra i zla, ali i sijaset novih čudovišta koja predstavljaju glavno interesovanje našeg junaka, Salamandera Skamandera.

Dok je prvi film u ovom serijalu bio avanturistički, ovaj nastavak predstavlja peripetiju u dramskom razvoju priče koja će imati pet delova. „Grindelvaldovi zločini“ nije samostalna jedinica, naslanja se na ono što se desilo u prvom delu, a svoj rasplet ostavlja za kasnije nastavke. Ali, imajući i to u vidu, ova dvosatna peripetija uspeva da zadrži pažnju i ispriča priču koju je potrebno znati. I kao takav, zauzima bitno mesto u ovom serijalu, iako se ne može pobeći od epizodne priorode samog filma.

Ono gde ovo kinematografsko delo zaista dobija punoću je apsolutno savršena postavka glumaca. Oskarovac Edi Redmejn je impresivan i na filmsko platno veoma ubedljivo prenosi socijalnu anksioznost svog lika. Ali i pored te očigledne nespretnosti i povučenosti, Salamander je hrabar, odlučan i spreman na borbu protiv onoga što veruje da je pogrešno. Redmejn, kao klasični ekspresionistički glumac, koristi celo svoje telo kako bi kroz pokret i mimiku preneo publici ono što njegov lik oseća. Međutim, koliko god Redmejn bio sjajan, a on zaista jeste, ovaj film pripada celom ansamblu glumaca, među kojima se ponajviše izdvaja Džud Lou, koji glumi mlađanog Albusa Dambldora.

Albus Persival Vulfrik Brajan Dambldor je svakako jedan od najprepoznatljivijih likova moderne fantastike. U serijalu o dečaku čarobnjaku, stariji Dambldor predstavlja ne samo neiscrpni izvor mudrosti već i snagu koje se čak i Znaš-Već-Ko bojao. Ali to je bio Dambldor na kraju svog života. Mladi Dambldor, kojeg maestralno tumači Džud Lou, je osoba sa tajnama, strastima i porazima. On nije moderni Merlin, već osoba koja mora naći načina da se izbori sa greškama načinjenim u mladosti. I upravo se takav Dambldor, lišen omnipotentnosti, savršeno uklapa u priču u kojoj su likovi izmučeni prošlošću koja ne prestaje da ih progoni.

Na drugoj strani imamo Gelerta Grindelvalda koji veoma brzo pokazuje zašto je on smatran najopasnijim čarobnjakom u istoriji sve do pojave beznosog naslednika Sliterina. Upravo u usporedbi sa Voldemorom, može se razumeti Grindelvaldova moć. Dok je Voldemor okupljao oko sebe one koje su bili ili željni slave ili nasilnici kojima je trebalo popustiti inhibicije, Grindelvald racionalizacijom sopstvenih zločina postaje izlaz za sve one koji se nalaze sa one strane pravila koje je nametnula čarobnjačka zajednica.

Gde Voldemor koristi zastrašivanje, Grindelvald inspiriše. I to je upravo ono što čini Grindelvalda daleko opasnijim. Njegova sposobnost da ubedi ljude u ispravnost svojih dela i tako postanu deo njegive armije je efektna kao i Voldemorova surova priroda i zastrašujući nastup. Džoni Dep se, po prvi put ove decenije, oslobodio preterane mimike koja je počela da se graniči sa parodijom samog sebe i uspeva da emulira sopstven šarm u Grindelvaldov solilokvij.

Zoi Kravic kao Leta Lestrejndž i Kalum Turner kao Tezej Skamander su sjajan dodatak priči, a Letina tragedija koja je povezana sa Kridensovim poreklom je ono što otkriva njenu najveću tajnu ali i bol. Klaudija Kim je, kao Malediktus zvan Nagini, bila prijatno iznenađenje iako ovaj retkon nije naišao na odobravanje od strane pasioniranih ljubitelja Harija Potera.

Struktura ovog filma svakako nije bila nešto na šta su ljubitelji Harija Potera navikli. Scenario je imao sopstvenih problema i Roulingova je samo još jednom dokazala da papir i filmsko platno nisu isti medijum. Kao scenarista, Roulingova je probala da natrpa priče svih likova u film,što je svakako nemoguće u dva sata, a što je opet nešto što se na papiru može bez problema odraditi. Toliko je likova, različitih agendi, želja, osećanja i planova da je na trenutke teško pratiti a i sama karakterizacija pati  jer likovi nemaju vremena da se razviju. Tako na primer, Kvini Goldsmit, čija je tragična ljubavna prilča vodi na put sa koga nema povratka, ispada neartikulisana na trenutke. Jednostavno, nisu svi Oskarovci i sposobni da iskoriste 5 minuta na filmskom platnu, a nije ni svaku emociju moguće preneti u kratkom roku.

I pored toga, film poseduje određeni šarm. Svakako je tematika ovog nastavka neuobičajeno teška za film iz Čarobnjačkog sveta, ali uspevamo da naiđemo na neka nova čudovišta koja nisu baš najbolje uklopljena u priču kao što je to bio slučaj sa prvim delom, ali predstavljaju bogatstvo magijskog sveta koji se neprekidno širi. Zveri unose preko potrebnu boju u Čarobnjački svet, ali i određenu vrstu duha u film koji je toliko opterećen ličnim tragedijama. Sa izuzetkom Matagota, zveri su sjajno odrađene i zaista predstavljaju vizuelnu poslasticu. Svakako se mora odati i priznanje Džejmsu Njutonu Hauardu na izuzetno ritmičnoj i efektnoj muzici koja evocira uspomene kada je to potrebno ali i podiže atmosferu na novi nivo kada dođe vreme za to.

A kada Grindelvald konačno sazove skup svojih pristalica, vreme dolazi da svako izabere stranu. Grindelvaldov govor u grobnici Lestrejndžovih je jedna vešta manipulacija onima koji se osećaju izdano i prevareno. Grindelvald ne privlači samo one koji bi da ubijaju, njegova siren-pesma se čuje i u ušima onih koji nemaju drugog izlaza.

Iskorišćavanje nečije samoće ili pak slabosti je ono što Grindelvald radi maestralno, pa gotovo i ne čudi kada se njegovoj armiji pridruže Kvini i Kridens, verujući da je on rešenje njihovih problema. Još je tragičnije gledati u Džejkoba i Nagini kako burno reaguju i bezuspešno pokušavaju da ubede svoje voljene u suprotno, a kada Grindelvald pokuša da obrlati Letu, nailazi na pravi otpor. Letina sposobnost da se odbrani i prozre Grindelvalda se možda može naći u njenim poslednjim rečima: „Volim te.“

Kome je taj poslednji iskaz ljubavi bio namenjen, možemo samo da nagađamo, ali upravo je ta ljubav bila Letin štit od Grindelvaldovih zavodljivih moći pre nego je krenula svom svojom silom na njega, davši svoj život za one koje je volela.

Tokom dva sata koliko je trajao ovaj film u veoma zapetljanoj peripetiji vidimo kako se zlo može činiti racionalnim čak i spasonosnim. „Grindelvaldovi zločini“ govori o naježim izborima, onim koje pravimo kada nam je najteže. Izbor između onoga što je lako i onoga što je ispravno svakako predstavlja jednu od najvećih moralnih dilema kako ovog filma, tako i života u globalu. Ali kako je Hari Poter jednom rekao, taj izbor je možda najbitniji na svetu.

Sečivo besmrtnika

Posted on by Aleksandar Erdeljan

Kada pričamo o filmovima, neki od nas su odavno upoznati sa azijskom kinematografijom, a neki se tek upoznaju. Od upoznatih, dio voli većinu žanrova, dok dio gleda samo horore. Spadam u one koji vole svaki žanr, sve dok je film dobar. Velikim brojem odgledanih filmova sam se oduševio, ali to je priča za neku drugu priliku. Vreme je da vam prikažem „Sečivo besmrtnika”.

Ovaj film je baziran na mangi Samure Hiroakia i prati veštog, besmrtnog samuraja u njegovom pohodu. Ono što je još važnije jeste da je režiran od genijalnog Takešija Mikea, kojem je ovaj film ujedno i stoti koji je režirao. Neki od njih su: „Telohranitelj Kiba“, „Audicija“, „Ići Ubica“, „Trinaest ubica“. Ovde moram malo da se udaljim od teme. Kada o njemu pričaju Amerikanci, uvek ga najavljuju kao japanskog Kventina Tarantina i to me je žestoko nerviralo, naročito što je Mike stariji tri godine od njega. Onda sam se počeo pitati da li i Japanci za Tarantina kažu da je američki Takeši Mike? Od tada sam sasvim OK sa tim poređenjem. Sve u svemu, film je režiran rukom majstora.

Ako kao ja volite samurajske filmove onda je ovo film za vas. Fotografija i koreografija bitaka je fantastično odrađena, naravno sa puno krvi koja šiklja na sve strane, i delova tela koji lete odskaču.  Jeste ima koljačkih (gore) momenata, ali nije to ništa u poređenju sa Mikeovim drugim filmovima.

Kimura Takuja je odradio fantastičan posao kao džangrizavi besmrtnik. U nekim scenama je i doslovno komičan. Pogotovo kad pokušavaju da ga ubiju, a to je svaki čas. (Replika: „U današnje vreme teško je i umreti”).

Sugisaki Hana je pravo osveženje kao Rin. U pojedinim momentima ranjiva, zbog svega što je prošla, u nekim drugim čvrsta kao stena i jaka kao bik. Ali ona to glumi fantastično i bez mnogo napora.

Glavni negativac i vođa Ito Rju je Kagehisa Anotsu, koga glumi Fukuši Sota, koji je odradio fenomenalan posao. Pogotovo kad shvatiš da je od celog svog društva on najčasniji. I da uopšte nije zao.

Ono što ovaj film fantastično radi jeste to da nam pokazuje pravu prirodu japanskog društva u Edo periodu, ali dabome i pre i posle. Otvoreno nam pokazuje da bez obzira što nekoga smatraju časnim ne mora da znači i da to i jeste. Sam početak filma govori o korumpiranom daimjou, posle na red dolaze spletke koje čine viši činovnici Carskog dvora i time dovode priču do kraja koji se ne može izbeći.

Film nam pokazuje i drugu stranu japanskog društva tj. one samuraje koji su postali ronini, gde neki postaju banditi, i to nemali broj, iako se radnja filma dešava u Edo periodu. Periodu u kojem je Japanom napokon zavladao mir, posle hiljadu godina rata između svakoga. U to vreme je Japan bio mirniji neko ikada pre, ali opet, nije sve bilo kao u bajkama, jer budimo realni, i mi smo u miru već skoro dvadeset godina pa se rokamo kao da nas ima sto pedeset miliona, a ne sedam.

Kad sklonimo sve bitke i svu krv, film ima pouku koju vredi spoznati, ali neću vam je reći. Jer, ovaj film vredi pogledati. To je sve od mene za sada, budite mi dobro i samo BEZ PANIKE, molim!

Između viktorijanske priče o duhovima i telesnog horora – opus M. R. Džejmsa

Posted on by Stefan Brezar

U junu ove godine se navršilo tačno osamdeset dve godine od smrti Montagjua Roudsa Džejmsa, engleskog stručnjaka za srednji vek, uglednog profesora više engleskih univerziteta, književnog kritičara, i za nas najvažnije – vrhunskog pisca horor priča. Iako se u hororu dosta toga promenilo u te osamdeset dve godine, njegove priče o duhovima nastavljaju da fasciniraju brojne čitaoce, širom sveta. Izbor iz njegovih priča ili celokupne priče o duhovima, nastavljaju da se preštampavaju, iz godine u godinu. U Srbiji, Džejmsove pripovetke su se pojavljivale više puta, bilo kao deo antologija, bilo kao posebne zbirke a naročito vredna pomena je zbirka njegovih priča koje je priredio dr Dejan Ognjanović a izdao novosadski ,,Orfelin” pod naslovom ,,Zažviždi i ja ću ti doći’’ gde su se prvi put na srpskom našle najbolje Džejmsove priče i još bitnije, stručan pogovor.

Razlog Džejmsovoj popularnosti kao horor pisca leži ne samo u njegovoj moći da izazove efekat strave ili dočara atmosferu već i u njegovoj modernosti. Džejmsa sa pravom, smatraju majstorom priče o duhovima, ali njegov opus predstavlja sponu između viktorijanske priče o duhovima koju su pisali mnogi tadašnji pisci kao što su Dikens i Dojl, i modernog, telesnog horora, kakav je negovao Hauard Filips Lavkraft a u naše doba Klajv Barker i Stiven King.

Džejms, naime, redefiniše nešto što je bilo temelj čitavog žanra –  figuru duha ili aveti. U pričama o duhovima koje su se pisale do tad duh je upravo to – duh, biće sa one strane života, koje se među žive vraća da bi se osvetilo ili opomenulo još žive na određenu opasnost. Svakako, tadašnja horor kniževnost je poznavala čitav niz bića i pojava telesne prirode (uklete životinje, veštice i vešci, vampiri…) ali Džejms prvi meša karakteristike duha i monstruma koji može da telesno povredi žrtvu u toj meri da prestaje da postoji granica između jednog i drugog. Tu granicu je pre Džejmsa prekoračio Šeridan le Fanu, koji je Džejmsu bio uzor, ali je tek kod Džejmsa ta granica u najmanju ruku – nejasna.

U tom čudnom mešanju telesnog i duhovnog leži koren Džejmsove strave. Van sveta ljudi ali opet, ne daleko od njega, leži svet neprijateljskih sila, spreman da utiče svojom zloćudnošću na junaka priče i to ne samo kroz dejstvo straha, tradicionalnog oružija aveti, već često uz primenu najbrutalnijeg telesnog nasilja. Nesrećni Džejmsovi junaci često završavaju svoj život otrovani, dopola pojedeni, polomljenih kostiju a i kad uspeju da izbegnu zlu sudbinu, život posle susreta sa natprirodnim nikada im više nije isti.

Često, mi ne vidimo valjan razlog za dejstvo zle sile. U ,,Spomenaru kanonika Alberika’’, čudovišni majmunoliki demon proganja novog vlasnika srednjovekovne knjige iako je njegov jedini zločin bio puka kupovina ukletog maniskripta. U ,,Grofu Magnusu’’, usamljeni engleski učenjak doživljava stravičan kraj jedino zato što je, privučen opakošću mesta, ušao u mauzolej davno preminulog velikaša i uznemirio ga u njegovom snu . U ,,Jasenu’’ mladog lorda ubija otrovni pauk samo zato što sebe dovodi u situaciju da dođe u kontakt sa stvorenjem kojeg je nekad davno porodila veštičija kletva.

U nekim pripovetkama, zlo biva privučeno uplitanjem junaka u vradžbine ili delanjem, često i slučajnim, koje budi zle sile.  U ,, Zažviždi i ja ću ti doći’’ duvanje u pištaljku privlači zloduha. U već pomenutom ,,Grofu Mangusu’’ neobična fascinacija glavnog junaka ličnošću grofa Magnusa povlači niz događaja koji će dovesti do tragedije. U ,,Opomeni za radoznale’’, otkopavanje stare krune budi drevne čuvare, a u ,,Ukletoj kućici za lutke’’ zločin mladog bračnog para ne samo što privlači pažnju monstruma već baca senku kroz vreme i prostor.

Ponekad, kao u ,,Izgubljenim srcima’’ ili ,,Pogledu sa brda’’, negativni junaci, postaju meta zlih sila zbog sopstvene izopačenosti – petljanja sa okultizmom ili izopačenosti ali najčešće Džejms odstupa od takvog tradicionalnog pristupa. U većini slučajeva usud dolazi kao posledica niza nesrećnih događaja, koji privlače pažnju zle sile i ostavljaju joj prostora da dela kao u ,,Blagu opata Tomasa’’.

Protiv čudovišta najčešće nema efikasne odbrane. Junaci se ne bore protiv njih ni uz pomoć glogovog kolca niti molitve. Ishod je najčešće tragičan, čak i kad se uzrok nezadovoljstva natrprirodnog bića otklonjen. Džejms tu postavlja temelje onoga što će kasnije razviti Lavkraft  – ono što vreba u mračnim kutevima univerzuma ne da se pobediti i čak i male pobede mogu se pokazati kao uzaludne. U ,,Zaviždi i ja ću ti doći’ ukleta pištaljka se baca u more ali time se problem ne rešava, barem ne zauvek. Narator kultnog ,,Zova Ktulua’’ lametuje nad sudbinom čovečanstva koje ne može imati mira dok god Ktuluov podvodni grad postoji. Džejmsovi junaci ne idu toliko daleko, niti su ono sa čim se suočavaju ni nalik moćnom Ktuluu ali njihova sposobnost da se suoče sa sopstvenim protivnicima jedva da je veća od Lavkraftovih junaka. Pravog izbavljenja u suštini nema, mada Džejms ipak zadržava neke elemente hrišćanskog (protestantskog) pogleda na svet. Ipak, u njegovom svetu bog je primetno odsutan a isto bi se moglo reći i za (tradicionalnog ) đavola. Čovek, često usamljen ili izopšten od društva, postaje lak plen monstrumima koji naizgled dolaze iz tame i vraćaju se u tamu. Sa njima se ne može komunicirati i njihova priroda ostaje u suštini nedokučiva. Maliciozni u odnosu na ljude, oni ipak nisu potpuno zli u tradicionalnom smislu, pošto slede samo zakonitost sopstvene prirode.

Ako se složimo sa Lavkraftom da je najveći ljudski strah strah od nepoznatog, onda je Montagjue Rouds Džejms uspeo da izvuče ono iskonsko iz našeg straha i od te podsvesti satka svoja čudovišta. Stoga, njegova budućnost kao klasika horora se ne može dovesti u pitanje  – dok god živimo u svetu koji obiluje tajnama i dok god postoje pukotine ka onostranom, ma koliko one majušne bile, plašićemo se a Džejmsove priče davaće obličija likovima iz naših košmara.