Blog

Elrik od Melnibonea – grupa autora

Posted on by Lazar Vuković

Verujem da se većina vas seća edicije Plava ptica zahvaljujući kojoj ste uplovili u fantastične svetove „Frankenštajna“ (Frankenstein), „Rata svetova“ (War of the Worlds), „Drakule“ (Dracula) i drugih knjiga koje su ulepšale detinjstvo mnogih starijih posetilaca sajta, a verujem da ima i mlađih. Ne bih spomenuo ovu ediciju da u njoj nije objavljivan Majkl Murkok (Michael Moorcock) i njegov serijal „Elrik od Melnibonea“ (Elric of Melnibone).  Nažalost edicija je ugašena pa su ostale prevedene samo prve četiri knjige, Elrik od Melnibonea (Elric of Melnibone), „Mornar na moru sudbine“ ( The Sailor on the Seas of Fate), „Zla kob belog vuka“ (The Weird of the White Wolf) i „Kula koja iščezava“ (The Vanishing Tower) čime smo uskraćeni za nastavak avantura jednog od najoriginalnijih antijunaka koji i dalje služi kao inspiracija mnogim piscima.

Elrikove avanture su reizdate od strane izdavačke kuće Narodna Knjiga Alfa početkom dvehiljaditih godina. Nažalost i tu su nam samo dostupni obnovljeni tiraži prvih četiri knjiga i peta knjiga „Legende sa kraja vremena“ jer je i ovaj izdavač doživeo neslavnu sudbinu Plave Ptice. Oni sa dobrim poznavanjem engleskog jezika su mogli da čitaju avanture gospodara Melnibonea, dok smo mi ostali ostali ograničeni na ove četiri knjige koje smo mogli naći kod polovnjaka ili na sajtovima za prodaju.

Ali kako se ono kaže, treća sreća. Elrik je opet među Srbima. Doduše, ovaj put u formi stripa. Zahvalnost tome dugujemo izdavačkoj kući Makondo i njenom uredniku Kristijanu Reliću koji su ovim potezom napravili pun pogodak. Priznajem da još nisam čitao knjige Majkla Murkoka ne zato što nisam hteo, već zato što sam imao prioritete. Ali ni ovaj strip nije loš za upoznavanje sa glavnim likom.

Mislim da o radnji ne treba mnogo da se priča, ali valja ukratko da se spomene. Elrik je jedan od najoriginalnijih likova u fantastici koji je osmišljen. Nije savršen poput Tolkinovih likova, ima svoje mane i kodeks kog se drži. Kroz celu sagu pratimo njegove pustolovine od rođenja pa do odricanja Melnibolnskog prestola i nastavka daljih pustolovina.

Ovaj ciklus se sastoji od 4 sveske od kojih su prve dve „Rubinski presto“ (Le Trone de Rubis) i „Olujnik“ (The Stormbringer) objavljeni kod nas. Treću svesku Beli Vuk možemo očekivati uskoro, dok je završni deo ciklusa Usnuli grad ostavljen za narednu godinu nakon francuske premijere..

Sada ću se više baviti timom koji radi na Elrikovim avanturama. Za scenario je zadužen Žilijen Blondel (Julien Blondel). U priču je, uz Murkokov blagoslov, ubacio sitne izmene što je dovelo do kvalitetnije priče kako je i sam Murkok u pogovoru prve sveske napisao. Priznao je da mu je, od brojnih stripskih adaptacija Elrika ova najdraža i najoriginalnija. Za drugu knjigu malo duži pogovor je napisao Alan Mur (Alan Moore) koji se uglavnom saglasio sa Murkokom o kvalitetu ovog stripa. Scenarista odlično radi svoj posao sada je red na crtački tim.

Za crtež i boje su zaduženi Didije Poli (Didier Poli), Roben Reht (Robin Recht) i Žan Bastid (Jean Bastide) dok su im se na radu na drugoj knjizi pridružili Žan Lik Kano ( Jean Luc Cano) kao pomoć u pisanju scenarija i Žilijen Telo (Julien Telo) kao novi član crtačkog tima. Ovaj tim je iz ove sage iznedrio sve najbolje iz francusko – belgijske škole stripa. Sami crteži i boje su perfektni i originalni. Dovoljno je samo da prelistate strip i sve će vam biti jasno. Dobar crtač je srce celog stripa, a ovaj tandem to upravo i jeste. Na originalan način su dočarali nemilosrdni svet Melnibonea i njegovih stanovnika, demona, bitaka i ceo univerzum vezan za Elrika.

Kao što sam pomenuo Makondo je glavni krivac što je opet poraslo interesovanje za Albina prokletog da uništi svoje carstvo i presto koji mu pripadaju. Otkriću da je za treću knjigu pogovor napisao drugi pisac i strip scenarista. Namerno neću reći ko je niti davati nagoveštaje, videćete kada za to dođe vreme.

Dok čekamo preostale delove bacimo se u obnavljanje štiva. Onima koji još nisu nabavili strip preporučujem da to urade što pre jer se uopšte neće pokajati utrošenog novca. Dobiće nešto kvalitetno što će sa ponosom stajati na njihovim policama.

Antologija savremene japanske naučno-fantastične priče 14 ½ – grupa autora

Posted on by Mira Satarić

NAZIV: Antologija savremene japanske naučno-fantastične priče 14 ½

AUTOR: Grupa autora

IZDAVAČ: Tanesi

GODINA IZDANJA: 2018.

OCENA:  8

 

 

SADRŽAJ ZBIRKE:

  1. Kobo Abe – Poplava; Magična kreda
  2. Šinići Hoši – Heeej, Izađi napolje!; Boko-ćan
  3. Sakjo Komacu – Izaberi
  4. Rjo Hanmura – Kartonska kutija
  5. Takaši Išikava – Put do mora
  6. Jasutaka Cucui – Žena koja stoji; Svet se naginje
  7. Taku Majamura – Fnifmum
  8. Tanesi Kono – Triceratops
  9. Jasaku Kitano – Makaze ili klešta, i rupe
  10. Sajuri Ueda – Ulica tela-plodova
  11. Hideo Furukava – Spori brod
  12. Satoši Ito (Prodžekt Itoh) – Iz ničega, s ljubavlju

Sećate li se magičnog perona 9 ¾? Onog sa koga je prvi put Hari, a i mnogi od nas sa njim, krenuo u istraživanje jednog magičnog sveta? Inspirisani ovim, članovi uredničkog tima IK Tanesi, priredili su polazak sa jedinstvenog perona 14 ½ – pravo u svet priča savremene japanske naučne fantastike.

U antologiji koju čini 15 priča, predstavljeno nam je ukupno 12 autora i to hronološkim redosledom (po godinama rođenja), što nam omogućava da svojevrsno propratimo razvoj stila, motiva i stremljenja u japanskoj naučnoj fantastici. Zanimljivo, apsolutno je moguće povlačenje paralele sa promenama u glavnom toku japanske književnosti, odnosno, žanrovska književnost u Japanu je neraskidivo isprepletana sa onom glavnog toka i podleže istim uticajima.

Zbirku otvara Kobo Abe, sa dve svoje priče. Stilski, Abe pripada krugu najvećih klasika japanske književnosti i, iako se svojim kosmopolitskim duhom odvaja od žala za prošlošću i sentimentalizma, njegove priče obiluju tragovima japanske lirike, jezik je pitak i, uprkos modernizmu koji se u njima ogleda, zadržavaju jedinstven pečat japanskih klasika. On se ispituje mesto pojedinca u svetu, i njegov odnos sa opštim, univerzalnim, ali eksperimentišući sa nadrealnim lagano briše granice stvarnosti. U njegovoj priči „Magična kreda“, autor se bavi gubitkom, tj. otuđenošću u modernom društvu, kroz jedan izvrnut prikaz sadašnjice, ali i drugom vrstom otuđenosti od realnosti – gubitkom razuma.

Na drugom kraju, zbirku zatvara savremeni mladi autor Stoši Ito (Project Itoh), nažalost prerano preminuo u 34. godini života. Njegova priča je pisana savremenim jezikom, stilski sasvim briše granice sa tradicionalnom japanskom lirikom, uklapa se u svetske naučno-fantastične tokove, ali ipak i ovaj autor ostaje veran japanskom duhu – potka njegove priče je veoma kompleksna, višeslojna i razmatra ozbiljna naučna, religijska i duhovna pitanja. Poigravajući se klišeima i pop kulturom, koristeći neiscrpnu franšizu Bonda, Ito gradi paralelni univerzum i uvlači nas u njega, postavljajući jedno univerzalno (i sasvim etičko) pitanje: šta je svest?

Možda se sve priče u ovoj zbirci ne mogu sasvim svrstati u žanr naučne fantastike, ali sve imaju zajedničku nit – bave se ispitivanjem određene ideje, razgrađujući je do njenih osnova, stvarajući veze i povezice koje daju univerzalnu premisu i time ruše kulturološke granice.  Višeslojnost i preplitanje stvarnog i nadrealnog, stvaranje veza između tradicionalnog i pop kulture, ogleda se i u noveli „Spori brod“, Hidea Furakave, inspirisane pričom Harukija Murakamija.

Isto tako, Jasutaka Cucui u svojoj priči „Svet se naginje“ savršenom satiričnom alegorijom grada-ostrva čije naginjanje negiraju, prikazuje do koje mere je ljudska glupost u stanju da preovlada i do koje mere želja za vlašću vođena korupcijom i sujetom, može da ugrozi sve. Univerzalnost i svevremenost ove priče je izvodi daleko van granica samog žanra. Čitalac će ostati na klackalici između smeha i ozbiljne zabrinutosti usled pa, očigledne ogoljenosti. Jednako alegorična, mada mnogo mračnija je i priča Sajurija Ueda „Ulica tela-plodova“.

Sa nekim od autora, imali smo priliku da se već upoznamo, neki su slavna imena poznata i izvan granica Japana, pojedini i žanrovske legende, a pojedine srećemo prvi put. U svakom slučaju, voleli žanrovsku književnost ili ne, ova zbirka je jedinstvena prilika da malo zavirimo u japansku književnost i osetimo njen duh. Autori su se potrudili da izbrišu granice i omoguće nam uvid u sopstvenu kulturu i stoga, moja topla preporuka je da se oslobodite predrasuda i uputite se na svojevrsno putovanje koje kreće sa ovog perona 14 ½.

 

Kralj Artur: Legenda o Maču

Posted on by Aleksandar Erdeljan

Legende i mitovi? Šta je to u njima što nas toliko privlači? Nama koji volimo epsku fantastiku oni su bili uvod u taj žanr. Jer smo kao klinci prvo njih spoznali i bili opčinjeni mnogim od njih. Bilo da je to Robin Hud, Beovulf, Mahavharata, ili naravno neizbežni mit o Arturu i čarobnom maču, zvanom Ekskalibur. Prvi put kad sam se upoznao sa tim mitom bilo preko crtanog filma, sad već kultnog, „Mač u Kamenu“ iz davne 1963. godine. To je jedan od onih filmova koji ostaju sa tobom večno, bilo da si mlad ili star. „Legenda o kralju Arturu“ je jedna od onih koja ima sve i pre i posle njegovog uspona na presto.

Ali film o kojem ovde pričamo je totalno drugačiji, ali da krenemo redom. Film je režirao Gaj Riči, ako ne znate ko je on, stid da vas bidne, ali zato je Gugl tu. U filmu glume Čarli Hanam, Astrid Berges-Frizbi, Džud Lo, Djimon Hunsu i Erik Bana.

Ono što mi se svidelo u ovom filmu je kako je fotografija urađena. Prosto ostavlja bez daha. Prirodne lepote su nam predstavljene kao na dlanu. Efekti koji su korišteni su prosto fantastični i vidi se da je na film bačeno dosta para, ali ni to im nije puno pomoglo. Čarli Hanam je oduvao ulogu Artura, to se mora reći. Sviđa mi se i to što su izabrali deo pre Okruglog stola i cele one petljanicije oko ljubavnog trougla. Ali to ni izbliza nije dovoljno da bi mi se film dopao.

Ono što mi se nije dopalo, nažalost moram reći, je mnogo toga, ali da krenemo redom. Prva stvar koja me je iznervirala bila je piramida. Piramida??? U Engleskoj, ma daj. Ne znam ni sam šta su time hteli reći. Da li to da su pokušali da pokažu kako su Englezi smislili i piramide kao i fudbal. Ili su prosto hteli da bude upečatljivo. Bilo kako bilo meni je samo delovalo glupo.

Druga stvar koja mi nije legla je  slon koji je veći od samog Kamelota. Obaška što u Evropi u to vreme nisu ni znali za slonove, ali Bože moj, mislili su da ću sve pripisati magiji. Ali kako čarobnjak može da stvori slona ni iz čega? I to još toliko ogromnog da mu rep koristi kao razbijač zidina Kamelota. A to je samo prvih deset minuta filma. Džud Lo je fantastičan glumac, i ovde nije sporno da je dobro odglumio, ali ono što jeste sporno je to da je lik totalni kliše i tu ni sva najbolja gluma ovog sveta ne bi pomogla. Da li je to do scenariste ili samog Ričija ne bih znao kazati. Nadam se da je pređašnje. Volim da verujem da jedan tako dobar režiser ne bi tako šta napravio, nego je do samog scenarija.

A ono što me je stvarno iznerviralo jeste njihov pokušaj da od mita naprave epsku fantastiku. Bilo bi dobro da nisu suviše pokušali da imitiraju Gospodara Prstenova. Ovako je samo bleda kopija koja baca ljagu na sam mit. Čak su i sličnu muziku ubacili. Nije ni čudo da je film bio bioskopski primašaj (box office flop). Sad ne znam da li je to njihov nesvesni pokušaj da od ovog mita naprave prave engleske Gospodare, ili nešto drugo. Iako i Gospodari jesu engleski. Ali meni se čini da jeste, jer je bila u planu cela franšiza od šest filmova. Ali je to propalo posle slabih rezultata na blagajnama.

Hvala Bogu da me je to spaslo još gledanja nečeg ovakvog. Pre gledanja ovog filma nisam čitao nikakve kritike, tek posle sam otkrio da su kritičari unakazili film pre puštanja, i po prvi put moram da se složim sa njima. Činjenica je da mi se film nije svideo i to se ne može poreći, ali je isto tako činjenica da se mnogima dopao. Tako da vas savetujem da pogledate film pa da sami odlučite. Ako ništa drugo, da ne budem jedini koji se nervira. Neću se ni truditi da ovaj film ocenim, bila bi to uvreda za ocene. To bi bilo sve od mene za sada, dragi moji autostoperi, želim vam da u ovim hladnim danima uživate u toplom i samo BEZ PANIKE, molim.

7 Veličanstvenih Koraka: Šta su stari stvorili (7 Grand Steps: What Ancients Begat)

Posted on by Ranko Trifković

Nekim ljudima se baš ne da. Kit Nemic (Keith Nemitz) pravi božanstvene igre, ali nikako da skrpi dovoljno novca da bar nakratko izbegne preteće čeljusti propasti za svoj studio Mausčif (Mousechief).

Industrija igara je baš naopaka igračka. Nije dovoljno biti sjajan programer, nenadmašan igrostrojitelj, valja biti i prodavac. Kit to nije, po sopstvenim rečima. Već neki put pravi neverovatne igre koje zabavljaju igrače najistančanijeg ukusa, ali (očigledno) ne i narodne mase. No kako ste vi koji ovo čitate (prirodno) istančanog ukusa, hajde da vidimo šta je to Kit napravio, a nije mu donelo slavu i bogatstvo.

Ono što Kit radi besprekorno jeste da igre gradi od malog broja jednostavnih elemenata koji pletu složenu igru. Priča se ne sipa igraču niz vrat, već proističe iz sprege svih delova igre.

 

Ova igra (nadenućemo joj nadimak 7VK) zamišljena je kao pripovest koja prati jednu porodicu kroz ranu istoriju civilizacije, zapremajući gotovo sedam hiljada godina. Počinje se u Egiptu u bakarno doba. Zatim vaša porodica posle kataklizme beži u Grčku, gde je pratimo kroz bronzano doba, da bi na kraju završila u Rimu. Igra nije uvek ista, jer nije isto biti rob, zanatlija ili pak vladar. Ono što jeste isto je način na koji se odvija osnovna smena generacija, točak istorije se (doslovno) vrti, starci propadaju u čeljusti krokodila smrti. I tako sve dok jednoj civililzaciji ne dođe kraj, a druga se rodi.

Dodatni utisak začudnosti dobija se načinom na koji se 7VK igra. Pred vama je, naime, slot-mašina. Ubacite žeton. Povučete ručku. Točak istorije ide dalje. Naravno, nije svejedno koji žeton ubacite i u koji prorez, ali kako god okrenete pravila igre su neverovatno jednostavna što doprinosi onom toliko priželjkivanom utisku koji se izražava kroz vapaj: “samo još jedan potez” – koji greje srce svakog igrostrojitelja.  

Desno su “žetoni” koji predstavljaju veštine koje pripadnik vaše klase treba da zna. Na primer, ako ste trenutno srednji sloj u Egiptu, trebalo bi da se razumete u stolariju, čitanje i pisanje, računanje, astronomiju, organizovanje karavana. Likovi se nalaze iznad točka, prvo ide glavni junak, pa njegov ili njen supružnik, pa deca (možete ih imati sedmoro).

Žetone možete da zaradite ubacivanjem pravougaonog novčića u slot. S obzirom na to da cela porodica deli žetone, prva strateška odluka je da li ćete da ulažete u decu ili da se usmerite na povećanje društvenog statusa roditelja.

Ulaganjem u decu, povećavaju veštinu, što će im, kad dođe vreme, obezbediti više žetona i mogućnost da napreduju, no ako zapostavite roditelje, može se desiti da osiromaše i unazade izglede potomaka.

Osim žetona, birate kretanje roditelja po kružnici života, nadajući se da ćete zgrabiti perlice koje vas čekaju na određenim poljima. Kad sakupite zadovoljavajući broj poena, možete da birate šta će se dogoditi sa porodicom, da li napreduje u višu kastu, da li se otiskuje na junačku pustolovinu ili pokušava da iznađe novu tehnologiju koja će doneti porodici slavu i bogatstvo.

 

E, sad. Deluje jednostavno, zar ne… ubacujete žetone, krećete se po krugu života, izbegavate da vas pre vremena izjedu krokodili smrti, skupljate poene i slično. No, osim vas, trku kroz život trče i ostale porodice, neutralni (crne siluete), prijatelji (zelene) i neprijatelji (crveni). Na jedno polje mogu stati najviše tri figure, a neprijatelji sprečavaju da napredujete. Veoma je važno ko je supružnik, jer ako nema ljubavi, nećete moći da pomažete jedno drugom na krugu života.

Igra se dodatno komplikuje. Deca stiču veštine i sami. Ako ih “hranite” žetonima neujednačeno, neki klinci mogu postati ljubomorni, pa i protivnici jedni drugima. U čemu je prednost brojne porodice? Pa, u tome što je cilj da se loza ne ugasi. Ako ne uspete da zasnujete porodicu, igra se nastavlja od prvog najbližeg srodnika, a ako ste gajili porodice sa malo dece, prvi sledeći u nizu nasleđivanja može biti i nekoliko stotina godina iza trenutne pozicije…

S druge strane, napredovanje otključava nove aspekte igre. Kad se dokopate najviše kaste, možete postati administrator žitnice, general, pa i faraon.

A sve što sam opisao i pobrojao, samo je delić onoga što 7VK ima da ponudi. Sa cenom od 12 EUR (i to na popustu), igra je preskupa za one koji nisu stvarno ljubitelji dugih (jedna partija traje i preko 15 sati), zamršenih i pomalo opskurnih igara.

Leo Roa – Huan Himenez

Posted on by Kristijan Šarac

ŽANR: naučna fantastika/svemirska opera

ORIGINALNI NAZIV: Leo Roa

SCENARISTA: Huan Himenez

CRTAČI: Huan Himenez

ZEMLJA: Španija

GODINA IZDAVANJA: 2006.

OCENA: 7

Interesantno, o Komikovim izdanjima se jako malo piše, iako su ona veoma važna za srpsku stripovsku scenu iz razloga što Komiko izdaje stripove koji su malo više andergraund i naginju umetničkoj vrsti crteža. Stoga sam odlučio da malo popravim stvari pišući o stripu Leo Roa koji je tipična svemirska opera.

Elem, svemirska opera je podžanr naučne fantastike koji podrazumeva avanture u svemiru, galaktičke ratove, međuzvezdana putovanja i multirasne svetove. Među one koje svakako svi morate da znate u tom podžanru spadaju: Zvezdani ratovi, Zvezdane staze, Dina i Svemirski pirat kapetan Harlok (poznata manga, ukoliko slučajno ne znate). U ovim pričama je uglavnom impresivna veličina samog sveta odnosno galaksije, protagonisti su upečatljivi, ali nikad ne nadmašuju sam svet. Ako ste gledali i čitali nabrojane, jasno vam je na šta mislim. A sad da pređem na sam strip.

Huan Himenez – Argentinac koji je zadužio evropski strip, uostalom može se i smatrati Evropljaninom, pohađao je Akademiju likovnih umetnosti u Barseloni. Njegove prve priče, objavljene su u argentinskim časopisima Colomba i Record. Potom odlazi u Španiju gde radi za časopise Zona 84 i Comix International te italijanski Lanciostory, Skorpio. Njegovo dela iz ranog razdoblja uglavnom su iz  ratnog i naučno-fantastičnog žanra. Osamdesetih godina, postaje poznat i po radu na crtanom filmu Hevi metal. Iz ovog vremena datira i ono što je svrstano među njegova najbolja dela, kratke priče poznate pod naslovom Vremenski paradoks. Valja spomenuti i Grad, kojeg je napisao zajedno sa Rikardom Bareirom i Četvrtu moć. Stil mu je postao poznat po izuzetnoj pažnji koju posvećuje istorijskim činjenicama: njegov serijal As pik je poznat po tome, kao i Komična enciklopedija drugog svetskog rata. Sarađivao je sa autorima kao što su Karlos Triljo, Roberto Dal Pra i veliki Alehandro Hodorovski, s kojim je stvorio sagu Metabarons 1992. godine.

U ovom slučaju je teško ne biti kvariša, jer tom ima dve priče od po pedesetak stranica, ali pošto moram nešto da kažem bolje da pređem na stvar.

Leo Roa je novinar Stara koji sanja unapređenje. Sasvim slučajno je nabasao na veliku priču i to ga dovodi u životnu opasnost, ali i nama donosi avanture jurnjave preko pola galaksije u potrazi za piratima i defilovanje kroz ženske postelje. No ništa ne bi rešio bez svog rođaka Meka, sami ćete videti kako. Druga priča nam donosi razdvojene avanture braće. Leo se nosi sa putovanjem kroz vreme, a Mek sa intergalaktičkim političkim intrigama. Kako će se sve povezati u kompaktnu celinu bolje da sami vidite, ne bih da vam pokvarim užitak čitanja.

Strip koji nema komplikovanu centralnu radnju, zabavan je i brzo se čita. Scenario ipak ima svojih slabosti, iako je prilično zabavno i svi volimo videti u stripu ženske obline, ovde se žene ponašaju kao zagorele nimfomanke kad ugledaju junake. Što pomalo kvari i kvalitet samih divnih oblina. Sam crtež je jako nalik onom Pratovom, odnosno veoma umetnički, što ili vam se sviđa ili ga mrzite – nema sredine. Svakako, nema sumnje da je Himenez velikan i da ovo delo ima svoju vrednost, a samo od vašeg ukusa zavisi koliku vrednost će imati za vas.

Lično se nadam da će Komiko imati još mnogo ovakvih izdanja u svom asortimanu i da ćemo imati priliku pisati i o njima. Vreme je da se odjavim za sada, ali ne brinite samo na neko vreme, jer posmatraju me mnogi stripovi sa polica, tako da se uskoro opet čitamo.

,,Usnuli zmajevi“ u SKC-u

Posted on by Sofija Grebenarović

Iako je decembar, Srbijanci su bili vrlo iznenađeni kad ih je belina snega isterala iz jutarnjih komi svakodnevnice. Može se reći da su se Srbijanci stvarno srodili sa  putarima Srbistana – svaki put im skoči kortizol čim vide sneg – ali ih za to ne možete kriviti jer, ako Srbijance ne ubije zimska bljuzgavica, poslednji koji će se smejati je vekovni neprijatelj Srba – Gradsko saobraćajno preduzeće. GSP-ov red vožnje je bizaran čak i po vedrim danima sa nebom bez oblačka, pa zamislite kako su pogubljeni kad pročitate članak na Njuz.net-u u kojima tvrde da će sve biti u savršenom redu sve dok ne bude snežnog pokrivača (šta bi tek radili da grane sunce leti, ne smem ni da pomislim.)

Proklinjući zimu, sneg, bljuzgavicu i bare veličine leskovačke reke Veternice (mada je po veličini sličnija potoku), uputila sam se ka Studentskom kulturnom centru u četvrtak 20.12.2018.godine. Nisam bila sama, jer je sa mnom drage volje pošao i najmlađi član AVKF-a. Taj određeni gospodin je vazda odenut u crni frak sa crvenom kravatom, belim džemperom i belim cipelama, a žene ga prosto obožavaju. Dostojanstvenim hodom, ušetali smo u knjižaru-kafić ,,Delfi“ i pridružili se kosplejerki Anji Belikov Zlatanović, tvorcu “Anung Un-Rama Cosplay“-a. Anja se obradovala mom pratiocu te ga je šetala kroz knjižaru sa posebnim zadovoljstvom dok sam razgovarala sa Milošem Petkovićem, Aleksandrom Petrovićem i Igorom Krstićem o objavljivanju njihovog  najnovijeg zajedničkog poduhvata, romanu ,,Usnuli zmajevi“.

Nakon uobičajenog ,,hvala na dolasku“, ,,da li ti se dopada šta radimo“, ,,pratnja ti je sjajna“, ,,poznajete li Anju“, ,,obavezno da dođeš na Džedajkon u Niš“, prešli smo na stvar. Rekli su sledeće: jesu, ponosni su; da, presrećni su; ne, nisu verovali da će im objavljivanje ,,Usnulih zmajeva“ poći za rukom. Ne, nisu mogli ni da pretpostave da će skup priča ispripovedanim deci pred spavanje prerasti u novi roman; da, vole to čime se bave te se nadaju da će imati uspeha i u budućnosti. Sa osmesima od uha do uha, trojac je odgovarao na sva postavljena pitanja, rukovao se i fotografisao sa svima prisutnima. Skup su dodatno oplemenili i Srđan Krstić, autor ,,Ratnika i usni“ i jedan od urednika u ,,Laguni“, kao i Dejan Stojiljković, autor ,,Konstantinovog raskršća“ i Aleksandar Tešić, autor ,,Kosingasa“.

Uživanje u prijatnoj atmosferi (promocija domaće beletristike), zanimljivom društvu (pomenuti trojac na kvadrat) u nadahnjujućem ambijentu (knjige, knjige, knjige) je trajalo do trena kad se moja u crno obučena pratnja unervozila. Naime, nikako se nisam bavila njime te je bio ljubomoran. Njegovih šesnaest kilograma me nije omelo pri dizanju u vazduh pa je pomenuti mogao da bude mažen i pažen kako mu i dolikuje, ali ovoga puta bez panike, dok je poznati peškir bio i ostao sa nama i u nama.

P.S. Zahvaljujem se autorskom trojcu na pozivu (kao članu LARP društva „Angeleon”) na njihovu promociju i kažem da ću im sledeći put doneti ovsene kolače, ako budu moji gosti.

Beskrajni smak – grupa autora

Posted on by Kristijan Šarac

ŽANR: naučna fantastika/superheroji
ORIGINALNI NAZIV: Countdown to infinite crisis, Infinite crisis
SCENARISTI: Greg Raka, Džef Džons
CRTAČI: Klif Ričards, Hesus Saiz, Fil Himenez, Džordž Perez, Džeri Ordvej, Ivan Reis
TUŠERI: Bob Vajaček, Endi Lening
KOLORISTI: Džeromi Koks, Gaj Mejdžor
ZEMLJA: SAD
GODINA IZDAVANJA: 2005.
OCENA: 7

 

 

 

 

Još jedna zima našeg nezadovoljstva, sneg je iznenadio putare, neki od vas su na putu za posao koji vam je sad otežan ili još gore već radite. Ali  da podsetim da sve vas čekaju nabavljeni stripovi kod kuće uz čaj ili kafu u zavisnosti od afiniteta i, naravno, obavezna fotelja. Eto, ipak ne morate biti toliko nezadovoljni jutros, jer šta više možete da tražite od dobrog stripa i toplog napitka kad stignete kući, dok napolju veje.

No, vratimo se malo kroz vreme u DC-jevu zimu nezadovoljstva. Godina 1985., publika i kritika su složni u tome da je multiverzum ovog izdavača postao neuverljiv i pun nelogičnosti (heroji se čas poznaju čas ne i slične brljotine). To se desi kada autori dobiju preveliku slobodu na konto imena. Prodaja opada, kuća je pred gašenjem nakon pedeset godina postojanja. Potrebno je nešto radikalno. I zaista DC-ijev ’superheroj’ Marv Vulfman čini nešto nezamislivo stvarajući priču Smak bezbroj svetova u kojoj uništava brojne verzije zemlje i ubija na stotine super heroja u tih dvanaest brojeva i sve stavlja u jedan vremenski tok, na Novu zemlju (ovu priču možete naći u dvotomnom izdanju Čarobne knjige). Ovim potezom je zatvorio bronzano doba Američkog stripa, ali i otpočeo novi život DC komiksa. Koji je dobio na životnosti još više sa pojavljivanjem svojih prvih grafičkih romana Nadzirača i Povratka mračnog viteza tako i definitivno opstavši. DC je promenio istoriju devete umetnosti, pa ne čudi mnogo činjenica da su u čast te priče koja je promenila svet stripa, u DC-ju dvadeset godina kasnije objavili njen nastavak. Ovo dvotomno izdanje sadrži još neke priče ili barem delove istih, a to je urađeno da biste videli celokupnu sliku i imali uvid u sve bitne događaje za priču, jer su inače rasparčani po serijalima i herojima. A mi sad možemo pogledati ko će stradati, jer ako je suditi po prvoj priči niko nije bezbedan i svet koji nam ostane na kraju, neće biti onaj sa početka.

Greg Raka – Pisac brojnih kriminalističkih romana, scenarista mnogih epizoda Betmena, Supermena, Čudesne žene i tvorac serijala Gotam central.

Klif Ričards – Crtač koji je poznat po radu na serijalima Bafi ubica vampira, Čudesna Žena, Mutanti i mini serijalu Lovac, kao i ilustracije za knjigu Gordost i predrasude i zombiji.

Hesus Saiz – Crtač iz Španije, koji je karijeru gradio preko okeana radeći na Zatani, Stvorenju iz močvare, Američkoj ligi pravde i mini serijalu Korpus zelenih fenjera kao i delu nominovanom za Ajznerovu nagradu Hrabar i Odvažan.

Smrt žene Rastegljivog čoveka je izvukla na svetlo dana mnoge neprijatne stvari o herojima. Plava buba je autsajder među superherojima, u Ligi pravde ga niko ne sluša. Čak i kad je nevolja potencijalno velika, mora se pozvati na tuđe usluge. A ni tad ne dobije veru u svoje sumnje. Ipak ne odustaje i nalazi trag koji ga vodi do onog ko stoji iza svega. Tu postupa superherojski – daje sve za malo nade. A organizacija Šah-mat koja stoji iza svega stupa u akciju: cilj je eliminisati sva metabića. Heroji žale za Bubom, ali deluju totalno razjedinjeno. Pa su lakše mete kako za eliminaciju tako i da postanu marionete u rukama Crnog kralja. Imamo kratak tekstualni deo, jer su preskočene stvari iz te preklapajuće priče koje nisu direktno vezane za ovu. Stoga imamo situaciju u kojoj Čudesna žena kleči pred zlikovcem koji kontroliše Supermena. Da bi oslobodila čoveka od čelika te kontrole, čini nešto što se kosi sa kodeksom svih heroja. No, tu problemi ne staju jer ono šta je počeo Crni kralj nastavlja super računar Brat oko. Da bi ga zaustavili moraće da se ujedine svi, sva metabića, bilo da su heroji ili zlikovci. Uz pomoć anomalije u liku Saše Bordo i nečeg šta im je Plava buba ostavio i uspevaju. Pa, bar za kratko jer se Brat oko povukao i pokrenuo protokol Osveta…

Džef Džons – TV i strip scenarista, njegovi uradci su što se stripa tiče mnoge epizode Fleša, Zelenog fenjera, Sokolara i Mladi titana. Na malim ekranima, njegova dela su Smolvil, Blejd i Fleš. Dok je na velikim ekranima radio na Čudesnoj ženi i Akvamenu.

Fil Himenez – Crtač koji se proslavio radom na Čudesnoj ženi, takođe, radio na Novim titanima, Stvorenju iz močvare i Nevidljivi.

Trijumvirat najmoćnijih heroja je u sve većoj neslozi, svet tone u haos, ljudi ne veruju više junacima. Udruženje zlikovaca napreduje sa svojim planom, baš kao i Brat oko, sve izgleda crno, ali onda se pojavljuju Supermen i Leks sa Zemlje-2 koji bi trebalo da su umrli kad se multiverzum stopio u jedan vremenski tok. Počinju od spašavanja Moćnice. No, kao da to suštinski ne menja mnogo, heroji gube na svim frontovima. A onda konačno i otkrivamo da nije sve kako izgleda i da neprijatelj nosi masku. Betmen jedini nazire istinu, ali da li može išta promeniti, da li iko može? Neprijatelj je skriven, heroji posvađani i raštrkani, a smak sveta ubrzano stiže. Borbe se svuda vode – na zemlji, u svemiru i u samim herojima. To možda neće biti dostatno, jer se neprijatelji gomilaju, a prijatelji gube. Ipak heroji ne bi bili to što jesu da nisu spremni na žrtve i još jedan odsudni pokušaj. Vi ćete morati sami proveriti ishod, mada zadnji kadar govori da ni posle njega nije ova priča završena skroz.

Autori ovog dela su imali možda na umu obeležavanje jubileja i omaž nečemu što je izmenilo DC i sam strip, ali to nije jedino šta su postigli. Naime, uspeli su da ova priča i sama postane deo istorije i da bude ubrajana među one koje su menjale lice stripa. Scenaristi su ovu priču raširili na nekoliko glavnih serijala iliti sveto trojstvo DC-a, ali priča se dotiče hiljade heroja i zlikovaca, neki od njih nisu preživeli, pa ovo možemo nazvati i još jednom čistkom multiverzuma. Ono interesantno u ovoj priči je to što heroji gube oreol svetaca i sve se gubi u sivoj zoni, niko nije sasvim dobar ili loš, samo je čovek ili vanzemaljac. Mi u Evropi smo manje navikli na stripove u boji, pa nam se na trenutke ovo može učiniti kao preterano šarenilo, no ovo je za svaku pohvalu crtača i kolorista, izuzetno, svaka linija i boja su tu da nešto naglase. Nemam nijednu zamerku na ovo delo, osim što je i pored preko petsto strana prekratko za ovakvo uživanje. I da znate, ne morate biti ljubitelj superheroja da bi vam se svidela ova pre svega vrhunska drama, tako da savetujem vam da što pre pročitate, a od mene pozdravi sa primarne zemlje do nekog narednog stripa.

Strip revija „Bosona“, četvrti broj

Posted on by Mirnes Alispahić

Ne znam da li je to zbog toga što mi je to bio prvi susret s „Bosonom“, zbog primamljive naslovnice ili zbog toga što je u njemu bila stripovska adaptacija Stokerovog „Drakule“ tek četvrti broj „Bosone“ mi je drag srcu. Pročitao sam ga u dahu istog dana kada sam ga dobio, a moram priznati da sam mjesecima prije toga bio operiran od stripova. Imao sam ih i imam ih, jednostavno ih nisam čitao. Nazovite to fazom. No, dosta o tome. Krenimo na četvrti broj strip revije „Bosona“, koji nam donosi dosta zanimljivog sadržaja.
Tekstualni dio revije otvara Majo Pavlović svojim „Historijatom stripa“ u kojem ovaj put učimo terminologiju u strip industriji. Milko Peko, strip scenarista i entuzijasta, novinar i književnik je napisao kritiku na prva tri broja „Bosone“, puno bolje nego ja i itekako vrijedi pročitati.
Tu je sada i nova rubrika, „Pisma čitalaca“, nešto nezaobilazno u časopisima jer kontakt s kupcima i ljubiteljima stripa nerijetko je bio moguć samo u ovom obliku mada u doba društvenih mreža ovakve rubrike nisu neophodne, ali svakako da je lijepo vidjeti i komunikaciju u ovom obliku.
Još jedna tužna vijest, naravno odveć stara u trenutku pisanja ovog teksta, o pokojnom Otu Reisingeru, čovjeku čije smo karikature sigurno svi vidjeli nekada. Ahmed Bosnić, ime poznato mnogima, povodom premijere stripa „Grička vještica“ po književnom predlošku Marije Jurić Zagorke, napisao je uvod u istom. Nažalost, u „In memoriamu“ iz pera Sergeja Karova u ovom broju se opraštamo od istinskog velikana, čovjeka kojeg ne treba posebno predstavljati, Galliena Ferrija, tvorca Zagora.
Karov nam donosi još jedan sjajan esej, ovaj put povodom „Kleopatre“, čiji drugi dio filmstripa čitamo u ovom broju. Skidam kapu ovakvim tekstovima i uvijek ih želim još.
Zatim imamo jednu zanimljivu vijest, doduše bajatu već, ali nije zgoreg ponoviti. Ovdje ćete pročitati tekst o nagradi publike „Zlatna muza“ koju je dobio Dragan Lazarević de LAZARE na Festivalu stripa Saint Remy u Francuskoj, što govori o popularnosti njegovog stripa „Rubine“ u toj državi.
Kratkim uvodom u sjajni strip „Drakula“, Karov završava tekstualni dio „Bosone“ pa ćemo prijeći na stripove koje otvara simpatičan strip „Naši novi klinci“ Radića Miše Mijatovića, o kojem smo imali prilike čitati u prošloj „Bosoni“ i Dragana Lazarevića de LAZARA. Mišin prepoznatljivi stil koji odgovara tematici, ozbiljnoj, ali zamaskiranoj crtežom.
Pokojni Maurović je postao kućno ime, a u četvrtom broju imamo priliku čitati stripovsku adaptaciju „Gričke vještice“ za čiji scenarij je zadužen još jedan domaći velikan stripa Norbert Neugebauer. Saradnju ovog dvojca smo već čitali prošli put, a ovaj put nam donose mračniji, crno bijeli strip koji nas vraća u stara vremena s kojima se nismo imali prilike često susretati.
Breccia sa svojim Perramusom je još jedan član standardne postave „Bosone“ u novoj, mračnoj epizodi dok nam BAM i de LAZARE donose novi dio „Kleopatre“ za koju mi je i dalje teško povjerovati da je u pitanju crtež, a ne provlačenje screenshota kroz filtere. Maestralan rad. Moram priznati da su mi zasmetale pojedine unutrašnje misli likova jer mi nekako ne stoje uz njih, poput „mali idiot, debil, kreten, pukla tikva“ i slično. Moglo je i bez toga jer narušava ozbiljnost, ali ostalo je na vrhuncu.
„Drakula“ Fernanda Fernandeza, adaptacija istoimenog romana Brama Stokera je nešto u šta sam se zaljubio na prvi pogled. Uvjerljivo najljepši strip koji ćete imati prilike pročitati čiji svaki kadar možete izvaditi, uokviriti i staviti kao umjetničku sliku na zid dnevnog boravka. Ovo je „Drakula“ na kakvog niste navikli, a opet je isti onaj stari vampir iz Transilvanije. Boje koje Fernandez koristi oduzimaju dah u njegovim kompozicijama. Definitivno strip klasik.
Iztok Sitar ponovo dominira svojim naizgled naivnim, omladinskim stripom s epizodom po imenu „Dnevnik“. Ono što je zanimljivo kod njega što su priče i likovi svaki put drugačiji, a opet su slični pa imate dojam kontinuiteta.
Svojim komičnim stripovima Frano Petruša, BAM i Kerac završavaju ovaj broj „Bosone“. Kod BAM-ovog „Šerifa“ imate jedan plot twist koji niste očekivali, ali je smijeh zagarantiran. Do sljedećeg čitanja.

Neoprezni putnik – Rene Baržavel

Posted on by Lazar Vuković

Svedoci smo da u žanru naučne fantastike preovladavaju pisci sa američkog i engleskog područja. Mnoge od njih čitamo i njihova dela imamo u svojim kolekcijama. Sada pitanje za mlađe ljubitelje žanra, pošto su stariji upoznati sa njim. Da li ste ikada čuli za nekog francuskog pisca iz žanra, a da to nije Žil Vern, Kamij Flamarion ili Egziperi?

Pomenuta zemlja ima razvijenu fantastičnu scenu sa kojom smo se upoznali zahvaljujući ediciji Kentaur koja je izlazila sedamdesetih i osamdesetih godina prošlog veka gde su objavljena najbolja dela iz matične zemlje. U ovom tekstu ću se baviti jednim od njih. Reč je o Reneu Baržavelu (Rene Barjavel) i njegovom kultnom romanu „Neoprezni putnik“ (Le Voyageur Imprudent).

Prvo par reči o Baržavelu. Jedan je od retkih francuskih pisaca kome je pošlo za rukom da se po kvalitetu svojih dela nametne američkim kolegama i dokaže da i francuski pisci mogu da se izbore za svoje mesto pod suncem, budući da je jeftina američka palp naučna fantastika uspela da ih potisne sa matičnog terena. Napisao je dvadesetak knjiga od kojih je, nažalost, samo jedna objavljena kod nas već pomenuti „Neoprezni putnik“.

Radnja počinje 1940. godine na samom početku invazije na Francusku. Priča prati mladog vojnika koji igrom sudbine sreće svog bivšeg obogaljenog profesora koji mu je otkrio način putovanja kroz vreme. Uverivši se u istinitost eksperimenta polazi na niz bizarnih putovanja gde prisustvuje novom evolucionom toku nakon nuklearnog rata koji je uništio Zemlju.

Kako to biva, profesor je imao kćerku i naravno naš junoša se zaljubljuje u nju. Počinju zajedno da žive i vremenom padaju u tešku finansijsku krizu. Naš junak dolazi na ideju da iskoristi svoj način putovanja kroz vreme kako bi se bogatio i popravljao materijalnu situaciju nesvestan da će tako promeniti tok istorije pojedinih događaja i napraviti jednu od kobnih grešaka.

Priznajem da me je ova knjiga osvojila već nakon dvadesetak pročitanih strana. Halapljivo sam čitao poglavlje po poglavlje nestrpljivo čekajući šta će se dalje dešavati. To je čar dobre knjige. Da čitaoca uvuče u svoj svet i ne da mu mira dok ne dođe do kraja.

Baržavelov stil je lagan i prvom rečenicom uvodi čitaoca u događaje te se stiče utisak da čitaoc zajedno sa vojnikom i profesorom putuje kroz vreme i prisustvuje bizarnoj budućnosti. O njoj neću otkrivati mnogo, ali ako ste gledali neke od francuskih filmova (mada ne sumnjam da jeste) i sami znate da oni imaju malo specifičan pristup fantastičnim elementima.

Ono što je najgenijalnije kod ovog romana je završetak. Za mene je ono jedan od najboljih napisanih završetaka ikad nekog sf dela. Potrebno je pročitati i Post Skriptum poglavlje koje je sam autor napisao gde je izneo svoj zakon vremenskog putovanja. Namerno neću reći koji je jer bi to predstavljalo ogroman spoiler tokom čitanja knjige, ali po meni predstavlja savršenu genijalnost.

Često ste se pitali šta bi bilo kad bi bilo kada biste napravili neku grešku i da imate mogućnost da se vratite kroz vreme i to prepravite. Ova knjiga vam pre svega daje odgovor na to pitanje. Ono što je bilo u prošlosti potrebno je ostaviti iza sebe i nastaviti dalje. Ne mogu mnogo da otkrijem o pojedinim detaljima jer ne želim da nekome ko nije čitao pokvarim uživanje i neočekivani završetak.

Čitajući ovu knjigu sam primetio da je jedan detalj iskorišćen u jednom sf filmu koji smo svi gledali. Daću mali nagoveštaj, a to je profesorovo otkriće vremenskog putovanja.

Sve u svemu po meni ovo je jedan izvanredan naučnofantastični roman koji bi svaki ljubitelj žanra trebalo da pročita. Ovo je ujedno i početak putovanja kroz francusku fantastiku kojim ću Vas uskoro povesti novim tekstovima, a nema boljeg načina da se počne nego od ovog romana. Dotada strpite se i krenite sa Neopreznim putnikom u pustolovinu. I ne zaboravite peškir.

Sofijino fantastičarenje – Games.con 2018

Posted on by Sofija Grebenarović

Baksuz ne miruje, na bogove ne misli

Loša sreća je zanimljiva pojava – bilo da ste prošli ispod merdevina, razbili ogledalo, prihvatili rodbinu na Fejsu, onesvestili se, prehladili ili slomili kost na skočnom zglobu – istina je da maler udara kad ne treba. U slučaju da ništa od temeljitih priprema poput vezivanja crvenog končića oko prsta, prosipanja soli preko ramena, oblačenja jakne naopačke (efektna odbrana od vilinskog soja) ili kuckanja u drvo, dostupne su dve mogućnosti – kukajte i begajte, ili se onesvestite, nakon čega završite u Hitnoj na dva sata pa se vratite (moj lični favorit).

Prvo i prvo, „Games.con” je, kao festivalska konvencija, jedan od najvećih uregionu, i poznatiji u svetu. Još od davne 2016. godine ova konvencija je svojevrsna atrakcija čija se trodnevna histerija održava u halama 1, 1a i 2 Beogradskog sajma. Kroz ta tri euforična dana, posetioci prisustvuju i učestvuju u programu sačinjenom od prodajne izložbe (na čelu sa Wicked ukrasnim jastucima), kosplej nastupa, larp udruženja, tribina, gejminga, air softa, kapuera entuzijsta na čelu sa Slavišom Repcem, radionica i prezentacija. Što će reći, tri dana apsolutnog raja za zaluđenike svih mogućih baza fanova od „Zvezdanih staza” do jednoroga (Dedpul se ovome najviše obradovao).

Prodajna izložba većini donese trunku zadovoljenja u njihovim bednim životima: nakit, odeća, figure itd, svakom olakšaju absurd postojanja, pa bila ta individua i sam Kami. Kosplejeri su doživljavali po deset nervnih slomova po satu, što nije uticalo na njihove performanse. Dok je glavnu nagradu u vidu puta u Tokio osvojio Tom Badgerlock, ni ostali kosplejeri nisu prošli loše – neki od njih su dobili priznanja u vidu nagrada, a svi su dobili gromoglasne aplauze.

Neki od kosplejera su bili  Boris Radujko, Dina Stipić, Edina Luna, Marija Maka Milojevic, Dimitrije Šobot, Vladimir Stojkovic Feba (kome se nije ukazala prilika da teatralno krepa na sceni, nažalost) Mona Popović, Damjan Silbaški, Bojan Krnjajić, Celeluin Ingalaure,  Bojana Vukotić, Milan Borivoje Kostić, Vlada Gašić, Milica Vlajčić, Nika Vitković, Amelia Nikiforova,  Đore Lončarski, Uroš Denčić, Nina Dadas, Deanna Deather, Nevena Artinović, Vedrana Čačić Nikolić i pisac ovog članka, sa asistentom Milanom Popovićem. Kosplej program su vodili Valinorci Bogdan Čurguz, Ljubica Dolašević i Anja Belikov Zlatanović, uz dodatak u vidu Ivana Mratinkovića i kosplejera iz Hrvatske.

S druge strane, larp radionica u štabu ,,Angeleona’’ (naročito nakon flesh mob koreografije) i air soft poligon su uvek bili dupke puni. Gejming čari nisu  zaostajale – redovi za učestvovanje u popularnim, opskurnim, ali i nostalgičnim igrama su mnoge koštali živaca. Predstavljanje nove gejming i bord gejming opreme je ipak ono po čemu je „Games.con” maltene najpoznatiji; pojedincima (i meni s njima) su bale curile na najnovije modele tastatura, miševa, sluški, računara i stolica. U međuvremenu, odabrani su zauzeli mesta za stolovima sa igrama proslavljenog  veterana, ,,Kluba C22’’.

Leteli su peškiri, paničilo se, udaralo se u čelenku kako svoju, tako i tuđu, da bi se kako učesnici, tako i posmatrači razbežali kud koji mili moji u noćnim satima poslednjeg dana, 02.12.2018. godine. Pripadnici prve grupacije su zapali u kolektivnu komu izazvanu umorom, a pripadnici druge su se stuštili na društvene mreže da o festivalu obaveste kolege, prijatelje, rodbinu i neprijatelje. Ostaje samo pitanje : šta ćemo da radimo do sledeće godine?