Blog

Intervju: Piter V. Bret, popularni pisac fantastike

Posted on by Redakcija

Piter V. Bret, veoma popularni američki pisac romana iz žanra fantastike, uskoro dolazi u Beograd, na ovogodišnji Sajam knjiga, kao gost izdavačke kuće Laguna. Iskoristili smo priliku i piščevu predusredljivost i ljubaznost da uradimo intervju sa njim. U sastavljanju pitanja za intervju sa Piterom Bretom učestvovali su: Ljubitelji fantastike iz Kostolca (Renata Minić, Milan Stanković i Dijana Minić) i Autostoperski vodić kroz fantastiku (Kristijan Šarac). Ljubitelji fantastike iz Kostolca rade pod okriljem Biblioteke u Kostolcu, Odeljenja Narodne biblioteke „Ilija M. Petrović“ Požarevac, a Autostoperski vodič kroz fantastiku je Udruženje ljubitelja fantastike iz Beograda.

Inače, Piter V. Bret je svetsku slavu zadobio svojom sagom „Demonski ciklus“ (Noć demona, Pustinjsko koplje, Sunčani rat, Presto od lobanja, Utroba zemlje). Završio je englesku književnost i istoriju umetnosti na Univerzitetu u Bufalu (Sjedinjene Američke Države), da bi nakon toga deset godina proveo radeći na farmaceutskim publikacijama, pre nego što se potpuno posvetio pisanju, na radost brojnih ljubitelja fantastike. Živi na Menhetnu, oženjen je i otac je dve devojčice. Pročitajte ovaj intervju, za koji Piter kaže da ga je sa velikom zadovoljstvom uradio.

P: Gospodine Bret, kao prvo, zahvaljujem Vam se na odvojenom vremenu i želela bih da Vam čestitam na knjizi “Utroba zemlje”, završnoj u epskoj sagi. Kako se osećate sada kada je završena?

O: Donekle je ličilo uspinjanju na planinu. Radio sam na Demonskom ciklusu u jednom ili drugom obliku od 1999. godine i bilo je neverovatno zahvalno doći do kraja i videti svet koji se ukazao ispred mene. Mogao sam da se osvrnem na svoj put i vidim mesta na koja sam se spoticao, mesta na kojima sam želeo da odustanem ili na kojima sam mislio da ću pasti. Ponosan sam na tvrdoglavu rešenost koja me je vodila. Završetak je bio ono što sam osmišljavao svih ovih godina i ono što je celo ovo putovanje učinilo pravim. Naravno, imao sam mnogo pomoći usput. Porodica i prijatelji, agenti, urednici, prevodioci, glumci, da ne pominjem prodavce knjiga i naravno, moje voljene čitaoce. Bez njihove pomoći, nikada ovo ne bih priveo kraju.
Ali sada, pošto stojim na vrhu, mogu da vidim druge planine u daljini i znam da još mnogo uspinjanja dolazi

P: Međunarodni bestseler romani iz Demonskog ciklusa: Noć demona, Pustinjsko koplje, Sunčani rat, Presto od lobanja, Utroba zemlje – osvojili su srca i umove ljubitelja fantastike u našoj zemlji. Kako je ideja za Demonski ciklus rođena?

O: Kada sam imao dvanaest godina čitao sam “Vilovnjačko kamenje Šanare” Teri Bruksa. U romanu, demoni su prognani sa zemlje već hiljadama godina, ali zidovi njihove tamnice su počeli da se tanje i demoni počinju da se probijaju nazad u svet koji je zaboravio na njih i nije bio spreman za njihov povratak.

Ova misao mi je u glavi već dugo godina. Šta ako su čudovišta stvarna i čovečanstvo ih je istrebilo, ali smo mi na to zaboravili jer nas je nauka uzela pod svoje? Moja priča je veoma drugačija od one koju je gospodin Bruks ispričao, ali nije preterano reći da moj svet ne bi postojao bez njegovog.

Imao sam čast prošlog leta da odem na večeru sa gospodinom Bruksom i da mu to lično kažem. To je nešto što nikada neću zaboraviti.

P: Noć demona prati živote tri junaka: Arlena, Liše i Rodžera. Kada ste stvarali lik Liše, da li je neki fantazi lik bio inspiracija za nju ili ste kao uzor imali stvarnu osobu iz ličnog života?

O: Ne baš. Kada sam tek učio da pišem, uzimao bih ljude koje poznajem, oblačio ih u svojoj glavi i koristio ih kao šablone za likove. To je dobra alatka za vežbanje, ali na kraju, shvatio sam da me to ograničava i napustio sam tu tehniku pre nego što sam započeo na Demonskom ciklusu uopšteno, na Liši posebno. Ukazao sam malu počast Beli iz Diznijeve Lepotice i zver u jednom od naslova poglavlja, ali to je uglavnom zbog njihove zajedničke ljubavi prema knjigama i plavim haljinama.

Ovo ne znači da autori ne bi trebalo da pišu iz ličnog iskustva i odnosa, ali jednom kada autor razume i srodi se sa onim što motiviše lik, taj lik počinje da definiše samog sebe na mnogo načina.

P: Dok sam čitala knjigu, posebno sam se zainteresovala za krazijski system kasti. Kako ste došli na ideju za njihov državni system?

Brojne kulture širom sveta bile su mi inspiracija za Krazijce. Njihova društvena struktura ima mnogo toga zajedničkog sa srednjovekovnim Japanom, sa ratnicima i klerikalnim kastama koje su predvodile njihovo društvo. Njihova ratnička obuka je izvučena uglavnom iz stare Grčke i od Šaka Zulu osvajača u Africi, sa srednjovekovnim bliskoistočnim uticajem u svakodnevnom životu.
Sve ovo je jednostavno bila početna tačka, uostalom. Kako sam zaronio u Krajziju u većim delovima knjige, ta kultura je preuzela život za sebe i postala nešto jedinstveno u mom svetu.

P: U svojim romanima, stvorili ste novi postapokaliptični svet u kome se može videti borba ljudi, ili bar onih što su preostali, da naprave neki red u svojim životima. Vaša ideja simbola (za zaštitu i za borbu) mi je veoma interesanta. Da li su simboli koje ste stvorili samo deo vaše mašte ili su oni povezani sa mitologijom?

O: Magija je ono što definiše priče fantastike. U nekima, ona prožima živote likova, a u drugima je retka i misteriozna. Neke priče ograničava na predmete ili mitske zveri, dok je u drugima sirova moć koja može uraditi skoro sve. Kako magija treba da radi u pričama je nešto što autor mora pažljivo razmotriti pre nego što sedne da piše.

U “Noć demona” želeo sam da ograničim upotrebu magije tako da je nijedan lik, pa ni ja, ne može koristiti kao poštapalicu. Razmišljao sam o tome kako skoro svaka kultura ima simbole moći namenjene za odbranu od zla, donošenje sreće ili prokletstva neprijateljima i odlučio sam da proširim tu ideju. Šta ako ti simboli zaista sadrže moć? Šta ako je „zlo“ koje oni drže podalje veoma stvarno i strpljivo čeka da se u njihovom zaštitnom polju otvori pukotina?

I tako sam razvio zaštitnu magiju, složen sistem međusobno povezanih simbola koji izvlače moć iz samih demona i popravljaju ih, bilo da formiraju prepreku koju demoni ne mogu da pređu ili da stvaraju druge efekte. Zaštitna magija definiše živote i društvo likova, ali bez da im daje specijalnu prednost u njihovima međusobnim odnosima i čitaocu jasno daje na znanje da magija neće uskočiti i spasiti dan kada je sve ostalo propalo.

Prilikom dizajniranja moje veb stranice, angažovao sam umetnika Loren K. Kenona da stvori brojne zaštitne simbole zasnovane na priči. Proveli smo mnogo vremena razgovarajući o tome kako bi simboli trebalo da izgledaju i odabirali individualna značenja za različite simbole. Oni su postali jedinstveni dizajnerski elementi u svim prevodima mog rada i često su istaknuti na naslovnim stranama i u drugim promotivnim materijalima.

P: Objavljivani ste širom sveta. Da li se od Vas tražilo da promenite neke stvari u različitim izdanjima Vaših knjiga, uzimajući u obzir da se radi o magiji, demonima i runama? Kulturološke razlike ponekad zahtevaju izmenu određenih delova, da se ne bi neko uvredio.

O: Blisko sam sarađivao sa svojim prevodiocima kad god je bilo moguće da bih im pomogao da pronađu prave reči da prevedu neke ideje koje su jedinstvene u mojim pričama, ili da izraze humor ili neke nezgodne izraze koji važe na engleskom, ali se ne prevode uvek dobro. Može biti teško prevesti šalu koja zavisi od dvosmislenog značenja reči, ili na pretpostavci da je čitalac upoznat sa određenim kulturnim referencama ili stilskim figurama. Dajem sve od sebe da pomognem svojim prevodiocima da odrade što bolji posao.

Ali da kažemo, nikada nisam bio zamoljen ili osetio da je potrebno da se izmeni nešto u mojim pričama iz straha da se neko ne uvredi. Mislim da to može biti rizičan presedan. Trudim se da budem dobronameran i neuvredljiv u globalu, ali ne mislim da se može napraviti remek delo bez da se neko ne uvredi.

P: Čuli smo da će biti film… Možete li da nam date više informacija o tome?

O: Iskreno, nema šta puno da se kaže u ovom trenutku. Postoje izvesna interesovanja iz Holivuda i imali smo uobičajene pozive od producenata, pisaca scenarija i slično, ali ja držim svoja očekivanja nisko da se ne bih razočarao ako stvari ne uspeju.

P: Sada kada ste završili Demonski ciklus, planirate li da započnete novi?

O: Da! Pod ugovorom sam za novu seriju od tri knjige čija će se radnja odigravati petnaest godina od završetka u “Utrobi zemlje”. Glavni likovi će biti novi i priča će se ubrzo preseliti sa poznatih mesta i istražiti nove delove sveta Demonskog ciklusa.

P: Uskoro dolazite u Srbiju. Koja su Vaša očekivanja? Da li ste pročitali neku od knjiga srpskih pisaca?

O: Veoma sam uzbuđen što ću posetiti Srbiju. Biće to kratko putovanje (od 26. do 28. oktobra 2018. godine) pošto imamo bebu u kući i već sam dosta proputovao ove godine, ali uvek sam u poteri za novim pečatima u svom pasošu, tako da pozivnica od svetski poznatog Sajma knjiga u Beogradu bila je predobra da bih je propustio. Moji srpski čitaoci bili su neverovatno gostoprimljivi od trenutka kada je poseta najavljena i ne mogu da dočekam da upoznam neke od njih i nadam se da vidim i nešto od Beograda.

Jedan od stvarnih nedostataka američkog izdavaštva je što dok mnogi međunarodni urednici čitaju, nabavljaju i prevode engleske knjige na druge jezike, ne može se reći da je i obratno.

P: I za kraj, možete li nam reči šta je potrebno da se postane uspešan pisac? Imate li neki savet za buduće pisce?

O: Budite tvrdoglavi. Postoji jedan siguran način da budete objavljeni, a to je da pišete dobro. Najbolji način da to naučite je da stalno pišete i da konstantno težite da poboljšate svoju veštinu. Spoznajte svoju snagu i nadograđujte je. Pronađite svoje slabosti i suočite se sa njima. Neka drugi čitaju vaša dela i prihvatite kritike, čak i kada se ne slažete uvek sa njima. Biće vam potrebna snaga, a oni će vam pomoći da je dobijete.

Ne pokušavajte da prodate prerano. Nikada ne pokušavajte da prodate ideju za knjigu ili deo knjige. Dokazivanje da možete da završite knjigu je prva prepreka koju izdavači žele da vide da ste prešli. Kada ste je završili do kraja, prepišite je ponovo. Nastavite da radite sve dok je napravite da bude najbolja što može. Tada i samo tada bi trebalo da razmotrite da se obratite agentima ili urednicima da pregledaju vaš rad. Budite ljubazni, Budite profesionalni. Zapamtite da su oni ljudi, a ne samo čuvari prolaza do nečega što želite. Od velike pomoći mi je bila knjiga Skota Meredita Pisanje knjiga za prodaju, iako je stara i neki saveti su zastareli.

Serbian Interview for Renata Minić – Peter V. Brett

Mr. Brett, first of all, thank you very much for your time, and I want to congratulate you on The Core, final book of epic saga. How does it feel now that it has ended?

P.B. It was a little like climbing a mountain. I’ve been working on the Demon Cycle in one form or another since 1999, and it was immensely gratifying to finally reach the summit and see the world spread out before me. I could look back on my path and see all the places I stumbled, the places I wanted to quit, or was convinced I would fall. I am proud in the stubborn resolve that saw me through. The ending was much as I envisioned it all those years ago, and that made the whole journey seem right.

Of course, I had a lot of help along the way. Family and friends, agents, editors, translators and artists, not to mention booksellers and of course my beloved readers. Without their support, I would never have made it to the end.

But now, as I stand at the peak, I can see other mountains in the distance and know there is much more climbing to come.

Internationally bestselling novels of Demon cycle: The Warded Man, The Desert Spear, The Daylight War, The Skull Throne, The Core – have won the hearts an-d minds of fantasy fans in our country. How was the idea for Demon cycle born?

When I was twelve years old I read The Elfstones of Shannara by Terry Brooks. In the story, demons had been banished from the world for thousands of years, but the walls of their prison were thinning, and demons were beginning to break back into a world that had forgotten them and was not prepared for their return.

This thought stuck with me for many years to come. What if monsters were real, and humanity had vanquished them, only to forget as science took hold? My story is very different from the one Mr. Brooks told, but it is not an exaggeration to say mine would not exist without his.

I had the honor of buying Mr. Brooks dinner this past summer and telling him so face to face. It is something I will never forget.

The Warded Man follows the lives of three characters: Arlen, Leesha and Rojer. When you were creating the character of Leesha, was some other fantasy character an inspiration for her or you had a real person as role model from your life?

Not really. When I was first learning to write, I would take real people I knew, dress them up in my head, and use them as templates for characters. It’s a good practice tool, but ultimately I found it limiting, and abandoned the technique well before I began work on the Demon Cycle in general, and Leesha in particular. I did pay a small homage to Belle from Disney’s Beauty and the Beast in one of her chapter titles, but it was mostly just a nod to their mutual love of books and blue dresses. 🙂

This is not to say that an author should not draw from real life experiences and relationships, but once an author understands and empathizes with what motivates a character, that character begins to define themself in many ways.

While I was reading the book, I was particularly interested in the establishment of the Krasian caste system. How did you come up with the idea of their state system?

The Krasians are inspired by a number of real-world cultures. Their social structure has a lot in common with medieval Japan, with warrior and clerical castes leading their society. Their warrior training was drew heavily from ancient Greece and Shaka Zulu’s conquest of Africa, with a medieval middle-eastern flavor to their daily life.

All of this was simply a starting point, however. As I immersed myself in Krasia for larger portions of the books, that culture took on a life of its own, and became something unique to my world.

In your novels, you have created a new post-apocalyptic world in which we can see the struggle of people, or at least those who are left, to make some kind of order in their lives. Your idea of wards (for protection and for fight) is very interesting to me. Are wards that you have created just a part of your imagination, or are they related to mythology?

Magic is what defines a fantasy story. In some, it permeates the lives of the characters, and in others it is rare and mysterious. Some stories restrict it to items, or mythic beasts, and in others it is a raw power that can do most anything. How magic should work in a story is something an author must consider carefully before sitting down to write.

In The Warded Man, I wanted to limit the use of magic so that neither the characters nor I could use it as a crutch. I thought about how almost every culture has symbols of power meant to ward off evil, bring good fortune, or curse one’s enemies, and decided to expand upon that idea. What if those symbols really held power? What if the “evil” they held at bay was very real, and patiently waiting for a gap to open in their protective field?

And so I developed ward magic, a complex system of interconnected symbols that draw power from the demons themselves and repurpose it, either to form a barrier the demons cannot cross, or to create other effects. Ward magic defines the lives and society of the characters, but without conveying them special advantages in their dealings with one another, and making it clear to the reader that magic isn’t going to sweep in and save the day when all else has failed.

While designing my website, I hired artist Lauren K. Cannon to create a number of wards of protection based on the story. We spent a lot of time discussing what the symbols should look like, and picking individual meanings for different wards. These have become a unifying design element in all translations of my work, and are often featured prominently on book covers and in other promotional material.

You’re published all around the world. Were you required to change some things in different editions of your books considering you’re dealing with magic, demons and runes? Cultural differences sometimes require to change certain parts in order not to offend someone.

I work closely with my translators whenever possible to assist them in finding the right words to translate some of the ideas that are unique to my stories, or to express humor and tricky wordplay that works in English but doesn’t always adapt well. It can be hard to translate a joke that hinges on the dual meaning of a word, or on the assumption the reader is familiar with a certain cultural reference or figure of speech. I do my best to help my translators to the best job possible.

But that said, I have never been asked to or felt I needed to change anything in my stories for fear of offending anyone. I think that can be a risky precedent to set. I try be fair minded and not offensive in general, but I don’t think it’s possible to make a work of art that offends no one.

We have heard that there will be a movie… Can you give us some more information about that?

Honestly, there isn’t a lot to tell at the moment. There is certainly interest from Hollywood, and we are having regular calls with producers, script writers and the like, but I keep my expectations low so I will not be disappointed if things don’t work out.

Now, that you have finished Demon cycle, are you planning to start another?

Yes! I am under contract for a new series of three books which will take place 15 years after the conclusion of The Core. The main characters will all be new, and the story will quickly move away from familiar places and explore new parts of the Demon Cycle world.

Soon, you are coming to Serbia. What are your expectations? Have you read any books by Serbian writers?

I am very excited to visit Serbia! It will be a short trip (Oct. 26-28, 2018), as we have a baby at home and I have already been traveling quite a bit this year, but I am always looking to get new stamps on my passport, and the invitation to the world famous Belgrade Book Festival was too good to pass up. My Serbian readers have been incredibly welcoming since the trip was announced, and I cannot wait to meet some of them and hopefully see a little of Belgrade.

One of the real disadvantages of US publishing is that while many international editors read, acquire and translate English books into other languages, the same cannot be said in reverse. I am not familiar with any Serbian writers, but I hope to correct that with recommendations from readers, writers and publishers at the book festival.

And for the end, can you tell us what does it take to become successful writer? Do you have any advice or tips for future writers?

Be stubborn. There’s one sure way to get published, and that is to write well. The best way to learn to do that is to write all the time and constantly strive to improve your craft. Learn your strengths and build on them. Find your weaknesses and confront them. Let others read your work, and embrace the critics, even when you don’t always agree with them. You’re going to need a tough skin and they will help you get it.

Don’t try to sell prematurely. Never try to sell an idea for a book, or part of a book. Proving you can finish a book is the first hurdle publishers want to see you pass. When you have written it all the way through, rewrite. Keep working until you have made it as good as you possibly can. Then and only then should you consider approaching agents and editors to consider your work. Be polite. Be professional. Remember they are people, and not just gatekeepers to something you want.

The book Writing to Sell by Scott Meredith, was very helpful to me, even though it is old and some of the advice is out of date.

Izvor intervjua:

Intervju sa Piterom V. Bretom, popularnim piscem fantastike

Intervju sa Piterom V. Bretom, popularnim piscem fantastike

Neprilagođeni

Posted on by Dragan Kovačević

Trenutna hiper produkcija superherojskih filmova i serija nam je donijela na velike i male ekrane čitavu plejadu junaka koji se bore protiv zla i nepravde, zločina i korupcije, vanzemaljaca i natprirodnih bića, ali i kriminalaca. Svi su oni manje-više isti. Priča im je ista. Nema tu ništa loše, pogotovo ne za nas, koji duboko u sebi, onako dječije, i sami želimo da budemo superheroji sa moćima. Ipak, kao i kod svake hiperprodukcije doći će do zamora, i čak i najveći konzumenti njenih proizvoda će bataliti to čime su bombardovani godinama. Najveći fanatici će, ako ništa drugo, barem napraviti pauzu od konzumiranja filmova i serija te tematike.

No, nećemo o tome da pišemo u ovom tekstu. Pažnju ćemo da obratimo na jednu tipično-netipičnu seriju o superherojima. Riječ je o britanskoj seriji „Misfits“, kod nas prevedenoj kao „Neprilagođeni“. Radi se o grupi mladih koja odrađuje društveno-korisni rad u Londonu. Prvog dana svi, uključujući njihovog nadzornika, bivaju pogođeni munjom u čudnoj oluji. Šta se desi? Pa, dobiju moći. Nažalost, nadzornik dobije loš paket istih, pretvori se u ludaka, pa su junaci prinuđeni da ga ubiju u samoodbrani, te zakopaju u šumi. I tako započinju niz ubistava svojih nadzornika. Verujete nam na riječ, ne rade to oni namjerno, ali nekako uvijek nadzornik završi mrtav. Nekad preživi mjesecima, a nekad umre i prije nego kaže: „Ja sam vaš nadzornik!“

Serija ima odličan crni humor, ali i sjajne priče o običnim ljudima. To što imaju supermoći ih ne definiše. Naprotiv, njihovi karakteri i priče su definisali njihove moći. Keli, nesigurna u sebe i u to da li je stvarno ljudi vole ili se pretvaraju, može da čuje tuđe misli. Njena moć je užasava. Kurtis koji je sjajnu budućnost jednom greškom pretvorio u skandal, može da se vraća u prošlost, što je izraz njegove želje da nekako promijeni to što je uradio. Naravno, kad zaista to uradi opet će se vratiti da sve vrati na staro da bi spasio živote svojih drugova. Sajmon, nevidljivi dečko za sve oko sebe, zaista postaje nevidljiv. Ališa, zavodnica, ima moć da dodirom svaki muškarac, bez obzira na starost i seksualnu orijentaciju, nekontrolisano želi seks sa njom. Njena moć postaje prava noćna mora za nju. Nejtan, provokator, dečko koji samo želi da se zabavlja i ostane uvijek mla,  besmrtan je. Ne može da umre – pogodite kako je otkrio svoju moć. Svi oni su obični, mladi, nesigurni ljudi, sa mnogo svojih kompleksa i strahova. Sa svijetom se suočavaju pesnicama, alkoholom i drogom. Gotovo da ništa superherojsko nemaju u sebi, sem naravno, moći. Žele da uživaju, da se zabave i da nekako, ako je to ikako moguće, izguraju kaznu tako da ne ubiju još kojeg nadzornika.

Pošto je oluja zahvatila veliki dio Londona, nisu oni jedini sa moćima. Mnogi ih imaju, i mnogi ih, ako ne i svi, koriste za sebične ciljeve. Što je nekako i normalna ljudska reakcija – ako već imaš moći, iskoristi ih. Za sopstvenu korist, naravno. Ekipa sa društveno-korisnog rada će se boriti protiv takvih. Ne, neće to oni raditi jer je tako ispravno, etički i moralno, i jer se to mora. Jednostavno, desi se. Ukrste se putevi. I znate ono heroji ne ubijaju? Zaboravite. Ovi će nadmašiti i Dedpula. Preporuka svima koji nisu gledali je da pogledaju ovu odličnu seriju. Očekuje vas mnogo zabave. I drugačiji heroji od svih na koje ste navikli.

U miso supi – Rju Murakami

Posted on by Mirnes Alispahić

ŽANR: horor
ZEMLJA: Japan
ORIGINALNI NAZIV:  In za Misosūpu
GODINA IZDAVANJA: 1997.
OCJENA: 9

 

 

Kakvi su to ljudi što svakodnevno jedu miso supu, smeđu i neuglednu, mirisa ljudskog znoja, koja je bez obzira na to, istovremeno delikatna i otmjena? To se pita Frank još od vremena kada je naručio supu u jednom restoranu u Koloradu. Od tada mu je želja da dođe u Japan, ali sada, pred doček Nove godine, odgovor na to pitanje nije ni bitan. Poput komadića povrća on pluta u miso supi, među ljudima.

Iako je svrstan u horore, Ryu Murakami je svojim romanom „U miso supi“ ispričao sjajnu alegorijsku priču o dekadenciji japanskog društva, nestanku tradicije, usamljenosti, osjećaju praznine i štokholmskom sindromu od kojeg Japan boluje još od američke poslijeratne okupacije. Umjetnost je ispričati priču u priči, upakovano u žanrovsko ruho i to mogu samo rijetki, a Murakami je u tome itekako uspio.

Bezlični Frank, Amerikanac iz neimenovanog grada koji odgovara opisu bilo kojeg američkog grada, ima tipično američko djetinjstvo iz predgrađa i prezime koje nikada nije isto tako postaje Amerika, dok Kenji sa svojim ispraznim životom bez nekog cilja, postaje Japan, a njihova veza morbidno simbiotička.

„U miso supi“ jeste horor, nemojte da vas zavara alegorija i simbolika. Onaj pravi koji vam uvlači jezu pod kožu od prve stranice dok vas uvlači u podzemni svijet Tokija, njegovih blještavih ulica i seks klubova koji su spremni ispuniti svaki vaš fetiš. Dok Kenji provodi vrijeme s Frankom, u tri noći pred Novu godinu, shvata koliko se zapravo društvo u Japanu promijenilo, kako japanske srednjoškolke daju svoja tijela tek toliko da ispune prazninu koja vlada njihovim životima i otjeraju dosadu za razliku od stranih prostitutki koje su tu da bi zaradile za svoje porodice, ali spoznaje i značenje užasa u atmosferi koju Murakami tako brilijatno gradi. Ujedno je i onaj društveni horor, jer kroz roman gledate usamljenu generaciju bez cilja kako tumara životom u potrazi za nečim što će ih pokrenuti.

Nije simbolika samo u odnosu Kenjija i Franka, ostavlja nju Murakami posvuda dok vas svojim jednostavnim, a opet tako učinkovitim stilom vodi kroz ovu mračnu priču kroz ulice Tokija i tako postaje naš Kenji, vodič kroz propast japanskog društva. Nažalost, ovaj roman, kao i brojni drugi ima pomalo proročki i distopijski karakter jer u današnje vrijeme dekadencija društva je sveprisutna, počev od raznoraznih rijaliti programa pa do drugih stvari.

Ako je Ellis svojim „Američkim psihom“ postao enfant terrible moderne književnosti krajnjeg Zapada, onda je Murakami svojim „U miso supi“ definitivno enfant terrible moderne književnosti krajnjeg Istoka koji se jednostavno mora pročitati radi svoje genijalnosti jer ovo je Ryujev prst u oko prvenstveno Japanu što je sebi dopustio to što je dopustio.

Cloak and Dagger

Posted on by Aleksandar Erdeljan

U današnje vreme kada imamo na dohvat ruke puno televizijskog sadržaja, kakvog kvaliteta – u to ne ulazim, ali ga štancaju na tone. U prvi plan izašao je žanr o superherojima, tj. serijama po superherojskim stripovima. Tu nam je: „Zelena Strela” (Arrow), „Fleš” (Flash), „Supergirl”, „Gotam” (Gotham), „Agenti Šilda” (Agents of Shield), „Derdevil” (Daredevil), „Džesika Džouns” (Jessica Jones), hvala Bogu – ukinuta, „Gvozdena pesnica” (Iron Fist), i more drugih. Ova serija o kojoj ćemo pričati nam dolazi iz Marvela. Čitao sam recenzije ove serije na stranim sajtovima i svi su bili oduševljeni. Govorili su kako je ovo serija koja će spasiti superherojski žanr, doduše, kako – nisam imao pojma. Jednostavno, nisam nigde video problem u superherojskom žanru, izuzev onih koje i serije drugog žanra imaju. Ili ti se sviđaju ili ne, bar je meni tako. Stoji da Marvel ima problem, pogotovo sa ženskim likovima, jakim ženskim likovima. Kao da za njih pišu samo šovinisti. Ali, taj problem imaju i serije drugog žanra, nije samo do njih. Elem, posle silnih superlativa o seriji, odlučih se napokon da je pogledam. Jer, kao i mnogi, volim taj žanr.

Obično kad pročitam članke koji mi podignu očekivanja za seriju, kod mene momentalno nastupi skepsa. Valjda obrnuta psihologija? Ne znam zasigurno. Tako da sam u ovu seriju ušao vrlo oprezno. Dobro je da sam tako postupio. Jer, ono što sam očekivao, zapravo nisam dobio. Prvo moram da kažem da je serija vrlo rastegnuta (slow burner), što nije loše kad se uradi kako treba. Primer je prva sezona „Derdevila”. Ako pričamo o njoj, ova serija je četiri do pet puta sporija od iste. Toliko da sam počeo da gubim živce. A onda urade ono što me je još više iznerviralo, ostave „neizvestan završetak” (cliffhanger) da te zainteresuju moćima i u sledećoj epizodi se ne dogodi ništa. Mislim, ludnica.

Zatim, pala im je na pamet druga ideja, a to je da koriste flešbekove. Kada se uradi kako treba, oni seriju čine fantastičnom, poput prve sezone „Zelene Strele” (Arrow). Ali, ovde su ti flešbekovi priču učinili nemogućom za pratiti. Toliko ih je bilo da je nemoguće sve pohvatati. Što iz prošlosti, što iz budućnosti. To je toliko zakomplikovalo priču da prosto zaboraviš na sadašnjost, pa kad se vrate u nju, nemaš pojma gde su stali.

Treće je to da u seriji ima toliko likova da ih ne možeš sve ispratiti. Neki se čak nisu ni sreli (za sada). Malo me asocira na „Igru prestola”, a to nije uvek dobro. Obaška tome što ne znaš ko je od svih tih likova pozitivac, a ko negativac. Skoro celu sezonu. U jednom trenutku su čak i dva glavna lika pozicionirali kao negativce. Što je apsurdno, ako pričamo o superherojima. Naravno da imamo priča o antisuperherojima kao „Dedpul”. Ova serija, ipka, nije tako reklamirana. Prema tome, taj njihov potez nema i neke logike. Drugi problem koji imam je taj, da kad već sve učiniš negativcima, uradi kako treba. Serija koja je to odradila na savršen način je „Kuća karata” (House of Cards). Bez ulaženja u kontraverze oko nje, naravno. Čini mi se da se ova serija samo poigravala sa gledaocima. Naravno, tu nema ništa loše, ali ako to već radiš, uradi tako da to bude neprimetno. Mislim, jesmo instant, ali nismo debili.

Jedino što mogu da pohvalim u ovoj seriji je gluma. Svi glumci su odradili fantastičan posao. Samo mi je žao što im je trud bio uzaludan, jer to nije bilo dovoljno da bi me kupilo da gledam sledeće sezone.

Sve u svemu ako moram da dam neku ocenu ovoj seriji to bi bilo 2/5. Dakle, ekstremno loše, po mom računanju.

Nadam se da nećete biti prestrogi prema meni, a isto tako se nadam da vam je ova recenzija pomogla da se odlučite da, naravno, ne pogledate ovu seriju. Mi se pišemo ponovo uskoro, a vi dragi moji autostoperi, samo napred i BEZ PANIKE.

Autostoperska paralela – Venom

Posted on by Redakcija

Upozorenje o sadržaju: Slede spojleri. Podrazumeva se. 

[wrc_column grid=“2″ width=“1″ type=“start“]

Verujem da postoji dobar deo publike koji misli da je ovo Marvelov film, a nije, jer je rađen u Soni studiju. Ipak, zabavno je gledati na ovo kao deo Marvela, jer je „Venom” deo Spajdermenovog sveta. U tekstu ću se osvrtati i na film i na uticaj Marvela, pošto su povezani ikoničnim likom.

Prvi put sam se susreo sa konceptom Venoma u trećem delu Spajdermena sa Tobijem Megvajerom, tako da sam pretpostavio da će ovaj Venom podsećati na taj film. Međutim, cela naracija i poenta je temeljno skrenula s uma i onoga što „Venom” treba da bude. Ovo smatram lošom prezentacijom, i pored toga što se glavni zaplet držao u tajnosti. Verujem da je trenutna klima unutar Marvelovog animiranog univerzuma pokrenula ideju na koju je odrađen lik Erika Broka, istraživačkog novinara čija karijera naglo propada nakon prvog sukoba sa negativcem. Tom Hardi igra „luzera“, što mu nikako ne priliči, jer je čovek građen kao bik, te svaka njegova interakcija sa drugim likovima ima šaljiv ton. Znam, tu su samo hteli da pokažu koliko je negativac moćan, da po jednom susretu i nezgodnom pitanju može da uništi čoveka, ali previše je očigledno, skoro amaterski, jer se na plastičan način pokaže namera.

Vidljiv je Sonijev pokušaj da celu priču učini primerenu stripovskom Venomu, tako da se ovde studio opirao Diznijevoj diktaturi i uspeo da održi privid Venomove brutalnosti, ali nije išao do kraja s tom namerom.

Pri početku, „Venom” je odmah ukazao na vezu između Elona Maska i antagoniste, kopirajući stereotipe inovatora koji je kroz nekoliko projekata verovatno poludeo od para i postao narcisoidni idealista. Povezivanjem negativca sa tim samoživim stavom da su sve tuđe ideje spram njegove retardirane izjave pijanih metaloglodača, ne čini antagonistu opasnijim ili više zlim. Odmah su tu rakete, paraziti koji jako podsećaju na Marsovsku šlajmaru emigranta iz Černobila, potom imamo verbalno pokazivanje mišića i autoriteta, što je načinilo lik zloće odbojnim, ali ne iz razloga kojim produkcija to želi da postigne.

Kako što to uvek bude u filmovima, sled nesrećnih okonosti junaka po standardu spušta na nulti nivo s kog se on mora podići. Verovatno je to oproban šablon, pa ne žele da ga menjaju. Stičem utisak već viđenog i zato ne mogu da obeležim „Venom” kao film vredan drugog gledanja. U najbolju ruku je prosečan, tinejdžerski film na koji fanovi svršavaju.

Neki segmenti su mogli da se naglase, mesto da se često spominju kroz scene. Posle nekog vremena, pojmovi počnu da vam lebde pred očima i tako očekujete da se spomenute stvari konačno iskoriste. Sve je suviše jasno postavljeno, kao da gledalac nije u stanju da isprati tok, ili je to ipak trik da se stranci u svetu skoncentrišu na određene stvari. Zar toliko misle o svojoj publici ili je ovo ipak posvećeno dečici? Hm, obeležen je kao primeren deci od trinaest godina, tako da… Eto odgovora. A posle se čude kako se fanovi žale da je priča slaba, oštećena i nereprezentativna jer se ne drži stripova i drugih ekranizacija koje su već ucrtale karakter lika. Možda filmovi o herojima i nisu namenjeni većem uzrastu.

Većih obrta i iznenađenja nema u radnji, sve već ukazuje koja je sledeća scena i čime će se junak koristiti da pobedi. Scene su čak i u delovima veštačkih efekata ispresecane da se borba i ne vidi, već samo zamah, dva do tri kadra, nema udara, zatim neko od boraca doživljava efekat udarca – kog niste ni videli. Sposobnosti parazita su plasirane na način da i klinac sa dvojkom iz Engleskog može da razume, čak i da samo gleda slike. To je to, ljudi. Ovo je dečiji film. Potpuno traćenje potencijala koji Venom ima.

Od glumaca, pojavljuju se imena kao što je Vudi Harleson koji tumači lik Klitusa Kesidija, recimo da je super fanovima već poznato to ime. Slutim na nastavak, jer je lik i ime suviše dobro da ga iskoriste epizodno. Mada i od tog nastavka teško da se može očekivati nešto više od prvog dela, sem ako ne skrenu nišan na nešto stariju publiku.

Ima i romanse, čisto da se provuče ta evergrin tema veze i emotivni problemi dvoje ljudi. Što se toga tiče, nigde iskrenih emocija i naznaka da je veza bila jaka. Uglavnom, Erikova devojka Ana gubi posao i raskida veridbu, što nit mogu da povežem sa nedostatkom ideje, niti da potvrdim da je tako nešto realno, pogotovo zbog načina na koji je to prikazano u filmu. Potpuno nerealna ljubavna veza. Moram priznati da je njen sledeći izbor partnera daleko primereniji njenim željama i da više liče na par nego Erik i ona. Da je bar bila jedna scena kako ona pati za njim ili nešto slično, možda bih poverovao, ali nigde iskrenih reakcija i emocija na obe strane. Promašena radnja što se mene tiče.

Zlikovac ni u jednom slučaju nije posegao ka svom ludilu, već se držao kao gospodin i autoritet, što nije ni strašno ni karakter zlog. Cenim da bi svi tako reagovali da imamo njegove moći. Jedino što bi nam ciljevi bili drugačiji, realniji, možda i kriminalne prirode, ali opet, sve je pod dobrom kontrolom. Ako zlikovac podbaci, ni junak ne deluje kao junak, već više kao neko ko šeta iz scene u scenu bez neke važnosti.

Kraj je ostao srećan, ali opet, očekivan ako se već diže franšiza i daje joj se prostor za nastavak. Već smo videli u trejlerima kako to ide, pa ne morate se mnogo truditi da shvatite značaj.

Dobre Stvari

U filmu obiluje komedija, ali je svedena na opaske i glumatanje Hardija. Uporno se bori s tim da ispadne spontan i naivan, a to mu ne polazi za rukom. Venom kao alterego ovde najviše ističe tu komičnu nit, pa ovo povezujem kao pandan Ganovim „Zaštitnicima galaksije”. Recimo da i Soni ima konja za trku, jer je pokazao Marvelu kako se radi solidan film.

Nijedan lik nije protraćen, i to mi se sviđa, jer svako ima bitnu ulogu. Čak i klošarka koja je prijatelj sa Erikom dodaje značaj priči i slučajnoj okolnosti u kojoj se junak nađe. U nekom drugom slučaju bih ovo stavio kao kliše i grešku, ali je odrađeno na lep način da se funkcija lika održi bitnim za priču i ne bode oči. Svaki segment u scenama koristi se kao referenca ili najavljuje neki značaj za budućnost lika. Na primer, ako se spomene neka osobina parazita, sigurno će odraditi svoje kada to bude neophodno.

Scene akcije su shodno moćima Venoma odrađene na kreativan način. Borba je dinamična, ali usitnjena da se borba svodi na vid iz više uglova. Stalno se ukazuje na ranjivost parazita, na ono šta mu škodi i na koji način se on može pobediti. Venom u ovom slučaju ne deluje kao nepobediva sila i svemoćno biće sposobno terora. Ovim se gradi iluzija da junak nije pravcijati junak, već da je ispod čovek sa manama. Objektivno, sve ima smisla i funkcioniše na zadovoljavajući način.

Vudi Harleson, koji je ovde manje bitan lik, zamenik i glavni jurišnik pod negativcem, ne odaje utisak suvišnosti, već se nosi na sopstveni način i pokazuje kao samostalni lik u priči. Klitus Kesidi je zamišljen da postupa po svom nahođenju iako odgovara nekom drugom u hijerarhiji.

Novi dečko Erikove verenice je takođe zaseban lik koji iz scene u scenu postaje sve važniji za delo. U njegovom slučaju, primećuje se ličnost koju tumači i karakteristike odgovorne osobe posvećene poslu. On nikako ne smeta, niti je razlog nekog sukoba bivših zaručnika, kao da nije prepreka između Erika Broka i Ane Vejing, već partner i profesionalna pomoć.

Dora Skirt, doktorica i uzbunjivač koja je protiv onoga što se dešava u organizaciji „Život“, predstavlja razum i moral gledaoca, a njeni postupci i izrazi lica nam govore o tome koliko je opasna situacija u kojoj se nalazi. Odgovorni postupci i prosuđivanje Doktorke Skirt su doza realnosti koja dodaje na težini i zato scene u kojima se pojavljuje vas vezuju za radnju.

Sporedni likovi su ovde ispali bolji nego glavni, sve zahvaljujući scenama koje su bile posvećene njima. Film je formiran tako, da i onaj ko nije čuo za Venoma može da razume pojmove i super moći parazita. Ovo je odrađeno s ukusom. Ovde su već dijalozi zaslužni da obaveste gledaoca o činjenicama. Ne kazuju sve i ne pojašnjavaju do detalja o čemu se radi, već dopuštaju da se kroz dela iskaže slabost, prednost i rizik.

Zahvaljujući tome, radnja je tečna, tempo optimalan i tema usklađena sa dužinom filma. Sve u svemu, lepa pričica, mada bez jakog utiska na mene.

Loše stvari

Predstavljanje ljubavne veze Erika i Ane, udarila je u svaki kliše do krajnjih granica odvratnog. Na motive koji oslikavaju njihovu emotivnu vezu, morao sam da pravim grimase i kolutam očima, jer je tako… blamarajuća i patetična. Kardovi odišu usiljenim motivima zajedničkih slika, stalnim potezanjem vereničkog prstena, a nigde izliva emocija, nigde ljudske reakcija, nigde originalnosti.

Zla korporacija se zove „Život“, i stalno se koristi pri lakoničnim opaskama. Vau, kako revolucionarno.

Brutalnost Venoma, biće oštrih zuba i suprotnost Piteru Parkeru (Spajdermen), ovde je na povodcu. Ovde se Venomova alavost na teror svela na komediju. U nekoliko slučajeva, najbrutalnija stvar koju Venom čini jeste da nekom odgrize glavu. Reakcije na to su zbunjenost, mesto panike i vapaja za milost. Prisutni posmatrači više reaguju zatečeno, nego zgađeni prizorom da je „nešto“ upravo ubilo čoveka naočigled svih. Niko da obrne glavu, da povrati ili da pokuša da zaustavi tako nešto. Uz prosto „izvinite, ja imam parazita“, svako odgrizanje prolazi kao dobar dan. Ko koga zajebava ovde? Čak se i ne vidi kako teče proces odgrizanja glave, već kratko krckanje i to je to. Nigde fontana krvi, nigde poslednji krik ili reči, ništa. Umesto teških reči, opušten razgovor i komičan dijalog prati takvu radnju, tako da… Jeb’ se Soni.

Radnja je blaga, bez šokantnih slika, bez napetih situacija, bez nečeg što bi izazvalo reakciju. Da su se odlučili za horor mesto komedije i patetike, lakše bih svario film. Ustvari, više bi mi se dopao. Za mene, to bi bilo novost, nešto originalno, kreativno, smisleno, bar kada govorimo o Marvelu i Venomu. Sve se previše lako prati i detalji su prenaglašeni umesto da se akcenat stavi na glavnu radnju. Kao da nisu znali za šta da se odluče da pojačaju, pa su sve ostavili u jednom tonu i brzini. Kardinalna greška, jer se gubi dinamika. Nema uzbuđenja, nema strepnje, nema pogađanja i onoga što vas goni na razmišljanje kako će se junak izvući iz nezgodne situacije. Uprošćeno do zla boga.

Negativac u početku podseća na Elona Maska i on je možda bio inspiracija za negativca, jer se odskora bahati i pojavljuje se u skandal stranama. Antagonista sebe smatra Bogom, čak se tako naziva pri prvim ljudskim testovima gde pokušavaju da upare simbiota sa nosiocem. On stvara višu rasu sposobnu da opstane u negostoljubivom svemiru. Gde je onda problem? Greška je ta da se oponašanje Elona Maska odvija samo u prvom delu filma, zatim je svaka sličnost prestala, tako da negativac ne doprinosi radnji na predodređeni način.

Ovde ću malo o detaljima, pa ako želite da „Venom” ostane misterija, preskočite ovaj pasus. Negativac u ovom delu nije samo jedna osoba, već kao i kod junaka, podeljena je na čoveka i zver – Karltona Drejka (Riz Ahmed) i njegovog parazita Rajot. Simbolički, Venom i Rajot su različitih boja, suprotnost jedan drugome, crno i belo, dobro i zlo, s akcentom da je u ovom slučaju crno dobro, a belo zlo kao i u drugim filmovima tipa: Trkač u Lavirintu, Igre Gladi, Zvezdani Ratovi itd.. Možda podsvesno, Erik i Karlton su opet suprotnih boja kože i istovremeno oni sami suprotni po bojama parazitima koji su ih odabrali, suprotni po poreklu i bilo kom drugom poređenju. Ukoliko se udubite u radnju više nego ja, možda je to efekat kojim je tim na filmu hteo da opčini gledaoca, obaveže ga na nekoliko dana razmišljanja o skrivenoj temi. Na mene nije imalo utisak, ali možda će to kod onih većih fanova uspeti.

Zaključak

Od ‘5 Marvina’ sa peticom kao maksimalnom ocenom, „Venomu” dajem ‘2,5 Marvina’, zbog svega navedenog u tekstu. Sve je nekako… Pasivno, blago, bez posebnih aroma i ukusa. Potencijal za „Venoma” je veliki, a oni su ga sveli na pojednostavljenu priču, klasičnu u svakom pogledu, bez originalnih delova i osetljive promene kapitalističkog recikliranja ideja. Sve što sam tražio, bilo je malo originalnog pečata, malo kreativnosti, malo bolje glume i reakcija. Ostalo mi nije smetalo, samo me nije poneo film.

Do sledećeg čitanja, pogledajte film i javite mi utiske. Ne zaboravite da uvek ponesete peškir sa sobom i sve pratite – bez panike.

[/wrc_column][wrc_column grid=“2″ width=“1″ type=“end“]

Nikad vam nije dosta filmova u kome se superheroji bore sa sopstvenim zlim dvojnicima? Onda je „Venom” savršen film za vas!

Kao bazični film „Spajderverzuma bez Spajdermena” (nezvanični, ali precizniji naziv), „Venom” je novčano opravdao svoju ulogu i dokazao da Ejmi Paskal (glavni producent Spajderverzuma) može da uspe i bez pomoći MCU-a, tj. svog pomalo nevoljnog partnera, Kevina Fogija, koji vodi grandiozan Marvel studios. Imali smo sumnje oko toga da li Venom može da nosi film bez pomoći Spajdermena, ali ako je ovo pojavljivanje simbionta (jer nije dobro po sopstveno zdravlje zvati ga „parazitom”), išta dokazalo, jesto to da Venom itakako može poneti film. Ceo, na leđima, sam samcijat, bez da išta drugo zaista štima.

Priča počinje u svemiru, u raketi koja se raspada ulazeći u atmosferu. Kasnije saznajemo da nosi četiri simbionta. Od tih, jedan odleće iz gnjezda u beli svet, dok tri završe u laboratoriji. Što se same radnje tiče, i četvrti je mogao udobno da sedi u staklenoj kutiji i ubija ljudske zamorce, umesto da se potuca od Malezije do Sjedinjenih država. Neznatno bi se promenila scena kada nalazi odgovarajućeg domaćina, ali bi s druge strane, znatno skratilo prvih četrdeset minuta, u kojima Edi Brok uništava svoj život i nemo kuka nad svojom gubitničkom sudbinom. Hvala bogu, pa je Tom Hardi odličan glumac pun harizme, pa se zamalo nisam smorila. Zamalo.

Još jedan višak su druga dva simbionta, koja spajanjem sa zecom i nekoliko ljudi, nateraju šeficu laboratorijskog tima da se seti da ima savest. Osim te funkcije, koje je mogao da isputi i onaj simbiont koji nešto i radi, ovi su apsolutno nebitni. Ono što je bitno je negativac, bledo otelotvorenje Elona Maska, Kaltron Drejk, vrlo rečiti motivacioni govornik, onima kojima su njegove govore pisali i režirali. Nama ostalima? Riz Ahmed se u toj ulozi nije baš snašao, bivajući u stanju skoro potpune nezaiteresovanosti, osim kada bi pokušaj prirodnog osmeha ili besa provejao, što bi vas nateralo da se zapitate da li ga to šibom teraju da oseća emocije. Ipak, moram mu priznati da se, što Kaltrona Drejka tiče, njegovog lepog lica jedino i sećam (pišem ovo dva sata nakon što sam pogledala film, da naglasim). Mogu da vam kažem da je govora punih „inspirativnih” reči i floskula bilo, ali reči istih su se izgubile u magli malog mozga, iz koje dopire samo „bla, bla, bla”.

Nakon mučenja od skoro pa sat vremena, Edi Brok konačno postaje Venom, u svoj svojoj grandioznosti. Od tada, do pred sam kraj, tempo radnje se ubrzava na optimum, pa nisam osećala potrebu da gledam na sat i čekam da se desi nešto interesantno. Akcione scene su sasvim zadovoljavajuće, lako se prate, i opravdavaju ono „akciono”, navedeno kao žanr, i to tako što postoji scena – automobilske potere. Holivud će vam reći da bez toga nema muških zadnjica na bioskopskim sedištima.

Holivud ima i drugu mudrost, koja govori o tome da glav lik ne može da bude negativac. Da bi se publici svideo film, mora da se saoseća sa protagonistom, a to znači da on mora da bude, u najmanju ruku, anti-heroj. Po merilima moralnijih generacija, tj. onih koji nisu „današnja omladina”, Venom je anti-heroj. Oni koji uništavaju sve sveto, ta strašna mladež, ipak bi ga nazvala herojem, naročito na kraju filma. Venom se hrani kriminalcima, ali to čine i privatni zatvori, a oni ne mogu biti zli, kako vlada SAD-a govori svojim građanima.

Kako bismo elaborarali na temu Venomovog karaktera, zaći ćemo u sferu manjih spojlera, pa budite upozoreni. Naime, Venom se popne na vrh zgrade u kojoj Brok radi, upije panoramu i kaže kako ovaj svet ipak nije tako loš. Kasnije, u razgovoru sa Brokom, kada odlučuje da spase čovečanstvo, izjavi kako mu se ovde ipak sviđa, i da menja planove. Zbog čega? Eh, pa i on je gubitnik kao Edi, samo na svom svetu. Na ovom je baja, pa isti treba da nastavi da postoji (dobro, možda je ipak anti-heroj – raspravu ćemo nastaviti u komentarima). Kako, zašto, to je valjda samo kreatorima filma jasno, iako je prikaz motivacije izrazito suptilan (khm) i nimalo smotan. S druge strane, Venom jednom posedne i slatko kučence, tako da ima nekog balansa. Sama interakcija Venoma i Broka je odlično odrađena, te donosi neke zaista duhovite momente. Mislim da bih većinu zasluga pripisala Hardiju, jer bez njega, Venom bi bio obična ljuštura. On mu je čak i dao glas, što nisam ni naslutila. Odličan posao, Tome.

Poslednja borba je divota za gledati, izrazito elegantan i moćan ples lebdećeg katrana. Efekti vrište – mali budžet! – ali, opet, artističnost je na dovoljnom nivou da se detalji mogu zanemariti. Nakon nje, vraćamo se na problem s početka, ali ovde isti ima drugačiji mehanizam. Prva trećina filma je izrazito dugačak uvod, koji bi se lagano mogao montažom skratiti na zadovoljavajuću dužinu. Sam kraj takođe ima problem dužine, ali nije dosadan, samo ima previše različitih scena. Prva je klasična, ona u kojoj naši heroji zaključuju priču koja im je pokarabasila živote. Druga je jedna od dve najupečatljivije iz trejlera, zbog čijeg početka Venoma i nazivam herojem. U normalnom svetu, to bi bila savršena scena posle odjavne špice, ali u ovom Holivudskom, takva mora da nam da nagoveštaj za nastavak. Stoga, Venom ima i treću scenu na kraju, u kojoj nam namiguje jedan pravi negativac, koji je isto u Venomov stilu.

Nakon svega toga, već sam počela da skupljam omote od grickalica, oblačim duks, skidam 3D naočare… Međutim, svetla nikako da se upale, i ja vidim da kreće filmić od pet minuta, vezan za animirani film o Spajdermenu koji izlazi krajem godine. Da budem poštena, sve to je bilo zaista interesantno, ali ako očekujem kraj već dva puta, ne mogu sve to nazvati dobrim potezom.

Da li ga gledati? Ako nemate ništa pametnije na rasporedu, što da ne? A, ako se pitate da li je vredno, onda znajte da nije. Upustite se u svet kvalitetnijih audio-vizuelnih doživljaja, barem ih danas ima koliko nam duša ište.

[/wrc_column]

Više nego ljudski – Teodor Sterdžen

Posted on by Lazar Vuković

„Istina je da je 90 posto naučne fantastike smeće, ali 90 posto svega je smeće.“

Ovo je citat kojim ću započeti ovaj tekst jer u njemu ima istine. Svedoci smo da je retko koja ideja originalna i da se pojedine iznova i iznova recikliraju čime dobijamo mešanu salatu već viđenog. Autor ovog citata je Teodor Sterdžen, proslavljeni pisac naučne fantastike o kome će sada biti reči.

Teodor Sterdžen (Theodore Sturgeon) potiče iz zlatnog doba žanra za naučnu fantastiku. Svojim pričama koje su našle mesto u brojnim časopisima dobio je široku naklonost publike. Međutim, njegova odskočna daska je bio roman „Više nego ljudski“ (More Than Human) koji je ujedno i njegovo najpoznatije delo. Sa ovime su više upoznati stariji ljubitelji, dok za mlađe naraštaje nikada nije kasno.

Zamislite jednog mutavog telepatu, neprilagođenu devojku sa sposobnošću telekineze, bliznakinje sa teleportacijom i bebu sa Daunovim sindromom koja poseduje kompjuterski mozak. Odvojeno, oni su nakaze koje ostali ljudi gledaju sa prezirom i šikaniranjem. Zajedno oni čine jednu jedinku, jedan misaoni organizam obrazujući tako sledeći stepenik u evoluciji, takozvani homo geštalt.

Knjiga je podelejna u tri dela: „Fenomenalni idiot“ (The Fabulous Idiot), „Beba ima tri godine“ (Babby is Three) i „Moralnost“ (Morality) u kojima prisustvujemo nastanku i razvoju novog stepena evolucije u ljudskoj istoriji kroz različite stilove pisanja. „Fenomenalni idiot” i „Moralnost” su pisani u trećem licu, dok je „Beba ima tri godine” pisana u prvom licu. Interesantno je da je „Beba ima tri godine“ napisana kao zasebna priča. Prolog, odnosno epilog, naknadno su napisani.

Priznajem da je ovo jedna od najgenijalnijih ideja koja je iskorišćena na temelju moguće evolucije. Sterdžen je to uradio na maestralan način, lako nas upoznavši sa funkcionisanjem nove jedinke spojivši sve parapsihološke fenomene sa geštaltovom teorijom. Ako ćemo gledati po njegovom citatu, ovaj roman spada u 10% savršenstva.

Pored unikatne ideje, zanimljiva je i tematika romana. Ovo je priča o otuđenju i nepripadanju. Svedoci smo da su pripadnici homo geštalta stigmatizovani od strane normalnih ljudi koji ih gledaju kao čudake i odbacuju iz društva. Zajedno, oni se razumeju i čine jedan vid porodice. Utehu i podršku pronalaze jedni u drugima, dok su ih biološke porodice odbacile poput lanskog snega.

Ono po čemu je ovaj roman karakterističan je i Sterdženov stil kojim nas lako vodi kroz priču. Sasvim jasne rečenice, bez detaljisanja, niti preopširnih opisa. Sterdžen savršeno gradi priču tako da čitaocu nije teško da je prati i da se udubi u radnju.

Koliko je dobar pisac govori i to da su mnogi veliki pisci bili ljubomorni na njegov talenat. Rej Bredberi je jednom izjavio da je pažljivo čitao svaku Sterdženovu priču i natenane je analizirao. Slično su govorila i druga imena žanra poput Artura Klarka i Džina Vulfa koji su se divili Sterdženovom talentu.

Zahvaljujući genijalnoj ideji i odličnoj priči roman je dobio internacionalnu nagradu za fantastiku 1954. godine. Dvehiljade i četvrte godine je bio nominovan za „Retro Hugo nagradu” za godinu 1954. Dejvid Pringl (David Pringle), izdavač i kritičar, uvrstio ga je u svoju knjigu „Naučna fantastika: 100 najboljih romana“ (Science Fiction: The Best 100 Novels).

Koliko je ovaj roman uspeo govori i podatak da je 1978. godine  prenešen na strip u popularnom časopisu Heavy Metal.  Za crtež se pobrinuo Aleks Nino (Alex Nino), a za scenario Dog Moč (Doug Moech).

Za kraj mogu da tvrdim da je Teodor Sterdžen opravdao moja očekivanja i da nisam požalio ni malo utrošenog vremena čitajući ovaj vanvremenski klasik, a sve to dugujem jednom članu redakcije koji mi ga je i preporučio. Takođe bih uputio kritiku izdavačima da malo bace oko na prave klasike naučne fantastike, jer stvarno ima vrednih dragulja koji zaslužuju da budu dostupni i koji ne smeju da se zagube u moru kiča i čiklita.

Naruto

Posted on by Aleksandar Erdeljan

Kada se priča o animeima koji su postali globalni fenomen poput „Makrosa”, „Zmajeve kugle”, „One Piece” i „Bleacha”, na toj listi se mora nalaziti i „Naruto”.

Ovaj anime se sastoji iz dva, da ih tako nazovemo, serijala. Prvi je „Naruto”, a drugi „Naruto Shippuden”. Oba ova serijala su prozvana dečijim, što jednostavno nije tačno. No, da krenemo redom.

„Naruto” je anime serija koja prati istoimenog dečaka koji je ninđa, a pritom je užasno nespretan. Živi u selu po imenu Konoha, koje je u prošlosti bilo napadnuto od strane devetorepog čudovišta zvanog Kjubi. Da bi spasao selo, četvrti Hokage, poglavar sela, zapečati isto to čudovište u Narutu, odmah po njegovom rođenju. Kad odraste, on postaje ninđa učenik, u timu sa Saskeom i Sakurom, koji vodi Kakaši sensei (učitelj). Odatle kreće priča o šeprtljastom ninđi koji samo želi da ga svi prihvate, te sebi daje nemoguć zadatak da bude Hokage. Ova prva serija jeste dečija, ali ima i te kako aktuelne i poučne teme, poput diskriminacije, koja se provlači kroz celu seriju, pošto Naruta društvo odbacuje kao čudovište, jer isto ima bukvalno u sebi. Tokom cele serije, on mora da se dokazuje svetu, iznova i iznova. Pored toga što ciljna publika mlađa, ova serija ima momenata koji su fantastični, poput borbe između Trećeg Hokagea i Oroćimarua, kad ovaj napadne Konohu, ili Naruta i Gare. Da ne govorimo o borbi tri Legendarna Sanđina, Cunade, Đirajie i Oroćimarua. Ova prva anima se završava Narutovim napuštanjem Konohe sa Đirajiom. Anime pokazuje da pored svih nedaća i sveg bola, ono šta je najvažnije jeste – upornost. Osim toga, pokazuje svu zlobu ljudskih bića. Da bi razumeli drugi serijal morate pogledati ovaj, jer on je uvod u nju. Naravno, preporučujem vam da preskočite filer epizode, jer retko koja je dobra. Koj epizode su tačno filer, najbolje je da izguglate. Tamo je sve do detalja objašnjeno.

„Naruto Shippuden” počinje tri ili četiri godine kasnije, Narutovim povratkom u Konohu sa treninga sa Điraijom. Odatle se priča sa Akacukijima zakuvava, koji su u lovu na đinčurikije (ljudi koji imaju repata čudovišta u sebi), ali imaju mnogo gore planove. Kako je serijal odmicao tako su zanimljivi likovi, i dobri i loši, počeli da umiru. Neće vas samo jedna smrt rasplakati, nego mnogo njih. U toj drugoj sezoni, da je tako nazovemo, ima petsto epizoda, uključujući tu i filere. Njih ovde možete manje preskakati, jer su vezani za priču, tj. rat koji Ućiha Madara objavljuje Ninđa svetu.

Ono šta se mora reći za ovaj serijal, jeste da su prvih trista pedeset epizoda čisto savršenstvo, prosto su fantastične. Ali onda na snagu stupa nelogičnost za nelogičnosti. Previše komplikovanja radnje, i, po mom mišljenju, pogrešne ideje, menjanja glavnog neprijatelja svaki minut. Te nije on glavni negativac, nego ovaj, te nije taj, nego onaj, itd. Koliko god ja voleo ovu seriju do dotične epizode, tih sto i četrdeset epizoda su mi kao kost u grlu, i jako su me razočarale. Očekivao sam mnogo bolju priču, jer je do tog momenta sve išlo perfektno. Ta bezpotrebna komplikovanost upropastila je anime koji je mogao biti pravo remek-delo. Međutim, poslednjih desetak epizoda kao da su se kreatori trgli i priuštili su nam kraj koji je popravio utisak. Poslednja bitka između dva prijatelja, od kojih je jedan tragao za drugim, tokom celog animea. Jednostavno, odlična bitka.

Sad što se epiloga tiče, mnogima smeta takav kraj, u kome je sve lepo upakovano sa mašnom odgore. Meni se izrazito dopao, ali to je stvar ukusa.

Pored cele te petljancije sa tih, komplikovanih, sto četrdeset epizoda, ovaj anime vredi pogledati. Svet koji je Kišimoto Sensei osmislio i oblikovao je prosto fantastičan i prokleto dobro zamišljen i to se ne može osporiti.

Do sledećeg puta, dragi moji autostoperi, budite mi pozdravljeni i samo BEZ PANIKE, molim.

Naučnofantastična poezija – poezija nauke ili bauk za kritičare

Posted on by Marija Nenezić

Poezija je nekada tretirana kao dio čovječijeg umijeća[1], i bila je „određena“ da se njome bave samo odabrani – muškarci, a potom, bilo je „predodređeno“ da se bavi samo uzvišenim temama i emocijama. Prateći tu liniju, ne čudi što naučnofantastična poezija nije priznavana kao ravnopravan član, i što se NF poezijom nije bavilo na adekvatan način.

„Enciklopedija naučne fantastike” Zorana Živkovića ne poznaje odrednicu naučnofantastična poezija[2], kao ni scijentizam ili signalizam. A to možemo smatrati velikim propustom, jer se upravo na tlu nekadašnje Jugoslavije pojavio jedan pravac koji je, utabao put savremenoj naučnofantastičnoj poeziji kod nas. Riječ je o signalizmu.

Signalizam, koji je kasnije preimenovan u scijentizam, od latinskog sugnum, znak, kod nas javlja se  1959. godine, kao dio avangardnog stvaralačkog pokreta koji je eksperimentisao sa grafikom i vizuelnim simbolima, a tematsku bazu pronalazio je u naučnim disciplinama fizike, matematike, biohemije, astrofizike i biologije.

Proučavanjem naučnofantastične poezije kod nas bavio se Ilija Bakić, koji primjećuje da je  NF poezija za stepen više zapostavljena nego naučnofantastična proza. Kao posebnu odliku naučnofantastične poezije, Bakić ističe narativnost, zaključujući da je time bliža epskom poetskom ključu. Problem prihvatanja naučnofantastične poezije, prvobitno kroz signalizam i scijentizam, ogleda se u elitističkom posmatranju umjetnosti kroz nipodaštavnje jednog žanra. Ono što se posebno može istaći, a što ističe i Bakić, jeste zaobilaženje određenih tema i žanrova, te valja podsjetiti na čuvenu odrednicu podrumska književnost gdje su se u tzv. Bermudskom trouglu, nepravedno našla dva žanra, naučna fantastika i dječija književnost (tom trouglu pripada i ljubavni roman). Kada je riječ o scijentističkoj/signalističkoj poeziji, postojali su i pokušaji da se proširi i na polje književnosti za djecu i omladinu.

Doda li se ovome i nasleđeni otpor prema bilo kakvoj budućnosti drugačijoj od one koja je Svetim spisima raznih religija određena kao „prava”, jasno je zašto umetnička dela okrenuta budućnosti (i mašti) nailaze na odmahivanje i sleganje ramenima i, u najboljem slučaju, svrstavaju se u omladinsku i dečiju lektiru, zajedno sa bajkama i sličnim sadržajima (uz zaboravljanje da su bajke ogoljeni šabloni vrednosnih sistema po kojima svi živimo) (Bakić: prema Projekat Rastko).

Kao posebnu odliku naučnofantastične poezije, Bakić navodi leksičku diferencijaciju. Međutim, ako posmatramo sredinu XX vijeka, kada tehnika i nauka, (ipak!) nisu bile dostupne svima, i kada je ta terminologija bila bliža samo jednom krugu ljudi, može biti izgovor za neprihvatanje i nerazumijevanje ovog diskursa, za XXI vijek to ne možemo reći, niti možemo uzeti kao opravdanje za zanemarivanje naučnofantastične poezije.

I, kako se to već mnoštvo puta (uvek kada je neka novina u pitanju) potvrdilo, poezija poseduje daleko veću snagu nego što to većina (autora, teoretičara, čitalaca) očekuje. Tako se i strogi, suvoparni jezik nauke uklapa, čak i transformiše i otkriva svoje „umetničko lice” (je i nauka je umetnost) a „standardni pesnički jezik” biva pročišćen i dopunjen novim značenjima. Na dubljem nivou ova simbioza (koja će prerasti u jedinstvo) potvrda je da su emocije i intelekt neraskidivo srasli u celovitom biću samosvesti (Bakić, prema projekat Rastko).

Međutim, postavimo opravdano pitanje, da li postoji naučnofantastična poezija danas, koliko je zastupljena u književnim izborima, almanasima, zbornicima, pa čak i sajtovima koji se bave naučnom fantastikom.

Svakako kao jedan problem naučnofantastične poezije možemo navesti i njenu recepciju, koju koči „tradicionalno“ shvatanje stiha i teme, te Bakić navodi da:

 …većina pesnika i kritičara pokazuje jasnu nameru da ostane u okviru tradicionalnih pesničkih  prostora (…) nevoljna ili nesposobna da pojmi poglede drugačije od onih večnih, bezvremenih, kojima se apriori bavi, što je vrlo obeshrabrujuća (ali razumljiva) pozicija za autora koji čini iskorak (Bakić: 229).

Bakić je pisanje naučnofantastične poezije označio kao iskorak, a mi možemo poći korak naprijed i reći da NF poeta, ili čak dramaturg, pisanjem ne čini iskorak, već prestup. Na jedan način, Bakićev tekst o NF poeziji predstavlja svojevrsnu jadikovku kako nad našom književnošću, tako i nad piscima i pjesnicima koji ostaju u oprobanim stazama tradicije, koja je toliko utabana da se ni ne vidi svrha pojednih pisanja od mulja kojim gaze. Kao srećna okolnost, kako za budućnost tako i za ove nove jezičke prostore (misleći na NF poeziju) jesu oni koji su odlučili da drugačije sagledaju prošlost, sadašnjost i da se okrenu budućnosti.

Kao primjer, odnosno poetski izuzetak, Bakić navodi i Slobodana Vukanovića, i njegovu svakako, „ispred vremena poeziju“.

„Svemirska seoba Montenegro”, zbirka poezije, možemo reći da je obimom nevelika, ali ostavila je važan otisak u NF poeziji, ali i udarile temelje kasnije Vukanovićeve okupacije u književnosti za djecu i omladinu.

Pjesma „Pitalica mladih  u sazvežđu Sagitarijus”, donosi nam drugu perspektivu sa kojom se čitalac poezije i nije baš sretao. Procesom oneobičene perspektive koja pripada bićima izvan zemlje, onima koji ne bivstvuju u poznatim prostorima Edemskog vrta već su dio sazvježđa Sagitarius. Pjesma čijim se naslovom signalizira druga književna forma, pitalica, donosi nam pregled i viziju šta bi to moglo o nama, homo sapiensima, biti zanimljivo njima, i to u zabavištu. Dakle, ne šta bi bilo zanimljvo odraslim bićima, već šta je nepoznato djeci. Svakako, pjesma koja je ispred svog vremena, predstavlja svojevrsni paradoks imaginacije. Igre riječima, koje su karakteristične za ovaj vid poezije, svojevrsni jezički inženjering, koji se ogleda kroz metatezu, i donosi zvučno-slikovni ples riječi, tako oni se pitaju da li jedemo metan ili metal. Važna pitanja postavljaju se i kada je riječ o samoj vrsti. Zemlju, ipak, ne nastanju samo homo sapiensi, kako to mi volimo vjerovati. Taj specizam koji nas karakteriše, izgleda da se postavlja kao pitanje mladima u Sagitariusu:

Imaju li, povlašćen status u odnosu na foke i ktove

Svakako da imamo povlašćen status, jer kao ljudi dali smo sebi za pravo da budemo ubice i krvnici onima koji su „vrstom“ niže od nas.

Jedno od pitanja, jeste da li je naša nauka toliko napredna da u vrtićima pravimo računare, rakete…

Prave li u zabavištu početne kompjutere
primitivne automobile
solarne centrale

Da naučnofantastična poezija ne podrazumjeva samo „igre“ sa terminima, i bavljenje naučnim temama pokazala je pjesma „Ispovest robota“, koja je svojevrsna emotivna ispovjest bića koje ne podrazumjeva emocije. Ali umjesto hladnoće, koja se može pretpostaviti za njih, Vukanović nam je predočio jednu sasvim drugačiju sliku:

Krenuli smo istog dana
iz iste fabrike
u druge pravce
u druga sazvežda
programirali su nas za iste informacije
sigurnu poslušnost
i nesigurnu bezbednost
(…)
nazivali su nas pričalice sa drugih svetova
dugo su nas upotrebljavali
satima i satima
opominjali smo ih na naše zagrevanje
kad se pokvarimo oni se razbesne
nervirao ih je naš zakon
statut
himna
sindikat
nervira ih naša tačnost i dugovečnost (…)

Kroz ovu ispojvest robota, da se naslutiti da su u potčinjenom položaju u odnosu na ljude. Roboti su u ovoj pjesmi personifikovani, odnosno, njima su date osobine ljudi, s tim što u ovom slučaju na sematničkom nivou koje je bliže učitavanju, možemo govoriti o jednoj podudarnosti: robot i rob, imaju istu osnovu. Naime, ljubiteljima naučne fantastike odveć je poznato porijeklo riječi robot, kao i to ko je prvi upotrebio tu riječ. Međutim, prateći etimologiju, potkrijepljujemo našu tvrdnju, robot, od češkog robota što znači prisilan rad.

Kao lajtmotiv ove zbirke, nameće se, potlačeni položaj, što Zemljana, što robota, i postavlja se pitanje ko će koga nadjačati,

u pećinama zuje generatori
 i molitve
ko će koga nadjačati.

U pećini, koja je bila važan centar za prve ljude sada se „nadgornjavaju“ dvije tradicije, ona molitvena i ova generatorska. Iako je to pitanje postavljeno na kraju, upotreba prošlog vremena glagola biti, navodi na pomisao da Zemlja više ne postoji, bar ne onakva kakvom je pamtimo/kakvu smo pamtili:

Čudna neka vremena
I čudna je bila
ta planeta Zemlja.

U pjesmi „Palme rađaju grudve snijega“, u svom maniru, Vukanović problematizuje pitanje nanotehnologije ali i uopšte upotrebu tehnologije, poentirajući da je nanotehnologija kuhinja transformacije. U ovoj pjesmi, kao i njegovim drugim poetskim ostvarenjima (posebno u romanu za djecu „Ana i sedam robota”), problematizuje se bivstvovanje u drugim svjetovima:

Biti između dva svijeta
a imati vlast u trećem
je li to pogodnost
ili kazna          

Dualnost koju nam predstavlja Vukanović, kroz pjesmu „Neozbiljno funkcionisanje”, pokazuje da Zemljanin nije ispravan, i po njihovim mjerilima. Rastavljanje Zemljanina, ispitivanje njegovih funkcija, otpornosti materijala, donosi tužnu istinu: čovjek je manjkavo biće.

Na Andromedi
anatomski ispituju Zemljanina
rastavili su ga
a kada su ga sastavili
nije funkcionisao
čudan neki materijal
neozbiljno funkcioniše
zaključuje konzilijum
i reprodukuje novog sa istim likom
a novom funkcijom

Svijet koji je Vukanović izgradio u svojoj „Svemirskoj seobi Montenegra”, ima i svoju istoriju, tako se na Sagitarijusu, obrazuju o Zemlji, Zemljanima, i sve informacije o njima mogu pronaći u  enciklopediji Sunčev sistem Peti tom 11.322 snimak. Opet inverzija, i naše zemaljsko interesovanje, i zakljčuje se da:

Galilej Šesneasti
 Veruje u postojanje živih bića
na Zemlji.

Ovaj kratki pregled naučnofantastične poezije pokazao je da izlaskom iz poznatih tema, obrada tema, možemo prikazati i pokazati emociju, i jednu egzistencijalističku priču, u ovom slučaju o Zemljanima i Sagitarijevcima. Pitanja koja muče homo sapiense, muče i stanovnike Sagitarijusa. U duhu naučne fantastike, prikazan je jedan mogući svijet u nekoj mogućnoj budućnosti, koja je u suživotu sa mašinama i naukom, iako mašine slikaju čovekovu dušu.

Scientistička poezija, sa, kako neki istraživači kažu, ogrankom signalističke poezije, bila je bunt protiv tadašnje „više“ realnosti koja je na na našem prostoru počivala na socrealističkim tekstovima, rodoljubivim pjesmama posvećenim partiji, sistemu, poretku, ali i onim književnicima koji su „zaslužili“ da budu opjevani. Vid bunta koji je želio sve svesti na znak, na kompjutersku poeziju, na prazninu i bjelilo hartije u sebe je utkao i novi jezik i nove metode. Mi možemo posmatrati naučnofantastičnu poeziju i scijentističku/signalističku poeziju kao dva dijametralno suprotna pravca u poeziji, ali njihove osnove jesu iste. Nije to stvaranje poezije za „nove generacije“ koje možda neće razumjeti tradiciju: poezija se služi melodijom i jezikom koji se nalazi duboko u nama. Nije to stvaranje za drugu grupu ljudi koja jednostavno odbija čitati utabanu tradiciju, to je potreba, društvena potreba za promjenom. U ovom slučaju, kada govorimo o poeziji na našem prostoru sa sredine XX vijeka, mi možemo tvrditi da to jeste novi pravac, ali ako sagledamo sve elemente, vidjećemo da je signalizam/scijentizam, ne samo dio naučnofantastične poezije već čak i njen nastavak. Dakle, riječ je o svojevrsnom suživotu. A da naučnofantstična poezija nije „novotarija“ savremenog doba, predstavio nam je Adam Roberts u svojoj „Istoriji naučne fantastike”, kroz koju nam predstavlja neke od pisaca, pjesnika ali i naučnika koji su pisali naučnofantastičnu poeziju.

[1] Čovjek je poznat i kao homo poeticus

[2] Godine 1978. osnovana je „Science Fiction Poetry Association“, čiji je cilj bio da se ujedine čitaoci i pisci čiji je zajednički predmet interesovanja bila spekulativna poezija. Spekulativnom poezijom smatra se žanr koji se fokusira na fantastične, NF i mitološke teme, a poznata je kao i NF poezija ili fantastična poezija. Dakle, ono što je izdvaja od „druge“ poezije, nije forma već tematika. Suzet Hajden Elgin definisala je  kao „realnost koja je na neki način drugačija od postojeće realnosti.“

Tematska okupacija NF poezije jeste, kako to i samo ime kaže – nauka. Poezija nauke, kako je često imenovana, koristi se naučnim terminima (naučni žargon), oko kojih gradi metaforu, i na poetski način predstavlja taj drugi svijet, drugu realnost.

Komesar Ričardi, epizoda 1: Osećaj bola

Posted on by Bojan Jakovljević

Komesar Ričardi – #1 Osećaj bola

ŽANR: krimi/detektivski

ORIGINALNI NAZIV: Il senso del dolore

SCENARISTA: Klaudio Kjaveroti

CRTAČ: Maurizio De Giovanni

ZEMLJA: Italija

GODINA IZDAVANJA: 2017.

OCENA: 8

Svi smo mi tokom života nebrojeno puta osetili bol, kako fizičku, tako i psihičku. Ipak, da li ste se ikad zapitali kako je to osetiti tuđu bol!? 

„Komesar Ričardi” (ita. “Il Commissario Ricciardi”) jedan je od najnovijih stripova izdavačke kuće “Sergio Bonelli Editore” (SBE) koji je doživeo izdanje na srpskom jeziku. Čarobna knjiga otkupila je prava za izdavanje stripa koji je u Italiji premijerno predstavljen prošle godine, a do sada su se na tržištu pojavila četiri broja.

Autor serijala je Mauricio De Đovani (Maurizio De Giovanni). Vredi istaći da je „Komesar Ričardi” u Italiji prisutan još od 2006. godine, i to u formi pisanih krimi-romana. Dakle, više od deceniju pre aktuelne strip „adaptacije”, koja je poverena Klaudiju Falku (Claudio Falco).

Osim kvalitetnog scenarija, strip upotpunjuje i sjajan crtež Danijelea Biljarda (Daniele Bigliardo), umetnika koji je u Boneli timu od 1996. godine, a proslavio se pre svega radeći na „Dilanu Dogu”. Takođe, Biljardo je zadužen i za naslovnice, dok je kolorisanje posao Ilenije Di Napoli (Ylenia Di Napoli) i Andree Erika (Andrea Errico).

Jezivoj atmosferi pridonose i tonovi plave boje, koji se uz standarnu crno-belu daju dodatnu „jačinu“ i upotpunjuju opšti utisak vremena i prostora u koji je strip smešten.

Upravo je boja specifičnost „Komesara Ričardija”. Plave nijanse zadržaće se samo u prvom broju. Već u drugom, plavu zamenjuje zelena. U trećem broju dominira žuta, četvrti je rezervisan za crvenkastu, „trula višnja” boju, itd.

Već prvi broj, tačnije, nulti u originalnoj numeraciji, „Osećaj bola” (ita. “Il senso del dolore”), na 160 stranica daje nam jasne naznake o kakvom stripu je reč.

Komesar Ričardi je detektiv, uvek pedantan, predan svom radu i glavni je junak priča koje su smeštene u De Đovanijevom rodnom gradu, Napulju, 30-ih godina prošlog veka.

„Za njega ne postoji noć, niti nedelja… Svaki slučaj lično shvata, ne staje dok ne nađe krivca… A nađe ga…”

Ipak, Ričardi, punim imenom Luiđi Alfredo Ričardi (Luigi Alfredo Ricciardi), koji neodoljivo podseća na Endija Garsiju, što je i sam autor priznao, nije običan detektiv. On poseduje „dar”, sa kojim se upoznajemo već u prologu premijernog broja. Ali, taj dar često je i njegova kletva.

„Komesar svakako ume da deluje na ljude.  Sa onim tužnim očima, i licem… Uvek izgleda kao da se upravo vratio sa sahrane!”

On vidi mrtve, tj. poslednje trenutke života žrtava čija ubistva istražuje. I ne samo to, nego i njihove misli, osećanja, njihov bol, po čemu je i nazvana prva epizoda.

Često zna da odluta, a u tim momentima neretko vidi duhove pokojnika, mada to poprilično dobro sakriva od ljudi u njegovom prisustvu.

Osvrnimo se sada na dešavanja u „Osećaju bola”.

Priča počinje 1928. godine.

Jedna od napuljskih bandi hladnokrvno, nožem s leđa, ubija mladog policajca željnog dokazivanja, a na mestu zločina ubrzo se pojavljuje Komesar Ričardi. Već na uvodnim tablama jasno nam je stavljeno do znanja da Ričardi scenu na kojoj se desilo ubistvo želi da ispita samostalno.

Ubrzo saznajemo da je nesrećni policajac koji je izgubio život Luka, najstariji sin Majonea, koji će od tog trenutka postati verni pratilac glavnog junaka stripa.

Tri godine kasnije, svedoci smo ubistva operskog pevača, poznatog tenora Arnalda Vecija, a upravo taj zločin centralni je deo „Osećaja bola”.

Vecija su pronašli mrtvog u garderobi pozorišta San Karlo za vreme izvođenja predstava „Kavalerija rustikana” i „Pajaci”, prerezanog grla sa zabijenim komadom razbijenog ogledala u vratu. Ričardi se daje u potragu za ubicom, te saznaje da je Veci bliski prijatelj Benita Musolinija, sebični i arogantni čovek kojeg je malo ko voleo. Samim tim, lista potencijalnih ubica nije mala.

U saradnji sa napuljskom policijom, pre svega već pomenutim Majoneom, Ričardi rekonstruiše događaje koji su prethodili Vecijevom ubistvu, te uz pomoć fascinantne Vecijeve supruge Livije Lukani (lik su joj „pozajmili” Ava Gardner i Monika Beluči), njegovih poznanika i gradskih „sveznalica”, na briljantan način uspeva da reši slučaj.

„Osećaj bola” je priča o ljubavi i onome što često ide uz nju – ljubomorom, priča o izdaji, sa neočekivanim obrtom na kraju.

Likovi su sjajno osmišljeni, dijalozi na visokom nivou i nema sumnje da će se „Komesar Ričardi” svideti svima koji vole krimi/detektivske priče jer, slobodno se može reći, radi se o natprosečnoj „bonelijani”.

Iako u ovom stripu postoji i blagi upliv paranormalnih stvari (pre svega duhovi koje Ričardi s vremena na vreme vidi), oni nisu tu da bi zakomplikovali priču i odveli je u nekom drugom smeru, nego da bi potpunije prikazali Ričardijev lik, sa kojim ćemo se iz broja u broj sve više upoznavati.

„U tišini, kažeš, doktore? Nemaš pojma koliko imaju da kažu mrtvi…”

Na kraju stripa, čitaoci će biti u prilici i da pročitaju intervju sa crtačem Danijeleom Biljardom u kojem će saznati dodatne pikanterije o samom stripu, likovima i njihovom nastajanju.

Ako je suditi po premijernom izdanju, Komesara Ričardija očekuje blistava budućnost. U Italiji je sjajno prihvaćen, ostaje da se vidi kako će ga dočekati naša probirljiva čitalačka publika.

Distopije – šta nas to privlači?

Posted on by Stefan Mijatović

Kada se zapitamo šta je to distopija, na Vikipediji dobijamo odgovor da je to budućnost u kojoj su prevladale loše strane današnje civilizacije, gde se pravi jasna razlika u odnosu na antiutopiju, gde je svet zamišljen kao utopija, ali ciljevi su iskrenuti. Dakle, distopija je zamišljeno ishodište našeg društva koje nikako ne bi smelo da se desi. Jednostavnim jezikom rečeno, distopijski romani su zamišljeni kao uputstvo kako NE treba izgraditi društvo budućnosti.

Sam žanr izrodio je nekoliko klasika književnosti dvadesetog veka. U ovom tekstu, detaljnije ću se osvrnuti na Orvela i Hakslija, ali postoje i drugi distopijski romani izrazito visokog kvaliteta, koje treba počasno pomenuti. Prvi roman koji sam rešio da spomenem je „Mi“, Jevgenija Zamjatina, koji je zastrašujuća kritika komunističkog društva, gde se u poletu kolektivizma i „mašinizacije“ društva, ljudska jedinka pretvara tek u zupčanik, šraf ogromne mašine Jedinstvene države.

Zbog ovog romana, Zamjatin je napustio Sovjetski Savez 1931. godine, usled ogromne ogorčenosti komunističkog društva na sam roman. Još jedan veliki roman je „Farenhajt 451“ od Reja Bredberija, koji sa stanovišta običnog čoveka može samo da opipa ivice jednog totalitarnog društva, koji briše vekove ljudske istorije bacajući u vatru njena literarna dostignuća. Među počasnima treba spomenuti i „Čoveka u visokom dvorcu“ Filipa K. Dika, kao i „Trkač“ Stivena Kinga, ali ovaj tekst bi zaista bio predugačak kada bih naveo svaki veliki distopijski roman.

Naravno, dva najveća i najpopularnija distopijska romana su „1984“ Vilijema Orvela i „Vrlo novi svet“ Oldusa Hakslija. „1984“ je istinski distopijski roman nastao krajem četridesetih godina dvadesetog veka, kao direktna kritika skoro poraženim fašističkim i nacističkom režimu sila Osovine, ali i komunističkom režimu u Istočnom bloku. „1984“ se otvoreno ruga celokupnom totalitarizmu, vešto uzimajući značajne elemente totalitarističkog uređenja i pokazujući ih ogoljene i bez maske na licu kakvu su nosili u mnogim zemljama širom sveta.

Tako je Ministarstvo mira zaduženo za rat, ministarstvo istine zaduženo za laži, ministarstvo ljubavi za mučenje, a ministarstvo za obilje izgladnjuje ljude. Brojne paralele sa komunizmom se mogu izvući: glorifikacija radnika i vojnika, uvećavanje rezultata rada u fabrikama i u poljoprivredi, kao i celokupan novogovor je izvučen iz sovjetskog načina imenovanja mnogih ustanova i stvaranje novih reči u ruskom jeziku. Veliki Brat je uvek predstavljan sa brkovima, kao istovremena aluzija i na Staljina i na Hitlera. Cela Okeanija je uvek u stanju sukoba, u strahu od spoljnog neprijatelja, a jučerašnji neprijatlej postaje sutrašnji saveznik. Naravno, šta bi bila nacija i bez unutrašnjeg neprijatelja i petokolonaša, a to je Goldštajn i njegova oštra kritika „uspešnom društvu inglsoca“. Protagonista Vinston Smit, koji pokušava da se odupre ovakvom sistemu, osuđen je na propast i prevaspitavanje, sve dok ne počne da voli inglsoc i Velikog Brata.

Sa druge strane, Haksli se više bavi mekom moći oligarhije i kontrolom nad ostatkom društva. U Hakslijevom svetu, gde je Henri Ford mesija novog društva, a svet je podeljen u pet kasti, gde alfe imaju vlast i rođenjem se određuje kastinska pripadnost u društvu. U „Vrlom novom svetu“, Hakslijeva vlada Svetske države kontroliše drutšvo uz pomoć halucinogene droge „soma“ i seksualnog promiskuiteta, držeći čvrstu ruku nad kulturom i zabavom društva. Pojedinci iz nižih ni ne mogu da se pobune protiv ovakvog društva jer su im uslovljeni mentalni kapaciteti, a u toku sna im se ubacuju sublimalne poruke koje postaju deo njihove svesti. Time ulaze u vrzino kolo iz kog ne mogu da izađu, a alfe (najviša kasta) koje i mogu, šalju se na izolovana ostrva gde im je uticaj na ostatak društva minimalan.

Ono što se moramo uvek zapitati, šta je to što nas privlači čitanju distopija daleko više nego utopija? Bez obzira na političku opredeljenost, današnji svet je daleko od utopije. Ne može se reći da živimo u distopijskom svetu, ali negde balansiramo između ta dva ekstrema. Ipak, čitaoci daleko više vole distopiju u svakoj umetnosti. Samo u filmovima i knjigama u poslednjih 18 godina („V za Vendetu“, „Elizijum“, „Igre gladi“, „Lavirint“, ekranizacija „Čoveka u visokom dvorcu“ su tek neki primeri) imamo popularizaciju distopijskog žanra.

Da li je ljudska priroda takva da voli da se poigrava sa strahom od distopijskog sveta? Ili smo možda već na putu ka distopiji i svaki vid utopije nam se čini kao nešto bajkovito i nestvarno? Za prvo pitanje nemam odgovor, jer je pitanje za psihologe. Za drugo, mogu samo da kažem da će vreme pokazati.