Blog

„Čari” – bez čari

Posted on by Dobrila Đokić

Nekada davno, ili preciznije, pre dvadeset godina i sedam dana, rodila se jedna televizijska serija. Od prve epizode, pratili smo tri sestre, veštice u nastajanju, potomkinje duge loze najmoćnijih veštica u istoriji, gde se sa majke na ćerku prenosio dar magije, sve dok nije kulminirao u ulitmativnoj moći – Moći trojstva. Sestre Halivel su, uz malu pomoć mističnih sila, otkrile grimoar, „Knjigu senki”, te oslanjajući se jedna na drugu, učile kako da kontrolišu moći koje im po nasleđu pripadaju. Priča koja propoveda tradiciju u kojoj su žene najmoćnija sila ovoga sveta i gde sestrinstvo spašava dan, možemo nazvati različitim imenima i pridevima. Ipak, kako bismo pozitivan prikaz materijarhata nazvali drugačije nego – feminističkim?

Feminzam devedesetih, koji je iznedrio čitavu generaciju žena koje podrazumevaju da im se mišljenje vrednuje isto koliko i ono muško, ipak nije dovoljno progresivan za tinedžerske godine dvadeset i prvog veka (iliti, 2010-e). Stoga, da nastavi dobru tradiciju popularnog originala, i rebut (reboot) se proglasio feminističkim, što jeste činjenično, ali ne pokazuje celu sliku, jer, „Čari (2018)” su sebe nazvale – feminističkim „Čarima”. Feminizam na kub? Možda, da ne znamo za ono pravilo – Ne reci, nego pokaži!

Recenziju ipak valja početi pričom o kvalitetu, jer je poruka, koliko god značajna, ipak nebitna ako ostatak ne štima. Koliko god nerviralo veštačko pokazivanje progresivnog morala (virtue signaling), koje prožima skoro svih četrdeset minuta pilot-epizode, nelogičnost fabule ipak pobeđuje, jer čini priču teškom za praćenje i odličnim načinom za dizanje pritiska.

U prvih desetak minuta se opoznajemo sa mlađim dvojcem moćnog Trojstva, sestrama Mel i Megi, kao i sa njihovom majkom. Ubrzo, majka gine, pod sumnjivim okolnostima, koje uključuju gavranove i bajanje na latinskom (možda jedina stvar koja je poboljšanje u odnosu na original), a srednja sestra, Megi, ne veruje u zvaničnu priču, jer se majka borila protiv profesora skoro oslobođenog od optužbi za seksualno uznemiranje, zajedno sa žrtvom koja je završila u komi.

U grad, nakon tri meseca, dolazi i Mejsi, polusestra, koju magično proviđenje navodi da se pojavi u kući koja neodoljivo podseća na onu iz originalne serije, te u tom trenutku sestre dobijaju moći, što znamo po izuzetno originalnoj postavci – odjednom nestaje struje. Mejsi, koja je polucrnkinja, dođe kao pravo osveženje nakon njenih mlađih sestara, jer u stvari odgovara ličnosti Pajper, srednje sestre iz originalne serije, blage naravi i druželjeljubivosti. Megi, najmlađa, u stvari donekle odgovara svom pandanu, Fibi, pokazujući empatiju i svojeglavost još-uvek-tinejdžerskog-uma, ali kako se preokupira sopstvenom popularnošću samo tri meseca posle majčine smrti, za koju je delimično odgovorna, ne deluje baš dopadljivo. Mel, borkinja na frontu socijalne pravde, s druge strane, ipak oslikava tradicionalne korene svog poziva, pa najviše odgovara veštici iz drugog univerzuma, onoj zloj, sa Zapada. Naravno, ne u moralnosti, ali karakterno, izuzetno. To što je lezbejka bi zlobne duše uzele kao prepisano iz stvarnosti, dok je moj stav da je ovakav prikaz relativno uvredljiv. Recimo, licemerski.

O tome ko je demon, ne govori se, jer će neko možda i da gleda, ali da je muško, to se ne može promašiti. E sad, ko od tri postavljena lika, brzo se otkrije, ali, tu dolazimo do ultimativnog licemerstva, verovatno rođenog iz lenjosti. Belosvitac Leo je ovde otelotvoren u liku Harija, novopostavljenog šefa katedre rodnih studija, koga sopstveno međunožje diskvalifikuje za posao, sudeći po Melinoj izjavi, na šta bi se opet, zlobni, podsmejali i složili, a oni principijalno otvorenih shvatanja narogušili. Šteta što su ovi drugi ugrožena vrsta.

Ovde dolazimo do manjeg spojlera, ali ako vam se stalo, kuku vama – pogledajte pa se vratite. Hari, negde na pola epizode, kidnapuje sestre i veže ih za stolice (najbolnija rak rana u radnji, jer – zašto, pobogu?), da bi ih posle minut i po, jednostavno – odvezao. Sve to je učinio da bi im objasnio šta su, kako im se moći slažu uz karaktere, a zatim i pročita najavu sudnjeg dana, sve sklepano izuzetno amaterski, uz neveštu komediju. Ne toliko da je dobro koliko je loše, ali dovde su mi očekivanja već odavno postala pokojna, tako da mi je bilo potpuno svejedno. Ono što jeste izuzetno duhovito je da najmoćnijem veštičjem trojstvu žena, njihove moći objašnjava privilegovani muškarac, koji iste nikad nije imao. Ovo je feministička serija, ako je verovati tvorcima iste. Na ulici će te ih prepoznati po đonovima koje imaju umesto obraza, a da biste mogli razumeti šta sve ovo znači, istražite pojam mensplejninga, koji je pobedio kulturološko prisvajanje (cultural appropriation) kao najsramotniji izum intersekcionalnog feminizma.

Na kraju, dolazimo do teme same epizode, koja se vrlo suptilno naglašava time što je postavljena kao prva rečenica koja se izgovara u istoj. „Ovo nije lov na veštice”. Ista nikakve veze nema sa vešticama, ali sa feminizmom, muškarcima i trenutnim stanjem u američkoj, tj. zapadnoj politici i te kako ima. Značenje vam neću otkriti, jer zalazi u poslednje minute epizode, ali ako ste upoznati sa izrazom, nema potrebe, a ako niste… Uživajte u tome. Iako sveopšte vrištanje tvrdi suprotno, ništa značajno niste propustili.

Prikazivanje poruke serije i pozersko moralisanje definitivno ima suptilnost Biberčetovog buzdovana, da nam vrlinu utera u glavu, što je razumljivo, jer ono što propovedaš, udaraš na sva zvona. Ono što je misterija, jeste da regresivan feminizam, tj. onaj lažni, takođe ima snagu buzdovana, ali onog Marka Kraljevića, koji, iako junak, ipak slabije udara. Nažalost, oni, koje je feminizam školovao da kritički posmatraju dinamiku muško-ženskih prikaza u medijima, ipak ostaju ošamućeni i pod Markovom desnicom, jer kad jednom progledaš, oči je teško zatvoriti.

Živele nam bile devedesete i rane dvehiljadite, i istima se pomolite da ove tinejdžerke godine buntovništa bez razloga što pre prođu u ovom, po svemu drugom odličnom, 21. veku. Ako vam se ovaj moj tekst svideo, čisto sumnjam da će isto važiti za seriju, tako da… Ne preporučujem. Dalje neću gledati za vas, ovo vam je dovoljan poklon. Jedino, ako biste želeli da čitate kako se patim, podelite članak, pa ako bude dovoljno pregleda, čitamo se oko daljih epizoda „Čari” bez čari. Do tada, pogledajte nešto što je progresivno, a opet valja. Postoji i to, verujte mi.

Pisar tame – Tomas Ligoti

Posted on by Lazar Vuković

Prvi put sam se upoznao sa Tomasom Ligotijem zahvaljujući izdavačkoj kući Booka koja je objavila njegov kratki roman “Nedovršeni posao” (My Work is not yet Done), uz bonus od još dve priče. Naslovna priča mi je koliko toliko legla, ali me poslednje dve nisu nešto preterano impresionirale. Kasnije sam na beogradskom sajmu knjiga na štandu Orfelina uzeo zbirku priča „Pisar tame“ (Grimscribe: His Lives and Works) od gorepomenutog autora. Kako sam od ranije bio uveren u kvalitet „Orfelinovih“ izdanja, odlučio sam da Ligotiju dam drugu šansu. O tome više reči u daljem tekstu.

„Pisar tame“ je osma knjiga iz edicije „Poetika strave” čiji je urednik Dejan Ognjanović, čovek koga nema potrebe da predstavljam. Ova druga zbirka priča Tomasa Ligotija (Thomas Ligotti) njegovo  je najpoznatije delo kojim je uveo novi pristup hororu, takozvani filozofski horor, čime je stao rame uz rame sa najpoznatijim horor piscima, prvenstveno sa Lavkraftom koji je bio jedan od Ligotijevih uzora i kome je posvetio svoju najpoznatiju priču „Poslednja arlekinova gozba“ (The Last Feast of Harlequin) koja otvara ovu zbirku. Uticaj Lavkrafta se vidi i u poslednjoj priči „Senka na dnu sveta“ (The Shadow at the Bottom of the World) nastaloj po uzoru na „Boju izvan svemira”.

Ligotijev pristup hororu je originalan i jedan od najmračnijih koji sam imao prilike da sretnem. Za razliku od vampirskih priča, priča o duhovima i faustijanskih priča gde je užas otelotvoren u čudovištima koja nas vrebaju ispod kreveta i mračnih uglova, kod Ligotija je užas prikazan u samom ljudskom postojanju. Njegov pesimistički i nihilistički stav nam govori da čovečanstvo nije ništa nego kancer koji se proširio ovom planetom predstavljajući najveću grešku prirode. Natprirodno u njegovim pričama služi kao pokazatelj besmisla življenja i postojanja.

Ovih trinaest priča koje čine ovu zbirku (interesantna simbolika) će vas provesti kroz košmarno putovanje sa užasom kao jedinom garancijom. Ni u jednoj nema srećnog kraja, već samo sumorne slike o životu stečenom u adolescentskom dobu. Za Ligotija ljudi nisu ništa nego paraziti koji su često nemoćni da se odupru užasu koji ih polako, ali sigurno uvlači u svoje čeljusti. Čitajući ove priče osetićete gorčinu uzrokovanu pesimizmom utkanu među redovima.

Mesta gde se odvijaju radnje njegovih priča su često zapuštena i mračna mesta sa veoma uverljivim opisima i dočaranom mračnom i nihilističkom atmosferom. Zabit u kojoj se jednom godišnje odvija festival grozomornih klovnova koji se pretvaraju u crve, bioskop u kome se odvijaju neobične projekcije, škola u kojoj se noću drže čudna predavanja, kuća koja služi kao portal u drugu dimenziju… Njegovi junaci često iz radoznalosti posećuju baš ovakva mesta gde dolaze u susret sa onostranim, jer iako uspevaju da pobegnu, posledice ostaju, što se najbolje vidi u Arlekinovoj gozbi.

Još jedna prepoznativljiva karakteristika je to što junaci sasvim slučajno bivaju svedoci natprirodnog i tuđe propasti. Oni su pasivni posmatrači propadanja drugog ljudskog bića nemoćni da bilo šta urade. Kod Ligotija nema nasilnih smrti i grozomornog horora, žrtve zlokobnih entiteta nestaju, bivaju progutani u vrtlogu košmara i zaboravljeni.

Tematiku samih priča je nemoguće opisati u jednoj rečenici zbog Ligotijevog haotičnog stila koji zahteva mnogo pažnje i strpljenja jer nije jednostavan za čitanje. Iz tog razloga neće leći ljubiteljima komercijalno Kingovsko – Barkerovskog horora. Nemam ništa protiv pomenutih pisaca, ali smatram da su previše otišli u komercijalne vode, naročito King, i da je kvalitet novijih dela znatno ispod proseka u odnosu na starija dela.

Kako bi se njegov stil mogao razumeti potrebno je pročitati esej „Utehe u užasu“ u kom Ligoti objašnjava svoje viđenje horora. Imamo tu čast da je ovaj esej koji nije deo zbirke objavljen u našem izdanju uz Ligotijevu dozvolu na molbu urednika. Takođe treba pročitati i Ognjanovićev pogovor i Ligotijevu biografiju kako bi imali uvid u svet ovog povučenog pisca koji se veliki deo svog života bori sa psihičkim problemima izazvanih hroničnom anksioznošću, bipolarnim poremećajem, agorafobijom i anhedonijom.

Ligotijev glavni uzor je upravo Lavkraft koji je definisao žanr kosmičke strave sa kojim se Ligoti poistovetio uspevši da ga dovede do savršenstva nadmašivši svog mentora. Lavkraft je udario temelje, dok je Ligoti postavio visoki standard koji će retko ko uspeti da nadmaši.

Reč je o jednom od najkvalitetnijih horor pisaca današnjice sa  malobrojnim opusom vrednim pažnje. Objavio je četiri zbirke priča i jedan roman od kojih su samo dve knjige objavljene na srpskom. Razlog leži u njegovoj spisateljskoj blokadi izazvanom već pomenutim psihičkim problemima. Iskreno se nadam da „Orfelin“ neće stati sa objavljivanjem Ligotija i da će preostala dela biti prevedena u skorijoj budućnosti.

Sve u svemu da sumiram. Pred vama je jedna odlična i neobična zbirka priča koja neće biti po svačijem ukusu. Savetujem vam da prvo pročitate Poslednju arlekinovu gozbu. Ako vam se ne svidi probajte sa sledeće dve priče po vašem izboru. Ako vam ni one ne legnu onda Ligoti definitivno nije po vašem ukusu.

Tamni vilajet 2

Posted on by Nataša Milić

Prvo i najvažnije – ja sam poštovalac, a po potrebi, i ostrašćeni branilac „Tamnog vilajeta’’.

Četiri zbirke pod ovim imenom predstavljaju temelj, i do danas najveći antologijski poduhvat u domaćoj fantastici, a knjiga kojoj je dodeljen redni broj dva, najbolja je među njima.

Nisam ni sanjala da ću se ikada naći u ulozi prikazivača (pa donekle i tumača) ove bogate i izuzetno kvalitetne zbirke. I dalje smatram da je to zadatak za pravog kritičara ili književnog teoretičara, ali sam svesna da se kritičari i teoretičari lukavo klone proroka i „proroka” iz vlastitog sela, te da radije pišu o onima što će moći da zahvale ili „zahvale” na pažnji tek na onom svetu, ako već nisu – dovoljno daleko.

Svesna sam još i da se na ovom deliću plave planete (koji se zvao SFRJ i još svakojako, a kog danas jednostavno obeležavaju kao – region) sve tradicije lako zaboravljaju, osim jedne od koje se ne odstupa – uklanjanje i sistematično zaboravljanje prošloga.

‘’Tamni vilajet 2’’ iz 1992. godine je dovoljno star da ga novi (u mnogim slučajevima vršnjaci ili čak mlađi) ljubitelji fantastike ne poznaju. Dovoljno je naš da postane žrtva tradicije koju sam pomenula. Isuviše je dobar da bih ja, samo zbog rizika da ispadnem smešna i neuka, pustila da ove majstorski urađene, svetske a naše i tragično aktuelne priče nestanu pod debelim slojem prašine.

Među koricama ‘’Tamnog vilajeta 2’’ nalazi se šesnaest priča i novela. Trinaest su odabrane na konkursima Znaka Sagite, dve su preuzete kao pobedničke na slovenačkim konkursima, a šesnaesta se u zbirci našla kao „most između savremenih domaćih pisaca i naučne fantastike”, kako veli urednik Boban Knežević.

Zbirku otvara upravo čedo glavnog toka, postmodernistička priča Svetislava Basare, koja nudi taman toliko začudnog da se ne izdvaja među delima fantastičara, a da njeno prisustvo i mesto koje je dobila u ‘’Tamnom vilajetu’’ potvrdi kako SF kod nas više nije puka kopija inostranih uzora, zabava za omladinu, šund ili nebitan, slepi ogranak književnosti.

Basarina priča „Tri dimenzije sanjanja” govori o duhovnom iskustvu Klausa fon Klosovskog. Napisana je u formi odlomka iz knjige, koju je sam autor povukao i uništio po izlasku iz štampe, tako da su se sačuvala samo četiri primerka. Tri dobro skrivena i četvriti, oštećen, koji je dat čitaocima na uvid.

Okolnost da se interesantno, ali pravolinijski ispripovedano putovanje Klausa fon Klosovskog prekida u naročito uzbudljivom trenutku, upravo onda kada njegova “šetnja kroz snove“ dobije nov i neočekivan tok, može iritirati brzopletog čitaoca. Ponekom će se, možda, učiniti da je autor izgubio dah ili da nije znao kako da dovrši priču. Pažljiviji će u ovom postupku prepoznati preokret i građenje priče unutar priče, izvedeno sa spisateljskom veštinom koja je Svetislavu Basari donela mesto koje danas ima u domaćoj literaturi.

„Slovenska” Dragana R. Filipovića već sasvim jasno ukazuje na autentičnost i slobodu bez granica koju možemo očekivati od zbirke. Teoretičarima neće biti lako da je žanrovski odrede. Neiskusnijem čitaocu može doći kao krupan zalogaj. Možda ne može svako da se uživi u apsurd u kom se negde na afričkom pesku mešaju Zlatibor, Tuta Bugarin, Baba Jaga-Čikita, Šerifi Dašmir, Zulu ratnici, pleme Šona, Karim Abdul Džabar III i drugi. Veliki i mali. Bitni i neprimetni. Nekog će sludeti to što liku dato ime R.O. Jedinstvo. Ili će ga zabaviti računar zelenog ekrana koji nekompetentnom pitaču odgovara: Ko te jebe. Uopšte, nepoznavanje „jugoslovenskog života” može da bude prepreka, ali verujem da će se domišljat čitalac snaći i u ovoj urnebesnoj tragikomediji ispratiti priču o „eliti” koja, kao i uvek, pokušava da se izbavi od nadolazećeg kraha na račun malog čoveka.

Ako se u „Slovenskoj”, pisanoj krajem osamdesetih, da naslutiti gomilanje tamnih oblaka, novela Ilije Bakića „Begunci, krv” uvodi nas ravno u oluju.

 Sa ove tačke gledano, teško je zamisliti da je iko bio u stanju da tako piše 1991. godine.

„Koji smo kurac išli na izbore kad su svi isti? Šesti slobodni višestranački izbori. Izbori za najveće lopove. Ko će jeftinije da proda ono što je ostalo pa da klisne.’’

Zvuči poznato?

„A kada je trebalo ulaziti u Zajednicu glavonje su se svađale. Takvi nikom nisu trebali. Da smo bar dobili status priključnih kao neki pametniji.”

Bakić ovo piše pre formiranja EU,  možda nešto pre oružanih sukoba i konačnog raspada SFRJ.

Priča je smeštena u Beograd, veliki prljavi grad mimo kog nema života, samo kilometri i kilometri zagađenih pustolina. Beograd je industrijski centar, grad-fabrika i mesto surove eksploatacije domaćeg stanovništva od strane korporacija Zajednice.

„Nihts škart, nihts pausa. Ferboten ovo, ferboten ono. Ako ti se tako ne sviđa napolje. Ima koji oće. Koji grizu. Borba za život.”

Prost radnički svet se bori za život. Radi za mizernu platu, opija se do besvesti u gadnim prčvarnicama, uz vrisku razdrljenih pevaljki. Bez dostojanstva, bez iskrene radosti, bez bilo kakvog zadovoljstva. Plaća porez na nevenčane zato što je sklapanje braka skuplje. Ne može sebi da dopusti rađanje dece. Zna da neće ostariti niti dočekati penziju. Jedini izlaz je bekstvo preko granice. U Hungariju, u Zajednicu koja će ih „upisati u njihove kompjutere”, uz rizik da budu uhvaćeni, maltretirani i oterani na prinudni rad. Po cenu smrti.

Bakića sam kao pisca upoznala preko njegove zbirke „Bagra diše” (edicija „Fantastična biblioteka”) u kojoj se, pored ostalih, nalazi i ova distropijska novela. Još tada me je impresionirao kao stilista. Škrtim, osakaćenim jezikom uspeo je da dočara raspad društva i ljudskosti, da kroz psovke i grcaje pošalje čitav niz višeslojnih poruka. Ipak, čitajući ovu knjižicu iz kasnih dvehiljaditih nisam obratila pažnju na to da je jedna od najmučnijih priča, „Begunci, krv”, nastala znatno ranije, te da pored umetničke vrednosti poseduje i težinu proročanstva.

„Kuća na brdu” Gorana Skrobonje je više nego solidno napisan horor sa elementima SF-a. Priča je smeštena u blisku budućnost u kojoj je zloupotreba naučnih otkrića dovela do znatne promene društvenih odnosa, kao i lica sveta. Ljubav dvoje mladih uzburkaće naoko miran život malog mesta, dovesti do razrešenja jednog starog sukoba i na neočekivan način zatvoriti krug mnogo dubljeg, suštinskog neprijateljstva.

„Na kolenu Jude” Slobodana Ćurčića je tipična naučnofantastična (preciznije, kiberpank) priča kakve su se pisale krajem osamdesetih godina dvadesetog veka, a izdvaja je sigurno izlaganje, pažljivo osmišljavanje detalja i klasično lepo pripovedanje, bez ekstravagancija ili bilo kakvih formalnih eksperimenata. Jedina osobenost je naizmenična, za ovu priču sasvim prikladna, upotreba prvog i trećeg lica.

Cepanje ličnosti (ili da kažem koprcanje uz drugu ličnost na prostoru koji je predviđen za jednoga) prikazano je snažno i bolno uverljivo, to od prvih reči – „neko vrišti u mojoj glavi”, do užasnog finalnog uviđanja – „ličnosti koje ste implantirali u nas vama su jako važne… mi smo samo čaure u kojima vaše psiho bube razvijaju svoje larve.”

Pri ponovnom čitanju ove priče, zadivila me je sposobnost autora da u portretisanje junaka i njegova unutrašnja proživljavanja unese dinamiku i napetost koja lako parira akcionim momentima.

„The only thing I feel” (prev. „Jedina stvar koju osećam”) Nevena Jovanovića dodaje ovom „Tamnom vilajetu” još malo kiberpanka i još mnogo mračne satire. Nije neophodno pročitati (ili makar pogledati) „Paklenu pomorandžu” da bi se ova priča mogla pratiti i razumeti, naravno, ali verujem da će Burdžesovi poštovaoci više od ostalih uživati u njoj.

Kratka priča Zlatka Nagliča „Cenjeni!” spada među slabije u zbirci. Ne samo da se zbog dužine i skromnih pretenzija ne može porediti sa doprinosom ostalih autora, koji su uglavnom priložili novele, nego je i idejno skromna i nezgrapno napisana. Na trenutke mi se činilo da je do nas dospela u takvom ruhu zahvaljujući lošem prevođenju sa slovenačkog jezika.

Mnogo bolji utisak mi je ostavila „Sutrašnjica” Roka Blenuša, druga priča iz Slovenije. Blenuš nam, kao i Ćurčić, daje epizodu iz tegobnog života policajaca u kiberpank budućnosti, ali na sasvim drugačiji način. Blenuševa kreacija deluje pomalo nestvarno. Njegov Novi Tokio sa Haitaunom za društveni otpad i mirnom Ginzom za moćne i bogate liči na dekor animiranog filma. Međutim, taj dekor uključuje mnoštvo intrigantnih detalja (kockarska igra u kojoj se gube ili dobijaju određeni geni, Goldorgove oči), a privlačan je do te mere da u samu priču unosi magiju i šarm animiranog filma. Jednog od onih koje ne puštamo deci.

Izrazito originalna novela Veronike Santo „Tragovi” vodi nas u daleku budućnost, do neke nove, drugačije Zemlje kojom ponovo hode izumrle životinje i praljudi  – plen za posebne, genetičkim odabiranjem formirane jedinice boraca, čiji je jedini zadatak i svrha uklanjanje tragova. Mračna vizija života pod apsolutnom kontrolom, san u snu ili emotivna i potresna priča o napuštanju detinjstva? Čitaoci neka prosude, meni je teško da se opredelim za jedan „čitalački ključ”, ali mi to nije kvarilo uživanje u ovoj bogatoj, lepim stilom ispisanoj priči.

Novela „Dan Mitre” Radmila Anđelkovića nastala je kroz igru i dogovor tri domaća pisca – osim Anđelkovića, učestvovali su Vladimir Lazović („Lovac zmajeva, prijatelj vilenjaka” i „Dečak reče: imaš moje oči”) i Boban Knežević („Crni cvet”) – da napišu pripovetku u kojoj će koristiti motiv Baš-Čelika. Svi učesnici u ovoj zabavi stvorili su dela neprolazne vrednosti, a za Anđelkovića bi se moglo reći da je imao najinteresantniji pristup. Njegov Baš-Čelik nije neznana  zla sila, demon protiv kog se čovek, bio on poznati junak ili tek dečak, mora boriti. On je Rašanin, jedan od upućenih u tajnu dalje evolucije ljudskih bića bez pomoći mašina. Druga zanimljivost vezana za Dan Mitre je to, da je zapravo reč o ljubavnoj priči, kakve ovaj autor nije često pisao, a nema ih previše ni u „Tamnim vilajetima’’, a ni u naučnoj fantastici uopšte.

Novela „Dan Mitre’’ je vezana za Anđelkovićev roman „Rašani” (edicija „Fantastična biblioteka”), ali ne kao nastavak, već pre kao jedna varijanta, priča iz sveta koji pripada Rašanima, tako da se može posmatrati kao zasebna celina.

Radnja novele Bobana Kneževića „Ljudi ne ubijaju svoje sestre” odvija se u naučnofantastičnom okruženju, na brodu kojim upravljaju mladi kadeti, zatim na dalekoj planeti Felon bez „nebeskih vidjela”, pa na svemirskoj vojnoj krstarici. Smeštena je u daleku budućnost i lako nam se može prikazati kao SF, iako je u suštini psihološka drama, priča o odrastanju,  tačnije o bolnoj i neizbežnoj inicijaciji u svet odraslih, što se odigrava uvek i na svakom mestu. Troje mladih ljudi zajedno proživljavaju finalni ispit zrelosti, veliko iskušenje kroz „tri dana koja svojom ispunjenošću nadomešćuju celokupni život, godine praznih lutanja; nadomešćuju sve i ostavljaju brazgotine za sva vremena”. Proživljavaju, preživljavaju i nastavljaju život preoblikovani.

Pišući pitko i čitko, bez posebnih ukrasa ili jezičkih akrobacija, autor nas vodi preko najmanje tri sloja ove naoko jednostavne priče. Veština mu dolazi do izražaja kada nas gotovo neprimetno prevede od male emotivne drame nesigurnog momčeta, preko bespoštedne borbe za život, do spoznaje o vlastitom mestu u svetu i odgovornosti koju ono nameće.

Moje simpatije je posebno pobralo dvostruko poigravanje sa motivom koji je sadržan u naslovu novele.

Darko Macan, duhovit kao i uvek, priložio je za ‘’Tamni vilajet 2’’ kratku priču „Teksas Kid, moj brat”. Grdno će se prevariti svako ko pomisli da je ovo priča o stripovima, iako nam već iz naslova maše i sa stranice na stranicu se slobodno šeta nacrtani junak – Teksas Kid.

Macan nam pripoveda o porodici, neprolaznoj napetosti, ljubavi i mržnji koja prožima relaciju otac-sin, zatim o odnosu autora prema delu za koji se često vezuje zabluda da deluje samo u jednom smeru. Govori se i o samom stripu, naravno, ali tako da bi se izneta zapažanja mogla primeniti na bilo koju tvorevinu ljudskog duha.

„Mode su prolazne, dragi moj dječače! Samo su heroji vječni”, veli Teksas Kid.

„Vestern je najčistiji muški san, mjesto gdje sve ovisi samo o tebi. Beskrajan prostor u kojem možeš ubiti svakoga tko ti nije po volji, povaliti svaku koja ti jest po volji i odjahati dalje slobodan, bez briga i obaveza.”

‘’Zak odmrtnik i Belzebub lutkar, kralj lopova’’ Vesne Goše je razigrana fantazija kojom defiluju mnoga bajkovita bića. Čitala sam je sa uživanjem, mada odavno nisam u uzrastu kome je namenjeno takvo štivo.

Romantična vremenska pretumbacija Željka Jungića, ‘’Balada o Safikadi’’ podstakla me je da potražim više podataka o autoru ove sjajne priče. Iskreno me je razočaralo to što potraga nije dala rezultat. Biće da je Safikadin tvorac izabrao drugo zanimanje, ostavljajući nas da se čudimo i divimo njenoj lepoti.

„Veliko vreme” Vladimira Lazovića je alternativnoistorijska zagonetka – nerešena do današnjeg dana. Šta bi bilo da se Napoleon u vreme najveće slave obratio za podršku voždu Karađorđu i saveznike potražio među Srbima? Da li bi tako moćan zaštitnik kod ustanika razvejao panslovenske nade? Da li bi ih izlečio od neobjašnjive, a utoliko snažnije rusofilije darujući ih „evropskim vrednostima” na štetu mističnog jedinstva sa „severnom pravoslavnom braćom”?

Lazović ne odgovara direktno na ova pitanja, on dozvoljava svojim likovima da sami pronađu odgovor. Samim tim, i čitaocima. Uostalom, čar bilo kog velikog vremena i nije u odgovoru, nego u pitanjima koja nam ono postavlja.

Izuzetan kvalitet ove novele (a svesna sam da će neko neće deliti moje mišljenje) za mene leži u autorovom odličnom poznavanju istorijskih prilika, što mu dopušta da, sledeći isključivo maštu i spisateljsku intuiciju, kombinuje fakta, narodna predanja i legende, sadašnji trenutak i neka davno minula, velika vremena.

Za kraj – poslastica!

Novela  „Jeka”  Zorana Jakšića, najbolja je u zbirci, pobednica na konkursu „Znaka sagite”, možda najbolje delo kraće forme u domaćoj fantastici.

Autor nas uvodi u večiti, nikad dovršen rat između srpskog i otomanskog carstva u dalekoj (ili ne tako dalekoj) postapokaliptičnoj budućnosti.

Na jednoj strani je svirepi Armin-paša reptilskih očiju, tamnoput i mršav poput smrti. On je vođa sultanove „legije samoubica”, najhrabrijih boraca koji su se odvažili da napadnu na kneza Velibora od Vučitrna, posednika tajanstvenog i veoma razornog oružja, poznatog  kao ‘’tri vojvode’’ ili kao „glasovi’’.
Sa druge strane, knez Velibor, koji pruža otpor osvajaču, prolazi kroz bolno suočavanje sa potpunim ljudskim gubicima i cikličnošću sudbine.

Postavka umnogome podseća na fantaziju (fantasy), možda i na alternativnu istoriju sa stimpank ikonografijom (letelice dirižabli, tilsum voda), ali su ipak najupečatljiviji naučnofantastični elementi. Naime, „glasovi” nose imena anđeoska i demonska, ali nisu natrprirodni, nego čisto tehnološkog porekla. Oni su inteligentno oružje, sačinjeni od onoga što naučnici zovu solitonima (talasi koji ne menjaju oblik i brzinu pri prostiranju kroz neku sredinu). Nepobedivi su zato što nema žive sile koja bi mogla da ukroti zvuk. Njihova „naučnost” je donekle zamagljena, Jakšić je ne objašnjava u potpunosti, ali ime samo postiže veću izražajnost i dodaje snagu priči.

Ni knez Velibor nije gospodar glasovima, već samo njihov ključar, koji sa užasom saznaje ono što mu je duša oduvek slutila – da „nema stvari toliko opasne kao što je oslobođena pesma.”

To je, dakle, „Tamni vilajet 2”.

Po imenu –  nepoznanica, područje tame. Pažljivom čitaocu – vilajet poput onoga u narodnom predanju – zamračena zemlja pod lišćem koje šapuće: ko me uzme kajaće se, ko me ne uzme kajaće se. Jer, lišće u ovom vilajetu zaista jeste načinjeno od dragulja, te će se svako ko ga nije uzeo pri izlasku na svetlo pokajati, dok će se oni koji su poneli makar malo, kajati što nisu uzeli više.

Kralj u žutom – Robert W. Chambers

Posted on by Mirnes Alispahić

ŽANR: fantastika
ZEMLJA: SAD
ORIGINALNI NAZIV: King in Yellow
GODINA IZDAVANJA: 1895.
OCJENA: 8

 

Kralj u žutom. Žuti znak. Izgubljeni grad Carcosa. Pojmovi vrlo dobro poznati ako ste gledali prvu sezonu HBO-ovg „Pravog detektiva“, nihilističko filozofske kriminalističke serije. Svi oni su preuzeti iz zbirke priča Roberta W. Chambersa pod imenom „Kralj u žutom“, gdje čine vezivno tkivo prve četiri priče (od ukupno deset) neobične kolekcije. Zašto neobične?

Pogledate li na Internetu, Chambersov „Kralj u žutom“ je oduševio H.P. Lovecrafta koji ga je smatrao vrhuncem „čudne fikcije“ i kosmičkog horora, međutim, počnete li čitati ovu zbirku u iščekivanju nečeg nalik Lovecraftovom svijetu Cthulhua i drugih kosmičkih bogova, bojim se da ćete se razočarati, ali ćete dobiti nešto izuzetno u prvih pet priča.

Naime, „Kralj u žutom“ u Chambersovom alternativnom svijetu Amerike i Pariza dvadesetih godina prošlog stoljeća (mada je vrijeme eksplicitno naglašeno u jednoj priči) zabranjeni je pozorišni komad u dva čina čiji su detalji raštrkani kroz prve četiri priče. Chambers ime grada Carcosa, kao još neka, pozajmljuje iz djela Ambrosea Biercea, te nam otkriva tri lika u samom komadu, Cassildu, Camillu i Stranca. Razlog zbog kojeg je „Kralj u žutom“ zabranjen jeste činjenica da čitanjem drugog čina čitatelj gubi razum.

Na maestralan način, u prvoj priči „Majstor za reputacije“, Chambers pripovjeda iz perspektive posve nepouzdanog naratora priču o paranoji sa zanimljivom idejom Smrtonosne dvorane, gasne komore u koju dobrovoljno odlaze svi oni umorni od života što je čini samoubilačkom napravom odobrenom od strane samog društva. Ova priča otvara zbirku i nosi je poput Atlasa svojom snagom te predstavlja jednu od najboljih priča koje ćete pročitati.

Druga priča, „Maska“, već ima elemente romantike, onoga od čega je Chambers zapravo živio i što čini većinu njegovog opusa od 87 knjiga. Veoma zanimljiva priča o ljubavi, ludilu, nauci i umjetnosti u kojoj trebate imati u vidu da je percepcija onoga ko pročita „Kralja u žutom“ promijenjena što kraju daje posve drugačiju jezu.

„U Zmajevom sokaku“ je treća priča te se drži paranoje i mentalnog oboljenja dok narator bježi od zlosutnog crkvenog orguljara koji želi njegovu dušu.

Četvrta i ujedno posljednja priča s motivom „Kralja u žutom“ jeste „Žuti znak“, priča možda i najbliža „čudnoj fikciji“ kakvu je pisao Lovecraft o crvu koji je prerušen u čovjeka.

Peta priča, „Gospa d’Ys“ je romantična priča o duhovima s tragičnim krajem i putovanjem kroz vrijeme.

Sa šestom pričom, ako se uopće može tako nazvati rad po imenu „Prorokov Raj“ jer više podsjeća na nabacanu poetsku prozu iz „Kralja u žutom“ negoli na pravu priču, Chambers presjeca veze sa sablasnim i nadrealnim elementima svoje zbirke te nas s preostale četiri priče vodi u Latinsku četvrt Pariza i boemski život mladih studenata i umjetnika. Zaboravio sam reći da je Chambers bio veliki zaljubljenik u Pariz i umjetnost pa stoga i toliki spomen istih. Od ove četiri priče izdvajaju se „Ulica četiri vjetra“, atmosferična priča o studentu koji pronalazi izgubljenu mačku i „Ulica Prve granate“, romantična ratna priča smještena u vrijeme pruske opsade Pariza 1870.

Mada druga polovina zbirke odudara od tona prve i puno je slabija jer nema jeze i napetosti, nema čak ni pretjerane radnje, a i da je ima teško ju je primjetiti ispod naizgled neprekidnih dijaloga kojima se ponekad čini nema kraja, Chambers drži atmosferu kroz cijelu zbirku i na poseban način veze svoje rečenice, bilo da priča o ludilu ili o ljubavi i boemskom stilu života. Ipak, zapitate se zašto je Chambers ovu zbirku napisao ovako kako je napisao, u jakom kontrastu između dva dijela.

Ono što Chambersa dijeli od Lovecrafta jeste upravo taj emotivni dio njegovog pisanja i osjećaji koji su utkani u riječi. Dok je kod Lovecrafta sve sterilno i hladno, operisano od osjećaja, Chambers ne bježi od njih već ih itekako koristi te obogaćuje svoje pisanje toplinom i atmosferom koju Lovecraft, kojeg izuzetno cijenim i volim, nikada nije imao.

Nelagoda izazvana čitanjem prve četiri priče definitivno svrstava Chambersa u majstore žanra kojem nikada nije u potpunosti pripadao iako mu se vraćao, ali niti jedno njegovo drugo djelo nije doseglo uspjeh i slavu „Kralja u žutom“, kojeg i danas smatraju vrhuncem američke fikcije kada je u pitanju „čudna fikcija“.

Svakako preporuka za čitanje, ako ne cijela zbirka onda barem prvih pet priča.

O pričama Milisava Popovića

Posted on by Dragana Marjanović

Dragi Autostoperi, ovom prilikom ću vam predstaviti jednog domaćeg autora, Milisava Popovića i sa vama podeliti svoje utiske o njegovom stvaralaštvu. Kako ovde nije reč o štampanoj zbirci, već su to pojedinačne priče objavljene na piščevom blogu, pisaću o nekima od njih.

Popovićev način i stil pisanja bliski su čitaocu, kako onom ko ima dodira sa književnošću, pisanjem i kritikom, tako i onom ko čita samo radi zabave. U njegovim pričama ima tajanstvenosti i mističnosti, pune su emocija, te tako pronalaze put do čitaočeve duše. U piščevim tekstovima možemo naići na inverziju osobina čoveka i drugih živih bića. Možemo uočiti da biljke, životinje, mitska bića ili čudovišta poprimaju osobine čoveka i obrnuto, čovek poprima sve one negativne, čudovišne osobine. Dakle, dok vukodlaci i zmajevi bivaju obdareni požrtvovanošću i ljubavlju, te imaju zaštitnički odnos prema nejakima, u čoveku se bude animalnost i zlo. Kao primer uzećemo „Trodušnu”, izuzetno emotivnu i višeslojnu priču u kojoj možemo naići na elemente bajke, basne, ili pak svojevrsne kritike savremenog društva u kome dolazi do razvijanja animalnosti u čoveku. Delo počinje tim redosledom, kao naopaka bajka. U priču nas uvodi prizor u kome možemo uočiti da je pre početka teksta došlo do nasilja. Potom imamo dijalog dveju osoba da bismo tek kasnije saznali da je jedna od njih vukodlak. Nakon toga se pojavljuje zmaj i tu se prepliću elementi bajke i basne, vodi se dijalog između životinja i dečaka da bi se između redova, u objašnjenjima, provukla priča o zlostavljanju dečaka. To nas vraća u stvarnost, otrže nas iz okvira bajke i tu možemo uočiti svirepost čoveka koji je pristao na brigu o dečaku ostalom bez roditelja. Na kraju se ponovo vraćamo konceptu bajke, uz utehu da su bajke u nama i da, dokle god verujemo u njih, možemo nadvladati svako zlo.

Dela Milisava Popovića obuhvataju spoj ovostranog sa onostranim, pa neretko možemo u nekoj naizgled običnoj priči pronaći elemente fantastičnog. Dok čitamo njegove tekstove imamo utisak da Milisav Popović računa na aktivnu ulogu čitaoca jer, pišući pojedine priče kao trilere, ostavlja nam mogućnost da sami interpretiramo, izmenimo ili dopunimo određene segmente ili da, pak, osmislimo drugačiji završetak. Jedna takva priča nosi naziv „Žrtva” i osim pojave fantastičnih demonoloških bića, dobićemo i utisak da su nam očekivanja izneverena. Imamo demona koga treba pobediti i junaka (junakinju ako nam se tako više dopada)  koji se pretvara u antijunaka jer ne može da izvrši poverenu misiju. Priča deluje nedovršeno, te je kao takva pogodna za reinterpretaciju u našoj imaginaciji. „Žrtva” je delo koje može probuditi stvaralački duh, kao i želju da se i sami oprobamo u ulozi pisca.

Još jedna priča koju ću vam pomenuti se dotiče metafizičkog, oslikava Pakao i njegove stanovnike na jedan nov način te donosi drugačiju i posve izmenjenu verziju progona iz Raja. Ukoliko želite da doživite Evu kao junakinju i da vidite kakvu transformaciju je starozavetna legenda doživela u Popovićevoj svesti, pročitajte „Heroinu”.

Neki od naslova koje bih takođe podelila sa vama jesu „Prva strana” i „Guda iz džepa”, a o čemu oni govore, saznajte sami na blogu milisav.me.

Ukoliko niste  ljubitelji fantastične književnosti, Popovićev blog i dalje može biti pravo mesto za vas, jer ćete tamo pronaći priče različitih žanrova.

O piscu

Milisav S. Popović rođen je u Nikšiću (Crna Gora) 23. jula 1978. godine. Osim što je politikolog i profiličar, Milisav je i pisac. Pored mnogih kolumni objavljenih u Danu objavio je i dve knjige: „Pred Buđenje“ i „Zaboravljena Gora“.

Za knjigu „Zaboravljena Gora”, Popović je i dobitnik nagrade Evropske akademije za kulturu i književnost „Orfejeva lira”. Ova knjiga ušla je u uži izbor za nagradu „Miroslavljevo jevanđelje”,  a govori o mitskim bićima Crne Gore i drevnog Balkana i predstavlja prvo ostvarenje epske fantastike na ovim prostorima (nešto više o njoj drugom prilikom).

Groblje kućnih ljubimaca

Posted on by Stefan Brezar

Prva asocijacija na Stivena Kinga su, najčešće, njegovi romani i to oni veliki, poput kultnog ,,Isijavanja’’, dvotomnog ,,Utočišta’’ ili ,,To’’ ili pak njegov magnum opus, serijal ,,Mračna kula’’. Tokom duge i plodne karijere, horor-roman sa širokim, epskim zahvatom, postaje Kingov zaštitni znak. U tih hiljadu stranica teksta, često su smeštene priče i monstrumi koji postaju globalno prepoznatljivi, čak i kod ljudi koji nisu ni čuli za Kinga.

Međutim, King je neka od svojih najboljih dela napisao ne poštujući ovo pravilo i ne držeći se žanra romana. Zbirke priča ,,Noćna smena’’ i ,,Godišnja doba’, kratak roman ,,Keri’’, scenario za ,,Bekstvo iz Šošenka’’, kao i roman o kojem ćemo sad pričati – ,,Groblje kućnih ljubimaca’’.

,,Groblje kućnih ljubimaca’’, koje je na srpski prevela izdavačka kuća ,,Vulkan’’, ima svega 358 strana, ali je od prvog pojavljivanja, sad davne 1983. godine, roman stekao toliku slavu da ga, sa pravom, možemo nazvati kultnim.

Mnogim fanovima je ovo najbolji Kingov roman, a uticaj koji je imao na popularnu kulturu teško je utvrditi. Reference na ovaj roman su brojne, i teško ih je sve nabrojati.  Javljaju se od muzike – ,,Ramonsi’’ su pesmu ,,Pet semantary’’ napisali pod svežim utiskom čitanja romana, do poigravanja motivima u crtanim serijama kao što su  ,,Simpsonovi’’ – Bartov pokušaj da oživi umrlu mačku Snoubol u specijalu za Noć veštica direktna je referenca na roman. Film, koji se pojavio 1989. godine, samo je doprineo popularnosti romana i širenju uticaja istog.

Razlog za to treba tražiti upravo u Kingovom odstupanju od onog na šta smo inače navikli u njegovim romanima. Najpre, valja primetiti da je roman izrazito mračan. U Kingovim delima, mrak i zlo su nešto što se podrazumeva, ali samo nekoliko puta King  je uspeo da zaista stvori takvu atmosferu – od samog početka, kob, koja će dovesti do pada porodice Krid i posebno pater familiariusa Luisa Krida, može gotovo da se okusi. S tim u vezi, roman se ne završava ničim što bismo mogli nazvati srećnim krajem, jer sukoba dobra i zla nema. Samo mraka i gorčine.

Zatim, kao što je već istaknuto na početku – fabula je krajnje sažeta. Ne uvodimo se polako u priču i nemamo vremena da upoznamo junake – sva radnja je sabijena u relativno kratak vremenski period da bi kulminacija bila smeštena u nekoliko dana. Mnoge stvari nisu objašnjene do kraja i ostajemo zapitani i nad krajnjom sudbinom junaka.

I konačno, King odstupa od mnogih opštih mesta i klišea kojima je inače sklon, a mnoge motive kombinuje i gradi priču na potpuno nov način.

Motivi Vendinga, indijanskog groblja, demonske mačke, zombija, zle kobi često se sreću u horor literaturi, ali ovde oni dobijaju jedno potpuno novo značenje. Zlo sa kojim se Luis Krid hvata u koštac ni u jednom trenutku ne dobija lice. Iako koristi svoj svoju moć da kvari i uništava svoje žrtve, ono nikad ne istupa na svetlo – iako je sveprisutno i nikad daleko. Čak i uništavanje njegovih slugu ne menja krajnji ishod rata. Nema konačnog obračuna sa Zlom – Luis Krid ne suočava se kao Roland sa Grimiznim kraljem, niti kao deca uspeva da pobedi To. Ono što stoji iza svega ostaje u domenu nepoznatog a ako se složimo sa Lavkraftom da je najveći ljudski strah strah od nepoznatog, ,,Groblje kućnih ljubimaca’’ uspeva da takav strah dočara.

Konačno, King odstupa i od navike da povezuje porok glavnog junaka (ili junaka) sa njihovom sudbinom. Naizgled savršena porodica ne strada zbog  alkoholizma ili zloupotrebe droge ili zbog direktne povezanosti sa kletvom – oni se, bez svoje krivice, upliću u nešto što ih daleko prevazilazi – i to plaćaju. Jedini njihov ,,porok’’ je njihova nemogućnost da se suoče sa smrću i gubitkom. I upravo ta ljudska nemogućnost da se pomiri sa naigled besmislenim fenomenom smrti, predstavlja crvenu liniju koja se proteže od početka do kraja romana – ta greška u razmišljanju temelj je fabule i ona u krajnjoj meri i predstavlja čin prizivanja zla, koje u dubinama šume čeka, uvek spremno.

,,Groblje kućnih ljubimaca’’ zgrabiće vam pažnju, gotovo odmah i naterati vas da postavite sebi neka neugodna pitanja, a bezlična strava koja živi u indijanskom groblju progoniće vas u mislima i mnogo pošto zatvorite korice knjige.

Sramotne priče iz „Starog zaveta”

Posted on by Lazar Vuković

U prošlom tekstu koji sam pisao o stripu „Prokleti“ (The Godamned) sam pomenuo Bibliju kao inspiraciju pojedinim umetnicima. Ide u prilog tome da prva štampana knjiga u svetu ima dosta fantastičnih elemenata što je čini prvom knjigom fantastike koja je osvanula na papiru. Sada je red na drugi strip koga sam se nakratko dotakao u tom tekstu, a koji je nastao tridesetak godina pre Prokletih,  „Sramotne priče iz Starog zaveta“.

„Sramotne priče iz Starog Zaveta“ (Outrageous Tales from the Old Testament) predstavljaju omnibus biblijskih mitova kako su ih videli jedni od najpoznatijih strip scenarista i crtača. U ovoj antologiji vas očekuju blesave, krvave i često tragikomične priče za koje smo svi čuli, bar za većinu, a čije drugačije viđenje je prikazano ovde. Način kako je prikazano 14 priča koje su zastupljene u ovom stripu neće leći svakome, naročito gadljivim puritancima koji dobiju napad kada se sretnu sa nečim „bezbožnim“ što smatraju da huli na njihovu veru.

Strip otvara priča „Postanje“ (Creation) Artura Rensona (Arthur Ranson) koja nam na dve strane govori o nastanku sveta i večnim pitanjem zašto je Bog stvorio jedno od najrazumnijih bića, Čoveka.

„Gandalfov vrt“ (Gandalf’s Garden) Donalda Ruana (Donald Rooum) obrađuje mit stvaranja Adama i Eve kao i njihovo proterivanje iz Edenskog vrta. Uloga Boga je ovde dodeljena jednom našem dobrom poznaniku sa kim smo se susreli u trilogiji koja nas je uvela u svet fantastike i zmajeva. Nema potrebe da govorim o kome je reč, sve se vidi iz naslova.

„Sodoma i Gomora“ (Sodom and Gomorrah) je priča koju nemam potrebe da predstavljam jer je većina čula za pomenuta dva grada koji su zbog grehova svojim stanovnika spaljeni sa zemljom. Samo ću reći da ova priča nosi najbolji i najkvalitetniji crtež u ovoj antologiji, a koji je delo veštih ruku Dejva Gibonsa (Dave Gibbons), ljubiteljima stripa ponatog po radu na Nadziračima.

Ako Sodoma i Gomora imaju najbolji crtež onda „Levitska“ (Leviticus) ima najbolji scenario nastao iz uvrnute mašte Alana Mura (Alan Moore) dok je za crtež bio zadužen Hant Emerson (Hunt Emerson). Šta se desi kada Mojsije siđe sa Svete Planine i donese pravilnike o pravilima ponašanja svog izabranog naroda i načina postupanja sa izopštenicima? Pa…. Pročitajte priču pa ćete saznati.

Naredne tri priče nam potpisuje Nil Gejmen (Neil Gaiman) koga nema potrebe da predstavljam. „Knjiga o sudijama“ (The Book of Judges) nam služi kao uvod u naredne priče o pravednicima koji su se našli u nevolji Jevrejskom narodu tokom najtežeg doba prouzrokovanog njihovim gresima i Jahveovim besom. Karakteristična je po crtežu Majka Metjuza (Mike Matthews) koji je verno prikazao scene krvoprolića kojim ova priča obiluje.

„Jailja i Sisara“ (Jael and Siseria) nam daje odgovor na pitanje o smrtonosnim šatorskim kočićima sa naslovne strane. Vladar koji je izgubio rat sa Jevrejima beži od odmazde i nalazi utočište kod naše junakinje. A da li je bio siguran saznajte sami. Ovde je crtež radila Džuli Holings (Julie Hollings) ostavivši specifičan pečat svojim jednostavnom crtačkom veštinom.

„Jeftaj i njegova kći“ (Jephthah and His Daughter) prati vojskovođu Jeftaja koji se zaklinje da će, u slučaju da dobije predstojeću bitku žrtvovati prvo što vidi na svom povratku. Na njegovu nesreću to je upravo njegova kći i jedino dete. Ovde je za crtež bio zadužen Piter Rig (Peter Rigg), a po stilu je veoma sličan sa Džuli Holings.

Sledeću priču ne potpisuje Gejmen nego Grejem Higins (Graham Higgins) koji je radio i crtež. Prati mit o Samsonu, čuvenom biblijskom liku čija je snaga ležala u kosi, kao i njegovoj nesuđenoj propasti u vidu Dalile. Crtež mu je čista desetka i jedan od boljih u ovoj antologiji.

Gejmen opet preuzima scenario u „Putovanju u Vitlejem“ (Journey to Bethlehem) koja služi kao uvod u epilog Knjige o sudijama. Stiv Gibons (Steve Gibons) je odlično prikazao uzrok rata ostalih jevrejskih plemena protiv plemena Venijam. Ovde bih izdvojio jednu od najbrutalnijih scena silovanja koju sam video u nekom stripu.

„Pleme Venijamovo“ (The Tribe of Benjamin) zatvara Knjigu o sudijama. Kao i uvod poseduje eksplicitne scene nasilja i silovanja koje ilustrovao i ovaj put Majk Metjuz.

„Prorok koji je došao na večeru“ (The Prophet who Came to Dinner) je interesantan susret dvojice proroka koji slede Gospodova uputstva o koja ne smeju da se ogluše. To će jedan od njih dobro naučiti, ali kasno. Dajv Mekin (Dave McKean) je na priči ostavio specifičan stil svojim crtežom.

„Priča o Jovu“ (The Story of Job) koju je ilustrovao Kim Dič (Kim Deitch) je jedna od onih priča koja je imala veliki potencijal koji nije iskorišćen. Taman posla da je loše odrađena, ali moglo je to mnogo bolje s obzirom da nam je mit o dobrom čoveku Jovu poznat.

Poslednje dve Dragi tatica (Daddy Dear) i Čudo Jelisejevo (Elisha Miracle) predstavljaju najslabije radove antologije, jer je primetan pad kvaliteta u odnosu na priče koje smo prošli. Crteži nisu loši, ali je scenario mnogo loše osmišljen.

„Sramotne priče iz Starog Zaveta“ mogu da posluže kao uvid u različite stilove crtanja koji su ovde itekako prisutni s tim što je na skoro svakoj priči radio drugi crtač, dok su pojedini scenaristi potpisali više priča (Gejmene, tebe gledam). Na zabavan način nas uvode u pojedine biblijske mitove, s tim što ovaj strip neće leći svakome zbog izražene blasfemije.

Kao glavnu manu bih izdvojio to što neki poznatiji mitovi nisu obrađeni. Recimo, voleo bih da vidim kako su viđeni mitovi o Kainu i Avelju, Potopu i Vavilonskoj kuli, dok za Priče o sudijama većina nikada nije ni čula. Ne tvrdim da su loše odrađene, nego da je fokus trebao da bude na mitovima koji su poznati širokim masama i za koje nisu potrebne dodatne informacije kako bi se razumela priča.

Izdavačka kuća Makondo je glavni krivac što je ovaj strip izašao kod nas. Svakim izdanjem prete da stanu rame uz rame sa drugim ozbiljnim strip izdavačima na domaćem tržištu. Prevod i lektura su odlično odrađeni i nigde nisam našao zamerku.

Za kraj, ako niste preterano religiozni ili ste otvoreni po tom pitanju, preporučujem vam ovaj mali vodič kroz „Bibliju” jer je ovo jedan od stripova kojeg morate da imati (must have). Puritanci neka zaobiđu ovo štivo.

Saguaro – knjiga 1

Posted on by Kristijan Šarac

ŽANR: akcija/triler/vestern
ORIGINALNI NAZIV: Saguaro
SCENARISTA: Bruno Ena
CRTAČI: Luiđi Siniskalči, Fabio Valdambrini, Marko Fodera
ZEMLJA: Italija
GODINA IZDAVANJA: 2014.
OCENA: 7

 

Italija nije svet, jer da jeste, Boneli se ne bi morao truditi oko novih junaka, pošto  je tamo Teks i dalje ubedljivo najprodavaniji. Ali kako nije, onda su morali da izbace čitavu plejadu novih heroja i serijala za novi vek. A pošto se strip vratio i kod nas na velika vrate, bez obzira na malodušne tako je, onda i mi imamo priliku da čitamo veliku većinu novih izdanja posredstvom mnogih domaćih izdavača. Jedan od njih je i „Phoenix press“ u čijem ruhu smo imali i imamo priliku čitati serijale „Karavan“, „Grejstorm“, „Lukas““, „Adam Vajld“, neke sam vam i predstavio i potrudiću se da to uradim i sa ostalima, ali i da nastavim dalje sa onima koje već poznajemo. No, danas oni nisu tema, već „Saguaro“. Prvi put da „Phoenix press“ ne ide formom sveščica već trobrojem u formi knjige. Što samo znači da veruju u kvalitet stripa, jer mu to diže cenu, a naša publika i noviteti nisu sjajan spoj. Zato da vam ja predstavim „Saguara“ bez daljeg odlaganja.
Zapravo ne, nećemo još na sam strip. Ova priča spada u žanr vesterna, ali ne u klasični vestern kao što su „Tačno u podne“ ili „Obesite ih visoko“, već nešto približnije „Pobesnelom Maksu“ ili „Odmetniku“. To jest, ono što bih ja nazvao modernim vesternom. Dakle, ne menja se karakterizacija likova ni postavka priče, menja se samo to da likovi imaju bolje pucaljke i vozila umesto konja. E, sada možemo na autore i strip.
Bruno Ena – jedna od velikih Bonelijevih mladih scenarističkih nada, autor koji je dugo radio na Topolinu što ne čudi jer je radio i za „Dizni“. Takođe, iza sebe ima i neke epizode „Dilana Doga“, kao i „Vinks“ crtaće.
Fabio Valdambrini – crtač sa sjajnom biografijom u kojoj se nalaze „Mister No“, „Demjan“, „Karavan“, „Kejsidi“ i „Ken Parker“.
„Povratak u Vindou rok“ – Kako i sam naslov otkriva Torn Kičejen zvani Saguaro se vraća kući. Kupuje prilično bezvredan ranč, a u gradu odmah pokazuje od kakvog je materijala i kova sazidan. Prošlost izgleda nikad ne miruje, pa se i Saguaro još bori sa njom, ali kud i kamo veći problem predstavljaju ’dobre’ komšije. Naš junak naleće na pokušaj zločina i sprečava ga, ali šerifova stara ’ljubav’ prema njemu dovodi do toga da završi iza rešetaka. Uspeva da pobegne, i pokušavajući da spreči još jedan pokušaj upušta se u nemilosrdnu trku s vremenom. Pošto je prva epizoda možete da znate da mu je pošlo za rukom, ali ne i kako, dok ne pročitate.
Luiđi Siniskalči – još jedan fantastičan crtač sa impresivnom biografijom u kojoj se nalazi to da je radio na „Gospodarima svemira“, „Alanu Fordu“, „Niku Rajderu“, „Martiju Misteriji“, „Dilanu Dogu“, „Juliji“, „Magičnom vetru“, „Demjanu“ i „Kejsidiju“.
„Senke u tami“ – Druga epizoda uvek služi za izgradnju odnosa među likovima, pa je tako i u ovom slučaju. Torn i Kej istražuju epidemiju koja tamani stoku u rezervatu, što je savršena postavka za bolje upoznavanje sa karakterima, ali i za njihovo zbližavanje. Torn je pre toga dobio ponudu koja mu daje legitimnost da to radi, pa barem delom. Istraga će pokazati da priroda nema veze sa epidemijom i da su neki teži zločini povezani sa tim. Takođe će naterati našeg junaka da prihvati ponudu i tako postavi temelj za nastavak priče. Ako vas kopka kakvu ponudu, moraćete po strip u najbližu striparnicu.
Marko Fodera – talentovani autor kog znamo po crtežu u „Juliji“, „Niku Rajderu“ i nekim radovima za DC.
„Ujed kobre“ – Konačno je došlo vreme da vidimo isečak iz prošlosti našeg junaka. U sadašnjosti se dokazuje na novom poslu sa partnerkom. A onda se iz prošlosti pojavljuje duh. I to osvetoljubiv, pa Kej postaje žrtva, te našem junaku ne preostaje ništa drugo do da sklopi primirje sa šerifom kako bi dobili trku sa vremenom da spasu osobu do koje im je stalo. Koliko to prošlost može da sustigne i ugrozi sadašnjost našeg heroja, pročitajte sami da ne ispadnem kvariša.
Realno, i vašu babu bih mogao povezati sa fantastikom da mi se hoće, pa tako mogu i „Saguara“, ali on to nije. On je jednostavno moderni vestern sa toliko klišeiziranom radnjom i likovima da je to prosto uživanje čitati. Jednostavno Ena koristi svaki mogući stereotip žanra, ali tako da je upravo to ono šta i sami želite. Crtači su veoma dobri, ipak malo se kvalitetom izdvaja Siniskalči, ne mnogo, ali dovoljno da primeti neko ko redovno konzumira stripove. U suštini, nećete dobiti ništa više od onog što očekujete nakon otvorene korice, ali ni ništa manje. Zato čitanje „Saguara“ nije izgubljeno vreme, a možete usput naučiti i mnogo toga o mitovima Navaho Indijanaca. Uskoro se opet čitamo, imam nešto posebno u riznici, a dok to čekate delite ovaj tekst, veliki pozdrav od vašeg omiljenog stripotekstopisca.

„Bleach” – film

Posted on by Petra Rapaić

Ove godine Netfliks nas je počastvovao izvanrednim ostvarenjem zvanim Bleach. Film je prvi put prikazan 20. jula 2018. godine u Japanu.

Režiser je Šinsuke Sato, muziku je komponovao Jutaka Jamada, a priču je adaptirao Taito Kubo.

Glavni glumci su Sota Fukuši, Hana Sugisaki, Mijavi, Rjo Jošizava i Taiči Saotome.

 

Učenik srednje škole Ičigo Kurosaki ima jedinstvenu sposobnost da vidi duhove i ponekad razgovara sa njima. Nekad se potuče sa huliganima koji nisu ispoštovali uspomenu na poginule. Živi sa neozbiljnim ocem i dve mlađe sestre. Kako radnja filma odmiče, primećujemo da i one ponekad vide ponešto sumnjivo iz sveta duhova.

Uprkos sitnim turbulencijama adolescenskog života (sa po par nesmirenih duša dnevno), Ičigov život je uglavnom miran. Sve do pojave Anđela smrti Rukije.

Rukija u svetu ljudi ima zadatak da pronađe starog, iskusnog i snažnog demona zvanog Veliki ribar. Ribar, kao i ostali demoni, proždire duše umrlih koje nisu na vreme prešle na drugu stranu. Ako živ čovek ima dovoljno visoku energiju, ne libe se ni da se počaste njihovim dušama. Ičigova energija je izvanredno visoka, te počinje da privlači i demone, dovodeći oca i sestre u opasnost. Rukija je prisiljena da ga spašava, biva ranjena i jedini način da pobedi jeste da prenese moći i ovlašćenja Anđela smrti na Ičiga.

Ičigo će pristati na sve da bi spasao porodicu. Nakon što je pobedio prvog demona, očekuje da Rukija pokupi nazad svoje moći i nestane iz njegovog života. Međutim, transfer je nemoguć jer je Kurosaki potrošio većinu energije.

Takođe, odbija da bude njena zamena. Nesvestan je haosa koji time pravi, jer njen starešina i njegov zamenik dolaze po nju. Rukija je prekršila pravila Anđela smrti i mora biti kažnjena. Da bi izbegla sopstveno pogubljenje, ucenjuju je da ubije Ičiga.

Do preokreta dolazi kada Kurosaki sazna da je Veliki ribar ubio njegovu majku. Žrtva je trebalo da bude on, ali ga je majka zaštitila. Baš zbog toga, zbog tereta krivice i želje da on bude taj koji će da štiti druge, Ičigo želi da se suoči sa ovim demonom. Od te borbe zavisi i njegova i Rukijina budućnost.

Odstupanja od istoimene mange i anime serije je neznatno – tek toliko da upotpuni radnju filma. Uglavnom je prikazana prva sezona, ali ako budete u prilici da pogledate seriju (u slučaju da već niste), preporučujem. U filmu je ipak zastupljena celovita radnja, dok je serija nalik delovima slagalice od kojih svaki ima svoju priču.

Humor prisutan u animeu zadržan je i ovde. Patetika poput dozivanja nekoga po imenu u različitim intonacijama je svedena na najmanju moguću meru. Ičigovi prijatelji podjednako su zastupljeni u radnji filma, gde nam je data tek naznaka moći koje treba da steknu. Postoji čak i mogućnost nastavka, sudeći po zadnjoj sceni, i ja se nadam da će nam ispuniti želju.

Postoji i razlika u odnosu između Ičiga i Rukije. Dok se u animeu čini da su na distanci i bez preterane komunikacije, ovde se zbližavaju i postaju prijatelji. Ljudske emocije nedopustive su za Anđele Smrti, ali Rukija se ne bori protiv njih.

Jedina zamerka koju strastveni ljubitelj Bleach animea ima da ponudi jesu prezentacije likova starešine i njegovog zamenika – Kučiki Bjakuja i Abarai Renđi. Nekome je ponestalo inspiracije kad su njihovi likovi došli na red. Jeste, šalovi su tu, i crvena kosa i čudna frizura, ludačko ponašanje jednog i smirenost drugog, ali deluju pomalo iščašeno i veštački. Kao prvo, frizure su mogle biti bolje. Abarai kao da nosi ofucanu periku, a mišljenja sam da oni Bjakujini uvrnuti pramenovi mogu drugačije da izgledaju. Tako mali detalj, a kvari čitavu pojavu. Verujem da su pokušali, ali nisu uspeli verno da dočaraju ni autoritet, ni njihov odnos, ni ličnosti. U svakoj sceni bili su to glumci u čudnoj odeći, kao deca kad se pretvaraju da su odrasli. Kada budu pravili nastavak, nadam se da će više pažnje posvetiti njihovim likovima.

Sve u svemu, odličan film koji nijedan ljubitelj japanske kulture ne bi smeo da propusti. Ako ste gledali Bleach anime a film još niste, sram vas bilo.

U slučaju da ste videli onaj projekat koji su obožavaoci skrpili godinama unazad, gde je Orihime nosila odvratnu periku i balone mesto grudi (nemojte me držati za reč, mislim da je čak bila muško), a Abaraijev mač je mlitavo visio na lastišu – bez panike. Ovaj film je milion svetlosnih godina daleko po kvalitetu.

 

Zašto je politička korektnost – merde

Posted on by Petra Rapaić

Politička korektnost je neka nova vrsta mode koja ljude tera da se ponašaju kao totalni kreteni. Socijalne mreže su prepune sumnjivih ideja o tome kako politička korektnost treba da izgleda, što rezultuje čestim banovanjem iliti popularnim fejsbuk zatvorom.

Smešno vam je što se vagina sad zove prednja rodno nezavisna rupa? Što izmišljamo nove nazive za toplu vodu, gde topla voda više ne sme tako da se zove? Čik javno izrazite svoje mišljenje. Vidimo se kad izađete iz fejs zatvora. Ne treba vam fejs? Imate instagram? Nema veze, i tu možete ostati bez svih slika i biti prisiljeni da posmatrate pustoš na mestu gde je nekad bio nalog, ili da otkrivate draži šetnje po prirodi ne bi li izbegli dodatni stres. Ne postoji ništa što možete da uradite, više administratorske instance ostaju nepokolebljive na moljakanja, dokaze i logiku.

Ako mislite da je ova pomama zaobišla umetničku scenu, razmislite ponovo.

 

Sapkovski, čovek Poljak, napiše serijal o vešcu bele kose. Da mu da usvoji dete sive kose i zelenih očiju, očito previše blede kože za ukuse šire publike. Sa Ciri je, sa stanovišta političke korektnosti, inače sve u redu. Tinejdžerka isprobava granice sopstvene seksualnosti, nije kriva što joj se momci ne sviđaju i što želi sve da proba. Dobro je i što je pisac ne tera da nosi suknje; pantalone i mač su sasvim fina odevna kombinacija. Sve je u savršenom redu osim, eto, boje kože. Uopšte, boja kože svih likova je manjkavo bledunjava. Nije bilo problema pri pisanju serijala i prodaje istih u milionskim primercima, niti je bilo problema kada su se pravile igrice o Vešcu i Ciri. Problem nastaje kada treba smandrljati seriju, a avet političke korektnosti nam zuri preko ramena. Šta se onda dešava?

Isto što se desilo interpretaciji kraljice Margaret u BBC televizijskom remek-delu. Iako svi znamo kakva je bila situacija sa robovima za vreme druge polovine XV veka u Engleskom carstvu, ova nova histerična istorija koja nam se nameće ima drugačije zamisli. Kako ekskluzivno saznajemo, istorija ovog sveta nije dovoljno dobra, izgleda nismo u stanju da se pomirimo sa njom (ili da je naučimo kako treba), pa treba stvoriti alternativnu. Jer, to je totalno politički korektno. Umesto belim puderom premazane, belokožne i riđokose kraljice, politička korektnost nam potura kao kraljicu Engleskog carstva glumicu kože boje egzotične čokolade. Ne bele, naravno.

 

Sledeći korak bi mogao da bude preimenovanje Planete majmuna u istorijski dokumentarac.

S druge strane, imamo pisce/umetnike/spisatelje/režisere koji idu uz dlaku zahtevima političke korektnosti. To vam je remek-delo u kome je jedan od glavnih likova uvek politički korektno obojen u nešto tamnije od bež-ružičaste, a jedan od parova definitivno mora biti gej. Sve manje od toga predstavlja ugnjetavanje slobode izražavanja.

Tako smo, nakon sedam knjiga i osam filmova o Hari Poteru, tek nedavno saznali da je Dambldor gej, da je Hermionino poreklo nedvosmisleno afričko, kao i da su Harijev i Drakov sin u romantičnoj vezi. Čeka nas film o Dambldorovim i Grindelvaldovim ljubavnim avanturama, a kasnije – ko zna? Neki Veslijevski riđokosi izdanak ispašće tamne boje ebanovine ili trans, ili oboje. Videćemo i da su Sirijus i Remus bili ljubavnici jer, zašto da ne? Kad bolje pogledate, i tako su previše vremena provodili nasamo u onoj ukletoj kući na broju 12, a istopolna veza sa vukodlakom je novi stepen na evoluciji političke korektnosti.

 

U slučaju da napišete knjigu koja odbija da bude podobna, u obavezi ste da sročite pismeno izvinjenje za kraj. Nema veze ako bude malo duže od same radnje knjige. Bitno da ste nepokolebljivo stali iza svog remek dela i odbili da se povinujete zahtevima mode.

Diznijevi crtaći više ne predstavljaju dobro pomoćno sredstvo za vaspitavanje mladih naraštaja. Pogađate zašto? O feminizmu ni traga ni glasa, žene samo čekaju na prvi poljubac i nekog konja na paradnom atu da ih spašava od aždaja, veštica i nepravednih roditelja. Onda izađe crtać o škotskoj ratnici, cura vitla mačem i lukom i strelom kao pravi gorštak i spašava sve što se spasti da. Znate li koji je problem sa Škotima? Praktično su providni. Svetle više od sumračnih vampira, i to ne samo danju.

Misite da je sve rešeno bajkom o čokoladnoj žabici Nju Orleansa? Devojka nije bila princeza, sve je sama radila i borila se čitavih sat i po vremena na malim ekranima da sredi svoj život, dok je princ bio debil gotovan. Ne, crtać je ocenjen kao nerealan i loše interpretiran. Navodno preveliki kliše i pomalo uvredljiv.

Sve princeze Diznijevih bajki su sumnjivo bledunjave. Ni prinčevi nisu ništa bolji. Nije nam to smetalo ranije, jer smo svi znali da su animacije inspirisane uglavnom Andersenovim bajkama. Išao čovek po Danskoj davne 1800 i neke i skupljao priče. Nije on kriv što mu radno okruženje nije obilovalo vanzemaljcima plave kože pa nije mogao da ih ubaci u priču. Da li ga to čini politički nekorektnim? Naravno.

Šta ćemo sa svim ovim projektima kad ova moda, kao i svaka druga, ode u zaborav? Šta će nas sve spopasti pre nego što se vratimo iz alternativnog načina izražavanja u normalni? Koliko god se trudili, ne možemo stvoriti ni drugačiju istoriju ni drugačiji svet, samo čudne izraze. Neko vreme ćemo rupe nazivati prednjim, zadnjim i srednjim, a deca će nositi brojeve dok ne porastu i odluče kojeg su roda, bez obzira na genetiku (ne dao Bog da se osete diskriminisani parnim i neparnim brojevima). Ili ćemo se setiti da smo potomci vanzemaljske reptilske rase, ili ćemo stati pre nego što sve ode predaleko.

Ako vas je uvredio ovaj politički nekorektan izliv ogorčenosti (iako cenzurisan), znate šta vam je činiti: prošetajte malo, jer nije internet čitav svet. I samo bez panike.