Blog

R2-D2 specijal – Pisci, čitate li nešto?

Posted on by Ana Ubavić

Koliko  ste se, majko mila, namnožili! Kuda god se okrenem neki pisci – vise s drveća, izlaze iz frižidera, mrmljaju sa TV-a… Eto, kanda me sramota da slučajno spomenem da imam tamo negde neku knjigu poezije i da tako piskaram. No, možda je i do mene, okružila se društvom odabranim. Od kvantiteta teško je nazreti kvalitet. A bolest samo jedna, zajednička i velika:

Masovna ekspanzija pisaca, koji uz to, ne čitaju!

Da, dobro ste čuli. Znate one najgore ponavljače, koji su se grebali za domaće zadatke i prezirali časove srpskog jezika? E, sada su oni odrasli i shvatili da je mnogo kul biti pisac i slikati se, pričati kako si ovo ili ono, kako gradiš likove, a onda sasvim slučajno, odnekud se ispili neki fan pa kaže – ovo mi poznato iz neke knjige. Koliko je dozvoljeno da bude imaginacija, a koliko copy paste? Ček- sme li to copy paste? Od svih pasta najmanje volim copy pastu, sa parčetom tuđeg autorskog prava. Svako ko želi da bude nešto posebno, a ne zna kako da kaže sebi da je poseban, hoće da bude pisac.

Dragi moji, nije ovde problem Kija, niti Zorannah, niti bilo koja od masovnih sirovina popularne kulture. Ovde je problem činjenica da sve prolazi kao kvalitet ako se dobro reklamira. Funkcionalno nepismeni ljudi, koji sebe zovu piscima postavljaju standarde.  Niko od nas ne zna sve, ako nisi profesor srpskog jezika i književnosti kanda ti treba malo podsećanja šta to beše pravopis.

Činjenica je da pisci ne čitaju. Urednik može da spasi osrednji roman, može da ga lepo upakuje da bude sjajan. Urednik može da od dobrog romana napravi izuzetan roman. Ali, ali, da me izvinete sad, od trulih jabuka ne može napraviti pitu, niti od pokvarenih sastojaka roman veka. Zato čitamo. Čitanje je reprodukcija u malom. Dobri čitaoci postaju odlični pisci. Uđi u formu, upoznaj je i izađi iz nje. Tako to rade majstori zanata, tako to rade umetnici.

Nekad je možda i bilo samoukih, ali od latinskih samostana, gde se lepa reč zapisivala i prenosila, pa se njome i učilo, danas imamo knjige. Nisu sve izgorele u biblioteci aleksandrijskoj. Mnogo ih se napisalo.

Svet je izrodio Markesa, Borhesa, Remarka, divne lude Ruse poput Dostojevskog, Tolstoja, Ostrovskog. Plakali smo uz Hemingveja, voleli uz Nerudu, bili uzvišeni milionima sjajnih reči. Kako to da se neko drznuo da sebe zove piscem, a da ih nije čitao?

Krećem se među ljudima koji žive svet fantastike, pišu je, čitaju, prate. Međutim, moje mišljenje  se po pitanju fantastične scene nije promenilo. Veliki procenat onoga što se sad štampa iz domena fantastike je krš, lom i haos. Kad to neće biti? Kad pisci fantastike shvate da moraju da izađu iz svog žanra i krenu da čitaju klasike. Dobra knjiga je dobra knjiga, o kojoj god temi da govori. Loša knjiga takođe. Postoje dva žanra, gde je celokupna igra jednako loša- epska fantastika je za nerdove što i čikliti za domaćice. Nažalost, mnogi koji neće da se okušaju sa čitanjem klasika i smatraju da ne mogu da dobace do nekog intelektualnog dostignuća, postignuća, katarze, biraju da pišu smeće. To je takva ekspanzija da danas svako ko hoće da nešto piše, piše ili ljubić ili epsku fantastiku. U kom momentu je od nečeg predivnog i bajkovitog, epska fantastika postala restoran Planktona iz Keba Krabe, popularno nazvan – Kofa s pomijama? U kom momentu je neka očajna domaćica shvatila da želi da piše ljubavne romane jer je iščitala dovoljno vikend romana ispijajući kafu?

Ako niste sposobni da budete veliki – poslušajte me, i ne budite mali.  Ako ste, pa zaopucali kao gluva, slepa, gladna i napaljena koza da pasete travu velike umetničke slave, ne razmatrajući da li će vas udariti auto sopstvene netalentovanosti i ograničenosti – vratite se u osnovnu školu. Kad se vratite u OŠ uzmite gramatiku – velika bledožuta knjiga, pa na istu stavite onaj crno-crveni pravopis, onda se lepo zakucajte glavom u iste zamišljajući kako su te dve knjige vaš kamen mudrosti. Kad to uradite ako je vrat i glava još na mestu vratite se lektiri, neka vam se nasmeši Tolstoj, Ostrovski, Andrić, neka se zacereka Kundera u torbi, popijte čaj sa Dervišem i smrću, popričajte sa Strancem, pa se vidimo na popravnom.

Počivaj u miru, Sten Li!

Posted on by Bojan Brnjoš

Ovih dana fantastičari i ljubitelji stripa širom sveta su u velikoj žalosti. Sten Li, okosnica Marvela, preminuo je u 95-oj godini života.

Veliki umetnik koji je bio svetlost i zvezda vodilja Marvelovog univerzuma, sjaj bez kog druge zvezdice i superheroji možda nikada ne bi ni postojali. Njegov moto se može pronaći u svakoj od njegovih priča. Heroji se ne rađaju, heroji se stvaraju. Posvetio je skoro ceo svoj život stvaranju i kreiranju heroja, koji su postali voljeni ne zbog svojih moći, već pre svega, ljudskih slabosti i mana.

Sten Li je uneo nešto novo u žanr stripova i superheroja, stvarajući vanvremenske likove koji se mogu odupreti zaboravu u svakom trenutku i koji opstaju i dan danas. Razvoj televizije i filma doprineo je tome da su njegovi junaci uspeli da iskoče iz svojih papirnih okvira i uđu u svakodnevne živote cele svetske populacije, postajući deo kulture.

Njegova herojska priča je sledeća.

Rodio se 28. decembra 1922. godine kao Stenli Martin Liber i već kao tinejdžer je pokazivao sklonost ka maštanju i stripskoj umetnosti koju je obožavao. Još kao dete je voleo da čita i da gleda filmove, naročito one avanturističke. Vremena su se menjala, „Velika depresija” je kucala na vrata, a njegova porodica je bila siromašna, tako da je bio primoran da obavlja razne poslove, pa se posle izvesnog vremena zaposlio u „Tajmli komiksu”, koji će kasnije postati niko drugi do – „Marvel”.

Isprva je obavljao kurirske i najprostije poslove – dopunjavao je mastilo crtačima, donosio im kafu i sendviče, zapravo – bio potrčko.

Svoj prvi proboj imao je 1941. godine, kada je za treću epizodu „Kapetana Amerike” uradio tekstualne filere pod pseudonimom Sten Li. Uz neverovatnu ambiciju i harizmu koja ga je pratila, ubrzo je napredovao i stvorio svog prvog superheroja, Uništitelja (Destroyer), za kojim su usledila i ostala njegova stripska čeda, koja je stvorio sam ili u saradnji sa sjajnim crtačima iz zlatnog i srebrnog doba američkog stripa, među njima se nalaze Spajdermen, Hulk, Doktor Strejndž, Fantastična četvorka, Ajron Men, Derdevil, Tor i mnogi drugi. S nepunih devetnaest godina postao je pomoćnik urednika, a kasnije je radio i kao producent i izdavač. Mladić koji je veoma brzo ostvario većinu svojih ambicija. Sten Li kao stvaralac i umetnik rastao je zajedno sa samom kompanijom u kojoj je radio.

Par zanimljivosti iz njegovog života koji su možda bile nepoznate većini ljubitelja njegovog rada:

– U žaru svoje umetničke karijere, prijavio se kao dobrovoljac u Drugom svetskom ratu, nekoliko nedelja nakon napada na Perl Harbor.

– Njegova žena ne samo što je bila njegov lični frizer, već je bila i njegov berberin (svaka čast na hrabrosti).

– Hulk kakvog danas znamo ne bi bio zelen, da je štampač radio pravilno. Naime, prvobitni plan bio je da Hulk bude sive boje, ali štampači koje su imali došli su do kraja svog veka trajanja, i bez ikakvog plana – Hulk je postao zelen na papiru. Ostalo je istorija.

– Njegovi najveći uzori u književnosti su: Mark Tven, H.G. Vels, Artur Konan Dojl, Vilijem Šekspir i Stiven King.

– U svom ugovoru sa filmskom industrijom, stoji da se u svakom filmu koji je rađen na osnovu likova koje je on osmislio, mora pojaviti na kratko. Pored toga što su ti momenti u Marvelovim filmovima sjajni, on je i plaćen za to.

– Tokom 2012. godine, stvorio je kao koautor nagrađivani strip “Romeo i Julija – Rat”. Ljubavna priča prati dve porodice koji su supervojnici, i koji nakon što pobede svoje neprijatelje, uspevaju da se okrenu jedni protiv drugih. Preporuka je da potražite ovaj strip.

– Omiljeni zlikovac mu je Dr.Doom. Naročito njegova ljudska strana.

– Kada je stvarao Ajron Mena, cilj je bio da ga publika odbije, čak i zamrzi. Njemu na žalost, nama na radost, njegov eksperiment je propao.

Tvrdio je da tih davnih pedesetih i šezdesetih, u jeku svojih kreativnih čari, nije smatrao da radi nešto značajno i vredno. Zapravo, radio je baš suprotno. U moru ozbiljnosti i krutih standarda kojima nas današnje društvo vezuje za sebe, neophodno je imati i prostora za zabavu. Te trenutke ne treba olako odbacivati, jer onda nećemo još dugo moći da zadržimo to dete u sebi. Dete zbog kojih smo danas ljudi kakvi jesmo.

Hvala na svemu Sten! A nama ostaje da te poslednji put gledamo u nekom od Marvelovih filmova u nastavku “Osvetnika”.

Cineplexx MX4D počinje u Beogradu (Delta City) i Novom Sadu (Promenada)

Posted on by Dobrila Đokić

Ovog četvrtka (15.11), vreme je za dugoočekivano otvaranje tržnog centra „Promenada” u Novom Sadu. Obećavaju nam svakakve nove brendove kojih u Novom Sadu do sada nije bilo, ali ono što je zaista bitno jeste – bioskop! Više nema potucanja do industrijske zone, sada je u Novi Sad stigao i Cineplexx, i to odmah na otvaranju, u svoj svojoj lepoti. Iliti, MX4D-u.

Ali otvaranje 15.11. nije samo bitno za novi bioskop u Promenadi, nego će tada i Beograđani prvi put imati prilike da uživaju u 4D tehnologiji u Cineplexxu u TC Delta City. Za 4D tehnologiju ste verovatno već čuli, ali šta to, u stvari, sve znači?

„4D film” je marketinštki naziv za tehnologiju koja kombinuje 3D film sa fizičkim efektima koji se sa njime sinhronizuju. Prva komercijalna upotreba tehnologije, u modernom smislu, počela je sa južnokorejskom kompanijom „CJ 4DPLEX” koja je prikazala „Putovanje u središte Zemlje” 2009. godine, kao 4D film, sa brendiranim nazivom 4XD. U Srbiji, postoji drugi lanac biokopa koji prikazuje filmove tehnologijom ovog proizvođača, ali mi smo imali priliku da pogledamo „Venoma” pod brendom MX4D, u Cineplexxu 4D Delta City.

MX4D je brend američke kompanije MediaMation, koji nam donosi „budućnost bioskopa”, po njihovim rečima. U vremenu gde vladaju stiming i instant kupovina filmova u Blurej formatu za desetak dolara, odlazak u bioskop se smatra luksuzom, a nekada i gubljenjem vremena, jer je sopstveni kauč naudobniji. Ipak, 4D obećava da će te uvući u film, te promotivni trejler za MX4D to i kaže – „ovo ne mogu doživeti kod kuće”. Po rečima autora koji je lično prisutvovao demonstraciji, šta je to šta sve MX4D i Cineplexx mogu da vam pruže?

Projekcija je počela sa snegom. Zvuči čudno, ali je bilo izuzetno praktično, jer u „Venomu” nema snega niti mehurića, pa su nam to demonstrirali na početku. Čuvajte kokice, sneg je pravi. Pretpostavljam da je pravilnije reći da se ne razlikuje od onog prirodnog, kao ni kiša koja se izlila iz vedrog… plafona. Nekoliko trenutaka kasnije, ni to više nije bio slučaj, pošto nas je okružila magla.

Zaduvao je i vetar, i to sve sa pomeranjem sedišta. Može i da dune u lice, dok te farovi zaslepljuju. Oluja u malom, da saosećaš sa žrtvama, ovoga puta, u svojoj glavi zamišljenog, uragana. Kada lik na platnu tresne na zadnjicu, sedište vas tera da saosećate (blago, naravno). Naslon isto čini kada mu i leđa pate, a kada ga sapletu, to ne možete da ne primetite (ne toliko blago). Horor scene su pravi dragulj, jer ti odjednom zaduva za vrat. Još kada ti na početku kažu da zamisliš da gledaš „Opaticu” u ovakvoj sali, shvatiš da ograničenje za decu (102 cm visine) nije jedino, već da važi i za one slabog srca i tankih živaca.

„Venom” je, s jedne strane, dobar film za pokazivanje šta MX4D može, ali s druge strane, ne pruža potpuno iskustvo. Možda je najveća prednost što sam već znala šta će se desiti u filmu, pa je fokus bio prvenstveno da efektima, i koliko se dobro uklapaju sa onim što je prikazano na ekranu. Prvih sat vremena se ne dešava ništa zanimljivo u filmu, što sam mu navela kao greh i u recenziji, pa se povremeno oseti vibracija ili pomeranje sedišta, tek da se ne uspavam. Osećaj je još gori, jer sam samo iščekivala akcione scene za koje sam znala da dolaze, tako da je to nestrpljenje glavni razlog što sam u prvom trenutku pomislila da „Venom” možda i nije najbolja pokazna vežba za prvi utisak nove Cineplexxove atrakcije. Ipak, kada jurnjave kolima i Venomovo obezglavljivanje statista počne, doživljaj je potpun.

Pre projekcije sam se pitala da li će svi ti efekti uticati na razumevanje filma i toga šta se u žestokim akcionim scenama u stvari dešava. Kako se sedište drma i pomera, te farovi blješte iz pravca platna, a i osetiš blago bockanje za svaki pad lika, opravdano je pitati se da li će sve to preovladati i uzeti primat nad prikazanom scenom. Ipak, sumnja je bila u popunosti neopravdana. Efekti u stvari pomažu razumevanje, jer se gledalac više ne oslanja samo na oči, već celo telo. Vidi se pad, ali se i oseti. Jurnjava kolima se posmatra, ali je izrazito naglašena duvanjem vazduha u lice, te se momentalno da primetiti kada se prevozno sredstvo (ovoga puta, motor) zaustavi. Ako je scena snimljena jasno, da ju je moguće pratiti, 4D nikakvu konfuziju uneti neće. Ako se kamera drma i gubi fokus da bi se sakrio nedostat budžeta za akciju, 4D može samo da pomogne.

Naše iskustvo sa MX4D-om u Cineplexxu Delta City je bilo izuzetno pozitivno, i svakako ga preporučujemo. S obzirom da nas je medijski tim Cineplexxa jako lepo ugostio, ostavljamo mogućnost da nismo toliko objektivni, tako da je red da ih i vi posetite 15. novembra i prenesete nam utiske.

Budućnost bioskopa je tu (neka nam isti večito žive). Srbiji četitamo na drugom lancu koji prati najnovije trendove u visokobudžetnoj filmografiji, a Novom Sadu čak treći komercijalni bioskop. Srećan nam 15. novembar!

 

Svetioničar – Pritajeno zlo

Posted on by Darko Stanković

Rado čitam strana dela, dosta vremena provodeći u „druženju“ se sa velikanima svetske književnosti, ali ništa ne može da se poredi sa zadovoljstvom predstavljanja domaćih pisaca koji skoro mogu da stanu rame uz rame s tim velikanima. Mladen Đorđević je jedan od njih i sa svojom drugom knjigom polako postaje jedan o njih. Sa svakom stranicom je korak bliže tom cilju. Takođe, imao sam tu čast da u ime redakcije knjigu pročitam dok je bila u procesu objavljivanja, te se na naslovnici nalazi naš komentar vezan za istu.

„Svetioničar: Pritajeno zlo“ drugi je tom sage „Svetioničar“ – ne mešati sa popularnim serijalom filmova „Resident Evil“ –  dok je radni naslov romana bio „Unutrašnji neprijatelj”. „Svetioničar“ je ispočetka zamišljen kao jedna knjiga, ali je u dogovoru sa izdavačem, „Otvorenom knjigom“, pisac materijal podelio u tri toma. Tako se „Pritajeno zlo“ direktno nadovezuje na dešavanja iz prvog dela, „Vesnici oluje“. Stil je blago promenjen, može se reći – unapređen, dok je neo-noar ovoga puta podloga, a horor građa. Knjiga i dalje ima neo-noar crte, atmosferu i likove karakteristične za taj pravac, ali je obogaćena hororom, koji ovog puta nije prisutan samo u tragovima.

Kada pričamo o hororu, kakav je to horor u „Svetioničaru”? Kako je Mladen Stanisavljević, jedan od autora romana „Jezomor: Portret troprstog slikara“, i veliki poznavalac tog žanra naglasio, horor koji se pojavljuje u ovom delu najbliži je onom koji je prepoznatljiv za Ligotija, a u pojedinim trenucima i majstora ovog žanra, Hauarda Lavkrafta. To nam govori da konačno, posle mnogo vremena, možemo očekivati roman sa pravim hororom, sa „kosmičkom stravom“, bez modernih plastičnih iteracija koje se zasnivaju na „slash i gore“ scenama. Pojedine scene će oduševiti prave ljubitelje ovog žanra i pružiti im trenutke iskrenog uživanja. Horora ima sasvim dovoljno, ali nikako previše, jer je Mladen umeren u svom pisanju. Dovoljno ima i akcije, budući da je skoro cela knjiga odaje utisak konstantne jurnjave za vremenom, iako to nije zaista slučaj. Kao i horor, akcija je kod Đorđevića drugačija, nekako starovremena. Gotovo da sliči na onu sa pečatom velikog Alfreda Hičkoka.

Kako provodite vreme sa likovima, primećuje se koliko je Mladen posvetio pažnje stvaranju istih. Čitalac ima mogućnost da se saživi sa Elenom ili Benom, te da sa njima pretražuje senovite kutke Vranolujnog i tame koja se nadvila nad gradom. Nisu samo Ben i Elena ti koji su fenomenalno napisani. U ovom tomu srećemo neke nove likove, poput Laoa, nemilosrdnog ubicu, i senku vođe kineske kriminalne organizacije, Min Kuei. Tu su i Blekvudovi, porodica koja živi na imanju nedaleko od Vranolujnog, koju proganjanju sopstveni demoni prošlosti. Celokupan utisak je da je ovo delo kakvo dugo nije viđeno na ovim prostorima. Pre svega mislim je miks žanrova, a odlikuje ga i odličan stil, kvalitet stvaranja likova, kao i držanje pažnje tokom cele knjige. Mene je fascinirala činjenica da sam o delu mislio i nakon čitanja, vrteći u glavi sve događaje sa pročitanih stranica, te odlagao obaveze samo da bih što pre držao knjigu u rukama i pratio detektive Elenu i Bena, na njihovim pojedinačnim zadacima.

Što se radnje tiče, sledi kratak sinopsis:

Ben i Elena, dugogodišnji prijatelji, suočili su se sa nečim većim od njih samih u prvom tomu. Sada, na početku druge knjige, nalazimo ih na sasvim suprotinim stranama grada. Ben je na misterioznom imanju Blekvudovih, sablasnom zamku koga su mnogi stanovnici Vranolujnog zaboravili. Istražujući misterioznu smrt mladog Martina Stranda, put ga je doveo tu, do porodice koju proganjaju demoni prošlosti, Kob. U mračnim hodnicima se krije više nego što ukućani žele da priznaju dok se čini da se vreme oko i unutar zamka drugačije ponaša. Ben će biti bačen pred velika iskušenja, i samo ga detektivski insktinkt i poslednji trzaji ljudskosti mogu spasiti.

Elena, poslednja stanica časti policije, u potrazi za „krticom“ našla se u gnezdu najopasnije otrovnice, Min Kuei. Ozloglašena vođa Trijada šalje je na zadatak da istraži nestanak braće koja su stizala sa dalekog istoka i ispita brod kojim su putovali, a koji je u luku uplovio bez i jednog člana posade. Koju tajnu krije korporacija Atrejus – Iridani, i jesu li povezani sa crkvom Jedinstva, ili je to samo trik neprijatelja kojim želi da skrene pažnju sa sebe?

Kada se Ben i Elena konačno ujedine saznaćemo i koju tajnu krije svetionik Đavolji rog i napušteno ostrvo Maglor. Do tada, zapamtite, prvo pravilo pri sklapanju ugovora sa đavolom glasi: Ne činite to.

 

Korice, za koje se ponovo pobrinuo neverovatni Igor Krstić privući će vas na prvi pogled. Kombinacija dizajna, naslova i fonta odiše kvalitetom koji je karakterističan za velikane o kojima smo pričali, te zbog toga iskoristite priliku, uhvatite ovu knjigu u ruke, sedite kraj kamina jedne kišovite večeri i predajte se užitku koji ova knjiga donosi.

Oda srpskom junaku – Zaspanka za vojnika

Posted on by Dobrila Đokić

Beše to davno, u mojim ranim tinejdžerskim godinama, kada ostadoh zarobljena na selu nekoliko dana, bez ponetih knjiga. Tada, u stričevoj polici sam našla ediciju sabranih dela Stevana Jakovljevića. Očeva preporuka je bila da krenem od „Srpske trilogije”, ali, jedino nje nije bilo. Sada me je „Srpska trilogija” stigla u drugačijem ruhu, na filmskom platnu. Iako, idući u bioskop, isto nisam znala. Tek sam tokom početne špice pročitala te reči – po motivima „Srpske trilogije” Stevana Jakovljevića.

Zbog čega to i spominjem? Iskreno, od filma nisam očekivala mnogo, jer naša sinematografija nije prepuna dragulja, naprotiv. Ipak, izgleda da su ga motivi Jakovljevićevih knjiga poneli visoko, učinivši ga sasvim dobrim filmom.

Odlučila sam da ga pogledam nakon što sam naišla na trejler u kome glavnom liku, takođe Stevanu Jakovljeviću, glavnokomandujući poručuje: „Stevane, sine, otadžbina je važnija od naših porodica”. Jedna od prethodnih scena, izjavljuje da „[Austrougari] hoće da nam unište sve što imamo. Da nam porobe otadžbinu. E, branićemo se do poslednjeg čoveka! Je l’ to jasno?!”, na šta vojska zdušno odgovara: „Jasno!” Nakon toga idi ekspolozije, jer ratnog filma nema bez istih, ali ovo prvo me je navelo da pomislim da je glavni junak ovog filma – Patriotizam.

Zbog čega veliko slovo? Jer, Patriotizam je religija, bila ona svetosavska, ili komunističko-jugoslovenska. Patriotizam, sa velikim „P” je ono čime se opravdavaju ratovi, glad i patnja naroda. To veliko „P” kazuje da je država iznad pojedinca, a kralj iznad naroda. Koliko „Patriotizma” u „Zaspanci za vojnike” ima? Nimalo.

Početak filma je relativno slab, tipično sentimentalan i melodramatičan, kako u postavci, tako i u glumi. Majka kuka što joj sin ide u rat, po dužnosti, jer joj je režiser rekao da treba, a Radoš Bajić, koji glumi Stevanovog oca, odaje tu istu depresivnost i beznadežnost koja oslikava njegovu kreaciju „Selo gori, a baba se češlja”. Ta atmostsfera izgubljenosti i hrišćanske pokornosti nije motiv koji boji samo srpsku cinematografiju, nego i čitavo srpsko društvo. Ovde je ljudima sadašnje vreme uvek najgore, i kukanje najprisutnije. Svakako, novija srpska istorija, a i ovih nekoliko skorašnjih godina nisu nimalo zlatne, ali, nedostatak optimizma pravi đavolji krug iz koga se teško da iskobeljati. Srbi beže, umesto da se bore.

Prvi svetski rat, s druge strane, jeste nešto što je crnje i od te atmosfere koja prati nas, ali i konkretno, ovaj film. Za razliku od svih drugih umetničkih žalopojki, ova je izuzetno na mestu. Početak, u kome se kuka nad sudbinom je teško gledati bez kikota, jer, melodrama u stvari zabavlja, umesto da izaziva empatiju. Ipak, ubrzo, čim se Stevan pojavi u svojoj jedinici i preuzme naredničku ulogu, upoznajemo i druga dva oficira, koji, zajedno sa Stevanom, čine trojstvo koje kroz međusobnu interakciju priča o moralnosti rata i vrednosti ljudske žrtve.

Stevan Jakovljević je tu drži najniži čin. Profesor biologije, koji je oficirski čin zaslužio u mirodopskim uslovima, potpuno je izgubljen u ratu. Prvi put regrutovan, sluša savete običnih vojnika, kojima jeste nadređen činom, ali podređen nedostatkom iskustva. Nad njim je Aleksandar, oficirsko dete i siroče kojeg je vojska odgajila i vaspitala. Lik koga tumači Nenad Okanović Stevanu na početku kaže da je Aleksandar „dobar kao hleb”, iako po dužnosti strog. Iznad njih je komandant, onaj koji je za sve odgovoran i koji, po postavci, nad svima njima vlada.

Komandat je taj koji naređuje pogubljenje dezertera, koji bi samo da se vrati svojim ovcama, kao pastir. Isti nikad tražio nije da bude regrutovan, da uzme pušku u ruke i od artiljerije pogine. Ipak, komandant nije taj koji je tražio od Austrije da napadne Srbiju, tako da on čini ono što mora. Kada se o dezerterstvu radi, diktatura je neophodna, i Aleksandar čvrsto stoji iza svog komandanta. Ali, koliko kog bio strog prema svojim podređenima, toliko je strog i prema komandantu, koji više brine o konjima nego ljudima, što Aleksandra nekoliko puta dovodi u nezavidnu situaciju da se javno nadređenom suprostavlja.

Taj prikaz, Komandanta kao državnika, i Aleksandra kao vođe, vraća nas na onu priču o Patriotizmu. Komandant ceni konje više nego ljude jer su ljudi zamenljiviji u ovoj situaciji – samo konji mogu vući artiljeriju. Kalkulantski stav, koji je neophodan za dobro i pametno vođenje države, mora da žrtvuje nešto, a ono što je najjeftinije biva bačeno prvo. Aleksandar, s druge strane, kao ideal srednjovekovnog viteza, ne bori se zarad rezultata, nego zarad ideala.

Šta je ideal patriotizma, onog ispravnog? Koliko god mi teritoriju smatrali svetom, ono što digne kuke i motike nisu stene i pesak, nego plodno zemljište koje im hrani porodice. Na kraju, svaki od tih vojnika je tu na frontu da bi sprečio Austrougare da dođu do njihovih ognjišta, a ne zbog kralja, koji je sasvim sposoban da pobegne čim zatreba, što je i pokazano dvadeset i kusur godina kasnije. Kako otadžbina može biti važnija od naših porodica kada su naše porodice – otadžbina?

„Zaspanka za vojnika” rat ne vidi kao biranje između nebeskog i zemaljskog carstva. „Zaspanka” priča priču o ljudima koji su primorani da se vrate životinjskom, i bore se za teritoriju. Nikakve demonizacije neprijateljskih vojnika nema, naprotiv. Kontekst scene neću dati, jer ne želim da vam odam previše radnje, ali moram da vam je opišem, pošto nam pokazuje ljudskog i jedne i druge strane, koliko smo svi mi isti.

Na polju su rasuta tela obe vojske, a među njima stoje preživeli. Pravoslavni sveštenik obilazi mrtve i žive, kadeći ih kandilom, moleći se za duše palih boraca. Kako prolazi, vojnici se krste, nekome šaka prvo završi na desnom ramenu, sa skupljena tri prsta, dok drugi to čine čitavim dlanom, prvo na levom ramenu. U toj sceni, i pravoslavci, tj. Srbi, a i katolici, Austrougari, pokazuju poštovanje za hrišćanski obred koji ih više spaja nego razdvaja. Iako su Crkve politički razvojene, Isus Hristos je jedan, i oba naroda su njegova deca. Ognjište se mora braniti, pucati se mora čvrste ruke i bistrog oka, ali to te ne sprečava, da u rovovima, kada ne grme ekspolozije, kukaš nadređenom kako su i oni tamo što ih gađaš, ljudska bića.

Na kraju, da se vratimo na ovaj naš mentalitet, koji se čini toliko depresivan. Da, teško je gledati u tu beznadežnost, ali, u takvim situacijama, mi ipak ginemo sa osmehom. U bioskopu, tokom vrlo dramatične i tužne scene, način na koji je komandant izgovorio naređenje, dramatičnost i apsurdnost njegovog me je glasno nasmejao. Samo mene, svi ostali su bili mirni, u skladu sa tragikom momenta. Osim sitnih momenata kada sam se podsmevala zbog mali tehničkih grešaka, svaki neprikladan kikot koji je iz mene izašao kod scena bez šala, pokazivao je da srpski život nikada nije samo tragedija. Svi mi istovremeno živimo i komediju. Dok ne zagusti, samo kukamo. Ali, kada borba počne, ta drama, kojoj smo tako skloni, sve učini vedrijim, te se možemo smejati sopstvenoj maniji za veličinom. Ovaj film to izrazito dobro oslikava, i to mu je možda najveća vrlina.

Pre svega ostalog, „Zaspanka za vojnika” je film o Srbiji. Ne samo onoj iz 1914. godine, nego Srbiji od kako postoji. Od kada, to već ne znam, neki misle od ameba, a neki od Milinog referenduma. Istina je negde u sredini, ali svi mi znamo šta je Srbija. A ona može biti ponosna na „Zaspanku za vojnika”.

Sajamski specijal – Duge noći, crne zastave

Posted on by Sofija Grebenarović

Sve u univerzumu je podložno promeni. Dobro, skoro sve, jer su jedino plastična hirurgija, ljubav, glupost, pisana reč, život i smrt sigurice, a za život nisam sigurna. Sama vampirica Tesla Harlana Drake nam o tome besedi: ,, Život je kratak i zato je neprocenjiv.“ Pitam se šta bi dotična govorila o knjigama ili, svih mi prokletih duša, o stripu? Možda će nam Dejan Stojiljković, autor romana ,,Duge noći, crne zastave“, i Ivica Sretenović, ilustrator, razrešiti ovu misteriju na predstavljanju ,,Dugih noći, crnih zastava“ u strip-formatu u SKC-u 01.11.2018.?

AVKF:Da li ste uvek želeli da se bavite pisanjem tj. ilustracijom?

DS: Pa, ja jesam. Ja sam prvo crtao, pa sam shvatio da sam užasan u crtanju, te sam svoj prvi nindža roman napisao u trećem razredu osnovne škole.

IS: Uvek sam crtao i stripove, ali sam onda skapirao da ne znam da pišem, pa sam ostao samo da crtam.

AVKF: Odakle je došla ideja za stvaranje ,,Dugih noći i crnih zastava“ u obliku knjige?

DS: U obliku knjige? Pa, moja majka je poreklom iz Toplica i baš prekoputa naše kuće tamo ima jedna kula za koju se veruje da je mesto Ivana Kosančića. Ja sam tu dolazio na letnje raspuste osamdesetih godina prošlog veka kao što svi odlaze kod babe i dede na selo ili na more. Ja sam tamo stalno slušao pesme o Ivanu Kosančiću i Toplici Milanu, pa je odatle sve došlo. Ja sam sebi rekao: ,,Jednog dana ću napisati knjigu o Ivanu Kosančiću.” i ja sam napisao dve.

AVKF: Kako je stvorena ideja da roman ,,Duge noći i crne zastave“ bude pretočen u strip-formu?

DS: Igor Marković se dosetio da bi bilo lepo da ,,Konstantinovo raskršće” uradi u obliku stripa, kao i ,,Duge noći, crne zastave”, što je bio malo teži poduhvat. Imali smo sjajne saradnike, pre svega Ivicu, koji je odradio najveći deo posla, a tu su i Aleksa Gajić, Beka, Rajić, Stojković.

AVKF: Kako ste se svi okupili povodom realizacije saradnje?

IS: Pa, kao što je Dejan rekao, Igor Marković iz ”System Comics-a” je imao tu ideju. Mene je poznavao, a Dejana je znao još od pre, ja sam mu pokazao neke table koje sam radio. Njemu se to svidelo i palo mu je na pamet da bih možda ja bio pravi čovek za ,,Duge noći, crne zastave”. Onda je on to poslao Dejanu, Dejan se složio, i tako je to krenulo.

AVKF: Da li ste radi da podelite neki savet sa mladim autorima stripa ili knjiga?

DS: Ne znam šta sad da kažem mladim autorima knjiga. Jedini savet koji mogu da im dam jeste da ne moraju da objave sve što napišu, to je najvažniji moj savet. Štaviše, treba da objave samo ono što misle da je dobro, jer kod mladalačkih knjiga se često dešava da kad se postane malo srednji i malo stariji, da se stide svojih prvih knjiga. Recimo, ne znam da li znate, ali Ivo Andrić nije dozvoljavao za života da se štampa ,,Ex ponto”, njegova prva knjiga. Tako da nemojte da objavljujete na mah, razmislite, triput meri – jednom seci.

IS: Što se tiče crtanja stripova, mislim da je jedna bitna stvar da čitaju što više stripova . Ja sam tako počeo, smatram da je to pravi put, jer nije dovoljno biti dobar likovni umetnik da bi se bio dobar crtač stripova. U pogledu zanata, preporučujem gledanje velikih autora i dodavanje nečeg svog, i mnogo rada. Ako nisu spremni da sede u sobi po osam-deset sati svakog dana, možda crtanje stripova nije za njih.

Dakle, prigrabite olovku i papir, te se bacite na posao jer svašta vreba u neistraženim nepoznanicama ljudskog uma. Doduše, ni neki peškir nije na odmet, kao oruđe protiv panike.

Sajamski specijal – Snežana Kanački

Posted on by Sofija Grebenarović

Oktobar je, po mnogim faktorima, jeziv mesec. Nakon poletnog septembra, meseca ispunjenog nadom u večnom patničkom perpetuumu mobile zvanom ,,’ajmo Jovo nanovo“, dolazi nam oktobar koji nam ruši raspoloženje i klimu Kromovim čekićem. Za svu tu patnju, oktobar Srbima, onima posrbljenima i onima dovoljno (ne)srećnima da se zadese u ovoj tački trećeg kamena od Sunca, odužuje se bonus satom testerisanja i sjajnim Sajmom knjiga. Pa, kad već ne radi bromazepam, neka radi bilo koje pisano izdanje. Izdanja nam svakako ne nedostaje, te sam porazgovarala sa novopečenom autorkom romana ,,Polaris, poslednji grad“, Snežanom Kanački (koja, pritom, nije zaboravila na peškir xD).

AVKF: Da li ste oduvek težili pisanju ili se ta želja odjednom pojavila? Da li bi sa mnom podelili nešto o sebi?

SK: Oduvek sam volela da pišem, počela sam sa pesmama još u srednjoj školi. Ubrzo se javila želja da napišem priču, a zatim i roman. Ideja o Polarisu kao poslednjem gradu mi se javila 7.7. 2007. godine. Sedela sam kod kuće i gledala televiziju, i samo mi je palo napamet da bih mogla da počnem da pišem o tome kako bi svet izgledao u 28-om veku. Tada sam studirala biomedicinsko inženjerstvo, i sam taj smer je bio futuristički i bilo mi je lako da zamislim budućnost nakon apokalipse.

AVKF: ,,Polaris – Poslednji grad” je Vaš prvenac. Kako se osećate povodom objave prvog romana ?

SK: Dva meseca pre nego što je objavljen, svakoga dana sam pričala o tome i zamišljala momenat kada će se knjiga naći u mojim rukama. Sama pomisao mi je terala suze na oči, jer sam taj momenat čekala 11 godina. Kada sam ga uzela u ruke, osećaj je bio neverovatan, ali nije bilo suza. Valjda sam shvatila da to nije ništa toliko veliko kako sam ja zamišljala. Svakoga dana neko objavi knjigu, a kod nas je to nekako i retro. Na primer, kad kažem svojim prijateljima da sam objavila roman, reakcija na to traje svega nekoliko minuta, i iskreno nisu mi ni pokazali neko interesovanje, niti bili iznenađeni, ali bilo im je drago. Čim kažem da je u pitanju naučna fantastika, interesovanje opadne i dobijam komentare tipa: ,,Ah, stvarno? Pa super…”  Mnogi vezuju taj žanr sa kosmosom, vanzemaljcima, teorijama… I ne shvataju da naučna fantastika može biti i na Zemlji.

AVKF: Kako je nastala ideja za ,,Polaris – Poslednji grad”
SK: Ideja je došla iz pretpostavke ,,šta bi bilo, kad bi bilo”. Oduvek sam volela da zamišljam kako bi svet izgledao u budućnosti, a smeštanje radnje u jedan grad mi se činilo zanimljivo i time sam želela da predstavim svoju viziju budućnosti nakon apokalipse.

AVKF: Koji autori Vas inspirišu?

SK: Strani autori poput Den Simonsa, Roberta Herisa, Kejleb Kar. Od domaćih bih izabrala Nebojšu Petkovića.

AVKF: Znate li šta sledi posle ,,Polarisa”?

SK: Nakon „Polarisa”, sledi ono što mu je prethodilo. Sledeći deo romana će biti o početku apokalipse, koja se dogodila u kobnom 23-em veku. Knjiga će se zvati ,,Projekat Polaris, 30.02.” Tu će biti objašnjenje o nekim pojmovima koji nisu objašnjeni u prvom delu.

 

Nestrpljivo ćemo čekati na dalja pojašnjenja, gospođice Kanački, a vi koji želite da saznate malo više o ovom romanu, dopešačite (da se ne bi ulenjio računar) do linka za Fejsbuk stranicu.

Sajamski specijal – Val Romeo

Posted on by Sofija Grebenarović

Otkad pamtim, bila sam okružena knjigama, stripovima, grafičkim novelama, kvadratima i oblačićima, prašnjavim listovima. Kao mlađu me ni šejtan nije mogao isterati iz kuće, te sam oko osme zapatila omiljenu pošast mog mi ženskog roditelja – akademsko bledilo. Kad sam pročitala svaku knjigu koja mi je dopala šaka u vikendici na planini gde je razbibriga umela da bude retka, prošetala sam se do sređenog podruma i nanovo otkrila ujakov i majčin štek stripova. Bilo je tu zbirki poput ,,Zabavnika“, „Zlatne serije“, ,,Lunovog magnus stripa“, ,,Stripoteke“, ali i pojedinih poput ,,Princa Valijanta“, ,,Korto Maltezea“, primerak ,,Gospodara prstenova“, (ovo može da potraje) ,,Mandraka“, ,,Fantoma“, ,,Džejmsa Bonda“, ,,Ripa Kirbija“, ,,Konana“, ,,Domina“, ,,Romea Brauna“, ,,Akse“, ,,Modesti Blejz“… Ono što miševi i poplava nisu uništili, iščitala sam od korice do korice i počela opet, a vrata stripa mi je ponovo odškrinula i prijateljica Marta koja me je upoznala sa Dajlanom, pardon, Dilanom Dogom. Tu na scenu stupa i naša sagovornica, izvrsna Val Romeo, italijanska autorka nekoliko epizoda u dilanologiji, a potom i ilustrator ,,Morgana Losta“ i mnogih drugih ostvarenja.

AVKF: Kako ste završili u svetu stripova i grafičkih romana?

VM: Moja ljubav prema figurativnim umetnostima je rođena sa mnom, oduvek sam se osećala kao umetnik. Negovala sam svoju strast ka umetnosti od detinjstva i okolnosti života su me vodile na put ka stripovima.

AVKF: Šta i ko Vas inspiriše?

VM: Osećam se inspirisano kada govorim istinu i, o osećanjima, jer osećam da duhovno ,,čitam“ svoje obožavatelje. Osećam se inspirisano kad uspem u operaciji manipulisanja lepote prema osećanjima koja su nekad haotična, a nekad harmonična.

AVKF:  Dilan Dog, Nathan Never, Morgan Lost su poznati zaštitni znaci „Sergio Bonelli Editore“. Želite li dijeliti pod kojim okolnostima ste postali autori „Bonelli“?

VM: Tražila sam svoje mesto u svetu umetnosti, uplitala se u svaku okolnost pa je sudbina nagradila moje napore. Primetila me je izdavačka kuća ,,Serđo Boneli Editore“ , koja mi je dala priliku da budem deo odličnog tima.

AVKF:  Kako ste došli do ideje o Morganu Lostu?

VM: Uspeh Morgana Losta, po mom mišljenju, garantuje njegova multiformna ekspresivnost. Da bih bolje izrazila punoću lika, vodila sam se glumačkim veštinama glumca Iana Somerhaldera.

AVKF: Na kraju, da li imate nešto da nam poručite?

VM: Uvek imam nešto da poručim preko svojih crteža, samo ako želite ponovo da me saslušate. Vidimo se uskoro opet!

Svakako se vidimo, draga Val! Ponesi peškir i ne paniči, ipak te štite najbolji od najboljih!

Literarni konkurs „Librarion #7”

Posted on by Redakcija
Usled duge i “tragične” nedoslednosti u misli neurednika, ideja o (ponekad besmislenom) traženju poetskih finesa u kafanskoj muzici će sačekati neka bolja vremena, i da potencijalni saradnici malo odahnu, jer ne moraju bazati bespućima hermetičnih tema.
Iz tih razloga, u kolaboraciji sa organizacijom Poezin, daje se na znanje:

Otvara se konkurs za Librarion #7, i na radost mnogih od vas, tema je… slobodna!

PROPOZICIJE KONKURSA (VAŽNO!):
  • poezija: svi stilovi – od haiku-a do epova, do 1 A4 stranice;
  • kratke priče i drugi kraći prozni radovi, eseji, kao i informativno-zabavni tekstovi, do 1 A4 stranice;
  • autorske grafike, kolaži (digitalni ili ručno rađeni), do 5 radova A5 formata;
  • autorske umetničke fotografije, po mogućstvu crno-bele, do 5 radova A5 formata;
  • bilo šta drugo što nije nabrojano, a može lepo da se uklopi u format fanzina;
Radovi se šalju isključivo u inboks stranice Librarion Records & Fanzines, sa odgovarajućom naznakom „Za Librarion #7„. Ukoliko šaljete više radova, postavite ih u ZIP ili RAR arhivu. Biografije, šifre i ostali fakti nisu potrebni, linkovi do stranica, web-sajtova su dobrodošli.

ROK TRAJANJA KONKURSA: 31.12.2018. godine u 00:00h.

Selekciju radova će vršiti neurednik Daniel Tikvicki i počasni neurednik Milan Mijatović.

ZATVOREN KONKURS

Tekst preuzet sa Librarion Records & Fanzines

Sajamski specijal – Piter V. Bret

Posted on by Sofija Grebenarović

Kao i svaki pripadnik čovečje rase na ovom zbunjujućem disku, koji na leđima četiri slona koji su na leđima džinovske kornjače besciljno pluta kroz beskrajni svemir, neke stvari su, uprkos težnji ka promeni, konstanta. Te stvari delim u grupe ,,sjajno”, ,,može-da-prođe” i ,,ledi-se-u-redu-za-večni-Limbo-sve-ti-po-spisku….” (osećajte se slobodno da ovo poslednje dopunite što je maštovitije moguće). Srećom po mene i sve moje drage čitaoce (mwa, ma ne ulizujem se uopšte!), Sajam knjiga (21.-28.10.2018.) u Beogradu svrstavam u grupu sa titulom ,,sjajno”, a kad se na taj isti Sajam nadoveže kosplej i gostovanje poznatog autora Pitera V. Breta (,,Demonski ciklus”), odličnost je zagarantovana.

Da se razumemo, svako prethodno posećivanje Sajma knjiga je u meni izazivalo određenu dozu mazohizma koji se manifestuje u obliku pitanja ,,koliko divnih knjiga, a koliko malo štekane krvarine”. Ovaj oblik samomučenja me spopada kao Smrt baku kad god priđem štandu sa antikvarnim izdanjima, te sam ove godine odlučila da (ili je prevagnuo moj novčanik) od sreće ne zapiškim štand „Wizard-a”, „Portalibrisa”, „Darkwood-a”,  “Lagune” ili ,,Odiseje”i ne ponesem kešovinu. Mudra odluka? Vreme će pokazati kad mi istekne članska kartica za biblioteku u decembru.

Pored stezanja budžeta, ova godina je za mene bila znatno drugačija jer sam učestvovala ne na jednom, već na dva kosplej dešavanja. Prvo kosplejovanje se zbilo 24.10.2018. godine na štandu ,,Odiseje”- u pitanju je ujdurma ,,Valinoraca” kome je nedostajala jedinka za ulogu Eme iz serijala dečjih knjiga o genijalnom naučniku i izumitelju Nikoli Tesli (Vlada Gašić), Galaktičkom Tesli (Bogdan Čurguz), Rakunu (Anja Belikov Zlatanović), Ima-Je-Nema-Je (Ljubica Dolašević – Čurguz), baka Galuški (Vedrana Čačić Nikolić) i Emi (moi, moi, moi et moi aussi) mađarskog autora Ištvana Lakatoša.

Akcija je nastrujila prisutne (Edisone, krepaj.) koji su se fotkali sa kosplejerima (najmlađi i robovi najmlađih), čistili dečurliju, potpisivali knjige i vucarali jednoroge, dok su meni uvalili plavu periku do struka, prugastu majicu na kratke rukave i šorc-tregerke. Hepening je lepo prošao, mada su me pojedini pomešali sa Pipi Dugom Čarapom Astrid Lindgren.

Sledeće menjanje kože se odvijalo 27.10.2018. na ,,Laguninom kosplej takmičenju”. Pored mene u svojstvu Gee iz istoimenog Bonelijevog stripa italijanskog autora Luke Enoha i Milana Borivoja Kostića – Mađije u svojstvu Badže, Geinog Teškaša i izvora nervnih slomova, na kospleju su učestvovali još i Ljubica Dolašević-Čurguz, Anja Belikov Zlatanović, Damjan Silbaški, Dimitrije Šobot, Amelia Nikiforova, Celeluin Ingalaure, Bojana Vukotić i mnogi drugi. Osim pehova koji su standardni deo kosplej nastupa (odletela mi je perika sa tikve), publika, kosplejeri i žiri (u kom se našao i naš Bret) su se dobro zabavljali. Defilovali smo, fotkali se, kezili, podelili nagrade i razbežali, jedva dočekavši da skinemo oklope, naočare, perike, lažne rane, oružje, kapute, majske, fejspejnt, sočiva i pelerine. Poučena vazda prisutnom gužvom na sličnim manifestacijama, našeg gosta sam intervjuisala preko Facoknjige nekoliko dana pre njegovog prispeća u prestonicu Srbistana.

AVKF: Kako vam izgleda tipičan spisateljski dan?

PVB: Nemam rutinu za bilo koji određeni dan. Između dve male dece, težeg rasporeda putovanja i upravljanja poslednjim danima moje zvanične karijere, ne postoji određeni raspored za mene da pišem. Moram da stvorim taj trenutak kad god mogu. Teško je, ali podsećam da možemo istrenirati sebe da budemo kreativni po komandi. Rutinski „spisateljski dani“ su luksuz, a ne nužnost.

AVKF: Da li ste uvek imali želju da budete autor ili da li se Vas je ta želja zadesila kasnije?

PVB: Želeo sam da budem pisac otkad sam bio jako mlad, možda od devete ili desete godine. Nisam očekivao da će se to zapravo dogoditi, ali pisanje je oduvek bilo ono što sam voleo da radim, a ja ću nastaviti da to radim čak i da niko ne čita. Izborni predmeti koje sam izabrao u školi bili su usmereni ka pisanju, mada mislim da na kraju nisu  pružili mnogo pomoći. Verovatno bi bilo mudrije da sam stekao neke korisne životne veštine.

AVKF: Kako ste došli do ideja za imena Vaših mačaka?

PVB: Dve mačke navedene na mojoj veb stranici su Džinks i Maks Pauers. Džinks je bila crna mačka koju smo usvojili iz skloništa u petak 13. decembra. Džinks (eng. maler, baksuz) se pokazalo kao dobro ime, pošto je ovaploćenje zla. Posle toga je došao njen usvojeni brat Maks Pauers. Krstili smo ga snažnim imenom jer je morao da se bakće sa svojom zlom sestrom. Maksovo ime je omaž jednoj od mojih omiljenih epizoda ”Simpsonovih”. Nažalost, nijedna od mačaka nije više sa nama, a ja putujem vrlo često pa još uvek nismo u mogućnosti da usvojimo nove.

AVKF: Gde vidite sebe za dekadu?

PVB: Kako još uvek pišem! Ugovor za novi serijal mojih knjiga uključuje događaje u tri knjige, 15 godina nakon ,,The Core”. Tako da imam izbor da li da nastavim ili da započnem nešto novo. U ovom trenutku se više radujem istraživanju sveta ,,Demonskog kruga” , ali možda će doći vreme kad mi ta priča dosadi te će poželeti da prestanem. Potonje knjige će biti manjeg obima nego prvi tomovi prve sage. Nadam se da će mi to omogućiti da pišem brže.

I mi se nadamo, gospodine Brete, i mi. A do tada, ne zaboravite na peškir i hvala na poseti! Nemojte ni slučajno da paničite jer je Sajam prevejani mimiks i sve oseti!