Blog

Kongo – Majkl Krajton

Posted on by Mirnes Alispahić

ŽANR: naučna fantastika/avantura
ZEMLJA: SAD
ORIGINALNI NAZIV: Congo
GODINA IZDAVANJA: 1980.
OCJENA: 7

 

 

Nakon što je već utemeljio karijeru strašnog pripovjedača, Majkl Krajton se nakon epa o Beovulfu u svom romanu Žderači mrtvih, odlučio poigrati sa Rudnicima kralja Solomona (King Solomon’s Mine, 1885.) poznatom avanturističkom romanu H. Rajdera Hagarda. Zapravo, odlučio je odati počast originalnom djelu, posudivši određene elemente iz njega i napraviti modernu avanturu smještenu u gustu neistraženu prašumu u srce Afrike.

Sad se pitate da li je Krajton onda samo pođonio Rudnike kralja Solomona? Ne, nije. Čovjek je samo posudio rudnike iz naziva romana i ubacio ih u svoj izmišljeni grad Zinđ, u sve to dodao drevne čuvare nastale genetskim poigravanjem njegovih starosjedilaca, odavno izumrlih, ubacio naučnu ekspediciju koja je u utrci s drugim konzorcijumima iz svijeta do plavih dijamanata, kakvi su neophodni u industriji kompjuterskih čipova i začinio sa Ejmi, gorilom koja zna jezik znakova.

Krajton je bio pisac koji je mogao napisati knjigu prepunu neodgovorenih pitanja i rupa veličine Mjeseca, a opet toliko uvjerljivu da ćete jednostavno zanemariti sva ta neodgovorena pitanja i rupe u priči. To je nešto što samo rijetki majstori pripovjedanja mogu, a Krajton je definitivno bio jedan od njih.

Kako to obično biva u njegovim romanima, radnja počinje naglim krajem ekspedicije ERTS-a i nastavlja se odlaskom nove ekspedicije na čelu sa nadobudnom Karen Ros, željnom dokazivanja. Cilj nove ekspedicije, otkriti šta se desilo prvoj i otkriti izgubljeni grad Zinđ i njegove rudnike dijamanata. U ekspediciji se nađe mjesta i za Pitera Eliota, antropologa i Ejmi, gorilu koju je on naučio jeziku znakova. Da stvari budu zanimljivije, Ejmi sanja snove o gradu za koji se ispostavi da je Zinđ.

Ono što je još specifično za Krajtona, cijela radnja je smještena u nekoliko dana i svako poglavlje je zapravo dan u knjizi. Valja napomenuti, da je toliko uvjerljiv u svom pisanju o izgubljenom gradu Zinđ i o kapetanu Munrou, da sam želio u jednom trenutku otići na Google da pronađem nešto više o Zinđu i kapetanu Munrou, bivšem plaćeniku koji vodi ekspediciju u prašumu. Ubacuje on tu i dosta naučnih radova, još jedan od njegovih zaštitnih znakova, kako bi obogatio priču i sve to djeluje zanimljivo te ne smara. Inače, njegove knjige su filmske, akcija je stalno tu, jedva da ima nekih sporih dijelova i to je ono što se traži kada želite odmoriti mozak.

Zanimljivo je da je Krajton predložio ideju Holivudu kao film, pa su oni otkupili prava ostavivši ga u nemogućnosti da izda roman. Film je trebao on napisati i režirati, a Munroa je trebao glumiti veliki Šon Koneri, glavom i bradom, ali je to propalo i roman je ugledao svjetlo dana. Međutim, film je ipak snimljen 1995. ali svi znamo kako je to prošlo. Iako sam film uopće nije toliko odstupao od knjige.

Avantura, akcija, industrijski konzorciji koji ne prezaju ni od čega u međusobnoj borbi, izgubljeni grad u prašumi, ljudožderi, građanski rat, ekspedicija, prašuma, gorila koja priča jezik znakova, treba li vam još nešto za dobru avanturu? Šalu na stranu, iako ima svojih mana i Majkla Krajton nije pisac osebujnog stila, Kongo je jedan vraški zabavan roman za čitanje i uz njega vrijeme proleti, a mozak se pusti na pašu što i jeste cilj ovakvog štiva. Idealno štivo za plažu.

Morgan Lost, br. 16 Elizabetina priča

Posted on by Kristijan Šarac

ŽANR: fantazija/triler/horor

ORIGINALNI NAZIV: Ricordati di Elizabeth

SCENARISTA: Klaudio Kjaveroti

CRTAČ: Đuzepe Lioti

ZEMLJA: Italija

GODINA IZDAVANJA: 2017.
OCENA: 7

 

 

Znate ono o kloniranju što sam pisao? Ono da mi je potreban još najmanje jedan ja pa da sve postignem? E, ispostavilo se da su dovoljne i neke druge stvari. Koje? Mnogo ste radoznali, ali ajde. Dovoljno je da vas išijas prikuje za krevet, da se nakljukate Brufenima, sretnete ludu devojku koja će vam postati muza i da niste u stanju ništa osim da pišete. Te vam, najednom, nisu ni potrebne sve te naučnofantastične stvari kao kloniranje, samo malo (ne)sreće da vam se desi, i to navedenim redosledom. Pošto mi se već sve potrebno desilo, šta ću nego da nadoknadim sve zaostatke u pisanju. Nećemo baš isti sekund na Elizabetina sećanja, jer kao i uvek,  moram da kažem još koju pametnu.

Mogao bih vam sad pričati o mnogim poznatim Elizabetama, ali one su uglavnom dosadne i nijedna nije otelotvorenje noćnih mora Novog Heliopolisa. Ali zato ćemo predstaviti osobu vrlo sličnog imena koja je baš to. Naime od 1585. godine do 1610. godine, osoba koju ćemo osloviti imenom Eržebet Batori (iako možda zaslužuje neko krvavije) ubila je, kako se sumnja, između 300 i 2000 devojaka. Priča o njoj je prerasla u legendu i teško više možemo reći šta je istina. Jedna od priča je da je upravo ona bila uzor Bremu Stokeru za priču o vampirima, a ne njen daljnji rođak Drakula, pošto ne samo da je ubijala, nego je bila težak sadista, te se kupala u krvi žrtava zarad očuvanja mladosti. Ipak i ona je preterala i vladar lično je naredio da se zazida u svom dvorcu, jer nije mogla biti smaknuta kao njene sluge zbog plemenite krvi. Mogu već da je zamislim u jednoj od fotelja onih koje je Morgan odveo Bogu na istinu i sada su tek duhovi koji ga progone.

Klaudio Kjaveroti – autor je Brendona, te nekih kultnih epizoda Dilana Doga. Ovaj serijal je vrhunac njegove karijere.

Đuzepe Lioti – crtač Brendona i Narkosa, ali i dosta dugo zaposlen u izradi filmskih postera, tako je on onaj koji stoji iza postera Rijalitija i Dogmena.

Početak nam daje priličan omaž Normanu Bejtsu i Normi, njegovoj mamici, ali to ne bi trebalo da vas iznenadi, Kjaveroti je majstor takvih omaža, pa ko ih prepozna. U međuvremenu, vidimo da su Morganu more nakon pijanstva kud i kamo drugačije od naših. Gledamo kao na traci kako se ubice pojavljuju u Seksi novostima i kako ih Morgan rešava ovozemaljske bede. Što ga dovodi u strasnu i kratku vezu sa modelom za donji veš. Naš junak ni ne shvata da mu jedan ubica izmiče sve dok ne nestane i dotična dama. Pored ovoga čekaju vas i druge stvari, kao što su priča iz zanimljive perspektive, još jedan susret sa Smajlijem i Albertom, te iznenađenje u čijoj će se fotelji zaljuljati ubica koji nosi ovu epizodu.

Meni je definitivno najzanimljiviji deo uvod, gde Kjaveroti na svoj način daje omaž Psihu. Uz tu fantastičnu notu u liku naratora ova priča mi dospeva u sam vrh serijala. Što ipak ne bi moglo da se desi bez Liotijevog crtačkog umeća. Posebno kad su ženske obline u pitanju, a ne zaostaje mnogo ni u panorami Novog Heliopolisa. Ono šta bih primetio, baš kao i moj kolega Pavle Zelić, jeste da se scenarista poigrava na granici neukusa sa razodenutim ženama, ali uvek na vreme stane, tako da sve stane u reč seksi. Ipak ono šta najbolje prikazuje ovaj serijal nije seks, već moralno potonuće čovečanstva. Nemojte postati stanovnik ovog grada na duži period od čitanja priče.

Iza kulisa „Tolkindana 2018″ sa ,,AVKF“-om i „Valinorom“

Posted on by Sofija Grebenarović

Dođe nam i taj dan – dan apsolutne, neosporne, mega, giga, ultra (i ostalo preterivanje) dominacije na daskama „koje život znače“. Da, pogodili ste, u pitanju je „Tolkindan“, manifestacija posvećena Sv. Jovici i njegovim žitijima, 09. juna 2018. u Kulturnom centru „Božidarac“.

Talentovan i plodan beše nam malopre pomenuti svetac, te pitanje „da li je jedan dan dovoljan“ ostaje, kao i svake godine, da visi u etru našeg, osiromašenim uranijumom obogaćenog, ekosistema.  No, uvek možemo da ovu nedoumicu uklešemo u nečiju dnevnu sobu, u cilju da zezamo tuđe mozgove kad otkriju zapis kroz 100.000 godina nakon iskopavanja ostataka sveta neposredno pre globalne kataklizme.

Zašli smo iza zavese, izvadili lupu i ispitali prisutnu Ljubicu Dolašević Čurguz (iz „Valinora“ i redakcije „AVKF-a“) šta misli o ovom svetom danu u organizaciji pomenutih udruženja.

1. Kako ste došli na ideju za organizovanje događaja poput „Tolkindana“?

Pre nekih osam godina, tačnije 2010. godine, shvatila sam da je sve više udruženja koja se bave LARP-om (live action role play), sve više viteških udruženja koja se bave oživljavanjem pređašnjih epoha, pretežno srednjeg veka, sve više onih koji vole fantastičnu književnost i sve ono što je iz nje proisteklo, a da ne postoji nijedno mesto na kome se svi mi možemo zajedno sresti, družiti i zabaviti.
Tako sam, prvo samostalno, krenula da organizujem tematske večeri, pretežno srednjevekovne, a kasnije je iz toga proistekao „Festival Tolkinove fantastike“ koji je bio prvi festival fantastike u Srbiji koji se fantastikom bavio i kroz zabavni i kroz obrazovni program.
Vremenom sam shvatila da mi je potreban tim ljudi da bismo organizaciju festivala doveli na zavidni nivo.
Iz „Festivala Tolkinove fantastike“, odnosno „Tolkinfesta“ je proistekao i „Tolkindan“, prvenstveno sa idejom da publici približimo i neke druge fandome, a ne samo rad poznatog pisca Dž.R.R.Tolkina – oca moderne fantastike.

2. Za one koji nisu bili ove godine, da li biste nam pojasnili šta je sve bilo deo programa?

Kao direktor festivala i glavni organizator programa, mogu slobodno reći da je ovogodišnji program bio bogatiji nego ikada. Izdvojila bih brojne radionice za najmlađe, jer smo trenutno jedini festival koji toliko veliki akcenat stavlja na buđenje kreativnosti kod mlađih naraštaja. Spomenula bih radionicu kuvanja sa „Malim kuvarima“, radionicu oslikavanja štitova sa LARP udruženjem „Crveni gavranovi“, moja malenkost je sa decom pravila čarobnjačke šešire, a studio „Dinamika“ je bila zadužena za kreativno čitanje. Pored toga, imali smo i kraću tribinu o deci sa cerebralnom paralizom i njihovim problemima sa kojima moraju da se nose, jer se članovi Valinora, pored organizacije festivala, bave i humanitarnim radom.

Ove godine smo odlučili da odstupimo od teme „Tolkindana“ na kojem smo prethodnih godina upoređivali moderne fandome sa Tolkinovim delima,  i da se pozabavimo „Srednjim svetom“. Vedrana Čačić i prof. Nataša Tučev imale su zanimljivu tribinu na temu „Ženski likovi u Tolkinovim delima“, a velika nam je čast što smo imali priliku da ugostimo i književnika i prevodioca Zorana Stanojevića, čoveka koji je zaslužan za fascinantan prevod knjige „Gospodar prstenova“.
Kao i svake godine, naši saradnici iz Autostoperskog vodiča za fantastiku su organizovali promocije knjiga, a ove godine tu čast da budu naši gosti su nam ukazali pisci Boris Mišić, autor knjige „Vila šatorica“ i Dragana Ćosić „Magla – Loza Pelina“. Pored njih, AVKF je ugostio i pisce Tihomira Jovanovića, Kseniju Pešić, Matidu Veljković i Bobana Trifunovića koji su razgovarali na temu kako nastaje jedno književno delo.
Za sve one koji vole zabavni program, „Irish dance Belgrade“, škola irskog plesa, je razmrdala družinu u sjajnom ritmu, „Badgerlock Cosplay“ je zabavio publiku svojim fandom kvizom, a kao šlag na tortu je došlo naše Kosplej takmičenje na kojem je pobedu odneo Đorđe Lončarski kao Šreder iz Nindža kornjača. Nagrada za najbolju interpretaciju lika pripala je Stormy cosplay odnosno veličanstvenom Sauronu, dok je Damjan Silbaški dobio nagradu za najbolji performans u svom prikazu Morgota.
Usledila je i dodela nagrada polaznicima Kosplej kursa koji je držao Bendershield cosplay, predsednik našeg udruženja, dodela nagrada pobednicima literarnih i likovnih konkursa, podelili smo i zahvalnice svim našim gostima, kao i volonterima bez kojih ništa od ovoga ne bi bilo moguće.

3. Kako biste okarakterisali ovogodišnji „Tolkindan“?

Ostavila bih da publika to sama kaže. No, moram dodati da sam lično tagovana na beskonačno mnogo „srećnih i zadovoljnih“ statusa.
Ove godine smo uspeli da imamo zaista zavidan broj izuzetnih umetnika na sceni, uspeli smo da se pozabavimo i humanitarnim radom, udomili smo nekoliko životinjica, a povrh svega, i mi kao organizatori smo se lepo proveli.

4. Da li biste nešto poboljšali, oduzeli ili dodali programu?

Program je bio zaista prebogat, ali bih definitivno dodala „Tolkindanu“ još jedan dan, da bi program bio rasterećeniji, i da bismo uveli još više zabavnog programa.

5. Zašto je ime udruženja baš „Valinor“?

Udruženje je osnovano da bi se bavilo promocijom fantastike, a prvenstveno promocijom rada onoga ko je modernu fantastiku i stvorio.
„Valinor“ je „Neumiruća zemlja“ nastala u Tolkinovim delima, i predstavlja mesto gde obitavaju besmrtni Vilovnjaci. Naša misija je da fantastika zauvek živi i smatrali smo da bi svi oni koji se isto tako osećaju trebalo da dobiju svoje mesto u „Valinoru“, baš kao i sami Valari.

6.Kako ste došli na ideju da osnujete „Valinor“ i ko su članovi?

Već sam objasnila u prvom pitanju. Jednostavno, pojavila se potreba da oformim tim ljudi, jer za tako veliki poduhvat i za sve ono čime se „Valinor“ bavi, potrebno je ljudstvo (da ne kažem vilovnjaštvo). Bez adekvatnog tima, ništa nije moguće, a mogu slobodno reći da smo mi više od udruženja, mi smo i porodica.
Organizatori svih akcija udruženja „Valinor“ su:
Bogdan Čurguz – predsednik udruženja;
Vedrana Čačić – PR menadžer, organizator likovnih i literarnih konkursa, organizator književnih tribina;
Kristijan Šarac – predsednik udruženja „AVKF“, organizator literarnih konkursa;
Bojana Vukotić – PR menadžer;
Anja Zlatanović – organizator Kosplej takmičenja;
Ksenija Vukotić – organizator dela programa;
Ivan Mratinković – vođa volontera;
Nenad Dolašević – vođa tehničke podrške;
moja malenkost – potpredsednik udruženja i glavni organizator programa svih festivala, organizator humanitarnih akcija i promocija.
Samo udruženje broji mnogo više članova koji su prisutni tokom naših dešavanja i iskreno se nadamo da će se broj članova povećati u nekom narednom periodu.

7. Kad kako i zašto ste počeli sa kosplejem?

Na ovo pitanje mogu da odgovorim isključivo u svoje ime. Oduvek sam želela da se bavim izradom kostima i da na taj način ispoljavam svoju kreativnost. Prvo je to bilo potrebno za sva naša druženja na LARP-u, potom sam talenat koristila i za festivale, a od 2010. se takmičim na Kosplej takmičenjima, imam osvojenih preko dvadeset nagrada (više ni ne brojim), a neke od najznačajnijih su predstavljanje Srbije na najvećem Kosplej takmičenju u Evropi – „EuroCosplay“ na „London MCM Comic Con-u“, kao i GranPrix na „Japanizmu 2017″ posle kojeg sam bila gost festivala „MondoCon“ u Budimpešti i VIECC – Comic Cona u Beču.
Nakon toliko godina mislim da sam motivisala i druge članove da počnu da se bave ovim zanimljivim hobijem jer su pokazali da imaju talenta, i jako mi je drago što mogu da kažem da u svojoj ekipi imam najnagrađivanije kosplejere u Srbiji.

8. Čime se bavite kad ne ginete za šivaćom mašinom, radite ili postavljate konvencije i festivale?

Kao diplomirani filolog mogu reći da je promocija književnosti moja struka. Međutim, ja sam od svog hobija, odnosno Kospleja, napravila posao. Trenutno držim radionice šivenja i izrade kostima; pravim kostime za brojne velike kuće za različite promocije filmova, knjiga, serija, itd.; putujem po konvencijama i prenosim svoja iskustva mlađim naraštajima, i s vremena na vreme uspevam da se vratim u realnost i bavim se regularnim poslovima od 9 do 17h.
Ostali članovi su znatno više od mene Klark Kentovi, pa se tako bave komercijalom, novinarstvom, uredništvom, TV montažom, studiranjem, tehničkom podrškom, i svim onim običnim poslovima koji sakrivaju činjenicu, da su, barem u mojim očima, kada za to dođe vreme, pravi Supermeni!

9. Šta vas motiviše da nastavite svoj rad?

Nije lako. Sve ovo iziskuje puno snage, energije, motivacije, ljubavi, a na kraju i vremena i novca. Međutim, prijateljstvo i svi oni brojni statusi zahvalnosti nakon svakog događaja, vraćaju nam veru da će nas generacije pamtiti po nečemu lepom i značajnom, barem za nas koji volimo da pobegnemo od surove realnosti u neki drugi paralelni svet.

10. Imate li neke planove za budućnost koje ste radi da podelite?

Za sada nas čeka pripremanje Games.con Kosplej takmičenja na čemu smo već počeli da radimo. Otvorićemo konkurs za prijem novih članova i pokušaćemo da organizujemo „Tolkinfest“ – baš onakav kakvog ga ljudi pamte, na otvorenom, uz puno zabave, plesnih nastupa, muzike i veselja, ali i edukativnih tribina, društvenih igara, takmičenja, predstava i sa mnoštvom specijalnih gostiju.

Nakon svega, mogu samo da zahvalim Ljubici i da kažem „bravo“ svima koji su na bilo koji način učestvovali i uveličali ovaj event.

Sve je ispalo sjajno, kao i uvek, kad su „Valinor“ i „AVKF“ u pitanju, a nismo ni paničili, niti zaboravili peškire.

Do sledećeg puta: „Ai navetui!“

Tolkindan 2018 – hronika jednog festivala

Posted on by Lazar Vuković

Iako je od Tolkindana 2018. prošlo dva dana pozitivni utisci se još nisu slegli. Svako od nas AVKF-ovaca je imao neko zaduženje, na mene je palo da budem hroničar ovog događaja tako da ću Vam preneti sve događaje onako kako su se odigrali.

U Božidarac sam stigao oko jedanaest časova gde sam se odmah našao sa ostatkom družine. Popili smo po kafu i prionuli na posao pripreme prostora za predstojeći događaj. Pomagali smo volonterima da nameste stolove za naše izlagače i goste dok su u dvorištu članovi udruženja Valinor pripremali prostor sa kucama i macama koje su udomljavali tokom celog dana festivala. Program festivala nije počeo tačno na vreme zbog kašnjenja brojnih izlagača koji su bili ujedno i sponzori festivala dok su izlagači stripova otkazali svoje prisustvo iz opravdanih razloga, ali to nije naša priča.

Program je zvanično počeo tribinom „Konvencije u Okrugu – Valinor na putovanjima“ koju je vodila predstavnica udruženja Valinor Bojana Vukotić koja nas je provela kroz kratki istorijat svog udruženja. Takođe je predstavila sve saradnike među kojima je i naše udruženje dok su se na videobimu smenjivali rekviziti i slike sa prošlih Tolkindana. Najavila je i takmičenje u Kospleju koje se održalo istog dana, a pobednik bi dobio mogućnost da ide na takmičenje u Sofiju.

Posle njene tribine su usledile promocije dveju knjiga. Vila šatorica Borisa Mišića i Loza pelina Dragane Ćosić koju su vodile Mira Satarić i Ljubica Dolašević. Promociju je otvorila Mira čitajući odlomak iz Borisove priče Moje godine za tvoje. Nakon toga Boris je ukratko govorio o svojoj knjizi kao i o razlozima zašto je odabrao baš taj naziv koji ga podseća na rodni kraj. Govorio je i o emocijama dok je pisao ratne priče jer je i sam bio učesnik istog, kao i o junakinji Daci koja je probrala simpatije svih ljudi koji su čitali priče u kojima se pojavljuje.

Meni je bilo zadovoljstvo da prisustvujem promociji njegove knjige u mom rodnom gradu Nišu i da se uverim u kvalitete njegovih priča. Svoju promociju je završio odlomkom iz priče Kaktus nakon čega je na red došle Ljubica i Dragana Ćosić koja je svoj roman napisala u saradnji sa Aleksandrom Savić i koji je ujedno bio i pobednik Portalibrisovog konkursa Vrata knjige 2017. Nakon pročitanog odlomka je iznela zanimljivo izlaganje zašto nedostaju poglavlja u knjizi kao i o izmenama koje su napravile kod pojedinih bića iz nama poznatih mitologija. Takođe se pohvalila da je njihov prvenac preveden na engleski, nemački i francuski, a koliko smo čuli u planu su i prevodi na ostale jezike. Promocija se završila dodelom zahvalnica autorima.

Nakon njihove promocije je usledio Fandom kviz čije vreme smo iskoristili za pauzu za pivce kao pripremu za tribinu koja nas je očekivala. Uz prijatnu atmosferu smo ćaskali i spremali se za tribinu našeg udruženja „Od stolice do police –  nastanak jednog književnog dela“ koju su vodile neumorne Mira Satarić i Irena Ilić – Vasiljević iz našeg udruženja dok su gosti bili pisci Tihomir Jovanović, Ksenija Pešić, Matilda Veljković i Boban Trifunović čija će knjiga ugledati na jesen svetlost dana pod izdavaštvom našeg udruženja.

Svako od učesnika tribine je izneo svoje načine na koji crpi inspiraciju i kako bira žanr i ideje za svoje priče. Takođe su nam pričali o svojim iskustvima sa lektorima i složni su da svaki pisac mora da prođe kroz proces lekture jer često nije svestan grešaka koje pravi dok piše.

Zanimljivo mi je bilo da slušam njihovu tribinu o radionicama koje su preporučili svakom piscu početniku, o njihovim iskustvima sa urednicima jer se i sam bavim pisanjem i dosta toga sam naučio iz njihove tribine. Svi autori su se složili da je najbolja reklama knjige sama knjiga jer treba da dođe do čitalaca i da ima što više promocija.

Takođe se slažu da prvo izdanje treba da ima manji tiraž kako bi se videlo kako ide prodaja. Za kraj tribine su poručili mladim autorima da rade sa udruženjima i kulturnim centrima, da pišu ono što vole, da slušaju svoj unutrašnji glas i da nikada ne odustaju. Posle tribine su dobili zahvalnice.

Posle njihove tribine smo uživali u izvođenju irskog plesa devojaka iz škole Irish Dance of Belgrade. Tribinu o Ženskim likovima iz Tolkinovih dela koju su držale Nataša Tučev i Vedrana Nikolić sam propustio iz opravdanog razloga jer smo zbog vrućine u klubu izašli na još jedno piće i naručeni ručak jer kako se kaže „I mi cigani imamo dušu.“

Piće i klopa su nam poslužili za napajanje energije jer nas je čekala najvažnija tribina festivala o iskustvima prevođenja Tolkinovih dela na kojoj nam je gost bio Zoran Stanojević i kao specijalna gošća Marija Gičić Puslojić koja je doktorirala na Tolkinovim delima, a koju je vodila Ljubica Dolašević.

Tribinu je otvorila poznata pesma o kovanju prstenova moći koja je poznata svim ljubiteljima Tolkinovih dela i fantastike pride. Zatim je usledilo predstavljanje Zorana Stanojevića koji nam je govorio o sebi i slučajnosti kako mu je zapalo da prevede jedno od najpoznatijih dela u fantastici.

Dnevno je izdvajao osam sati kako bi prevodio i bio je prisiljen da ništa ne piše godinu dana. Priznao je da mu je bilo teže da prevodi jer u njegovo doba nije bilo interneta. Takođe je priznao da je Tolkin lagan za prevođenje, ali da je imao poteškoća sa prevođenjem pesama zbog rimovanja reči jezika koji ima mnoštvo kratkih reči sa rečima srpskog jezika koji kratkih reči ima veoma malo. Govorio je i o svojim poteškoćama i o tome da je često bio prisiljen da vrši prepravke. Pričao je i o zamerkama na prevod pojedinih reči, mislim na reč Strajder. Nije hteo da prevodi Silmarilion jer je smatrao da je suviše mermeran dakle uzvišen za njegov ukus i nije imao strpljenja da uđe u koštac sa tim.

On i gošća Marija Gičić Puslojić su nam otkrili neke zanimljivosti iz Tolkinovog života. Silmarilion je pisao isključivo za sebe. Retko je koristio ženske likove u svojim delima, ali je zato svaki od njih imao upečatljivu ulogu. Najviše su se vezali za Toma Bombadila, liku o kome i dan danas ne znamo mnogo.

Nakon toga je usledio najemotivniji deo promocije kada je veliki deo publike priznao da je uživao u njegovom prevodu i nagovorio ga da recituje pesme iz Gospodara što je Zoran oberučke prihvatio. U svaki stih je uneo emociju i delovalo je da će se rasplakati tokom svakog izvođenja. Najviše ga je obradovala konstatacije jedne od posetiteljki koja je rekla da ju je njegov prevod naterao da počne da se bavi prevodilačkim radom.

Nakon tribine su dodeljene nagrade za literarne i likovne konkurse. Usledilo je i tradicionalno kosplej takmičenje koje smo mi iz AVKF iskoristili da odemo na po još jedno pivce i sumiramo utiske sa promocija. Za to vreme i najmlađi posetioci su imali svoj program u vidu radionice malih kuvara gde su pravili čarobne poslastice, učili da izrađuju čarobne šešire, crtanju štitova od kojih će najbolji biti oslikan kao kosplej rekvizit. Uživali su i u kreativnom čitanju bajki. Moraću da iznesem i radosnu vest da je udomljen veliki broj kuca i maca.

Utisci sa Tolkindana su itekako pozitivni. Video sam neka poznata lica i upoznao mnogo više ljudi. Samo mi je žao što je veliki broj članova AVKF bio sprečen da dođe, ali se iskreno nadam da će nas na sledećem okupljanju biti u što većem broju. Ovde vaš hroničar završava svoj izveštaj. Želim Vam mnogo fantastičnih momenata i da na sledećem Tolkindanu napravimo jednu zajedničku fotografiju sa svim članovima udruženja.

Autostopom do asteroida B 612 – elementi fantastične priče u „Malom Princu“

Posted on by Željka Kalajdžić

Bez obzira da li ste ljubitelji pisane reči ili ne, za neke književne junake su svi čuli. Drakula, Doktor Džekil, Mister Hajd, Šerlok Holms, Hari Poter i mnogi drugi su junaci, prvenstveno potekli iz pera nekog književnika da bi kasnije dospeli u različite medije i vidove umetnosti.  Ipak, po meni je književnost broj jedan u svim sferama zbog ličnog doživljaja junaka. Na primer Džonatan Harker iz Stokerovog „Drakule“ je mnogo drugačiji u mojoj viziji, nego u Kopolinoj filmskoj verziji (tu ima malo i toga da ja ne volim Kijanu Rivsa). Elem, jedan od književnih junaka za kojeg su svi čuli je svakako Mali Princ. Mislim da ne postoji osoba na svetu koja ne zna za ovog plavokosog dečaka.

Zbog junaka poput Malog Princa književnost je po meni fantastična grana umetnosti. Svet knjiga nas vodi na ona mesta do kojih nikada ne bismo stigli. Kroz sudbine svojih junaka književnost nas upoznaje sa životima ljudi koje nikada ne bismo upoznali. Kada bi smo mi čuli za asteroid B 612 da nam nije Egziperija i Malog Princa. O ovom delu se vode razne polemike. Ljudi ga ili vole ili mrze, premda svi znaju bar jedan citat iz romana ne vezano s tim da li su knjigu čitali ili ne (Čovek samo srcem dobro vidi. Suština se očima ne da sagledati).

„Mali Princ“ je definitvno knjiga za sva vremena i za sve uzraste. Svako ponovno čitanje daje nam drugačiji doživljaj i ostavlja novi utisak na nas. Prvo čitanje ove knjige u dečijem uzrastu karakteriše „Malog Princa“ kao priču o dečijoj mašti, liku zmijskog cara koji je pojeo slona, ovci u kutiji i neobičnom dečaku sa druge planete. Čitajući ovu knjigu dete ne shvata sve njene poruke i značenja, njenu kompletnu suštinu. Kasnije čitanje predstavlja priču koja nam svakim novim čitanjem otkriva svoja nova značenja i pokazuje kako je moguće stvoriti književno delo koje će na neuobičajen i zanimljiv način privući pažnju svim generacijama. Ponovno čitanje „Malog Princa“ u odraslom dobu donosi i nove zaključke: Mali Princ nas uči da je umerenost ključ sreće; prevelika količina ljubavi dovodi do oholosti, ne oplemenjuje nas; manje prijatni događaji u životu omogućavaju nam da lepe trenutke upamtimo i cenimo. Deca u „Malom Princu“ mogu da vide pustolovinu i da nauče mnoge stvari o život, a odrasli kada zađu u suštinu, u knjizi mogu da pronađu mudrost, suštinu ljubavi i prijateljstva. Po meni ovo je knjiga namenjena istovremeno i deci i odraslima. Knjiga koja pokušava da u pronađe dete koje se krije u svakoj odrasloj osobi i koja pokušava da nam pomogne da pronađemo izgubljeni smisao za nevino i naivno doživljavanje sveta koje Egziperi ovde opisuje. I deca i odrasli će svakako uživati čitajući „Malog Princa“, a posebno deca koja žele što pre da odrastu i odrasli koji bi se radije vratili u detinjstvo i još jednom proživeli onu nevinost i čistoću koje detinjistvo kao takvo sadrži.

Šta je „Mali Princ“? Romna, bajka, fantastična priča ili miks svega? Fantastična priča, kao i bajka, počinje realnošću, ulazi u svet čudesnog, a nakon što junak obavi zadatak koji je proistekao iz čudesnog vraća se u realni svet. Tako i u „Malom Princu“ radnja počinje sećanjem na detinjstvo i padom pripovedačevog aviona u pustinji, dok je prebacivač u svet čudesnog susret sa neobičnim dečakom sa druge planete. Povratak u stvarni svet dolazi sa odlaskom Malog Princa sa Zemlje i popravkom aviona. Egziperi se koristi elementima fantastične priče u „Malom Princu“ tako što iz dečije perspektive govori o svetu odraslih, kritikuje savremeno društvo i događaje koji ga ugrožavaju. Susret Malog Princa sa pilotom stavlja,  jedno naspram drugog, stvarno u odnosu na nestvarno i decu u odnosu na odrasle. Ovde se čitalac poistovećuje sa pilotom koji razmišlja o svom malom prijatelju sa kojim se prvi i jedini put susreo na sred pustinje Sahara u koju se srušio njegov avion. Vodeći se time, nameće se misao da je Mali Princ zapravo samo fatamorgana koja se priviđa pilotu. Događaji koji se dešavaju nakon njihovog susreta podsećaju na san, fikciju, fantastičnu priču: putovanje univerzumom na nekoliko planeta, razgovor sa njihovim stanovnicima, razgovor sa životinjama, biljkama, raspevani bunar sa vodom. Ovi događaji će kod nekog stvoriti utisak da čita fantastičnu priču, dok će drugi smatrati da je susret pilota i neobičnog dečaka zapravo samo pilotovo priviđenje dečaka koji silazi sa neba, priča neverovatne priče i postavlja čudna pitanja. Fantastična priča nam omogućava da zanemarimo pravila realnog sveta, da ne prihvatamo postojeće i ustaljeno.

U razmatranju „Malog Princa” kao fantastične priče trebalo bi osvrnuti se i na naučnu fantastiku. Naučna fantastika podrazumeva književni žanr u kojem su zbivanja zasnovana na trenutno postojećim naučnim teorijama ili izmišljenim naučnim otkrićima, vanzemaljskoj invaziji, istraživanju svemira, veštačkoj inteligenciji… Česti likovi u delima naučne fantastike su bića iz svemira i sa drugih planeta. Jedan od najzastupljenijih motiva naučne fantastike je susret čoveka sa bićima iz svemira. Osnovna tema romana Egziperija je upravo takav susret. Međutim, za razliku od većine knjiga SF žanra, u „Malom Princu“ biće koje je stiglo na Zemlju nije neki zastrašujući vanzemaljac, već je to dečak sa udaljenog asteroida i koji sam nedvosmisleno kaže da dolazi sa druge planete. Biće iz svemira koje je došlo na Zemlju da ljudima otkrije drevnu tajnu, da ih upozori, nečemu nauči…

Ova slojevita i duboko simbolična knjiga govori o prijateljstvu, ljubavi, smrti, nerazumevanju, taštini, vernosti i gluposti. Ona je duhovita, tužna i optimistična. I ako se karakteriše kao dečija knjiga, s vremena na vreme trebala bi je se prisetiti svaka odrasla osoba. Na kraju možemo da zaključimo da ova knjiga oplemenjuje svakog ko je pročita i u ljudima budi oni dobro na koje često zaboravimo.

Na neki čudan način, dečak zlatne kose, sa druge planete uspeo je da nađe put do skoro svake police sa knjigama i do srca svih koji su ikada pročitali ovo delo. I to je suštinski deo njegove magije…

Fantastičari – vanzemaljci sa osam pipaka

Posted on by Jovana Pribić

Prolećna razmena knjiga u Novom Sadu pod pokroviteljstvom „Prerazmišljavanja“, održana je u subotu, 12. maja u prostorijama Doma b612, zatvorivši prvi ciklus razmene knjiga. Prema rečima organizatorke, ove je već bila četvrta razmena, a održava se po jedna na svako godišnje doba.

„Prerazmišljanje“ je blog Katarine Kostić, koja redovno piše o knjigama, i kako ona navodi na njenoj fejsbuk stranici, bave se „temama koje se tiču knjiga sa svih strana, od korica do sadržaja, od buvljaka do biblioteke, od izdavaštva do teorije književnosti.“

Na policama Doma b612 bilo je dosta knjiga spremnih za razmenu zahvaljujući sistemu kupona, koji se dobijaju na osnovu toga koliko knjiga donesete. Ali i pored knjiga koje su bile glavni razlog okupljanja, organizatori su doveli i goste, odnosno, bila je prezentacija Novosadske kvidič lige, koja je sa spremnom prezentacijom objasnila pravila igre, kako je i zašto baš osnovana u Novom Sadu, i šta su im dalji planovi.

Najviše reakcija izazvao je opis skrivalice u „normalskom” kvidiču, jer je okarakterisana od strane novosadskog tima „Fajr brds-a” kao cirkusant, posebno, jer je osoba obučena sasvim u žuto i ima pravo da radi šta želi na terenu i sa igračima, samo je bitno da ne napusti isti. Čak su spomenuli da se jednom prilikom desila situacija kada je skrivalica prevrnula igrača preko leđa. I, iako su kasnije dodali da brutalnost ovog kvidiča nije ni nalik brutalnosti koju je autorka Harija Potera osmislila, posetioci su čuvši već navedeni primer bili nepoverljivi.

Takođe, razmeni knjiga su prisustvovali i novosadski Crveni gavranovi, koji su nam pokazali kako se rukuje mačem, objasnili da uglavnom sami prave sve kostime i oružje, a nakon toga, imali smo priliku i da vidimo kako izgledaju borbe.

Tihomir Jovanović, naš pisac i prevodilac mnogih dela sa žanrom fantastike, došao je kao gostujući predavač i sa Crvenim gavranima sa strane da ga čuvaju, pričao je o fandomu i fanfikciji. Objasnio je da je još pre nekih stotinak godina termin „fanfikcije” ušao u upotrebu, a zatim nam je spominjao i stripove i njihovu ulogu u svemu tome.

Jedna od saradnica „Prerazmišljavanja” obavila je intervju sa Tihomirom Jovanovićem, koji možete pronaći na njihovom blogu. Pričao je nešto više o sebi i svom radu, kao i o ličnim preferencijama kada je fantastika u pitanju. Najavio je i svoje sledeće delo, a potom je i ispričao kako je autoru potrebno neko vreme da se distancira od sopstvenog pisanja, kako bi uvideo svoje greške.

Od ljudi koji su došli da ga slušaju smo saznali da im je bilo veoma zanimljivo kada je spomenuo da je autorka „Pedeset nijasi – siva” svoj roman prvobitno započela kao fanfikciju na popularnu franšizu „Sumrak”. U svoj govor je uveo nakratko i Svetislava Filipovića, još jednog domaćeg pisca i ljubitelja fantastike, koji nam je objasnio sociološki i filozofski aspekt koji se pojavljuje u naučnoj fantastici.

Još jedan posebno izdvojen primer sa njihovog govora koji se dopao publici, bio je kada je Svetislav Filipović istakao slučaj da kada bi deca bila više okrenuta naučnoj fantastici, zapravo ne bi nikako mogla biti rasiste. Tu teoriju podupire rečima:

„Ako bi mogli da nauče da prihvate vanzemaljce sa osam pipaka, boja kože im ne bi bila nikakav problem.”

U toku predavanja, mnogi posetioci su prelistavali knjige i druge besplatne stvari, poput raznih časopisa iz prošle dekade, ali su razgledali i bedževe i letke koje su mogli da uzmu svi, bez obzira imaju li kupone ili ne.

I, iako fantastika nije bila toliko zastupljena među ponuđenim knjigama, Novosadska kvidič liga, kao i vitezovi definitivno su uticali na atmosferu, koja je taman pred govore naših pisaca bila puna entuzijazma.

Sledeća razmena knjiga održaće se u toku leta, iako se još uvek ne zna tačan datum, a na ovoj četvrtoj po redu razmeni, pored bestselera kojih je bilo najviše, kažu organizatori, najtraženija je bila fantastika.

GREŠKE U KORACIMA – Istrakonska zbirka kratkih priča za 2018. godinu

Posted on by Nataša Milić

Konvencija fantastike, koja se već osamnaest proleća održava u Pazinu, poznata kao Istrakon, donela je ove, proste 2018. godine, novu zbirku kratkih priča – „Greške u koracima”.

Petočlani žiri je od trideset sedam na konkurs pristiglih odabrao četrnaest priča, a kao bonus  je među zanimljivo ilustrovane korice ove male knjige (rad Maria Rosande Rosa) smeštena priča dr Zorana Živkovića, počasnog gosta ovogodišnjeg Istrakona.

Naslov „Greške u koracima” rezultat je nastojanja urednika Maura Gržetića da pronađe zajedničko u žanrovski i sadržinski veoma različitim delima, pošto je tema za istrakonski konkurs uvek slobodna. Urednik je uočio kako grešna ljudska (a ponegde i ne baš ljudska) priroda inspiriše i pokreće razvoj gotovo svake priče. Odstupanje od očekivanog oblikuje likove i doprinosi slojevitosti radnje.

Sa svoje strane, mogu da dodam kako su „greške” zaista prisutne i da se, idejno gledano, u mnogim slučajevima cela priča sastoji od ukazivanja na određeni problem ili čak njegovo brižljivo oslikavanje, bez nagoveštaja rešenja. Autori kao da ne smatraju za potrebno da ponude odgovore na pitanja koja su sami postavili. Teoretičar ili već neko od mene tolerantniji nazvaće datu praksu ostavljanjem otvorenog kraja. Ja bih pre rekla da pričama treba dopisati kraj.

Ipak, nije tako kod svih – ima autora koji su sve domislili i svoju zamisao solidno upakovali.

Svjetlonosac Mirnesa Alispahića je, recimo, primer celovite priče. Ima sve elemente bez kojih kratka priča ne može, zapliće se i otpliće taman na vreme, a ne opterećuje viškovima u vidu brojnih likova ili radnje koja se ne može zgurati na nakoliko strana. Ipak, događa se toliko toga!

Mogla bih da zamerim na izboru teme – nema ko se božasnskim i đavolskim nadmudrivanjima nije bavio – ali znam da će ljubitelji religiozne fantastike zasnovane nekoj od varijanti hrišćanskog učenja iskreno uživati u ovakvoj priči. Rečenice su dobre, grade snažne slike, pa ipak nas pisac ne mori „lepim izražavanjem”, tako da je čitanje, iako i sam naslov upućuje na hororistu u zamahu, bilo apsolutno bezbolno.

Đavoljica Relje Antonića u odnosu na prvu priču deluje haotično i preemotivno, ali je to najmanje što čitalac očekuje od Lavkraftovog učenika. Osim traženja đavola, naravno.

Ipak, iskrenost koja se da naslutiti ispod preterivanja i autorova lična vickastost umnogome izvlače ovu priču.

Tajna Janomama Tamare Babić mi je ostavila utisak. Dobra je ideja i dobro je postavljen problem: kulturni sudar belih tragača za zlatom sa pripadnicima plemena Janomama, poznatog  po neobičnim, za evropskog čoveka bizarnim, pogrebnim aktivnostima.

Međutim, ovo po sadržini i broju likova ne može i nema razloga da bude kratka priča, te bih autorki preporučila da je preradi u znatno dužoj formi. Poruka da „između neba i zemlje ima tajni o kojima ne slute ni najmudriji” je i ovako uspešno poslata, ali mislim da je šteta ne poraditi na izvedbi.

Pripovedanje iz ugla mlade Bušike, ako ostanemo pri minijaturi, treba dosledno sprovesti do kraja. Pomeranje tačke gledišta na druge likove nije zgodno u kratkoj priči, stvara zabunu i ostavlja utisak da su neki bitni momenti (konkretno kraj) grubo otaljani. Duža forma bi dala pravo glasa kopačima zlata, drugim članovima plemena itd.

Kopija Eda Barola najizrazitiji je primer pitanja na koje se ne nudi odgovor. Autor nas vešto, poigravajući se sa moralnim stavovima i osećanjima, vodi do teleportacijskog uređaja u kom njegov junak može da dobije zdravlje, ali (možda) da izgubi dušu i – tu nas lepo ostavlja da strepimo i dvoumimo se zajedno sa njim.

Mrtva voda, živ čaj nije moj prvi susret sa Vladimirom Becić. Pročitala sam nekoliko njenih poetičnih fantazmagorija i uvek mi je bilo slično kao sa ovom pričom. Upadljiva originalnost, estetičnost na visokom nivou, ali je razumevanja na mojoj strani, nažalost, veoma malo. Osećam se kao da tražim put u najgušćoj magli ili kao da pokušavam da protumačim san.

Dvije muhe:druga muha Danijela Bogdanovića je kompletna, klasično odrađena SF priča. Tehnički je besprekorna, vidi se da je autor davno škole izučio, te da vlada kratkom formom dovoljno da i ‘’zatvorenih očiju’’ može da napiše ovakvu priču.

Ima, ipak, neophodnu dozu ličnog šarma bez koje ništa nije vredno čitanja. Iznenađenje koje nam se na kraju priče priređuje nije veliko, ali ga sa zadovoljstvom prihvatamo.

Dugo neću zaboraviti Roxy, mučnu i uznemiravajuću SF  priču, koju je napisala Viktorija Faust. To je jedna od onih malobrojnih koje nude „rešenje” postavljenog problema, ali je rešenje takvo da zažalite što ste ga dobili. Lakše bi bilo da je zagonetka ostala nerešena, a Roxy samo bezimena, čudna i potencijalno opasna zver.

Ova priča mi je, rekla bih, najupečatljivija, a ujedno i mračnija od ostalih u zbirci.

Ja, bomba Aleksandra Kostjuka nudi veoma interesantan pogled na veštačku inteligenciju, mada sama priča nije po snazi ravna ideji koja ju je nadahnula. Zaključak je nespretno izveden, zbrzan kao da je autor želeo da se što pre otrese posla kog se prihvatio.

Pronalazač Tamare Lujak svodi se na umešnu karakterizaciju, te više liči na uvod u nešto veće nego na kratku priču. Autorka veoma živo slika naročitu vrstu pronalazača, „rečnog pacova, lučkog moljca, uličnu krticu”, tako da bi nepažljivom čitaocu moglo promaći da nam zapravo nije ispričala nikakvu priču.

Pod mesečinom je moja priča. Četvrta koja mi je objavljena u okviru istrakonskih zbirki. Ne mogu da komentarišem, ali bih mogla da je postavim na AVKF sajt – pa udrite do mile volje!

Kod Suđenja Marina Pelaića je sve na svom mestu. Priča je korektno ispričana, nemam neku posebnu zamerku, osim što je pomalo bezlična. Ni idejno ni porukom koju nam ostavlja ne izdvaja se previše od mnoštva davno ispričanih priča.

Pošto je reč o mladom i talentovanom autoru, verujem da će mu tek predstoji građenje osobenog izraza.

Gospođa Breča Srebranke Peregrin me je u prvi mah odbila – ponajviše zato što bi se mogla svrstati u literaturu za decu, koju ja ni kao dete nisam previše volela. Nije mi, ipak, dala mira, pa sam je još dvaput pročitala.

Ni posle novih čitanja nisam sigurna u pogledu utisaka, mora da me je ta mlada veštica, gospođa Breča, nekako omađijala!

Za Kletvu.com Saše Šbelića ne znam šta bih rekla. Nisam ja čitalac za te eksperimentalne forme. Zato mi je Harmonija u bljesku bombe Aleksandra Žiljka bila savršeno prijemčiva i intrigantna, utoliko više jer podseća na naličje Kostjukove priče. Kao da su se autori dogovarali da istu temu predstave sa različitih strana. Žiljkova Harmonija je odbegla veštačka inteligencija, oblikovana da služi za zadovoljstvo, ali je upravo suprotno Kostjukovoj Bombi, umalo stradala od ljudske ruke.

Zbirku zatvara Kapetanova biblioteka, koja kao da je duži odlomak iz nagrađenog romana Biblioteka dr Zorana Živkovića. Još jedan mali, ovoga puta brodski, prozor u njegov književni svet.

Posmatrana kao celina, Istrakonova zbirka za 2018. godinu se ne razlikuje značajno od prethodnih. Kao i uvek, imamo razna lica fantastike, šaroliko spisateljsko društvo, nekoliko početničkih, nekoliko solidnih i pokoju zaista dobru priču.

Hari Poter i kamen mudrosti – Sarino viđenje filma

Posted on by Nataša Radenković

ŽANR: fantastika/misterija
REŽIJA: Kristofer Kolambus
SCENARIO: Džoan Ketlin Rouling, Stiv Klouvs
ULOGE: Danijel Radklif, Rupert Grint, Ema Votson, Ričard Haris, Robi Koltrejn, Megi Smit, Alan Rikman, Ijan Hart
ZEMLJA: SAD
TRAJANJE: 152 minute

 

Autostoperi, možda će vam ovo biti čudno, možda nećete odobriti, ali sam jednostavno morala, ne bi bilo fer da nisam, da pokušam vam prikažem film kroz pogled jedne devetogodišne devojčice Sare.

Pre nekoliko dana, na TV-u je bio prikazan film „Hari Poter i kamen mudrosti”, a ja sam nenadano dobila mladu pomoćnicu – veoma mi je drago i prezadovoljna sam zbog toga. Pokušaćemo da zajedno prvi put predstavimo neki film koji je namenjen odrasloj deci, a prate ga od najmlađe do najstarije populacije (ne samo prate, već i obožavaju).

Hari Poter i kamen mudrosti prvi je u serijalu filmova o dečaku-čarobnjaku, Hariju Poteru. Snimljen je po romanu britanske spisateljice Džoan Ketlin Rouling.

Sara šta mi možeš reći o filmu?

“Na početku, Hari živi sa tetkom, zlim tečom i pohlepnim bratom Dadlijem. On nije srećan, ne vole ga, a i sobu su mu dali ispod stepeništa, toliko malu da ni ja ne bih stala. Ali su ga one ptice… podseti me?”

“Sove”.

“Da, sove pronašle i donosile pisma, koje je teča krio, palio, a onda je rekao da je danas nedelja i da voli nedelju jer neće pisma stići, a onda je došlo mnogo, mnogo sova i donelo isto toliko pismama i onda ih je teča odselio u neku kuću, daleko.”

Šta se desilo u toj kući?

“Posetio ih je onaj veliki čika”.

“Džin Hagrid, koji će Hariju reći da je on zapravo čarobnjak i da je pozvan da upiše Hogvorts, školu za veštice i čarobnjake. Ispričaj mi šta znaš o Harijevoj školi?

“Deo kada prolazi kroz zid (na peronu) mi se mnogo svideo, i ja bih volela da idem u školu za čarobnjake”, nasmešila se i dodala, “Hari je u školi srećan, tamo uči kako da koristi štapić, da vozi metlu i upoznaje drugove Rona i Herminu, ali i Melfoja, koji nije bio dobar. Ima i kućnog ljubimca, sovu Hedvigu, koja  raznosi poštu.”

“Ubrzo, Hari saznaje istinu o svojim roditeljima i o svojoj prošlosti. Da li se sećaš tog dela?”

“Njegove roditelje je ubio zli čarobnjak, lord Voldemort, koji je pokušao da ubije Harija, (i ostavio mu) da on ima ožiljak na čelu i onda ispario.”

“Zanimljiv deo mi je kad se u kupatilu pojavio onaj ljigavi, a i kada prođu pored onog psa i kada Hari, pre toga, jureći na metli uhvati ključ. Tada saznaju da se Voldemort vratio da ukrade kamen mudrosti, kako bi zauvek živeo. I onda on i njegovi prijatelji igraju partiju šaha, Hari nastavlja sam u borbi protiv Voldemorta.”

“Da, na kraju se Hari suočava sa Voldemortom, koji je još uvek slab, prinuđen je da pobegne, kako bi mogao neki drugi put da napadne i pokori čarobnjački svet. Koji deo ti se u filmu najviše svideo?”

“Najviše mi se svideo Hari, a i onaj deo kada se igraju na onom igralištu sa metlama.”

“Da li znaš da postoji i knjiga, po kojoj je snimljen film?”

“Tata mi je rekao, kada budem napunila 10 godina pročitaću je, da stignem do jedanaeste, kao što tad ima i Hari.”

“Možeš li mi reći nešto o likovima, o Hariju?”

“On je tu glavni, hrabar, snalažljiv, nosi naočare i meni se veoma sviđa, đak koji je uzor drugim đacima. E, on je čarobnjak.”

“Kako ti se čini Ron Vizli?”

“Zove se Ronald. Nadimak mu je Ron, a Hari mu je najbolji prijatelj, kao što je meni Dora, znaš. On i nije neki đak, a čini mi se da mu se Hari ponekad i ne sviđa.”

“Možeš mi nešto reći o Hermioni?”

“Ne znam mnogo o njoj, ona je najbolja učenica, zna mnogo o magiji. Malo je čupava. Mnogo mi se svideo Hagrid, on čuva školu. Dobar je, voli decu, voli životinje i magijska stvorenja.”

“Ja mislim da Voldemort kao mali nije bio srećan, da nije imao mamu i tatu, možda su ga maltretirali kao Harija, ali Hari je pobegao, on sigurno nije i tako pored tetke veštice i  teče vešca postao zao i pokvaren.”

“Melfoj, razmažen, loš, uživa da ponižava i povređije druge, i suparnik je Hariju.”

“Znaš, Hari je moj junak, superheroj za mene. Više mi se svideo i od Spajdermena i od Betmena, a njih volim. Hari nas uči kako treba da budemo snalažljivi, a od Hermione, iako mi nije omiljena, shvatam da to što učimo nije gubljenje vremena.”

“Kako ti se dopao film?”

“Petica. Jedva čekam ponedeljak da gledam nastavak, a onda da ti ispričam šta se desilo.”

“Hvala, Saro.”

Kao i knjiga, i film je dobio svoju publiku i svoje obožavatelje, ali ima i onih koji su se pobunili.

Crkva je najveći protivnik Harija Potera, kako katolička, tako i pravoslavna, jer su glavni protagonisti veštice i čarobnjaci, što se kosi sa hrišćanskim uverenjima.

Ekranizacija je vinula Harija u zvezde, postao je brend Velike Britanije. Hari je uspeo da vrati decu u svet knjiga, da ih vrati čitanju; sve su zanimale Harijeve avanture.

“Kamen mudrosti” nije mogao u potpunosti da isprati knjigu, ali možete pratiti i shvatiti radnju, dok neke od nastavaka ipak nećete razumeti bez pročitanih knjiga.

Završavamo sa Hari Poterom i kamenom mudrosti i ako vas bude zanimalo bićemo tu i razgovarati o drugom delu Hari Poter i dvorana tajni. Do tada veliki pozdrav od mene i moje male pomoćnice Sare, koja ovim razgovorom postaje deo malih autostopera.

Legenda – Dejvid Gemel

Posted on by Mirnes Alispahić

ŽANR: epska fantastika
ZEMLJA:Velika Britanija
ORIGINALNI NAZIV: Legend
GODINA IZDAVANJA: 1984.
OCJENA: 6

 

 

Često čovjek u nekim teškim trenucim svog života uradi najbolje stvari. Ovdje govorim o umjetnicima: piscima, slikarima, redateljima. Nekim čudom, iz tih mračnih trenutaka, kada ljudska psiha biva nagrizana, a unutrašnji nemiri nas razdiru, ono najbolje izađe iz nas. 1976. godine, Dejvid Gemel je išao na testiranje zbog sumnji da ima karcinom.

U tom svom nemiru, odlučio je svoju borbu i nošenje s tim iskustvom prenijeti na papir pa je počeo pisati priču koja je narasla u knjigu pod imenom Protiv horde (Against the Horde). Priča je bila metafora za njegovu borbu protiv karcinom, on je bio tvrđava s njenim braniteljima, a horda je bio njegov karcinom.

Na kraju se ispostavilo da ipak nema karcinom pa je knjiga završila u nekoj ladici, gdje je skupljala prašinu, a i on sam kaže da nije bila čemu. 1980. godine, jedan njegov prijatelj pronalazi knjigu, čita je i nagovara Gemela da je završi jer po njegovim riječima „ima potencijala“. I tako se Gemel latio posla i 4 godine kasnije na tržište izlazi knjiga poznata po imenu Legenda (Legend).

Legenda je poznata po tome što je bila kraj priče o Drusu Legendi, legendarnom ratniku od čijeg samog imena svi strepe. Ona je također i prva knjiga takozvanog Drenajskog ciklusa, u kojem je na kraju bilo 9 knjiga. Ovdje je Drus poznat po svojoj legendi, po pričama koje se pričaju o njegovim podvizima, a u stvarnosti je to čovjek koji se povukao u osamu kako bi dočekao smrt, umoran od života i silnog ubijanja. On je tek obični starac, koji se bliži sedamdesetoj, mučen reumom i artritisom, što se nimalo ne uklapa u romantičnu sliku o epskim junacima. Teško da je i dalje slika i prilika onog Drusa iz priča i legendi, ali ipak, ime je ono što je bitno, a njegovo mnogo znači.

Drenajska Imperija više nije što je nekada bila. Narod Nadira, koji živi na sjeveru Drenajske Imperije, nekada razbijen u plemena koja međusobno ratuju, sada je po prvi put udružen u ogromnu hordu koja gazi sve pred sobom, a na čelu joj stoji veliki plemenski vođa Ulrik. Jedina stvar koja im stoji na putu do srca Drenajske Imperije jeste planinski prolaz u koji je ugniježden Dros Delnok, najveća tvrđava na svijetu, neprobojni bedem za napadače.

Tako je nekada bilo, sada je posada tvrđave svedena na 10.000 ljudi predvođenih nesposobnim generalom, a na njih ide vojska od pola miliona Nadira. Priča Legende prati ponajviše Drusa, koji odlučuje otići u tvrđavu kako bi konačno umro, jer smrt odbija doći po njega, a on je umoran od života. Uz njega prati i Reka, bivšeg vojnika, koji igrom sudbine, postane legendarni Bronzani vojvoda i njihov pokušaj zaustavljanja nadirske horde u Drosu Delnoku.

Volio bih reći da se moje prve rečenice mogu pripisati ovom djelu, da čovjek u teškim trenucima učini najbolja djela, međutim ne mogu. Dejvid Gemel važi za jednog od najboljih britanskih pisaca fantastike i čak postoji nagrada u njegovu čast koja se dodjeljuje piscima. Ono što možete pročitati u Legendi mu ne ide u korist.

Legenda  djeluje previše naivno i djetinjasto, uprkos silnoj krvi prolivenoj u njoj. Počev od likova, njihovog razvoja, određenih dijelova priče, dijaloga između likova, sve to djeluje previše amaterski i neuvjerljivo. Čovjeku je to bio prvi roman pa mu ne treba uzimati za zlo, ali koliko sam čuo od drugih, ako ste pročitali Legendu, pročitali ste sve njegove knjige, a napisao ih je pozamašan broj u svojoj karijeri, čak 32.

Ovo je jedan generički roman epske fantastike u nizu koji ne donosi ništa novo. Možete slobodno reći da je ovo mješavina Hauardovog Konana i bitke u Helmovom klancu iz Gospodara prstenova. Lagano štivo, ništa pretjerano teško s likovima koji vam apsolutno neće prirasti srcu. Drus bi trebao biti Konan i vrlo je jasno da je Gemelu on bio glavni uzor u stvaranju ovog matorog junaka, ali jedan je Konan, a Drus mu nije blizu.

Poslije se Gemel vratio Drusu u drugim knjigama, i vremenu prije ove bitke za Dros Delnok pa ga je izgradio u legendu, čiji status uživa u istoimenom romanu. Uprkos silnim manama, postoji armija ljudi koji obožavaju njegova djela. Ukoliko ste ljubitelj epske fantastike, grandioznih bitaka i priča o posljednjem uporištu uz gomilu plitkih likova vjerujem da će vam se svidjeti knjiga, ali ne očekujte previše.

 

Eš protiv zlih mrtvaca – Ash vs Evil Dead

Posted on by Lazar Vuković

Ova godina preti da postane pogubna za serije. Ne zbog kvaliteta, već što je početkom iste veliki broj dobrih serija otkazan. Obećao sam sebi da u ovom tekstu neće biti previše kukanja pošto ga pišem podstaknut vešću da je još jedna popularna serija doživela rani završetak. S toga sam odlučio da joj ovom recenzijom odam poštu kakvu zaslužuje. Reč je o seriji „Eš protiv zlih mrtvaca” (Ash vs Evil Dead).

Verujem da su mnogi upućeni u istorijat ove franšize, ali vredi podsetiti se nakratko. Naša priča počinje 1981. godine kada izlazi horor film „Zla smrt” (Evil Dead) pod režiserskom palicom Sema Raimija koji će postati jedan od kultnih klasika žanra i u kojoj će prvu zapaženu ulogu odigrati tada mladi Brus Kembel (Bruce Campbell). Uspeh prvog filma je podstakao snimanje dva nastavka „Zla smrt 2” (Evil Dead 2) koji je izašao 1987. godine i „Armija mraka” (Army of Darkness) koji je izašao četiri godine kasnije. Dok je prvi deo bio čist horor, u nastavcima su dodati elementi komedije zahvaljujući kojima je prvi deo pao u drugi plan i po pečatu kojim je ova franšiza prepoznatljiva. Brus Kembel, kao glavni protagonista sva tri filma, postao je Ešli Vilijams, neustrašivi borac protiv zla sa motornom testerom umesto ruke.

Popularnost filmova je podstakla stvaranje stripova i video igrica sa Evil Dead tematikom, ali prelomni trenutak se dogodio 2015. godine kada je počela da se prikazuje serija „Eš protiv zlih mrtvaca” (Ash vs Evil Dead) koja služi kao duhovni nastavak filmske trilogije i rimejka koji je izašao 2013. godine.

U ovoj seriji se upoznajemo sa ostarelim Ešom koji i dalje krade bogu dane i vucara se okolo. Iako radi u super marketu i dalje je ona ista neodgovorna protuva. U jednom od svojih pijanstava uzima Nekronomikon i slučajno oslobađa zlo koje je nekada davno pobedio. Došlo je vreme da ponovo ugradi motornu testeru i da krene u borbu protiv zla, ovaj put sa neobičnim saveznicima, simpatičnim Pablom koji veruje da je Eš predodređen za bitku protiv zla i neustrašivom Keli u koju je Pablo potajno zaljubljen.

Režiju je i ovaj put preuzeo Sem Raimi koji nas je podsetio zašto je ova franšiza stekla kultni status. Komični šmek je i dalje prisutan iako ima dosta scena sa litrima krvi i prosutih iznutrica. Isti je bio razlog da se ljubitelji podsete vrednosti ove franšize i za privlačenje novih fanova što je itekako uspelo.

Svakom sezonom serija je sticala sve veću popularnost zbog urnebesne radnje i interesantnih likova, ali to nije bilo dovoljno upravnom odboru Starza koji je naprasno otkazao seriju nakon tri sezone ostavivši tako neispričanu priču do kraja. Ali, rekao sam da neću kukati pa ću zato izdvojiti glumce koji su obeležili ovu seriju.

O Brusu Kembelu ne treba trošiti reči. Najpoznatije lice B horor filmova koje će uvek ostati poznato po ulozi Eša Vilijamsa, ma koliko god uloga odigrao.

Sada je red na glumački tandem koji čine Rej Santjago (Ray Santiago) i Dana DeLorenco (Dana DeLorenzo) koji tumače likove Ešovih pomoćnika Pabla i Keli. Rej je odlično dočarao lik simpatično smotanog Pabla koji se polako menja kroz seriju i od šmokljana postaje iskusni Bruho sposoban da se suoči sa zlom. Slična promena je i kod Dane DeLorenco koja tumači Keli. U početku bezobrazna i arogantna, nije marila za Pabla i Eša, ali se vremenom sprijateljila sa obojicom i postala je istinski borac i drugi vođa u borbi protiv zla koje se nadvilo nad svetom.

Takođe bih od glume pohvalio i Lusi Lavles (Lucy Lawless) koja tumači ulogu Rubi, jednog od demona koji su stvorili Nekronomikon. Njen glumački talenat je već poznat pošto je ljubitelji fantastike znaju kao Ksenu, Princezu ratnicu, Danu Birs iz „Svemirske krstarice Galaktike” (Battlestar Galaktice) i Lukreciju iz „Spartakusa”. Iz godine u godinu dokazuje svoj glumački talenat i što je starija sve bolje izgleda.

So na ranu fanovima je dolio i Brus Kembel koji je javno izjavio da je vreme da Eš Vilijams ode u penziju. Zvuči poznato, zar ne, pošto se istovremeno sećamo one dosetke da para vrti gde burgija neće, pa se vrlo lako može predomisliti i obradovati fanove koji su organizovali onlajn peticije da seriju preuzme Netflix.

Nećemo kukati nego ćemo se vremenom iznova vraćati avanturama urnebesne trojke i buditi uspomene. Eš Vilijams nikada neće ostariti i zauvek će ostati simbol epohe zlatnog doba horor filmova.