Blog

Fantastika – (vs) – Književnost glavnog toka

Posted on by Stefan Mijatović

Ili Moji utisci sa Sajma epske fantastike u Beogradu

   Sajam epske fantastike u Beogradu krajem januara je događaj koji za svakog poštovaoca fantastike, kospleja, društvenih igara i zanimljivih predmeta i suvenira, jeste neka vrsta periodičnog sabora, okupljanja iz godine u godinu sve veće i veće grupe ljubitelja fantastike u svim oblicima u Beogradu i okolini.

     Kada sam zakoračio u Dom Omladine i platio svoju ulaznicu, moje oči su se navikle na klasičnu sliku Sajma epske fantastike koji godinama pohodim. Ljudi obučeni u kosplej kostime, maleni štandovi sa različitim suvenirima, mahom čak i ručno rađenim i svakako mojim omiljenim, knjigama epske fantastike. Poriv „zgrabi sve što možeš i počni da bežiš“ ugasio sam prijatnim razgovorima sa prodavcima, koji su me obavestili šta i gde mogu da naručim preko interneta ukoliko želim, što je uvek prijatna vest koju treba sačuvati za vremena kada mi, metaforički rečeno, džep bude nešto dublji. Kada sam se nagledao knjiga, bedževa, prstenja, različitih medaljona, džepnih satova, društvenih igara i čak i majica (koje su me iskreno iznenadile svojom pojavom na Sajmu epske fantastike), prišao sam sali Amerikani, gde su se održavale tribine.

    Moj cilj ove godine bila je tribina pisaca srpske fantastike, dela domaće književnosti koja je još uvek u povoju, iako broj pisaca svake godine sve više i više raste. Na žalost, vidljivost domaće fantastike na domaćem tržištu knjiga, bolno prenatrpanom onim šta bismo mogli nazvati „šund“ literaturom, i dalje je na niskom nivou, ali na sreću, stanje se donekle popravlja. Ove godine, tribina sa domaćim piscima fantastike, brojala je čak šest pisaca, što je svakako momenat koji sam po sebi poprilično toga može reći. Na žalost, sala nije bila puna, čak se teško može reći da je bila i polupuna. Oko tridesetak slušalaca ostalo je da sluša poslednju tribinu za prvi dan Sajma.

 

     Pisci su se predstavili. Na tribini su bili: Dimitrije Stevanović, pisac romana „Ime vatre“, koji je predstavio svoj novi kratki roman, „Trubadurova svita“, koji je izdala izdavačka kuća „Strahor“; Duško Blagojević, pisac serijala „Dragojl ratnici“; Nebojša Petković, pisac trilogije „Poslednji grad“; Nemanja Jovanov, pisac romana „Belina“, Ivan Branković, pisac romana „Prometejev dnevnik“ i „Projekat Herkules“; kao i Milena Stevanović, pisac serijala romana „Proročanstvo bogova“. Svaki od njih je ukratko predstavio svoja dela i najavio nešto novo, te smo mi zainteresovani u publici saznali da će naredni roman Nebojše Petkovića biti urbani triler sa elementima fantastike, a takođe da će ove godine izaći i završni delovi „Dragojl ratnika“ i „Proročanstva bogova“.

 

    Nakon predstavljanja, moderator tribine postavio je pitanje, koje je postalo okosnica čitavog skupa. Pitanje je o gotovo sveopšte poznatoj priči o odbojnosti mnogih čitalaca onoga što se nekada smatralo „književnošću glavnog toka“, ali danas se može gledati na to kao na „nefantazijsku književnost“. Diskusija se proširila i obuzela i dobar deo publike, te su i pitanja išla u tom smeru. Pisci su se složili da ljudi koji dele književnost na „fantastiku“ i „nefantastiku“, prave ogromnu grešku, jer sve ono što se pojavi u javnosti ne bi trebalo deliti kao prethodno navedeno, već isključivo na „kvalitet“ i „nekvalitet“. Stevanović je izneo tezu da nema dela koje nema bar trunku fantastike u sebi, kao što nema dela fantastike koje u sebi nema trunku realizma. Na ovo se nadovezao Nemanja Jovanov, koji je naglasio da je čitava sovjetska naučno-fantastična književnost postojala upravo kao „razlog da ljudi ne bi otišli u gulag“. Petković je na to dodao da smatra kako većina čitalaca koji gaje odbojnost prema fantastici, gaje to iz razloga postojanja višedecenijskih klišea, koji su se ponavljali u bezbrojnim knjigama, ali da je fantastika kao žanr daleko odmakla, i da smatra da se mnogi pisci uspešno bore sa klišeima. Ivan Branković je istakao kako mnoge žanrovske podele zapravo koče čitaoce i njihove predrasude i kao primer naveo „Ostrvo“ Meše Selimovića i zapitao se kako to delo nije deo fantastike, jer ima mnoge elemente fantastičnog između korica.

    Sama tribina se odužila preko jednog sata, u vrlo prijatnoj atmosferi sve dok nisu zatvorili vrata sale Amerikana, kada smo shvatili da smo ostali poslednji. Rastali smo se, a tema tek što je bila načeta. Ipak, ono šta mi je ostalo u glavi, bilo je: ovakve tribine su upravo ono šta je potrebno našoj sceni fantastike, ukoliko se gaji neka težnja o poboljšanju same fantastike, ali i upoznavanja onih koji ne čitaju fantastiku, jer iako je teško razbiti nečije predrasude, daleko je gore ostaviti ljude u mraku neznanja za postojanje jednog zaista fantastičnog žanra (pun intended).

Pancermadels: Simulator zabavljanja s Tenkovima (Panzermadels: Tank Dating Simulator)

Posted on by Ranko Trifković

Simulatori upoznavanja i zabavljanja (Dating Sims), postoje kao deo mnogih igara, ali i kao samostalan žanr, premda se uvek nekako vezuju za interaktivne pripovetke (visual novels). Nastali su, naravno, u Japanu još početkom osamdesetih godina prošlog veka.

Kao i sve drugo u svetu zaluđenika, a posebno kad je posredi škakljivi sadržaji na kliznoj skali romantično-erotsko-pornjava, simulatori zabavljanja eskalirali su u zonu apsurdnog što se 2011. godine ovaplotilo kroz igru „Hatofuru Kareši” (Hātofuru kareshi ~kibō no gakuen to shiroi tsubasa~). U ovoj igri, naime, glavna junakinja je jedina žena na planeti koju naseljavaju golubovi. Nastala kao prvoaprilska šala, igra je postala toliko popularna da je autorka Hato Moa morala da objavi punu verziju, isprva besplatnu, a zatim i verzije za sve značajne konzole. Priča o devojci koja se zabavlja s golubovima izmakla je kontroli. Od parodije na ovaj tip igara, do brojnih publikacija, knjiga, stripova, radio drama, radio emisija, crtaća i plišanih igračaka (kampanji koja je od dve i po hiljade ljubitelja uspela da dobije $150.000!)

Dakle, ako postoji prilika da se upotrebi izraz „đavo odneo šalu” i ako ste mislili da su scene koje prikazuju apsurdne nivoe zaluđenosti u Sautparku (South Park) izmišljotina, evo da ponovim. Mnoštvo igara sa tematikom zavođenja i ljubavnih odnosa, sa sve batrganjima da se izađe iz klišea – od igara u kojima ‘svi svakog muvaju’, do igara u kojima se do partnera dolazi na najrazličitije načine (od ratovanja do ratarenja) – ništa to nije bilo dovoljno, nego je život pojeo parodiju i dobili smo hit u kome žensko čeljade zlostavlja okrutni dečko, tj. golub.

I što da se trend bizarnih igara u ovom smislu ne nastavi, pa se neko dosetio da napravi igru u kojoj glavni junak dolazi u srednju školu za tenkove (?), u kojoj sreće simpatične… tenkice (??), a zatim u bizarnom sledu događaja bira koju će od njih da… kresne (???).

E, sad.

„Pancemadels” nije dostigla slavu igre „Hatofuru kareši”. Na Kikstarteru (Kickstarter), dobila je oko 4.400 dolara od oko 180 ljubitelja, a na Stimu (Steam), igru poseduje tridesetak hiljada ljudi (oko deset puta manje nego za Hatofuru kareši).

Srećom.

Zato što je to ipak neki dokaz da i najbizarnija zamisao može da procveta ako se dobro ovaploti. Hoću da kažem, „Hatofuru kareši” je dobro napisana budalaština, čak i prilično profesionalnog grafičkog dizajna. „Pancermadels” je prvorazredni krš, veoma loše napisana, traljavo sastavljena, a grafika je, najblaže rečeno, amaterska.

Igru na nekoj vrsti okupa drži neprestano poigravanje sa percepcijom glavnog junaka (a donekle i igrača). Tenkovi, naime, ne izgledaju kao stotonske mašine sposobne da neutrališu vozila, živu silu i objekte, već kao srednjoškolke, premda se ponašaju (i prave štetu) kao da su zaista borbene mašine. Izgled svake devojciče prilagođen je tipu tenka koji predstavlja, pa je tako IS-2 krupna i mrka, dok je T-34 malena i prgava.

Humor je zasnovan na bizarnosti situacije, kao i na raznim istorijskim i militarističkim pošalicama (npr. glavni junak se zove Erwin Lemmor, tj. Rommel unazad). Neki igrači su predložili teoriju po kojoj devojke nisu zaista tenkovi, već je cela igra smeštena u azil za mentalno obolele u kojem devojke tripuju da su tenkovi, a glavni junak tripuje da je u njihovoj srednjoj školi.

Srećom, najbolja strana ove igre je što samu sebe ne uzima mnogo ozbiljno. Ćaknutost je svuda, sve je iščašeno, pa i tradicionalni način prolaska kroz igru i pomalo neuobičajene putanje kojima se „otključavaju” tajni likovi. O tome svedoči i sledeći pasus koji lepo ilustruje vrstu pošalica: „U Japanu je protivzakonito imati polne odnose sa svesnim tenkovima u vojnom vlasništvu. Privatni tenk, to je nešto drugo. Ali vojni tenk ne može da zakonski pruži pristanak na snošaj, te je svaki takav odnos skrnavljenje vojne imovine i tretiraće se kao takav… čak i u slučajevima kad tenkica očijuka s tobom i potpuno je jasno da je zagrejana”.

Naravno, verzija koju možete kupiti na Stimu (za besramnih deset evra koje uopšte ne zavređuje) ima završetak igre u kome tenkice do kraja ostaju čedne, dok je dodatak za XXX verziju dostupan sa zvaničnog sajta (i naravno naslovljen Full Frontal Assault – Kompletan čeoni tj. prednji napad). Ipak, ne donosi mnogo spektakularne promene u igru, osim što loše nacrtane devojke u haljinicama sada na kraju igre možete videti loše nacrtane, samo bez haljine.

Duh je izašao iz boce, Pandorina kutija je otvorena, kako god, jer ako volite ajkule ili borbene helikoptere, i za vas su dostupne slične bizarnosti od igara. O ukusima se ne raspravlja, ali o kvalitetu uvek može. Na kraju krajeva, kvalitet, a posebno kvalitet pisanja je ono što određuje vrednost igara ovog tipa. Ekstreman primer je igra „Kljove”, simulator zabavljanja za orkove gejeve, koja je iz potpune opskurnosti izašla ponajpre ozbiljnom produkcijom (oko 120.000 reči), a zatim i dobro napisanom pričom. Ali o više tome na nekom drugom mestu, drugi put…

Dobre vesti nikad ne idu same…

Posted on by Kristijan Šarac

Svi vi fantastičari trećeg sveta koji ste prisiljeni me čitati i do kojih vesti sa kraja vaseljene uglavnom stižu sa eonom zakašnjenja – imam divne vesti – ja nikad ne kasnim. Novo ime na našem izdavačkom nebu je Dibidus. Još kada vam kažem da će im fokus biti na naučnoj fantastici, epskoj fantastici, fantaziji, stripovima i  ilustrovanim biografijama umetnika… Poželećete da su, baš kako im ime kaže u, ovo ušli potpuno i do kraja. A početak obećava da nas neće razočarati, naime izdali su bajku za odrasle…

Medved i Slavuj, Ketrin Arden

Kada na snežnom severu srednjovekovne Rusije, u srcu stoletnih hrastovih šuma, suri medved što sniva zimski san u polju visibaba zarati sa svojim bratom, kraljem zime, oko Vasilise Petrovne, kćerke ruskog boljara iz zelenih prostranstava velike kneževine moskovske, u pomoć će joj priteći rusalke, lesnici i svi maleni kućni duhovi i zaštitnici ognjišta, sa kojima se sprijateljila i čuvala ih od nestanka kad je njen narod hteo da okrene leđa starim verovanjima i drevnim predanjima.

Kad se strah uvuče u srca ljudi i natera ih da zaborave svoje korene, jedino ljubav i vera u slobodu mogu da pobede sile tame, a kad studeni vetrovi okuju zemlju mrazom i injem, samo vera u proleće može da se suprotstavi ledu.

No, kako dobro nikad ne ide samo, ovo nije glavna vest već to da imam zadovoljstvo i privilegiju da prvi najavim izdanje koje ćemo dobiti istovremeno kad i američki čitaoci. O samom izdanju ću kada izađe, a sada naslovnica da vam popravi dan…

Autostoperska paralela – Marsonic 11 i 12

Posted on by Redakcija

[wrc_column grid=“2″ width=“1″ type=“start“]

Tema broja je ’fantastika neengleskog govornog područja’ pa stoga očekujem mnoge ale, bauke, vampire, todorce, suđaje, grčke, rimske i egipatske bogove, japanske demone i jevrejskog golema. Koliko toga sam pogodio i koliko su se pisci držali zadane teme, videćemo na kraju. Napomena: neću predstavljati autore jer ih već sve dobro znate.

Uesbe, Vladimira Becić – Ovde nam je gotovo savršeno opisana loša veza, a i neke koje se zovu dobrim. Tom delu priče nemam šta da prigovorim, naprotiv. No, onaj fantastični deo mi ’visi’ kao da je naknadno dodan na priču. Ipak ukupan utisak je da priča nije loša i dajem joj ***.

Leto kod babe Jevdokije, Relja Antonić – Govori o jednoj usamljenoj ženi koju progoni kako prošlost tako i budućnost, te tako i skončava odbačena od svih. Ova pripovest ima lep uvod, ali i dva problema, slabu karakterizaciju glavnog lika, prosto sam ga već zaboravio i fantastični deo je samo nešto u pozadini što postoji, ali je zanemarivo i neobjašnjeno, stoga joj dajem ** i pola.

Kognitivna disonanca, Ratko Martinović – U jednoj od mogućih budućnosti treba spasiti svetove, a tada su sve mere dozvoljene, što priči daje dubinu moralnih dilema. Nemam zamerku, ali ću joj dati **** zbog toga što ne mislim da je dovoljno spomenuti nacionalnost da priča uđe u okvire neengleskog područja.

Crna Volga na slijepoj cesti, Teo Kos – Ovo je vrlo dobra priča koja govori, ili barem ona veruje, da svi počeci i svi krajevi moraju da završe na slepoj cesti, pogotovo ako vas vozi crna Volga. Ova priča je odlična, ali baš i samo zbog preterano otvorenog kraja **** i pola, a ne maksimalna ocena.

Otkriveni fosil, Robi Selan – Ne mogu mnogo reći o ovoj priči, jer spada u kratku, kratku formu i previše bih vam otkrio. No smem da kažem da je interesantna perspektiva i, iako ima neke sitne mane, autor za hrabrost da ovom formom izađe na megdan mnogo dužim pričama, pa zaslužuje ****.

Putem Cresa, Ana Jevtić Kos – Moram da kažem da mi se ova priča o invaziji uopšte nije svidela na prvo čitanje, no kako nisam baš našao nešto što mi smeta, opet sam je pročitao i iz drugog pokušaja stekao mnogo bolji utisak. Zaključio sam da su za to zaslužne pomalo neobične konstrukcije rečenica, ali pročitajte je ponovo kao i ja, pa ćete videti zašto joj dajem **** i pola.

Spoj, Krešimir Čorak – Prvi horor u zbirci. Donosi priču o time koliko internet ljubavni sastanci mogu biti zeznuti. Priča ima jezu i dobar kraj, ali nema zašto i to će joj smanjiti ocenu – naravno *** zvezdice.

Iza vodopada, Mira Satarić – Šta sve može da te zadesi u Kjotu, kao i koga sve možeš sresti, te i sam postati nešto drugo. Ova priča je jako dobra i prava je šteta što se u štampi zagubio celi pasus, no, pošto sam imao prilike da ovu pripovetku pročitam i u originalu, a i znam da je poslani fajl bio u redu, neću to zameriti autorki. Te ću joj dati ****.

Test, Jelena Perišić –donosi nam budućnost u kojoj test odlučuje o nama, ali slobodna volja se budi. Pravi SF, autorka me je pogodila u žicu, ali ovoj priči je ideja veća od nje same, stoga *** i pola.

Kiša, Stevan Sarčević – Apokaliptična storija kroz oči jednog čoveka i stradanje njegove porodice. Sve je u redu sa pričom, osim što je prepričavanje i prepričavanje, zato *** zvezdice.

Hranilica, Zoran Petrović – Slaba smo rasa i ova priča to dokazuje. Pisac je uneo novinu stavivši sebe za glavnog junaka. Znam, znam zgodna reklama. Pripovest je u redu i zaslužila je *** i po zvezdice.

Sedma priča, Gordan Sundać –  Jako dobra novela o jednom danu u životu sasvim običnih ljudi. Priča je odlična, ali bila bi sasvim funkcionalna i bez dela koji trebamo smatrati fantastičnim. A to mi je malko problematično, jer ipak se ovde piše fantastika te nema razloga da bude na samim rubovima priče. Samo zbog toga *** zvezdice.

In memoriam – Mladen Bjažić pisac, urednik i strip autor. Ostaće upamćen po delima Osvajač 2 se ne javlja i Ništa bez Božene. Kao i po saradnji sa kolegom Zvonimirom Furtingerom. Jedan od ljudi koji je ostavio neizbrisiv trag na jugoslovensku naučnu fantastiku, večna mu slava. Preminuo je i pisac Ivo Brešan, autor romana Astaroth i Vražja utroba, pa tako žalimo i za ovim fantastičarom.

Anno 1868 – Kratki strip nepoznatog autora apokaliptične teme, uz omaž Nikoli Tesli. No forma je prekratka i nema dovoljno materijala za neku ozbiljniju ocenu i kritiku.

Došli smo i do dela gde hvalim i kritikujem. Ovaj broj ima neke sjajne priče koje su vredne i više čitanja. No dva problema se mogu uočiti tokom čitanja. Prvi je taj što autori u prevelikoj želji da budu deo mejnstrim književnosti stavljaju fantastično na margine i nastoje da akcenat bude na drugim stvarima. Drugi problem je nešto ozbiljnije prirode, naime po mom shvatanju i razumevanju teme neengleskog govornog područja samo je jedan autor u potpunosti ispunio kriterijum i zahteve teme. Razlog toga može da bude taj što autori ne pišu priče namenski već šalju na sve konkurse priče koje već poseduju uz veće ili manje izmene, pa ako prođe super. U Hrvatskoj je čak nastala zgodna kovanica u vezi sa ovom pojavom – ’fefkati’ koja je nastala od skraćenice za Festival Fantastične Književnosti u Istri, a razlog nastanka ove kovnice je što autori vrlo često prilagođavaju priče za potrebe istarske zbirke ili ’fefkaju’. Što se može iznedriti u ozbiljan problem, jer ne samo da i prilagođavanje mora biti kvalitetno urađeno, nego i autori vremenom dolaze do priča koje su verovatno dosta puta odbijene na konkursima sa razlogom. No za urednika imam razumevanja njegov cilj je da broj izađe na vreme, a pošto dobije more priča van teme onda učini najbolje što može u datom trenutku. Stoga neću biti prestrog, daću ovom broju ukupnu ocenu od *** i po zvezdice i pozdraviti vas do broja dvanaest.

[/wrc_column][wrc_column grid=“2″ width=“1″ type=“end“]

U prethodnom broju su izašle neke mnogo dobre priče sa tim da je većina njih mašila zadanu temu. No kako je ovo parni broj, tako je tema slobodna i dopušta autorima i njihovoj imaginaciji da se razmašu do krajnje fantastičnih granica. Pošto smo već tu mogli bismo i baciti pogled u kojoj meri su to i uspeli realizovati.

Minđuša, Mira Satarić – Domoroci imaju načine da se izbore sa nemanima, ali kako to obično biva nevolja stiže sa strancem kog nervira minđuša. Vrlo jasna razrađena priča, jedna od boljih izvedbi ove autorke **** bi trebalo da budu dovoljna pohvala.

Sjećanje Acherona, Jurica Ranj – Upečatljiva priča o velikim korporacijama i o tome kako se stavlja sve na kocku za slobodu, sve to u prigodnom miljeu žanra.  Priča ima nedostajuće segmente, kao i zbrzane i zato ću joj dati *** i pola, iako mi se jako svidela i savetujem autoru da je preradi u novelu, jer greh bi bio ne iskoristiti ovu ideju i likove za dužu formu i razviti ih do punog potencijala.

Isaac, Ratko Martinović – Zbog ovog će autor biti omražen od strane feministkinja, ali istovremeno daje vrhunski omaž velikanu SF-a kroz ovu robotsku priču. Autor pokazuje koliko je sazreo i postao dobar, za ovaj uradak **** od mene.

Kuća pored vinograda, Vladimira Becić – Govori o dve sestre i jednom muškarcu, pitate se gde je tu fantastika? O, ima je i pomalo je mračnija, no što smo navikli od autorke. Dobro zaokružena pripovest, još bolja stilska izvedba i ocena ****.

Dvojica, Silvio Stilinović – Priča o prijateljstvu i tuzi tolikoj da se preboleti ne da. Ovu pripovest sam shvatio kao nefantastičnu, možda nekim drugom i bude u okvirima žanra. To je razlog što dobija *** zvezdice, ipak je to dobra priča.

Zrcalo, Ana Polančec – Kazuje o jednom poklonu i tome kolika razlika može biti u tome kako nas drugi vide i kako sebe vidimo. Dakle, ovo tek nije fantastika ni u naznaci i pride je vrlo patetično, jako žalim, *. Ipak da ne ubijem volju nekom ko tek počinje pisati daću i savet. Preporučio bih autorki da se vežba malo u mejnstrim pričama (zapravo ima potencijal i razume šta treba da podrazumeva kratka priča). Drugo, ako želi da se bavi fantastičnim pripovedanjem, malo obrati pažnju na priče koje su dobile recimo 4 i 5* – jer priča ne sme da ostane celovita i kad joj skloniš fantastičani element – ovde bi poslužilo bilo koje ogledalo – jer mi na silu saznajemo da je ogledalo magično – tj. saopšteno nam je to.

Led, Relja Antonić – Horor o zimi i prelaženju preko užasa zarad sigurnosti i dobrih odnosa sa planinom. Autor me opet nije uverio da je ovo moguće ima iskakanja i zato ** i pola.

Dlanovi, Dalibor Ivanović – Moć imaginacije je prekrasna stvar, pogotovo dok ste dete. Opet priča koja se može dvojako razumeti i rasteže žanr do krajnjih granica te ocena mora biti ** zvezdice.

Bijeli lijes, Dorotea Đurić – Jednostavnost u užasu je teško postići a ova priča to uspeva. Prosto, kao da sam gledao film sa Vinsentom Prajsom. Autorka je prijatno iznenađenje      pa će dobiti ****.

Nabrok, Tamara Babić – Recimo da je ovo mit o tome kako su se Islanđani obogatili. Jednostavna priča, no i jako hladna, karakter likova bled, samo **.

Boljom stazom, Nataša Milić – Priča o želji za nestajanjem i otkrivanjem nekih boljih staza. Jako dobra priča od ****.

Odraz, ožiljak, Ana Jevtić Kos – Ana nam priča o borbi za opstanak u nemogućim uslovima. Ali ništa nije kako izgleda, pogotovo u fantastici. Ova novela pokazuje koliko dobar regionalni žanr može da bude i zato svih ***** zvezdica.

Dvojba, Maja Perak – Kratki strip o osvajanju svemira ili o snu – čitalac sam može da odluči. Iako jako kratka forma, ovaj put je dovoljno koncizna celina da dam ocenu od *** i pola.

U ovom broju su primetne neke dobre i neke loše stvari. Krenimo od dobrih: autori za koje sam pomislio još u petom broju ’biće nešto od njih’ konstantno podižu svoj nivo pisanja i pokazuju mi da scena ima svetlu budućnost. Ipak nije sve svetlo, neki autori stagniraju misleći da su dovoljno dobri, a samo jedan od debitanata mi je pokazao istinski talenat. Zaključak: biće to mukotrpna borba za žanr, a Marsonic će i u buduće biti na svom delu fronta čvrsto držeći liniju, nadam se. Našem hrabrom saborcu za ovu bitku dodeljujem ****.

[/wrc_column]

Ratno ostrvo: Rat za Andoziju (Battle Isle: the Andosia War)

Posted on by Ranko Trifković

Japanski studio Hadson Soft (Hudson Soft), zapalio je svet strateških igara sjajnim naslovom Nektaris (Nectaris). Praktično su otvorili novi žanr koji i danas živi kroz brojne igre, uglavnom na mreži i ručnim konzolama. Premda su misije više bile logičke zagonetke, a manje taktički problemi, igrače je zaludeo brz ritam igranja, te veliki broj jedinica (pešadija, vozila, tenkovi, avijacija i flota).

Nemački tim Blubajt (Blue Byte) prepakovao je Nektaris (Nectaris) u zanimljivu priču i dodao sočnu grafiku, pa je tako nastao serijal Ratno Ostrvo (Battle Isle) koji je istrajao celu deceniju (od 1991. do 2001.) Izvornu postavku dodatno su ubrzali tako što oba igrača donose odluke istovremeno, dok jedan izdaje komande za pomeranje, drugi upravlja vatrom. Povrh toga, priča je bila zanimljiva i pratila je borbu za prevlast na planeti Hromos (Chromos) i njenom kolonizovanom mesecu. Za razliku od ostalih strateških igara tog doba, Ratno Ostrvo je osim snage napada i žilavosti odbrane računao i neke druge faktore kao što su prednost terena, kao i izloženost bokova, što je otvaralo zanimljiva taktička rešenja.

Po starom dobrom običaju, obožavaoci serije tražili su „isto to samo malo bolje” i tako je Ratno Ostrvo doživelo tri iteracije, uz mnoštvo novih misija i kampanja. Osveženje ljubiteljima serijala donela je i veoma zanimljiva igra „Prvi svetski rat: 1914-1918” (History Line: 1914-1918). U to vreme, igre sa tematikom Drugog svetskog rata još su bile tabu u Nemačkoj, pa je Blubajt pokušao da izbegne kontroverzu premeštajući radnju u prethodni svetski sukob.

Trećim izdanjem Ratnog Ostrva (Battle Isle 3), razvojnii tim osetio je potrebu da nešto značajno promeni. Posle izleta u timske taktičke igre, sjajnim naslovom Inkubacija (Incubation), Blubajt je 2001. godine objavio Rat za Andoziju. Odjednom, umesto brze, opuštene, ali i izazovne potezne 2D igre, sinhronog ritma, ponudili su tvrdokornu 3D simulaciju koja je pokušala da spoji potezne igre i strategije u realnom vremenu. Izazvali su, naravno, pobunu verne publike, a premda je igra postala kultna među zagriženim ljubiteljima ratnih igara, izgubili su mnoštvo onih kojima je Rat za Andoziju naprosto bilo previše tromo, gotovo mučno iskustvo. Kad se ima u vidu da čak ni niz zakrpa nije popravio sve nevolje, jasno je zašto ova igra nije nastavila da nosi slavu serijala.

Posle događaja iz Inkubacije, kapetanica Rejčel Raderford (Rachel Rutherford), postaje odmetnica i predvodnica sekte Harisova Deca (Children of Harris). Bret (Brett) je general, omatoreo i istrošen, ali i dalje veran vladi predsednice Karo (Caro), ćerke desetarke Karo iz Inkubacije. Stara ekipa je na okupu. Tiranija dekadentne vlade doterala je do toga da Rejčel drži glavni grad pod opsadom, ali u skladu sa tradicijom Hromosa, ne želi da gurne Halvu (Hallwa) u krvoproliće, te izaziva Breta na tradicionalni dvoboj. Rat će se odigravati na proizvodnim (Economy) i ratnim (Battle) ostrvima, sukobom robotskih armija.

Umesto istovremenih poteza, igrač i računarski protivnik pokreću jedinice naizmenično, kao i u poteznim igrama. Ekonomija se razvija u realnom vremenu, brojač otkucava koliko još do sledećeg tehnološkog unapređenja ili postavljene građevine. Brojač, takođe, otkucava vreme za koje morate da obavite sve pokrete trupa. Kad se sabere, ispadne da jedan potez traje 15 minuta. Zamisao je bila da se igraču usadi utisak žurbe, ali je igra, zapravo dobila prilično trom ritam.

E, sad.

Ratno Ostrvo je primer kako simulatornost nije uvek garancija da će igra biti zabavna. S druge strane, detaljnost ove igre itekako je zagolicala najtvrdokornije. Igrači vole akciju, pa čak i kad su posredi potezne igre. Evolucija ovakvih igara pokazala je da se stari sistem izgradnje baze pokazao kao višak tereta. Rat za Andoziju pokušava da ide u suprotnom smeru. Ekonomija je, naime, veoma važna, pravilno upravljanje sirovinama (a ima ih šest), pravilo postavljanje zgrada, ali ponajpre logistika. Vojsku je neophodno snabdevati strujom (za popravke i gorivo), za šta je presudna izgrada mreže. Praktično, veoma je teško izvesti blickrig, vazdušne ili pomorske desante, a ritam napredovanja određuje koliko vešto (i brzo) možete da uspostavite sistem dalekovoda koji će obezbediti energiju za vođenje rata. Razmak između ekonomskog ostrva (na kome se prave jedinice) i ratnog ostrva znači da morate da razmišljate mnogo unapred i obezbedite priliv svežih jedinica na bojište. To, opet, znači da ne možete da bacate jedinice u vatru tek tako, pa je rotacija oštećenih vozila od presudnog taktičkog značaja.

Kad smo već kod jedinica, spisak je zaista impresivan, a umesto uobičajenog pojednostavljenja (svaka jedinica ima svoju protivmeru), taktičkih opcija zaista ima napretek: snajperisti, laka i teška pešadija, oficiri, bacači plamena, grenadiri, raketni bagi, brzi motori sa moćnim mitraljezima, hoverkraft naoružan gatlingom, tri vrste tenkova, tri vrste transportnih vozila, laka i teška artiljerija, radarsko vozilo, kao i protivradarsko vozilo, dve vrste mobilne PVO, vozilo za sakupljanje olupina, vozilo za popravke, patrolni čamac sa gatlingom, podmornica, teretnjak, nosač aviona, razarač i krstarica, borbeni helikopter, vazdušni transporter, lovac, lovac-bombarder i teški bombarder, te pet vrsta bunkera i naravno, vozilo koje postavlja dalekovode…

Ako vam je od ovog pošla voda na usta, obavezno probajte Rat za Andoziju. Za nešto preko pet evra, na GOG-u možete dobiti vrhunsko iskustvo simulacije ratovanja. Ukoliko vas ne odbijaju dugi potezi i spori ritam igre, uživaćete u igri od one vrste koja se, nažalost, više ne pravi.

Ričard Morgan – Digitalni ugljik

Posted on by Mirnes Alispahić

ŽANR: naučna-fantastika/akcija/krimić
ZEMLJA: Velika Britanija
ORIGINALNI NAZIV: Altered Carbon
GODINA IZDAVANJA: 2002.

Ruku na srce, Istrebljivač mi je jedan od najdražih, ako ne i najdraži film svih vremena. Zapravo, vodi tešku borbu s još jednim klasikom, Kazablankom. Zašto spominjem Istrebljivača? Spominjem ga zato što je to adaptacija knjige Sanjaju li androidi električne ovce? Filipa K. Dika, čovjeka koji je postavio neke temelje SF žanra a koje su pak određeni autori iza njega samo nadograđivali. Jedan od najvećih, koji je došao poslije Dika jeste Vilijem Gibson, čovjek koji je svoj prvi roman izbacio 1984. Riječ je romanu koji je stvorio kiberpank (cyberpunk). Dik ga je nesvjesno započeo u svom Sanjaju li androidi električne ovce?, Ridli Skot ga je vizuelno dočarao u Istrebljivaču, a Gibson je na sve to dodao svoje ideje i tako je (manje-više) rođen kiberpank. Naravno, kada pričamo o prvom Gibsonovom romanu, riječ je o legendarnom Neuromanseru, djelu čija je trećina bila završena, a onda je Gibson pogledao Skotovog Istrebljivača, i to je bilo to. Dvanaest prepravki poslije, dobili smo kultni debi roman.

Uzmite sada radove Filipa K. Dika i Vilijema Gibsona, Istrebljivača, dodajte na to malo dašak noira Dešiela Hameta i bogdu erotike dobit ćete debi roman Britanca Ričarda Morgana po imenu Digitalni ugljik, inače prvi roman u serijalu o Takešiju Kovaču koji do sada ima tri dijela, ali Morgan kaže da ih više neće biti i da je Takešijeva priča ispričana.

Pokušajte sada zamisliti da cijelo ljudsko biće, ne mislim u fizičkom, već u psihičkom smislu, dušu ako vam se više sviđa, možete pohraniti na USB memoriju, skupa s pamćenjem i cijelom ličnosti, i učitati u drugo tijelo, te tako živjeti stotinama godina. Pomalo zastrašujuće, zar ne? Upravo to je jedna od glavnih tema Morganovog svijeta Zemlje i čovječanstva 25. stoljeća. Čovječanstvo se proširilo Sunčevim sistemom, a UN je još uvijek tu kako bi održavao mir, više na novonaseljenim planetama negoli na Zemlji i jedan od najučinkovitijih načina za to jeste Poslanstvo. Poslanstvo je specijalna jedinica UN-a zadužena za red i mir na naseljenim planetama (čitaj: pokolj i masakre) sastavljena od najboljih mašina za ubijanje koje prolaze nevjerovatno zahtjevnu obuku, kako fizičku, tako i psihičku.

Takeši Kovač je porijeklom s Harlanovog svijeta i nikada nije kročio nogom na Zemlju. On je japansko-istočnoevropskog porijekla, nekada pripadnik Poslanstva, sada samo plaćenik koji odrađuje svoju kaznu zbog zločina, zaleđen u nekom spremištu, van svoje „košuljice“ tj. tijela. Međutim, sada je poslan na Zemlju i učitan u drugu „košuljicu“ u Bej Sitiju, nekadašnjem San Francisku. Njegovu kaznu je otkupio poznati bogataš Lorens Benkroft, koji ga je unajmio po preporuci. Njegov zadatak: otkriti ko je ubio Lorensa Bankrofta iako policija tvrdi da je u pitanju samoubistvo.

Sam Benkroft nema sjećanja na posljednjih 48 sati svog života zbog daljinskog ažuriranja svoje ličnosti. Ako uspije, Kovač je slobodan čovjek i mnogo bogatiji. Ne uspije li, guli kaznu do kraja. Međutim, to nije nimalo lak zadatak. Kovač je učitan u „košuljicu“ bivšeg policajca Eliasa Rajkera, što dodatno komplikuje stvari je Rajker imao prošlost i to ne baš lijepu.

Kroz Kovačevu naraciju mi pratimo njegov rad na istrazi, u kojoj ostavlja krvav trag koji se može pratiti iz svemira, a iz poglavlja u poglavlje stvari se komplikuju i radnja počinje dobijati novu dimenziju. Kovač je lik koji gubi prijatelje kao što neko mijenja čarape, opasan je to čovjek za druženje. Ali je isto tako opasno i stati mu na put jer neće prijezati ni od čega kako bi vas uklonio s lica Zemlje, na što bolniji način ako je moguće. On je tipični primjer anti-junaka, onakvih kakvi svi vole i to je ogroman plus kod mene.

Ono što me je posebno kupilo, jeste Morganovo pripovjedanje i njegove akcione scene. Kao što piše na naslovnoj strani, isječak iz jedne recenzije, „kao da čitate scenu iz filma Džona Vua“. Također, tu je i njegova razrada radnje. Čovjek je razradio sjajnu radnju, koja počinje s istragom samoubistva, ali se onda proširi na nešto puno veće i ozbiljnije. Zaista, kao da gledate film gdje je svako poglavlje nova scena. Ima tu i jedna začkoljica, naime, negdje na početku posljednje trećine, knjiga malo gubi na ritmu i ima malo više praznog hoda, nekih 50, možda čak i više stranica, ali se onda brzo vraća na isti put kojim je i počela.

Morgan to pripovjeda u klasičnom noir stilu, pa imate osjećaj da je Takeši izašao iz nekog tipičnog Hametovog romana. Često se vraća u prošlost i priča nam detalje iz Takešijevog života, povlačeći paralele između prošlosti i sadašnjosti, kao i Harlanovog svijeta, Kovačevog rodne planete, i Zemlje. Priča o promjenama koje zapaža i onome što ostaje isto, bez obzira na protok vremena.

Nekoga bi mogle odbiti krvave scene akcije i nasilja, scene sočnog seksa, pa čak i naracija iz prvog lica, barem su glavne „mane“ knjige koliko sam mogao vidjeti po Internetu. Vjerujte mi, niti jedna od tih stvari mi nije zasmetala. Čitao sam puno krvavije i nasilnije knjige, a bogami i sa puno sočnijim scenama seksa. Oni koji su to tako predstavili očigledno nisu čitali Američkog psiha Breta Istona Elisa, jer da jesu, sasvim sigurno bi promijenili priču. A ni Martinov serijal Pjesma vatre i leda nije ništa manje nasilan i brutalan.

Možda će se neko razočarati očekujući neki tvrdi SF, ali ovdje ima dovoljno SF-a da zadovolji ukuse svih, a da opet ne odbije one koji nisu ljubitelji istog. Morgan je napravio sjajnu mješavinu žanrova koja će privući mnoge. Da li je mogla biti kraća? Vjerovatno, ali meni nije zasmetalo. Dokle god me knjiga tjera da okrećem stranice i pročitam „još samo jedno poglavlje“, broj stranica mi apsolutno ne smeta. Da li je autor mogao proširiti neke ideje koje je samo ovlaš spomenuo? Možda, ali čemu to? Dosta toga je spomenuto samo radi dodavanja detalja u bogat svijet Digitalnog ugljika i proširivanje toga bi samo skretalo pažnju s glavne priče.

Uskoro nam dolazi i Netflixova adaptacija u prvih deset epizoda. Sudeći po onome što smo mogli vidjeti, očekuje nas prava poslastica.

Tigana – Gaj Gavrijel Kej

Posted on by Danijel Kuzmić

Tigana, iliti balada o izgubljenoj domovini i epskim nastojanjima nekolicine neznanih junaka da je vrate pod svoje okrilje

Potajno se nadam da ste upoznati s opusom ovog cijenjenog kanadskog pisca koji je relativno dobro objavljivan na području ex-yu u novije vrijeme. Laguna je objavila Tiganu i romane o Istočnom rimskom carstvu u dva toma – Jedrenje u Sarantiju i Gospodar careva. Hrvatski Algoritam objavio je većinu njegovih knjiga u zadnje dvije decenije, a ukoliko čitate na izvornom engleskom, onda vam je nadohvat ruke cijeli njegov opus. Njegovi romani, koliko god bili pogodni za prikazivanje na malim ili velikim ekranima, nikad nisu bili adaptirani za ekranizaciju. Kako bilo, i ja se moram ubrojiti u obožavateljsku kliku ovog spisatelja, iako sam se relativno kasno uključio u priču. Nemojte se zavaravati da je za slavu zaslužna samo promocija, Kej je izvrstan pisac, i tko god se primio njegovih knjiga, vjerujem da je iz tog iskustva izašao zadovoljan, nerijetko i oduševljen. Uostalom, ne morate mi vjerovati, uzmite knjige u ruke te se bolje sami osvjedočite.

Svi Kejevi svjetovi

Gaj Gavrijel Kej je u ranoj mladosti ušao u spisateljske vode radeći na životnom djelu jednog od najvećih pionira epske fantastike. Kao student na Sveučilištu u Manitobi, došao je u kontakt s Kristoferom Tolkinom, sinom Dž. R. R. Tolkina. Kristofer je trebao asistenta za uređivanje očevih neobjavljenih djela, te je kontaktirao Keja koji se zatim prebacio na sveučilište Oksford i počeo raditi s Tolkinom juniorom na uređivanju „Silmariliona„, zbirke Tolkinovih nedovršenih priča. Kasnije Kej odabire svoj vlastiti put te kreira sopstveni književni svijet, epskofantastičnu pustolovnu trilogiju pod nazivom „Fionavarska tapiserija“ od 1984. do 1987. godine. Prema njegovim riječima, on se osamdesetih naumio pisati epsku fantastiku u Tolkinovskom maniru, kad su svi brijali po nekoj urbanoj fantastici. Naposljetku, uranja u svojevrsni fantastični žanr s karakteristikama povijesnih romana (iako on izbjegava svako žanrovsko određivanje) i, što je karakteristično za njegove romane, sa svakim sljedećim magije u svijetu postoji sve manje i manje. Roman „Tigana“ je objavljena (davne) 1991. godine i za tu knjigu Kej je primio nagradu Prix Aurora za najbolju dulju formu, koju dodjeljuje „Kanadsko društvo za naučnu i epsku fantastiku“.

Kejevi romani su međusobno naizgled nepovezani, zbog drugačije radnje, različitih likova, kao i raznih svjetova koje posjećujemo u njegovim pričama. No, pogledamo li detaljnije, uočit ćemo malene naznake zajedničkog multiverzuma u kojem postoje sve one čudesne Zemlje koje posjećuje u svojim romanima. Središte svih tih svjetova je upravo svijet zvan Fionavar i do njega se može doći iz raznih svjetova. I sve što se događa u Fionavaru, ima posljedičnog odjeka u svim svjetovima. Multiverzum i centralni svjetovi nisu neobična pojava u književnosti ili stripu. Sjetimo se Stivena Kinga i njegovog serijala o Revolverašu i nedostižnoj Mračnoj kuli ili Murkokovog multiverzuma s Vječnim šampionom. Likovi iz „Fionavarske tapiserije“ prelaze u fantastični svijet Fionavara iz naše redovne Zemlje, a primjerice u „Tigani“ jedan od junaka prelazi u Fionavar preko umjetno induciranog sna u noći Kvatri. A to znaju jedino sljedbenici karlocinške hereze, koja odgovara albigenskoj herezi iz stvarnog svijeta 13. stoljeća. Što je opet dobar uvod u sljedeću knjigu „Pjesma iza Arbonu“.

„Ono što je meni pričala moja dadilja isto je što je njoj ispričala njezina majka, a ovoj bez sumnje njezina; a to je da se neki od nas rađaju više puta u različitim svjetovima sve dok se napokon, ako smo to svojim načinom života zaslužili, posljednji put ne rodimo u Finaviru ili Finvairu, a on je od svih svjetova najbliži onom mjestu na kojem obitavaju istinski Bogovi.„

O svijetu Tigane

Radnja je smještena na egzotični poluotok Palme, koji podsjeća na srednjovjekovnu Italiju, a izgledom na Peloponez. Nalazi se na južnoj polutki neimenovanog svijeta. Sastoji se od devet kneževina koje imaju dugu povijest međusobnih čarki i ratova, a istovremeno dijele zajednički jezik i kulturu. Kao što je svojedobno postojao i jedan san o zajedničkoj državi na području Balkana. Tih devet kneževina su Asoli, Astibar, Kertando, Čiara, Kort, Feraut, Senzio, Tregeja i Tigana (ili Donji Kort). Međusobnu neslogu tih kneževina iskoristili su dvojica čarobnjaka osvajača, Alberico, vojskovođa iz Barbadiorskog carstva, i Brandin, kralj Ygratha. Posljednja od tih kneževina, Tigana, čarolijom moćnog Brandina iz osvete zbog ubojstva njegova sina Stevana biva izbrisana iz kolektivnog sjećanja stanovnika poluotoka, sjećaju je se jedino oni koji potječu iz nje. I upravo taj Brandinov čin postaje motiv grupice Tiganjana, odanih patriota, koji žele svrgnuti s vlasti oba tirana i povratiti ime i slavu njihove rodne pokrajine.

Glavni junaci pod krinkom trubadura putuju zemljom, novače pristaše, i pletu mrežu zavjere. Vođa družine je Alesan, sin posljednjeg kneza Tigane, njegovi suradnici Baerd, Katriana, Devan, vojvoda Sandrino i ostali manje ili više važni pristaše misije. Svaki od njih ima svoju priču, i svaki od njih ima svojih osobnih razloga za svrgavanje tirana s vlasti. Sudbina ih je sve povezala istom svrhom i, iako dolaze iz različitih staleža, djeluju kao jedna obitelj. Zapravo, stranci u tuđoj zemlji gotovo uvijek se drže zajedno, jer ih veže spona podrijekla. Istovremeno pratimo paralelnu radnju na otoku Čiari, gdje stoluje Brandin. Njegova prva od žena iz harema je Dianora, Tiganjanka koja se zaklela na osvetu, i godinama u Brandinovoj prisutnosti čeka svoj trenutak. No, između njih se tijekom godina rađa duboko poštovanje, privrženost, pa čak i ljubav koja bi mogla poremetiti njezine planove koje je kovala od samog početka. Ovdje sam samo projurio kroz važnija imena pripovijesti, no vjerujte mi, svaki od njih imao je ovdje svoj dobar dio kolača i putem čitajući jako ćete ih dobro upoznati. I svaki od njih je baš poseban.

Religija Palme sastoji se od trijade božanstava, Boga Adaona i njegove žene i sestre Boginje Eane, kao i njegove kćeri Morian. Godišnja svetkovina slavi patnju i bogoubojstvo Adaona od strane njegove žene i kćeri, jedenja njegova mesa, kao i uskrsnuća nakon toga. Tu je i božanstvo zvano Riselka, temeljena na biću rusalki iz slavenske predaje. Palmom hodaju i razni čarobnjaci koji moraju skrivati svoj magični potencijal, jer magija tirana ne trpi nikakav drugi oblik magije osim njihovog.

Sve Kejeve ideje

Kej se opsežno bavi temama poput domoljublja, ljubavi, identiteta, osvete i magije; i svi će ti elementi podjednako pasti u prvi plan. Za junake romana, ili Keja, ovisno kako promatramo odnos autori-likovi, domoljublje je na najvišoj razini svih osjećaja koji se potenciraju u priči. Tuga za izgubljenom domovinom najjači je poticaj osjećaju domoljublja. Jedna druga junakinja borit će se između osjećaja odanosti prema domovini i ljubavi prema svom muškarcu. Iako naizgled čisti patriotizam često zna biti zasljepljujući, Kej pokazuje da istinska ljubav ide i preko domoljublja. Je li to zbog same naravi ljubavi ili jednostavno slabosti koji je prirođena čovjeku, nećemo znati. U svakom slučaju, ljubav mijenja čovjeka, i biva ponekad jača od magije.

Kej je izjavio u nekom od intervjua da je za njega važno da čitatelj percipira ideju, temu koja je njega potakla na pisanje određene knjige; ali ne način da te ideje udaraju direktno u glavu već da se polagano uvuku u čitatelja i ostanu u njemu nakon čitanja. U slučaju Tigane složio bih se s drugim dijelom izjave, ali ne i s prvim budući da su ideje jasno izrečene, čak i na vrlo dramatičan, sugestivni način. Iako je bol za izgubljenom domovinom vrlo jaka, u više navrata likovima je sugerirano da je glavni razlog potpadanja Palme pod čizmu tirana nesloga naroda poluotoka, kao i bahatost najbogatije pokrajine od svih. Sljedeći citat najbolje opisuje razlog propasti…

„Takvi su ljudi iz Tigane bili prije pada Palme, slavni po svojoj uzvišenoj moći, a jadni zbog svojih mržnja i ratova koji su i naveli tirane da dođu i zauzmu pokrajine, jednu po jednu, u njihovoj oholosti.„

Iako mnogi napominju da je Tigana najbolja od Kejevih romana, meni su osobno ipak draža kasnija djela, poput „Pjesme za Arbonu“, „Jedrenja u Sarantiju“ ili „Posljednje svjetlosti sunca“. Vjerujem da se kasnije riješio nekih boljki koje su bile prisutne u ovoj knjizi, primjerice dužine ili dugih i kićenih unutarnjih monologa. Neki dijelovi komotno bi se mogli izrezati iz knjige, no svi znamo o njegovoj sklonosti epskim pripovijestima. Osobno mi se nije svidjelo toliko potenciranje domoljublja, ili naglašavanja boli i tuge poradi izgubljene domovine. Njegova poglavlja znaju biti koncipirana poput jedne duge kazalište scene, situacija vrlo dramatične (ljubavne ili ratne). I bez obzira što je u pitanju nešto vrlo nalik epskoj fantaziji, teme znaju biti vrlo moderne i ozbiljne. Snaga Kejevog pripovijedanja su zanimljivi i, također, vrlo dobro portretirani likovi, koji bez brige nose radnju u svakom trenutku uz bok ostalim junacima.

Roman je nenamjerno nazvan „Tigana“ prema slavnom nogometašu Žanu Tigani, ako ste se slučajno pitali,  s naglaskom na zadnjem slogu. A evo vam i jedan citat za kraj, o snazi i moći ljubavnih riječi, kako izrečenih tako i napisanih, koje nas mogu slomiti koliko god vedri bili ili dignuti ma koliko god nisko pali. Ili pak jednostavno vezati uz nekoga…

„Riječi su moć, riječi te nastoje mijenjati, one stvaraju mostove čežnje preko kojih nitko nikad ne može prijeći.„

Jer ja sam…

Posted on by Bojan Brnjoš

BETMEN! Pa ko drugi? Sinonim za antiheroja i jednog od najpopularnijih superheroja u svetu u jednom. Svoju popularnost zadužuje činjenici da su se mnogi klinci koji su obožavali stripove lako pronalazili u njegovim avanturama.

Heroj kao što je Betmen specifičan je na mnogo načina. Za početak, on nema posebne supermoći koje krase većinu heroja u stripovima. Jednostavno, kako je par puta izgovorio u stripskim edicijama i skoro na filmu – on je bogat. Bogatstvom je uspeo da nadoknadi tu neku sferu svojih sposobnosti, jer nije pogođen ili predodređen nekom posebnom sposobnošću odmah po rođenju ili u nekom delu svog života. To je jedna od stvari koja ga čini zanimljivim i pristupačnim ljubiteljima stripa. On je nedostatak neke određene supermoći nadoknadio godinama treninga kako bi svoju fizičku spremu doveo do maksimuma, kao i visokom inteligencijom i pronicljivošću koje zna da koristi na pravi način.  U modernom svetu on predstavlja dokaz da nisu potrebne supermoći kako bi postao superjunak. Volja, trud i rad su na prvom mestu. I novac, na kraju krajeva.

Jednostavno, Betmen je krunisao svoju popularnost sa prvim stripovima u kojima se pojavio i ta popularnost nije opala do danas. Čak je i veća. Činjenica je da prvi primerak stripa o Betmenu, koji se pojavio 1939.godine danas košta preko 4 miliona dolara. Pravo ime Betmena, koje verujem da svi znaju, jeste Brus Vejn. Ono što se manje zna je ko je poslužio kao inspiracija za Brusa. Naime, on je nastao kao kombinacija dve istorijske ličnosti, škotskog vojskovođe iz 14. veka, Roberta Brusa, koji je poznat u bitkama koje je vodio na strani slavnog Vilijema Volasa i američkog generala Entonija Vejna.

Brus Vejn rođen je u Gotam Sitiju (grad pandan Nju Džersiju, po kreatorima stripa). Rođen u bogatoj porodici, voljen od strane svojih roditelja, Tomasa i Marte Vejn, imao je savršeno detinjstvo. Do jednog momenta koji je promenio njegovo shvatanje sveta i vrednosti u njemu. Brus je bio svedok ubistva svojih roditelja, jedne noći u tihoj i mračnoj ulici u Gotamu. Počinilac ubistva poštedeo je dete, ali mu je ostavio ranu na duši koja se  nikada neće zaceliti. Osmogodišnji Brus Vejn postao je siroče. Iako dete, osveta je ono što mu je na umu i zaklinje se da će jednoga dana osvetiti svoje roditelje i očistiti svet od zločina i kriminalaca kojih je pun. Batler porodice Vejn, Alfred, preuzima odgovornost i brine se o malenom Brusu kome će još dugo vremena biti jedina i prava porodica. Sam trenutak kada je odlučio da će biti upravo – Betmen, različito je prikazan u drugačijim medijima. U filmovima, on u trenutku tuge i besa zbog situacije u kojoj se nalazi beži u šumarak pored groblja gde upada u tamnu pećinu. Kada nekako uspe da shvati gde se nalazi, malog Brusa zaslepljuje huk roja slepih miševa koji ga obavija. U stripovima, Brus je analizirao ko bi mogao biti i šta će predstavljati kako bi uterao strah u kosti kriminalcima i zlim umovima. U trenutku razmišljanja, slepi miš mu je uleteo u sobu i kao biće noći on je pronašao smisao u simbolu letećeg sisara.

Potpuno se prepustio treninzima. Znao je da ne može stati pred lice nepravde tek tako i odlučio je da se u potpunosti pripremi na svaki mogući način kada dođe vreme da navuče crni plašt i zaplovi u noć. Brus Vejn je pored ekstremnih fizičkih treninga, postao majstor u širokoj lepezi borilačkih veština, među kojima su nindžicu, karate, boks i mnogi drugi. Takođe, naučio je veštine medicine od strane monaha iz Nepala, a pohađao je i detektivske škole. U jednom trenutku je čak pomišljao da konkuriše i za FBI-u, ali je odustao od tog poteza jer je na vreme shvatio da ne bi mogao da se bori protiv kriminala ukoliko bi bio ograničen i uvek se nalazio pod lupom pravnog sistema države.

Brus govori tečno nekoliko jezika, već sa 14 godina pohađao je predavanja na mnogim priznatim evropskim univerzitetima, među kojima su Kembridž i Sorbona. U nekoliko navrata čitaocima je predočeno da poseduje IQ – 192. Procenjuje se da je Albert Ajnšajn imao IQ između 160 i 190. Šta se više može reći? Betmen je superheroj – genije.

Koje su njegove najveće sposobnosti? Upravo sve ovo što je navedeno. Njegova pronicljivost, intuicija koja ga je spasila u mnogim neprilikama, neverovatni taktički i strateški um koji u kombinaciji sa psihičkim i fizičkim sposobnostima koje poseduje pravi apsolutni superherojski miks. I naravno, novac. Betmen možda ne bi bio to što jeste da nije milijarder. Ali milijarder koji brine o svom novcu i postavlja prave ljude da upravljaju njegovim korporacijama. Šta bi bilo da nema toliki novac? Možda će se saznati u nekom od izdanja, ukoliko se DC-evci budu odlučili za neku novu igru koja uključuje paralelne svetove ili igru sa vremenskim linijama.

U blizini njegove kuće, tj. vile, u kojoj živi zajedno sa Alfredom, nalazi se specijalno mesto u kome se kuju planovi za borbu protiv zlikovaca – Batcave, ili po naški – Bet pećina. Bet pećina predstavlja prostor obitavanja našeg omiljenog antiheroja kada se sprema za borbu i priprema strategije za susrete sa zlikovcima Gotama. Naravno, Betmen je uvek spreman na sve, pa pored taktike koja je neophodna za svaki susret sa zločinačkim umovima tu su i brojne spravice (gedžeti) koje je osmislio, a pošto je bogat i finansirao njihovu izradu. On poseduje u svojoj kolekciji pregršt sprava i spravica, koje mu u odsustvu supermoći čine vešte saveznike.

  • Betmobil; Može li betmen da leti? Da, donekle. Kako se prebacuje sa mesta na mesto, teleport, nešto drugo? Ono što mu je novac omogućio. Prevozna sredstva koje Brus Vejn ima u svojoj kolekciji su impresivna, a pored svih motora, helikoptera, podmornica i sl, izdvaja se možda i njegovo najprepoznatljivije prevozno sredstvo, Betmobil. Automobil koji ima toliko funkcija da mu je možda ona najosnovnija, prevozna, skoro nebitna.
  • U prevodu na srpski najlakše bi bilo reći – prigodni pojas (Utility belt); Pojas koji Brus Vejn nosi uvek kada postaje Mračni Vitez i nosi odelo Betmena služi kao opasač. Naravno, ne samo kao opasač. Na njemu postoje i pregradice, i fioke, i ladice, i ormani… Mnogo stvari koje koristi u borbama jedan na jedan, takođe su zakačene na njemu i predstavljaju jedan od legendarnih Betmenovih aksesoara.
  • Betarang; modifikovani bumerang u obliku slepog miša. Neko bi rekao da izgledaju i funkcionišu i kao šurikeni. Služe za mnoštvo stvari kao što su razoružavanje protivnika, sečenje (kanapa i šunki), protivodbranu, itd.
  • Pištolj sa kukom; Nema „bet“ ime, ali i te kako ima funkcionalnost. Pištolj koji Brus Vejn nosi sa sobom kad god postaje Mračni Vitez, ima malu kuku zakačenu za vrh i kada se ispali služi za penjanje ili prelazak sa jednog dela, npr. zgrade, na drugi. Vrlo korisna stvarčica.
  • Bet-naočare; Takođe, kada ovako napišem naziv deluje čudno, ali one predstavljaju deo njegove maske i pružaju mu veliku prednost u odnosu na njegove neprijatelje. Pored brojnih dnevnih funkcija, naočare ti daju mogućnost gledanja u mraku, jednu od najvažnijih stvari koje su neophodne noću.
  • Prsten od kriptonita; Ovo pominjem jer smo bili svedoci borbe između Betmena i Supermena u filmskom svetu, dok su i u stripu nekoliko puta ukrštali koplja. Brus poseduje prsten od retkog materijala, kriptonita, koji predstavlja ogromnu slabu tačku Supermena. Betmen čuva taj prsten daleko od svih na posebnom mestu, jer ko zna… Možda će doći trenutak kada će stvarno morati da ga upotrebi.

Pored spravica koje koristi i koje će koristiti, ima i svog pomoćnika. Povremenog pomoćnika, jer, Betmen ipak voli da radi sam. Priča o njegovom pomoćniku veoma je konfuzna kada je u pitanju Robin i nje ću se dotaći drugom prilikom, jer o njegovom liku, koliko god to zvučalo široj čitalačkoj publici čudno, ima dosta da se kaže. A još više o promenama koje je on doživeo od svog nastanka, pa sve do danas. Biće vremena za Robina.

Vreme je i za neprijatelje. Brus Vejn se zakleo kako će služiti ruci pravde, ali na poseban, njemu svojstven način. Ovo su neki od najznačajnijih negativaca koji su se suprotstavili Betmenu, i kratke priče o njima.

  • Tajac, Ćutljivi; Ili u originalu – Hush; Relativno nov negativac, bez lica i imena. Samo tišina… On je u stvari Brusov prijatelj iz detinjstva, Tomi Eliot. Za ono što mu se dogodilo uglavnom je sam kriv, ali kao i svaki pravi negativac, on krivi porodicu Vejn. Kakav je to lik i kakva priča se oko njega vrti – otkrijte sami. Dovoljno je da se probudi zainteresovanost.
  • Otrovna Ivi; Jedna od najpoznatijih negativki iz sveta stripa uopšte. Ivi predstavlja fatalnu protivnicu za većinu rivala, a za Betmena… Pa, on voli takve. Ona nije u potpunosti zla, u njoj ima dobra i smisla za pravednošću, ali problem je što je suviše luda.
  • Zagonetač; Originalno – O svakom liku koji se suočava sa Betmenom može se napisati čitav tekst, a ne samo par rečenica. Tako je i sa Zagonetačem. On nosi sa sobom poseban šmek i to nije posledica nekupanja. Prilično je zabavan i unosi dinamiku u Betmenove edicije stripova. On nije najstrašniji, niti najjači protivnik sa kojim se Mračni Vitez susretao, ali je veoma zanimljiv jer teži da dokaže svoju intelektualnu superiornost nad Brusom.
  • Dvolični; Advokat Harvi Dent. Samo po sebi, advokatsko zvanje vuče sa sobom dvoličnost u poslu, ali Harvi je poseban tip. Harvi ima ozbiljne ožiljke na sebi, kako fizičke, tako i psihičke, od trenutka kada mu je bačena kiselina u lice. Tu svoju mentalnu i fizičku rastrojenost preneo je u novi život koji vodi. Sve svoje odluke donosi pomoću novčića, po sistemu pismo/glava. Samo treba pomisliti da vodimo takve živote, koliko je to preteško. Lakše je kada si malo lud.
  • Žena-mačka; Nikada nije bila klasični negativac, više neko ko je uvek tu oko Betmena, vreba iz zasede – baš kao mačka. Ona i Brus gaje čudna osećanja jedno prema drugom i stvarno se može okarakterisati da je to put između ljubavi i mržnje.
  • Džoker; Naravno. Možda i najpoznatiji zlikovac iz DC univerzuma, a što se tiče poveznice sa Betmenom oni su kao Jin i Jang, haos i red. Jednostavno, ne mogu jedan bez drugoga. Betmen i Džoker povezani su na bezbroj nivoa. Malo uvrnut, ali zato apsolutni manijak, predstavlja negativca koji prkosi Brusovom zdravom razumu i ozbiljnosti. Neverovatno je, ali koliko god da je Betmen inteligentan, Džoker je nekako uvek jedan korak ispred njega. Ukoliko se učini da pravi pogrešan korak ili da gubi bitku, zaokret uvek sledi. Zato je i toliko fascinantan. Takođe, adaptacije Džokera u svetu filma zasigurno su mu povećale popularnost. Fenomenalna gluma Džeka Nikolsona i Hita Ledžera, a u poslednjoj filmskoj adaptaciji, prilično kontroverzna, Džareda Leta i dalje drže Džokera u žiži javnosti.

Ali ni Betmen ne može baš sve sam, iako je poznat po tome da voli da uplovi u noć računajući samo na sopstvene sposobnosti. Ipak, kada se na našu planetu usmere neprijatelji koji žive van Zemljine orbite, tu nastaje problem. Tako je Betmen (voljno/nevoljno), postao član Lige Pravde (Justice League), čiji smo prvi zajednički film imali prilike nedavno da pogledamo. Liga Pravde ima mnogo potencijala da bude dobar filmski projekat, kao i stripski, ali za sada nije dostigla željene visine. Elem, Betmen se prilično dobro snalazi u ovoj grupi superheroja, obzirom da je jedini koji nema moći.

Betmen je jedan od superheroja koji mnogi vole, većina obožavaju, a svi su čuli ili znaju za njega. Pre svega, predstavljen je kao „sivi“ lik, antiheroj, čovek od krvi i mesa sa svim manama u kojima se većina čitalaca pronalazi i uspeva da zavoli. On postoji u DC-ovom univerzumu već dugo vremena i njegova popularnost držaće ga na vrhu lestvice superheroja definitivno godinama u budućnosti.

Knjževni Klub Doki Doki (Doki Doki Literature Club)

Posted on by Ranko Trifković

Žanr interaktivne književnosti (visual novels, interactive fiction) manje je poznat širem krugu ljubitelja igara. Zagriženi čudaci, međutim, poodavno uživaju u čarima priča koje se pripovedaju slikom i rečima, a ponajviše izborima samih igrača. Bez temeljnog znanja o ustaljenim oblicima interaktivne proze, teško je razumeti zašto je „Književni Klub Doki Doki” (Doki Doki Literature Club) podigao toliko prašine.

Standard, naime, ove vrste igara nalaže da se kroz priču koja se grana stiče naklonost jednog od nekoliko junaka (češće junakinja). Štaviše, počesto je cilj igrostrojitelja da igrači nekoliko puta pročitaju celu igru, ne samo kako bi prošli svaku ponuđenu putanju, već kako bi uspeli da „ulove” svaku od devojaka (ili dečaka, ako se radi o podvarijanti u okviru žanra).

Ova igra se oslanja na pretpostavku da je igrač bar u izvesnoj meri upućen u pravila žanra. Nudi zanimljivu pripovest čija se strava temelji na prividnoj nevinosti predloška, kako bi izgradila psihološki horor čiji se krak proteže izvan okvira igre, ne samo razbijajući „četvrti zid” već i zalazeći u meta-igru.

Kada se svemu ovome doda činjenica da su autori igre uspeli da ubace i prilično inovativnu mehaniku za pridobijanje naklonosti dama, sasvim u skladu sa pričom i zapletom, jasno je zašto je “Književni Klub Doki Doki” vrlo brzo stekao mnogo pratilaca i postao kultan.

Zaplet je gotovo kliširan. Glavnog junaka poziva najbolja drugarica, Sajori (Sayori), da se pridruži književnoj sekciji srednje škole. Upoznaje veoma ljupke dame, drčnu Natski (Natsuki), stidljivu Juri (Yuri) i naravno predivnu Moniku, predsednicu kluba. Kako to već, u ovim igrama, biva, glavni junak (tj. igrač) je stidljiv, gotovo šmokljo, ali uskoro postaje ohrabren činjenicom da se devojke utrkuju za njegovu pažnju. Svaki put kad jednoj pokaže naklonost, to ima uticaja na grananje priče. S obzirom na to da je posredi književni klub, između epizoda, igrač mora da sastavlja pesmu od ponuđenih reči. Svaka reč odgovara jednoj od devojaka. Sastav na kraju čita svakoj, ali najviše dotiče onu koja u pesmi prepozna „svoje” reči.

E, sad.

Igrač očekuje da na kraju balade smota jednu od devojaka, ali to se neće dogoditi. U tom neočekivanom ne samo da se nalazi obrt i snaga pripovesti, već i seme horora koje ne samo da klija, već počinje da buja. Posle gorke pilule koju proguta na kraju, igrač će se pitati da li je normalan, a uz pomoć jezivog, gotovo hakerskog, trika biće – ako ništa drugo – uzdrman.

Naravno da vam neću otkriti šta se tačno dogodilo, ali ću nagovestiti da je izuzetno dobro smišljeno i da vredi deset dolara, koliko autori predlažu da priložite, ako vam se igra dopala. Da, igra je sasvim besplatna na Stimu (Steam) i možete je razotkriti za nekih sat-dva igre, premda vam i ja predlažem da, ukoliko ste u mogućnosti, platite deset dolara. Osim zahvalnosti, autori će biti u mogućnosti da naprave nove sjajne igre, a kao nagradu vam daju paketić u kome su muzika, slike visoke rezolucije kao i crteži, skice korišćene u izradi ovog jedinstvenog dela.

Napoleon Br. 08 Gospodar senki

Posted on by Kristijan Šarac

Svi već znate koliko volim Ambrozinija i njegovog entomologa i bivšeg detektiva Napoleona. Postoji više razloga za to, ali jedan od glavnih je taj što je u ovom serijalu do savršenstva dovedena dualna radnja, odnosno da se deo priče odvija u našem svetu, a deo u jednom sasvim imaginarnom, koji ima svoja pravila i zakone. No, kako serijal odmiče, linije su sve nejasnije i priča poprima tok koji je i dalje dvostruk, ali ga vi sve manje takvim vidite, baš kao i sam heroj. Stvarni deo priče je prilično ozbiljan i bavi se egzistencijalnim temama, te imaginarni likovi (ponekad izmišljeni, ponekad stvarne ličnosti umetnute u taj svet) služe autoru da razbije ravan ton nekom prepirkom ili šalom. Pa su se tako u ovoj epizodi pojavila dva legendarna izmišljena lika, koja ćemo vam ukratko i predstaviti ako ste ipak među onima koji ih ne znate.

Holivud je u dvadesetim i tridesetim proživeo svoje zlatne godine i stvorio mnoge zvezde, između ostalih i Olivera Hardija i Stena Lorela koje je među zvezde lansiralo igranje dvojice šeprtlji u više od sto pedeset filmova, kako nemih tako i zvučnih, a naravno tu su i pozorišne predstave. Sada već znate da se radi o Stanliju i Oliju – njihovi  gegovi su legendarni, Lorel je čak skidao potpetice da bi smešnije bauljao. U neku ruku, ovo je i najčuveniji tandem glumaca svih vremena, njihovi imaginarni likovi nas i danas zasmejavaju, pa se tako jedna od njihovih najpoznatijih fora našla i u ovom broju Napoleona.

Gospodar smrti – Počinje mračno i tragično. Alegra je šokirana kada otkrije šta se desilo njenoj drugarici. Na drugoj strani Ženeve, Napoleon se bori sa svojim traumama iz prvog broja, njegovi imaginarni prijatelji mu uzalud govore da se okane toga. U tome ga prekida Dimin poziv u kojem mu objašnjava situaciju. Naš heroj odmah odlazi na mesto dešavanja i odvodi smušenu i istraumiranu devojčicu kući. Ona u takvom stanju ima neke ekstremne misli. Dok se Napoleon hrve sa mislima kako da pomogne devojčici u Cirihu, detektivi imaju vrlo neprijatne scene sa starateljem nastradale cure. Istovremeno, u imaginarnom svetu, Lukrecija nastoji pomoći Robespijeru da izvuče Alegru iz stanja u kom želi samo osvetu. Dok čekaju prijem kod imaginarca koji bi im mogao pomoći, u prilici smo da vidimo vrlo raskošnu plejadu zamišljenih likova, između ostalog Stanlija i Olija sa jednom od njihovih najčuvenijih fora. Pošto su primljeni, slušaju priču o tome kako na početku beše i kako se desilo da tama bude puštena u svet, uz vrlo bitnu napomenu da ipak svi imamo izbor hoćemo li dozvoliti da uđe i u naš život.  Alegru, nažalost, osećaji vuku u tamu i pošto se na prevaru dokopala oruđa koje je može zauvek odvući sa svetla, odlazi za Cirih. Napoleon, sav unezveren kreće da je traži ne bi li je sprečio da se prepusti tami. Alegra u putu sreće personu za koju u prvi mah možete pomisliti da je njen novi imaginarni prijatelj, ali on je nešto daleko gore. Devojčica obuzeta svojom žudnjom postaje glina u rukama zla lično odevenog u ruho čoveka. Napoleon i Bul su na mukama u praznoj jurnjavi, bez tragova. Zlotvor u pokretu čini masakr istovremeno uljuljkujući dete u to da joj pomaže. Naš dvojac kasni, ali saznaju ono šta ih interesuje, Bul biva sprečen, pa naš heroj nastavlja sam ka cilju. Sledi mahniti krešendo priče koji ćete ipak morati da otkrijete čitanjem ove epizode.

Izuzetno važan broj za tok ovog serijala u budućnosti. Desile su se dve stvari koje mogu promeniti dalji tok i motive koji su do sada obitavali na ovim stranicama. Odnosno, na moju veliku radost, opet se pojavljuje Alegra i daje drugu dimenziju kako priči, tako i samom našem heroju. Druga stvar koja se desila može uzdrmati same temelje serijala, jer je Ambrozini odlučio da iz priče ukloni ultimativnog neprijatelja našem heroju na pomalo bizarno prost način, tako da ne mogu da pretpostavim kuda će priča krenuti u narednom broju. No Kardinal se već jednom vratio iz mrtvih, pa ne vidim razlog zašto ne bi mogao opet, svakako ovo se desilo u vrlo ranoj fazi serijala i valja očekivati još iznenađenja uskoro. Što se tiče crteža, izvinićete me na trenutak, da fanovski kažem kako je sjajan, a potom da se vratim u kritičarsku stolicu i kažem da mu je mana ta hladnoća i u fragmentima koji bi trebalo da su topli.

Pošto je to sve što imam reći o ovom broju, samo mi preostaje da vam u svoje ime i ime čitave redakcije poželim srećnu novu 2018. i da u njoj imate mnogo stripova, knjiga, filmova i svih imaginarnih svetova fantastike u kojima se možete izgubiti barem na neko vreme da se odmorite od jednoličnosti ovog našeg. Srećno!