Blog

Luzitanija – Dejan Atanacković

Posted on by Mira Satarić

„Ljudi vole alegoriju i da je pripišu svemu“, čulo se nedavno u nekoj od rasprava na temu vrednosti jednog klasika i podstaklo me na razmišljanje o tome. Da li nam nedostaje alegorije u modernoj književnosti, posebno žanrovskoj, da li smo skloni da je ’pripisujemo’ svemu, pa i tamo gde je nema ili je ta veština alegorijskog postala izlišna u modernom, brzom svetu? Ili je možda postala previše očigledna, i izgubila svoju dozu suptilnosti?

Jedan roman prvenac ovih dana dodatno je raspirio moja razmišljanja na ovu temu. Roman koji je upotrebu alegorije podigao na saramagovski nivo i preplitanje stvarnosti i fikcije doveo do tog nivoa da sam se više puta zapitala, potpuno svesna apsurdnosti takvog pitanja, ’ma, da li se ovo stvarno desilo?!’.

Šta je, u stvari, „Luzitanija“ i o čemu govori ovaj roman prvenac Dejana Atanackovića?

„Pacijenti su se utrkivali ko će najpre toj reči smisliti značenje, jer, kako raskošna mašta umno obolelih nalaže, ništa u životu ne može da bude samo jedna stvar, a da istovremeno ne bude još stotinu drugih.“

Zapravo, rekla bih da ne mogu da opišem radnju ovog romana tek tako, da bih morala da se složim sa gorenavedenom izjavom, da kao što ništa u životu ne može da bude samo jedna stvar, tako i ovaj roman ne može da krasi samo jedna, linearna radnja.

„Luzitanija“ je svojevrsna alegorija mnogo toga. Ona je i ’provincija’, autonomna teritorija u okupiranoj Srbiji, ona je i svojevrsni ’brod budala’ koje je društvo, nalik istoimenom brodu, žrtvovalo kao nepotrebne. Ona je i svojevsno utočište, poslednji dašak normalnosti u svetu punom jedne druge vrste ludila.

Smestivši radnju u ustanovu za duševno obolele, ’s uma sišavše’ autor se pažljivo i s merom poigrava sa činjenicama, brišući granicu između stvarnosti i fikcije, ukazujući na naše zablude i zanose i (istorijsku) neumerenost, mudro i uz opomenu.

„Razum i ludilo tek su dve, sticajem okolnosti razdvojene, varijante jedne te iste ljudske osobine, te se razumu nikad ne suprotstavlja ludilo, koje je samo jedno stigmatizovano stanje razuma, već naprosto ljudska glupost.“

Da, postojala je Doktorova kula i dr Sojimirović, i da čuvena ludnica u Višegradskoj ulici (i dan danas je tamo ta čuvena kula zaštićena kao spomenik kulture, nažalost u raspadanju). I da, bila je jedino mesto tokom I sv. rata gde austrougarska vojska nije zalazila. Da, postojali su i američki oficir Edvard Rajan i ser Tomas Lipton. I famozni, žrtvovani brod „Luzitanija“ (jedan iz klase kojoj je pripadao i čuveni Titanik), kao i prirodnjački muzej u blizini (Jestastvenički muzej srpske zemlje).

Činjenicu da je tadašnja ludnica jedina nezavisna teritorija u Srbiji, autor vešto koristi predstavljajući je kao ’republiku slobodnih ljudi’ „Luzitaniju“, u kojoj su doktori i pacijenti sasvim ravnopravni, koja ima svoj parlament, svoju vladu na čijem je čelu tadašnji direktor, dr Stojimirović. Brišu se granice između ludila i normalnosti, i knjiga počinje da poprima formu ozbiljne, a opet suptilne i nenametljive kritike realnosti, shvatanja i svega preteranog što je karakteristika naše (političke) istorije i stvarnosti.

 „Stvari se nekad preobraze pukim razglabanjem, uzmite za primer jednu naciju. Šta je to ako ne jedna savršena izmišljotina, loša literatura, tobožnja biografija beslovesnih individua koje je neki, uglavnom prozaičan, da ne kažem prostački, a samom tim tragičan sticaj književnih ideja, okupio oko jedne pogrešne dijagnoze.“

Putešestvije brodolomnika sa „Luzitanije“, Teofilovića, takođe je niz alegorija, od njegove opsednutosti spomenikom i željom da nešto ostavi iza sebe, do prikaza svih strahota Velikog rata kroz ’putovanje kroz blato, krv i zemlju’, do blago ironičnog trenutka zatvaranja kruga i pronalaska mira boravkom u jednoj drugoj „Luzitaniji“.

Knjiga je napisana izuzetno pitkim, lepim stilom i priča teče neometano, osim što ćete možda zastati jer ste poželeli da poneki citat zabeležite. Meni ostaje neverica da je ovo nečiji prvi roman, i zapitanost šta je autor, inače profesor vizuelnih umetnosti i kulture, čekao do sada? Takođe, sve pohvale za lektora Srđana Jovanovića i uredništvo „Besne kobile“ u čijem izdanju je ova knjiga izašla.

Iako se u skorije vreme vode brojne debate o kvalitetu romana koji su se našli kao predlog i koji dobijaju NIN-ovu nagradu, „Luzitanija“ se sa punim pravom našla u najužem izboru za ovu nagradu (među pet kandidata) i toplo je preporučujem svima.

Betmen & Tarzan – Ron Marz, Igor Kordej

Posted on by Kristijan Šarac

U kandžama Žene-mačke

Ne očekujem da vam mogu reći bilo šta što već ne znate o dva globalno poznata heroja.

No kako u svojim tekstovima naginjem edukativnoj formi valjalo bi da barem prođemo kroz istoriju kako junaka, tako i njihovih tvoraca.

Betmen – Njegov lik smišljaju u DC-ijevoj kuhinji Bob Kejn i Bil Finger 1939. godine, a prva sveska nosi simbolični naziv Mračni vitez. Ubrzo Betmen stiče veliku popularnost, delom zahvaljujući filmu iz 1943. godine gde zapravo i nije superheroj već vladin agent u lovu na Japanskog špijuna, što je i nekako logično s obzirom na vreme u kom je snimljen, ali i igranoj seriji iz 1966. godine gde je već malo više nalik na superheroja, no i tu je više atmosfera iz noar detektivskih priča uz povremenu prenaglašenu (čitaj ismevajuću) upotrebu kiča. Tek sa adaptacijama Tima Bartona i Kristofera Nolana, kao i sa TV ostvarenjem Bruna Helera, dobijamo pravog Betmena iz stripa. Konkretnije, mislim na futuristički megalopolis Gotam i Betmena koji je u takvom okruženju skoro pa anti-heroj što ga ne izdvaja iz gomile takvih. Ali ima nešto po čemu jeste drugačiji, on ne poseduje nikakve super moći, on se bori pomoću novca, svojih sprava koje je većinu sam i izumeo (betmobil, betkopter, betciklo i betgliser), i njegovo odelo od kelvera spada u to, baš kao i betsignal kojim ga Gotam zove u pomoć. Uz brilijantni um, on je i fantastičan u borbi jedan na jedan u čemu se može meriti sa najvećim borcima DC univerzuma kao što su Lejdi Šiva i Bronzani Tigar. Jedan je od osnivača dve grupe superheroja Lige pravde i Odmetnika, samim tim i sarađuje sa mnogima, navedimo Supermena, Munje (Fleša) i Čudesnu ženu. Što za sobom povlači i opake zločince kao što su Džoker, Zagonetač, Pingvin, Dvolični i najgori od svih Bejn koji jednom prilikom uspeva da mu slomi leđa. Postoje i oni koji igraju u sivoj zoni, a jedna od njih je i Žena-mačka. Na ovom heroju su radila neka od najvećih imena devete umetnosti, kao što su Alan Mur i Frenk Miler. Toliko o Brusu Vejnu, ups khm, Betmenu, zanemarite prvo.

Tarzan – pojavio se 1912. godine kao priča u časopisu, da bi vrlo brzo postao veoma popularan i nakon dve godine se pojavio u obliku knjige – njegova prva priča Tarzan među majmunima. Pošto popularnost raste, autor Edgar Rajs Barouz nastavlja da izbacuje nastavke (čak dvadeset tri još) i po nekom nepisanom pravilu takva popularnost biva primećena i eksploatisana i od strane drugih medija. Tako se već 1918. godine, našao na filmskom platnu, ali čekaće do 1932. godine da ga otelotvori olimpijski pobednik srpsko-nemačkog porekla Džoni Vajsmiler, pa da sa njegovih desetak filmova stekne besmrtnu slavu, što u kasnijim godinama obilato koriste svi od filmadžija do tvoraca video igrica. Ipak potrebno je reći nešto više o Tarzanu u stripu. Priču o dečaku koji biva odgojen od strane majmunice negde u džunglama Afrike, koji vremenom razvija svoju moć brzog učenja i nadljudsku snagu za strip prvi put adaptiraju Harold Foster i Bern Hogart 1929. godine i ta adaptacija je i danas najcenjenija iako su kasnije njemu radile i takve veličine kao što je Ras Mening. No postoji nešto zaista interesantno u vezi sa Tarzanom, naime novosadski izdavač „Marketprint“ je 80-tih posedovao originalnu licencu i taj strip je izlazio ne samo kod nas (stariji čitaoci se sećaju plavo belih naslovnica), a sve to u izvedbi domaćih autora, neki od njih su Branislav Kerac, Branko Plavšić, Slavko Draginčić. Svetozar Obradović, Dragana Stanković Vićanović, Dušan Vukojev, Miodrag Ivanović Marinko Lebović, Petar Meseldžija, Sibin Slavković i Dragan Stokić. Svi oni su svojim radom doprineli da ovaj junak ne padne u zaborav u našoj zemlji.

Većini će izgledati čudno spoj junaka iz džungle i megalopolisa, ali ako razmislite ovaj spoj ima savršenog smisla. Dvojica siročića koja se oslanjaju u početku samo na sebe, posle na nasleđeni novac i svoje mukom sticane veštine, ne poseduju moći kao mnogi drugi. Vidite obrazac? Pošto predstavim autore, bacićemo pogled šta su to smislili za nas ovim miksom.

Ron Marz najpoznatiji je upravo po radu na Betmenu, ali su poznati i njegovi radovi Srebrnog letača, Zelenog fenjeraša, Ratova zvezda i Vičblejda (Ubica veštica), a manje poznati su njegovi radovi na Supermenu, Toru i Kapetanu Americi.

Igor Kordej je jedan od najpoznatijih crtača bivše Jugoslavije, njegovi radovi u strip časopisima Stripoteka i Spunk još se pamte. Autorski stripovi Metro, Zvijezde i Stranac su ga lansirali i na svetsku strip scenu, gde su mu najpoznatiji radovi na Zvezdanim stazama, Crnoj udovici i Mutantima. Autor je mnogih žanrovskih naslovnica i dobitnik brojnih nagrada.

U kandžama Žene-mačke – Sve počinje banketom u čast toga što Brus otvara krilo muzeja sa eksponatima iz Afrike kao znak sećanja na roditelje. Tu ćemo videti dva interesantna razgovora, jedan sa Dentom arheologom koji po Africi sakuplja predmete za novootvoreno muzejsko krilo i drugi sa Lordom Grejstokom. Taj razgovor je pun nagoveštaja, ipak izdvajam rečenicu u kojoj su se našalili na račun Barouza. Sledeća noć donosi pljačkašku aktivnost u novom krilu. Pravo niotkuda  se pojavljuje Gotamski vitez, i počinje kratkotrajni obračun i jurnjava po krovovima grada. Baš kada se činilo da je jurnjavi kraj pojavljuje se treća osoba i nakon kraćeg objašnjavanja stvari dobijaju novu dimenziju i potpuno druge negativce. A Betmen za partnera u rešavanju problema dobija Tarzana. Odjednom su opkoljeni gomilom domorodaca, ali kao što znate naši junaci su fantastični borci i desetak ljudi nije prepreka za njih, te od zarobljenika saznaju da se onaj koji je izazvao probleme već zaputio u Afriku. Pošto oba naša heroja imaju sredstva, privatni avion ne predstavlja problem.

U džungli ih dočekuje Džejn sa dobrodošlicom i jedna mala maca, koja naše građane čini nervoznim. Pošto nemaju vremena za gubljenje naša dva junaka i njihova saputnica kreću za svojom lovinom. Na putu ih zaskače ogromni gorila i Tarzan u toj borbi pokazuje koliko su pravila džungle surovija od onih gradskih. A onda skoro na cilju… Lovac postaje lovina, ali kako to obično biva priroda će se sama pobrinuti da hijerarhija dođe na svoje mesto. Uz pomoć umiljate mace, naši heroji dobijaju šansu koju njima ne treba dvaput nuditi. Ipak, glavni zlikovac uspeva da umakne sa zarobljenicom i da omete naš tandem zaprečujući jedini prilaz gradu, to jest, da je imao posla sa običnim ljudima, ali… Pošto nema, onda se naš dvojac vrlo brzo našao pred gradom koji predstavlja veličanstven prizor. Uslediće opet borba, komplikacije, razrešenje i, naravno, rastanak, jer svi imaju dužnosti, baš kao što je naša da vam ne otkrijemo baš sve da biste mogli i sami da uživate u čitanju.

No, dužnost nam je i da vam saopštimo sve vrline i mane, pa ćemo to i učiniti. Dvoumim se da li je glavna ideja scenarija sjajna ili čist idiotizam kakav DC ima običaj da ispoljava u poslednje vreme u svom univerzumu. Naime, Selina Kejl je pretvorena u afričku princezu, a Harvi Dent iliti čuveni Dvolični u arheologa pljačkaša. Razumete, radi se o tome da nam se u ovoj noveli predstavljaju već izgrađeni likovi na potpuno nov način i van dotadašnjeg konteksta, ali sa nekim od karakteristika koje krase originalne likove, a druga imena su samo pokušaj da nam stavi do znanja da je ova priča u potpunosti izvan serijala. Ali čemu onda i nagoveštaj tj. očigledno korišćenje likova koje dobro znamo, mogli su se izgraditi sasvim novi karakteri. Smatram pokušaj legitimnim, ali zbrzanim i neubedljivim, što je pomalo i odlika američkog stripa. Navešću nekoliko stvari koje mi se nisu dopale, znate kako glasi podnaslov? E, to nema veze sa pričom niti u jednom trenutku nisu njeni zarobljenici. Onda Betmen koji se pojavljuje ničim izazvan u toku pljačke, ni traga alarmu ili slično, samo eto, nema pametnija posla u sred noći nego proveravati krade li ko arheološke nalaze. Potom scena na krovu gde žena-mačka ne progovara ni reči a naša dva heroja je u sred Gotama pitaju govori li engleski, bez ikakve naznake su pretpostavili da nije odatle, uz to prevodilac je ostavio u originalu to pitanje, što je isto kiks, jer ma kako prosta fraza bila i ma koliko je svi razumeli ona se prevodi. Ipak nije sve tako loše. Ono šta je primetno je da su ovim više dobili Dark Horse i Tarzan kojem autori uspevaju na uverljiv način podariti mračnu stranu i generalno uverljiviji lik. Što se crteža, tiče on je jedno pravo malo remek delo, pomalo nejasan u scenama borbi, ali verovatno zato što je izvorno izdanje u boji, a naše crno belo. Ako ništa, zbog crteža morate ovo nabaviti, a naravno System Comics je to upakovao u odličan papir i tvrdokoričeni uvez. Moj naklon za dame i pozdrav za gospodu do sledećeg stripa.

Dosije X- brzinsko obnavljanje gradiva pre nove sezone

Posted on by Stanislava Smiljanić

S ovom kultnom serijom Krisa Kartera upoznala sam se negde devedesetih, dok sam još išla u školu u svom rodnom Ležimiru (da, tako se zove moje rodno mesto, ne izmišljam). Kad su sva deca u mojoj osnovnoj školi čekala 23 časa da to prate ja sam imala precizno određeno vreme za spavanje . ,,Kako to misliš bio si budan posle 21h?’’ pitala sam preplašeno. To je meni bilo u ravni sa pitanjem ,,Ima li života u svemiru?’’. Bila sam baš kao i vanzemaljci, kao pala s Marsa. I dok su sva deca prepričavala  epizode ja sam skupljala hrabrost da gledam reprizu. Dnevni termin, tu mi niko ništa ne može. Nije bilo toliko strašno ali kad padne noć bila sam više otvorenog uma. I onda je sve krenulo- Molder je bio moj duhovni vodič, Skali faza u kojoj sam htela da budem forenzičar je na svu sreću (i sreću mojih roditelja) kratko trajala. Imala sam ozbiljnu zaljubljenost u Aleksa Krajčeka i smejala sam se forama Usamljenih revolveraša. Ni sada 20 godina posle se bogami ništa nije promenilo :).

Molder i Skali

Kad sam završila drugu sezonu ,,Čudnijih stvari’’ pomislila sam- zašto samo ne nastavim logičnom putanjom, sa nostalgije na osamdesete da pređem na devedesete? Izbor je pao na ,,Dosije X’’ i ,,Prvi talas’’ (sećate se, simpatična serijica o Nostradamusovom proročanstvu i vanzemaljcima ali nju ću načeti kasnije). Bilo mi je super kada sam doživela sve te priče ispočetka ali u nešto drugačijim godinama. Sećam se koliko su mi epizode sa celom mitologijom iza serije znale da budu konfuzne i nisam mogla da presložim slagalicu šta se tu zapravo zbiva. Sada je konačno sve leglo na svoje mesto i mogu da kažem da je serija preživela test vremena. Iako su neke stvari mogle da se izvedu malo bolje jer me je deo sa objašnjenjem nestanka Molderove sestre razočarao. Jako.. Jeste da danas neki efekti sad deluju smešno ali gledajte u noćnom terminu i biće sve ok :D. Ljubavna tenzija koja se gradi između glavnih likova sezonama unazad je neverovatna. Dok se u novijim serijama sve vrti oko ljubavnog zapleta ,,Dosije X’’ se dugo opirao da krene ovim stopama. Znalo je da bude pomalo frustrirajuće jer je hemija bila gotovo opipljiva između glavnih likova i taman kad nam uliju tračak nade- opet je pogaze. I njih dvoje se opet prave ludi kao dvoje tinejdžera.

Epizoda ,,Postmoderni Prometej“

Molder i Skali kao jing i jang se prepliću sa svojim vernik – skeptik pogledima na svet, svako od njih nam je dao svoj unikatni pogled na stvari. I nekako nismo mogli da se ,,ljutimo’’ ni na jedno jer su na neki način oboje bili u pravu. Možda Molder malo više, on mi je omiljeniji. Vrlo jak utisak na mene ostavile su epizode ,,Postmoderni Prometej’’ na koji sam plakala kao malo dete i ,,Loša Krv’ (da, da, čuvena epizoda kad kažu da vampire u srpskoj kulturi odlikuje crvena kosa). Još uvek se štrecam na neka čudovišta… ali jedina razlika je što me sad plaše daleko realniji scenariji nego oni natprirodni. Uzmimo na primer ubicu iz epizode ,,Neodoljivo’’ koji ubija mlade žene sa lepom kosom. I sve to čini sa uznemirujućom dozom mira, sa gotovo blaženim izrazom lica. Od tog pogleda se provereno ledi krv u žilama. Interesantna mi je epizoda ,,Dom’’ koja nikada nije bila reprizirana jer je dotakla neke teme koje nikada nije trebala. Iako sad često imamo horor filmove sa tematikom kanibalizma, incesta  u zabitima Amerike ova epizoda je bila pionir. Mnogo pre nego što je ,,Igra prestola’’ toliko opopularisala incest.

Usamljeni revolveraši

Ono što mi jedino jako smeta je  deveta sezona koja je po mnogo čemu najgora. Potpuno nepotrebna ,puna nedovršenih likova i obrta bez kojih se zaista moglo. Prvo što nema Moldera, tako nešto se jednostavno ne radi. Agent Džon Doget koga je tumačio Robert Patrik je sjajno uradio svoj posao. I zaboravila sam da je on bio lik što je hteo da ubije malog Džona Konora, bio mi je interesantan. Bilo je teško preuzeti štafetu posle Moldera ali on je to uradio odlično ali ipak je publika znala ko je nezamenjivi miljenik. Jedan lik koji mi jako smeta je agent Monika Rejes. Razumem da su hteli da se drže proverenog recepta, to stoji. Doget je skeptik, ona je vernik i navodno postoji neka doza privlačnosti. Navodno jer je ja nisam videla. U celoj seriji od samog početka se gradila veza između dvoje glavnih likova a sada su hteli to da urade u jednoj sezoni. S najdosadnijom mogućom ženom.

Doget i Rejes

Drugo što ne mogu da oprostim je što su tako lako otpisali ,,Usamljene revolveraše’’. I to u epizodi u kojoj se Molder ne pojavljuje a Skali samo na kraju. Spinof ,,Usamljenih revolveraša “ je mnogo obećavao jer je postojala ideja da povežu priču Morisa Flečera (komičnog člana ,,Ljudi u crnom“) sa njima. To je bio idealan recept ali na kraju nije zaživeo jer je spinof dobio jako loš termin pa su rešili da ga ugase. Skrnavljenje svetinje i sjajnih likova, zbrzano i aljkavo. Vest o 10 sezoni me je obradovala, kao neka forma popravnog ispita koji će da malo popravi gorak ukus u ustima koji ne jenjava i godinama posle devete sezone. Deseta je praktično bila test kako će publika reagovati na svoje miljenike godinama posle kao i da pripremi teren adekvatno za najveću misteriju serije – Vilijama! Sećate se da su Molder i Skali u jednom trenutku imali njihovog bebca sa super moćima ali su ga tako olako predali drugim ljudima da brinu o njemu. I sad samo čekamo novu sezonu koja je počela 04.01.2018 u kojoj će neki tinejdžer koga tresu hormoni da dođe besan na svoje popularne roditelje. A mislili su da je najgori deo sa odrastanjem njihovog malog super vojnika prošao… Ostaje nam da vidimo šta su pripremili…

Napoleon Br. 07 Glineno blago

Posted on by Kristijan Šarac

Trebalo je malo vremena da novi broj dođe do nas, ali sad kad je tu možemo se preseliti u Švajcarsku. Ženeva nikad nije bilo mesto gde se odigravaju burni i uzbudljivi događaji, no možda se to promeni dolaskom tajanstvenog lika. Pošto smo odmah saznali njegovo ime, a ono me asocira na demona koji nosi isto, reći ću vam malo više o njemu, a zajedno ćemo videti kako će to njegov imenjak uticati na svet našeg heroja.

Šamael, arhanđeo po nekim zapisima iz Talmuda; ipak Jevreji ga smatraju princem demona. Predstavlja demona vetra, a i samo mu ime ima značenje pustinjski vihor. Poznat je ka, zavodnik i uništitelj, što ga poistovećuje sa Abadonom (jednim od prinčeva pakla, pripisuje mu se greh požude) ili ga barem čini jednakim njemu. Dovodi se u usku vezu sa đavolom, baš kao i sa prvim grehom. Uzevši lik zmije, on je bio taj koji je doveo Evu u iskušenje u Rajskom vrtu, a s prvom Adamovom ženom Lilit (kraljicom demona) stvorio je velik broj demona. Isto tako, pokušao je odvratiti Abrahama od žrtvovanja Isaka, a Sari je rekao za žrtvovanje, nakon čega je ona presvisnula od tuge.

Gabrijele Ornigoti je autor koji nam je poznat po crtežu Zagora i Dilan Doga gde je ostavio dubok trag.

Glineno blago – Negde u blizini Ženeve, kamion staje i vozač izbacuje ilegalce neželeći dalje da rizikuje sa njima. Ostavljeni i pomalo očajni, dvojica od njih pokušaju da naude trećem, ali to im otkriva da su na pogrešna vrata zakucali, tip koristeći određene moći odvodi jednog od njih u ludilo, ali ga drugi uspeva tresnuti otpozadi. To je trenutak kada se pojavljuje naš junak: dvojac beži sa mesta događaja, a Napoleon pomaže napadnutom odvodeći ga u auto. Za to vreme, u gradu, na jednoj posebnoj predstavi, vidimo jedan neuspešan izlazak ali i to da ta predstava može biti opasna. Napoleon se raspituje kome je to zapravo pomogao, a suvozač ga iznenađuje time što vidi njegov imaginarni trojac, ali dobija objašnjenje koje ga umiruje i njegov gost u autu mu govori gde bi da ga odveze. A na mestu kuda su se uputili vrši se uviđaj i inspektor Dima razgovara sa zvezdom predstave, slušajući ono šta je hiljadu puta čuo tokom karijere, to jest suze, nevericu i kako moraju biti negde za dva dana, a on im je to onemogućio. Na parkingu dok pakuju oružje da ga nose na analizu i dok inspektor kritikuje odabir Buleovog mesta za izlazak, zatiče ih Napoleon. Dok naš junak sluša šta se desilo i saznaje pojedinosti slučaja lik kome je pomogao je ispario. Nedaleko odatle u jednom od brojnih hotela u grad vidimo scene koje nam objašnjavaju zašto se odigrao zločin u klubu i po čemu je zvezda predstave tako posebna. Tajanstveni Afrikanac pošto je obavio razgovor i dao određenu ponudu je otišao u hotel našeg heroja i tražio da mu pomogne. A u sličnom takvom objektu na drugoj strani grada vidimo zašto nije dobro ubiti u stranom gradu, nikad ne znaš koga ćeš time uznemiriti. Sklapa se dogovor pod moranjem i čeka se rasplet priče. Dima upada kod našeg heroja u potrazi za njegovim prijateljem, ali on kao da je nekom čarolijom ispario iz svoje sobe i potraga ne daje rezultate. Napoleon razmišljajući dolazi do ludog zaključka uz malu Lukercijinu pomoć i odlazi na mesto gde misli da je otišao njegov drugar. No zlikovci ga hvataju, ali to ga neće ugroziti, to će mu samo omogućiti da prisustvuje poslednjoj velikoj predstavi šamana koji je video veće dobro u svojoj smrti, no da je živeo. I dok kiša rominja Ženevom, opraštamo se od našeg heroja do sledeće epizode.

Moralo se jednom dogoditi i to, jako slaba epizoda. Ambrozini je  podbacio sa scenariom. Heroj mu praktično celu priču ima pasivnu ulogu i vrlo neuverljivo i slučajno dolazi do traga na kraju. Nedopustivo za autora njegovog kvaliteta i renomea. Crtež, takođe, odskače od prethodnih, likovi ne liče na sebe i to mi malo smeta, iako se vidi kakav je Ornigioti majstor. I to je to, nadam se da će iduća epizoda rasterati ove oblake nad Ženevom, baš kao i nad Beogradom i da će nas opet ogrejati sunce.

Pali anđeo – Vilijam Hjortsberg

Posted on by Mirnes Alispahić

Vilijam Hjortsberg, koji nas je napustio u aprilu ove godine, je bio jedan od onih pisaca koji nije bio pretjerano produktivan u smislu izbacivanja knjiga na tržište. Sedamdesetih godina prošlog stoljeća je izbacio polovinu svog opusa od 8 knjiga i upravo u tom periodu je napisao roman koji je danas postao kultni klasik i po mnogima njegov najbolji roman, Pali anđeo (Falling Angel, 1978).

Ideju za roman je dobio još u srednjoj školi kada je napisao kratku priču slične tematike, a poslije ju je razradio u roman. I to maestralan roman, o kojem svi imaju samo riječi hvale. Ja spadam u te koji ga hvale na sva usta. Poslije je roman objavljen serijski u Playboyu, da bi, konačno, 1978. bio izbačen kao roman. Treba naglasiti i da skoro 40 godina nakon prvobitnog izdavanja, ovaj roman ide nanovo u štampanje, što govori samo po sebi o njegovom kvalitetu.

Mračna je to priča, koja počinje i sve vrijeme je tvrdokorna detektivska misterija u maniru Rejmonda Čendlera i Dašijela Hameta, napisana u prvom licu, sa autentičnim rečenicama i frazama svojstvenim samo tim velikanima, i polako klizi u vode natprirodnog i okultnog do samog klimaksa na napuštenoj stanici podzemne željeznice i kraja u Ejndželovom stanu.

Bio je petak trinaesti i jučerašnja snježna oluja se razvlačila ulicama poput ostataka kletve.

Heri Ejndžel je privatni detektiv u Njujorku 1959. koji prihvata posao izvjesnog Lua Sajfera, čovjeka nepoznate nacionalnosti, iako ima francuski pasoš i po sopstvenim riječima „samo je putnik“. Lova je velika, a zadatak jednostavan. Ući u veteransku bolnicu i vidjeti šta se dešava sa Džonijem Fejvoritom, s kojim Sajfer ima neriješenih poslova od prije Drugog svjetskog rata.

Fejvorit je bio veoma poznat pjevač prije rata, u stilu Frenka Sinatre, ali je regrutovan na vrhuncu slave 1943. i poslat na sjevernoafričko bojište gdje je ranjen i vraćen kao biljka, fizički i psihički unakažen. Naravno, kako Ejndžel otkriva, Fejvorit nije u bolnici godinama i sve vrijeme je njegov odlazak prikrivan.

Kako priča odmiče, Ejndžel upoznaje plejadu raznolikih likova, jer ima na raspolaganju koliko god vremena mu je potrebno i koliko god novca. Sajfer zaista želi doći do Fejvorita. Ali kako kojeg lika upoznaje, tako iza sebe ostavlja trag leševa, svaki misteriozno ubijen i sve dublje ulazi u vode crne magije i vudua, kojima je Džoni Fejvorit bio opsjednut.

Jedina svjetla tačka njegove istrage je upoznavanje mlade vudu svećenice zvučnog imena, Epifani Praudfut, čiji je otac Fejvorit, glavom i bradom, koji je tih godina prije rata po svemu sudeći kršio mnoge norme. Ta putena svećenica, kojoj je seks govor s bogovima voodooa, mu postaje uspješan saučesnik u istrazi i rješavanju misterije po imenu „gdje je nestao Džoni Fejvorit“.

Ukoliko ste gledali film Anđeosko srce (Angel Heart, 1987), koji je rađen po ovom romanu, sa Mikijem Rurkom kao Ejndželom i Robertom de Nirom kao Sajferom, onda znate kako se stvari odvijaju iako ima priličnih razlika između knjige i filma. Sjajan film, mračne atmosfere zahvaljujući maestru Alanu Parkeru.

Sjajno napisan, roman vas veoma uspješno stavlja u tijelo Herija Ejndžela i u živopisno dočaran Njujork te 1959. godine, tako da imate dojam da zaista kročite ulicama tog velegrada. Hjortsberg je ovom mješavinom žanrova i te kako iznenadio mnoge i napisao vjerovatno jedan od najoriginalnih romana ikada napisanih te tako dokazao da je moguće raditi veoma uspješne mješavine žanrova.

Roman je ovo koji će se svidjeti svima, jer je u samoj osnovi krimi misteriozni noir roman, protkan blagim psihološkim hororom jer Hjortsberg ne pokušava prepasti nasilnim scenama, kojih ima dvije-tri, jer bez njih ne može, već vas pokušava prepasti onim što ne znate, a mislite da znate. I tako, zajedno sa Ejndželom se uplićete u klupko misterije i okultnog.

Navodno je Hjortsberg prije svoje smrti napisao dugo očekivani nastavak ovog romana, ali da li je to tačno, vidjet ćemo. Preporuka, ali definitivno preporuka za sve.

Anatomija scene 1: Profesorski duel

Posted on by Mladen Vukčević

Adaptacije su, prema pravilu, stvar producenatskih mogućnosti i rediteljeve percepcije na samo delo. Stoga i ne čude konstantne debate na temu relacija knjiga i njihovih adaptacija. U ovoj rubrici pokušaćemo da odgovorimo gde su scenaristi, reditelji i producenti raznih filmova i serija napravili veliki uspeh ili doživeli fijasko. A počećemo sa jednim od najpoznatijih filmskih serijala svih vremena – Harijem Poterom.

U osam filmova o dečaku čarobnjaku, četiri različita reditelja su doneli Hogvorts i svet magije na filmska platna širom sveta. Ljubitelji su uživali u raznoraznim avanturama čuvenog grifindorskog trojca i sa nestrpljenjem iščekivali veliko finale i konačan obračun Harija i Voldemora. U moru fantastičnih scena, za potrebe ovog članka, izabrali smo jednu koja i dan danas izaziva različita mišljenja – duel Severusa Snejpa i Minerve MekGonagal u poslednjem filmu o Hariju Poteru.

Minerva MekGonagal i Severus Snejp su svakako dva najinteresantnija člana nastavničkog osoblja za vreme radnje serijala. Snejp je uvek bio jedan od najmisterioznijih likova serijala čija je odanost bila predmet rasprave gotovo do poslednje strane poslednje knjige. Nasuprot njemu, Minerva MekGonagal je neko u čiju se odanost nikada nije moglo posumnjati, neko ko je svojim stavom i sposobnošću zaslužio posebno mesto u svetu koji je stvorila Dž.K. Rouling. Kada je Vorner Bros (Warner Bros) odlučio da prenese serijal na filmsko platno, prema različitim informacijama, Džona Rouling je već imala dva imena u vidu za profesore na Hogvortsu – damu Megi Smit (Dame Maggie Smith)  i pokojnog Alena Rikmena (Alan Rickman).

 

Oboje glumaca su bili već poznata imena u svetu filmu. Dvostruka dobitnica Oskara, Megi Smit je jedna od poslednjih velikih glumica teatra Lorensa Olivijea. U svetu koketnih filmskih zvezdi, Megi Smit je zračila neobjašnjivom energijom i skromošću a neosporan talenat joj je donosio uloge na svim medijima kojima se glumci bave (pozorište, TV i film). Alan Rikamn je već bio izgradio karijeru, glumeći negativce ali i kompleksne likove skrivenih motiva. Njegov talenat je bio nešto što je donosilo poetičnost mnogim ulogama, a snaga tog prodornog glasa će svima ostati u pamćenju. Stoga i ne čudi da od toliko uloga u osam filmova, ovo dvoje glumaca zaslužuju posebno poštovanje, pogotovo što se argumentovano može tvrditi da niko nije odigrao svog lika u serijalu na takav način kao što su to bili Smitova i Rikmen.

Imajući u vidu ovo dvoje fantastičnih glumaca i knjiški podnesak na osnovu koga je sniman „Relikvije smrti“, očekivano je bilo uzbuđenje oko scene duela dva profesora u Velikoj Dvorani Hogvortsa. Međutim, kao i svaka dobra holivudska priča, i ova je počela iza scene.

Megi Smit su lekari 2007. godine dijagnostikovali karcinom dojke a glumica je tokom snimanja „Polukrvnog princa“ bila podvrgnuta hemoterapiji. Međutim, tokom snimanja „Relikvija smrti“, glumici je dijagnostikovan i herpes, infekcija koja se javila kao posledica oslabljenog imuniteta. Glumica je sve vreme bila u neopisivim bolovima, te su producenti i scenaristi radili danonoćno da glumici olakšaju posao koji je zahtevao dosta napora. Stoga je u prvoj verziji scene o kojoj govorimo, Hari bio taj koji je trebao da ima duel sa Snejpom. Roulingovu su pokušali da ubede da je to najbolje za sve, ali ona nije želela da se Minerva na bilo koji način marginalizuje. Želela je da pokaže da su žene sposobne za ratovanje i da su spremne da zavrnu rukave kad za to dođe vreme. Profesionalac kakav je, Megi Smit je bila spremna na svaki napor kako bi svom liku, kojeg je igrala punih deset godina, da trenutak koji zaslužuje. Kada su se kockice složile, Smitova i Rikmen su se upustili u snimanje jednog od najlegendarnijih dvoboja u serijalu o dečaku čarobnjaku.

 

Finalni produkt je bio emotivno naelektrisan, uzbudljiv i dostojan majstora koji su se latili posla, scena predstavlja pravi dragulj poslednjeg filma o Hariju Poteru. Od trenutka kada je Snejp isukao svoj štapić i uperio ga ka Hariju, a Mekgonagalova bespogovorno stala između njega i Harija, dvoje glumaca su komunicirali bez reči. Minervino lice je bilo od čelika, spremno na borbu na život ili smrt. Minerva je u tom trenutku postala ideal požrtvovanog profesora. Minerva je bila spremna i da umre ali da ne dozvoli Snejpu da ubije još nekog na Hogvortsu. Snejpov, uvek teško dokučiv, izraz lica je išao od okolišanja do spremnosti na ono za šta ga je Dambldor zadužio. Snejpova misija je bila Hari, a on je bio spreman na sve da dođe do njega. Na njegovu žalost, naišao je na izuzetnog protivnika. Odmeravajući jedno drugo, Snejp i Minerva su stajali jedno naspram drugog, svesni da se ono drugo neće pomeriti bez borbe. A onda je Mekgonagalova opalila prvi hitac u Bici za Hogvorts.

Isprva oprezno, a onda punom snagom, Mekgonagalova je u filmskoj adaptaciji napadala Snejpa, ispaljujući kletvu za kletvom. Snejp se branio, a jačina Minervinih čini je bila dovoljna da onesposobi i dvoje Kerouvih iza Snejpa. Nemoćan da ispuni svoju misiju, Snejp beži a Minervin krik „Kukavice“ ga prati dok leti u noć.

Scena je suštinski veoma jednostavna, ali govori dosta o likovima. Minervina hrabrost je posebno impresivna, dok se Snjep suočio sa bezizlaznom situacijom koja je na njega nametnula istu onu tragičnu krivicu kao i Dambldorovo ubistvo. Međutim, u poslednjih šest godina, ljubitelji filmova i serijala su diskutovali o tome šta se zapravo dešavalo. Argumenti koji se mogu pročitati na internetu uključuju i one da bi Snejp, da je hteo, lako mogao pobediti Minervu, da je on odbijanjem Minervinih kletvi ubio Kerouve i da je, još jednom, pokazao da je on istinski heroj Harija Potera. Ali, da li je to baš tako?

U ovakvim analizama, najbolje se vratiti na knjigu. U knjigama, Snejp nije svetac. Ne samo da kasnije otkrivamo da je bio spreman da žrtvuje Harija i Džejmsa zbog Lili, već ga je i njegova sujeta gotovo pretvorila u nasilnika, što je Hari osetio nebrojeno puta na svojoj koži. Roulingova je veoma jasno stavila do znanja da „Prinčeva priča“, poglavlje u kome otkrivamo Snejpovu istinsku odanost, ne može izbrisati sve one mračne strane Snejpove ličnosti. Ali imajući u vidu samo ovu scenu, u knjigama, ovaj obračun je bio daleko uzbudljiviji u kome su i Snejp i Minerva pokazali izuzetnu sposobnost. Ali, upravo u tom obračunu, možemo videti da je Snejp hteo da dođe do Harija, pošto-poto. A ako je Minerva bila prepreka do Harija, ona bi morala biti uklonjena. To je jasno kao dan kada Dambldor daje Snejpu striktna uputstva, dok se Snejp nemoćno bavi pitanjem svoje duše. I tu vidimo da se Snejp pomirio da se mora uraditi ono šta je neophodno. Zarad Harija i zarad pobede nad čovekom koji je ubio Lili. Suštinski, Snejp bi ubio Minervu da je došlo do toga.

S druge strane, sposobnost Minerve i Snejpa je nešto neosporno. O Snejpu znamo da je bio toliko izuzetan u Odbrani od mračnih veština, Činima i Napicima da je on, dosada jedini živi čarobnjak za koga znamo da je izmišljao sopstvene kletve. Na drugoj strani, Minerva je izuzetna veštica. Ne samo da je Animagus, već je i njeno rukovanje činima toliko impresivno tokom Bitke za Hogvorts da je uspela da dođe do Voldemora i uključi se u dvoboj sa njim. Minerva je bila osoba kojoj je Dambldor poverio Hogvorts kada ga je Ministarstvo Magije izgnalo iz Hogvortsa. Treba napomenuti i da je, u knjigama, Snejp u svojim tridesetim godinama, a Minerva prešla 70. Ovaj duel je nekako najlakše porediti sa onim između Dambldora i Voldmora u petom delu serijala, gde je neosporno da je Dambldorova starost i njegova želja da zaštiti Harija imala veliku ulogu.

Upravo u ovoj sceni se može videti razlika između originalnog materijala i adaptacije. Iako se mogu neke stvari oprostiti, posebno imajući u vidu da Roulingova u knjigama ne mora da misli na budžet za specijalne efekte ili zdravlje glumaca, stvar je da je ovaj duel uprostio neke izuzetno bitne teme iz serijala. Snejp je, u ovoj sceni, na ovaj ili onaj način, predstavljen kao neshvaćeni junak, dok se ona kompleksna tragična krivica izgubila iz vida. Njegov parnjak iz knjige je bio spreman na sve, ali kada tako nešto prosejete kroz holivudsko sito, dobijete verziju koja je prihvatljivija svima. Jer je jednodimenzionalnost nekako postala rečnik holivudskih junaka.

Duel Mekgonagalove i Snejpa je bila užitak za gledanje, trenutak kojim je otpočela bitka protiv Voldemora. I šest godina nakon premijere poslednjeg filma, Hari Poter i dalje budi veliko interesovanje među ljubiteljima fantastike. Snejp i Mekgonagalova su imali sjajan duel, prikazujući veliku magijsku veštinu. Ali je magija njihovih postupaka upravo ona koja je ovu scenu učinila toliko nezaboravnom.

Noćna smena – Stiven King

Posted on by Lazar Vuković

Ime Stivena Kinga nije potrebno predstavljati. O autoru koji je nekim od svojih knjiga poput Keri, Salemovo, Uporište, Isijavanje i Mračna kula stekao armiju obožavalaca koji sa nestrpljenjem čekaju da izbaci novu knjigu ne treba pisati hvalospeve. Na njihovu sreću, King ima skrbomansku naviku i svake godine nas obraduje novom knjigom, za razliku od pojedinih pisaca čije nastavke čekamo godinama.

Svoju pravu premijeru pred domaćim čitaocima, ne računajući izdanja Dečijih novina Kudža i Potpaljivačice, King je imao izdanjem To u Košmarovom izdanju ranih devedesetih godina i zbirkom priča Horor u izdanju Znaka Sagite gde su pored Barkerovih i Lavkraftovih priča objavljene četiri njegove priče iz zbirke o kojoj ću pisati u ovom tekstu.

Noćna smena predstavlja njegovu prvu zbirku priča koju je objavio. Naknadno pored romana je pisao i priče koje je slao raznim časopisima. Ubrzo posle objavljivanja Isijavanja ih je sakupio u jednu zbirku i objavio. Samo su četiri priče do ove zbirke bile neobjavljene.

Priče dokazuju da je reč o piscu koga je čekala blistava budućnost pa je red da krenemo sa predstavljanjem svake po redu:

Jerusalemovo – ova priča je prikvel dešavanjima u romanu Salemovo. U njoj se upoznajemo sa aristokratom Čarlsom Bunom i njegovim slugom Kalvinom koji se doseljavaju u naizgled idealnu kuću koja iza sebe krije mračnu tajnu. Ubrzo saznaju za napušteni grad gde je njegov predak vodio veštičarski kult. Upustiće se u avanturu u kojoj će probuditi zlo koje je spavalo decenijama.

Noćna smena – radnici dolaze da očiste podrum fabrike tekstila u koji niko nije zalazio godinama ne sluteći da ih u mračnim hodnicima čeka pravi pakao.

Noćni surf – ovde kroz jednu noć upoznajemo grupu tinejdžera koja je preživela epidemiju smrtonosnog virusa koji je desetkovao Ameriku i njihovu jezivu filozofiju. Ova priča je smeštena u svet romana Uporište.

Ja sam portal – ovo je priča o kosmonautu koji se vratio sa misije na Veneri i njegovom zastrašujućem otkriću da su izrasline na njegovim prstima u stvari portal kroz koji vanzemaljci vide naš svet i koji ga nagone da čini monstruozne stvari.

Presa – niz bizarnih smrti i i povređivanja potresa perionicu veša. Zajedničko nesrećnim slučajevima je što su se desili kod naizgled obične prese. Da li je sve slučajnost ili se ispod svega krije nešto zastrašujuće?

Bauk – ovde prisustvujemo sesiji kod psihijatra gde čovek iznosi svoju priču o smrti troje svoje dece za koju je odgovorno biće koje živi u plakaru.

Siva masa – tinejdžer traži pomoć od očevih prijatelja jer se sa ovim, zbog učestale konzumacije piva, nešto čudno dešava.

Bojište – ovde prisustvujemo uzbudljivom obračunu u hotelskoj sobi između plaćenog ubice i plastičnih vojnika igračaka koje je dobio kao pošiljku od majke svoje poslednje žrtve.

Kamioni – jedna od najoriginalnijih postapokaliptičnih priča u kojoj veliki četvorotočkaši dobijaju svest i počinju svoj pohod uništenja ljudske rase.

Ponekad se vraćaju – univerzitetski profesor ima naizgled miran život i ženu iz snova, ali sve se menja kada pojedini učenici iz njegovog razreda počnu da umiru pod misterioznim okolnostima i da dobija novu grupu učenika koji strašno podsećaju na delikvente koji su možda odgovorni za smrt njegovog brata čime duhovi prošlosti isplivavaju na površinu.

Jagodnje proleće – ovde prisustvujemo uspomenama brucoša tokom jagodnjeg proleća kada su njegov koledž potresala jeziva ubistva studentkinja koja su ostala nerazjašnjena.

Sims – proslavljeni teniser je, zbog afere sa ženom bogataša, prinuđen da hoda po simsu  sa najvišeg sprata poslovne zgrade u suprotnom će završiti u zatvoru zbog podmetnute droge u kolima.

Kosač – čovek unajmljuje kosača da mu sredi travnjak ispred kuće ne sluteći da je napravio najveću grešku u svom životu.

Malodušni A.D. – ovde prisustvujemo prijavljivanju poslovnog čoveka u program odvikavanja od pušenja koji nije baš ono što je on očekivao.

Znam šta ti je potrebno – ljubavna priča između popularne srednjoškolke i ne tako upadljivog mladića kulturnih manira koji nije toliko dobronameran koliko izgleda.

Deca kukuruza – verenici prečicom dolaze do gradića u kome se susreću sa kultom tinejdžera koji upražnjavaju veru u demonsko božanstvo koje ih nagoni da žrtvuju sve starije od osamnaest godina.

Poslednja prečaga na merdevinama – ovde pratimo uspomenu naratora na njegovu sestru koja se ubila i događaj koji se desio u ranom detinjstvu.

Čovek koji je voleo cveće – naizgled simpatičan mladić traži svoju srodnu dušu. Sve bi bilo u redu da u pitanju nije serijski ubica.

Jedno za srećan put – vraćamo se u Salemovo godinama nakon događaja u istoimenom romanu gde prisustvujemo pokušaju stanovnika obližnjeg grada da spasu porodicu čoveka čije su žena i dete ostale zaglavljene u mećavi u automobilu blizu Salemova.

Žena u sobi – jedna od najemotivnijih i najdepresivnijih priča u zbirci i, donekle, Kingova autobiografska. Čovek se bori sa željom da svojoj umirućoj majci olakša poslednje trenutke davajući joj prekomernu dozu pilula protiv bolova.

Osnovni problem koji imam sa Kingom je taj što, po meni, nije efikasan u završnicama. Kroz celu knjigu gradi priču i dosta detaljiše, a kada dođe vreme završnice sve zbrza u desetak stranica. Međutim, kod njegovih priča to nije slučaj. Pojedine priče imaju jačinu i bolje su od mnogih njegovih romana. Sviđa mi se to što kod pojedinih kraj nije dorečen, odnosno prekinute su u najuzbudljivijem trenutku pa na čitaocu ostaje da zaključi šta će se dalje desiti.

Mnoge najpoznatije priče iz ove zbirke su doživele i svoje ekranizacije. Najpoznatija je svakako Deca kukuruza koja je vremenom postala franšiza. Zatim slede antologijski horor Mačije oči gde su ekranizovane Sims i Malodušni AD, Maksimalno ubrzanje po priči Kamioni, a koji je režirao sam King nakon čega se zakleo da mu je to jedini režiserski poduhvat, Noćna smena, Kosač koji samo ima ime istoimene priče sa izmenjenom radnjom, Presa i Ponekad se vraćaju koja je prvobitno bila planirana da bude ekranizovana u Mačijim očima. Priča Bojište je prikazana u prvoj epizodi antologijske serije Noćne more i sanjarenja.

Ova zbirka kvalitetnih priča nam je dostupna zahvaljujući izdavačkoj kući Vulkan koja ima monopol na Kingova izdanja. Izdanje je tvrdokoričeno, ali bih veliku zamerku imao na prevod i lekturu. U nekim delovima sam nailazio na slovne greške i rečenice za koje smatram da su mogle drugačije da se prevedu. Ovo nije kritika prevodioca i njegovih sposobnosti, ali ipak smatram da je to moglo mnogo bolje.

Booka je počela dobar posao sa izdavanjem Kingovih zbirki Godišnja doba i Gole kosti, ali ipak je veća sila umešala prste i šta je tu je. Ostaje nam ipak da Kinga kupujemo u drugom izdanju jer je ovo zbirka koju svaki Kingoljubac mora da ima, a oni srećnije ruke koji dobro barataju engleskim jezikom mogu da je čitaju u originalu. Preporučujem vam da pred spavanje pročitate po jednu priču iz zbirke. Lepi snovi su zagarantovani.

Pjesma Sudnjeg dana – Džordž R.R. Martin

Posted on by Mirnes Alispahić

     Vjerujem da su mnogi od vas čitali serijal Pjesma leda i vatre Džordža R. R. Martina, ako ništa onda barem zbog popularnosti HBO-ove serije Igra prijestolja (Game of Thrones, 2010) koja je rađena po istom serijalu. Međutim, simpatični debeli bradonja Martin je pisao nekad davno i knjige koje nisu povezane s ovim serijalom, mada ga je upravo on vinuo put nebeskih visina pisaca fantastike. Naravno, to je informacija koju brojni čitatelji, barem oni  koji su ljubitelji fantastike, znaju, ali nije zgoreg reći to i za ljude koji ne znaju.

     Martin je svoju spisateljsku karijeru počeo 70-ih godina prošlog stoljeća objavljivanjem kratkih priča, a onda je krajem 70-ih godina objavio i prvi roman, Umiranje svjetlosti (Dying of the Light), 1977. Početkom 80-ih je već bio establiran pisac SF-a i fantastike, a onda je došao njegov četvrti roman, Pjesma Sudnjeg dana (The Armaggedon Rag) 1983. koji ga je gotovo uništio, finansijski i karijeristički. Zapravo, roman je toliko loše prošao da je čovjek digao ruke od pisanja romana i otišao u Holivud da radi kao scenarista, a kasnije i kao savjetnik na novom ciklusu Zone sumraka (Twilight Zone, 1985-1989). Ozbiljnijem pisanju se vratio tek s Igrom prijestolja (A Game of Thrones) koji je izašao 1996.

     Šta je Pjesma Sudnjeg dana i šta je toliko loše u njoj pa je roman tako loše prošao? Pjesma Sudnjeg dana se može nazvati eksperimentalnim romanom i veoma ga je teško svrstati u neki određen žanr iako se u njemu prepliću najmanje tri žanra, a to je vjerovatno jedan od najvećih razloga njegovog, tadašnjeg, neuspjeha. Vjerujem da će sada biti bolje jer je roman vremenom dobio kultni status, a i dobio je vjetar u jedra popularnošću Igre prijestolja pa je sve s Martinovim imenom traženo. Drugi razlog je motiv romana, a to su neki zaboravljeni ideali, koji su 80-ih godina, u doba kada se gledalo na neke druge stvari, koji ljudima jednostavno nisu sjeli. Oni koji su te ideale ganjali i za njih se zalagali 60-ih godina prošlog stoljeća su „odrasli“ i bavili su se „ozbiljnim“ stvarima, a mlađim generacijama nije bilo stalo do toga. Da li to Pjesmu Sudnjeg dana čini lošim romanom? Teško. Pjesma Sudnjeg dana je jedan odličan roman, ali ga je teško opisati. To je kao da ste uzeli psihološko poniranje u ludilo Lavkraftovih likova, dodali u to malo rock’n’rolla 60-ih, začinili to sa malo Tolkina i daškom krimića, a onda sve to posuli finom mješavinom ludih gljiva i teškog LSD-a.

     60-te su davno prošle. Vrijeme hipi pokreta i zalaganja za njegove ideale, borba za demokratiju, slobodu mišljenja, borba protiv korporatizma i konzumerizma, borba za ljudska prava i borba protiv bespotrebnih ratova je odavno prošla i zamijenjena je 80-im, a svi znamo kako je to ispalo. Nema više rock’n’roll muzike u njenom čistom, neiskvarenom obliku, zamijenjena je glam rockom i natapiranim frizurama uz masovnu upotrebu naramenica i synth popom. Sendi Bler, nekada strastveni radikalni hipik i novinar poznatog Ježa, časopisa posvećenog vremenu 60-ih i tim propalim idealima, sada je isfrustrirani pisac koji je zapeo na 37. stranici svog najnovijeg romana, a rok za predaju rukopisa mu se bliži. On sada živi ozbiljnim životom, ima Mazdu RX-7, zgodnu i uspješnu ženu, ima novac, ali mu ipak nešto fali.

     Kada dobije poziv od Džareda Patersona, jednog od ljudi iz njegove prošlosti, koji mu kaže da ima ponudu za njega, on je zdušno prihvata uprkos protivljenju svoje djevojke i svog agenta. Naime, Džejmi Linč je ubijen, brutalno. Neko mu je izvadio srce, a tijelo ostavio na radnom stolu, na posteru koncerta Nazgûla iz Vest Mese, dok je u pozadini svirao album Nazgûla, Music to Wake the Dead. Sve te stvari, Džejmi Linč, koncert u Vest Mesi, Nazgûl, su stvari iz Sendijeve prošlosti i kako Sendi više raspetljava slučaj, tako se sve više upetljava u prošlost. Džejmi Linč je bio menadžer Nazgûla, legendarnog rock benda iz 60-ih, jednog od pionira žestokog zvuka, čija je karijera naglo i brutalno završena 1971. na koncertu u Vest Mesi, kada je hicem iz snajperske puške u glavu pogođen i usmrćen njihov pjevač, Patrik Henri Hobins, poznatiji kao Hobit. Nakon tog koncerta, Nazgûli nikada više nisu zasvirali zbog Linčevih zavrzlama, ali sada kada ga više nema i ne stoji im na putu, da li će opet zasvirati? Da li će ponovo stupiti na pozornicu i odsvirati pjesmu Sudnjeg dana i tako najaviti dolazak novog doba i nečeg zlosutnog u njemu? To je na Sendiju da otkrije, ali cijena bi mogla biti prevelika jer je Sendi predviđen za velike stvari.

     Pjesma Sudnjeg dana bi se mogla nazvati muzičkim romanom, krimi romanom, romanom fantastike i horor romanom, psihološkim romanom, romanom o cesti i putovanju, autobiografskim romanom, historijskim romanom, sjetnim prisjećanjem na zaboravljene ideale i zaboravljena vremena, romanom o kritici 80-ih i ne biste pogriješili ni sa jednim od ovih naziva jer Pjesma Sudnjeg dana je sve to, a sada vam je jasno zašto nije prošao tako dobro u vrijeme svog izdavanja. Iako je Martin malo eksperimentisao s ovim romanom, ovo je jedan sjajno napisan roman, gdje je Sendijev lik maestralno urađen, skupa sa svojim poniranjem u prošlost, iskopavanjem nekih zaboravljenih stvari i njegovim ponorom u ludilo, mada kada je Martin u pitanju to ne čudi jer čovjek zna s likovima, iako je malo posustao u posljednje vrijeme. Zanimljivo je i to da u liku Sendija možete vrlo lako prepoznati samog Martina, što će vam biti jasno čim počnete čitati o njemu. Ono što je još zanimljivije jeste Martinovo izmišljanje alternativne historije koje je toliko detaljno da ćete nakon čitanja romana, ili prilikom samog čitanja, otići na Internet i proguglati o Nazgûlima i koncertu o Vest Mesi, a tamo nećete naći ništa. Preporuka od mene, ali budite upozoreni da je ovo vjerovatno drugačije od svega što ste čitali do sada.

Tor: Ragnarok (2017) – Sterilan, a opet subverzivan

Posted on by Nikola Jović

Muzici se sredinom ranih 2000-ih desilo nešto što savršeno opisuje trenutno stanje filma. Naime, tadašnji novi rok sastavi iako bi bili uspešni, nisu bili globalni fenomeni kao ranije i nisu imali rok zvezde na čelu, koje svako prepoznaje. Onda industrija kao da je rešila da umesto toga, unapred sama iskonstruiše mlade pop zvezde kojima će oni dati i tekstove i muziku, a te zvezde treba samo da pokažu harizmu prilikom izvođenja tih sterilnih stihova. Slično se otprilike događa i sa ovim silnim filmskim univerzumima, u smislu da producenti imaju isplaniran tok radnje za narednih deset i kusur godina i onda samo unajmljuju reditelje koji se najbolje uklapaju u pojedinačne filmove. Rezultat možemo voleti ili mrzeti, ali ono šta ne može niko da porekne je da u solidnom broju slučajeva, studiji poput Marvela zapravo, uspevaju da naprave filmove kojima se ne može mnogo šta zameriti! Takav je slučaj i sa novim Torom!

Da se razumemo, taj film daleko je od savršenog filmskog ostvarenja, ali opet retko koji film to zapravo i jeste, kao prvo… Kao drugo, dovoljno je dopadljiv a opet dovoljno simboličan da može imati više od jednog tumačenja i samim tim izdiže se iznad ranijih Tor filmova, koji su pokušavali da estetički izraz i stukturu priče smeste u okvire već postojećih pod-žanrova epske fantastike sa malim primesama Šekspira, što nije samo po sebi loše, ali se u primerima dva prethodna filma o Toru ispostavilo kao dosadno i nekako… obično. Nakon prvih Osvetnika i Čuvara galaksije, Marvel je bio spreman za novu etapu po pitanju pričanja priča, ne samo u smislu širenja univerzuma već i u samom načinu pripovedanja. Prosto rečeno, iskoristiće svaku priliku da situacije, koje su ranije bile ozbiljne i filmične, okrenu naglovačke radi dobre fore na račun likova. Na taj način zasmejavaju publiku pre svega time što bi neko od likova lako prešao preko, na primer, izvesne pretnje antagoniste i samim tim narušava ozbiljnost te pretnje i čitave situacije. Drugi deo ovog poduhvata je što publika datu situaciju poznaje iz ranijih filmova, pa im je situacija tog tipa smešna jer su okolnosti koje su im inače bile nerealne, sada prikazane bez ozbiljnosti i imaju totalnu svesnost toga da jesu preuveličane ili nerealne. Kada je korišćeno u meri, pokazuje zrelost žanra koji prepoznaje svoje elemente koji postaju zastareli i demistifikuje ih, ali mnogi filmovi kao da izjednačuju humor kao takav sa ovim načinom filmskog pripovedanja, i to nije dobro.

U tom smislu, najveća zamerka mi je možda baš to, što film nema nikakav vid strpljenja ili suzdržanosti prilikom pričanja priče već ima potrebe da svaki živi momenat seče nekom forom. Džejms Gan je reditelj koji je po tome poznat, ali on zna da balansira te elemente dobro i iznese konzistentnu i jako emotivnu priču tako dobro, da se problem slabog negativca i iste strukture priča, ni ne oseti jer je film emotivan. Tor Ragnarok sa druge strane deluje kao film kojem fali nasnimljeno smejanje posle svake fore koju neko napravi, kako bi to još naglasili. Nisam siguran u kom se trenutku to desilo i odakle je to poteklo, ali se odjednom stvorila neka vrsta predrasude da su imrpovizacije likova dobre i da je zapravo to prava gluma i umetnost. Scenario tu nekako dođe kao nužna odskočna daska za improvizacije. Dobra improvizacija svakako da može dobro zasmejati jer nekako dođe niotkuda, ali ukoliko to ne radi neko poput Pitera Selersa, onda samo ispadnu bespotrebne digresije. Tako nešto ne iznenađuje, s obirom da je prethodni film reditelja Taika Vaititia, bio Šta radimo sakriveni (2014), koji je niskobudžetni mokjumentari (mockumentary), koji ima strukturu epizode reality show-a, o grupi vampira iz različitih epoha koji žive pod jednim krovom. U filmovima poput tog, improvizacija je ono šta filmu daje šarm, dok u filmu poput Tora to može na trenutke biti previše, ali Vaititi opet nekako uspeva da drži fokus na odmotavanju priče, a ide mu u prilog i to što je Džejms Gan već probio led po tom pitanju. Vaititi navodno tvrdi da je preko 80% filma čista improvizacija! Što će reći, fino su sveli gomilu improvizacija na neku formu koja ipak deluje koherentno, ali se na nekim mestima tačno primeti da se glumci smeju svojim provalama, a ne kao likovi koje igraju.

Što se tehničke strane tiče, kao rezultat onog rezanja, na nekoliko mesta može se naići na par čudnih rezova, ali nije to nešto što bode oči. Kadriranje scena uglavnom je rešeno na najprostiji način sa širokim i krupnim kadrovima glumaca… Na takav pristup su se verovatno i odlučili zbog onih imrpovizacija, jer na taj način mogu u širokom da puste glumce da improvizuju u par dugih tejkova, a kada fora postane bajata režu na krupni kadar nekog od njih. U tim situacijama je takav pristup opravdan, ali kada posmatramo film kao celinu, manjak motivacije iza kadriranja mnogih scena prosto deluje lenjo. O tome da Hela, iako ima razrađenu pozadinsku priču, deluje kao lik tanko i nezanimljivo ne treba ni pričati, jer se svi već ponavljamo kao papagaji. Marvelovi filmski negativci prosto jesu takvi, i verovatno će takvi i ostati. Kejt Blančet donosi svoj šarm liku, iako ne deluje kao da se trudi da ulogu nešto posebno izdigne, već je igra na prvu loptu (što se od nje i traži). Ostaje nada da će Osvetnici: Beskonačni rat (2018) promeniti problem slabih negativaca, ali se ja lično ne nadam previše. Strukturalno, ono šta je mala zamerka je to što najzanimljiviji deo filma, nije deo glavne radnje već sporedna narativna linija, dok je sve što se tiče glavne radnje u prvom delu filma malo dosadnjikavo. U drugoj polovini svtari dođu na svoje mesto i film zapravo postaje poprilično zabavan, ali mu treba vremena da dođe dotle. Zapravo, dosta tih filmova ima nekih zanimljivih i interesatnih stvari da ponude, ali ono što najviše boli je što ukoliko se interesantne pojedinosti sklone… ostaje struktura priče koja je poprilično bajata.

Počeo sam sa negativnim utiscima kako ne bi završavali sabiranje utisaka o jednom zanimljivom filmu, sa negativnom notom. Ovaj film, pored svih mana, koje zapravo nisu preterano velike, ima dosta interesantnih elemenata, takođe. Tor Ragnarok, u isto vreme, ima i elemente mita a na trentutak ima i izvesnu retro estetiku. Ovaj film svoju publiku ‘razume’, tj. ovaj film zna šta najbolje odgovara takvoj publici i u čemu najviše uživaju. Što može imati i negativne posledice kada je film unapred iskalkulisan da se dopada doslovno svima, ali ovaj film je primer kada je to urađeno dobro. Umesto oslanjanja na Šekspirovske motive porodice i likova koji su željni moći, ovaj film mi nekako deluje bliže Egipatskoj mitologiji. Pre svega u grubljim potezima četkicom gde lik Odina možemo tumačiti kao Ozirisa koji je prema Egipatskoj mitologiji predstavlja duh onog starog, onaj duh koji je ujedinio i uspostavio državni poredak ali je sada star i nema dalekosežni vid koji gleda u svetlu budućnost već je kralj podzemlja. Što je nešto što se događa u većini kultura, i to su i  Egipćani prepoznali, da su društvo i kultura produkti ljudi i vremena koji su davno iza nas… na neki način mrtvi. Oziris stoga ne vidi nove potencijale društva i nema snage za promene i napredak. Sa druge strane, njegov prkosni brat Set želi da vlada kraljevstvom. Samo njegovo ime sugeriše kakva je to figura, i na osnovu imena možemo da uočimo povezanost sa likom  Hele. U mitologiji Set napada Ozirisa kada je najslabiji i rastavlja ga na delove koje je posle razbacao po čitavoj zemlji. Što će reći, duh na kom civilizacija počiva se ne može skroz uništiti, uvek je prisutan, ali se može oslabiti i rasparčati… Nastaje haos. To nam govori da su Egipćani uvideli da društva počinju da se urušavaju onda kada postaju zastarela i kada ljudi u moći postanu prkosni. Nisam siguran možemo li uzeti jedan konkretan lik kao reprezentaciju Izide, ulogu koju Izida igra u mitu nekoliko likova vrši u samom filmu, ali mi neka povezanost za konkretan lik deluje tanko. Izida je kraljica podzemlja koja pokušava da novonastali haos smiri tako što će sastaviti Ozirisa, i u procesu obuzdavanja haosa rađa spasitelja Horusa. Mislim da Tora možemo gledati kao na reprezentaciju Horusa, koji je mesijanska figura i koji ima glavu sokola (s obzirom da je soko jedna od retkih životinja koja ima bolji vid od čoveka). Ovde vidimo da se iz opšteg haosa, rađa nova ideja koja ima dalekosežniji pogled ka budućnosti, u odnosu na tradiciju. On odrasta u podzemlju, van domašaja kulture, jer zapravo svaka kultura guši buntovništvo svoje dece koja se uvek osećaju kao da ih ta kratkovida tradicija guši. Horus odlazi da se bori sa Setom kako bi povratio svoje kraaljevstvo, i u toj bitci gubi jedno oko (događaj koji je doslovno predstavljen u filmu). Bitka koju Horus dobija! Nakon bitke Horus uzima svoje iskopano oko, odlazi u podzemlje i ‘daje vid’, sada već polu-mrtvom, Ozirisu. Sada i Oziris ima viziju koju ima i Horus, zajedno odlaze na površinu i udruženi vladaju kraljevstvom.

Taj momenat možda najbolje oslikava Torovo shvatanje da narod i kultura nisu geografsko mesto ucrtano na mapi univerzuma, već su zemlja i kultura tamo gde je narod. Kako bi otvorio mogućnost za novu i lepšu budućnost svog naroda, Tor je morao da raskrsti sa starim i otvori novo polje mogućnosti za njegov narod i sebe kao kralja tog naroda. Zapravo poprilično duboke refleksije na pitanja o društvu. Čak je aktuelno i u svetlu silnih migracija koje se dešavaju kod nas poslednjih godina, jer u sličnoj su situaciji i akteri ovog filma, samo imaju petlju da na ta pitanja odgovore iskrenije nego mnogi ljudi kojima je to profesija. Mnogi su uočili da u filmu postoji i odnos prema istorijskom revizionizmu, gde ona figura koja je aktivni vladar kraljevstva uspostavlja vrednosti, pa samim tim diktira tumačenje istorije i zataškava ona koja mu ne odgovaraju. Nešto što se odslikava kada Hela razbija religiozne freske u Azgardu, na kojima su prikazani Odin i njegova dva sina, a ispod tih freski su zapravo sakrivene ikone i freske Odina i Hele koji zajedno pokoravaju ostala kraljevstva.

Osim ovih tematskih kvaliteta, film je zapravo poprilično zabavan, iako mu treba dosta vremena da se pokrene sa početne tačke. Čuti Pesmu emigranata od Led Cepelina (Immigrant song) na bioskopskom ozvučenju uz scene napete borbe bio je ogroman užitak. Često u raznim najavama za filmove, stave neku pesmu koja neće uopšte biti deo filma, a ovde je ima na nekoliko mesta i još je tematski vezana za ono o čemu se film pita! Hemija među glumcima je odlična, svi deluju kao da im je bilo zabavno na snimanju i da uživaju u onome što prave. Dizajn čitavog sveta, za razliku od prethodna dva Tora deluje interesantno i šarenoliko. Iza svega Mervelovskog i modernog, u ovom filmu povremeno izviru retro momenti. Ponekad u vidu dizajna, kroz pozadinsku muziku, a i borba Hulka i Tora podseća na arkadne Sega igrice… Ovo je do sada možda najbolje pojavljivanje Hulka na filmu. Kao lik dobija potpuno novu dimenziju kakvu nije imao ranije. Na neki način to vidimo i u likovima Lokija i Tora, takođe. Sve u svemu, u poređenju sa filmovima iz te branše, Tor Ragnarok premašuje očekivanja, iako kada sitne interesantne momente sklonimo, ostaje već viđen film. Marvel kao studio uspeva da napravi filmove koji tehnički nemaju neku veću falinku, ali ono šta će se tek za niz godina pokazati je to da ukoliko se hajp za scenama posle odjavne špice skloni, mi imamo jako prosečne i sterilne filmove od kojih ćemo pamtiti zapravo jako mali broj njih.

R2-D2 kolumna: Gubitak Civilizacije

Posted on by Redakcija

Malopre sam naišao na neki članak u vezi sa tim kako je Džoan Rouling odgovorila na to što Džoni Dep i dalje glumi u Fantastičnim zverima. Stav samoga teksta je agresivan i nipodaštavajući prema odluci Roulingove da ne osudi činjenicu da je Dep i dalje glumac u filmu. Razlog za to je skorašnje optuživanje od strane sada već bivše mu supruge da ju fizički zlostavljao tokom njihovog zajedničkog života.

Jedan od komentatora je upitao da li je potrebno da Dep više ne može da glumi jer je optužen/osuđen/poravnao se vansudski za zlostavljanje. Ovo je jedno izuzetno važno pitanje i ceniću kada bi u komentarima ostavili svoje mišljenje na temu.

Na ovo pitanje odgovori su mahom bili zgražavajući. Od ljudi koji tvrde kako je osoba koja je postavila pitanje apologeta zlostavljača do onih koji su praktično hteli da Depa razapnu. I to je zabrinjavajuće.

Dosegli smo nivo u kome ideja pravde prolazi izvan ljudskog poimanja u istoj meri u kojoj šale prolaze pored Draksa. U poslednjih nekoliko godina pravda je toliko erodirana među ljudima, da smo došli do toga da za svako nepočinstvo treba da razapnemo krivca.

 

Zašto je to gubitak civilizacije? Zar ne treba zakon da bude oštar i precizan?

Zato što zakonu ne fali ništa.  Nećete verovati, ali sve države koje spadaju u modernu civilizaciju (Ne, Saudijska Arabija nije nijedno od ta dva pojma) imaju legislativu namenjenu kažnjavanju nasilnika. Koja je pritom prilično oštra. Ne, neće ubiti čoveka, ali to nije ni poenta. Uvek je poenta da krivac plati u svom vremenu, novcu ili čemu drugom to što je naudio društvu oštetivši jednu (ili više) njegovih jedinki.

Alternativa koja postoji – da se dvoje ljudi koji su u sporu dogovore van suda da to reše nije ni nova ni neuobičajena. I čak je i pravednija od suda. Da prikažemo na primeru:

Pera mlinar i Mara pekarka se spore oko toga što je Pera tokom rasprave o brašnu koje je doneo Mari on malo rasplinuo te je gađao novima koje mu je dala. Mara je odlučila da Pera treba da plati. Dogovorili su se da Pera Mari da 30 groša u zamenu za to da ga ne vodi na sreski sud. Pera je isplatio novce. Oboje su srećni.

Zašto je ovo iznad problem? Zašto u celu priču mora da se umeša selo koje će da kuka da je Pera loš čovek? Da li Pera ne treba da mlinar više zbog ovoga? Da li Mara ne ume sama da oceni koja je cena toga što ju je Pera gađao kovanicama?

Kao društvo napredujemo ka tome da se poštuju privatne stvari, koje uključuju vreme, osećanja i stavove. Zašto onda ljudi smatraju da imaju pravo da osude Peru, iako mu je Mara već presudila?

 

Mi kao civilizacija napredujemo i da budemo pristojniji! Prestupnici treba da budu kažnjeni od društva!

Svakako. Svakako. A ko to odlučuje šta je pristojno a šta nije? Narod? Dobro. Neka bude tako. Ako bismo pitali sto ljudi da li je pristojno da se žvaka baci na trotoar, koji bi odgovor bio? Kako to onda ima toliko žvaka po podu, majku mu? Padaju sa neba, pa se lepe? Iseru ih vrapci?

Društvo nema intelekt da kazni prestupnike. Ili da odlučuje o bilo čemu. (Obratiti pažnju na trenutnu političku situaciju u državi, možebiti da vam sine.) Zbog toga i imamo tu neku predstavničku demokratiju, gde bi trebalo da biramo bolje od sebe. (Hahaha) Ako ne možemo da odaberemo kvalitetne ljude da štite naše interese, odakle nam pravo da mislimo da možemo štititi tuđe?

 

Ali pravda?! Šta sa pravdom? Nije li pravedno da se počinilac kazni?!

„Nema ovde pravde, ovo je demokratija.“ Besramno ću ovo pozajmiti od menadžerke sa posla. Odlična rečenica. Pravda je mit. Jer pravda je individualna. Ne postoji neki univerzalni priručnik koji kaže koliko je pravedno razrezati kaznu kada neko ubije drugog čoveka, ukrade nešto, ili fizički nasrne na ženu.

Zato pravimo zakone i legislativu. I to one koji kažu da je scena sa Perom i Marom u redu. Jer smo se svi mi složili da je naše lično osećanje pravde isuviše oštro da bismo bili sudije.

 

Mi ne želimo da ga kaznimo! Mi želimo da se društvo distancira od njega!

Oh, zaista? Pa to je tako slatko! Procesiranje prevrtvljivih plačipičaka iz redova SJW je u kancelariji iza mog levog ramena. Taj tataratatarata zvuk koji čujete u pozadini je puškomitraljez koji Đoka mašinac opravlja u susednoj prostoriji. Ne, ne. Debeli zidovi, nema čime da se zabrinjavate, nema šanse da vas zalutali metak pogodi.

Sjajno, sjajno. Samo napred! *cika, vriska, eksplozija, zvuci mašinskog udaranja* Uh, jebem ti, zaboravio sam da je tamo i ED-209. Nema veze. Nije kao da su SJW iole korisni.

 

Ne, vi ne želite da se društvo distancira, vi želite da obojite lepim bojama to što ćete čoveka razapeti. To što biste mu oteli to od čega živi. Vi ste odlučili da ste veliki bastioni pravde. Ko od vas može da kaže da nikada nište loše nije uradio?

Pravda vam nije na pameti već želja razularene rulje da uništava. Svodite hiljade godina razvoja od „oko za oko“ do „smrtna kazna je nehumana“ na apsurd. Osporavate razvojni korak koji smo načinili 1800-ih kada smo ukinuli pravilo „Kriv dok se ne dokaže drukčije“. Više nije potreban ni dokaz da biste imali svog krivca, samo da neko šušne da se nešto dogodili.

 

Dvadeset i prvi vek je. Ova civilizacija je dobrano zakoračila u globalizam i visoku svesnost. A malograđani razapinju ljude jer nisu u skladu sa „moralom“. I postaju sve glasniji. Uskoro će preuzeti sve i ono malo što se civilizacije razvilo, će nestati kao da ga nikada bilo nije.