Blog

Kratke priče i Akvarijum za zlatnog karaša – Radmilo Anđelković

Posted on by Mira Satarić

Ovih dana, nekako naizgled slučajno, stalno nailazim na različite komentare, od onih ozbiljnih, prekornih do onih šaljivih, vickastih, čiji je zajednički imenitelj: zaboravite kratku formu, to danas niko ne piše, bacite se na trilogiju.

Daleko od toga da osporavam trilogije i romane, autori i čitaoci vole da sa svojim junacima provode vreme, da im se posvete i dobro mi je poznat onaj osećaj kada zatvorim knjigu a dlanovi bride i čitalac u meni viče ‘hoću još’.

Jednako snažan utisak na mene zna da ostavi i kratka priča. Ali kratka priča je zahtevna forma, tesna, “potrošena ideja” i, čini se, nije mnogo cenjena ni među čitaocima ni među izdavačima. Trenutno, izgleda ni među samim autorima.

Da li je baš tako? Ili je kratka priča možda samo kolateralna šteta trenutno popularne književne forme (setimo se činjenice da je početkom prošlog veka u našoj književnosti dominantna forma bila pripovetka i da je roman zbog toga znatno patio).

Savremeni medij, internet, ponovo oživljava kratku formu literarnog izražavanja. I dok je kvalitet takve, svima dostupne mogućnosti izražavanja često više nego upitan, možemo očekivati da će u nekom narednom periodu kratka forma ipak uspeti da se ponovo izbori za svoje mesto.

Žanrovski, čini se da kratka forma u regionu, ponovo oživljava pokretanjem niza festivala fantastične književnosti, koje obično prate izdanja zbirki kratkih priča više autora. I dok kvalitet tih izdanja varira sa tendencijom popravljanja kvaliteta iz broja u broj, ostaje zapitanost imaju li (književno) mladi autori od koga da uče i na koji način. U moru kurseva, radionica i raznoraznih priručnika o tome kako pisati koji se pojavljuju i koji variraju u kvalitetu koliko i u formi, želela bih da se osvrnem na jedan, malo netipičan pokušaj prenošenja znanja – kroz primere samih kratkih priča.

Kada je u pitanju ova forma, naša žanrovska scena može da se pohvali autorom koji je u rangu svetskih majstora, Radmilom Anđelkovićem. Jedan od osnivača Udruženja „Lazar Komarčić“ i nekadašnji urednik „Emitora“, Anđelković je svestrana ličnost, aktivan u umetnosti (najpre scenskoj a posle i književnoj) od najranijeg detinjstva, beležeći u svoju biografiju, osim toga da je diplomirao na Tehnološkom fakultetu, i to da je glumac, scenarista, kulturni aktivista, pedagog i, ono po čemu je značajan za ovu priču o pričama, – pisac naučne fantastike.

Upravo je izbor iz tog bogatog, trideset godina dugog stvaralačkog staža predstavljen kroz zbirku sa 42 priče podeljene u četiri segmenta. Prvo šta upada u oči je upravo sam naslov zbirke: “Kratke priče i Akvarijum za zlatnog karaša”. Ovo “kratke priče” posebno je naglašeno. Dakle, autor nam i pre nego što otvorimo knjigu jasno stavlja do znanja čemu daje prednost. I, zaista, već u Belešci pisca, Anđelković ističe dvojaku ulogu svog dela.

Sa jedne strane, ona jeste štivo namenjeno svim ljubiteljima žanra. Sa druge, autorova namera je očigledna, izabrane priče su tu da predstavljaju podstrek i smernice mladim autorima koji žele da se bave ovom (naizgled nezahvalnom) formom. Jedina priča koja po dužini odudara od ostalih, jeste upravo naslovna priča „Akvarijum za zlatnog karaša”, omaž jednom od autorovih izdavača, koji je posebno cenio ovu priču, prvobitno objavljenu u „Superpipu“, na slovenačkom jeziku.

Kroz zbirku se jasno vidi autorov razvojni put, evolucija i brušenje stila, eksperimentisanje unutar i izvan žanra, kao i širok spektar iskustva i interesovanja samog autora.

I deo – priče do 2000.godine

Iako tehnički ne baš sasvim savršene, početničke, ove priče odišu ‘starom školom’ i meni su nekako posebno legle. U njima se jasno oseti autorski pečat i prednost se daje motivu u odnosu na karakterizaciju.

II deo – priče iz Grbovnika

Ovaj deo čine uvodna prigovaranja iz romana „Grbovnik“ koja je napisao Anđelković (roman je pisan u saradnji sa Danijelom Reljićem) i svako od ovih prigovaranja ima dovoljno samostalan narativ da može da se nađe kao deo ove zbirke. Jezik je lep, pripoveda se, odnosno prigovara neformalno, kao što se to nekad činilo, onako narodski, po krčmama (i kafanama). Priče iz Grbovnika čine i neku vrstu prelaza, tj. uvoda u deo sa pričama glavnog toka.

III deo – Glavni tok

Priče iz glavnog toka pokazuju svu lepotu različitosti koja se jednom piscu pruža. Kao pisac koji je već žanrovski ostvaren, Anđelković nudi izuzetno dobre priče glavnog toka, koje, oslobođene obaveznog fantastičnog motiva, možda najbolje oslikavaju aspekte na koje jedan pisac treba da se fokusira pišući kratku priču. Meni lično su se veoma dopale.

IV deo – radioničarske priče

Na radioničarske priče sam uvek (možda pogrešno) gledala kao na priliku da se određena ideja testira, da se odmah dobije povratna informacija i da se prione na ispravljanje grešaka. Da se uči na svojim i tuđim greškama. Zahtevi koji se postavljaju pred radioničare obično odgovaraju zahtevima koji su propozicije većine novih konkursa ili su, ranije, bile propozicije za objavljivanje kratkih priča u nekom od časopisa ili novina. Imate zadatu temu i veoma ograničen prostor da iznesete svoju ideju.

Stoga se kao logično nameće i poređenje između prvog i poslednjeg ciklusa u ovoj zbirci i ja bih htela da skrenem pažnju autorima  ‘na usavršavanju’ na taj detalj.

Priče koje Anđelković nudi kao izbor u ovom delu su stilski daleko usavršenije od prvih priča koje otvaraju ovu zbirku. Rečenice su izbrušene, oslobođene početničkih viškova i grešaka a fokus se izmešta sa SF motiva, dodeljujući mu ulogu koju treba da ima: tu je da potpomogne karakterizaciju i sam narativ. Upoređene sa pričama iz prvog perioda, najbolje oslikavaju napredak, autor sve hrabrije eksperimentiše sa formom i stilom i zahteva od nas intelektualni pristup – nema lako uočljivog rešenja. Ipak, ne mogu da se otmem utisku da su priče iz prvog perioda donekle ličnije i autentičnije.

Kada je u pitanju zbirka kao celina, iako je nesporno da ćete naići na priče koje vam nisu legle ili ih niste sasvim razumeli, širok spektar koji autor nudi ostavlja pažljivom čitaocu (i autoru željnom da nauči) više nego dovoljno prostora da istražuje, preispituje, opovrgava i u tom procesu otkriva bravure i sitne tajne zanata.  Celine su pažljivo osmišljene tako ističu različite segmente na koje je potrebno obratiti pažnju. Spektar stilova je veoma širok, tema takođe. Kada jednom uhvatite nit ideje iza zbirke, počinjete neke stvari da posmatrate iz drugog ugla, i da posvećujete dodatnu pažnju pričama koje vam se možda nisu dopale ili ih niste sasvim razumeli na prvo čitanje. Ipak, morate znati šta tražite.

Svakako, ovu zbirku možete da čitate ne samo kao autor već i prosto uživanja radi, ali u oba slučaja je preporučljivo da za to odvojite vreme i da ne žurite. Zašto to kažem? Stilska i tematska raznolikost zahteva da se čita polako i da se odvoji vreme da se utisci i promišljanja o svakoj priči slegnu. U savremenom, užurbanom svetu, potreba da se izdvoji vreme može delovati kao luksuz koji autor zahteva od svog čitaoca. Ali ako sudimo po kompleksnosti ideje iza knjige, iako lako čitljiva zbog dobrog stila, ona ne pretenduje na titulu lake literature.

Zverovanje – Intervju sa Zoranom Petrovićem

Posted on by Sofija Grebenarović

Postoji mitska grupa ljudi koja voli da ustaje pre 9h čak i vikendom (sekto!), a tu su i oni koje ni svo rujno vino, kupanje u krvi neprijatelja i obnažene device (mada ih je zbilja teško naći danas) ne bi isterali iz kreveta  pre  podneva. Pisac ovog članka spada u drugu grupaciju (stidim se, stidim se) ali i ona mora da ustane kad je u pitanju dužnost. I to najbolja dužnost na svetu.

Dana 22. meseca juna 2017. godine (izvinjavam se na kašnjenju, ispiti su jezivština) je AVKF dotrupkao u prostorije CET-a, u Knez Mihailovoj 6/6 da bi propitao Zorana Petrovića, autora serijala,,Praznik zveri“ (u izdanju ,,Portalibrisa“), uzduž i popreko o knjizi ,,Grehovi alijanse“, drugom delu njegove ,,bebe“. Pa da pređemo na pitanja.

AVKF – Autostoperski vodič kroz fantastiku, ZP – Zoran Petrović

AVKF: Kako stvarate kostur priče, odakle vam ideje i kako se snalazite sa time?

ZP: Pa, ,,Praznik zveri“ sam započeo kao psihološki triler, baziran na serijskim ubicama. Kao psiholog dosta sam toga izučavao, pisao neke naučne radove o počiniocima teških krivičnih dela silovanja i ubistva, ali s obzirom na moju ljubav prema fantastici, ,,Praznik zveri“ je vrlo brzo otišao u tom pravcu. Tu sam se osetio prilično komforno i nastavio u tom fazonu, uživao sa svakim novim pasusom, svakom novom stranicom, pa sam pri tome ostao i u drugom delu. Veliki sam protivnik plagijata u svakom obliku, pogotovo kada je neki oblik umetnosti u pitanju. Zato sam pokušavao da pozajmljujem što manje stranih i domaćih, često korišćenih motiva. Serijal ,,Praznik zveri“ je 90% izmaštan. Od mitoloških bića tu su, znači, vile, vampiri, duhovi, veštice, ali sa tom razlikom da na primer vile nisu obične vile, već su vile Bestidnice, zatim postoji vila Besnulja, jedna veštica se zove Stoletnica, neki duhovi su posebnog soja, Magluji. Svi oni imaju svoji „background“, a vampiri čak imaju i svoj jezik kojim govore i tako dalje.

AVKF: Pojam ,,zveri“ se verovatno odnosi na mitološka bića koja ste opisali u knjigama?

ZP: Prvenstveno se odnosi na zver u čoveku i na jedan animozitet prema svemu što je dobro od strane loših, zlih ljudi. Ne znam da li da ih etiketiramo baš tako ali mislim da možemo… pa onda, naravno, i natprirodno zlo, natprirodno protiv dobroga, i ta neka večita borba kao i u mnogim knjigama epske fantastike, borba dobra i zla, ali ne u onom klasičnom, tradiconalnom smislu, već dinamičnijem i modernijem. ,,Praznik zveri“ na različite načine i u različitim vremenskim i prostornim aspektima, često prikazuje realne ljudske osobine čak i u onostranim entitetima, pa stoga mogu da kažem da je ovaj serijal jedan spoj, možda i idealan spoj, fantastike i realnosti, ruralnog i gradskog, drevnog i modernog.

AVKF: Zanimljivo je da imamo razliku između evropskog i srpskog vampira. Evropski vampir je u književnosti, recimo, grof, uglađen. Srpski vampir je čovek koji je često prljav, čupav, i vi ste sjedinili ta dva . Napravili ste da je vampir više od zbunjenog čoveka u mlinu, ali istovremeno i dodali ste mu neku lepotu.

ZP: Da. Ovaj moderni vampir, da ga tako nazovemo, postoji u dve frakcije, čistokrvnih i nečistih. Sad, to što su nečisti ili čistokrvni, ne definiše njihovo poreklo, odnosno možda preciznije, njihovo poreklo li izgled, čupavost, kako si rekla malopre, neće definisati da li su čistokrvni ili nečisti vampiri. To uopšte nije važno u tom kontekstu. U prvom delu ,,Praznika zveri“ priča se vrti oko vampira i počinje u 20.veku. On nije aristokratskog porekla, ali je iz imućne porodice. Šta će od njega nastati potpuno je nebitno, znači, ta odrednica, a zatim i komparacija, evropski vampir/srpski vampir, izgled, najmanje su važni. Ono što je važno je to da umeju da osećaju , znači, klasična mržnja prema ljudskom rodu, i toga da im ljudi služe samo kao hrana i način za preživljavanje, ovde je podignuta na jedan viši , drugačiji nivo, gde je glavna komponenta da oni mogu da vole i da budu voljeni. Čak i oni zli. Mogli bi reći da je kod vampira u “Prazniku zveri” karakteristična bihejvioralno-emotivna komponenta i da se po tome razlikuju od mnogih drugih u stranoj i domaćoj književnosti.

AVKF: Da li ste ikada doživeli kreatorsku blokadu i kako ste se borili s time?

ZP: Kreatorska blokada kod mene ne postoji u vidu sindroma praznog papira, zato što ja, kada osmislim priču ona sama teče. Dok ne osmislim bazu, to može da potraje , ali onda kada osnova priče postoji, ona se sama vremenom razjašnjava i, ako tako mogu da kažem, sama piše. Pišem tako što vidim sve slike, čujem šta pričaju likovi. Često mi se dešava da idem kroz kuću i neko me pita što se smešim, a ja kažem da to pričaju “ovi moji”, jer ja ih zaista čujem šta pričaju i tako osmišljavam dalji tok radnje i dijaloge. Isto tako prepisujem i scenu, ono što vidim pretačem u opise. Kada imam kreatorsku blokadu, evo šta mi se dešava – na primer, vidim scenografiju, vidim likove kako otvaraju usta, ali ne čujem šta govore ili na primer, čujem šta pričaju ali je potpuni mrak, ne vidim scenu i onda ne mogu da pišem. Verovatno zbog toga svi kažu da su i prva i druga knjiga ,,Praznika zveri“, i moje priče uopšte, idealne za ekranizaciju jer čitalac može da, kao kroz oči kamere, posmatra svaku scenu.

AVKF: Pomenuli ste En Rajs. Imate li još nekog uzora?

ZP: Pa E.Rajs nije toliko uzor koliko je interesantan preokret koji je napravila u tom romantičarskom vampiru, koliko ga je otrgla od gotskog vampira na specifičan način, ali mi je literarni stil Gejmena i Pračeta, recimo, prijatan. Od fantastike uopšte, uzori su Murkok, i za stariju generaciju, Tolkin i to je to, ali ne kao nešto osnovno što treba da bude. Da kažem, na prvom mestu Pračet i to se vidi i kroz moju ljubavnu dramu sa fantastikom, gde se igram ljudskom psihologijom, gde su u mojoj svesti i podsvesti centralne radnje, psihologiju koristim, vidi se strah, rat, ljubav, i to jako liči na Pračeta. U ovoj istoriji ima i dosta psihologije.

AVKF: Da li biste hteli nešto da poručite čitaocima?

ZP: Čitaocima ne znam šta bih poručio… Prvo što mi pada na pamet je da čitaju, da čitaju sve, da čitaju domaću fantastiku i razveju zablude da nema kvalitetnih domaćih autora tog žanra. U proteklih nekoliko godina, video sam, ali neću da ih imenujem, strane autore čije pisanje zaista nije reprezentativno, a koji su na nekim top listama. Verovatno ima tu i loših prevoda, u to ne ulazim, ali daleko od toga da su superiorni u odnosu na sve naše pisce. Imamo fantastične domaće autore sa izuzetnom formom, stilom, i jako dobrim vođenjem priče.

AVKF: Pa recimo da je fantastika u Srbiji malo kao beba, treba da se nuna, tek je čeka razvoj, i zato se čini da je dečja, a zapravo nije. Treba samo da se razvije.

ZP: Apsolutno se slažem. Za početak, trebalo bi da se više reklamiramo.

Posle intervjua smo, po već utemeljenoj tradiciji, produžili do kluba ,,Popara“ u ulici kneginje Ljubice na noćni deo promocije ,,Grehova alijanse“. Na ovom checkpointu smo opet malo češljali jezike (malo smo se zabavljali sa sinonimima, guilty as charged!), načuljili ušesa da saznamo nešto novo i lepo se proveli sa gostima  – glavnom urednicom ,,Portalibrisa“, Dubravkom Dragović Šehović i piscem Ivanom Brankovićem. Zahvaljujući našem fotografu, mi smo zabeležili svoje uspomene, a vi bacite okac na linku.

Sa vodičem na čaju – Milena Benini

Posted on by Redakcija

Autorka i prevodilac, poznata svima koji prate regionalnu žanrovsku scenu, svestrana i veoma aktivna osoba, Milena Benini je ovih dana odvojila vreme da popije šoljicu čaja sa redakcijom Autorstoperskog, na čemu smo joj veoma zahvalni. Iskoristili smo ovu priliku da sa njom porazgovaramo o književnom i prevodilačkom stvaralaštvu i ukrademo poneki savet iz njenog bogatog iskustva.

 

  1. Kao prevodilac, autorka i urednica, sarađivali ste sa mnogim izdavačkim kućama i u Hrvatskoj ali i u inostranstvu. Koliko se ta saradnja razlikuje? Šta je dobro a šta loše?

Opširno pitanje… S jedne strane, moram reći da ima puno sličnosti. I kod nas i vani se knjigom ipak uglavnom bave ljudi kojima je to ljubav, i koliko god bile u pitanju velike agencije, recimo, to se uvijek osjeti: kad vam neki urednik ili agent počne pričati o naslovu koji ih je osvojio, to rade iskreno. Mislim da je to jako dobro, jer su knjige ipak specifična stvar, i kad na njima radi netko tko nema ljubavi, posljedice su odmah vidljive.

Što se tiče razlika, ima ih nekoliko. Prva je, naravno, u nakladama: u Hrvatskoj se, recimo, knjige ponekad tiskaju u nakladi od 300 komada. Ljudi vani onda obično misle da ste slučajno zaboravili jednu nulu… teško im je shvatiti da se to tako radi, da se tako malo čita i da nam nakladništvo još uvijek nije umrlo. Uz to onda ide i cijeli dodatni set problema: kod nas malo koji naslov dobije neku suvislu promociju, možete biti sretni ako uopće uspijete predstaviti knjigu negdje. O kritičkim prikazima i takvim stvarima da se ni ne govori. To su stvari koje vani idu puno drugačije, marketing se razrađuje već u fazi dogovaranja/stvaranja knjige. Između ostaloga i zato što nakladnici većinom imaju neke naslove koji se dobro prodaju, i njima onda financiraju ostale. Kod nas jako puno nakladništva ovisi o tako tankim budžetima da za marketing naprosto nema novca. Uostalom, ponekad nema novca ni za druge stvari, pa se dogodi da izađe knjiga koju uredi i lektorira ista osoba, što je vani nezamislivo.

  1. Odakle crpite inspiraciju, i to ne samo za pisanje već i za ceo onaj deo ledenog brega izdavaštva koji nije vidljiv čitaocima? Sveštenica Meseca je roman koji je, recimo, imao zanimljiv životni put. Kakav je Vaš doživljaj tog procesa i šta ste Vi kao autor naučili?

Heh. To je bila jedna odluka koju sam ja donijela onako, misleći da nije bogzna što pametno u pitanju, ali eto, ispalo je da je bila jako dobra, iz raznih razloga. Ja sam, naime, objavljivala roman prvo u nastavcima, na svom tadašnjem blogu. Sjetila sam se kako sam, kao mala, kupovala na kioscima romane u nastavcima, i kako mi je to uvijek bio doživljaj, čekati taj jedan dan u tjednu, pa juriti po novi nastavak. I učinilo mi se da danas toga nema, nekako sve ide uvijek odjednom, ljudi sjednu pa pogledaju cijelu sezonu serije, uzmu pa pročitaju sve nastavke trilogije… i htjela sam vidjeti kako bi reagirali kad bi nešto dobivali tako, baš na kapaljku. A moram priznati da su reakcije bile jako povoljne, i puno je ljudi bilo jako sretno baš s tim što se imaju čemu veseliti, pisali su mi kako im je zabavno, kako dođu na posao pa prvo gledaju jel‘ izašao novi nastavak… a naravno, usput su komentirali i sam sadržaj, grizli nokte i navijali, što je, mislim, bilo jako zgodno i njima a i meni. Svaki autor voli dobiti povratnu informaciju od čitatelja: to je jedna stvar koje ljudi ponekad, mislim, i nisu do kraja svjesni. Koliko možete razveseliti svog omiljenog autora kad im kažete da su vam omiljeni. 🙂 Tako da je to bilo jako zanimljivo iskustvo, iz kojeg sam, između ostaloga, dobila potvrdu da će ljudi rado čitati i elektronski ako im se to dobro prezentira.

Sad još uvijek razmišljam o tome što bi se još dalo napraviti s digitalnim formatima… imam jedan projekt koji mi stoji već godinama i nikako da nađem dovoljno vremena da ga ostvarim, a koji bi se poslužio nekim od ovih novih mogućnosti pripovijedanja koje mi se čine još uvijek nedovoljno iskorištenim. A možda u nekom času pokrenem i nešto sasvim novo, tko zna.

  1. Osim na prevodilaštvu i pisanju, veoma ste angažovani i na prenošenju znanja drugim autorima. Nisam sigurna koliko su naši čitaoci (barem ovde u Srbiji) upoznati sa time da ste kao koautor dobili nagradu Eppie za delo The Complete Guide to Writing Science Fiction (DragonMoon Press, Calgary, 2007.). Kakav savet biste dali svojim (mlađim) kolegama?

Da, radila sam na dvije knjige savjeta, The Complete Guide to Writing Science Fiction, i The Complete Guide to Writing Fantasy, a držala sam i više radionica i sličnih stvari… puno toga se može reći za pisanje, ali mislim da je najvažniji savjet od svega, dovršite to što radite. Nije bitno je li u pitanju priča, roman, pjesma: prvo stavite to sve na papir, pa ćete onda dorađivati, obrađivati, prerađivati, tražiti izdavača i sve ostalo. Ali ima puno ljudi koji počnu pa stanu; to je zapravo najvažnije od svega. Upornost. Jako jednostavno, a kojiput jako teško.

  1. Kakvo je Vaše viđenje trenutnog stanja na žanrovskoj sceni u regionu?

Uhhh… s jedne strane, mislim da smo zapravo sjajni, imamo puno domaćih autora (kako god definirali to „domaći“), imamo dosta konvencija, imamo čak i časopise. S obzirom na to da smo svi zahvaćeni teškom krizom i u području kulture i općenito, to je nevjerojatno postignuće. S druge strane, mislim da su nam regionalne veze još uvijek preslabe, iako se i to mijenja na bolje, s gostovanjima po konvencijama i razmjenom knjiga. Na određeni način je fascinantno što se sve uspije postići s obzirom na opću situaciju, gdje su sve zemlje ovih međusobno razumljivih jezika usred kriza, političkih i ekonomskih, a eto taj naš jedan malecki dio kulturnog tržišta opstaje pa čak i raste. Tako da sam zapravo, recimo to tako, oprezno optimistična.

  1. Ko su Vaši književni uzori i koliko su se oni menjali tokom vremena? Da možete, sa kojim autorom (živim ili mrtvim) biste najradije popili kafu/čaj?

Zagorka! Ona je bila i ostala jedan od mojih najvećih uzora, i mislim da bi bilo sjajno s njom popričati. A od drugih, hm, teško je uvijek kod takvih pitanja jer ih ima toliko… od Rogera Zelaznyja, Michaela Moorcocka i Terryja Pratchetta do Ursule K. LeGuin, koju nikad neću sustići ali je baš zato uvijek uzor. Ima ih dosta, a bojim se da se s vremenom ta zbirka samo povećava, rijetko mi se dogodi da mi netko ispadne s te liste.

  1. Prevodilac, autorka, urednica, po biografiji i bibliografiji žena-zmaj. Ko je Milena Benini privatno?

To bi vjerojatno trebalo pitati moju familiju… ali mislim da se ne bi složili s ovim zmajskim dijelom. Pričao je tako jednom Neil Gaiman kako je vozio svoju kćer, tada srednjoškolku, u školu, i ona ga je zamolila da je pusti da izađe iz auta ulicu prije, da njeni kolege ne vide da je tata vozi u školu. „Zašto?“ pitao je Gaiman. „Ja pišem stripove! Ja sam cool tata!“ A ona ga je samo sažaljivo pogledala: „Ti si tata.“ To je tako, i tako i treba biti. 🙂

  1. Saradnica ste AVKF-a, koliko ovakvi projekti doprinose žanru i regionskoj književnosti?

Mislim da su ovakvi projekti jako važni, baš zato što omogućuju one regionalne veze o kojima smo prije pričali, a i zato što daju prostora za razna mišljenja, razmjenu informacija, diskusije, pa onda i razvoj novih mladih autora i autorica, a to je sve jako važno. Bez takvih stvari, koje se rade iz ljubavi, žanr kod nas ne bi preživio.

Mrzi knjigu, voli fandom

Posted on by Milena Benini

Povodom 20 godina, malo drugačiji pogled na Harryja Pottera

Sv. Augustin u jednom je pismu napisao danas naširoko poznatu rečenicu o ljubavi prema čovječanstvu i mržnji prema grijehu. Neću se sad upuštati u filozofsku, još manje teološku analizu te rečenice, ali pala mi je na pamet povodom 20. obljetnice pojave fenomena Harry Potter. Ja sam, naime, dovoljno stara da mi u vrijeme kad se pojavio Harry Potter bude poprilično nezanimljiv, a moje dijete, koje je tada bilo baš u dobi za pottermaniju, odraslo je na bogatom izboru postojećih fantasyja, pa je uzelo prvu knjigu i nakon nekoliko poglavlja je vratilo s riječima „Taj Potter je kreten.“ Tako je pustolovina Harryja Pottera u našoj kući, zapravo, završila i prije nego što je stigla početi.

Kako se fama o Potteru i J.K. Rowling širila, tako sam i ja odlučila ipak pročitati tada jedinu knjigu. I moram priznati da sam je jedva dovršila, umirući od dosade pred odavno prežvakanim zapletom, jednostavnom karakterizacijom i neuvjerljivo definiranim svijetom. Iritiralo me svašta, od Harryjevog ožiljka u obliku munje – takav je, naime, prvi imao Tarzan, čije su pustolovine isto toliko zamorne i još puno lošije napisane, ali i puno starije – preko samog koncepta „odabranog“ i „posebnog“ junaka (ne moram valjda stvarno nabrajati koliko ih je u povijesti književnosti prethodilo mladom g. Potteru!) pa do imbecilnog sporta metloboja koji je doista mogao poniknuti samo iz duboko britanskog uma naviknutog da se trodnevni događaji prekidani stankama za čaj nazivaju sportom.

No, bio je to kraj 20. stoljeća, i osim Harryja Pottera, bilo je i drugih fenomena koji su privlačili pažnju. Jedan od njih bio je internet, na koji se u to doba penjalo tako da zauzmete vlastitu telefonsku liniju i čekate da začujete užasavajuće prodoran zvuk koji vam sprži mozak. Bilo je to i jako skupo, pa je većina stvari koje su se događale po internetu bila ograničena na tekst, a najzanimljivija komunikacija događala se na nečemu što se zvalo usenet. Tamo su ljudi razgovarali, ponekad i žučno (izrazi kao što su flame-war ili spam potekli su upravo s useneta), a razgovori su bili grupirani po temama.

Među najživljim raspravama bile su one koje su se vodile oko raznih esefičnih tekstova – kao što je i red, ljudi koji se bave znanstvenom fantastikom bili su u prvim redovima novih tehnologija – a naravno, gdje god se počne pričati o SF-u, fantasy nije daleko. I tamo sam, između ostaloga, otkrila fandom koji se okupljao oko Harryja Pottera. Prvo što me začudilo bilo je što je među njima bilo ljudi koji su bili (neki i puno!) stariji od mene, i koji su priču o čarobnjačkoj školi prihvaćali sasvim ozbiljno. Nagovarali su me neki od njih da čitam i dalje, govorili da nemam pojma što propuštam. No ono što me najviše fasciniralo bilo je kako ljudi u toj poprilično banalnoj sagi pronalaze bitne poruke i elemente: tolerantnost, feminizam, pa čak i klasni sukob, nešto što je, u današnje vrijeme, gotovo zaboravljeno kao motiv, slijedeći američku iluziju o potpuno poroznom sustavu u kojem uspjeh ovisi samo o volji i angažmanu pojedinca. Čitala sam tako podrobne analize o hrabroj i pametnoj Hermione, otjelovljenju snobovskog nasilnika Dracou, siromašnom ali odanom Ronu. Spekulacije o tome kamo će serija otići i što će se dalje događati bile su također masovne i, često, vrlo zabavne, kao i razne varijacije fan-fictiona kojih također nije manjkalo.

Potrajalo je nekoliko godina dok se nisam dohvatila druge knjige u seriji, potaknuta najviše od svega upravo tim zabavnim i zanimljivim ljudima koji su se oko Harryja Pottera okupljali, ali spisateljska magija J.K. Rowling kod mene je i dalje očito padala na neplodno tlo. Negdje oko polovice treće knjige sam odustala, zaključivši da je moj život previše kratak da ga trošim na čitanje nečeg čemu očito nisam ciljana publika. U međuvremenu, serija je završila, izašli su i filmovi (koje sam pogledala, zajedno s u međuvremenu odraslim djetetom, i zajednički smo zaključile da se radi o gledljivim ljetnim razbibrigama), J.K. Rowling postala je i prestala biti najbogatija žena na svijetu (jer je toliko svog novca dala u dobrotvorne svrhe), postala i ostala božica twittera (gdje je redovno pratim jer je stvarno britkog jezika i savršena u formi od 140 znakova), a meni je ostalo nekoliko prijateljstava koja se ne bi dogodila da nije bilo Harryja Pottera. Pa valjda je onda vrijeme da i ja priznam da u svemu tome, ipak, ima i neke magije.

Militantna Fantastika – Bitka za Fantastiku

Posted on by Nenad Jevtić

Koliko nas je zavolelo fantastiku zbog epskih scena borbe, bezumnog krvoprolića, brutalnih akcija i taktičkih manevara u filmskim i književnim delima? Reklo bi se da je dosta nas kupila ta kombinacija strave i užasa, bljesak vatre i pobeda dobra nad zlim. Ovde ćemo se (po)zabaviti tim akcionim scenama i pojasniti još jedan podžanr naučne fantastike.

Pored već ustanovljenih žanrova koji stoje na svojim nogama, važno je spomenuti i podžanrove, jer oni pospešuju kreativnu raznolikost u stvaralaštvu. Podžanr kom ćemo posvetiti pažnju je militantna fantastika i njeni naširoko zastupljeni elementi u modernoj umetnosti i istoriji naučne fantastike.

Karakteristike

Čista militantna fantastika se generalno bavi vojnim životom i nedaćama vezanim za vojsku, što je i jedini način raspoznavanja militantnog žanra od ostalih. Ovaj žanr trpi nepravdu zbog te karakteristike, jer su elementi militantne fantastike toliko zastupljeni u delima fantastike, da se ne uviđa razlika između čiste militantne fantastike i fantastike sa militantnim elementima.

U militantnoj fantastici, tok priče skoro uvek prati glavnog junaka ili grupu njih i pisana je s vojnikove tačke gledišta. Radnje su komplikovane, dinamične i brze, sem kada se radnja prebacuje na bojno polje gde pripovedački tempo drastično opada. Ono šta dodatno izdvaja militantnu fantastiku od ostalih žanrova, jeste sposobnost da čitaoca direktno uvuče u borbu i provede ga kroz pakao koji nosi rat. Kroz delo se veliča hrabrost, osećaj pripadnosti oružanom bratstvu, požrtvovanost cilju, dok se politički stavovi, principi i lična ubeđenja delimično provlače, tek toliko da se formira lik junaka. Visokotehnološka oružja i vojnička oprema, opisana je do detalja kao i scene borbe, međutim, pobeda se uvek pripisuje inteligentom manevrisanju, dosetljivosti junaka, dobrim odlukama i hrabrim potezima u borbi. Nivo magičnog u ovom žanru dosta varira i često je vezan za oružja (puške, mačevi, štitovi i sl.) i posebno-namenske rodove vojske (laka i teška avijacija, teška artiljerija, specijalne inženjerske jedinice). Pri obrtima u priči, čitalac će uz glavnog lika učiti o borbi dobra i zla, proučavati prirodu nemilih događaja i ispitivati ratnu etiku. I ako se elementi akcije automatski pripisuju militantnoj fantastici, ona nije uvek nužno zastupljena. Većina vojno inspirisanih dela se bave uticajem rata na vojnike, njihovu psihu i život, pa tako akcija može biti sporedni element u priči. Autori imaju za cilj da realno prikažu izgled oružanog sukoba, kritikuju užasne događaje i hirurški precizno napadaju stavove čitaoca.

U ekstremu se militantna fantastika prepliće sa spekulativnom naukom i njenim elementima kao što su: međuzvezdana putovanja, veštačka inteligencija, kvantni skokovi, okršaji vasionskih krstarica, teleportacija, sukob sa vanzemaljskom rasom čija je tehnologija daleko naprednija od zemaljske i sl. Dela koja sadrže elemente fantastičnog se često preklapaju sa svemirskom operom, koja je u stvari podžanr ovog podžanra. U svemirskoj operi se radnja zasniva na doživljajima civila ili pripadnika neke paramilitarne formacije koja se odvija na više svetova, dok je kod militantne fantastike skroz obrnuto. Savršeni primeri svemirske opere su: saga „Ratovi Zvezda“ 1977-2017, saga „Zvezdane Staze“ 2001-2005 i saga „Svemirska krstarica Galaktika“ 2005-2009, gde se pojavljuju epske scene borbe, mada bez fokusa na čisto vojno okruženje kao što to radi militantna fantastika. Mogu navesti i „Gospodara Prstenova“ kao izuzetno delo koje je prezasićeno militantnom fantastikom, međutim, ono se kategorizuje kao epska fantastika zbog toga što se radi o civilima i avanturama kroz zaraćeno područje, a ne o vojnom životu armija. Najpoznatiji primeri čiste militantne fantastike su:  film „Svemirski vojnici“ 1997, serija „Zvezdana Kapija“ 1997-2007, film „Enderova Igra“ 2013. i „HALO – Napred u Zoru“ 2012.

Istorija

Nije poznato šta je tačno uzrokovalo pojavu militantne fantastike kao podžanra, ali se pretpostavlja da je u pitanju prirodna težnja čoveka ka nasilju. Ako definišemo pojam „istorije“ kao skup ratnih dogodovština, sasvim je prirodno maštati o budućim bojnim poljima, alternativnom toku rata i naprednoj mehanizaciji koja će postati dostupna čovečanstvu. Militantna fantastika se prvi put pojavila u kratkoj priči „Bitka kod Dorkinga – Sećanja volontera“ Džordža Tomkin Česnija 1871, gde je autor predstavio drugačiji sled događaja u Francusko-Pruskom ratu. On je iskoristio fantastiku u svom delu kao prekretnicu u istoriji, dajući „super“ oružje svom neprijatelju, uništavajući odbrambenu silu i vršeći neprijateljsku invaziju na engleske obale, što je izazvao veliku polemiku i bunt književnog miljea tadašnjice. Delo je pored dosta kritika podstaknulo druge pisce da se bace u rovove i stvore još novela inspirisanih ratom, pa tako imamo „Zemlja oklopnjaka“ (1903) Herberta Džordža Velsa, „Ulerov ustanak“ (1952) Henrija Bima Pajpera, „Svemirski vojnici“ (1959) Roberta Ansona Hajnlajna i „Dorsaj“ (1960) Gordona Diksona.

Militantna fantastika po obrascu prati krvave događaje, tako da je zabeleženo njeno ponovno jačanje nakon Vijetnamskog rata kada je sedamdesetih izbila poplava militantnih knjiga. Od poznatijih dela i pisaca izdvajamo: Džo Haldemen „Večiti Rat“ 1974, Dejvid Drejk „Čekićari“ 1979, Hari Harison „Bil – Heroj Galaksije“ 1965, Sajmon Leng „Svi Bogovi Ejsernona“ 1973, Din MekLafin „Orao među vrapcima“ 1968, Mek Rejnolds „Plaćenik“ 1962, i mnogobrojna dela Freda Saberhejgena. Ako kažemo da je sedamdesetih bila poplava, onda je devedesetih pala atomska bomba, jer je tada militantna fantastika gotovo rafalnom paljbom uspostavila redovno snabdevanje tržišta novim ostvarenjima.

Moderno Doba

Zahvaljujući Holivudu i njegovom radu, militantna fantastika je doživela da bude veoma dostupna i veoma nezastupljena u isto vreme. Ovaj podžanr možemo slobodno nazvati zapostavljenim, jer su elementi militantne fantastike u tolikoj ekspanziji da su jedino oni vidljivi. Gomila filmova američke „A“ produkcije imaju zdravu dozu militantnog u sebi sa akcentom na akciji, dok tek nekolicina može da ponese kategorizaciju militantne fantastike. Što se tiče ostalih formata, situacija sa podžanrom je potpuno drugačija. Trenutno se vojno inspirisana radnja i dominantno ratno okruženje može naći u manga stripovima i animiranim filmovima, knjigama i video igrama. Od mangi izdvajamo one zvučnije: Kraljevstvo 2012, Dži. Aj. Samuraj 1979, Zipang 2000-2009, Zvuk Neba 2010-2011, Berserk 1990, Oklopni vojnik Votoms 1983, Legenda o galaktičkim junacima 1988, Mobilno odelo Gundam 1979, Duh u čauri 1995, Evanđelje Novog veka 1995, Puna metalna Panika! 1998, Eplsid 2004, Napad Titana 2009, „Svemirski brod Jamato 2199“ 2012. i Samuraj Džek 2001-2017.

Od književnih dela koja su se dodatno proslavila i na srebrnom platnu navodimo sledeća imena: „Svemirski vojnici“ 1997, „Rat Svetova“ 1953. i rimejk iz 2005, saga „Igre Gladi“ 2012, saga „Drugačiji“ 2014, saga „Lovci: Zimski Rat“ 2016, „Vorkraft“ 2016, „Poslednji lovac na veštice“ 2015, „Avatar“ 2009, „Ivica Sutrašnjice“ 2014, „Distrikt 9“ 2009, „Pacifički procep“ 2013. i „Ustanak: Planeta majmuna“ 2011.

Od filmova za naše regrute preporučujemo: „Univerzalni Vojnik“ 1992., „Vojnik“ 1998., „Predator“ 1987 – 2018., „Vrištavci“ 1995., „Dan kada je Zemlja stala“ 2008., „Terminator – Spašavanje“ 2009., „Sudbina“ 2005., i „Nevidljiv“ 2005, „Lovac, lovina“ 2010, „Enderova igra“ 2013.

Za naše veterane koji preferiraju knjige, preporučujemo autore: Džon Hemri/Džek Kembel, Vilijam Kit/Ijan Daglas, Robert Hajnlajn, Elizabeta Mun, Dejvid Drejk, Džon Ringo, Volter Džon Vilijams, Stiven Majkl Stirling, Tanja Huf, Leri Niven, Džeri Purnel, Robert Betner, Stiven Kent, Džon Haldemen, Bil Boldvin, Dejvid Veber, Tom Kratman, Suzana Kolins, Pol Anderson, Kristofer Anvil, Orson Skot Kard, Flen Kuk, Den Kreg, Džon Dalmas, Debra Dojl, Šenon Li, Sandra MekDonald, Dejvid Šerman i Linda Nagata.

Za one koji su vični borbi prsa u prsa, preporučujemo igre: „Halo“ serijal 2001-2010, „Ratni Čekić 40 000“ 1987-2017, „BetlTeh“ 1984, „Nadrealni Turnir“ 1999-2014, „Kvejk“ 1996-2017, „Bionički Komandos“ 1988, „StarKraft“ 1998, „Efekat Mase“ 2007-2017, „Poziv Časti“ 2003-2017, „Metal Gir Solid“ 1987-2017. i „Overvač“ 2016.

I, naravno, u stilu militantne fantastike, rafalna paljba naslova: „Vavilon 5“ 1994-1998, „Egzo-jedinica“ 1993-1994, „Robotek“ saga 1985-2013, „Tera-orlovi“ 1983-1986, „Aldnoa Nula“ 2014-2015, „Andromeda“ 2000-2005, „Arpeđo Plavog Čelika“ 2015, „Astro Plan“ 2010, „Zvezdani Barjak“ 2000, „Kapetan Skarlet i Misteriozni“ 1967-1968, „Kodeks Gis“ saga 2006-2017, „Galaktička lutalica Vifam“ saga 1983-1998, „Nastanak MOSPEDA“ 1983-1984, „Ciljaj ka vrhu!“ 1988-1989. i „Borbene Veštice“ 2006-2008.

Peškirdžije, VOLJNO!

Napoleon Br. 05 Jesenja priča

Posted on by Kristijan Šarac

Svi znate šta su vampiri, to nije upitno, pa ću stoga preskočiti istorijat i objašnjenja, iako mi je to draga tema. Prići ćemo temi iz drugog ugla, jednim pitanjem. Kako vidite vampire? Dopustite mi da posumnjam da ih vidite u liku Maksa Šreka i Bele Lugošija ili pak ako ste više književni tip, u liku Karmile i Drakule, jer čisto sumnjam da vam dođu na oči u izvornom obliku odurnog krvopijskog čudovišta bez mozga samo sa nagonom za krvlju ili nešto blažom verzijom besmrtnika starog stotinama godina sa samo njemu znanim ciljevima, gde je u oba slučaja ljudskost i osećaje iluzorno očekivati. Priznajte da vam vampir više nije čudovište već seksi lik/uša koji/a iako star stolećima nema druge misli u glavi nego kako se zavući u krevet nekoj srednjoškolki(cu), ajde poreknite. Znam da ne možete, vidite ih kroz Vampirske dnevnike, Pravu krv, Vampirske akademije ili ne dao bog kroz svetlucavce Sumrak sage, iako imamo i svetlije primere kao što su Salemovo, Pusti pravog da uđe ili Istoričar, vampir se iz čudovišta naprasno promenio u seksi simbol. I dok vi razmišljate u kom je trenutku došlo do toga, zajedno ćemo videti sa kakvim je vampirima Ambrozini suočio Napoleona.

Đampjero Kazertano je crtač koji je karijeru gradio preko Kena Parkera, Martija Misterije i Dilana Doga.

Jesenja priča – Hobi je našeg junaka doveo u Prag, a tu mu pored stalnih imaginarnih prijatelja društvo prave još neki interesantni imaginarci. Doznaje da je prevaren za vredan komad za svakog entomologa i odlučuje da krene za njim u Rumuniju. Karpatska jesen deluje idilično, no kako to obično biva takve slike ne traju dugo. Lokalni mafijaš maltretira devojku, dok ga u varoši  čeka nestrpljivi šef i pajtaši.

Na drugom kraju, nedaleko od varoši Napaleona, je izdalo vozilo i dok razmišlja šta mu je činiti nailazi traktor, koji pomalo nevoljno odlučuje da stane i poveze ga. Dok ga šlepaju, Napaleon se kroz razgovor upoznaje sa Paolom, ali stigavši u varoš saputnici ga naprasno napuštaju. A naš heroj odseda u krčmi i predaje poruku za grofa da je ipak stigao po dogovoreni primerak. Dok večera, sluša lokalca koji mu priča istoriju Lizine i Paolove porodice i kako su ljudi u malim mestima spremni da osude sve što je iole drugačije. U međuvremenu, mafijši mlate Paola, a Liza beži  u šumu, jer zna šta je uradila i da joj neće oprostiti. Naš heroj je utonuo u san u prilično horornoj atmosferi, iz kog ga budi komešanje u donjoj prostoriji gde izlazeći sprečava da Paolo umre i, iako veoma protivno mišljenju ostalih, i on se priključuje poteri za devojkom. A u šumi horor, neobjašnjiv sem ako ne verujete u vampire.

U svemu tome, Napoleon uspeva da spreči zlikovca da naudi devojci, koja ga potom odvlači za bizarnu trpezu, za kojom sede svi legendarni vampiri, a Drakula našem junaku drži slovo o esenciji zla i kako je održati čistom i neumrljanom dobrom, čemu obilato podležu nove generacije. Zlo u svom najčistijem obliku ne prija Napoleonu i surovi smeh gostiju za tim stolom zla vraća ga u stvarni svet gde zatiče čudnu sliku. Čoveka koji kao da ludi ili neko utiče na njega magijom, a možda ipak samo krivica, jer i najsurovije duše imaju granicu. I tako, dok legende blede i prerastaju u mit, neko drugačije zlo i drugačiji vampiri nasleđuju zemlju, i nadajmo se da je naš heroj spreman na to i da će ih dočekati spreman u novoj prči.

Čini se da je Ambrozimi imao istu ideju ili makar jako sličnu kao i ja u uvodu, da pokaže različito viđenje čudovišta nekad i sad, smatram da je uspeo u tome i zato opet visoka ocena za epizodu. Kazertanov crtež nema neku vidljivu i stvarnu manu, ali previše je nalik Ambrozinijevom i ne doživljavam ga isto, fali mi to nešto što nadoknađuje odsustvo detalja. Da rezimiram, još jedna jako dobra epizoda u serijalu i mogu vam reći da sada već jedva čekam nastavak.

BOSONA-VIŠE OD STRIPA (THE BEST OF THE BEST)

Posted on by Kristijan Šarac

Strip projekti iz regije

BOSONA-VIŠE OD STRIPA (THE BEST OF THE BEST)

Ono šta je karakteristično za prvi broj strip revije Bosona su klasici ex-yu i inostranog stripa i vrlo zanimljivi propratni tekstovi o njima

 

Već neko vreme vam pišem o stripovima, ali još nijednom se nisam dotakao strip revija – postoji razlog za to, a to je da su strip revije vrsta koja izumire. No u vremenu u kom jedna Stripoteka jedva preživljava, našao se i tim ljudi dovoljno hrabar da pokrene novu strip reviju u susednoj nam državi, pod imenom Bosona. Pitali smo glavnog urednika revije Aliju Baltu za ciljeve i dostignuća kojima streme, evo šta nam je rekao…

Želja nam je da napravimo prepoznatljivu strip reviju, koja će biti najkvalitetnija u regionu i šire. Ono što smo, za sada, postigli je pokriveno tržište Srbije, Hrvatske i BiH te nešto malo Slovenije, ali uskoro očekujemo da to budu cele i kompletne teritorije na kojim će Bosona biti dostupna i čitana – što još ne ispunjava naše ambicije o pokrivenosti celog prostora bivše Jugoslavije. Želimo da čitaocima ponudimo ono najbolje iz sveta stripa, bili to novi ili stari i već provereni naslovi u novijem ruhu tj. restaurirane boljim skeniranjem i kvalitetnijom pripremom. Takođe, želimo da nam se mreža saradnika i dopisnika ne zadrži samo na Balkanu, proširili smo se na Evropu, a želimo i na celi svet. I za kraj, nadamo se da će sve ovo dovoljno uzeti maha, da bismo mogli da pokrenemo sopstvenu strip produkciju, koju možete očekivati već od šestog broja u kom će dati znatan doprinos sadržaju. Tu ćemo se osloniti na autore iz regiona, mnogi od njih ne zaostaju ni korak za svetskim standardima, neki autori već pišu/crtaju, ali imena vam neću otkriti, neka to bude iznenađenje.

A  sad, pošto smo čuli glavnog krivca za pokretanje revije, možemo i da bacimo pogled na sadržaj prvog broja.

Prvo na šta nailazimo je intervju sa autorom naslovnice Branislavom Perkovićem, gde priča o svojim godinama u Stripoteci, saradnicima, životu i stripu u Sarajevu, kao i odlasku i uspesima u inostranstvu.

Alija Balta nam potom piše uvod u rano remek delo devete umetnosti i avanturističke fantastike, kog je tvorac svima dobro poznati Edgar Rajs Berouz autor serije romana o gospodaru džungle i Harold Foster velikan stripa i tvorac Princa Valijanta, a nakon toga prelazimo i na sam strip…

Tarzan među majmunima – Početak jedne od najvećih avantura svih vremena, što ilustruje i ogroman broj ekranizacija. A pošto vam neću otkriti toplu vodu, mogu malo odustati od svojih opisa bez spojlovanja. Na putu za Afriku se dešava pobuna na brodu i lord i ledi Grejstok bivaju ostavljeni u džungli, gde i stradaju. A o njihovom malom sinčiću brigu počinje da vodi majmunica Kala, slede neke stvari koje će u mnogome odrediti njegov put, kao što je pronalazak noža i učenje čitanja koje iz ove sada perspektive deluje neuverljivo i apsurdno. I da, naravno, biće vam potreban period navikavanja na Fosterov način crtanja bez oblačića.

Hal Foster u dubinama afričke džungle – Jedan izuzetno interesantan tekst Sergeja Karova o karijerama i životima Berouza i Fostera, i o stvaranju jednog lika koga danas svi znano kao gospodara džungle.

Andrija Maurović je autor  često nazivan ocem hrvatskog stripa i neko ko je svoj život živeo neumereno, rasipnički i u društvu flaše i lakih žena, pravi boem. Što ga nije sprečilo da stvori mnoge izuzetne stripove, doduše sa prilično crno belim pogledom na dobro i loše. Navedimo samo neke od njih Zlatarevo zlato, Knez Radoslav, Sablast zelenih močvara, Ognjem i mačem, Jahači rumene kadulje, Rankov odred, Grička vještica, Čuvaj se Senjske ruke i mnogi drugi.

Kišova zagonetka – Upravo je strip gore pomenutog autora, adaptacija romana Džeka Londona i govori o… Teškom životu Eskima i dečaka Kiša posebno, te o važnosti lova. A Kiš mudrošću postaje veliki lovac. Naravno, tu su propratni tekstovi pokojnog Zdravka Zupana i Alije Balte o životu Maurovića karijeri i tehnici kojom je slikao.

Zvonimir Furtinger jedan od rodonačelnika hrvatskog SF-a, a do trenutka kad objavljuje svoj prvi roman bio je od grobara do direktora bioskopa. Prvi roman Crveni dusi je plod saradnje sa Stankom Radovanovićem, baš kao i naredni Majstor Omega osvaja svijet. Potom je objavio niz detektivskih romana, uglavnom pod pseudonimom Ben Hunter, sledi rad na scenarijima za stripove Kroz minula stoljeća i Herlock Sholmes, majstor maske. Usledila je dugogodišnja saradnja sa Mladenom Bjažićem i romani Osvajač 2 se ne javlja, Zagonetni stroj profesora Kružića, Svemirska nevjesta, Tajna stare opeke, Mrtvi se vraćaju i Ništa bez Božene. Priče mu izlaze na eminentnim mestima kao što je Andromeda. Udruženje SFera je objavilo njegove sabrane SF novele u knjizi Psihophor, pod uredničkom palicom Aleksandra Žiljka.

Žarko Beker, izniman crtač i legenda hrvatskog stripa, autor je brojnih dela, među kojim su Pavel Biri, Tajna mini aviona, Bint-el-Hadra, Demonja i Mak Makić.

Zaviša – Hrvatski velikaši su dali Zaviši zadatak da provede kralja Ričarda kroz njihove zemlje, ali krstaš je izgubio manire i divlje je naravi. Pored toga ga jure ljudi vojvode Leopolda i eto nam avanture.

Marcel Čukli – u mnogome karijera ovog velikana hrvatskog stripa je posvećena uredništvu i uređivanju, bio je  urednik brojnih listova što kao član uredništva, što kao glavni urednik, sigurno će te prepoznati one najpoznatije kao što su Super strip, Alan Ford i Laso. No, bio je i vrstan scenarista sa delima poput Grob u prašumi, Mrtvački brod, Iščezli svet, Trojica u mraku, Partizani i Marina. I tu nije kraj pošto je izišao i van okvira stripa i bio scenarista prvog jugoslovenskog animiranog filma u boji Crvenkapica. Pričalo se da kod njega u stanu niste imali gde da sednete od knjiga, stripova i časopisa.

Mak Makić, vitez i četvrt – Avanture malog viteza protkane satirom i karikaturom nikog neće ostaviti ozbiljnog lica. Mak je veliki vitez malog rasta i u dve dogodovštine koje imamo priliku čitati, pokušaće osloboditi sužnje drumskog razbojnika i dokopati se ukradenog zlatnog mača.

Utisak o Bosoni mi je prilično povoljan, neke od stripova prvi put imam priliku da čitam, propratni tekstovi su jako dobri, kvalitet papira odličan. No, imam i neke zamerke, ima propusta u prevodu, u jednom trenutku je Black Majkl u drugom je već Crni Majkl, u Zaviši Geturda svog pratioca čas oslovljava sa brate, a čas sa oče, a da ne govorim da ima izbledelog teksta koji se mogao vrlo lako nanovo uneti u Fotošopu. Ipak moja najveća zamerka je da je font preterano kitnjast i otežava čitanje. Ove mane nisu toliko drastične da bih napustio čitanje Bosone, tako da ekipi koja je radi želim mnogo sreće u nastavku i da me dugo godina snabdevaju kvalitetnim štivom.

Drum – Lutz i Sundać

Posted on by Mira Satarić

Ah, te kolaboracije… Čitalac nikada nije na sigurnom šta će dobiti i kako će to ispasti na kraju. Ili vam stil jednog autora leži, a drugog ne ili radnja trpi ili neko tu dominira. Ili, ako imate sreće, sve ispadne kako treba. Sa druge strane, pisala sam jednu kolaboraciju, i moram da priznam da je, sa autorske tačke gledišta, sam proces pisanja neverovatno zabavan.

Žanrovski miks, iako popularan u skorije vreme, takođe je posebno rizičan. A kad se žanrovskom miksu doda autorski miks… pa, ili imaš pun pogodak ili imaš propalu stvar.

Ali da krenem od početka.

U balkanskoj SF književnoj zajednici, koja se jednako muči i grči u svim zemljama, po pravilu skrajnutoj iz glavnih književnih tokova, nešto obećavajuće se poslednjih godina ipak dešava. Izdavaštvo se pomiče sa (skoro) mrtve tačke, organizuju se i umrežavaju festivali fantastične književnosti, promoviše se fantastika među čitaocima, a ljudi su zainteresovani da pišu. I da – eksperimentišu.

„Drum“ je prva knjiga biblioteke „Solaris“ hrvatskog izdavača Hangara 7, prvo slovo projekta koji je dobrodošao na ovim prostorima i čija izdanja nadam se da ćemo imati priliku da (nešto lakše) nabavimo i u Srbiji u nekom narednom periodu. Davorin Horak i Ivana Vukelić, urednici pomenute izdavačke kuće, očigledno vole novo i izlazak iz šablona, i ne boluju od straha od eksperimentisanja, što svakako treba pozdraviti. Fantastična književnost u regionu je počela da liči na usedelicu okruženu mačkama koja se ne usuđuje ničim da poremeti sopstvenu svakodnevicu.

Sami autori, Ivan Lutz i Gordan Sundać, danas su daleko poznatiji književnoj SF zajednici, nego što su bili pre tri godine kada je roman objavljen, a obojica su uz Leona Maglića, zaslužni za razvoj još jednog festivala fantastične književnosti – Marsonikon u Slavonskom Brodu i prateće zbirke Marsonic koja je tokom dosadašnjih 11 brojeva okupila značajan broj autora iz cele regije.

„Drum“ je žanrovski veoma meštovito i isprepletano ostvarenje, sa na momente izvrsno odrađenim elementima horora, preko krimi-trilera sa tajnim društvima i crkvom koja je neizbežni sastojak, zatim akcijom, sve sa zalaskom u neizostavne, SF vode. Ispresecan kroz prostor i vreme,  sa seocetom Bebrin kao dodirnom tačkom svih priča, „Drum“ nudi hrabar miks koji, iako pati od brzinskih rešenja (danak multižanrovskom pristupu, rekla bih),  zapravo, predstavlja fino osveženje.

Radnja romana smeštena je u doba nove crkvene reformacije – 2099. godinu. Reformacija, čiji je koren u dvesta godina starom spisu, zamenjuje tradicionalnu hrišćansku crkvu i rezultira obnovom hrišćanstva i njegovim povratkom ’među običan svet’ (tu postoje određene diskrepance sa sadašnjim vremenom i tehnologijama). Naravno, tu su i tajna društva, vladari iz senke kojima se novi poredak ne sviđa i koji u potaji rade na njegovom rušenju.

„Hej, haj, jedno jajce za rezance, jedan novčić za bombončić!“

Portret Bebrina, izolovanog seoceta sa mračnom prošlošću, njegovih stanovnika i događaja, magli, šuma… ma, sve vezano za Bebrin odiše vrhunskom horor atmosferom. Ovaj deo inspiraciju crpi iz lokalnih priča i legendi Slavonije i pravo je uživanje za čitaoca. Priča teče, i iako ponekad sklizne u filozofsku i religijsku raspravu, pripovedanje je kvalitetno, elementi trilera i misterije su zastupljeni i stilski dobro vođeni kroz ceo roman, a ishod vodi prema donekle otvorenom kraju. U suštini, to je roman koji se bavi večito aktuelnim pitanjima na jedan nesvakidašnji način i koji uvlači u svoj svet.

Čini se da je roman ipak donekle morao da plati danak svom žanrovskom miksu, flertu sa palpom i kolaboraciji, pa su neke ideje ostale nedovoljno razrađene i  ostaju tu samo da bi poslužile priči. Igranje jezikom kroz vreme, drugi je alat koji je ostao nedovoljno iskorišćen.

Ali, da, Drum je hrabar eksperiment koji ima svoje rupe na putu, ali je svakako roman koji vredi pročitati. Ako ni zbog čega drugog, onda zbog činjenice da svi treba s vremena na vreme da izađemo iz šablona i eksperimentišemo.

Sam Lutz mi je jednom prilikom rekao: ’Pusti „Drum“ – „Drum“ je eksperiment’.

Moj odgovor, i misao upućena svim autorima, je: Eksperimentišite! Eksperimentišite po prvi put, eksperimentišite i dalje!

Utisci sa događaja – Tolkindan 2017

Posted on by Sofija Grebenarović

Sila je jaka u Srednjoj zemlji

Ako  ste mislili da smo hteli da pauziramo malo  da bi odspavali 8h, vodili zdrav život, držali  pećine i zamkove urednim, a zmajeve nahranjenim, prevarili ste se (mada su se zmajevi pobunili kad im nismo ukazali dovoljno pažnje pa je to razlog zašto remodelujemo prebivališta).  No, i pored uzaludnosti postojanja, gde se sve svodi na to da te iza poslednje okuke života čeka Bil sa kosom i Binkijem, komplikovana preispitivanja smo ostavili za kasnije (onaj divan termin u 2h ujutru, kad se mozak valja od smeha, naturajući ti  “best of” kolekciju  grešaka i ,,šta bi bilo kad bi bilo” momenata od kad si kao jedinka dosegao svesnost pa do današnjeg momentuma) i, u saradnji sa udruženjem Valinor, organizovali još jedan Tolkindan Ida, da AVKF je bio jedan od organizatora), ovog puta 28.maja u Centru za obrazovanje i kulturu Božidarac u Beogradu.

Šta je Tolkindan i čemu to služi, kakav je začin i na kakva ‘leba se to maže? Pa, dragi moj padavan-vilovnjače, Tolkindan je istinski i jedinstveni mashup  dve skoro najveće  epske franšize ikad – ,,Gospodara prstenova” i ,,Ratova zvezda”. (*tišina puna poštovanja u pozadini* ) Uuuuuu, pričajte mi još! Nema problema.  Začet prosle godine, Tolkindan je i dalje nežna živuljka, bebac što bi neki rekli (gu gu gu i ostalo beblje ponašanje), ali daleko od toga da je krhka biljčica. Smatra  se jednim od najvećih konvencija u regionu, pa nije ni čudo što je posećenost bila ogromna (bravo za sve nas!)

I to sa dobrim razlogom – edukativne tribine (Ivan Mratinković i le moi u jednoj, gde smo prčali šta to spaja dve sage) u drugoj je naša urednica Mira Satarić zajedno sa Bobanom Kneževićem, Nemanjom Jovanovim i Duškom Blagojevićem bila zabrinuta za našu književnu scenu, a pre svega toga nam je Bogdan Čurguz držao slovo o audio knjigama ,,Ratova zvezda”, velika ponuda nakita i figurica ( nikad dovoljno), Mandolirijanke vs Dart Ursula, kosplej takmičenje (oduševili smo se u globalu kad je na scenu dotrupkao pekinezer maskiran u hobita), kvizovi (ona Sokratova o neznanju ovde dolazi u primenu), scavenger hunt (Piroćanski gen se probudio iz taka), crna mađija transformacije (kreativne šminkerke  iz Niša). Ako vam ni ovo nije bilo dovoljno, postojao je i konkurs za domaće pisce i likovne umetnike koji su se dokazali kombinacijom talenta i umeća. Posetioci su takođe (a ovo je do sada bilo malo?!) bili u mogućnosti da prošire svoje biblioteke – uz ulaznicu od 250 dinara ste dobijali knjižice na dar od Čudne knjižare (meni je moju zmaj oteo, zajedno sa crnim suncobranom i skriptom za ispit, pa vi vidite šta biva kad ih ne dresirate kako treba!).

Kao i uvek, pozitivno smo se iznenadili, sijali smo okicama manga protagonist, zujali okolo i bivali grljeni kad ne bismo uspeli da izbegnemo provalu nepotrebnih emocija. Nakon pakovanja pinkli i zveranja radi utvrđivanja da li je neki predmet retke, mistične moći nehajno (ili namerno) ostavljen radi sveopšte destrukcije svih devet svetova drveta Igdrasila, sabrali smo utiske i shvatili da se bavimo opako dobrim poslom. Apropo posla, pogledajte ove fotke našeg ovlašćenog fotografa, L. Ajdačića.

 

 

Kule od peska – Frederik Peters, Pjer Oskar Levi

Posted on by Kristijan Šarac

Znate, kada čujete fantastika, ne bi trebalo da pomislite isključivo na svemir, robote, vanzemaljce ili čarobnjake, magiju, vitezove, fantastika je mnogo više od toga. Fantastika je nalik lepezi u ruci gejše – dok je skupljena deluje nezanimljivo i jednolično, međutim raširena lepeza em pokazuje paletu svih boja, em daje samo nagoveštaj lica iza nje. Tako i gore pomenute stvari kriju pravo i zavodljivo lice fantastike, koje možemo nazvati spekulativna fikcija, fantazija ili fantazi. Poslednji izraz se jako često koristi i da označi epsku fantastiku, što je krivo, jer je to izraz za onu najzavodljiviju vrstu žanra koju ne možete da smestite u neku usku odrednicu, a i kad biste hteli ne biste mogli. Ova vrsta fantastike vas i tera da volite žanr, baš kao kad zavirite iza lepeze i vidite oči pune obećanja, e baš tako ste izgubljeni kad jednom zavirite iza robota i magije. Prava, istinska fantastika će da osvetljava vaš put paletom boja do kraja vašeg bivstvovanja na ovom sivom svetu. Jednu od takvih priča bi vam mogao ispričati i ovaj strip, pošto je naime sasvim iluzorno smeštati ga u bilo koji podžanr i odrednicu, ali hajde da vidimo šta to lepeza krije u ovom slučaju, da li će nas očarati ili razočarati.

Pjer Oskar Levi, je do sada bio filmadžija koji je karijeru gradio na dokumentarcima. od kojih vredi pomenuti Znam da nisam upravu ali pitajte moje drugare, reći će vam isto što i ja, koji je nagrađen Zlatnom Palmom za najbolji kratki film. Ovo je njegov debi u svetu stripa.

Frederik Peters je autor stripa Plave pilule, koji je adaptiran za film, gde je i upoznao Levija, kao i Pahiderma i smatra se andergraund crtačem.

Kule od  peska – Za početak prizor koji posmatramo bez reči, divan letnji dan, uvala sa prekrasnom plažom, prelepa devojka koja se kupa sasvim naga i voajer koji deluje prilično nervozno. U posmatranju ga prekida dolazak prilično harmonične i blage porodice, te se on sav rastresen udaljava, unoseći nemir u neke od pridošlica. Ljudi počinju da se opuštaju, nalaze devojčine stvari, ali od nje ni traga, ni glasa. Potom plaža dobija nove stanovnike, jednu mnogo manje harmoničnu i tihu porodicu, koja svojom larmom i neslaganjem potpuno narušava mir uvale i plaže. Mirni deo plaže, posmatramo roditelje kako razgovaraju o deci i mama zaključuje da nešto nije u redu, ali pošto je nemoguće… Buntovna devojčica nailazi na voajera i započinje razgovor sa njim, dok ostatak porodice pronalazi plutajuće telo devojke s početka. Tu dolazi do upoznavanja dvaju porodica. Pošto su svi okupljeni muškarci sumnjiče voajera za ubistvo, ali kako je jedan od njih lekar, pomaže mu sa problemom koji ima, potom zove policiju. Tu se dešavanja ubrzavaju, bakuti je loše, mama je sve zabrinutija za sinčića i stižu novi ljudi na plažu. Stvari postaju očigledno čudne i neobjašnjive, vreme na ovoj plaži drugačije protiče, menja ljude i njihove želje. Pošto polako shvataju šta im se dešava, na razne načine se nose sa tim, od teorija zašto, do pokušaja odlaska. U principu, videćemo ubrzane živote i kao i u stvarnosti, neke koji su ih iskoristili, neke koji su ih protraćili.

Dakle, filmadžija u stripu i to je na momente jasno, jer autori toliko teže vizuelnom, nimalo se ne oslanjajući na nagoveštaj, sve što su hteli da nam kažu jasno su i prikazali crtežom. Priča je interesantna sa aspekta nemanja vremena i kako se nositi sa tim, te uzaludnosti življenja u modernom svetu, pošto sve što nam treba već imamo i stvari poput novca su samo okovi odnosno produkt tog modernog sveta. Ali puna je rupa, prosto petogodišnjakinja ni u kom slučaju ne ume da izgovori neke od stvari koje jeste izgovorila, jer iako u telu odrasle žene ona i dalje ima samo pet godina. U redu, recimo da postoji nagonsko i životinjsko znanje o takvim starima, ali autori bi morali da znaju da je opstanak nagon iznad svih, dok su se ljudi na plaži su se samo pomirili sa neizbežnim. I pored ovih mana, crtež je specifičan, sasvim dostojan jednog andergraund crtača i treba ga videti, kao i priču koja ima svojih dobrih trenutaka. Očigledno je da nisam previše zadovoljan izvedbom, no ideja je vredna pažnje i jako interesantna, a kako jedan od debitant u ovom mediju, valja mu ipak dati šansu da se dokaže, ko zna možda smo upravo videli rađanje velikana, budućnost nam još nije znana, i zato…. Uronite u Kule od peska gde peščani sat ubrzano curi.