Blog

Jedna ugašena zvezda – Lazar Komarčić

Posted on by Mira Satarić

Da li volimo da slavimo tuđe? Ili samo volimo da se pretvaramo da svet počinje sa nama i od nas i time što namerno previđamo ono šta je vredelo i šta je bilo, doprinesemo opštem zaboravu tako karakterističnom za ove prostore?

Sasvim sam sigurna da kada bih zaustavila neko dete ili čak i nekog starijeg na ulici i pitala da li su ikada čuli za Žila Verna, većina bi me verovatno pogledala čudno i popreko kao da sam neko ko je preskočio bitnu lekciju iz opšte kulture.

A kada bih pitala da li znate ko je Lazar Komarčić, verujem da bi najčešći odgovor glasio ‘nikad čuo/la’.

Što me dovodi do sledeće nedoumice: kako to da je jedan Žil Vern deo obavezne školske lektire, a da o čoveku koji se smatra autorom prvog SF romana na ovim prostorima, niko pojma nema. Izuzev nekolicine SF zaljubljenika. Kako to da od dvojice savremenika, jedan spada u najprevođenije autore sveta, a o drugome tek poneka crtica može da se nađe na internetu?

Lazar Komarčić (1839-1909) je bio osoba jednako raskošnih i raznovrsnih talenata, koliko ga je život nosio i vodio raznolikim putevima – bio je i krojač i učitelj i kafedžija, novinar, saradnik i urednik brojnih književnih listova u to vreme i  književnik. Rođen je u selu Glog, životni put ga je vodio preko Valjeva, Beograda do Crne Bare (kod Šapca). Upravo tu, u Crnoj Bari gde je upravljao kafanom i počinje njegova veoma plodna karijera pisca sa 11 objavljenih knjiga, pisca prevashodno okrenutog ka formi romana, što je forma koja će među književnicima na našim prostorima postati popularna tek sa nastupanjem XX veka.

Činjenicu da je sve do 70-ih godina prošlog veka Komarčić bio nepravedno zaboravljen, možda možemo pripisati i njegovom političkom i novinarskom angažmanu koji nije odgovarao tadašnjim eminentnim teoretičarima književnosti. To je rezultiralo time da Komarčić, iako je tokom života dobio nekoliko bitnih akademskih nagrada (nagrade Srpske kraljevske akademije na najbolje pripovedačko delo – roman „Jedan razoren um“ 1893. godine i za roman „Mučenici za slobodu“ 1907.) i bio veoma popularan među čitalačkom publikom, nije ušao u antologiju srpske književnosti Jovana Skerlića, koja je dugo bila merilo najboljeg u srpskoj književnosti njegovog doba.

Kao svestrana ličnost, uprkos brojnim nagradama, Komarčić je nastavio da teži novom, većem i dodatnim izazovima. Prvi je pisao detektivske romane a roman „Jedna ugašena zvezda“ (1902) je prvi naučnofantastični roman napisan na srpskom jeziku i uz dramu Dragutina Ilića „Posle milijon godina“ (1889) predstavlja temelje srpske naučne fantastike. Ujedno, roman „Jedna ugašena zvezda“ predstavlja i jedan od prvih romana naučnofantastičnog žanra u svetskoj literaturi, mnogo pre nego što je i sam žanr definisan pod tim imenom.

U vreme kada je nastao, roman „Jedna ugašena zvezda“ je bio jedinstven, potpuna novost za književnu i kulturnu javnost Komarčićevog doba.

Zašto onda nije izrodio slična dela i uspostavio novi književni pravac u srpskoj književnosti? Zašto je objavljen samo tada i nikad više i zašto se na njegov reprint moralo čekati čak 115 godina (Portalibris je izdao reprint ovog izdanja juče)? Da li ćemo možda biti svedoci i Komarčićeve „rehabilitacije“, kao što je to bio slučaj sa brojnim drugim književnicima, začetnicima žanra?

I o čemu to uopšte govori “Jedna ugašena zvezda”?

Za početak, roman se sastoji iz dva čvrsto isprepletana aspekta. Prvi je edukativni deo u kome Komarčić izlaže (zadivljujuće) poznavanje astronomije i astronomskih otkrića svog doba. Da je živeo i stvarao jedan vek kasnije, ovaj aspekt bi se slobodno mogao podvesti pod ’popularna astronomija’. Nadogradnja na te činjenice, urađena je fino i do te mere stopljeno, da se u jednom trenutku zapitate i posumnjate u svoje sopstveno poznavanje astronomskih pojmova i pojava.

Nakon Prologa „Naše nebo“, pisac nas vodi na predavanje u „O beskonačnosti vaseljeninoj“ u obližnjoj Kasini. Brojni sugrađani nisu baš ubeđeni prethodnim izlaganjima, a sam autor nakon predavanja ostaje izmučen nemogućnošću da pojmi svu veličinu, beskonačnost i bezvremenost vaseljene. Tako izmučenog, u toku noći ga posećuje neobični, prozirni mladić, viša inteligencija iz njegovog sna (za koga će se ispostaviti da je duh filozofa Laplasa) i vodi na put kroz beskrajne svetove vaseljene.

Čitajući deo u kome opisuje udaljavanje od Zemlje i put ka Mesecu, nisam mogla da se ne divim preciznosti u opisima promena okruženja i procesa, dok mi je kroz glavu sve vreme prolazilo “ali, ovo je napisano 60 godina pre leta u svemir, 60 godina pre prvog čoveka na Mesecu”. Ipak, slike su životne i jasne i nama toliko poznate i uobičajene.

Dalji put ih vodi do zvezde Mizara i planete Gamido, planete sa dva sunca i životom koji je tek u ranoj fazi. Opisi ta dva sunca u različitim životnim ciklusima (jedno od njih je na umoru) su toliko uverljivi i „potkrepljeni činjenicama” da se čitalac na trenutak trgne i priupita kako li smo stigli od sasvim  edukativnog na sasvim fantastični aspekt.

Na momente, ovo delo zalazi i na teren metafizičke rasprave, npr. kada se Laplasov duh, objašnjavajući životne cikluse sunaca, dotiče postojanja Boga i božijeg nauma u svemu, ističući zabludu naučnika koji sumnjaju u postojane božanstvenog „daha i iskre” smatrajući da njihova nesavršena zemaljska čula nisu kadra da osete božansko.

U mračnoj dalekoj rupi, malena tačka svetla krije, ispostaviće se, čak 10 hiljada sunaca. U tom zabačenom kraju svemira, nalazi se i planeta Arudža-Darin i na njoj grad (pomalo simboličnog) imena Gomor. Sunce koje je obasjavalo ovu planetu se ugasilo, iako je i dalje na momente znalo da bljesne usled poneke reakcije na njegovoj površini (koje je Komarčić uglavnom pripisivao eksplozijama nastalim usled borbe ’vode pare i vatre’). Grad na koji su naišli savršeno je očuvan i pripoveda o veličini i civilizacijskom napretku koji su njegovi stanovnici dostigli pre nego su izumrli, pre više miliona godina.

Tu se Komarčić bavi dvema temama (provlačeći kroz objašnjavanje Laplasa i neke svoje stavove, ne baš rado prihvaćene u tadašnjem društvu): usponom i padom civilizacija koje sve odlikuju ista glupost, isti primitivni nagoni, pohlepa i želja za moći, i ponovo metafizičkim aspektom, pričom o Bogu koji obuhvata istovremeno i prostornu i vremensku dimenziju, objašnjavajući i materijalno i duhovno u vaseljeni.

 Priča se u jednom trenutku prekida i našeg pripovedača vraća u stvarnost.

Priča, odnosno roman obiluje podacima, opisima zvezda i sazvežđa, merama, opisima fizičkih i hemijskih procesa. Komarčić se tu trudio da maksimalno prenese moderna naučna saznanja svog doba, iako su neka od njih iz današnje perspektive zastarela (izuzimam činjenicu da smo u proteklih 115 godina dobili i “izgubili” jednu planetu u Sunčevom sistemu). Čak i u potpuno fantastičnom delu romana, autor činjenice iznosi uverljivo i trudi se da ih potkrepi naučnim dokazima.

I tu nailazimo na prvi i najveći problem ovog dela. Autor “iznosi” činjenice. Servira nam priču a na mahove odlični opisi se gube i guše u moru činjenica, propratnih fusnota i očiglednom nedostatku ne samo (kvalitetnog) zapleta, već i ozbiljnije karakterizacije likova. Sve to čini ovo delo ravnim i bez dinamike koju bismo, recimo, susreli kod Verna koji je taj spoj odradio daleko više u literarnom duhu.

Činjenica da je edukativni deo odneo prevagu nad literarnim ne bi trebalo nikog da obeshrabri da ovo delo, koje će, nadam se sa reprintom postati i daleko dostupnije, pročita. U naučnoj fantastici, skloniji smo da onim prvima zameramo što su bili prvi, odnosno što su grešili. Zato, kao i obično, podsećam, u ovom slučaju i mnogo više nego pre, čitajte obavezno imajući u vidu vreme (i posebno mesto!) objavljivanja ovog romana. Tek tako ćete moći da u potpunosti sagledate svu njegovu viziju, širinu i pravi značaj. Možda ostanete i zatečeni. A ako vam sve to nije dovoljan razlog, pročitajte ga zato što predstavlja temelj i osnove opšte/SF kulture.

Brendon, specijal br. 01, Sećanja iz nekih drugih vremena

Posted on by Kristijan Šarac

Svi heroji imaju nešto što ih razlikuje od običnih ljudi, neki su dobili moći, neki zavise od tehnologije i naprava, neki nisu sa našeg sveta,  ali postoje i oni koji su ipak samo ljudi, u ma kom vremenu ili dobu živeli. Postoji bezbroj sitnica koje pomažu ili odmažu, a te sitnice i doživljaji su upravo ono što heroje određuje i čini ih herojima. A u ovom specjialu ćemo videti osam takvih priča koje su dovele do toga da Brendon bude heroj kakav je danas.

Klaudio Kijaveroti je scenarista i to za celi serijal od 100 redovnih i 13 specijalnih brojeva. Autor je sjajnih epizoda Dilana Doga, Martija Misterije i Tvorac Morgana Losta.

Masimo Rotundo crta ovu epizodu, uostalom kao i mnoge još tokom serijala, jedan od redovnih Kjaverotijevih saradnika, koji uz po kojeg Teksa i malo erotskog stripa izrasta u dobrog crtača koji će vas osvojiti tek posle više čitanja.

Spasonosni hitac – Nam govori o malom, sitnom detalju bez kog Brendon ne bi bio isti. To jest o njegovom pištolju i o tome koliko je poseban, jer takav poklon zasluže samo istinski heroji.

Veštičja senka – Govori o tome kako traume stvaraju povezanost, ali i DUHOVE. A mi ćemo videti našeg heroja kako se nosi sa oba. Pomažući time i jednoj uplašenoj devojčici.

Raskrsnica duhova – Pripovest je o mestu nad kojim se smrt toliko nadvila, da ludilo izgleda kao normalno. Naš heroj ga prihvata, jer i samog ga progone duhovi prošlosti i gubitka.

Odraz volje – Za život se svi držimo grčevito. U ovoj priči ćemo videti kako se Brendon drži za isti. Kao i ko će mu i kako pomoći da ostane živ u groznoj snežnoj oluji, koja sve kosti ledi.

San o vampiru – Snovi, ili bolje rečeno more, kvare Brendonu divnu realnost. Moraće da shvati koliko mu je do čega stalo, odnosno šta više želi, miran san ili slatko-strasnu realnost.

Žena bez imena – Brendon u ulozi pravog viteza, spasava damu u groznoj situaciji, ali ona se ne seća ni imena. Ređaju se avanture, stari dugovi dolaze na naplatu, a neki novi se isplaćuju.

Šumska vila – Priča je o još mladom heroju koji i dalje veruje u vile. Iako samo mit. Vila će mu spasiti život i pokazati mu da, iako mitsko biće, je itekako stvarna i da mu je poklonila najvredniju čaroliju…

Krvavi mesec – Naš vitez je imao mnogo avantura, tako da se susreo sa mnogim čudesima i čudovištima. Ovog puta je to nešto čupavo i zavija, zvano vukodlak. Iznenadiće vas kako vukodlak koristi svoju moć dobijenu mesecom.

Prvo jedna napomena, dve od priča nemaju naslov u originalu, pa sam uzeo tu slobodu da im ga dodelim po svom nahođenju. U ovom specjialu možete pročitati i intervju sa Marjanom Matićem, jednim od najvećih kolekcionara stripova u Srbiji. Što se tiče scenarija, Klaudio Kjaveroti je tu ubacio sjajan detalj koji povezuje sve ove priče u jednu celinu, a ja vam ga nisam otkrio da vam ne pokvarim užitak čitanja. Crtež, pa baš kako i rekoh što više čitate Masima Rotunda to vam njegovo odsustvo većeg broja detalja manje smeta i postaje zapravo merilo dobrog crteža. Inače naše izdanje je većeg formata, originalni specjiali su istog formata kao i epizode redovne serije. Ovaj specjial nas potpuno upoznaje sa našim vitezom sreće i svim tim sitnim, ali bitnim detaljima koji ga čine onim što je danas. Vredi pročitati samo da biste se oduševili naratorom…

Krajnji egoist – Teodor Sterdžen

Posted on by Mira Satarić

Nikad ne čitam predgovore. Barem ne onako kako bi trebalo – pre čitanja nekog dela. Desilo mi se, u više navrata, da su me naveli na pogrešan trag, potencirali nešto što mi je potpuno izmestilo doživljaj dela i, posebno u skorije vreme, predstavljali suštinski ‘spojler’.

Međutim, kada sam završila sa zbirkom „Krajnji egoist“, rešila sam da se osvrnem i na to kako su neka velika SF imena doživela ovu zbirku i šta su oni imali da kažu. Ne moram da kažem da sam se slatko nasmejala kada sam videla da su se našli na istim mukama.

Čoveče, ovaj čovek zna da piše! Voli da piše, i to se vidi. Rečenice su mu britke, jednostavne, bez suvišnih elemenata. Ma, zaljubila sam se u stil već posle dve, tri pročitane priče.

Da se odmah razumemo: „Krajnji egoista“ je zbirka ranih Sterdženovih priča, od kojih su neke i po prvi put ovde objavljene, tako da će možda onome ko je upoznatiji sa njegovim opusom delovati kao osrednji izbor. Možete možda zaključiti i da pojedinim pričama nedostaje autorske zrelosti, ali svakako će vam se dopasti. Ako ni zbog čega drugog, onda zbog jezika i ritma, zbog vrcavog humora koji se provuče kroz one ‘svetlije’. Sa druge strane, osim humora i originalnosti (ipak je to doba palpa, pa je njegova originalnost u neku ruku osvežavajuća), pojedine priče poput „Ono“ krase istinski horor elementi. Sterdžen je redak autor koji je u stanju da podjednako dobro piše duhovite i horor priče.

U ovim pričama, Sterdžen još eksperimentiše i uči kako da se poigrava sa emocijama čitaoca (Jedno bolesno dete, na primer), a u mnogima se provlače i autobiografski elementi. Ima i nekoliko lepo zaokruženih, lako čitljivih, ali sa onim ‘dobro i?’ momentom (kao što je ‘Srce’), po čemu se i da naslutiti da su to ipak rani radovi čoveka pred kojim je tek bila velika budućnost u SF književnosti.

Kada su u pitanju priče iz ove zbirke, izdvojila bih nekoliko:

Već pomenutu “Ono”. Izuzetno napisana horor priča, koja u punoj meri pokazuje svu originalnost i maštovitost ovog autora – za potrebe priče, Sterdžen je izmislio sasvim novo čudovište, jezivo i jedinstveno i prava je šteta što nije dostiglo slavu, širu od ove jedne priče. Isto tako, sam stil pisanja oslobođen od viškova i patetike dodatno doprinosi atmosferi. Moj favorit u ovoj zbirci.

“Bog u vrtu” je, takođe, jedna od priča sa odličnom postavkom i odličnim obrtom. Uostalom, kada drevni idol patološkom lažovu podari moć da uvek govori istinu zabavna je ideja sama po sebi. Posebno kada to znači da izrečeno zaista postaje istina.

„Mačak Heliks“ je zanimljiva priča o dušama i duhovnom rastu jedne mačke. Lako čitljiva i sa zanimljivim obrtima.

„Bjankine ruke” pokazuju Sterdženovu umetnost da (horor) priču izgradi kroz opise, likove i atmosferu, i da time nadomesti slabiji zaplet. Pomalo je uznemirujući, taj gotovo erotski opis ljubavi glavnog junaka prema savršenim rukama umobolne devojke.

„Krajnji egoista” je klackalica između duhovitog i mračnog, dajući sasvim novu dimenziju, iako sa pomalo ekstremnim viđenjem, Dekartovog Cogito, ergo sum.

Čak i da nisu sve priče po vašem ukusu, jer ‘90% SF-a je ionako smeće’, uživaćete u čitanju. Zaista ćete uživati. Posebno što ovaj, prvi tom priča nudi mogućnost da se sagleda razvojni put jednog kvalitetnog autora. Podsećam da je Sterdžen uglavnom priče objavljivao u palp časopisima i da su pojedine pomerale i postavljale granice žanra. Pa, pre nego rešite da budete strogi, imajte to u vidu. Mislim da bi i mnogi današnji autori mogli da mu pozavide i na stilu i na kreativnosti.

Crna Orhideja – Nil Gejmen, Dejv Mekin

Posted on by Kristijan Šarac

Prirodno stanište Orhideja su stabla ili korenje drveća iz kog rastu, zemlja im nije neophodna uprkos uvreženom mišljenju. Prilično su otporne, ali ne podnose velike temperature. Postoji oko osamsto vrsta i oko trideset hiljada hibridnih, odnosno onih stvorenih ljudskom rukom. Crna Orhideja zaista postoji, latice su joj crne središte cveta varira, ali postoji cvet sa ljubičastom bojom u sredini, baš kakav je i superherojski izgled naše junakinje. Orhideje viđamo po slavljima i romantičnim prigodama, ali ova vrsta, tj. Crna Orhideja je posebno inspirativan cvet, jer se njeno ime nalazi u mnogim pesmama. Tako se zove i film dramskog žanra iz ’58. sa Sofijom Loren, u takođe je ime za muško-ženski parfem iz Tom Ford kolekcije.

A sad da vidimo kako je i koliko inspirisala autore ovog dela.

Nil Gejmen je mislio da je stripadžija, sve dok mu na nekoj žurki jedan od gostiju, inače urednik književne rubrike novina, nije pojasnio da je to što Gejmen radi zapravo literarno stvaranje. Gejmen će kasnije reći da se osećao kao žena koju su upravo obavestili da nije prijateljica noći već dama. Gejmen je već stekao zavidnu slavu kao autor scenarija za strip serijal Sandmen, kao i za niz andergraund stripova za koje je dobio više nagrada. Godine 1995, okončao je rad na na ovom serijalu koji ga je proslavio i počeo da piše romane i priče, što je rezultiralo sa nekoliko zbirki pričam te Zvezdanom prašinom, bajkom za velike i male. Usledila je saradnja sa Teri Pračetom i roman Dobra predskazanja, potom BBC-ijeva serija Nikadođija (naknadno pretvorena u roman), kao i Gejmenovo viđenje omladinske fantastike sa Koralinom, gde je postigao hororniju verziju Alise iza ogledala. Potom su objavljeni Američki bogovi, roman za koji je Gejmen dobio jednu od najprestižnijih nagrada u horor žanru, nagradu Brem Stoker. To nije sve, Gejmen je autor scenarija za anime Princeza Mononoke, kao i scenarija za filmove i serije koji tek treba da se pojave po uzoru na njegova dela (Američki bogovi i Anansijevi momci). A 1999. se vratio Sandmenu. Univerzitet Kalifornija uveo je Sandmena kao obaveznu lektiru na predavanjima o mitologiji. Uostalom ovo je možda jedini čovek koga je zabavno predstavljati iznova i iznova.

Dejv Mekin, crtač ili ilustrator, kod nas je poznat po delima Od signala do šuma, Ludnica Arkam, Dan kada sam trampio tatu za dve zlatne ribice, Divljak, a ima crteže i u Koralini i Knjizi o groblju. Autor je i onih suludo predivnih naslovnica Sendmena. Poseduje i  svoj serijal Cages koji još uvek čela naš prevod, a to je priča o umetnicima.

Crna Orhideja

Jedno je sigurno… – Prvi kadrovi su umirujući jesenji pejzaž u kom ipak dominira narator kog još uvek ne vidimo i ne znamo ko je. Potom smo u prostoriji gde se održava sastanak, mafijaškog vrha, izveštaji su završeni i predsedavajući zadržava još trenutak da im pokaže da je otkrio Crnu Orhideju. Već u tom trenutku je jasno da ovo delo izlazi izvan okvira i šablona žanra, ali tek će nas naredni šokantan događaj sasvim uveriti u to, čak se i protagonista obraća direktno nama čitaocima, želeći da nam saopšti da je sasvim svestan šoka koji proističe iz onog što će uraditi, (jedna napomena, preskočite predgovor, naime kvari utisak spojlerom koji sam ja izbegao izravno spomenuti. Vratite mu se naknadno).

Zatim gledamo umirujuću panoramu grada u predvečerje. Sledi kompilacija slika i događaja, zelenilo nalik nekom snu, staklenik gde cvetaju novi ljubičasti pupoljci. Zatvor, razgovor cimera, stan, devojci bez sećanja su potrebna objašnjenja, ulica, predsedavajući gleda svoje delo i brine o tome da se završi kako treba. Vidimo devojku kojoj se slošilo i čoveka koji joj pomaže. U baru, predsedavajući izveštava ’velikog šefa’ o dobro obavljenom poslu, a šef nam je poznata faca iz drugih serijala. Gledamo kako se lik upinje i trudi da objasni devojci ko je ona, te počinje priču o prošlosti. Jedna od zatvorskih ptičica je puštena i hrli k šefu po posao, ali ovaj ga odbacuje kao istrošenu robu. Zatim, opet gledamo kako se devojci priča u cilju da povrati sećanja, ali njoj je loše i mora na počinak, te upada u san pun sećanja. Sa toga imamo izuzetan prelaz na bar, gde naš bivši robijaš kuka o tome kako je bio na vrhu, a sad je u kalu, i tu donosi jednu odluku. U toku je ’čišćenje’ koje sprovodi predsedavajući. A zato vreme neko zuri u noć tugujući i prolazeći kroz hrpu uspomena, koje gore mesto sveće za bdenje. I dok bivši robijaš ostvaruje naum, neko sanja i oseća da zima dolazi.

Ideš dole…  –   Snovi vode duboko u prošlost i nazad. Dok, istovremeno, bivši robijaš ostvaruje svoj naum, nabasava na nešto čudesno, te nadajući se poslu obaveštava ’velikog šefa’. Kroz snove dolazi spas. Šefovi kriminalni grupa se ne razbacuju nagradama, tako ni ovaj. Sećanja naviru, čini se da će sve biti u redu, pa skoro sve. Ah, neko ipak biva nagrađen po zasluzi, ali i to mu se izjalovilo, kad nekog ne ide, ne ide ga ni u tako konačnim stvarima kao što je SMRT. Koliko god je prošlost stizala u talasima, sporo je i nedovoljno da sagleda celo svoje biće, da postane ko je bila. Tipovi kojima ništa ne polazi za rukom mogu u nekom trenutku flipnuti, a to se dešava i našem momku.

Potrage su mukotrpne, a pogotovo ako tragaš za sobom ali, hej, slučajan susret može da promeni sve. Potraga će je odvesti do ’paklene ustanove’ gde prebivaju mnogi nam znanci, ali šta je malo pakla u zamenu za samu sebe. No, ko je još dobio pomoć iz pakla? Ali… možda od nekog bliskog paklu, da. Kao i uvek, nešto dobiješ nešto izgubiš, jedino vrednovanje odnosno vaganje ta dva je bitno. U ovom slučaju se više izgubilo. To, naravno, menja prioritete, ali samo to jer potraga je potraga bez obzira da li tražili sebe ili nekog drugog. Ipak haos i iscrpljenost nas uvek vode u strmoglavi pad.

Da… – Buđenja su uvek kao magnovenje, pogotovo na nepoznatim mestima. Ipak prijateljski glas može pomoći da se konsolidujete, pogotovo kad stiže od jedinog čoveka koji vam može pomoći da nađete istinsku sebe. Velike priče zapravo nemaju ni kraj ni početak – one su samo velike, to shvatiš, tek kada sagledaš koliko si mala i koliko su drugi imali velika htenja i snove. A pomoć koju dobiješ je takva da je dostatna da ti ostavi nadu da možeš barem da ostvariš svoje male stvari i male snove.

Za to vreme, naš bivši robijaš planira neke neprijatne stvari. Predsedavajući ima raspravu sa šefom, kome sve više izmiče smirenost. Šef i predsedavajući po svaku cenu žele devojku – jure je preko čitavog kontinenta, dok ona juri za snom. Momci sa asfalta su se obreli u džungli i nisu srećni zbog toga, tu će doživeti mnogo nasilja i malo prosvetljenja. A naša devojka će epski otići ka suncu.

Ovo je prilično kontroverzan strip, izazvao je mnogo polemike kada je izišao sa ove tri epizode koje su smeštene u ovaj jedan album. Mnogi nisu bili srećni krajem, koji istini za volju ne bi ni bio mejnstrim da autori nisu tako slavni, bio bi potpuni andergraund i kao takav je neverovatno delo kako devete umetnosti, tako i naracije u kojoj Gejmen pokazuje sav svoj raskošni talenat i smelost, i uvek ide korak dalje i rasteže andergraund priče na mejnstrim i tako širi broj onih koji vole strip.

Dejv Mekin briljira sa crtežom, ti divni prelazi sa mnoštva boja na crno-belu su apsolutno spektakularni i veoma je mali broj onih koji to mogu izvesti. Izdanje je gotovo savršeno, ali se mi u redakciji sporimo oko toga da li je Gejmenovo ime dobro transkribovano (Gejmen ili Gejman). Jer čak i ako ovo Gejman jeste u skladu sa novim pravopisom, možda ipak ne bi trebalo menjati ono na šta su čitaoci navikli…

Druga stvar je da je tekst na početku sjajan, ali za Roling Stouns magazin za koji je pisan, nikako za predgovor stripa jer ljudi ne žele da im se spojluje ni prva stranica. Uopšte ne sumnjam da bi upravo urednik izdanja, Milan Jovanović, obavio i sam sjajan posao sa predgovorom. Za kraj da kažem da još niste čitali ovakvog superheroja, a trebalo bi, verujte.

Ja sam legija – Džon Kasadej, Fabijen Nuri

Posted on by Kristijan Šarac

Osećam se kao dete kome su dali omiljenu igračku za pisanje ovog uvoda. Em fantastika, em Drugi svetski rat, kako uopšte omašiti sa takvom temom za uvodnu reč?

Svi provereno i sigurno znate za povezanost nacista sa okultizmom, ali koliko vas zna za povezanost fantastike sa tim okultizmom i verovanjima kojima su se nacisti rukovodili?

Naime, po onome što znamo (što je i dalje nepouzdano) u središtu svega se nalazi naučnofantastični treš roman iz 19. veka Moć nastupajuće rase engleskog pisca i političara  Edvarda Bulvera-Litona, tvorca krilatice „Pero je snažnije od mača“. Pitate se kako je to moguće?

Naime, radnja romana govori o nadljudima koji se zovu Vril-Ja, koji žive u unutrašnjosti Zemlje. Pomoću sile poznate kao Vril, oni su ovladali moćima nepojmljivim običnim ljudima. Vril je, takođe, i sila koja je pokreće svemirske brodove.

Prilično jasna asocijacija na arijevsku i izabranu rasu, ali nije samo to u pitanju. Nakon poraza u Velikom ratu, Nemačkom su se poput požara širila tajna društva, a jedno od takvih je i društvo Tule i njegov unutrašnji krug Vril. Oni su bili poznati po orgijama na kojima su, kako su verovali, prizivali mistične moći, čak i uz ljudske žrtve, uglavnom dečije. No nisu orgije služile samo za to, već i da se začne nova generacija  ‘superiorne rase’ za koju su govorili da potiče od Atlantiđana, a koja će zameniti poginule u ratu i spremiti ih za novi. Na orgijama su žene prizivale duhove i padale u trans, verovatno pod uticajem raznih opijata, ali ono što su govorile u tom transu uzimano je sasvim ozbiljno kao proročanstvo. Na jednoj takvoj je prorečen dolazak velikog arijevskog vođe, a kao istaknuti članovi su bili prisutni Alfred Rozenberg i Ditrih Ekart. Nakon toga se pojavljuje Hitler sa svojom opčinjavajućom harizmom, prosto se nameće da je on taj i stvari kreću svojim neizbežnim tokom.

Borman, Ekart, Hes, Himler, Gebels, Gering i Rozenberg su bili istaknuti članovi Tule i odmah su uvideli njegov potencijal i priliku da se dokopaju vlasti, moći i šanse da ostvare svoj veliki plan. Nakon Dešavanja 1933. i dolaska na vlast, Hitler postavlja na sve bitne pozicije ljude iz Vrila, Hes je postao zamenik firera, Rozenberg je postao ministar Trećeg rajha, Gebels ministar propagande, Borman šef kancelarije nacističke partije, Himler prvi čovek SS i Gestapoa, a Gering zapovednik vazduhoplovstva. Nije im se pridružio jedino preminuli Ditrih Ekart, kome je Hitler posvetio Majn Kampf.

Tek tu postaju istinski povezani sa okultizmom i posvećeni stvaranju svoje religije, posebno Himler koji osniva jedinicu za posebne namene pri Gestapou pod imenom Anenerbe koja je bila zadužena za prikupljanje predmeta od moći i potragu za njima po celom svetu, Glavni ciljevi su bili Eskalibur, Koplje sudbine, Zavetni kovčeg i Sveti Gral (koji je bio najveći cilj potrage sa obzirom na to da sadrži uzvišenu krv i na nacističku religiju u kojoj ’čista’ krv igra glavnu ulogu). Lako je moguće da su i pronašli neke od ovih predmeta, jer su opljačkali pola sveta.

Takva jedna grupacija je, naravno, morala imati i sedište, za koje je Himler izabrao zamak Vevelsburg (često nazivan i Valhala) sa ciljem da postane središte nove religije koju su osmislili on i Borman, kao i plan da se njome zameni hrišćanstvo. Izbor zamka nije bio slučajan. Izabran je zbog toga što ga je koristila nemačka inkvizicija i u njemu je umrlo na hiljade žena pošto su, po nekim saznanjima, nemački inkvizitori bili najgori i sa najviše osuda. Izbor mučionice uopšte ne bi trebalo da vas iznenadi s obzirom na okultno i sve što je išlo sa tim. No ni to nije sve, 12 izabranih oficira SS-a je sedelo za okruglim stolom i predsedavalo na takozvanom ’sudu časti’ jasno se oslanjajući na mit o kralju Arturu i njegovim vitezovima. Kako je rat skrenuo u pogrešnom smeru za njih, Hitler naređuje da se zamak digne u vazduh, ali loše postavljen eksploziv ruši samo jednu kulu, ako me sećanje služi, a onda stižu Amerikanci. Danas je zamak istorijski muzej i prava atrakcija za turiste. Iako je sve ovo prilično stvarno, preraslo je u tek dobar materijal za filmove, jer je zasenjeno koncentracionim logorima i sličnim poprištima smrti.

Nadam se da vas ova mračna strana fantastike neće udaljiti od iste, jer krivi su ljudi. A sad mogu koju reč i o autorima i stripu.

Džon Kasadej crta još mnoge poznate serijale kao što su Mladi Titani, Ratovi zvezda, Kapetan Amerika, Fantastična četvorka, Planetarni i Eks-ljudi. Radi i na televiziji: Svitac i Kuća lutaka, kao i na filmu na franšizi Eks-ljudi i Nadzirači.

Fabijen Nuri scenarista je albuma Sin sunca po noveli Džeka Londona, kao i serijala Nekad davno u Francuskoj. Scenarista je TV serije Gvajana, kao i filmova Tigrova brigada i Za tebe, sam ubio.

Faun koji pleše – Počinje negde u Londonu 1942. godine, kada ratna sreća počinje Švabama okretati leđa. Gledamo neku vrstu rituala i njegov zadivljujući učinak. Bukurešt SS-ovci u utegnutim Hugo Bos uniformama uz pomoć Vermahta i običnih vojnika vode akciju protiv pokreta otpora, delomično uspešnu. A u Londonu vidimo početak policijske istrage. Bukurešt vidimo SS oficira kako doktoru izdaje naredbu da ubrza eksperimente i devojčicu koja se igra sa mačkicom na jedan čudan način. Negde u okolini Londona se smešta istraživački tim i istraga može da krene. Stvari u istrazi postaju sve čudnije, a vidimo da članovi tima imaju i pređašnje lične odnose. Negde u Rumuniji vidimo SS-ovca i devojčicu koja je daleko više nego što izgled govori. Londonski klub za gospodu, tu čujemo interesantan pomak u istrazi. A onda smo na tajnom sastanku, gde se razgovara o mogućnosti likvidacije jednog čoveka. U Rumuniji vidimo da Švabama ne cvetaju ruže i da su SD i Abver u sukobu. Za to vreme, u Londonu spremaju akciju u vezi sa Rumunijom koja ima prioritetnu konotaciju. Istraga se komplikuje i skoro da je mogu zatvoriti. Potom opet Rumunija, gde se odvija neverovatan eksperiment, koji može prevagnuti rat u korist Nemaca.

Vlad – Počinje pokušajem istražitelja da nađu dokaze protiv jedinog osumnjičenog. A u Transilvaniji akcija komandosa je zamalo krenula po zlu. Sem toga vidimo da DS iliti tajna služba(1) ne zaboravlja one koji ih izdaju. London: istraga je napredovala i očekuje se hapšenje. Madrid: Vilhelm Kanaris(2) vodi razgovor sa svojim obaveštajcem, iz kog možemo nazreti mnoge stvarne događaje. Rumunija: komandosi kreću u akciju uprkos otežavajućim okolnostima. Nemci se zabavljaju na proslavi Nove godine. Engleska: privođenje glavnog osumnjičenog, u Rumuniji se rasplamsala borba komandosa i Švaba, a sve to ima i natprirodnu notu. Istraga zatim odmiče i ide u pravcu kojim glavni istražitelj uopšte nije oduševljen, jer moraće da kaže šefovima da je u sve umešan DRAKULA! U Rumuniji stanovništvo je već na ivici užasnutosti malom devojčicom, sve je povezano sa vampirima ili strigojima na rumunskom. Za to vreme, u Londonu zatvorenik beži na spektakularan način ostavljajući iza sebe samo uništenje.

Tri majmuna – Vidimo da Nemci sprovode svoju rigoroznu kaznu, kakve su imali običaj sprovoditi kada bi bio ubijen jedan njihov. A u pozadini te ratne slike tako uobičajene za 1943. godinu, besni rat obaveštajnih službi, ali traju pripreme i za onaj natprirodni. Rumunija: gledamo kako špijuni žrtvuju mnoge za svoju zaštitu. A u Londonu jure osumnjičenog koji sada drugačije izgleda. Onda vidimo dalje iza kulisa, gde nas istraga vodi, opet u dogovore i kontradogovore ljudi koji su više verovali u komunističku pretnju nego u Nemačku. Zatim vidimo koliko vampiri minorno izgledaju nasuprot užasa i zločina koje čine ljudi u ratu, ali vidimo i okršaj vampira zarad kojeg su i sva ova dešavanja pokrenuta. Završetak priče nam pokazuje zašto se rat produžio još dve godine, kao i obračun sa vampirom, koji će ga udaljiti barem na neko vreme. I da, naravno da ljubav čini čuda.  Srećan kraj, pa koliko toliko…

Ovo izdanje Phoenix Press-a je fenomenalno, strip album sa tri priče koje čine celinu i zaista je vredno čitanja. Pošto scenarista očigledno zna znanje kad je u pitanju Drugi svetski rat i akteri istog, tokom priče se oslanja kako na sveopšte poznate činjenice, tako i na one manje poznate. Što se crteža tiče, najbliže sa čim bih ga mogao uporediti je serijal Lokot & ključ što je prilična pohvala, jer je to izuzetno realistično horor delo devete umetnosti, baš kao i ovo. Što će reči stavite ovo delo, ako ništa drugo na spisak za čitanje.

  1. Šef Rajnard Hajdrih, koji je bio projektovan da nasledi Hitlera. Ubijen bombom u Češkoj 1942. Pa je usledila odmazda na Lidicama odakle su bili atentatori.
  2. Šef Abvera, tokom većeg dela Drugog svetskog rata. Likvidiran sporim davljenjem zbog zavere protiv Hitlera.

Nakaradno kraljevstvo – Li Bardugo

Posted on by Dragana Nikolić

Ako niste čitali „Šest vrana“ ne bi trebalo da čitate ovaj tekst, jer ja ne mogu da govorim o „Nakaradnom kraljevstvu“ bez pominjanja važnih događaja iz prethodne knjige.

„Bez ožalošćenih, bez sahrana“ je izraz kojim želite sreću nekome iz Keterdama, ali to je i mnogo više od toga. To je crnohumorna aluzija na to da, za ljude kao što je banda „Ološi“, nema skupih pokopa, nema spomenika koji će pamtiti njihova imena niti venaca od cveća.

U Keterdamu privilegiju na sahranu imaju samo jako bogati, dok se tela svih ostalih noću sakupljaju rečnim baržama i spaljuju.

Nakon uzbudljive i neočekivane avanture kroz koju nas je Li Bardugo provela u „Vranama“, stiglo nam je „Nakaradno kraljevstvo“. Ako ste mislili da će Kaz i njegove „Vrane“ uživati u nagradi koja im je sledovala, prevarili ste se. Van Ek ih je prešao, navevši ih da pomisle da rade za „Savet trgovaša“, kako bi ih naterao da kidnapuju  Bo Jul Bajura (čoveka koji je otkrio formulu za parem – opasnu drogu za Griše od kojih oni dobijaju natprirodne moći, ali od koje i brzo umiru) kako bi, navodno, spasao Griše i svet. Njegova najveća greška bila je to što je pomislio da je unajmio sposobnu, ali glupu decu, šljam iz „Bureta“, da odrade prljav posao za njega. „Vrane“ možda po godinama jesu deca, ali izuzetno opasna i vešta u poslu kojim se bave. Kaz Breker je u prvoj knjizi dokazao svoju veštinu i snalaženje u nemogućim situacijama, ali tek sada ga vidimo u punom sjaju; on je hladnokrvni genije koji je uvek nekoliko koraka ispred svog protivnika.

Van Ek je oteo Inež i dao im rok od 7 dana da mu dovedu Kuveja, sina Bo Jul Bajura, kako bi dobio formulu za parem. Zadatak koji „Vrane“ imaju nije samo spašavanje Inež, već i uništenje Van Ekove imperije, jer niko ne može da izradi Kaza i prođe nekažnjeno.

Za razliku od prve knjige, čija radnja nije smeštena u Keterdam, Li Bardugo nam jako živopisno opisuje ovaj grad sagrađen na močvarama. U knjizi postoji i detaljna mapa Keterdama, radi boljeg praćenja toka priče. Mnogo više stranica je posvećeno životnim pričama naših junaka; u prvoj knjizi smo dobili mrvice, a u „Nakaradnom kraljevstvu“ je to popravljeno.

Protagonisti ne stoje u mestu, već jako lepo pratimo razvoj njihovih karaktera. Vidimo kako su, od šestoro ljudi koji se slažu kao mačke u džaku, postali prijatelji koji bi dali svoj život za nekoga od njih. Džesper je dežurni klovn u družini. Konstanto je imao šaljive ispade i komentare, ali to ne deluje isforsirano, već nam dosta govori o njemu i njegovoj nesigurnosti. U Keterdam dolazi njegov otac i Džesper mora da se nosi sa sramotom koju je priredio svom ocu.

Kaz je i dalje jeziv i hladnokrvan na očaravajući način. Na momente možemo da vidimo i trunke ljudskih osećanja kod njega, zbog kojih već vidim devojčice koje vrište njegovo ime, ukoliko ove knjige ugledaju bioskopsko platno. Kao i u prethodnoj knjizi, i u ovoj najmanje čitamo priču iz njegove perspektive. Mi vidimo njega onako kako on to želi. On se bori da sakrije svoja osećanja, naročito prema Inež.

Matijas i Nina su razbili svoje barijere i uživaju u ljubavi, često se preispituju da li je Matijas zamenio jednu ideologiju ( driskelsku) drugom ( zakletva da će štititi Ninu) jer ipak je on vojnik u srcu i duši.

Vejlan nam otkriva svoju životnu priču, priču sina koga je bogati otac odbacio jer nije bio dovoljno dobar da nasledi njegovo bogatstvo.

Iako na prvi pogled deluje da je Van Ek glavni negativac, priča je malo dublja. Kaz je izgradio svoju reputaciju samo sa jednom svrhom – da se osveti čoveku koji je njegovog brata i njega izradio i ostavio u gradu koji ne zna za milost.

Sama radnja mi je slabija nego u prethodnoj knjizi. Iskreno, očekivala sam nešto malo drugačije, maštovitije, a ne još više neverovatnih nadmudrivanja, nemogućih bežanja i obrta. Malo mi je previše bilo bezizlaznih situacija. Na polovini knjige autorka uvodi sjajan ženski lik koji, prema mom skromnom mišljenju, zaslužuje posebnu knjigu, ali ju je progutala priča. Ako nije želela da joj da prostora trebala je da je izbaci iz priče, ili umesto nje da stvori nekoga manje upečatljivog. Čini mi se i da je ostavila dosta prostora za nastavak priče, ako poželi da je nastavi, a s obzirom na popularnost ove dve knjige, mislim da će želeti.

Zvono – Slavoljub Živanović

Posted on by Redakcija

Cele noći mu je srce kucalo kao u zeca i stalno je morao da ustaje da mokri, što ga je mnogo iscrplo. Sada je usporilo i počelo da klati u grudima kao da će se otkinuti. Imao je utisak da mu sa tim klaćenjem dah beži iz usta i da neće moći još dugo. Spustio je noge na uglačani hladni kameni pod i klekao pred na steni naslikanim likom Gospoda Isusa Hrista.

Oče naš, Ti koji si na nebesima, da se sveti ime Tvoje, da dođe carstvo Tvoje, da bude volja Tvoja, i na zemlji  kao na nebu, hleb nasušni daj nam danas i oprosti nam dugove naše kao što mi opraštamo dužnicima svojim i ne uvedi nas u iskušenje, no izbavi nas od zloga. Amin.

Jedva je šapatom izgovorio molitvu, poljubio ledeni kamen i pridržavajući se za vlažnjikave, hrapave zidove teturavo došao do drvenih vrata i gurnuo ih.

Izašav iz kelije, pogledao je gore, ka nebu, a na nebu, između mastiljavih bledunjavih oblaka, što su kao ovce, kao iz dubokog bunara, prosijavala je nepojamna, bezmerna, nezemaljska vedrina i znao je da to može biti samo odsjaj lica Njegovog, ili onog, drugog, gornjeg Jerusalima. Stajao je tako zagledan, ne trepćući, kao ukočen, čudeći se, zahvalan proviđenju, zatečen onim što ga u svemu prevazilazi, kao veliko more zrnce peska.

Pomaže Bog oče Grigorije. Jesi li dobro? Ko da te baš dobro guši? Daj ruku da ti poljubim. Pridrži se za mene.

O, sine Savo, oči moje! Bog ti pomogao. Odakle ti? Nisam te očekivao. Kako je. Šta ima novo? Odakle ideš? Nismo se dugo videli.

Evo sam bio tri dana u manastiru Preobraženja, a sada idem iz Rasa, a za Lazarev grad. Nosim sa bratstvom mošti svetog našeg patrijarha Pavla u završenu crkvu našu. Sutra će biti osvećenje, mošti ćemo položiti a i ono veliko zvono što ga onda, davno donesosmo, sutra će prvi put posle toliko vremena zazvoniti. Da potvrdimo da je ovo naš dom i da se podsetimo odakle dođosmo. Šta za sobom ostavismo, a šta ovde stekosmo i kako se umnožismo, na volju Gospodu. Šljiva je dobro ponela. Prošle nedelje smo rakiju pekli. Dosta smo isterali, ono što je od pekmeza i sušenja ostalo. Vino smo opet pretočili, ali nije kao iz buradi. Drveta nema za burad. Moramo pričekati još koju godinu. Evo ti jednu crvenu jabuku donosim. Kolačaru. Uspela je ove godine da rodi. Pa eto, svi smo mislili i ti da dođeš, veliko će slavlje da bude.

Ne znam Savo, sine. Umoran sam, bolestan i skoro, na samrti. Radije bih da ostanem ovde i molim se za sve vas i za dobro svršen posao. Gde je za mene ovako starog i nemoćnog i tako kratak put. Teško odam. I iz kelije retko izlazim, i to jedva, osim kad moram. Ni da spremim štogod sebi za jelo ne mogu. Brat mi jedan donese svake nedelje, pa mi traje do iduće. A i toliko, koliko donese, nije mi potrebno, ne mogu da pojedem. Neće mi duša nikako.

Nemoj tako oče Grigorije. Neće biti blagosloveno ako i ti ne budeš. Svi će te očekivati, da te vide i još jednom ti zahvale. Pa, da kažem da smo sve uredili da i ti stigneš. Kola smo jedna lepo opremili, moći ćeš da legneš il sedneš, kako te volja i kako ti je lakše. Da te povedemo na osvećenje. Teško da će svečanost bez tebe biti potpuna i radosna.

                             ***

Sneli su ga sa kola i pomogli mu da pređe tih nekoliko koraka do crkve koja se malo izdignuta šepurila na brdašcu, gledajući na sve strane uokolo na livade i retko posađeno hrašće. Drhtavo se pridržao za brata Savu, a još više je brat Sava njega držao. Sa ulaza u hram, posmatrao je more šarenog okupljenog naroda ispred sebe, što smerno obaraju pogled pred sveštenicima, decu i njihova vesela, radosna lica koja okružuju roditelje svoje, nasmejane sveštenike uspravnog držanja i kako svi strpljivo iščekuju prvo povlačenje konopca na čijem je kraju zvono doneto pre pedeset godina sa Zemlje. Dah mu se skraćivao a srce kao da se treslo, koprcalo. Svi su ćutali i gledali u njega i čekali šta će reći. Dođe mu neka snaga odjedared i on poče.

Draga braćo i sestre pravoslavne. Danas osvećujemo hram naš u kome ćemo službu služiti, ispovedati se i ostalo što je bog zapovedio, činiti. Eto sreće naše. Umnožili smo se, porod nam je zdrav i brojan. I udajemo i ženimo i krštavamo, evo crkvu smo veliku sagradili, još malo i zazvoniće, sačuvali smo veru našu istinsku pravoslavnu. Bog nam dade znak, poslušasmo ga i dobro bi. Imamo i konja i ovaca, i krava i kokoši i svakog drugog mala. I radimo vredno i Bogu se molimo i tečemo i složni smo. I vina svoga za pričest imamo i šenicu da umesimo hleba bijeloga svakodnevnoga, i za naforu, i platna da telo pokrijemo. I šumu svoju i dubove što rastu u njoj, i ribu smo odgajili za post da imamo. I najglavnije, složni smo i molitveni, živimo i tečemo u slavu Gospoda i kad dođe vreme, pred lice mu idemo.

Dobro je što nebeski znak upazismo, doro ga rastumačismo, bog usliši naše molitve, te rasprodasmo sve što beše naše, a hvala i dobrim ljudima, vernicima našim što pomogoše, iako sa nama ne kretoše, pa ovu planetu kupismo i utekosmo u zadnji čas. Antihrist čudo učini, skoro da osvoji, i Gospodu hvala, mi se spasosmo i sačuvasmo veru istinsku u Hrista našeg, što nam grehe u muci svojoj otkupi. A za one što ostadoše, molimo se stalno. Dah mu se prekide srce se neprirodno treslo, koprcalo i on se uhvati za grudi i još više osloni na brata Savu.

Je li ti dobro oče Grigorije?

Dobro mi je, dobro. Eh kad sam i to doživeo. Ja od Tvorca ništa više nemam tražiti. Dobro je. Sve je dobro i prst Njegov je u ovome. Prošćavajte braćo moja. Ja ću brzo putovati. Brate Savo povuci uže i zazvoni.

                                                ***

Cele noći je sedeo i soptao, a u pauzama između krkljanja u grudima i pljuvanja krvave pene, te povremenog brzog i nepravilog lupanja srca, molio se. Molio se tvorcu da ga oslobodi muka i uzme sebi.

Ja sam svoje obavio i zaludu dalje hleb jedem i mučim braću što se oko mene bave. O Gospode, molim ti se, odmori me. Dosta je bilo.

Pogledao je u svoje otečene noge sa plikovima iz kojih je curela žuta vodica i pokušao da dođe do vazduha, ali mu se srce u grudima praćakalo kao ulovljena riba i znao je da se neće smiriti kao toliko puta do sada.

O Oče moj, Ti na nebesima, na svemu Ti hvala. I na divnom životu, i na pomoći i na znacima što mi ih dade a ja grešan poslušah. I što doživeh ove godine u zadovoljstvu, u trudu i otkupu grehova svojih. Budi o Oče moj, milostiv prema grešniku Tvom, oprosti mi grehe i primi me u okrilje svoje. Sve što sam naumio, na čemu sam radio, ostvarilo se pomoću Tvojom i dobrotom Tvojom, jer krenuh putem koji mi Ti pokaza. I hvala Ti što izdržasmo iskušenja, golotinju, nemaštinu, bolesti i glad, milošću Tvojom i molitvom i slogom našom. Nisam se nadao da ću ovoliku sreću doživeti.

Pred jutro ga je gušenje popustilo i dah mu se produbio, pa je sedeći u krevetu i zadremao. Sanjao je opet sve ono što je preživeo tako davno. I muku opstanka usred svetske sodomije i hule svakojake na Boga, skupljanja para, muke oko odabira ljudi koji će krenuti i one navrat nanos bežanije u zadnji čas, pre nego što su se satanske vatre i dim proširili svukuda. Kroz dremež su mu dolazile slike oskudice svakojake u prvim godinama prispeća, dugačkih postova od kojih se malaksava, ali i zadovoljstva što su svi toliko trpeljivi i molitvi predani. Setio se svih koje je otpratio i kojima je službu za pokoj duše odslužio, i osetio je sve svoje slane suze u ustima. Čuo je i sada prvu zvonjavu zvona koje su podigli na metalne i plastične grede i tako napravili prvu zvonaru. Zvonilo je u snu, zvonilo i zvonilo i kao da je najavljivalo nešto, pa je čak i u snu pomislio da mu nebo šalje poruku, da je za njega vreme da pođe na svoje poslednje putovanje. Video je brata svoga i majku svoju, što su sigurno davno počivši, kako ga nasmejani zovu.

Sine Jovane, dosta je bilo.

Jovane, brate moj, dođi, čekam te.

Probudio se jer ga je poteralo da mokri. Kroz mutni plastični prozor se probijalo jutarnje slabo svetlo. Ustao je jedva i odmah se zaduvao, ali kad se mora napolje, mora se. Gospod sa kamenog zida mu se smešio čudno obasjan. Iz daljine je zvonilo na jutrenje sa Nove crkve i slušao je slatki poj zvona što mu je milinom ispunjavao dušu i znao je da mu je vreme. Vreme da otputuje pred lice Njegovo, i da je ona vedrina juče i ovaj osmeh sada, znak milosti Njegove.

Rad sam Ti Gospode. Eto me.

Slavoljub Živanović

Zootropolis

Posted on by Mira Satarić

Crtaće uglavnom gledam po službenoj dužnosti. Mada, ima tu i onoga da sam (prikriveno) preraslo dete, koje samo eto ima dobar izgovor.

Druga je priča to što sam često nezadovoljna krajnjim rezultatom. I to nema veze sa onim “u naše vreme crtaći su…” jer ne, ruku na srce, nisu bili bolji.

Zootopia ili kako su je kod nas preveli Zootropolis je crtać koji zaslužuje apsolutnu desetku u svim aspektima realizacije (dobio je 10 od svih članova moje porodice, što je samo po sebi retkost)

Na stranu fenomenalan crtež i jednako dobra sinhronizacija (da može, predložila bih ekipu koja je radila sinhronizaciju na srpski za Oskara), ovaj crtać ima ono šta u poslednje vreme prilično fali a čime Dizni u svojim crtaćima, ruku na srce, odavno nije mogao da se pohvali – dobru, filmsku priču.

Svaki detalj je pažljivo uklopljen i naizgled spontano nadovezan jedan na drugi, tako da i pri kasnijim gledanjima otkrivate detalje koji su vam promakli (Kako su ga više puta reprizirali na HBO-u, imala sam priliku da ‘utvrdim znanje’).

Ideja za film potekla je iz želje da se snimi crtać nalik Diznijevom “Robinu Hudu” sa životinjama u antropomorfnim ulogama. Bajron Hauard, režiser nama poznat po npr. “Zlatokosoj” zajedno sa Ričom Murom (jednim od tri originalna režisera Simpsonovih, koji je režirao čak 17 epizoda u prvih 5 sezona) i Džeredom Bušom (korežiser “Vajane”) odradio je neverovatan posao.

U pretprodukciji, istraživanje za film je obuhvatilo posetu Keniji, San Dijego Zoo safari parku gde su animatori gotovo 8 meseci proučavali kretanje životinja kao i boje krzna. Za potrebe animacije krzna, IT stručnjaci su razvili poseban softver IGroom koji je omogućavao vrlo preciznu kontrolu nad oblicima i senčenjem krzna, uključujući tu i broj i kretanje dlaka – dvoje glavnih likova Džudi Hop i Nik Divlji imaju po 2,5 miliona nacrtanih dlaka.

Urbani dizajn preuzet je iz velikih metropola poput Njujorka, Las Vegasa, Hong Konga, Parisa… a sve u cilju stvaranja grada sa 12 klimatskih zona čiji stanovnici variraju od nekoliko cm u visinu do skoro 8m. Radi autentičnosti, ekipa koja je radila na filmu konsultovala je stručnjake/dizajnere za HVAC sistem, kao i stručnjake za (američki) Zakon o osobama sa invaliditetom. Vrlo ozbiljne pripreme.

Priča počinje kao i mnoge druge – jednim snom. Snom za koji je potrebno mnogo hrabrosti i istrajnosti  da bi se ostvario. To je priča o verovanju u ideale, upornosti, o suočavanju sa realnošću, o različitostima i o neobičnim prijateljstvima.

Radnja je dinamična, savremena, verodostojna: Zootropolis je moderan grad – brzi voz, mobilni telefoni, grad sasvim prilagođen svojim žiteljima sa 12 klimatskih zona. Ipak, radnja nije romansirana niti crno bela. To je naša stvarnost preslikana u svet životinja.

Crtani je prožet nizom dobro uklopljenih, komičnih detalja, jednako smešnih i odraslima koliko i deci. Mi odrasli shvatićemo i poruku iza niza situacija poput one da u javnoj ustanovi rade lenjivci (gotovo da osediš prateći Munjin pokret) do omaža kultoj sceni iz filma Kum (pred ćerkino venčanje). Pun je lako pamtljivih fraza/fazona pa vam se vrlo lako može desiti da uhvatite sebe kako urlate na putu do posla uspavanom vozaču drugih kola “Dok smo mladi, Vunena!” umesto uobičajenih kleveta i/ili psovki na njegov račun.

Obrt na kraju je neočekivan ali daleko od toga da je neuverljiv! Sve je krajnje pažljivo i do najsitnijih detalja osmišljeno. Od imena i zanimanja do postupaka i motivacije glavnih likova.

Iskreno sam začuđena nedostatkom ozbiljnije promocije ovog crtaća (album za sličice i nekoliko reklama ne računam), uključujući tu i sve one užasno nametljive igračke, sveske, šolje, kutije za užinu, žvake, rančeve i sl.… jednom rečju, iskakanje iz svakog ćoška i priređivanje trauma roditeljima kakav je slučaj bio  sa, recimo, Zaleđenim kraljevstvom, koje je po kvalitetu realizacije, po mom mišljenju daleko ispod Zootropolisa. Brojne nominacije za nagrade priznaju zasluge ekipi koja je radila ovaj crtani i donekle nadomešćuju taj traljavo odrađeni, propratni deo (ko zna možda se to i promeni). Film je osim nedavnog Oskara za najbolji animirani film do sada dobio, između ostalog i Zlatni globus za najbolji animirani film, Nagradu po izboru kritike, Eni, a nominovan je i za BAFTU, kao i za nagradu Rej Bredberi za izuzetnu dramsku interpretaciju.

Toplo preporučujem Zootropolis za sve uzraste. Uživaćete.

Battlestar Galactica

Posted on by Dušan Kocoljevac

Zasnovana na čuvenom serijalu naučne fantastike, društvena igra Battlestar Galactica je jedna od intenzivnijih i napetijih igara u kojima možete da se oprobate. Igra je zapravno toliko dobro osmišljena da je seriji privukla ljude koji je inače nisu gledali, niti imaju naročito interesovanje za naučnu fantstiku. U svetu društvenih igara postoji nepisano pravilo – igre rađene po licenci ne zavređuju previše pažnje. Battlestar Galactica je igra koja je ovo pravilo zauvek relativizovala.

Galaktika je igra za tri do šest igrača. Na kutiji je naznačeno da partije traju od dva sata do pet sati. Istina je da će vam biti potrebno malo više vremena da biste odigrali prve partije. Posle tog početnog perioda upoznavanja sa igrom i pravilima prosečna partija će vam trajati oko dva i po sata. U svojoj suštini ova igra pripada grupi kooperativnih igara u kojima svi za stolom igraju protiv igre. U slučaju Galaktike, ovaj koncept se proširuje ubacivanjem izdajnika, igrača čija je uloga da osujeti ostale „saigrače“ za stolom. Na taj način igrači se faktični dele na dva tabora. U prvi spadaju svi oni koji preuzimaju uloge ljudi. Njihov cilj je da pobegnu Sajloncima i da se dokopaju mitološke planete Zemlje. Na drugoj strani se nalaze igrači koji dobijaju uloge Sajlonaca, robota koji su se okrenuli protiv svojih ljudskih tvoraca. Njihov cilj je da spreče ljude u naporima da stignu do svog cilja. Ko pripada kom taboru i koliko izdajnika – Sajlonaca – ima u partiji je određeno kroz broj igrača. Budući da ostali igrači za stolom neće znati da li ste vi čovek ili robot prerušen u čoveka, tokom najvećeg dela partije vladaće atmosfera napetosti i nepoverenja.

Pošto ste saznali da li ste od krvi i mesa ili od čipova i kablova, biraćete s kojim likom igrate. Likovi su podeljeni u nekoliko grupa (političare, pilote, inžinjere) i svaki od njih poseduje određene veštine. Na osnovu ovih veština dobijaćete karte uz pomoću kojih ćete određivati kako će se partija razvijati. Svaki od likova ima određene prednosti kao i mane koje su bazirane na stvarima i događajima iz serije. Na primer, ko igra sa Laurom Rozlin će morati da troši svoje kartice veština kako bi aktivirala određenu prostoriju na tabli jer pati od neizlečive bolesti. Takođe, u zavisnosti od toga koji su likovi u igri, neki od igrača će dobiti titule. U pitanju su titule predsednika i admirala koje omogućavaju nosiocu titule da drastično utiče na razvoj igre. Na ovaj način, odabir likova postaje jako bitan. Političari poput Laure Rozlin neće moći da sednu u vajper i da se bori u svemiru. Piloti neće moći da popravljaju oštećene delove Galaktike. Od igrača se zahteva taktičnost i uravnotežena podela uloga. Od toga kojim veštinama raspolažete zavisi kako ćete odgovoriti na izazove koje igra stavi pred vas.

Tabla igre je podeljena na nekoliko delova. Prvi deo predstavlja brod Galaktiku, na kojoj će većina igrača provoditi najviše vremena. Galaktika je podeljena na prostorije. Svaka od ovih prostorija ima svoju svrhu. Tako će igrač koji dođe u hangar moći da sedne u vajper i da se prebaci u borbu protiv Sajlonaca koji napadaju brod. Igrač koji dođe do mašinstva će moći da popravlja oštećeni deo broda. Ko ode do komunikacija moći će da upravlja civilnim brodovima. Naravno, sve pod pretpostavkom da raspolažete određenim karticama, odnosno veštinama. Prostor oko Galaktike je podeljen na osam sektora na koje se postavljaju civilini brodovi, vajperi, sajlonski lovci i ratne krstarice. U ovim sektorima se igrači bore protiv neposredne pretnje sajlonskih napada kako na Galaktiku tako i na civilne brodove. Drugi deo table je brod „Colonial One“, na kome će igrači vreme provoditi igrači u ulogama političara. Postoji deo table koji je namenjen i igračima koji otkriju da su Sajlonci. Preko ovog dela table Sajlonci će moći da upravljaju brodovima koji napadaju Galaktiku, upravljaju jedinicama koji uspeju da se ukrcaju na Galaktiku, kao i da izazovu svoje suparnike igranjem takozvanih super kriza. Pored ovih delova, postoje pomoćni delovi table na kojima će svi moći da prate sa koliko vajpera i izviđača raspolažu igrači, kao i koliko sirovina i stanovništva je ostalo na raspolaganju ljudskim igračima.

Igra je podeljena na poteze. Na svom potezu igrač vuče karte odgovarajuće veštine u zavisnosti s kojim likom igra. Postoje pet različitih veština: vođstvo, politika, inženjerstvo, taktičnost i letenje. Ove kartice imaju svoj efekat i svoju snagu označenu brojem. Pošto je vukao kartice veštine, igraču stoje na raspolaganju dve akcije. Igrač može da odigra pozamašan broj različitih stvari na svom potezu. Od menjanja broda na kojem se nalazite, preko davanja izvršnog naloga drugom igraču, pa sve do borbe sa nadolazećim sajlonskim lovcima postoji čitava lepeza izbora. Šta ćete raditi na svom potezu zavisi od situacije u kojima se nalazite i od veština kojima raspolažete. Kada odradite sve što ste želeli na svom potezu izvlačite kartu krize.

Krize predstavljaju tačku oko koje se okupljaju svi igrači. Na ovim kartama je naznačeno koje su veštine potrebne da bi se kriza prevazišla, jačina krize kao i posledice uspešnog odnosno neuspešnog razrešenja krize. Kada se izvuče ova karta, igrač koji je kartu izvukao otkriva sadržinu karte. Igrači onda biraju da li će uopšte pokušati da se obračunaju sa krizom. Ukoliko se odluče na nedelovanje, trpe štetne posledice krize. Ukoliko, pak, odluče da se uhvate u koštac sa krizom igrači ulažu svoje veštine kako bi se kriza prevazišla. Svako ko želi da učestvuje u rešavanju krize dodaje karte veštine na gomilu tako da ostali ne vide šta su od karata uložili. Takođe, na ovu gomilu se dodaju i dve nasumične karte iz špila kartica veština, tako da nikada do kraja neće moći da se sazna ko je šta od karata dao. Ukoliko zbir na karticama veština bude isti ili veći od zadate jačine krize, ljudi su uspeli da preguraju krizu. Ukoliko zbir na karticama bude manji od zadate jačine, ljudi će morati da trpe štetne posledice krize. Bitno je napomenuti da ubacivanjem kartica veština koje nisu naznačene na krizi, igrači zapravo oduzimaju od svog zbira. Na primer, kriza koja nosi ime „Informisanje javnosti“ će zahtevati političke veštine i veštine vođstva. Ukoliko se na gomili nađe karta taktične veštine, ona će uvećati težinu krize. Na ovaj način se pruža mogućnost igračima koji igraju kao Sajlonci da iz senke podrivaju svoje „saigrače“ koji igraju u ulozi ljudi. Postoji posebna vrsta kriza – napadi Sajlonaca, takozvane invazije. Na ovim krizama će biti naznačeno u kojim će se delovima table oko Galaktike pojaviti sajlonski brodovi i gde će civili biti postavljeni. Tako se tabla postavlja za borbu u svemiru. Ishod borbe između ljudskih pilota i sajlonskih napadača odrediće se igranjem kartica veština i bacanjem kockica. Na nekim krizama će se naći posebno obeležje koje označava da se ljudi približavaju svom cilju. Otkrivanjem kriza i njihovim razrešenjem se igra razvija. Način na koji se krize razrešavaju u suštini određuje ishod partije.

Ljudi će pobediti ukoliko se, posle određenog broja skokova, domognu Zemlje. S druge strane, Sajloncima je stavljeno na raspolaganje više načina na koji mogu da pobede. Ukoliko u borbi unište Galaktiku, ukoliko nateraju ljude da iscrpe svoje sirovine, ukoliko pobiju civile – pobediće Sajlonci. Neka vas ovo ne zavara. Činjenica da Sajlonci mogu da pobede na nekoliko načina, a ljudi samo na jedan ne znači da će Sajloncima biti lakše da ostvare svoj zadatak. Naprotiv, igrajući Battlestar Galacticu stekao sam utisak da je Sajloncima teže da ostvare pobedu.

Battlestar galactica definitivno nije igra za početnike. Zahteva taktičnost, moć ubeđivanja, debele živce i veštinu blefiranja iskusnog pokeraša. Pravila igre su jasno napisana i detaljna, tako da ne postoje rupe u pravilima. Ipak, zbog svoje složenosti, predlažem svima koji igraju prvi put da nađu nekoga ko je ranije igrao Galaktiku kako bi lakše shvatili pravila i način na koji se igra. Komponente su odličnog kvaliteta i izdržljivosti. Iako ovo nije najlepša igra na svetu, tabla je pregledna i svi za stolom sa lakoćom mogu da prate šta se dešava i gde se ko nalazi.

Ono što ovoj igri manjka u izgledu, nadomešćuje se vrhunskim sadržajem. Svaka odluka koja se za stolom donese ima težinu i ostavlja traga na dalji razvoj partije. Svaki detalj je na izvestan način bitan i doprinosi atmosferi i kvalitetu igre. Od početka pa sve do kraja partije bićete suočeni sa manjkom prostora za manevrisanje i suočeni sa žrtvama koje svesno morate da napravite kako biste se dokopali svog cilja. Raspravljanje o tome da li i kako određenu krizu treba rešiti trajaće u nekim slučajevima i po desetak minuta. Budući da igrači dobar deo partije neće znati kome mogu da veruju svaka reč će se pažljivo odmeravati. Oni koji budu igrali na strani ljudi otkriće da svaki potez ima dobru i lošu stranu. Upiranje prstima u one za koje mislite da su Sajlonci uneće neizvesnost u igru. Toliko, da postoji mogućnost da oni koji su zapravo Sajlonci mogu da puste da se ljudi međusobno rastrzaju i samounište. U svemu ovome, igra savršeno preslikava seriju po kojoj je i napravljena.

Ako se pređe preko činjenice da igra može da deluje odbojno početnicima zbog svoje složenosti i osrednjeg izgleda, malo šta se istinski može zameriti ovoj igri. Kao i u svim kooperativnim igrama, sreća igra pozamašnu ulogu. U Galaktiki se to oslikava kroz vrstu i redosled kriza koje izvlačite. Ako vam se karte tako poklope da se nađete u nerešivoj situaciji, nikakve veštine neće moći da vam pomognu. Ipak, ovo se dešava zaista retko i lako se prevazilazi dobrim mešanjem karata.

Ovo je zaista sjajna igra u kojoj su mehanike i tema savršeno ukomponovane. Ne morate da budete fan serije Battlestar Galactica da biste uživali u ovoj igri. Ali, ukoliko niste gledali seriju ova igra će vas nagnati da je odgledate.

Druna, četiri priče dva albuma – Paolo E. Serpieri

Posted on by Kristijan Šarac

Ovaj prikaz, ili recenzija nekako stiže k’o poručena, s obzirom na to da se zadnjih dana razbuktala rasprava po Fejsbuku da li je erotika neophodna u fantastici i da li je potrebno cenzurisati je zarad manjine kojoj to ne godi.

Iako je sigurno da neki od tih propovednika morala isto to čitaju i gledaju u nekoj svojoj hobitskoj rupi. Oh, da, pogrešan izraz – oni su samo namćori koji kvare zabavu, jer seks postoji i u Bibliji, tačnije u Pesmi nad pesmama (Kako su lepe noge tvoje u obući, kćeri kneževska; sastavci su bedara tvojih kao grivne, delo ruku umetničkih.). Ovi stihovi su doslovno ljubavno-erotska pesama, a to što teolozi imaju alegorijska tumačenja za istu može i ne mora nešto da znači. Uostalom, biblijski pisci su prilično nedvosmisleni i teško podložni za drugačija tumačenja, a svakako doslovno značenje ne mogu da izbrišu. Da tri puta sam je čitao. A vi?

E pa, Druna će mi biti korisna, jer će pokazati da erotika ima svrhu u priči, i da određuje karakter heroine, a da uz to predstavlja vrhunski izraz umetnosti. Ali, pre toga, još malo analogije.

Erotika je izvedena iz starogrčkog jezika, iz reči eros, što znači zanos, čežnja ili želja, te se koristi kao naziv za umetnička dela kao što su kipovi, crteži, filmovi, fotografije ili slike sa namerom da deluju stimulišuće na seksualnost. Moderna umetnost pod tim podrazumeva ljudsku anatomiju sa umetničkim aspiracijama, što je podložno raznim tumačenjima, ali se bitno razlikuje od pornografije.

Dok pornografija dolazi od grčkih reči porne i grafia, odnosno prostitutka i pisana stvar, dakle samim tim se u biti razlikuje i ne da se pomešati sa erotikom. Pornografiji je jedini smisao da izazove seksualno uzbuđenje, iako se često ovi termini mešaju, pripisujući im svojstva sinonima. Ono što bi bio dobar primer erotike jeste prekrštanje nogu Šeron Stoun u Niskim strastima, što svakako ne znači da nema i očiglednijih primera – sve je u onome kako umetnik to vidi.

Da rezimiramo, erotika je nešto što je senzualno ili nagovešteno, dok pornografija teži eksplicitnim scenama i jasno prikazanom seksualnom činu, a linija između dva izraza je tanka, ali jasno vidljiva. Pogotovu jer postoji i sredina, odnosno soft iliti meka pornografija, koja ne prikazuje sam čin, već samo nagoveštaje zvukom ili slikom, i dozvoljena je čak i u zemljama gde je zakonom strogo zabranjena njena tvrđa verzija. Samim tim je dosta bliža svojoj umetničkoj strani odnosno erotici.

Dok sam ovo pisao, osećao sam se pomalo poput Lerija Flinta: jeste dobio on bitku, ali još postoje oni koji čitaju taj isti “Hustler”, a javno su zgroženi.

To ipak ne znači da ćemo se povući pred svim onim moralistima koji ne vide mesto za erotiku u našem žanru, pardon, barem ne pred onima koji joj ’javno’ ne vide mesto. Ne morate se brinuti, ovaj sajt nikad neće okrenuti leđa fantastici, pa makar bila i malo provokativna, jer čisto sumnjamo da će ikad fantastika postojati zbog erotike. Po našem skromnom mišljenju, erotika će uvek biti samo jedno od oruđa fantastike, kao i mnogo šta drugo.

A sad, da vidimo kako to Druna koristi dotični alat.

Paolo Eleuteri Serpieri je autor koji se proslavio svojim provokativnim serijalima Druna i Anima, ali ništa manju umetničku slavu mu je doneo i rad na Teksu. Dobitnik je Hejvi nagrade za najbolju američku ediciju iz 95’ godine.

Morbus Gravis – Počinje prizorom iz snova za veliki broj nas – seksi devojkom među gomilom knjiga. I dok smo još pomalo očarani, polako shvatamo iz onog šta i kako čita da nešto sa Druninim svetom suštinski nije kako treba. Sledeće scene nam pokazuju da živi sa nekim koga izgleda mnogo voli, ali sa njim nešto nije u redu. Pošto bi svako od nas uradio sve za svoje voljene, tako se i Druna izlaže mnogobrojnim opasnostima odlaskom u zabranjenu zonu: razrušenom svetu, zarazi, mutantima, sveštenstvu, perverznim doktorima i bandama u potrazi za dozom više – ali, hej, ko je ikada rekao da je ljubav laka. Pošto joj za neke stvari čari njenog zamamnog tela nisu dovoljne, mora da ih prepusti svom voljenom, ma koliko se grozila i užasavala. Već joj je spomenuto da njen dragan zna neku veliku i krucijalnu istinu, i ona pokušava da ga, ubrizgavajući mu serum, natera da je se i seti. I kroz more nasilja, surovosti i grotesknih likova, odvešće nas do neočekivane istine o sveštenstvu i gradu, a sve to zahteva i neke krajnje žrtve.

Delta – Uvodna scena druge priče odiše erotikom, ali je toliko nabijena nekom radošću da ni ne razmislite dobro a već ste se osmehnuli. To što u nastavku vidimo i seksualni odnos, nikako ne znači da nam je prvi utisak pogrešan – ovo jeste umetnost i samim tim uvek će izazivati oprečne komentare.

Taj će se san raspršiti kao magijom odnet, a naša heroina će se naći baš tamo gde smo i stali u prethodnoj priči. Sa istim saznanjima i nemogućnošću da išta promeni. Druna dobija zadatak od vrlo neobičnog entiteta da uništi njegovog suparnika i spase svoj svet. Što nije nimalo lako sa obzirom da se njen svet menja i postaje neprepoznatljiv za nju. Usput vrebaju i mnogobrojne druge opasnosti, kao što su očajni ljudi, vojnici-sadisti, poludeli androidi, horde mutanata i još mnogo šta. Ipak i ona ima nekog na svojoj strani i uprkos tome što većinu vremena visi nad ambisom, stići će tamo gde se i uputila. A tamo će shvatiti da opet ništa nije kako je mislila.

Stvorenje – Treća priča počinje mešanjem dve stvarnosti, a ljudi sa obe strane misle da je to samo san ili proizvod entiteta. No uskoro im postaje jasnije o čemu je reč. Ili su to samo mislili, jer uskoro ni nama samima nije najjasnije šta se tu tačno dešava. Svi su izgledi da STVORENJE kontroliše sve zarad nekih svojih, samo njemu znanih ciljeva. Priča će i nama postati jasnija kako se bude primicala svom kraju i povezaćemo sve konce u jedan savršen tok. Na fascinantan način će postaviti i sva ona velika pitanja, i sve to kroz mnoštvo nasilja, erotike, ljubavi i ludila. Sam kraj čini se zatvara jedno poglavlje u Druninim avanturama, ali otvara bezbroj mogućnosti za nove, što ćemo videti već u narednoj priči.

Mesožderka – Čini se da je prošlo mnogo godina, jer doktorov zapis u brodskom dnevniku tako počinje. A onda vidimo Drunu kako beži od nekoga, u bolovima i strahu, i biva uhvaćena. Ali opet nije sigurno da li je to stvarnost ili uobrazilja. Strah prerasta u zbunjenost, da bi se brzo vratio u strah. Dok Druna polako saznaje stvari od svojih davno umrlih ljubavnika, priča se pretvara u pravu svemirsku (horor) operu, mešavinu Tuđina i Skrimersa. Druna opet susreće moguće i nemoguće likove kompjuterske projekcije, replikante, prolete i kiborge, u svemu tome je teško znati ko je ljudsko biće. Kraj priče nam opet nudi nešto za filozofiranje i razmišljanje o životu posle smrti i, naravno, Drunin osmeh kao obećanje da nam ovo nije poslednji susret.

Nakon dva čitanja mogu mirne duše da kažem da je ovde erotika u službi fantastike i same priče. A svim viktorijancima Srbije bih poručio da se seksualna revolucija desila 60-ih i 70-ih, kada se Ula Džakobsen skinula na filmu, a Fil Blum se pojavila na televiziji k’o od majke rođena, te zaista ne vidim svrhu vraćanja na uštogljenost i neznanje. Ljudi moji, svakako ne bismo ni postojali da nije seksualnog čina! Ili mislite da su nas rode donele? Dole sa tabuima, ovo je umetnost gde erotskim primerima autor i njegova heroina pokazuju dehumanizaciju i humanizaciju i tako kroz celu priču. Svakako, ako se osećate nedovoljno zrelo za scene seksa koje se pojavljuju mnogo puta, još manje ste spremni za gomilu nasilja, krvi i tame, te uzmite ipak omladinski strip i uživajte s mirom. Ukoliko ste prevazišli ono ’neko će videti šta čitam’, imate preporuku da čitate i da zavirite dublje iza kulisa erotskih scena, te uživate u dobroj priči i vrhunskoj umetnosti kada je u pitanju crtež. Pošto se priča većim delom oslanja na Serpiriev maestralan crtež, i tu njegovu percepciju Drunine lepote naspram ružnoće njenog sveta.

Godina nije ni počela, a System Comics nam je doneo nešto što svaki iole ozbiljan stripadžija mora da poseduje u svojoj vitrini. Ništa nam ne preostaje nego da se nadamo što skorijim nastavcima.