Dok se Dženifer Volters bori sa smrću rođaka, u novoj “Hulk” seriji koja je u toku, Marvelova priča poprima neuobičajeni tok u odnosu na druge Marvelove naslove, a spisateljica Mariko Tamaki nam otkriva neke zanimljive detalje.
Kao posledica Drugog građanskog rata, videli smo da je Tanos pretukao Hulkicu do kome, dok je njen rođak Brus Baner, Neverovatni Hulk, bio ubijen. Sada, kada se Džen vratila i kada je fizički oporavljena, dobijamo bolji pogled na mentalnu traumu sa kojom se ona i dalje rve.
Rad na ovoj vrsti trauma je novina ovih dana među stripovima o superherojima, iako nije prvi put da je mentalni bol prisutan u stripu, prvi put da vidimo nekoga ko bi bukvalno postao gromada samo ako bi bio doveden do krajnjih granica izdržljivosti. Ovo bi bila jedna od glavnih tema serije, poricanje i bežanje od stvarnosti. Brus je bio jedini koji je mogao da razume kroz šta ona svakodnevno prolazi sa njegovom smrću izgubila je i vezu sa sobom i člana porodice:
“To je veoma značajan gubitak u njenom životu. Gubitak nekog takvog u životu predstavlja životnu promenu. Gubitak onih ljudi koji nam oblikuju život stvara osećaj praznine koji se ne da popuniti. Mislim da je upravo to trenutak u kojem pronalazimo Džen.”
Da bi se izborila sa tim ona pokušava da u potpunosti izbegava tu situaciju u kojoj se našla. Vidimo je kako gura od sebe Kerol Denvers, a u poslednjem slučaju i svoju najbolju prijateljicu Helket:
“Vidimo Džen koja se izoluje od svih. Deo serije veoma određeno prikazuje kako se ona odvaja od svojih prijatelja. Ona je uvidela razliku između svog pređašnjeg i sadašnjeg života, i koliko možemo da vidimo taj kontrast spram njenog pređašnjeg života, prikazuje da su ostali ljudi nastavili sa svojim životima za razliku od nje,. Trenutno ne možemo da vidimo kakva su njena pojedinačna osećanja prema drugima, onoliko koliko možemo da vidimo da se trudi da blokira sve što oseća povodom svega što se dogodilo. ”
Izbegavanje prijatelja znači posvetiti se nečemu, a to nešto bi bilo rad na sebi i ulaganje sebe u posao. Kako god, to ne menja ono što ona stvarno jeste:
“Dakle, mi ćemo je videti nekako podeljenu dok pokušava da ga prihvati realnost. Naravno njen superherojski karakter je ključ cele priče, ali trenutno ona ne zna kako će sve to na kraju izgledati. Ona će nastaviti da smatra da je gurana u život zato što je superheroj, i sada se suočava sa pitanjem, na koji način tome odgovoriti. Na primer, ona nailazi na novog klijenta, Mejza kome je potrebno mnogo više njene pomoći, nego li regularnim klijentima. Tako da čak i kad bude pokušala da se svesno i namerno udalji od života superheroja, neće uspeti jer njen put ne skreće sa tog pravca.”
Tamaki je takođe napravila važnu opasku o umetnosti knjige koju su radili Niko Leon i Mat Mila. Ovo je knjiga je umetnički veoma važna “zato što pri svakoj sceni možete videti prvi plan ali i nešto stvarno čudno ili interesantno u pozadini i preporučujem ljudima da to provere dok čitaju.”
Ostaje nam samo da se čekamo 22. Mart da se novi strip “Hulk” pojavi na policama i da konačno zavirimo u svet Halke.
Marvelov najzanimljiviji fatalni ženski ubica, Elektra konačno je dobila svoj strip 22. februara. O ovome se znalo već nekoliko meseci, ali su se tek sada otkrile neke novine u vezi sa prvim izdanjem i usmerenjem serijala. Nedavno viđena da pomaže S.H.I.E.L.D. –u sa nekoliko skorašnjih problema, jasno je da će ona uskoro još jednom nastaviti svojim putem, i čini se da je njen plan da pobegne od bleštavih svetala i bučne vreve Las Vegasa. Jedino je logično da će neko sa takvom prošlošću, kakva je njena, pokušati da se sakrije u Sin Sitiju (Sin City). Čak i neko njenog kalibra, ko je majstor za skrivanje obučavan od strane Ruke, imaće poteškoća da ostane neprimećena.
Knjigu je napisao Met Ovens (Marvelov Luk Kejdž), a ilustrovao Huan Kabal. Naslov prvog izdanja nosi naziv „U trci sa đavolom“, što odmah asocira na Dardevila, Kingpina i Bulzaja, ali ne znači nužno da će priča imati veze sa Metom Mardokom.
Kada primeti da je razotkrivena od strane lokalnih kriminalaca, jasno je da joj to ne predstavlja ni najmanju brigu jer obična banda nije teška prepreka za majstorskog ubicu. Arkada je ta koja odlučuje da uloži svoje vreme u nju i ima plan da je postavi za poslednjeg takmičara u novom Svetu ubistva (Murderworld). Malo poznata prošlost navodi na sumnju da će „Trka sa đavolom “ usmeriti priču u pravcu u kom će se sva četiri junaka ova četiri serijala sresti u Svetu ubistva.
Nezamisliv je scenario u kojem svo četvoro sarađuju ka istom cilju, čak i ako su im životi u opasnosti.
Kako je „Elektra“ vratila Netfliksove „Branitelje“, kao što je učinila na stranicama „Dardevila“ jednom davno, neće iznenaditi ako ekipa odluči da je još jednom stavi u prvi plan.
Hoće li Svet ubistva za nju biti idealna prilika da lažira svoju smrt i pritaji se, ako je to jedini način da pobegne i sačuva život? Ostaje nam da sa nestrpljenjem očekujemo zasebnu Elektrinu priču.
Farenhajt 451 (Fahrenheit 451) je distopijski roman Reja Bredberija (Ray Bradbury), objavljen davne 1953. godine. Smatra se jednom od najbitnijih knjiga 20og veka i jednom od najboljih knjiga tog žanra. 1979. godine pisac je objavio scenarijo za igranu predstavu, međutim mnogo godina je prošlo 9 godina pre nego je predstava izvedena u potpunosti. Niško Narodno pozorište je odlučilo da je pravo vreme da se predstava izvede i kod nas te je režiju poverila Bojani Lazić, meni nepoznatoj režiserki, što nije nužno loše, međutim smatram da je podbacila toliko da ću se dobro razmisliti da li ću ikad više ići na neku njenu predstavu, iako me interesuju „Pravednici“ po motivima Albera Kamija.
Dakle, što se same predstave tiče, jednu stvar morate znati. Nemojte ići na nju. Ni pod kojim uslovima. Nikako. Pun entuzijazma sam otišao na predstavu, budući da mi se knjiga jako dopala i da je pozorište konačno ubacilo nešto novo i SF u svoj repertoar. O, kako pogreših. Ovo je verovatno najgora predstava u istoriji Narodnog pozorišta u Nišu. Nisam siguran iz kojih razloga je ova predstava izvedena više od jednog puta. Ljudi su masovno napuštali salu na premijeri, vidljivo negodovali, i od tada svaki put kada je najavljena u pozorištu bila je otkazana zbog užasnog interesovanja. Ali da ne bude da samo kritikujem, evo par reči i o samoj predstavi.
Dakle, prvo, predstava je tako orijentisana da se sve dešava u nekoj bašti, rajskom vrtu u kome ljudi dolaze da se opuste. U priču nas uvodi vodič koji ovu baštu pokazuje ljudima iz 20og veka, jer je putovanje kroz vreme moguće, stoga i turizam. U bašti se nalaze likovi kojima su imena promenjena, tj. uprošćena. Montag je sada MNTG, Klaris je KLRS, Mildred je MLDRD itd. A u predstavi se pojavljuje i BOG. Da, Bog. Kao da nije bilo nebulozno do sada. Dakle, motivi su tu, radnja pokušava da prati roman ali je sve toliko loše prevedeno da je više mučenje nego bilo šta drugo. Režija je užasna. Možda Bojana i nije mogla bolje sa ovim materijalom, nije lako biti reditelj u našoj zemlji ali zaista ne vidim kako je pristala na ovaj projekat. Ko je čitao knjigu zna o čemu se radi ali zarad onih koji nisu, objasniću malo radnju, tako da sledi upozorenje, sledeći blok Vam može pokvariti doživljaj (spojleri).
MNTG je požarni brigadir kome je posao da spaljuje knjige i sve što je sa njima povezano. U budućnosti knjige su zabranjene jer se smatra da su izvor nesreće a sve što je ne doprinosi ukupnoj sreći čovečanstva se uništava po nečijoj naredbi. MNTG ne razume zašto se knjige spaljuju ali radi to jer mu je i otac bio požarni brigadir. Njegova žena MLDRD je ovisnica o televiziji, što i jeste cilj tadašnjih vlasti i MNTG polako ulazi u stanje mrtvila. Sve se menja kada upozna KLRS koja mu pokazuje da su knjige tu za čitanje i da se iz njih može mnogo naučiti. MNTG krije jednu knjigu i pokazuje je svojoj ženi, sa željom da je pročitaju.
Dalja dešavanja su, mogu slobodno reći užasna. Ostao sam do kraja samo da bih video do kojih granica gluposti ova predstava može otići. Bio sam šokiran. U jednom trenutku Bog i svi ostali đuskaju, dešava se nešto blizu masivnog orgazma na sceni, radnja gubi tok i postaje sveobuhvatni haos. Već sam Vam rekao da ovu predstavu treba izbegavati svim silama. Nadam se da sam Vam ovim tekstom prikazao iz kog razloga je to potrebno. Možda naša scena nije spremna za neko drugačije i SF delo. Nažalost, načekaćemo se dok ne dobijemo neku dobru SF dramu. Do tada, čitajte knjige. One nas nikada neće izneveriti.
Na linku ispod možete pogledati slike sa premijere, kostime, scenografiju i steći neki utisak o predstavi. Možete pročitati i reč rediteljke i ostale informacije o ovoj predstavi.
Kao što sam vas već navikao, u uvodima pričam o zanimljivim stvarima bilo da su vezane za naslov ili radnju. Ovoga puta, postoje čak tri stvari o kojima bih pisao, ali odlučio sam se za dve, jer bi treća bila prevelik spojler za naše čitaoce, pa je odložena u arhiv do neke sledeće prilike.
Vidite naslov, asocijacija je više nego jasna – vulkani. Vulkani su geološki oblici, većinom planine, ali postoje i oni podvodni ili čak oni koji su i jedno i drugo kao što je Mauna Kea na Havajima, ukupno visok oko 9000 metara, jer je njegova polovina u moru. Inače, pošto je jedan od aktivnih, kako je jednom njegova erupcija izbacila ostrvo, tako ga može i vratiti u more. Vulkani su uglavnom, uzrok velikih tragedija i nestajanja čitavih gradova. Na primer, Vezuv, čija je erupcija uništila Pompeju, Tamboro, erupcija je uništila Sumbavu, Krakatau, erupcija je proizvela najsnažniju eksploziju koju je čovek ikad čuo.
Druga stvar koje ću se dotaknuti zarad onog što se dešava u samoj epizodi je sletanje na Mesec. Verovatno svi znate da se Apolo 11 sa tročlanom posadom (Nil Armstrong, Edvin (Baz) Oldrin i Majkl Kolins), letnjeg dana 1969. godine spustio na mesec i da je Nil Armstrong prvi čovek koji je tamo kročio, izgovarajući sad već čuvene reči „That’s one small step for (a) man, one giant leap for mankind.“ „Ovo je mali korak za čoveka, ali veliki za čovečanstvo.“. Kao i svi veliki događaji i ovaj izaziva mnogobrojne teorije zavere. Jedna od najpoznatijih je ta da se sve odigralo u nekom holivudskom studiju, a kao dokaz te tvrdnje teoretičari navode scenu u kojoj se američka zastava vijori, što to ne bi trebalo da je moguće na Mesecu, gde ne postoji atmosfera. No, kao i sve teorije, i ova ostaje samo teorija, a istinu su ipak videli milioni gledaoca putem direktnog televizijskog prenosa. A interesantno je da je jugoslovenski svemirski program mnogo doprineo misiji Apolo, kao i mnogima nakon nje (iako nigde nećete dobiti zvaničnu potvrdu ovoga, činjenice govore više od potvrda).
Andrea Fatori autor je crteža kod nas manje ili nikako čitanih Ejndžela, Kornelia i Šerloka Holmsa, ali i dobro nam znanog Brendona.
Vulkano 7 – Novi Heliopolis trese groznica sletanja na Mesec, svi su pokraj televizora. Svi gledaju kako Dankan Dred izgovara istorijske reči po stupanju na Mesec. Svi će prisustvovati užasu koji će uslediti. Grad je sumorniji no inače, tu se družimo sa starim znancima koji sad deluju još surovije. A naš heroj praktikuje svoj hobi tj. gleda film u bioskopu, upravo o teoriji zavere koju sam pominjao u uvodu, kada mu stiže poziv od Pandore koja ga moli za pomoć. Slučaj mu ne deluje previše zanimljivo, jer svi su videli šta se zbilo, ali zarad prijateljice i crvenokose lepotice pronjuškaće malo. Zatim vidimo šeficu svemirskog programa kako se bori sa duhom krivnje i kad izgubi borbu, okončava život.
Gledamo posetu našeg heroja bivšoj devojci Dankana Dreda, koja se ponaša prilično slobodno u njegovom društvu, ali valjda je to uticaj slave, naime ona je slavna glumica. Posle te posete naš junak je u gostima kod Dankanove domaćice, koja ima samo reči hvale za njega, a po njoj mrlja mu je samo devojka. Naš heroj ima svoj momenat insomnije i cunjanja gradom u autu.
Vidimo nekolicinu reakcija na potez šefice Frimen. Morgan razgovara na tu temu sa devojkom zbog koje je počeo istragu, ali dobija hitan poziv od glumice za koju će se uspostaviti da je htela samo malo ’zabave’ usput dajući neku vrstu omaža filmu Prohujalo sa vihorom. No ovaj grad je pun predatora, tako da se glumica i nehotice zaštitila, naime jedan takav joj upada u kuću i dok se Morgan obračunava sa njim uništavaju razne eksponate iz filmova tako im dajući omaž. Naravno da autor ni ovog puta ne propušta šansu da pomene Hičkoka. A naš heroj vidi nešto što ne bi trebalo da je moguće i mora da razmisli o tome. U međuvremenu će se desiti par stvari koje će Morgana naterati da sa misli pređe na dela i poseti opet Dankanovu domaćicu. A tamo će saznati da nije uvek sve kako izgleda, da viđenje istine ne mora obavezno da znači da je to i istina, ali doznaće i pravu istinu i ostaće jedini koji je zna.
Ova epizoda je u mnogome drugačija od prethodnih, prva razlika je što nema serijskog ubice, sem kao usputne nuspojave, a druga stvar je ta što je ovo prva epizoda sa koliko toliko srećnim krajem. Što će reči da nam Kjaveroti donosi takav scenario da epizoda može dobiti i epitet najbolje do sada, mada to dosta zavisi od vašeg ukusa, budući da ni epizoda Crna ruža ne zaostaje i da je stvar samo vašeg pogleda na to koja je od njih dve bolja. Fatori je doneo zanimljivu tehniku prelaza sa jakih boja na izbledele, to je na mene ostavilo snažan utisak, ali opet i to je stvar ukusa. Samo nemojte da deca ovo čitaju, možda više nikad ne požele da budu astronauti kad porastu.
Kada su zvučni filmski naslovi u pitanju, bar iz domena fantastike, kao zemlja imamo tu privilegiju da ih u bioskopima dobijamo kad i Amerikanci, tj. dan ranije zahvaljujući tome što se kod nas bioskopski repertoar menja četvrtkom, a kod Amera petkom.
Igrom slučaja, trenutno ubedljivo najbolji na blagajnama (američkim) film za ovu mladu 2017. godinu, Podeljen (zaključno sa 16. februarom na $116,6 miliona, sa drugoplasiranim Pedeset nijansi – mračnije na $68,7m), na papiru nije delovao kao zvučan naslov, tako da smo u Srbiji tek sa četiri nedelje zakašnjenja dobili priliku da ga pogledamo (počev od 16. februara). U međuvremenu sam zahvaljujući internetu ispratio reakcije tamošnjih medija na njega, i saznao za obrt koji je veliki spojler. Ipak ću ovde pokušati da vam lepo predstavim ovaj interesantan film, naravno BEZ pomenutog spojlera, tako da krenemo.
Posle rođendana u Meku…
Jedna osoba, 23 ličnosti i pritajena zver
Film počinjemo u restoranu (koji nije Mekdonalds) gde se tinejdžerska rođendanska žurka privodi kraju, a otac slavljenice Kler Benoit (Hejli Lu Ričardson), u društvu nje i njene drugarice Marše (Džesika Sula) odugovlači sa polaskom zato što niko još nije došao da pokupi njihovu problematičnu drugaricu iz škole, Kejsi Kuk (Enja Tejlor-Džoj).
Otac na kraju odlučuje da bude korektan i nudi Kejsi da je odbaci kući. A onda se na parkingu, dok on utovaruje stvari u gepek kola, pojavljuje neko i tri devojke bivaju otete. Po dolasku svesti one shvataju da su zatvorene u nekom podrumu, upoznaju svog otmičara Denisa (Džejms Mekavoj), i počinju da razmišljaju o tome kako da mu se suprotstave i pobegnu.
A onda upoznaju Patriciju… i Hedviga… i shvataju da je njihov otmičar podeljena ličnost.
Dok film počinjemo sa tri devojke, njegova radnja se prevashodno fokusira na oblikovanje ličnosti (plural) otmičara dok je u pozadini svega pokušaj devojaka da osmisle način da mu doskoče i pobegnu. Usput saznajemo da otmičar kao Bari ima periodični kontakt sa psihologom Dr. Karen Flečer (Beti Bakli), koja je upoznata sa 23 ličnosti koje Bari ispoljava (uključujući i samog Barija).
Ono što je glavna pretnja i problem za sve glavne aktere jeste što je Bari na pragu da manifestuje i dvadeset četvrtu personu koja se jednostavno zove Zver.
Triler, horor, misterija ili nešto treće?
Ovo je film M. Najt Šamalana, što znači da nije kao drugi filmovi, niti kao tipični žanrovski predstavnici. Tok radnje ostavlja utisak napetog trilera, sa elementima situacionog horora. Međutim, Šamalan ni u jednom trenutku ne poseže u potpunosti za horor elementima jer je cilj filma da nas drži u neizvesnosti i zbunjene, a ne da nas plaši plašenja radi.
Film takođe deluje kao da prati tok psihološke drame u načinu na koji nam polako predstavlja Barija koji pati od disocijativnog poremećaja ličnosti. Međutim, ova stvarna mentalna bolest je samo polazna osnovo za ono što je Šamalan namerio da uradi sa filmom. On publiku dosta dobro vodi kroz radnju, mada to možda ne izgleda tako svo vreme trajanja filma.
Interesantno je da sva dešavanja dolaze na svoje sa raspletom na samom njegovom kraju, a stvari koje su vam do tada možda izgledale čudno i kao da štrče u kontekstu jednog trilera, će vam jednostavno kliknuti, posebno ako prepoznate širu priču.
Moramo da razgovaramo o Bariju
Kler, Marša, Kejsi i Doktorka Flečer su svi bitni likovi za radnju filma, ali oni koji najviše drže našu pažnju su ostalih osam koje sve igra Džejms Mekavoj. Najjači utisak filma je upravo Mekavojeva gluma, sa kojom on šeta između opsesivno-kompulsivnog Denisa, usiljeno ljubazne Patricije, predpubertetlije Hedviga, i modnog dizajnera Barija. U mnogo manjoj meri su tu istorijom opsednuti Orvel i šećeraš Džejd.
Mekavoj svakog od likova čini autentičnim sa svime što mu je na raspolaganju kao glumcu. Denis deluje sigurno, ali mu se provlači nota nervoze u glasu kada je suočen sa neurednošću bilo koje vrste, dok Patricija ima mekši, staloženiji i sračunatiji glas. Ovde nam drugačije držanje Mekavoja podjednako govori da se radi o personi ženskog pola koliko i haljina i cipele sa srednjom štiklom koje on nosi.
Naspram njih, Hedvig ispoljava dečije manerizme i reakcije, koristi prostije reči, i voli da naglasi „i tako dalje“ na kraju svojih rečenica (na engleskom, za razliku od srpskog, „i tako dalje“ kao fraza mnogo zabavnije zvuči jednom detetu zabog toga kako zvuči pri izgovaranju). Sve ovo nama, kao publici, pomaže da bolje sagledamo koliko je rastrzana, pa samim tim i opasna, ova podeljena ličnost.
Beti Bakli je sasvim uverljiva kao psiholog, mada može da deluje malo ležernije nego što bi se očekivalo pod datim okolnostima. Doduše, to se može opravdati njenim godinama, pošto se ipak radi o starijoj ženi. Što se devojaka tiče, Kejsi je tu glavna, dok su uloge Kler i Marše ograničene. To ipak ne ide na štetu filma, u kome ih Šamalan dobro koristi u ograničenom vremenu koje imaju.
Izuzetno pozitivno kada su devojke u pitanju je da se Šamalan nije vodio horor klišeima u njihovom oblikovanju. Dok one imaju svakakve inicijalne ideje o tome šta bi mogle da urade, devojke ostaju na nivou uverljivih tinejdžerki i ni jedna od njih nije „ona koja najviše paniči“ ili „ona koja ima petlju i suprotstavlja se monstruoznom negativcu“.
Ograničen i klaustrofobičan prostor
Skoro ceo film se dešava u zatvorenom prostoru, a Šamalan je sa veštom upotrebom osvetljenja i kadriranja uspeo da postigne željeni efekat. Takođe je ostvaren vizuelni kontrast između normalnog sveta, koji vidimo kroz scene sa Doktorkom Flečer, i izolovanog sveta otmičara. Ovo posebno vidimo kroz pretrpanost i skučenost nekih od delova prostora u kojem je otmičar, dok su prostorija sa devojkama i hodnici hladni, prazni i beživotni.
Naspram toga, prostorije u kojima obitava Doktorka Flečer odaju utisak otvorenosti, čistoće i ljudske topline. Šamalan je pažljiv da nam ne odaje relativnu poziciju jedne lokacije u odnosu na drugu, kao ni gde su one tačno u generalnom lokalitetu grada. Čak i u kratkoj sceni interakcije između Doktorke Flečer i Barije ispred Barijevog mesta stanovanja, mi ne saznajemo detalje o lokaciji do samog kraja filma.
Ovo je možda lični utisak, ali mi je u nekim scenama film sa vizuelnim elementima budio sećanja na kompjutersku igru Doom 3. Samo ću reći cevi, kasete i sačmara.
Problem vremenskog raskoraka
Film je za one koji su spremni da se udube u detalje radnje i dijaloga, što samo po sebi nije problem filma. U svom nastojanju da nam lepo sklopi ceo mozaik, Šamalan možda povremeno usporava radnju više nego što bi smo to voleli. Svakako scene sa Kejsi kao devojčicom, dok nam pomažu da bolje sagledamo njenu ličnost, ponekad deluju kao da odvlače od filma.
Potencijalno najveći problem Podeljenog je upravo ono što će njegov rasplet činiti tako dobrim za određeni segment publike. Moram priznati da sam zbog toga i sam podeljen oko konačne ocene koju film zaslužuje. Ali i bez šireg konteksta radnje filma, sam kraj daje smisao svemu što vidimo tokom skoro dva sata njegovog trajanja, mada ne sa istom težinom.
Zaključak
Podeljen je film koji će vam leći ako se suzdržite od toga da ga ukalupite u neki konkretno žanr. Nemoguće je reći da je on dobar triler, horor ili psihološka drama, ali je njegova priča i izvedba svakako dobro urađena i zbog toga ga vredi videti. Film je takođe od onih koji će vam naknadno postajati sve bolji kako budete razmišljali o njemu.
Sa spojlerima film postaje još bolji, a Šamalan uspeva da izađe van okvira žanra i uradi ono što drugi do sada nisu ni pokušavali. Svakako uspeva sa jednim od likova da uradi nešto sa čime jedan poznati studio ima aktuelnih problema. Šamalan nam je takođe pokazao da je kao reditelj daleko bolji kada ima ograničeni budžet nego kada može da se razmeće njime, mada bi bilo zanimljivo znati koliko od zvaničnih $9 miliona mu je pojela jedna konkretno stavka koja na kratko figurira u filmu.
Pretpostavljam da će među publikom biti onih koji neće prepoznati širu priču (ne svojom krivicom), zbog čega filmu neću dati 8 koliko bih mu inače dao, već 7. Ali ta sedmica je izuzetno i zasluženo jaka.
Udruženje Valinor Srbija bili su počasni gosti događaja “Zagreb Fantasy Convention” u junu 2016. Ovogodišnja konvencija bazirala se na tematici Gospodara prstenova (The Lord of the Rings) i ostalih dela J. R. R. Tolkiena, ali je sadržala mnoštvo propratnog sadržaja prigodnog za sve uzraste, kao što su dečji kutak, radionice, Cosplay takmičenje, gaming događaji, predavanja, razni turniri i drugo. . […]
Vau! Kako duboko. Kako pronicljivo. Kako razborito. I kako jebeno zakasnelo.
Počinje da mi se diže kosa na glavi od ljudi koji su odjednom počeli da shvataju svet u kome žive tek kada im se pred nos postavila diktatura. Orvelovska distopija postoji u savremenom društvu otprilike negde od 1933. kada je Hitler došao na vlast. Čak je i veoma jasno da je Orvel iz Hitlerovog primera vukao neke ideje. Dok je ostatak definitivno staljinistički.
Ono što je problem današnjeg sveta jeste to što je Orvel pisao ne o budućnosti, ili mogućoj budućnosti, zapadnoga sveta, već o svojoj današnjici. Setite se toga da je u vreme kada je ova knjiga pisana, i objavljena, SSSR uveliko bio najveći neprijatelj „slobodnoga sveta“. Mas-mediji Evrope i Amerike su stvorili sliku bipolarnog sveta gde su izbori samo između „nas“ i „ostalih“. Naravno, samo „mi“ smo dobri.
Vidimo u poslednje vreme postove kako 1984. nije priručnik već upozorenje. Ne, samo je viđeno stanje stvari. „Dvomisao“ je postala uobičajena pojava još tada. Aparatčici na obe strane su prikazivali kako „naši“ pobeđuju, bez obzira na realno stanje stvari. Amerika je sa saveznicima 1947. osudila nacističke vođe, ono što su mogli da priušte za predstavu, između ostalog i za koncentracione logore. Istina o tome da su Japance zatvarali u buljucima tokom 2. rata, kao i to da su Nemce zatvarali u oba je uredno spakovana pod tepih. O njoj se u civilizovanom društvu ne govori. Ili će vam biti rečeno da je tako moralo biti zbog bezbednosti Države i njenih građana. Zvuči poznato?
Ali, „dvomišljenje“ nikad nije prestalo. Zvaničnici do dana današnjeg su nastavili da lažu narod po zapovesti „Velikog Brata“. Da li je u pitanju „Brat Putin“, „Brat Obama“, „Sestra Merkel“, ili „Brat Tramp“ je potpuno nevažno. Za potrebe Države, lagaćemo masno. Tako smo dobili alternativne činjenice danas. I moramo priznati da je jako zabavno. Jedna od prednosti Trampove administracije jeste u tome što ove ludorije zapravo ni ne prikriva. Još uvek nisam siguran da li je on to satiričan prema svetskom poretku, ili je zaista toliko deluzivan. Možda je oba.
Ima tu još primera, uzmimo recimo ljudska prava. Svi su jednaki! Osim ako nisi optužen za terorizam. Onda Amerika ima zakon koji legalizuje to da ti nisi čovek i da bez suđenja ideš u mučilište koje organizuje CIA. Rusi su mi tu makar bolji jer su iskreni. Oni neljudskost ne legalizuju, ta bića koja su nekada bila ljudi prosto nestanu i niko čak ni ne pita za njih.
Nije samo „dvomisao“ popularna pojava u svetu danas. „novogovor“ je čak postao i jedna od osnova današnjeg civilizovanog sveta. Samo ga ne zovemo „novogovor“, u pitanju je „politička korektnost“. Zato što govno manje smrdi kada kažeš ekskrement. Sigurno, sasvim. Evo, sve mirisi poljskog cveća oko nas.
Ali, ljudska prava kažu da glupom skotu ne možeš da istakneš da je odvratan skot jer može da povredi njegova delikatna osećanja. M’rš more! Danas smo svedoci toga da se pod maskom socijalne pravde provlače zahtevi za promenu imena koječega, samo zato što se ne uklapa sa Ideologijom. I ne, odvratno SJW spadalo koje je to pomislilo, to što ti kukaš da se žena advokat ili žena psiholog zovu advokatkinja i psihološkinja (Word je podvukao drugu reč, usput) nije pravda, već silovanje jezika. Obratite pažnju dobro, ukoliko ste pomislili da je prethodna rečenica netačna, vratite se na prvu u pasusu, ima jedna sintagma za vas.
Najopasnije od svega ovoga jeste što ovi problemi Velikog Brata nisu daleko kao što bi delovalo. Na onom spisku su imena sa svetske scene, ali ne spomenusmo trenutno omiljenog u komšiluku, „Brata Vučića“. Zamislite se malo, da li niste možda zapravo sa ovim povikom „1984. se ostvaruje!“, samo Goldštajn njegovoj Partiji.
Ne mogu a da se ne javim povodom teksta objavljenog 16.2.2017. godine na sajtu Autostoperski Vodič Kroz Fantastiku koji ima sličnu, da ne kažem istu, tematiku kao ovaj što čitate, ali na izvestan način maši poentu. U njemu osim poslednjeg pasusa koji je jedina stvar koja vredi (četiri reda od čitavih, ako sam dobro izbrojao, 50) ne možete da nađete ništa drugo osim adolescentske frustracije samog pisca koji na izvestan način pokušava da liči na Kuzmu iz SK-a (možda grešim). Ne kažem da se i ja sam ne protivim jednoj ovakvoj ideji pošto je jednostavno pogrešno ali mi se ne sviđa način na koji je objavljeni tekst napisan. Da se razumemo ja volim agresiju i hejt, ali kada imaju razloga. Ono je više, nabacivanje nasumičnih rečenica samo da bi se postigla poenta. Nešto kao Trampovi predsednički govori. Ovo nije tekst koji treba pisati sa agresijom već sa razumevanjem i to ne radi političke korektnosti koja je već sama po sebi dosta toga povukla nizbrdo, već da bi svakome jedan takav tekst bio čitljiv.
Kroz sam tekst se provlači nekoliko grešaka koje se tiču samog DW kanona. Pomenuo je da bi trebale da se izaberu sakate afroamerikanke što je u Doktorovom slučaju nemoguće jer on svaku svoju povredu zaleči bukvalno instantno kao što smo mogli da vidimo više puta. Istina je da možda nikada nećemo videti te delove tela glumica ali ko je očekivao da ćemo videti guzicu Meta Smita u njegovoj, zvanično, poslednjoj epizodi. Sa druge strane postoji nekoliko kanonskih razloga zbog kojih Doktor ne bi mogao da promeni pol. Više puta sam o tome pisao po raznim stranicama na fejsu tako da ste verovatno negde nešto od toga i čitali. Možete da se složite sa mnom a i ne morate izbor je kao i uvek, u potpunosti vaš.
Kao što svi znate, ovo je jedna od najdugovečnijih serija, koja je pre neku godinu napunila pola veka. Naravno za taj period je postavila neka pravila u svom univerzumu, i izgradila jedan predivan svet u kom mi danas uživamo. Za to vreme je prešla veliki put i prošla kroz mnoge faze i čak bila na jednoj od dužih pauza što se tiče televizijskog programa. Naravno sa dolaskom revived serijala mnoge stvari koje su ranije bile nezamislive su ovde bile normalne. Tako je Doktor, iako je vodio svoje ženske saputnice, na njih gledao samo kao na baš to – saputnice, dok ovde razvija romantične odnose sa njima i postaju nešto više od drugara koji „ispravljaju krive Drine“ diljem univerzuma. Dakle, što bi rekli stranci, PDA (mi to kažemo ako se ne varam, javno prikazivanje naklonosti) je nekada bio misaona imenica kako u javnosti tako tek na televiziji, dok je u naše vreme to jedna potpuno normalna stvar. I pošto naše društvo na globalnom nivou postaje sve korektnije dolazimo i do pitanja da li Doktor treba da bude crnac, pardon afro-amerikanac, da li da bude gej (za ovo se pobrinuo spin-off Class u neku ruku tako da se nadam da će prestati toliki pritisak na DW u okviru kog već imamo Pater Noster Gang i Dzeka Harknesa) i na kraju ono što je danas očigledno najbitnije nije pitanje da li da Doktor bude žensko već ZAŠTO već nije žensko? Da bih odgovorio na ovo pitanje moraću da zaronim malo dublje u kanon samog univerzuma, izlazim iz okvira same serije, ali ću se truditi da to bude minimalno jer sam svestan da nemaju svi slobodnog vremena kao ja (pozdrav za Dimeta i Matea). Ono što svi znamo je da je Doktor imao unuku koja ga je zvala „deda“ i da je imao decu za koju je rekao da mu je bio „otac“ (Doctor’s Daughter S04E06). U epizodi Listen (S08E04) u čuvenom, i za Doktora veoma bitnom, ambaru vidimo malog Doktora koji je muško dete. On je od početka svog putovanja muško. River u epizodi Good Man Goes to War (So6E07) kaže: „Doctor. The word for healer and wise MAN throughout the universe. We get that word from you, you know.“ i za trenutak ajde da zanemarimo nastavak tog njenog monologa ali ovde jasno kaže da je Doktor, kao takav, kao on, kao muško, postao SIMBOL nečega. Isto tako u stripu „Hunters of the Burning Stone“ vidimo Doktora koji se vraća kroz vreme i sam kvari „kameleonsko kolo“ zato da bi se potrudio da TARDIS u tom obliku u kakvom ga mi znamo postane simbol nade i spasa oduvek, bas kao i njegov zvuk na šta nam je pažnju skrenuo Momenat u jubilarnoj epizodi „Day of the Doctor“. Naravno sada neko može da kaže a kako je onda Master postao Missy? E pa ovo je druga začkoljica. Nigde ne postoji dokaz da je Master imao potomstvo. U epizodi The Witch’s Familiar (S09E02) Missy kaže da je imala ćerku ali u audio drami “And You Will Obey Me” koja potpada pod kanon zato što ju je radio Big Finish, Master jasno kaže da nikada nije imao potomstvo. Čak i da je imao naslednike onog trenutka kada se sakrio na kraju univerzuma i kada je pobegao od Poslednjeg Velikog Vremenskog Rata i postao Jana (Utopia S03E11), on se odrekao samog sebe i onoga što je tako da nije dužan da poštuje svoju prošlost. Postoji jedna druga priča na ovu temu koja kaže da samo Time Lady mogu da menjaju pol kao što smo videli u epizodi Hell’s Bent (S09E12) kada General ponovo postane žensko i kaže „The only time I’ve been a man, that last body. Dear Lord, how do you cope with all that ego?“
Iz svega navedenog vidimo razloge zbog kojih Doktor ne bi trebalo da bude žensko:
1) zato što je on kao muško simbol
2) zato što je neko sa porodicom
3) zato što mu na izvestan način tajmlordska fizionomija to ne dozvoljava
4) zato što smo ga mi kao fanovi serije vec više od pola veka gledamo kao muškarca
Pročitao sam negde da je potrebno da Doktor postane žensko zato što su devojčicama potrebni jaki ženski likovi. Pored toga što mi je apsurd da neko pored živih roditelja želi da deca imaju jake likove sa ekrana moram da se zapitam da li to može da se kaže za jednu seriju kao što je DW? Složićemo se oko toga da ženski likovi nisu možda najbolje napisani ali daleko od toga da oni nisu jaki. Da se osvrnemo samo na NewWho eru (da ja sam jedan od onih koji deli na Classic i New) gde imamo jednu Rouz koja je od jedne radnice u prodavnici postala branilac Zemlje i prešla iz jednog univerzuma u drugi samo da bi spasila oba i uspela da obuzda Doktora posle njegove regeneracije i ovaj onda još pride ostavi dvojnika sa njom zato što je ona jedina koja može da ga promeni, Martu, koja je i pored toga što je bila ludo zaljubljena u Doktora koji je nije primećivao uspela da ostane iskrena sebi i da uradi najbolje stvari i da nekada bude pametnija i od samog Doktora i da na kraju ode od njega jer ne može da bude pored nekoga ko nju ne primećuje, Done koja je od jednog slobodno cu reci, histeričnog i sebičnog lika evoluirala toliko da je pocela da brine za sve i svakoga oko sebe i na kraju bila glavni element za spasavanje sveta, Ejmi koja je podsetila Doktora na mnoge stvari nakon što ih je on u svojoj prošloj inkarnaciji izgubio i učinila da Doktor nauči malo više o samom sebi (a na stranu njen odnos sa Rorijem i koliko je emotivne snage potrebno da oteraš nekoga koga voliš zato što misliš da ta osoba ne može da bude srećna sa tobom), River koja je bila zaista jaka ženska figura i borila se u svakom trenutku za pravu stvar na neki svoj način i na kraju Klara Osvald koja se u odsudnom trenutku žrtvovala da spase Doktora i na kraju žrtvovala samu sebe zarad drugih. Sve one su činile ispravnu stvar, pravu stvar i neki put su učile Doktora kako da bude Doktor. Ako to nije jak ženski lik, neko ko može da promeni mišljenje i da lupi šamar realnosti nekome ko je star više vekova ja zaista ne znam šta više očekujete. Jak ženski lik ne mora da bude glavni ženski lik, ali u ovoj seriji su pratioci podjednako važni koliko i Doktor ako ne i važniji jer oni predstavljaju sve nas iza ekrana.
Mnogi potežu da se menjanje pola likova dešava danas i da je to normalno, naročito u strip kulturi i u poslednje vreme je ljudima omiljeni primer ženski Tor. Mnogi su digli dreku i bunili se protiv toga iako pomenute stripove nisu ni čitali. Ovde uopšte nije bilo promene pola kao što se to uopšte i ne dešava u, u ovom slučaju, MARVEL-ovim stripovima. Ne. To je jedan potpuno novi lik! Kao i za sve druge likove koji su samo postali ženski ili što je ređi slučaj muški counter part. Sa druge strane, ako se odluče za ženskog Doktora, to će jedino biti prihvatljivo ako bude išlo na konto same priče, odnosno da ima smisla storywise. Svako drugo menjanje pola glavnog lika nakon toliko vremena bi bilo besmisleno i nepotrebno i samo ugađanje raznim manjinama. A to ova serija već uveliko radi na mnoge načine.
P.S. Mogu da se kladim da ako bi izabrali glumicu tipa Natali Dormer ili Evu Grin da bi 90% ovih što se bune oberučke prihvatilo.
Kad se tipovi u metalnim košuljama šibaju metalnim mačevima (simboličnim produžecima određenih udova, op op ) sa komšijama, to se zove istorija. Kad se ljudi u odelima šibaju na poslu od osam ujutru do šest sati popodne, a posle dođu kući na drugačiji tip šibanja (ovaj put sa samim sobom) to nazivamo stvarnost. I mada svako od nas povremeno ,,uživa“ u glasovima (možda nisu stvarni, ali imaju stvarno dobre ideje), zaboravljamo koliko su te unutrašnje bitke važne iako nisu vidljive.
Idejni crtač i pisac stripa ,,Život je lep ako ne odustaneš“ iliti „It’s a GoodLife If You Don’t Weaken” je kanadska persona zvana Set. U pitanju je Setova polu-autobiografska grafička novela čiji glavni protagonista je pomalo ćutljiva osoba, ,,izgubljena u nekom svom svetu” (kako mi na nerve ide ta fraza).
Novelu je izdao “Modesty stripovi” (ovo je reizdanje) u papirnom od 200 strana i pdf formatu dok je predgovor napisao Matko Vladanović.
Set je pa…Set
Novela je prvobitno izdata 1996.g, nakon Setovog serijala ,,Palookaville” od 9 delova. ,,Život je lep ako ne odustaneš” odlikuje skoro potpuno obična životna priča-mladić koji živi sa ostarelom majkom i bratom Stivenom (Stevan za Balkance) čiji repetitivni vicevi nemaju apsolutno nikakav smisao (Dilanov Gručo je bog-otac za ovog lika). Sve u svemu, naš protagonista ima relativno sređen život, mada tu i tamo osećamo neke iskre čemera koje savršeno opisuju plave nijanse tonova u noveli. Jedini način da protagonista na nekom zamišljenom zmaju (Fuhur xD) odleprša od svakodnevnice je skoro pomamnim traženjem knjiga malo poznatih crtača. Njegova pomama raste u opsesiju kad otkrije strip u novinama ,,Njujorker” čiji se autor potpisuje kao ,,Kalo”. Opsesija Kaloom će Seta koštati veze sa ženom Ruti, jer koliko god je ona bila puna elana i trudila se da upozna Seta (saznala je i pravo Kalovo ime-Džek Kalovej), Set ne obraća pažnju na nju i veza puca posle kratkog vremena. Set ostaje usamljen i potpuno se prepušta svom ,,zadatku”.
Setov stil je veoma interesantan: najviše vidimo uticaj crtanja stripa iz 1940ih i 1950ih godina prošlog veka (prevashodno stripa ,,Peanuts” Čarlsa M.Šulca). Set je šašavo-prefinjen – crtež je na granici između karikature i dečjeg žvrljanja, atmosfera je melanholična, ponekad setna, dijalog je sarkastičan i ciničan. Ono što posle nekog vremena dođe do izražaja je akcenat koji je Set bacio na arhitekturalne detalje. U poređenju sa živopisnim zgradama, ljudske siluete su apstraktne, gotovo nematerijalne, sa prisutnošću jakih senki. (lol, sad je autorka zapanjila samu sebe ovom analizom!) Novela je prvobitno štampana na papiru sa žutim nijansama radi postizanja fotografskog efekta sepije, tj. ,,starinskog izgleda“.
Kanadski superstar
Novela je osvojila nagrade i hvale – dve nagrade ,,Ignatz“ (za velika dostignuća u svetu stripa) 1997.g, a novelu su preporučivali časopisi „The Comics Journal‘’, ‘’GQ‘’, ‘’Herald’’ i ‘’Rolling Stone‘’ (opaaaa, bravo Sete!). Kritika (jednom da i oni budu zadovoljni) su počeli da hvale Seta i autor je postao gotovo plemić u Kanadi (priređena mu je samostalna izložba u ,,Art Gallery of Ontario” u Torontu); čak je jedan kanadski rok bend snimio pesmu i spot sa istim nazivom.
,,Život je dobar ako ne odustaješ“ definitiiiiivno nije jedna od onih novela u kojoj će vas sačekati maskirani osvetnici, brza kola ili žene sa nogama od Srbije do Australije. Niti je jedna od onih novela koje će te uvesti u neki tebi nepoznat svet. Ovo nije ,,portal“ u nešto drugo nego prikaz sadašnjeg sveta-vidimo usamljenost, gorčinu, besmisao ljudskog postojanja i opsesiju. Sve je to još i lako progutati dok vas ne pukne saznanje da se svaka opsesija tiho prikrada i raste sve dok je hranite svakim delom sebe. A kad shvatite da nemate šta više da predate, da ste žrtvovali sve i da ste potpuno goli u mraku, onda nastaje strah, ili još gore, potpuna praznina.
Znate, mutanti stvarno postoje, da, da u ovom našem svetu, a nastaju tako što strukturalnom promenom DNK gena ili hromozoma u organizmu dolazi do mutacije i stvaranja nove osobine koja se ne može pronaći kod postojećih primeraka. Mutacije nastaju iz više razloga. Jedan je prirodna evolucija, barem je to tvrdnja Čarlsa Darvina koje se naučnici još drže (možda ste pobornik toga da nas je Bog stvorio i smorio se svojim delom, pobegavši glavom bez obzira). Drugi razlog su eksperimenti sa ukrštanjem vrsta, obično životinjskih, ali postojali su i ljudski zamorci u nekom zlom vremenu. Treća opcija je rat, odnosno radijacija i bio-oružje, koje iako je po svim konvencijama zabranjeno svi koriste, makar ono sa osiromašenim uranijumom, koji eto ne izaziva samo bolesti, nego i mutacije kroz nekoliko generacija. Pitate se sigurno zašto ih onda ne viđate na ulici ili u prirodi, razlog je sasvim jednostavan: mutanti su retki jer koliko mi za sada znamo nemaju mogućnost da taj izmenjeni gen uspešno prenesu na naslednike. Sem toga, mutanti u stvarnosti su daleko od onih u X-ljudima, Hulku, Doktoru Džekilu i Mister Hajdu ili Nindža kornjačama, oni svoju mutaciju možda ispolje tek time što su npr. albino, ali time nisu ništa manje posebni. Sada pošto ćete obraćati više pažnje na te iznimne jedinke ako ih sretnete, samo da kažem da ovom prilikom ostajete bez predstavljanja autora jer su već predstavljeni, a ovo nije specijalni broj.
Balada o ubicama – počinje jednom urnebesnom, ali krvavom šalom. A kod Brendonove kule noć iz najcrnjih horora, kiša lije, munje sevaju, grmljavina je sve bliže. Kristofer je u crnohumornom raspoloženju i svideće vam se više no ikad. Naravno, to je i pravo vreme da putnica namernica pokuca na Brendonova vrata. Naši heroji će ugostiti devojku koja je impresionirana svim u kuli, a posebno Kristoferom. Sledi noć u kojoj neki mirno spavaju, drugi nemaju sna, a neki imaju more… Jutro donosi to da Brendon ostaje zamišljen po odlasku gošće.
Nakon toga smo na novoj lokaciji gde se vidi grad jeftine zabave i zaborava. A on da scena gde Brendon sustiže Šin objašnjavajući joj razloge svoje iznenadne pojave i zabrinutosti za nju. Sa tim smo nazad u gradu gde ubica traži način da se zabavi, ali ga njegov večit problem i nagon gone na još jedan krvav zločin. Svodnik ga hvata i želi da naplati svoj gubitak, ali ga u tome sprečava saučesnik dotičnog ubice. Brendon i Šin se sklanjaju od hladne noći i njihova bliskost raste. Potom gledamo scene prošlosti, gde vidimo kako su se zločinci upoznali. Slede izmešani kadrovi ubice koji verovatno ludi više nego što jeste i Brendona koji se raspravlja sa Šin te se razdvajaju. Brendon je ipak prati na odstojanju, ali sreća ga izdaje naleće na ubice. No kako ga je izdala tako mu se i osmehnula, pa naš junak ostaje živ i ujutro po buđenju kreće za njima. Šin je već stigla u grad i divi mu se, a tu je i ubica, u poseti alhemičaru koji bi mu mogao pomoći.
Tu radnja počinje da ubrzava i kadrovi se samo smenjuju, Brendon je pronašao ubicinog saučesnika, Šin je pronašla leš alhemičara. Brendon se obračunava sa saučesnikom i nasmrt ga ranjava, koji ipak zadnjom snagom beži i umire ubici na rukama. Ubica konačno gubi dodir sa stvarnošću i počinje krvavi pir po gradu tražeći našeg heroja.
Tu imamo pogled u prošlost i objašnjenje od čega Šin beži i kako je povezana sa ubicom. Brendon i ubica imaju razgovor heroj-zlotvor, sledi pucnjava i ubica misli da je ubio viteza, ali pridev sreće nije uzalud. Ubicu je sačekala kiša kuršuma policije, Šin mu prilazi i on joj na samrti govori istinu u koju ona ne veruje. Poluluda juri u pustinju, ali tamo joj jedan događaj pokazuje da ma koliko ne verovala da je istina priča koju je čula, ona to ipak jeste. Užasnuta, čini očajnički korak.
Nakon par nedelja gledamo Brendona i Kristofera u svom staništu, jedan drugom idu na živce, prekida ih iznenadan dolazak Šin, koja priča celu priču i pita za pomoć. Potom vidimo da je nekad volja jača od predodređenosti i prepuštanja reci sudbine. A vidimo i da ubica nije bio toliko lud i prisustvujemo mračnom kraju, baš kao i tokom celog serijala do sada.
U ovoj epizodi možemo videti najbolje kvalitete Klaudia Kjavaretija, odnosno smisao za dramu i apsolutno neočekivane krajeve, ali se i dalje mnogo oslanja na slučajnosti, no navikli smo se već na autora i to ne bi trebalo mnogo da nam smeta. Masimo Rotundo je zaista specifičan crtač, sa stilom takvim da koristi što manje detalja, a da pri tom prikaže upravo ono što želi. Ma koliko ne voleo taj hladni način, što duže čitam njegove stripove shvatam koliki je majstor na delu zapravo, kao i da mi menja mišljenje o svom radu. Broj sasvim u skladu sa svetom i Brendonom i bila bi ga greška propustiti, dok je još dostupan.
