Blog - Fantastični vodič

Vavilon 17 – Semujel R. Dilejni

Posted on 11. januar, 201726. mart, 2025 by Mira Satarić

Politički korektan govor, propaganda, govor mržnje, metafizičke rasprave.

Desetine naziva za nijanse snega i nijedan za rat.

Da li su i u kojoj meri, granice mog jezika i granice mog sveta?

Vavilon 17 u neku ruku ispituje i preispituje ovu hipotezu iz pomalo nesvakidašnjeg ugla.

Iako tema jezika u SF-u nije ni u Dilejnijevo vreme bila nova i neobrađivana, lingvistička pitanja kojima se bavio jesu bila novina. Način na koji je ova priča građena pravi iskorak čak i iz dotadašnjih jezičkih inovacija u žanru. Autor se ovde bavi samom strukturom, suštinom jezika i pruža uvid u nešto što je izvan pukog igranja rečima. Zapravo, jezik u ovom romanu nije sredstvo već upravo glavni lik.

Okosnicu priče čini ideja da je u srži našeg poimanja sveta upravo naše vladanje jezikom, odnosno da je jezik taj koji oblikuje ne samo našu stvarnost, već i naše postupke, navike, shvatanja i percepciju. Vavilon 17 na neki način testira Sapir-Vorfovu hipotezu (u Dilejnijevo vreme aktuelnu u lingvistici) po kojoj konkretne misli izražene na jednom jeziku ne mogu biti korektno shvaćene od strane osobe koja govori neki drugi jezik. Jezička relativnost, u Dilejnijevom slučaju, bila je inspiracija za književni eksperiment o tome koliko se na misli i postupke može uticati putem manipulacije jezikom, a ovu hipotezu je eksploatisao i Orvel proučavajući na koji način se jezik može koristiti kao politička alatka. Danas, mi proživljavamo nove vrste jezičkih manipulacija našom stvarnošću.

Naša protagonistkinja je Ridra Vong, poliglota, lingvista i pesnikinja, i sasvim slučajno kapetan svemirskog broda. Ovde ću da napravim malu digresiju i da se osvrnem na još jedan aspekt ovog romana koji je, u neku ruku, novina za to vreme (1966). Postavivši Vongovu za protagonistu, a bila je retki ženski protagonista u to vreme još mešovitog porekla, Dilejni krajnje direktno i otvoreno preispituje tadašnje norme žanra. Isto tako, posada koju Vongova okuplja je sve samo ne tipična za jednu spejs operu tog vremena.

Vongova je, u skladu sa svojim sklonostima, opsednuta jezikom, načinom na koji se smisao prenosi putem jezika i, da, savršena je osoba koja bi mogla da pomogne oko razbijanja čudne, neprijateljske šifre. Nije joj potrebno mnogo da shvati neobičnu istinu – Vavilon 17 nije šifra, Vavilon 17 je – jezik.

Iako je ovde demonstrirao ideju da je jezik više od prostog sredstva za komunikaciju, autor nas vodi još jedan korak dalje – od početne Sapir-Vorfove hipoteze, koja se ogleda recimo u nemogućnosti jednog od likova, koji je pod ’uticajem’ novog, vanzemaljskog jezika, da pojmi koncepte ’ja’ i ’ti’ jer za njega oni nemaju značenje I samim tim I ne postoje, do trenutka kada se otkriva sva suština i složenost Vavilona 17. Dilejnijeva lingvistička razmatranja (jer, ruku na srce, radnja im je ipak donekle podređena) dobijaju fantastični i inovativni obrt – u Vavilonu 17 reči otkrivaju samu strukturu objekta, njegov govornik može da razume sam koncept koji određena reč predstavlja. Samim tim, postaje jasna i prava priroda Vavilona 17 – to je veštački jezik koji je u stanju da programira šizoidnu ličnost u svakome ko ga nauči, praveći od svakoga savršenog infiltratora, koji po svaku cenu želi da uništi Alijansu: i ko samim poznavanjem nekog pojma poseduje i stručnost da napravi sabotažu. Kako Vavilon 17 ne prepoznaje koncept ’ja’ osoba pod njegovim uticajem nije u stanju da se kritički osvrne na sopstvene postupke.

Da parafraziram našu protagonistkinju, ponekad nam fali reč kako bismo mogli da opišemo neki pojam i dok neko ne pokuša da ga opiše, da ga imenuje, on ni ne postoji. Imenovanje je, čini se veoma važno našem autoru. Od samog naslova, tj. imena jezika, koji jasno pravi aluziju na Vavilonsku kulu i priču kako su nastali različiti jezici (srž svih problema u komunikaciji), pa do imena glavne junakinje: Rydra Wong (pokušajte ga izgovoriti brzo – right or wrong?).

Naravno, upotreba jedne lingvističke teorije nije ono šta je glavni kvalitet ovog romana. To je priča o multikulturalnosti i ličnim izborima. To je kratak roman koji sadrži sve elemente spejs opere, i svemirska putovanja, sukobe male i velike, pa i svemirske pirate. Idealan za ove praznične dane.

Sam način pripovedanja, jezik koji Dilejni koristi je zanimljiv, vidi se da autor vlada u potpunosti sopstvenim jezikom na jednom dubljem, sveobuhvatnijem nivou. Ipak, pre svega je čitljiv i zabavan. Pojedini aspekti su teško prevodivi, pa preporučujem čitanje u originalu (a postoji i audio knjiga na engleskom jeziku).

Dilejni je bio veoma mlad autor u vreme kada je ovaj roman nastao, i stoga smatram da neke nesavršenosti treba u potpunosti zanemariti i prepustiti se uživanju u jednom autentičnom klasiku žanra.

Putnici

Posted on 6. januar, 201726. mart, 2025 by Dejan Rančić

Dok ne krenu novi naslovi za ovu godinu, da raščistim sa onim što je ostalo od prošle, a možda je vredno pažnje. Film koji je u pitanju je naslov koji je zajedno sa Assassin’s Creed zatvorio godinu, tj. stigao na repertoar 29. decembra. U pitanju je film koji pozira kao naučna fantastika, zvan Putnici.

Radnja filma

Promotivni poster za film Putnici

Zamislite, iskoristili ste svu svoju životnu ušteđevinu da sebi kupite kapsulu na svemirskom brodu koji će vas odvesti svetlosne godine od vaše majke Zemlje da nastanite neki daleki i nepoznati svet i tamo započnete novi život. Znate da je vaša karta u jednom pravcu i da će sve što ste ikada poznavali odavno napustiti ovaj svet do vašeg dolaska na destinaciju. A onda dođe do havarije i vi se probudite iz hibernacije posle 30 godina putovanja koje treba da traje 120.

To je premisa filma Putnici, koji ovaj scenario stavlja na pleća mehaničara Džima Prestona (Kris Prat), a onda ga ostavlja da se sam snalazi na svemirskom brodu Avalon koji sa nekih 5000 duša plovi svojom predefinisanom putanjom, pod komandom autopilota, ka Houmsted koloniji (bukvalno: posed, kuća s okućnicom).

Naravno, Džim postaje gospodar svega što nadgleda, ali raditi bilo šta u svemiru ima svoja ograničenja kada ste sami. A onda našem mehaničaru u život ulazi Aurora Lejn (Dženifer Lorens) i boravak na brodu postaje zanimljiviji.

Putnici je film koji sam po sebi nema neku radnju, pa ako očekujete da se priča razvija kroz dinamične događaje onda ovo nije film za vas. S druge strane, priča je taman tako postavljena da film može da se bavi istraživanjem ličnosti njegovih glavnih aktera, o čemu malo kasnije.

Što se samog toka priče tiče, ona počinje i inicijalno se razvija kao naučna fantastika, ali u nekom trenutku reditelj Morten Tildam (Igra kodova iz 2015) i scenarista Džon Speic (Prometej iz 2012 i prošlogodišnji Doktor Streindž) odlučuju da film ipak treba da bude romantična drama.

Priča ostaje taman toliko dobra da drži pažnju publike, ali njen potencijal u SF domenu biva žrtvovan zarad priče koja će vas lepo zabaviti ako ste od onih što filmove gledaju sa partnerom da bi posle rekli kako je bilo lepo. A pošto ovu recenziju pišem za portal koji se bavi fantastikom, onda moram reći (a i ovako bih rekao) da je scenario najveća slabost filma.

Likovi i gluma

Džim Preston i Aurora Lejn na dejtu kod Artura

Kada je radnja postavljena tako da nema šta da se dešava, karakterizacija likova postaje izuzetno bitna. U tom pogledu moram priznati da me je Kris Prat prijatno iznenadio. Prvi deo filma gledamo samo njega kako prolazi kroz razne emotivne faze – od trenutka kad saznaje da se neplanirano probudio, kroz pokušaje da nešto preduzme po tom pitanju i prihvatanje da na brodu može da radi šta mu je volja, pa do konačne depresije kada sve što može da radi izgubi svaku draž.

Tokom celog filma vidimo još samo tri lika – pomenutu Auroru Lejn, šankera Artura (Majkl Šin) i Gasa Mankusoa (Lorens Fišburn). Džim i Aurora su, naravno, u centru pažnje, a Artur je tu da malo ulepša atmosferu i bude neutralni sagovornik (pošto je robot). Svi pomenuti glumci deluju dovoljno uverljivo za uloge koje igraju, ali pošto je akcenat stavljen na romantičan, a ne SF element filma, onda nema puno mogućnosti za njihov dublji razvoj. I to je sve što imam da kažem o likovima.

Vizuelni elementi filma

Ono što zaista jeste lepo u filmu je sve vizuelno. Avalon ne izgleda kao tipično ćoškasto zemaljsko plovilo, već su se njegovi dizajneri potrudili da izgleda i malo egzotično, sa lukovima koji kruže oko centralne osovine koji je trup. U filmu je nekako napravljeno da dizajn bude i svrsishodan, pošto je većina životnog prostora broda smeštena u tim lukovima, a konstantna rotacija po dužini omogućava održavanje veštačke gravitacije unutar Avalona.

Enterijer je takođe lepo dizajniran, čisto i futurističko-minimalistički. Kompjuterske konzole imaju hologramski prikaz i interfejs, a sve je uklopljeno tako da nam izgleda realno, iako znamo da nije. Kao i sa eksterijerom, brod nije dizajniran samo da bude lep, već otkrivamo da postoje i određeni bezbednosni protokoli koji ne mogu tek tako da se zaobiđu, na sveopštu frustraciju Džima.

Unutrašnjist svemirskog broda Avalon

Pošto je brod programiran da okonča hibernaciju svih putnika i posade četiri meseca pre pristizanja na odredište, kako bi se putnici pripremili za svoj novi život i međusobno upoznali, na brodu imamo priliku da vidimo i neke namenske prostorije, od kojih najviše odskače kafe-bar u kome Artur „radi“. Bogato dekorisan i u toplom bojama, on može da vas podseti na sličnu lokaciju iz Kjubrikovog Isijanja (1980), u kojem Džek Torens (Džek Nikolson), kao ovde Džim, provodi vreme u razgovoru sa šankerom.

I dok sa našim junacima životarimo na brodu, muzika Tomasa Njumana (Bekstvo iz Šošenka, 1994, Voli, 2008, i Skajfol 2012) nam pomaže da sve lakše upijemo. Za kraj, dobijamo i nešto lepih za oči prizora svemira koji su, kao i sve ostalo vizuelno, lepo urađeni.

Gde film pada?

Film se na početku ne libi da se dotakne par moralno pipavih tema, i da čak naše junake (osim Artura koji je robot) tokom filma suoči sa njima. Ali kao što sam već pomenuo, u nekom trenutku fokus prelazi na ljubavnu priču i neke stvari se zanemaruju da bi ona bila izvedena do kraja, dok ono čega se film već dotakao gubi težinu.

Putnici je pod nekim drugim okolnostima mogao da bude ozbiljan SF sa elementima drame preživljavanja. Ali ljubav sve pobeđuje, pa i dobru priču. Film će svakako da legne zaljubljenim parovima, ali oni koji su mislili da će dobiti naučnu fantastiku koja se bavi iskušenjima i dramom svemirske kolonizacije će morati da sačekaju neki drugi film.

Zaključak

Svemirski brod Avalon na žanrovskom putu ka nigde posebno

Ulazeći u film sam bio svestan reakcija zapadnih kritičara i činjenice da mu zameraju i neke elemente ljubavne priče između Džima i Aurore. Na kraju je film ipak pružio prijatnih dva sata zabave, mada ništa dubokoumno i filozofski što bi bilo vredno pažnje. Putnici vam neće pomeriti vidike ili vas nagnati na razmišljanje. Najviše što može da postigne je da vas zbliži sa partnerom, što je nešto.

Sa vizuelno lepim kadrovima i dve zgodne osobe koje gledate svih dva sata filma, Putnici se taman toliko izvlači da može da dobije 5. Da su Tildam i Speic imali više hrabrosti da se suoče sa pipavim temema filma, možda bi ocena bila i veća. Ovako je neiskorišćena lepa prilika.

Ocena: 5/10

Assassin’s Creed

Posted on 4. januar, 201726. mart, 2025 by Dejan Rančić

Assassin’s Creed promotivni poster

Konačno smo ušli u 2017. godinu, a za prvu recenziju sam odlučio da budem lokal patriota i otišao u Roda Cineplexx na Banovom brdu da pogledam Assassin’s Creed. Ili kako stalno pominju u filmu, Kodeks asasina.

Ovo je film koji je zatvorio 2016. godinu i koji predstavlja željno iščekivanu filmsku adaptaciju izuzetno popularnog istoimenog serijala kompjuterskih igara. Zanimljiv detalj vezan za igru, za koju je od 2007. izašlo osam glavnih naslova i nekoliko pratećih ekspanzija, je da je svaka smeštena u konkretan istorijski period, a radnja je na neki način uvezana sa stvarnim istorijskim dešavanjima tog doba.

Na papiru imamo sasvim dovoljno materijala da se napravi zanimljiv film i da se neka kompjuterska igra konačno otrese prokletstva filmskih adaptacija. Dodatnu težinu filmu i našim očekivanjima daje i glumačka ekipa sa Majkl Fasbenderom na čelu (Magneto iz Iks–ljudi franšize i Dejvid iz Prometeja 1 i 2), oskarovcem Džeremi Ajonsom (Umri muški sa osvetom iz 1995 i prošlogodišnji Betmen protiv Supermena) i Marion Kotilard (Nolanovi Početak iz 2010 i Uspon Mračnog viteza iz 2012). Da li je ovo taj film koji će nas uvesti u zlatno doba adaptacija kompjuterskih igara?

Ne.

Radnja filma

Ovo je film u kome toliko stvari ne valja da ne znam odakle da počnem. Fasbender igra Kala Linča (asasin Agilar u prošlosti) koji potiče iz loze asasina i koji posle traume otkrivanja (kao dete) da je njegovu mamu ubio njegov otac izrasta u čoveka koji čeka izvršenje smrtne kazne. On naizgled biva pogubljen, a onda završava unutar istraživačkog centra koji kontrolišu članovi Reda Templara, koji uz pomoć specijalne mašine zvane Animus hoće da iskoriste njegovo genetsko znanje da dođu do drevnog artifakta zvanog jabuka iz Edena (rajskog vrta). A da bi to postigli, oni ga uz pomoć Animusa šalju u Španiju iz 1492, u doba Španske Inkvizicije.

Sad, koliko god da vam ovakva postavka zvuči blesavo, većina ovih elemenata radnje jesu sastavni deo ekspanzije za drugi naslov iz serijala, Assassin’s Creed: Discovery (2009). Međutim, film ne gradi ništa od svoje priče oko tih tačaka iz igre. Zapravo, ono kriminalno što je film uradio, a što mu s razlogom zameraju zapadni kritičari koji su ga svojski ispljuvali, je što je većina radnje smeštena u sadašnjost.

Da se radi o SF filmu koji se bavi zloupotrebom tehnologije kako bi se iz prošlosti iskopali podaci koji nekom tajnom društvu omogućavaju da ostvari svoje megalomanske ciljeve, ovo bi bilo sasvim prihvatljivo. Ali ovo je adaptacija igre u kojoj je osnovna draž da igrate asasina koji radi asasinske stvari u raznim istorijskim epohama. Film nas umesto toga zatrpava sa gomilom monotonih dijaloga koji se dešavaju unutar istraživačkog centra između Kala i Sofije (Kotilard), Kala i Rikina (Ajons), ili Sofije i Rikina.

Sofija i Kal: Većina radnje se dešava u ovakvom ambijentu

Još jedna stvar koju kroz film ne saznajemo jeste pozadina sukoba između dve glavne frakcije, Reda Templara i Reda Asasina. Za razliku od igre koja nam daje neki istorijski kontekst iz koga proizilazi njihov konflikt – originalna igra i dve njene ekspanzije su smeštene u period Trećeg krstaškog pohoda, a istorijski su oba reda nastala tokom Krstaških ratova (1096-1192 za prva tri krstaška pohoda koji su zapravo stigli do Bliskog Istoka) – u filmu imamo Templare i Asasine koji su, eto, u drevnom konfliktu, i Špansku Inkviziciju na čelu sa Inkvizitorom Tomasom de Torkemadom (zapravo ima ulogu u pomenutoj ekspanziji igre, čiji je drugi nastavak smešten u doba Renesanse) zato što se istorijski deo filma dešava u Španiji.

Sveukupno gledano, film me je smorio sa radnjom dok sam ga gledao, a onda dodatno iznervirao kada sam pročešljao malo Internetom da bi se informisao o igri i istorijskom kontekstu u kome se radnja dešava. Nije mi jasno zašto u filmu nije posvećeno malo više pažnje objašnjavanju pozadine sukoba umesto što je sve ostavljeno tako maglovito. Kompjuterska igra zapravo ima priču koja daje razlog asasinu (Eziju) da ode u Španiju, dok je u filmu on jednostavno tamo. A i odlazak put Španije u igri predstavlja širenje priče iz izvorne lokacije Jerusalima i Palestine, dok u filmu izgleda kao da je početak u Španiji.

Sve u svemu, film ima onaj tip radnje koji postoji da bi moglo da se kaže da ima radnje, dok nam ona zapravo ne priča ništa zanimljivo i vredno naše pažnje.

Gluma i likovi

Kal u svojoj ćeliji

Sad, pomislili bi ste da su možda glumci dali sve od sebe u filmu i tako ublažili posledice nepostojeće radnje. Ali i na tom planu film pada. Fasbender se donekle trudi sa svojom glumom, ali Kotilard i Ajons ne udišu nikakav život svojim likovima. Čak i Fasbender ne unosi sve emocije koje bi mogao u svog lika.

Na početku filma deluje uverljivo, posebno uoči svog „pogubljenja“ kada fizički demonstrira strah od smrti. Ali posle kasnijeg teturanja u ošamućenom stanju (nakon buđenja) uglavnom deluje ravnodušno u većini konverzacija. Možda su mu se termini snimanja preklapali sa Ridli Skotovim nastavkom Prometeja (maj 2017), pa je zaboravio da se prebaci iz androida Dejvida u stvarno ljudsko biće. Poenta je da u svim tim interakcijama unutar istraživačkog centra on ne pokazuje ni nervozu, ni strah, ni bes, jednostavno nikakvu emotivnu reakciju sa kojom bi smo zaključili da mu nije svejedno što je tu gde jeste.

U filmu se pojavljuju dodatni likovi, ali oni na nas ostavljaju utisak koliko i generički protivnici u igri koje treba da likvidiramo. Kao posledica svega, scene koje treba da predstavljaju prekretnicu u radnji ili kulminaciju nečega jednostavno nemaju nikakvu emotivnu težinu. One se dese, mi ih vidimo, i nastavljamo na sledeću podjednako neupečatljivu scenu.

Ostalo što ne valja

Većina akcije je svedeno na jurnjavu sa elementima parkura i puno prašine u vazduhu

Blago pozitivna stvar za film jesu dešavanja u prošlosti. Vidi se da su glumci i kaskaderi tu odradili svoje i film ima neku akciju. Nažalost, prečeste promene uglova je čine rastrzanom i haotičnom, zbog čega ne možemo u potpunosti da uživamo u njoj. Takođe, film je sa akcijama više usredsređen na promovisanje parkura (ekstremni sport u čijoj osnovi je trčanje uz akrobacije) nego na same borbe. U većini scena je bitnije da likovi skaču preko krovova i odbijaju se o zidove ili pentraju po njima, nego da vidimo ko se sukobljava i kuda borba vodi.

Na kraju, malo da potkačimo i vizuelne elemente filma. U scenama koje se dešavaju na otvorenom je primetno prisustvo čestica prašine u vazduhu, što nam često ne dozvoljava da vidimo detalje kostima asasina, nešto što je još jedan znak raspoznavanja za igru. S druge strane, u zatvorenim prostorijama su tonovi boja često tamniji, sa primetnim plavim pigmentom, što sve čini bezlično ili depresivno.

Vizuelni efekat koji je zapao za oko zapadnim kritičarima koliko i manjak radnje u prošlosti, jeste prikaz Animusa. Ova naprava je zamišljena kao ogromna mehanička ruka koja Kala drži oko struka i pomera se sa njim u sadašnjem svetu kako se on pomera unutar svojih genetskih sećanja. Sve to naizgled izgleda kul dok ne shvatite da se asasini puno kreću, trče, skaču, prevrću i izvode vratolomije. Pitanja je kako mehanička ruka Animusa sve to isprati, posebno što u finišu filma (spojler) jedna takva vratolomija oštećuje Animus.

Ruka Animusa koja Kalu omogućava da u stvarnom svetu simulira sve što proživljava kroz genetska sećanja.

Sa Animusom dodatno iritira što to kako on funkcioniše vidimo kada se nešto dešava u prošlosti, tako da i kada dobijemo da vidimo asasine u akciji kadar ume da skače na sadašnjost da bi smo mi videli kako to izgleda sa Animusom.

Konačno, za film u kome ima puno pričanja, zvuk je očajan. Ne samo da su tonovi boja u zatvorenom prostoru prigušeni, nego je i ton govora isto tako prigušen. Generalno mi prija što u bioskopu ne moram da se oslanjam na prevod da bi pratio film, ali kod većine dijaloga su glumci pretežno govorili sebi u bradu, pa sam morao u titlu da tražim šta su zapravo rekli. Ova nelagodnost na stranu, ton konverzacije u filmu uspavljuje.

Zaključak

Normalno bih mogao da se ogradim u konačnoj oceni ovakvog filma da će se verovatno svideti ljubiteljima kompjuterske igre. Ali neke od kritičara koje sam ispratio na YouTube su kao ljubitelji igre ispljuvali film. Možda će neko naći zadovoljstvo u scenama akcije i pretpostavljam da se dečurliji prisutnoj u bioskopu tokom mog gledanja bar to svidelo. Za ostale, bilo šta drugo će vam verovatno biti veće uživanje.

Inače, kao novina od ove godine nameravam da dajem ocene filmovima, od 1 do 10. Za ovaj film sam znao odlazeći u bioskop da nije ono što se očekivalo, ali sam se nadao barem ništa posebnom filmu. Međutim, posle svega ne mislim da zaslužuje više od 4. Na desetine sati provedenih igrajući kompjuterske igre iz ove franšize će vam sigurno biti smislenije iskorišćeno vreme od 116 minuta provedenih uz ovaj film.

OCENA: 4/10

Rubosvet

Posted on 4. januar, 201726. mart, 2025 by Ranko Trifković

Patuljačke tvrđave u svemiru

A, ne. “Rubosvet” (Rimworld) nije mešavina epske i naučne fantastike. Podnaslov se odnosi na činjenicu da je Tajnana Silvestera (Tynan Sylvester) očito nadahnula igra “Patulj-tvrđava” (Dwarf Fortress) braće Tarna i Zeka Adamsa (Tarn & Zach Adams). Ništa čudno, ta igra je gotovo pokrenula novi žanr, a da je nije bilo, nikada ne bismo dobili “Majnkraft” (Minecraft). Tajnan je, takođe, svoj projekat krenuo da radi sam samcijat, ali je ipak osnovao tim, Ludeon Studios, tim koji je uskoro porastao. Ne mnogo, ali dovoljno da Tajnan više ne mora niti da kodira sam niti da sam crta grafiku za igru.

Odmah da napomenem da igra još nije završena, aktuelna verzija je Alfa16. Prikaz, ipak, pišem zato što je “Rubosvet” već uveliko na Stimu (Steam), a sama igra u sasvim pristojnoj meri zaokružena.

Lepota ove igre je u tome što spaja čari “Simsa” (The Sims), sa sve omiljenijim žanrom igara preživljavanja. Igrač ne može da upravlja svojim virtuelnim štićenicima, barem ne na način na koji to računarske igre obično podrazumevaju. Igranje se sastoji od postavljanja planova i prioriteta, posle čega junaci sami odlučuju šta će da rade.

Uzalud ste odredili da će se baš tu sagraditi novi zid koji će da štiti mitraljesko gnezdo, kad je radnik Rade baš taj dan nešto tužan – sve mu se skupilo: i neukusna hrana i spavanje u ‘ladnom i to što ga je Radojka sinoć odbila i to što više nema piva – pa je odlučio da mu više prija da baca potkovice nego da se cima sa nekim tamo granitnim blokovima.

Ako mislite da je posredi neka umetnička sloboda tumačenja igre, varate se, ova sličica upravo prikazuje nivo pojedinosti koje pruža “Rubosvet” kao simulator preživljavanja na rubnom svetu daleko od središta galaktičkog carstva.

“Rubosvet” spada u igračke, a ne toliko u igre. U onu zaboravljenu vrstu zabave koja nas, zaista, pokreće kao kreativne graditelje sadržaja. Takve igračke/igre stvaraju priče, pripovesti, rađaju događaje koji postaju doživljaji, ono što poželite da prepričate svima koje uspete da privolite da vas saslušaju.

Početak i kraj igre zadajete i oblikujete vi sami. Ono što se dešava između jeste slast u kojoj ćete uživati satima (danima, nedeljama!). Bilo da ste grupa svemirskih brodolomnika, pleme koje je pobeglo pred đavolskim mašinama ili eremita koji se odrekao nesuvislog života na dekadentnom sjajnosvetu punom društvene pravde, čudesne tehnologije i obilja za sve, okvir je zajednički. Neki ljudi zatekli su se u divljini, uz oskudnu početnu opremu i nešto zaliha. Zadatak je da prežive i iskroje sebi sudbinu… ostanak na planeti koju su pretvorili u mali raj ili odlazak svemirskim brodom nazad u civilizaciju. U tom smislu igra omogućava da i sami sastavite zaplet igre pomoću dvadsetak parametara. Želite da kolonisti budu devojke između 15 i 19 koje sve biti blagorodne, vredne i jedre, odevene samo u prsluke, ali sa energetskim puškama i u pratnji desetina alpaka, a koje će živeti na planeti koja je džinovska plaža sa beskonačno lepim vremenom? Samo podesite odgovarajuće klizače i to je to.

Nastavljajući u duhu igračke, sledi izbor pripovedača. Tajnan se, naime, proslavio na internetu kao jedan od vodećih pokušaja da se stigne do računarskog igrovođe. U tom smislu Klasična Kasandra postepeno uvodi nedaće i prilagođava ih tako da je igrač pod neprestanim pritiskom. Opuštena Fibi daje priliku da se oporavite i uspostavite bolju infrastrukturu pre nego što na vas napujda karakondžule i muke. Nasumični Rendi naprosto ne haje da li je vaša baza u stanju da se odupre, pa ne šalje nevolje srazmerne stepenu razvitka kao Kasandra i Fibi. Možda će vas snaći tek beznačajna najezda dabrova, a možda će se krvave mašine obrušiti na vaše selo i zbrisati vas sa lica planete. I sve to dolazi u šest raslojenih stepena težine, sa mogućnošću da isključite snimanje pozicije (permadeath).

Ostaje još samo da se ceo jedan svet sazda samo za vas. Još malo klizača i podešavanja i eto nas pred globusom. Kućice označavaju naselja drugih kolonista, vigvami plemenske zajednice, a kosturske lobanje ukazuju na legla razbojnika. Izbor mesta za početak igre zapravo određuje ne samo nivo težine već i stil igre. Umereni predeli koji nisu ni planinski, a ni ravnice. Manje ili više brdovito i pošumljeno, to je za početak savršenstvo, još ako nađete nešto u pojasu gde sezona setve traje tokom cele godine, iha!

Dobro, konačno kreće igra. Na dopadljivo iscrtanoj površini planete razaznajete travu, kamenje, stene, drveće, žbunje, sitne i krupnije živuljke, razbacane predmete, te konačno i vaše čovečuljke. Počinju da tumaraju. Kliknete li na jednog, dobijate mnoštvo podataka razvrstanih u nekoliko odeljaka. Doznaćete šta ima od opreme, ko su mu prijatelji i poznanici, kakve ga osobine krase i koje sve veštine zna. Tu su i merila u stilu “Simsa” koja pokazuju koliko su zadovoljene potrebe datog građanina, te koje sve okolnosti utiču na njegovo opšte raspoloženje. Sve što radite u igri tiče se podmirivanja potreba i izgradnje infrastrukture koja će od pustare napraviti grad sposoban da odoli svim prirodnim nepogodama, nesrećama, te napadima razbojnika. Konačno, vaši puleni moći će da sagrade svemirski brod i vrate se kući. Ili ostanu u raju koji su izgradili u znoju lica svog.

Kad smo već kod gradnje, malo toga možete neposredno narediti stanovnicima. Upravlja se pomoću planiranja, uspostavljanja skladišta i zona aktivnosti, kao i određivanja prioriteta. Da li će se građani odazvati pozivu da podignu novu vetrenjaču, razvuku kablove za struju ili sašiju još jedan par tople odeće zavisi od toga da li je materijal dostupan, da li su za rad raspoloženi i da li postoji posao za koji smatraju da je preči. Za razliku od pomalo nasumičnih “Simsa”, čikice i tetice u “Rubosvetu” prilično su razboriti i dosledno se drže zadataka koji su u skladu sa njihovim karakterima i potrebama.

Lepota načina na koji je igra ustrojena jeste u tome što elemenata ima gotovo bezbroj, kao i mogućih odluka i izbora i njihovih ishoda. A opet, pasus iznad objašnjava sve. Lako se uči, teško savladava. Raspon i raznovrsnost prepreka jesu začin koji čini izazov. Najezda insekata, predatori koji postaju ljudožderi, poludele životinje u ubilačkom zanosu, talas vreline, požari, kratak spoj, lopovi, otmičari, prepadi i ratovi, karavani, povrede na radu, nesreće u rudniku, drevni roboti-ubice, glad, pošast, boleštine, trovanja hranom, slom živaca, piromanija, psihopatije, depresije, strah i panika, psihička zvonjava, radioaktivna i hemijska zagađenja, gromovi, oluje…

Igru najtoplije preporučujem ljubiteljima strategija, graditeljskih igara, igara preživljavanja, onima što vole neuobičajene igre, svima koji su voleli “Simse”, retkima koji vole “Patulj-tvrđavu”, te zaluđenima za post- i apokaliptične priče.

Morgan Lost, br. 05 Časovnik života

Posted on 3. januar, 201726. mart, 2025 by Kristijan Šarac

Ne znam da li ste svesni toga da pored samih heroja, postoji još nešto vrlo bitno za uspeh serijala, a to su staništa, naseobine ili gradovi. U ovom slučaju, koncentrisaćemo se na gradove. Postoje neki koje svi znamo kao Gotam, njegovo naličje je mračno, grad je to bez svetla i njegovi heroji samo poprimaju njegove obrise. Tu je, naravno, i Bejsin Siti (stvarni gradić u državi Vašington) kog Miler predstavlja u mračnim tonovima i, opet, junaci prosto upijaju taj mrak. Novi Heliopolis se suštinski razlikuje od ta dva, njegova neonska svetla bleštavo svetle, njegova arhitektura je potpuno nešto novo i nimalo klasično, i smatram da je barem polovina uspeha u tome što izgled grada ne obećava bilo koju mračnu stvar. A dobijamo deset puta surovije pripovesti od onih u pomenutim, te i sam zaslužuje taj status grada koji stvara svog heroja, jer Morgan je tvorevina svog grada. Šta, ne verujete mi? Hajde, vodim vas da se prošetate ulicama Novog Heliopolisa….

Đuzepe Lioti ima iza sebe i karijeru filmskog scenariste, naime radio je na filmovima, L’erede – The Heir, Terraferma i Rijaliti. Kao crtača ga proslavlja serijal Narkos, te počinje raditi na Brendonu i nastavlja tu saradnju sa Kjaverotijem i na Morganu Lostu.

Časovnik života. Počinje borbom za život, koja bi možda bila lakša da onaj ko se bori ne vidi mnoštvo slika koje skreću pažnju. Morgan sa društvom ćaska uz piće, odlučuje da mu je dosta i ide da prošeta, neko ga prati, ali kad je suoči sa tim to se negira. Sledi kadar u kom mlad momak u striptiz baru otkriva da mu majka radi tu, uz buru negodovanja i sukob odlazi odatle. Ubrzano se smenjuju kadrovi, a mi se malo duže zadržavamo u bioskopu. Morgan izlazi nakon pogledanog filma i potvrđuje da ga dotična prati.

Ponovo smo kratko nazad na momku i njegovoj majci, pa se selimo na mesto zločina. Neko sa groznom maskom kasapi žene, i Morgan kod Pandore izrađuje profil dotičnog ubice. Inge baš nema najbolji mogući sastanak naslepo, ali napolju je čeka nešto još gore,. Srećom, još ima onih koji ne gledaju svoja posla. Vidimo staricu u raspravi sa sinom gde je evidentno ko je tu glavni. Morgan nailazi na trag kod prodavačica ljubavi i sklapa dil sa jednom od njih. Inge prepričava svoj susret i kako je preživela ono što nije nijedna do sada. Morganu ne preostaje ništa do iscrpljujućeg čekanja. Kad ubica stigne stvari se komplikuju, jer u Novom Heliopolisu nema srećnih krajeva, samo krvavih. Morgan ipak na foru hvata kasapina. Pošto je ubica i kriminalac druge vrste, prijatelji mu daju mogućnost da jednom bude slobodan. Sve to Morgan mora saopštiti dotičnoj dami, koja to i ne prihvata baš najbolje. U međuvremenu se oboje bore sa svojim ličnim žaljenjem i demonima. Dan kada se donosi presuda je pun uzbuđenja i preokreta, a pošto srećnih krajeva nema moramo se zadovoljiti pravednim i nadati se da je negde iza časovnika neki drugi bolji život.

Ova epizoda deluje prilično rastreseno i smušeno, što zbog takve priče kakva jeste, što zbog toga što to na momente zaista i jeste. Doduše, postoji i treća mogućnost, da je gledam kroz prizmu prethodne te joj ne dajem pravu šansu da mi pokaže pun sjaj. Crtež je jako interesantan, nisam do sada video ovakav, sa mnogo senki, tako da povremeno imate utisak trodimenzionalnosti, dubine ili osećaja da je crtež pod staklom. Nemam zamerku na to, sem što mi je neobično. Sve u svemu, možete biti zadovoljni ovim obilaskom, a ako niste, ništa ne brinite vrlo skoro ćemo na novu turu Novim Heliopolisom.

Massive Chalice/Kabasti pehar

Posted on 2. januar, 201726. mart, 2025 by Ranko Trifković

Igrači su najbolji kritičari računarskih igara. Što su strastveniji, to se više i igraju, pa se, prirodno, smatraju pozvanim da “znaju” kako bi igre trebalo da se prave. Šteta što ih niko ne pita. Šteta što je stvarnost igrostrojenja mnogo surovija i što “eh, ja bi to ovako…” nikog ne zanima. U stvari, možda je i bolje tako. Uostalom, izvolite, skinite engine po izboru, pa udrite, napravite igru kakvu biste oduvek želeli da igrate.

Kao neko ko je i sam igrostrojitelj već mnogo godina, verujte mi da to ne ide baš tako (lako) i da je presek “igra koju bi voleo da igram”, “igra koju bi voleo da neko napravi” i “igra koju umem/mogu da napravim” prečesto prilično prazan skup.

E, sad.

“Massive Chalice” zbilja ne bih mogao da napravim, ali zato gotovo potpuno ispunila prostor kruga “igra koju bi voleo da neko napravi”. Moj prijatelj i vrstan igrostrojitelj, Goran kaže: “Ne verujem igrama koje imaju neozbiljne naslove, ko bi se još naložio na igru naslovljenu ‘Kabasti pehar”.

Ja prvi, jer jedan od znakova prepoznavanja dobrog dela jeste to da autor nije previše poistovećen, opsednut svojim radom. Duh ironije i samoironije koji provejava “Kabastim peharom” nam i otkriva prepredene, prevejane igrostrojitelje.

A tvorci “Kabastog pehara” ne mogu biti iskusniji. Posredi je tim “Dabl Fajn Prodakšn” (Double Fine Productions) koju predvodi Tim Šejfer (Tim Schafer) koga znamo kao perjanicu Lukasartsa (LucasArts). Tim je jedan od tvoraca igara “Tajna majmunskog ostrva” (The Secret of Monkey Island) i “Dan pipka” (Day of the Tentacle), zatim glavni igrostrojitelj “Punog gasa” (Full Throttle), “Mrgodnog fandanga” (Grim Fandango), “Psihonauta” (Psychonauts), te kultne igre “Brutalna legenda” (Brütal Legend). Projekat ove igre vodio je Bred Muir (Brad Muir), tvorac “Gvozdene brigade” (Iron Brigade) i dizajner na “Brutalnoj legendi”.

Na pitanje šta je zapravo “Kabasti pehar”, u jednoj rečenici odgovorio sam: “fentezi ikskom sa primenjenom genealogijom i zanimljivm random eventima, a sve u simpatičnom lou poli stilizovanom grafikom i zvučnom pratnjom koja istinski prati ritmove života i smrti”.

Da prevedem…

“Kabasti pehar” dešava se u nekom svetu mašte, sudeći po mapi, nekakvoj polu-dimenziji u kojoj su zemlje naseljene ljudima u opasnosti od sila entropije zanimljivog naziva: Kadenca (Cadence). Pretpostavljam da ovaj naziv ima veze sa deKadencijom. Igrač je u ulozi vladara (ili vladarke) kojem džinovski pehar daruje besmrtnost, kako bi proveo narod kroz nedaće. Pehar, naime, može da zauvek zbriše Kadencu samo ako kroz tri stotine godina miruje i puni se dobrom energijom. Dva entiteta “žive” u peharu, jedan učenjački muški i jedan ratnički ženski. Oni su pripovedači i komentatori igračevih akcija.

Kao i u igri Džulijana Golopa “X-COM”, igrač donosi odluke na strateškom nivou, i upravlja junacima tokom čarki koje se igraju kao potezna taktička simulacija. Dok se ne napuni, pehar povremeno ima višak moći koji može da se usmeri na istraživanje ili prebacivanje junaka na bojište.

Za razliku od igre “X-COM”, donošenje strateških odluka je pojednostavljeno u smislu da ne postoji baza koja se gradi niti sirovine koje se sakupljaju (osim leševa protivnika kojim otključavate naprednu opremu). Ljudi su najveća vrednost, a vreme je i saveznik i protivnik. Svaka odluka, bilo da se radi o istraživanju novog oklopa ili izgradnji tvrđave ili okupljanju junaka, traži da prođu godine pre nego što se ovaploti. Igra traje tri stotine godina, pa se ni decenija ne čini mnogo, ali u taj okvir ipak staje konačan broj odluka. Opsena je da vremena ima napretek, jer junaci su, ipak, samo ljudi koji se rađaju, sazrevaju i umiru. Zato je neophodno da se podignu tvrđave u kojima će stolovati i odgajati decu, buduće borce (Vanguard). Da bi se razmnožavali, vladari moraju imati supružnika. To je već dvoje junaka koji neće moći da se nađu na bojištu. Kad se tome doda neophodnost barem dve Mudrostrojiteljske kuće (Sagewrights) u koje se doživotno zatvaraju junaci da doprinesu skraćenju vremena za dovršavanje projekata, pa Kupela (Crucible), to je sedam i više boraca van igre.

E, sad.

Kupela, posuda u kojoj se kali metal, u ovom slučaju jeste vaspitno-trenažni centar u kome stoluje Standard, heroj koji povećava iskustvo mladog naraštaja, ali isto tako od njega poprimaju osobine. Svakog junaka, naime, odlikuju vrednosti snage, brzine, spretnosti i slično (Statistics), zatim crte ličnosti koje nasleđuju od roditelja (Personality), te osobine koje stiču tokom vežbanja i na bojištu (Traits), po tri u svakoj kategoriji. Gotovo presudno za uspešno završavanje igre jeste brižljivo planiranje uzgoja, tako da se iz krvnih linija uklone nepoželjne osobine, a odabirom dobrog Standarda i dobrog društva utiče se na obrazovanje budućih junaka.

Zadatak je izuzetno težak, jer vreme leti, heroja nema mnogo, a svakom godinom kopne, stare, razboljevaju se i umiru. Skrivena vrednost na koju igrač ne može mnogo da utiče jeste plodnost glavešina porodica. Počesto će se dogoditi da su i otac i majka neplodni ili nedovoljno plodni, pa se dobre osobine gube ili razvodnjavaju u pokušaju da se očuva linija nasleđivanja. Katkad će zarad očuvanja porodice morati da se spoje dva muškarca ili dve žene, pa da usvoje bebu koju će odgajati kao svoju. Traženje siročeta koje ima mogućnost da postane junak traje svaki put sve duže i duže, pa će igraču služiti kao slamka spasa, pre nego kao pametan potez.

Iskustvo autora igre ogleda se ponajpre u tome što ovaj zamršeni obrazac u igri deluje veoma spontano i teče glatko. Dok godine prolaze (nervoznim korakom) visoka nota označava svako rođenje, a niska smrt, pa se pred igračem svira melodija životnih ritmova. Svakih desetak godina Kadenca napada, a čekanje (i grickanje noktiju) presecaju događaji koji su poprilično nasumični u smislu da počesto dobar ishod nije pitanje pameti, već toga koliko igrača voli virtuelna Fortuna.

Srećom, kvalitet pisanja je dobar u celoj igri, pa su i postavka događaja i ishod zabavno štivo. Kad već pominjem pisanje, još jedna pohvala tvorcima “Kabastog pehara” ide za dobro odmeren humor. Šaljivo prepiranje ličnosti unutar pehara, komentari koji prate događanje na bojištu, te propratni govor veoma nenametljivo opuštaju atmosferu koju zateže potištenost usled gotovo nemogućeg zadatka da izdržite tri stotine godina do poslednjeg obračuna sa Kadencom.

Kada kucne čas za borbu, Kadenca napada dve ili tri pokrajine odjednom. Jednu će junaci odbraniti, ali će drugu (ili druge dve) obliti poganost. Tri puta napadnuta oblast tone u ništavilo zajedno sa svim stanovnicima, junacima i građevinama. Izveštaj o napadu opisuje koji protivnici upadaju, te kakva nagrada očekuje igrača. Posredi su povećan broj poena iskustva, novi junak ili beba, te ubrzanje istraživanja ili gradnje.

Pre početka borbe, od raspoloživih junaka igrač bira petoro za prethodnicu (Vanguard). Junoše imaju slabije metalne odlike, dok su starci fizčki slabiji. Heroji u zrelim godinama imaju najbolji spoj osobina. Odabir klasa najčešće je pitanje nužde, tj. raspoloživh junaka, ali uz malo veštine igrač može uvek imati tim iz snova. Osnovne klase su Lovac (Hunter), Alhemičar (Alchemist) i Balvandžija (Caberjack). Lovci nose ogromne samostrele, alhemičari imaju pelote pomoću kojih bacaju flašice sa opasnim materijama, dok brvnari koriste, jelte, brvno sa ručkama kojima mogu da mlatnu ili odgurnu protivnika.

Ukoliko su roditelji različitih klasa, deca dobijaju mešovitu klasu s tim što se za osnovu varijacije uzima vladar ili vladarka tvrđave. Tako dete vladara lovca i brvnara postaje Tabadžija (Enforcer), dok potomak vladara brvnara i supruga lovca postaje Senka (Shadowjack). Lovac i alhemičar daju Veštostrelca (Trickshot), dok alhemičar i lovac rađaju Bumbardera (Boomstriker). Spoj alhemičara i brvnara daje Brutalistu (Brewtalist), dok brvnar i alhemičar rađaju prilično korisnu klasu Detonatora (Blastcapper).

Klase se razlikuju po specijalnim sposobnostima koje se aktiviraju na bojištu. Neke mogu da se koriste posle jednog ili dva poteza, dok su neke ograničene municijom. Prva i poslednja specijalka su zadate, a tri puta igrač bira koju će veštinu da dodeli junaku. Tako svaki lovac na drugom nivou dobija sposobnost da puca dva puta ako je prva strela pogodila, dok na četvrtom bira između sposobnosti da bolje čuje ili da dokusuri ranjene protivnike.

Posebno mi se dopalo to što ni gamad koja napada nije sasvim kliširana. Semenke (Seeds) jesu malene i slabe, ali u mnoštvu mogu da budu ozbiljna pretnja. Kolevka (Cradle) pljucka semenke, a ako pogodi junaka može ozbiljno da ga povredi ili usmrti iz prvog udarca. Prsotići (Ruptures) jure da što pre stanu pred junake i raznesu se. Iza sebe ostavljaju jezerce kiseline i nagrizaju oklop. Plavi zaborav (Lapse) je protivnik koji se krije u senci, baca plavu ektoplazmu koja oduzima poene iskustva. Bedemi (Bulwarks) su hodajući topovi koji posle prvog udarca koji prime postaju savršeno oklopljeni i praktično neranjivi, pa ih valja smaknuti iz prvog pokušaja. Smežurači (Wrinklers) imaju gadan udarac koji povređenom junaku oduzima pet godina života. U igri u kojoj je svaki dan važan, skraćenje životnog veka može biti pogubno za borce. Trzavci (Twitchers) su brutalni džinovi koji teleportom zamene mesta. Osim što se junak iznenada nađe usred protivničke grupacije, trzavac može da bira koga će da udari, a tamo gde udari trava više ne raste. Svaki protivnik ima i napredniju verziju sa više HP-a i jačim udarcem.

Oni koji nisu zagriženi za taktičko-strateške igre videće “Kabasti pehar” kao plitku vodu, igru sa mnogo ponavljanja. Svedenost grafike, zvuka, kao i samih pravila igre odgnaće ih. Ukoliko ste, pak, ludi za taktičkim obračunima koji su složena zagonetka terena, protivnika, posebnih pravila, ukoliko volite napete borbe u kojima svaki potez nalaže da se prilagodite i razmišljate o najefikasnijem pristupu koji će ipak ostaviti prostora za neki plan B, onda će vas ova igra dugo, dugo, dugo zabavljati.

Za kraj, a bez da vam kvarim doživljaj, evo jednog malog saveta. Potrudite se da vam krvne linije budu dugoveke, sa mnoštvom potomaka. Slavni pretci koji umru iza sebe mogu da ostave legendarno oružje koje stiče iskustvo i postaje sve moćnije iz generacije u generaciju. Još jednom hvala Šejferu i Muiru, a i celoj ekipi za ovo nezaboravno iskustvo.

Zašto volim „Peni Dredful“

Posted on 30. decembar, 201626. mart, 2025 by Ana Stanojević

Ovaj tekst bi u skraćenoj verziji imao jednu rečenicu koja bi bila odgovor na pitanje iz naslova, a glasila bi: „Jer je heroina serija, Vanesa Ajvs, čarobna“. Ali običaj je da prikaz serije, filma, knjige, itd. ipak bude malo duži od jedne rečenice, pa ću pokušati da pronađem još nešto čarobno što „Peni Dredful“ nudi, iako kritičari seriji ne daju laskave ocene.

I zaista, štošta joj se može zameriti, a prvenstveno tanak zaplet (posebno u drugoj i trećoj sezoni). To kolebanje između sila mraka – da li izabrati egipatske demone, veštice, Sotonu ili Drakulu za glavnog zlikovca – je na mene ostavilo utisak kao da autor serije ne zna tačno šta radi, i po nekom subjektivnom osećaju ubacuje u svoje delo sve što poznaje od bauka i zlih noćnih stvorenja. Ideja da u istu priču stavi Frankenštajna, vukodlaka, vampire, veštice, Dorijana Greja i slične strahote nije loša i kod mene lako prolazi, dok god svaki od tih likova ima neku svoju priču, uverljivu pozadinu i ljudskost. Sviđa mi se i Drakulina izmučena duša, hiljadugodišnja čežnja i potraga za ljubavlju. Mogu da razumem njegov bes i agresiju usled nemogućnosti ostvarivanja ljubavi. Međutim, nemanje jasnog fokusa je suviše očigledno, pa umanjuje kvalitet serije.

Ipak, štošta je u ovoj seriji originalno i za svaku pohvalu. Počnimo od scenarija. Ključni deo svakog filma ili serije je za mene tekst. Kroz „Peni Dredful“ provejava snažan romantičarski duh, naglašen čestim citiranjem romantičarskih pesnika. To je vešto uklopljeno u priču, deluje iskreno i dodatno nas približava likovima. Taj poetski izraz je posebno lep u priči o Vanesi Ajvs i Džonu Kleru, odnosno Frankenštajnovom čudovištu. Način na koji jedno drugom recituju, plešu i pokušavaju da se uteše je veoma dirljiv i podseća gledaoca na to koliko lepote ima u dobroti, u dobrom ljudskom biću, posebno kada je ta dobrota krhka i konstantno izložena napadima zla.

Zanimljiva je i Bronina priča – od šikanirane prostitutke primitivnog govora do moćne besmrtnice koja pravi svoju armiju feministkinja. Govor je verovatno učila iz književnih klasika, pa makar i samo posredno, preko svog tvorca, dr Viktora Frankenštajna.

(Mala digresija: Dok ovo pišem, shvatam da su me autori serije možda kupili upravom tom ljubavlju likova prema književnosti i porukom koja tinja kroz mnoge epizode – da se i u najmračnijim vremenima uteha može naći u knjizi.)

Konačno stižem do glavnog razloga moje fasciniranosti serijom: Vanese Ajvs. Ova divna, jaka žena u briljantnoj interpretaciji Eve Grin ima tu nesreću da je želi niko drugi do vrhovni poglavar zla. Njegovo celokupno postojanje i mračna dela u službi su te želje da je osvoji, a ona se ceo život opire zahvaljujući neverovatno snažnoj volji i tu-i-tamo pomoći ljudi koji je vole. Nažalost, niko joj ne može pomoći, pa čak ni zgodni Amerikanac (Džoš Harnet) kojeg je na opasnim putovanjima ujeo zlokobni vuk, i koji je „u knjigama“ zapisan kao njen spasilac. A tek joj ne može pomoći onaj u kojeg polaže najviše nade – bog koji posmatra njenu odanost sa visine i ćuti. Ništa novo.

Mislim da bih kroz celu seriju mogla da pratim samo Vanesu, bez ostalih zanimljivih likova: da je gledam kako se koprca između tame i svetla, uživam u njenoj snazi i saosećam sa njenim umorom i posustajanjem u trećoj sezoni. Izražajna Eva Grin je savršeno dočarala junakinjinu detinju i skoro do samog kraja neposustajuću veru u boga i dobrotu, kao i one mračne, ne tako dobre, pohotne delove Vanesinog bića. Ona je pokretačka snaga „Peni Dredful“ i heroina kakva se retko sreće. Onaj kome su važne stvari poput iznijansiranih likova, odnosa između likova, atmosfere u seriji i teksta/dijaloga, neće mnogo patiti zbog traljavog zapleta i neubedljivog raspleta.

Bungou stray dogs ili kako navući klince da čitaju klasike

Posted on 28. decembar, 201626. mart, 2025 by Milena Benini

Kad se prepriča, ideja serijala Bungou stray dogs (文豪ストレイドッグス）zvuči kao da ne bi smjela funkcionirati. Radi se, naime, o detektivskoj agenciji koja se sastoji od samih “nadarenih”, ljudi s određenim nadnaravnim sposobnostima, no caka je u tome što se svi članovi agencije zovu po nekom slavnom autoru iz japanske ili svjetske književnosti, a njihove sposobnosti i karakteri zapravo su određeni stvarnim biografijama i djelima odgovarajućih pisaca. To znači, naravno, da vam je potrebno bar osnovno poznavanje lika i djela da biste pohvatali sve štoseve.

Tko, zaboga, danas od ljudi koji gledaju crtiće, pa makar i japanske, ozbiljno očekuje da će znati takve stvari? Pa, prvi među njima je zasigurno Kafka (da, stvarno!) Asagiri, čovjek koji je napisao mangu po kojoj je napravljena i anime-serija, a njegovu je ideju prihvatio i Sango Harukawa, koji je onda tu istu mangu i nacrtao. Manga započeta 2012. godine još se uvijek uspješno nastavlja (dosad je izašlo 11 tomova, kao i 4 popratna romana), te je ove godine dobila i ekranizaciju, u produkciji studija Bones, inače poznatog po adaptacijama Full Metal Alchemista.

Anime, koji zasad zapravo ima samo jednu punu sezonu (emitiran je kao dvije sezone od po 12 epizoda) ima, u odnosu na mangu, određenih prednosti kao i određenih mana. Mnogi mu, na primjer, zamjeraju pretjerani čibizam u praktički svakoj sceni koja ima makar i natruhe humora – a ima ih puno. To na trenutke doista kvari dojam, osobito kad se radi o razvoju odnosa među likovima, u čemu je manga daleko bolja. S druge strane, izvrsna glazbena podloga i vrlo dobra ekipa za sinkronizaciju čine anime-verziju izrazito dinamičnom, pa u nekim trenucima čak i uvjerljivo dirljivom.

Inače, kao što to obično biva u adaptacijama, anime je zbog potrebe za kolorom i jednostavnijom stilizacijom grafički manje atraktivan od mange, no to nadoknađuje vrlo bogatim pozadinama i nekim zanimljivim vizualnim rješenjima: pri pojavi svakog novog lika, njegovo se ime i osobine ispisuju na ekranu, dok se pri svakoj upotrebi nadnaravnih moći na neki način pojavljuje barem natruha pisanih riječi, podsjećajući nas tako na glavni koncept serije.

A taj će glavni koncept, za neke, možda predstavljati i njen najveći nedostatak. Ako niste ljubitelj književnosti, i nemate ili predznanja ili dovoljno živaca da proučavate bio- i bibliografije referiranih pisaca, serija vam vjerojatno neće biti niti upola toliko zabavna. Neki od likova djelovat će zbunjujuće, a ni njihove sposobnosti neće biti do kraja razumljive. S druge strane, poznavateljima književnosti bit će silno zabavno promatrati Osamua Dazaija koji stalno pokušava počiniti samoubojstvo, mladog Ryuunosukea Akutagawu kako priziva Rashoumon – bazično, silu kaosa koja guta sve pred sobom – ili američkog negativca Francisa S. Fitzgeralda koji svoju nadljudsku snagu može steći tek kad potroši veliku količinu novca, a stalno se svađa s dobrodušnim seljakom Johnom Steinbeckom.

Budete li u „Književnim sirotanima“ tražili neku jako duboku kritiku društva i fino iznijansirane likove, radije uzmite prvu sezonu Psycho Passa Gena Urobutchija. Ali ako vas intrigira pomisao na sukob Lovecrafta i Poea s klasicima japanske književnosti, bacite oko na Bungou stray dogs. Zabava neće izostati.

Metropolis, prvi dugometražni SF film

Posted on 27. decembar, 201626. mart, 2025 by Dejan Rančić

Nedavno se u medijima pojavila vest o tome kako će biti urađena mini serija inspirisana klasikom kinematografije i naučne fantastike, filmom Metropolis iz 1927, što je koleginica Dobrila pomenula u svom nedeljnom pregledu dešavanja u svetu TV serija.

Tim povodom ću, kao osoba koja prati svet filmova, sa vama podeliti članak koji sam svojevremeno napisao za portal SF-Srbija, u kome su još neki od članova Autostoperskog vodiča kroz fantastiku imali prilike da ispolje svoje novinarske talente. Tog portala više nema, ali bez njega možda ne bi bilo ni Vodiča.

Članak koji sledi je prvobitno objavljen sredinom jula 2013, a ovde je sadržajno neizmenjen. Tako da izvolite se upoznati sa filmom iz doba kada je ovaj medij još bio malo dete koje je otkrivalo šta sve može da uradi.

Metropolis (Metropola, 1927)

Originalni promotivni poster za film Metropolis

Ako ste ljubitelji naučne fantastike, što cenimo da jeste čim čitate ovaj tekst, onda mora da ste čuli za film Metropolis. Ako niste ljubitelji naučne fantastike, ali jeste ljubitelji britanske rok grupe Queen, onda mora da ste čuli za film Metropolis. Ako niste ni jedno ni drugo, a i dalje niste čuli za film Metropolis, onda iskoristite ovaj tekst da se upoznate sa kultnim ostvarenjem svetske kinematografije i naučne fantastike, i sa filmom koji je bio prvi dugometražni predstavnik žanra – Metropolis.

Ako ste, pak, čuli za ovaj film, onda vam je verovatno jedna od prvih slika u glavi kadar sa ženom robotom, tačnije likom koji je i dan danas prva asocijacija za film – Maschinenmensch/Mašina-Čovek – koja jeste centralna figura filma, a u širem kontekstu prvi filmski robot. Ali krenimo redom.

Metropolis je film o distopijskom društvu budućnosti (radnja se dešava u 2026. godini, tj. 100 godina u odnosu na godinu kada je film sniman) u kojem široke narodne mase rade po ceo dan u nepovoljnim uslovima i do iznemoglosti da bi obezbedile lagodan život za malobrojnu elitu ovog društva. U takvom okruženju u prvi plan dolaze dva glavna junaka filma.

Freder je sin prvog čoveka i arhitekte Metropolis, koji živi u izobilju i zaštićen od spoljnih uticaja, što mu daje naivan i idealističan pogled na svet. Marija je žena iz radničke klase (mada njena pozadina nikada nije u potpunosti objašnjena u filmu), koja je propovednik budućnosti u kojoj će vladajuća elita (koju simbolizuje glava) i široke radničke mase (ruke) uz pomoć posrednika (srce) naći način da koegzistiraju zajedno. Freder neočekivano dolazi u situaciju da postane to srce i zajedno sa Marijom mora da se suoči sa silama koje pokušavaju da spreče ostvarenje proročanstva – Frederovim ocem Johom Fredersenom i naučnikom Rotvangom.

Metropolis je nemi film, a ceo je rađen u stilu ekspresionizma i obiluje sa dosta teatralnosti i vizuelnog simbolizma. Reditelj Fric Lang je hteo da stvori vizuelno upečatljiv film pa je, zbog svih efekata koji su korišćeni i same dužine trajanja filma, Metropolis po izlasku bio najskuplji film snimljen do tada.

Metropolis, grad budućnosti

Iako je dosta truda uloženo u vizuelne elemente filma, prilikom njegovog gledanja možete da steknete utisak da budućnost koju nam on prognozira nije toliko spektakularna, gledano kroz tehnološki napredak. S izuzetkom mašine-čoveka i gomile naprava u kući naučnika Rotvanga, Lang nam prognozira da ćemo mi za 10 godina i dalje voziti Fordove automobile (naravno crne), dok će našim nebom krstariti dvokrilni i jednokrilni klipni avioni nalik onima koji su već postojali i u dvadesetim godinama prošlog veka. Prognoza koja jeste smelija je da će se gradovi, poput Metropolisa, razvijati u visinu više nego u širinu, sa višim socijalnim staležima nastanjenim na njihovim višim nivoima, dok će niži socijalni staleži biti na nižim nivoima ili ispod zemlje.

Ali fokus ovog filma nije toliko na vizuelizaciji tehnologije budućnosti, koliko na uticaju tehnologije (industrijalizacija koja je dovela do procvata kapitalizma) na samo društvo. U tom smislu ovaj film koristi naučnu fantastiku kao žanr na isti način kao što će to decenijama kasnije raditi Filip K. Dik, samo sa fokusom na celo društvo umesto na pojedinca kao predstavnika društva. I to je ono što daje snagu samom filmu i zbog čega njegova poruka ima odjek i skoro jedan vek nakon njegovog nastanka.

Lažna Marija kao Vavilonska kurva

Film takođe obiluje sa dosta biblijske simbolike. U takozvanom Klubu sinova, gde sinovi vladajuće elite uživaju u izobilju, postoji Večni vrt, mesto interakcije sa ćerkama vladajuće elite, koji u mnogome predstavlja Rajski vrt iz Biblije. S druge strane, Joh Fredersen upravlja svojim gradom iz Nove Vavilonske kule, dok Marija tokom skupa radnika prepričava biblijsku legendu o Vavilonskoj kuli kako bi ilustrovala jaz između vladajuće elite i radnika, i tako opravdala potrebu za posrednikom koji bi predupredio pogubni konflikt između ova dva staleža. Kako se radnja filma razvija pravi se i paralela sa Knjigom Otkrovenja, dok Freder doživljava lažnu Mariju kao biblijsku Vavilonsku kurvu, sve sa prizorom gde ona jaše na sedmoglavoj aždaji.

U pozadini filma

Da bi se bolje shvatile glavne teme i ideje koje se provlače kroz film i podupiru ga, treba shvatiti vreme u kome je sam film pravljen. Dvadesete su bile doba uspona trulog kapitalizma. Interesantno je da je film izašao dve godine pre kraha Njujorške berze sa kojom je počela Velika depresija. Inače, sama Nemačka (ovo je nemački film) je neposredne posleratne godine provela sa hiperinflacijom, kakvu smo pored njih samo još mi iskusili 1993, što je zajedno sa gorkim ukusom poraza i teretom otplaćivanja ratne odštete verovatno pomoglo da se u filmu slikovito prikažu bezvoljne radničke mase.

Dvadesete su bile i plodne godine za ideje o distopijskim društvima, sa čuvenim romanom ruskog pisca Jevgenija Zamjatina, Mi (idejnim prethodnikom Orvelove 1984-te), objavljenim 1924. Ovo ne treba da čudi s obzirom da se Oktobarska revolucija (Rusi su tada pratili Julijanski kalendar, pa je ime ostalo iako se po Gregorijanskom kalendaru revolucija dogodila u novembru) dogodila svega 10 godina pre izlaska filma koji se, kao i pomenuta knjiga, bavi razradom preovlađujućeg društvenog poretka do distopijskog stadijuma (komunizma u slučaju Mi).

Kontroverze

Nova Vavilonska kula

Obuhvatanje ovih tema su doprinele da se kasnije razvije kultni status filma, ali su bile i uzrok kontroverzi kada je on izašao. Ono što svakako zapada za oči jeste polarizacija radnika i industrijalaca, tj. vladajuće elite. Film je očigledna kritika tada aktuelnog oblika kapitalizma gde radnici i bukvalno i figurativno postaju deo mašine i tako gube svoj identitet i svrhu postojanja mimo potrebe da rade do iznemoglosti, dok su kapitalisti kroz lik Frederovog oca predstavljeni kao krajnje bezosećajne osobe kojima je profit jedina bitna stvar.

Ovo najbolje ilustruje deo filma u kome Freder dolazi kod svog oca nakon što je imao priliku da vidi kakvi su zaista uslovi u delu grada gde su radnici. Nakon što prisustvuje eksploziji mašine, zato što je radnik zadužen za njeno održavanje pao od iznemoglosti, jedino što brine njegovog oca jeste zašto informaciju o eksploziji nije čuo od svog asistenta Jozafata. Asistent kasnije biva otpušten kada poslovođa radnika donosi vest o njihovim tajnim okupljanjima, vest koju je surovi poslodavac očekivao da čuje od svog asistenta.

Film na neki način kritikuje i samu ideju revolucije kroz trenutak kada ogorčeni radnici, podstaknuti bodrenjem lažne Marije, odlučuju da unište mašine iako time ugrožavaju ličnu egzistenciju i dovode u pitanje sopstvenu budućnost, a koja je u filmu predstavljena kroz decu koju roditelji u revolucionarnom slepilu ostavljaju u gradu koji će da bude uništen njihovom akcijom.

Sama ideja o podizanju revolucije, koja se provlači kroz film, je takođe pipava u kontekstu vremena kada je film napravljen. Pored toga što je uticaj komunizma bio prisutan u Evropi, pa i u Nemačkoj, čineći koncept sam po sebi dovoljno kontroverznim, revolucionarne poruke filma su oduševile tvorca nacističke propagande, Jozefa Gebelsa, a preko njega i same naciste (zanimljivo je da su nacisti i komunisti u Nemačkoj tog doba gajili podjednaku mržnju prema buržujskoj klasi iako su bili ljuti protivnici), što je dovelo do toga da se Lang distancira od sopstvenog filma. Veza sa nacistima je kasnije dovela i do raspada Langovog braka, pošto je njegova žena Tea fon Harbo, sa kojom je i napisao priču filma, prihvatila nacističku ideologiju.

Film je izazvao kontroverze i u krugovima svog žanra. Pisac H. Dž. Vels je u kolumni u Njujork Tajmsu kritikovao neke nelogične pretpostavke filma, poput ideje da bi automatizacija dovela do veće iscrpljenosti radnika, umesto da je umanji, a ujedno i prozvao autore zbog neoriginalnosti i korišćenja elemenata Šelijinog Frankenštajna (1818), Karel Čapekovih priča o robotima, R.U.R. (Rosumovi univerzalni roboti, 1920), kao i sopstvene priče Spavač se budi (The Sleeper Awakes, 1910).

Neverovatna priča samog filma

Između inicijalnih kontroverzi i današnjeg kultnog statusa postoji zasebna priča koja prati film i koja ga čini prepoznatljivim koliko i ženska figura robota. Naime, originalna verzija filma iz 1927, koja je trajala 153 minuta, je prvobitno bila skraćena cenzurom, da bi s vremenom u potpunosti nestala. U jednom trenutku se čak verovalo da je okvirno četvrtina filma trajno izgubljeno.

Pored izvornog materijala, film je imao peripetije i sa autorskim pravima, kada su ona istekla 1953, zbog čega se pojavilo dosta različitih verzija koje su naknadno izdate. Takođe je sa vremenom izgubljena i originalna muzika za film.

Već 1975. godine je BBC imao verziju filma sa izmenjenom elektronskom muzikom, ali su ozbiljni pokušaji na njegovoj restauraciji počeli tek osamdesetih, sa pojavom verzije Đorđija Morodera iz 1984, a koja je imala dodat pigment i namenski urađenu pop filmsku muziku umesto originalne kompozicije. Ovi napori su filmu donele dve Razzie nominacije – za najgoru originalnu pesmu, Love Kills od Fredija Merkurija, i najgoru filmsku muziku za Morodera. Bez obzira na to, ova verzija jeste predstavljala prvi ozbiljni pokušaj da se film restaurira, i jedini ozbiljan pokušaj do 2002.

Freder upravlja sa kazaljkama na kontrolnoj tabli

Uključenost Fredija Merkurija i grupe Queen, koji su tada već bili svetski poznati, je takođe nesumnjivo doprinela popularizaciji filma među novijim generacijama, ponajviše zahvaljujući spotu za pesmu Radio Ga Ga (1984), koji je isprepletan sa originalnim sekvencama iz filma, a sadrži i rekonstrukciju kontrolne table sa skazaljkama kojom u spotu upravlja Fredi Merkuri kao što to u filmu rade Džordži/radnik 11811 i Freder.

Kino Internacional (Kino International) je 2002. uradio drugi ozbiljan pokušaj da se film rekonstruiše, ovog puta sa originalnom muzikom. Naknadno je 2005. u Nacionalnoj filmskoj arhivi Novog Zelanda pronađeno 11 scena koje su nedostajale u filmu, da bi 2008. u Muzeju filma (Museo del Cine) u Buenos Ajresu bila pronađena kopija koja je bila u opticaju od 1928. Ovo je omogućilo da se film dodatno restaurira, da bi se 2010. pojavila njegova aktuelna verzija sa rekreiranom originalnom muzikom i ukupnim trajanja od 148 minuta.

Moderni uticaji

Mašina-čovek i C-3PO

Film je nesumnjivo ostavio svoj trag na modernu naučnu fantastiku i kulturu uopšte. Mašina-Čovek je lansirao robote kao element filma naučne fantastike, a dalekosežnost uticaja se najbolje ogleda kroz lik C-3PO iz Zvezdanih ratova (1977), koji je inicijalno dizajniran po uzoru na Mašina-Čoveka (uticaj je još očigledniji u liku Dot-Matriks, koja je bila parodija na C-3PO u filmu Svemirske loptice iz 1987, a čiji se vizuelni izgled razlikuje od Mašina-Čoveka samo po ufrćkanoj metalnoj kosi i suknjici).

Ljubitelji Warhammer 40.000 sveta će u organizaciji Metropolisa da prepoznaju takozvane gradove-košnice (Hive Cities), koji u ovom izmišljenom (i takođe distopijskom) svetu još izraženije rastu u visinu, a nastanjeni su sa perverzno bogatom elitom koja živi u njihovim visokim kulama dok radnici, mutanti i sav društveni šljam nastanjuje nezdrava i opasna po život podnožja i podzemlja gradova.

Što se tiče moderne kulture, pored Queen, elemente i ideje filma u svojim spotovima su koristili i Madona u Express Yourself (1989), Vitni Hjuston u Queen Of The Night (1992), Nine Inch Nails u We’re In This Together (1999) i System Of A Down u Sugar (1999), između ostalih.

Ilustracija Hadžime Sorajame na omotu Aerosmith albuma

Van muzičkog sveta japanski ilustrator Hadžime Sorajama je svoju karijeru izgradio na slikama erotskih ženskih robota, od kojih je jedan krasio i omot Aerosmith albuma Just Push Play (2001). Za nas je interesantno da se u stripovima Borba, koji su izlazili za vreme Titove Jugoslavije, pojavljivao lik Joha Fredersena lično, dok je Metropolis bila tajna nacistička baza.

Film Metropolis je morao da sačeka početak ovog veka da bi njegov značaj konačno bio zvanično uvažen na kritičkom nivou. Film je 2001. uvršten u svetsku baštinu UNESCO, dok je Krug njujorških filmskih kritičara 2002. dodelilo kući Kino Internacional specijalnu nagradu za restauraciju filma. Empire časopis je 2010. film rangirao kao drugi najbolji nemi film, iza Baster Kitonovog Generala (1926), dok je u anketi Britanskog filmskog instituta iz 2012, Metropolis završio na 35. mestu liste najboljih filmova svih vremena.

Danas, u eri neizostavnih CGI efekata, čija je mogućnost vizuelizacije ograničena samo ljudskom maštom, i 3D tehnologije koja nas uglavnom guši sa scenama koje nemaju drugu svrhu osim da paradiraju tu tehnologiju, Metropolis predstavlja smeo i uspešan pokušaj da se žanr naučne fantastike prenese na bioskopska platna i podsetnik da iz dobro razrađene priče i preovlađujuće ideje mogu da nastanu filmovi trajne vrednosti.

Sve što možemo da kažemo na kraju je da Reditelj Fric Leng nije ni sanjao koliko će tehnologija da uznapreduje u filmskom žanru kome je on udahnuo život, ali će i on i film Metropolis u analima večnosti ostati zabeleženi kao prvi. I zato morate da znate za ovaj film.

Noćna krila – Robert Silverberg

Posted on 26. decembar, 201626. mart, 2025 by Mira Satarić

Roum je grad podignut na sedam brežuljaka. Priča se da je bio svetska prestonica u jednom od ranijih ciklusa. Nisam za to znao, zato što se moj esnaf bavi Osmatranjem a ne Pamćenjem…

Već sa ovim, uvodnim rečenicama, Silverberg ‘baca udicu’ pričajući nam o nečemu što nam je blisko, poznato a opet nudi nešto novo, neobično, što je u stanju da nas zaintrigira. Priču potom nastavlja na način da briše jasnu granicu između fantazija i naučne fantastike.

Tri nezavisne novele, pisane u skladu sa zahtevima tadašnjih urednika i potrebama palp časopisa (jer ipak je u pitanju 1969), zajedno čine roman „Noćna krila“. Iako svaka od njih ima sopstveni, jasno definisani kraj, neophodan da bi se završila samostalna celina (za časopis), ne zatvaraju priču i time omogućavaju da se ostvari celina romana. Ova neuobičajena struktura nije narušila dinamiku priče, ponudila je adekvatnu zaokruženost i jasno, vešto pripovedanje, kroz jedno lagano i čitljivo delo ’stare škole’ – posebno ako se osvrnemo na to kako je naslovna novela nastala – u kratkom roku i u veoma teškom periodu, kada je Silverberg sve izgubio u požaru.

Sudbina sveta koji nam Silverberg nudi deluje nam poznato, kao i sam zaplet koji je već viđen. Zemlja je razorena klimatskim promenama (koje su izazvali naučnici) i dobar deo civilizacije kakvu poznajemo nestao je pod okeanom, tehnologija je doživela kolaps, kako to obično biva, a ljudi su podeljeni u ‘esnafe’ koji im obezbeđuju i ekonomski poredak i osećaj svrhe.

U priču se uključujemo u jednom simboličnom trenutku, kada put navodi našeg pripovedača i njegove saputnike u Roum, u trenutku kada počinje da se menja njihov, ali i sveopšti sistem vrednosti. Osmatrač, čiji je zadatak da posmatra svemir na opasnost invazije, oseća kako njegov esnaf postaje izlišan jer opasnosti od invazije vekovima nema. Ovaj osećaj nedostatka svrhe, dodatno je podstaknut činjenicom da je, osim što je svestan besmislenosti sopstvene profesije, u stvari starac, koji putuje u društvu veoma mlade devojke, prema kojoj sebi u tom trenutku ne dozvoljava da oseća ništa više od obične, platonske ljubavi. Silverberg nudi psihološki veoma bogato pripovedanje, protkano lirskim opisima pa imamo utisak da smo u sasvim ubedljivom fantazi svetu, sve dok nas neki detalj ne vrati u sf vode (kao što su složene sprave za osmatranje ili, ubedljivije, činjenica da je divno, vilenoliko stvorenje sa lakim, leptirastim krilima koja mogu da lete samo noću, u stvari, plod genetskog inžinjeringa).

Veličina i usmerenost njegovog pripovedanja ka suštinskim pitanjima kao što su lične dileme, kajanje, potreba za iskupljenjem, izdaje ali i potraga za smislom, ogleda se i u činjenici da, u trenutku kada se invazija zaista dogodi, naš protagonista se distancira od bitke, shvatajući najednom da je njegova svrha i zvanično postala – izlišna. Silverberg ovde preskače bavljenje samom bitkom – priča prosto nije usmerena u tom pravcu pa se ni nedostatak ’surove’ akcije se ovde i ne oseti. Mi se poistovećujemo sa našim pripovedačem i dozvoljavamo sebi da ovu bitku na neki način, kao i on, prespavamo.

U trenutku kada Roum pada, i kada po ko zna koji put pobednička vojska trijumfalno prolazi njegovim ulicama, naš protagonista, možda na neki način i oslobođen, kreće na hodočašće u drugi drevni grad Peris, u nadi ka novom početku, u novom esnafu Pamtitelja.

Drugi deo je iskorišćen kao prelaz koji nudi uvid u istoriju Zemlje, njen uspon do neslućenih visina, njenu oholost i, posledično, njen pad. Istovremeno, i naš protagonista doživljava lični pad kroz izdaju koju bezuspešno pokušava sebi da opravda moralnom pravdom. Nudeći nam junaka sa kojim nam je lako poistovetiti se, koji je svestan dubine svog pada, Silverberg stvara adekvatnu podlogu za razvoj treće novele, za hodočašće u Jorslemu, ka podmlađivanju i iskupljenju greha, kako individualnih, tako i greha celog ljudskog roda, ka novom početku.

Sam kraj je krajnje odgovarajuće zaokružen, povezan sa uvodnim delom, i pre svega pun nade i, da, romantike koja se provlači celim delom, na način koji možda možemo smatrati klišeom, ali koji umnogome nedostaje savremenim delima naučne fantastike.

Možda „Noćna krila“ nisu najbolje Silverbergovo delo, ali su svakako vredna čitanja. Kratak, pitak i, pre svega, divno ispripovedan roman sa izuzetno dobro razrađenim sopstvenim svetom, koji je šteta propustiti.