Blog - Fantastični vodič

Inkal – Avanture Džona Difula

Posted on 23. decembar, 201626. mart, 2025 by Lazar Vuković

Te davne 1974. godine jedan čovek pokušao je da snimi film baziran na jednom od najvećih dela naučne fantastike i začetniku spejs opere, Dini od Frenka Herberta. Podstaknut uspesima svojih umetničkih filmova El Topo i Sveta planina (The Holy Mountain) oko sebe je okupio zavidnu ekipu sačinjenu od ljudi poput Salvadora Dalija, Orsona Velsa, Dejvida Karadina, Mika Džegera, Žana Žiroa Mebijusa, grupe Pink flojd….

Imao je zamisao da Dali glumi Imperatora smatrajući da samo on može da iznese tu ulogu, Orson Vels je odabran za ulogu barona Harkonena, Mik Džeger kao Fejd Rauta, Pink Flojd (Pink Floyd) su trebali da budu muzička pratnja dok je Mebijus (Moebius) bio zadužen za koreografiju i prikaz stvorenja. Nažalost zbog velikih finansijskih sredstava koja su bila potrebna za realizaciju projekat nikada nije realizovan pa su prava za snimanje prodata Dejvidu Linču. Iako nikada nije snimljen, njegov film je uticao na mnoga kultna ostvarenja naučne fantastike poput Osmog putnika (The Alien), Ratova zvezda (Star Wars) i Terminatora. Njegovo ime je Alehandro Žodorovski (Alejandro Jodorowsky), a pored pomenutih klasika svojim neuspelim pokušajem ekranizacije je udahnuo život jednom od najvećih i najboljih ostvarenja devete umetnosti, Inkalu.

Žodorovski i Mebijus su se sreli na vrlo neobičan način – neko vreme je režiser bio guru mladom umetniku u usponu. Jedan je imao naraciju u kojoj je vešto uklapao misticizam, satiru, humor i mesijanstvo, dok je drugi svojim britkim umom i veštom olovkom uspešno prenosio tu naraciju na papir.

Kako je Žodorovski rekao ideja za Inkal mu se rodila u snu: „Sanjao sam da letim u intergalaktičkom prostoru. Kosmičko biće satavljeno od dve piramide, jedne crne, druge bele, me je zvalo. Pomerio sam se prema njemu i našao uronjen u centru. Eksplodirali smo. I tako me je moja podsvet upoznala sa Inkalom.“

Priča Inkala nas vodi u daleku budućnost gde se čovečanstvo proširilo na galaktičko carstvo od 22,000 planeta. Na jednoj od njih, Teri 21 društvo je podeljeno na dve klase, klasu bogatih koja živi na vrhu i klasu siromašnih koji su, zajedno sa mutantima smešteni na donje nivoe. Bogataši su prikazani kao degenerici i mediokriteti koji vreme provode pred televizijom upijajući program koji emituje dvadesetčetvoročasnovno nasilje i indoktrinaciju koja im se usađuje u već zakržljale mozgove.

U takvom okruženju živi naš protagonista Džon Diful, bedni detektiv klase „R“ kako često za sebe kaže. Dok ne radi na slučajevima na kojima je angažovan, vreme provodi u opijanju, korišćenju opijata i upražnjavanju seksa sa prostitutkama ili brinući o svom ljubimcu Dipou, stvorenju nalik pterodaktilu. No, život mu se menja kada, igrom slučaja, dolazi u posed misterioznog predmeta Svetlog Inkala kome biva izložen i koji ga menja. Od tada postaje meta tajanstvene pobunjeničke grupe, vrhovne korumpirane vlasti, misterioznog kulta Tehnopapa koji obožavaju Crni Inkal i Bergova, vanzemaljske rase nalik papagajima od kojih svaka strana ima svoje razloge zbog kojih traga za Inkalom.

Kako radnja odmiče stiče zanimljive saveznike poput svog ljubimca Dipoa koji je zahvaljujući izloženošću Svetlog Inkala dobio moć govora, Anime i Tanate, sestara koje su prvobitno bile zadužene da čuvaju Svetli odnosno Tamni Inkal, plaćenika Metabarona i njegovog sina Solina i Kila Vučije Glave, vukodlaka koji gaji mržnju prema Difulu zbog rupe koju mu je napravio u uvetu kada je bio na jednom od svojih zadataka. Diful i družina okupljena oko njega će morati da nađu način kako da sačuvaju ljudsku civilizaciju od propasti koja se nadnosi nad galaksijom.

Njihove avanture objavljene su u šest svezaka stripa po hronološkom redu: Inkal tame (The Black Incal), Inkal svetlosti (The Luminous Incal), Šta leži ispod (What Lies Beneath), Šta leži iznad (What is Above), Peta esencija: Galaksija snova (The Fifth Essence – The Dreaming Galaxy) i Peta esencija – Planeta Diful (The Fifthe Essence – Planet Difool) koje su na našem tržištu objedinjene u tri knjige (jedna knjiga sadrži dve sveske) u izdanju Sistem Komiksa (System Comics).

Prvo što bih pohvalio kod Inkala je radnja. Od prve stranice stripa pa do poslednje ćete sa velikom pažnjom pratiti šta će se dalje dešavati, a to sve zahvaljujući početnom kadru (maskirani napadači bacaju Difula sa mosta u jezero kiseline) koji vas tera da čitate bez prestanka. Žodorovski je još jednom iskoristio priliku da pokaže nedostatke sveta u kom živimo prikazujući ga u ne tako svetloj budućnosti kojom težimo (slično ga je prikazao i u svom najpoznatijem filmu Sveta Planina.)

Crteži su maestralni. Mebijus je još jednom dokazao zašto je sa pravom jedan od najpriznatijih i najcenjenijih strip crtača. Tokom stvaranja Inkala je bio na vrhuncu svoje karijere iznedrivši neka od svojih najprepoznatljivih dela i likova poput Poručnika Bluberija i Arzaka.

Likovi su savršeno urađeni. Diful predstavlja jednog od najoriginalnijih antiheroja koji odudara od stereotipa koji ih krase. On je nezainteresovan za svet oko sebe i voli da živi svoj parazitski život, ali uprkos sopstvenom protivljenju postaje heroj i jedina nada za spas galaksije. Dipo, njegov ljubimac, je pametniji od njega i često služi kao njegov glas razuma. Ostali članovi njegove družine su različiti i vešto uklopljeni u tim. Npr. Metabaron i Kil su neustrašivi i hrabri, ali prvi je smiren dok je drugi impulsivan. Pohvalio bih i prikaz Tehnopapa koji predstavljaju jednog od najoriginalnijih antagonista u stripu.

Kombinacija dva genija je dovela do toga da je Inkal postao jedan od najpoznatijih stripova zbog čega su stvorena još dva serijala Inkala: Pre Inkala – Mladost Džona Difula (Before the Incal) i Završnog Inkala (The Final Incal) gde je saga privedena kraju. Lik Metabarona je prirastao za srce čitalačkoj publici što je nagnalo Žodorovskog da stvori poseban serijal Kasta Metabarona (Metabarons) koji prati istorijat ove plaćeničke porodice. Takođe, ne treba zapostaviti ni serijal Tehnopape (Technopriests) koji je crtao naš istaknuti crtač Zoran Janjetov.

Sa vremena na vreme bude pomena o ekranizaciji stripa. Osamdesetih godina je izašao kratak trejler koji je pratio radnju prve sveske stripa, ali film nikada nije ekranizovan. 2013 godine je potvrđeno da Nikolas Vinding Refn radi na ekranizaciji stripa, ali je sve ostalo na glasinama

Žodorovski i Mebijus su stvorili kapitalno delo koje svake godine stiče nove ljubitelje jer je Inkal strip koji će se čitati i kome će se stari ljubitelji vrlo rado vraćati. Likovi poput Džona Difula, Metabarona, Dipoa i ostalih vas nikada neće napustiti i uvek ćete čitati o njihovim avanturama sa istim osećajem kada ste se upoznavali sa njima.

Morgan Lost, br. 04 Crna ruža

Posted on 23. decembar, 201626. mart, 2025 by Kristijan Šarac

Morgan Lost je uz Napoleona i Juliju jedan od onih stripova koji su me definitivno vratili svetu crtanih priča i mojoj prvoj ljubavi. Traje ta ljubav od moje pete godine kada sam uz jednu epizodu Zagora naučio samostalno da čitam. To je bio uvod u hiljade koje sam što posedovao što samo čitao. Svi ti Bonelijevi heroji i jesu moj prvi dodir sa fantastikom i svim tim čudesnim stvorenjima i izmaštanim svetovima. Splet životnih okolnosti me je na dosta vremena udaljio od devete umetnosti i okrenuo ka knjigama, a isti taj splet me i vrača u zagrljaj stare ljubavi. Istina je ono što kažu, naime osećaj je kao da nisam nikad ni odlazio. Jednom mesečno se uvek osećam nervozno i uzbuđeno kao pred prvi randevu sa prelepom devojkom, samo ga ja imam sa jednom po jednom strip avanturom i herojem, a ima i tu prelepih cura, jer šta je avantura bez toga. Pa, zavirimo da li je Morgan smuvao neku novu ili ga muče i dalje stare dragane i sećanja na njih.

Valentina ’Val’ Romeo je prvi ženski crtač kog imam čast da vam predstavim i jedan od mojih omiljenih u Boneliju. Nakon sjajnog rada na Natanu Neveru i Dilanu Dogu, Kjaveroti je poziva da rade na upravo današnjem heroju, Morganu Lostu i zvezda je rođena.

Crna ruža, epizoda počinje sa SMRTI, mnogo smrti. Potom smo u stanu Doktorke Štilman, gde ona prima poklon od neželjenog obožavaoca, imali smo priliku se upoznati sa tom pričom kroz prethodne epizode. Vidimo i tu prošlost kroz sećanje Štilmanove dok objašnjava Inge zašto joj stižu paketi te sadržine, ali nešto se promenilo. Pošto Morgan ima poseban odnos sa doktorkom pozvan je hitno, te mu je objašnjeno šta se promenilo. Kako Pandori treba potvrda onog što već zna, idu kod nekog ko im pomaže i ispostavlja se da je istina uvek šokantna, čak i kad je očekuješ. Sva ova dešavanja dovode do toga da Morgan počneda razmišlja o onom u čemu je najbolji, o lovu na one što se samo nominalno mogu nazvati ljudima.

Istraga ili lov ga vode do šarolikih likova Nju Heliopolisa. A onda gledamo u prošlost onog kog lovi i kako je postao to što jeste. Istovremeno, primetićete da autori daju omaž popularnom serijalu omladinske fantastike, Hariju Poteru, kako crtežom tako i odabranim imenom. Iduće slike nam pokazuju razvoj ličnosti tokom godina, te se vraćamo u sadašnjost gde opsednutost doktorkom raste. Morgan prati tragove koji ga vode po sumnjivim mestima i podzemlju velegrada, Pandora mu nastoji pomoći, a pošto su dve glave pametnije od jedne, dolaze do zaključka koji bi ih mogao odvesti do cilja. No, i tipovi sa kojim je Morgan imao posla imaju svoje namere. Autori na tom mestu daju snažan omaž svim onim glavnim urednicima superherojskih stripova i filmova, koji se dernjaju OTPUŠTEN SI!!!

Dok Morgan saznaje potrebnu informaciju od prijatelja novinara, neki momci su ga preduhitrili. Prati ih i usled nepredviđenih okolnosti dobija šansu da se razračuna sa svojom lovinom. Ravnopravan obračun prekidaju policajci, koji zbog svoje hrabrosti stradaju i u sveopštoj gunguli. Morgan od protivnika dobija smicalicu dok ovaj napušta poprište zbivanja. Nemajući vremena da se objašnjava, Morgan rešava svoju situaciju po kratkom postupku, te juri za odbeglim, ali pošto kasni zove Reginu tražeći pomoć. Na drugom kraju grada se sve brzo odvija i stvari ne izgledaju veselo za dobru doktorku. Kako se u ovom serijalu heroji ne predstavljaju svemoćnim, Morgan i Regina kasne. Srećom nije uvek sve kako izgleda. Ne vidimo uvek pravu sliku. Nešto vidimo drugačije zbog prelamanja svetlosti, nešto zbog supstanci koje konzumiramo ili prosto jer su tuđe namere i misli za nas skrivene. Na kraju krajeva imam osećaj da nam ovo nije zadnji susret sa ovim zlikovcem i čuvajte se do naredne priče, možda i vama dostave crnu ružu.,

Uvek se trudim da dobijete tek kostur priče u opisu, jer neke priče zaslužuju da ih i sami pročitate i doživite baš kao i ja. Jednu od takvih sam upravo zatvorio, moram da priznam beskrajno sam uživao u ovoj epizodi. Val Romeo briljira svojim crtežom tako sličnim Rotunduovom, samo sa daleko više topline, izuzetan crtač je ova mlada dama. Scenario je takođe vrlo jak, verovatno najbolja epizoda do sada. U kojoj se vidi sav mračni potencijal serijala i heroja. Zato, pođite sa mnom dame i gospodo, vi koji ste se na bilo koji način zasitili sveta koji znamo, jer ovde imamo jedan čudesan i nov svet za otkriti.

Suparnica – Zoran Petrović

Posted on 22. decembar, 201626. mart, 2025 by Redakcija

Nikada nisam volela sneg, a sinoć je počeo da provejava. Doduše, ako bih mogla da biram kakav će da pada, uvek bih izabrala baš ovakav, paperjast i metiljav, što se istopi i pre nego što dodirne zemlju. Kada pogledate kroz prozor, lako ga možete zameniti za kišu. Jebeni sneg sa gubitkom identiteta. Podseća na mene pa mi je valjda zato, i pored toga što ga generalno ne volim, ovaj nekako blizak.

Uvaljena u kožnu fotelju ofisa na poslednjem spratu, iznova vraćam film koji se proteklih godina odvijao, godina koje su nestale kao i ove pahulje napolju. Čuj, film… Vraćam život. A život… On se sastojao iz niza poniženja, omalovažavanja i diskriminacije. Oduvek sam mu bila sporedna, manje bitna, leva. Bili smo nerazdvojni od detinjstva, ali je on uvek nju stavljao na prvo mesto. Sve je uvek radio sa njom, nju je upoznavao sa svetom, sa njom se prokletnik čak i mazio pod tušem, u krevetu, jednom čak i na krovu našeg solitera. A ona je uvek bila tu da mu ugodi i da se ponudi, poturi i zauzme moje mesto. Iskrena da budem, nikada me nije zlostavljao jer da je tako bilo, uzvratila bih kad-tad. Iako me svojski zapostavljao, prema meni se odnosio sa nekom dozom poštovanja, ako to tako možemo nazvati. Bila sam mu važna za – ‘ajde donesi, prinesi, pridrži, nađi mi se, bila sam mu oslonac kada mu je oslonac trebao i to je donekle umeo da ceni, ali kada je morao da bira, uvek bi izabrao nju, a ne mene.

Vreme je prolazilo, i dalje se nismo odvajali, a očaj i tuga su u meni rasli do neizmera. Postajala sam sve tanja, mišići su mi bili sve slabiji, snaga u mene od sekiracije nije htela. Čak i kada smo trenirali u Bucinom fitnes centru u Golsvordijevoj, nisam mogla da se pokažem. I tu je bila bolja od mene pa je njene zanosne obline uvek sa zadovoljstvom slikao i kačio po fejsu. Da stvar bude gora, terali su mene da ih slikam dok se oni nameštaju i poziraju i često mi je dolazilo da onim mobilnim presudim ogledalima u teretani. Danima sam patila, a noćima se prevrtala jer me san nije hteo. Ležala bih sklupčana pod jastukom i tiho jecala da niko ne može da me čuje. Takav život postao je nepodnošljiv. Znala sam da nešto moram da učinim i strpljivo sam čekala. Razdvojiću ih kada se najmanje budu nadali.

Jednog jutra osvanulo je i mojih pet minuta. Poveo nas je u garažu. Voleo je da se bavi stolarijom i kupio sve i svašta za svoju malu radionicu. Naravno, opet je ona bila glavna, a ja služila kao ispomoć. Crvenela sam i drhtala od besa i rešila da to moram učiniti odmah. Osvrtala sam se po prostoriji, ali nisam mogla da vidim adekvatnu alatku za moju nameru. Onda su počeli da seku velike komade šper-ploče njegovom stonom motornom testerom i shvatila sam da je čas kucnuo. Kada nije obraćao pažnju, uhvatila sam je i gurnula pod oštro vibrirajuće sečivo. Pritisla sam je iz sve snage i nisam puštala. „Bože, koliko krvi“, pomislila sam. Prštalo je po nama, po garaži i ulici, prštalo je po nebu. Komšije su čule vrištanje i zapomaganje, ali je bilo kasno. Ležala je na podu isečena, unakažena. Hitna pomoć je stigla veoma brzo i uskoro su je na urgentnom zakrpili, ali znala sam da više nikada neće biti ona stara. Najzad sam i lepša i jača od nje!

Kasnije tog istog dana, doveli su me ovde odakle vam i pišem ove redove. Nakljukana psihosedativima, provodila sam vreme u društvu svog ovog ludog sveta, ali već treći dan za redom uspevam da “uradim” glavnu sestru i skembam šarene pilulice. Opet sve vidim mnogo jasnije, boje su življe. Najzad mozak radi kao i pre nego što su me ovde strpali, radi onako kako treba. Bilo mi je dovoljno ovih par sati trezvenosti da se ušunjam u kancelariju upravnika, otkucam ovu priču i pošaljem jer sam moj trijumf morala podeliti sa vama! Zatvorili su me zajedno sa njih dvoje, ali sada sam mu ja glavna i sa mnom radi sve što je nekada radio isključivo sa njom. Mogu da me drže ovde godinama i kljukaju pilulama, ne zanima me. Iako sam i dalje ona leva, sada sam ja njegova jedina… ruka.

Zoran Petrović

Šest vrana – Li Bardugo

Posted on 22. decembar, 201626. mart, 2025 by Dragana Nikolić

Dok sam nestrpljivo iščekivala da stigne moj primerak knjige trudila sam se da izbegnem čitanje bilo kakve ozbiljne kritike na internetu. Nekad budem toliko uzbuđena da ne mogu da dočekam da mi stigne knjiga pa potpuno pokvarim čitanje spojlerima.

Li Bardugo je spisateljica čuvene Griša trilogije i tvorac Griša univerzuma. Griše su ljudi sa posebnim sposobnostima, majstori „Male nauke“, oni su u stanju da kontrolišu neki od prirodnih elementa. Postoje tri vrste Griša – Korporalke, Eteralke i Materijalke, a svaka se još deli na nekoliko podvrsta. One ne mogu da stvaraju elemente prirode ili materiju već samo njom upravljaju.

Šest vrana je neka vrsta spinofa serijala o Grišama. Zapravo, više je proširivanje tog sveta. Ovo je prva knjiga duologije, čiji nastavak, Crooked Kingdom, tj. njegov prevod, očekujemo uskoro. Proteklu godinu mi je obeležilo čitanje trenutno najpopularnijih knjiga iz omladinskog (young adult) žanra i osamdeset posto pročitanih knjiga mi se nije dopalo. Pribojavala sam se čitanja „Vrana“ jer su uzbuđenje i histerija oko knjige bili preveliki, a to često nije pokazatelj kvaliteta.

Priču pratimo iz perspektive pet likova, ali nemojte da se pređete, oni definitivno nisu prijatelji, neki od njih se i mrze, ali svaki od njih ima dobar motiv zbog kog je prihvatio misiju. Šest vrana su, zapravo šest osoba ili bolje reći šest otpadnika koji treba da spasu svet. Oni nisu uvek pravični i plemeniti niti su im često motivi ispravni, kao što smo navikli kod glavnih likova, ali ne možete da ih ne razumete i podržite. Za razliku od Griša trilogije, „Vrane“ su malo mračnija i zrelija priča. Oni su lopovi, ubice i odmetnici koji žive u svetu gde se ulične bande bore za prevlast.

Pomalo klišeizirana priča, ali nemojte da vas to odbije. ’Young adult’ žanr obiluje morem klišea, ali više od toga, ono šta je tipično za takve knjige je jednostavnost. Jednostavna radnja, prosti likovi bez nekog velikog udubljivanja u njihove ličnosti niti njihov razvoja i večita borba dobra protiv zla. Ova knjiga nije ništa od toga!

U svetu se pojavila opasna droga od koje Griše dobiju još neverovatniju i jaču moć. Problem je što nakon jednog konzumiranja postanu zavisni od nje, a nekoliko doza ih ubije. Ko privoli (ili zarobi) čoveka koji zna da napravi drogu dobija prevlast među bandama. „Vrane“ su unajmili, ili bolje reći ucenili, da uđu u neprobojnu tvrđavu i otmu važnog zatvorenika, neprimetno odatle pobegnu i da se pritom ne poubijaju međusobno. Od likova imamo Kaza Brekera koji je genije u svetu kriminala, Inež koja može gotovo neopaženo da se sakrije i prišunja bilo kome, Džesper je vrstan strelac i čini mi se ima nešto između njega i Vajlana koji je neka vrsta taoca/garanta da će grupa biti isplaćena za posao. Zatim, tu je Nina koja je Griša i njena ljubav/zakleti neprijatelj Matajas.

Ova knjiga možda malo podseća na dogodovštine Gospodstvenih nitkova i Loka Lamore ali samo zbog velikog broja prevrata koji se dešavaju u priči. U obe knjige su glavni junaci ljudi sa margine društva koji moraju da izvrše izuzetno težak zadatak. I tu je sva sličnost.

Ono šta mi je bolo oči kroz celu knjigu je to što su glavni junaci tinejdžeri. Prilično sam sigurna da nijedan tinejdžer ne bi bio sposoban da uradi ono što su „Vrane“ uradile, ali mi je potpuno jasno da su njihove godine tolike kolike su zbog ciljne grupe čitaoca.

Ima i romanse, naravno, ali ono što je predivno (i potpuno suprotno ostalim knjigama ovog žanra) jeste da ona nije u centru pažnje!

Što se tiče povezanosti sa Griša trilogijom, osim što su priče u istom univerzumu, svi likovi i događaji su novi. U „Vranama“ je odlično opisan svet u kom se radnja odvija i svi likovi su novi, tako da se bez problema može čitati i ako niste pročitali Griša trilogiju.

Veliki broj preokreta u priči ti ne dozvoljava da napraviš pauzu sa čitanjem. Li je stvorila vrlo dopadljive likove, koji se razvijaju kako priča odmiče. Svidelo mi se što priču pratimo iz perspektive nekoliko likova, a sećanja na događaje iz njihove prošlosti su odlična podloga za razumevanje zbog čega su tu gde jesu i zbog čega su prihvatili zadatak koji im je dat. Prilično je očigledno ko je od njih šestoro sa kim tako da nema ljubavnih trouglova toliko zastupljenih u knjigama omladinskog žanra.

Ono šta mi se nije dopalo je to što nije baš najdetaljnije objašnjeno ko su Griše. Čitalac koji nije čitao trilogiju o Grišama možda neće moći u potpunosti da razume kako funkcionišu njihove moći.

Knjiga je završena neizvesno, ali ne toliko neizvesno da čete izgoreti očekujući nastavak. Nastavak čete nestrpljivo iščekivati zato što želite da čitate o novim avanturama ovih sjajnih likova.

Ova knjiga je potpuno opravdala histeriju koja je prati. Nadam se da će ista situacija biti i sa nastavkom.

Purpur Arkone – Drina Štajnberg

Posted on 21. decembar, 201626. mart, 2025 by Kristijan Šarac

Drina Štajnberg je rođena 20. marta 1976. godine u Dizeldorfu. Po zanimanju je ekonomista. Miris nasleđa je njen prvi roman, koji je ujedno i prvi deo trilogije, a slede ga Zemlja mraza i Sjaj bezdana. Drina trenutno živi i piše na relaciji Loznica – Muscat.

Svoju karijeru pisca i počinje ovim, prvim delom trilogije „Purpur Arkone“ u izdanju Plavog Feniksa, dok druga dva dela izdaje u okviru sopstvene izdavačke kuće. Autorka nam donosi priču o nasleđu staroslovenskih bogova i kreće u potragu za odgovorima zbog kojih ćete zakoračiti u avanturu prepunu magije, tajni, strasti i stvari iz predanja.

Njeno ime je Purpur Devan. Nikad joj nije bilo jasno zašto je dobila tako čudno ime. Niti zbog čega ima tu grozotu od noćne more za svaki rođendan. Ona je u godinama, u kojima se svode računi i pita se šta si postigao u životu, a shvata da u njenom životu nema baš ništa na šta bi mogla da se osvrne i da kaže bila sam uspešna u tome. Posedovala je talent za mnogo toga, ali ni u čemu se nije ostvarila. U njenom životu postoji samo jedna osoba koju može nazvati istinskim prijateljem na kog uvek može da se osloni. Imala je muškarce, ali uvek pogrešne. Jedina radost i sreća u njenom sumornom viđenju sebe, jedina stvar zbog koje njeno postojanje ima smisla je Bejla, njena ćerka, za koju je spremna da ruši svetove i bogove, i volećete je zbog svega toga. A onda se u njenom životu pravo niotkuda, pojavio on. Alek Liraj, Bog lično i ludilo može da krene.

Purpur očekuju mnoga iskušenja i izdaje, biće besa i strasti, krvi i seksa. Ali nećemo dublje odlaziti u priču zbog spojlera i želje da što više ljudi pročita ovu trilogiju bez da znaju kompletnu priču, mada mogu da vam otkrijem još poneku stvarčicu…

Knjige čiji su glavni likovi i nisu više tinejdžeri je delom i priča o nesrećnom braku i ženi koja je u krizi srednjih godina. Iako se stavlja akcenat na slovensku mitologiju, meni se ipak najviše dopala zdrava doza humora u toj gunguli između Purpur i Liraja, kao i njena životna priča, jer bez obzira na čudesna zbivanja koja je prate, ona je tako realna i zabavna. Spisateljica je dala junakinji neke od svojih osobina i manira, te stvorila heroinu sa kojom se mnogi mogu poistovetiti.

Ovde je reč o klišeiziraoj ljubavnoj priči u fazonu jedini/a uz sve one šablonske priče o srodnoj duši, ali uz izraženu životinjsku privlačnost i krevetske vratolomije. Dakle, trilogija jasno govori u prilog modernog pogleda na ljubav tj. da ona ne postoji kao ideal – ako se ne konzumira kroz seks samim tim i ‘ideal’ je mrtav. Srećom, ovo nije priča o samo običnoj romansi već je reč o romanima folklorne fantastike gde su u večnoj borbi Jav i Prav, a sudbinu našeg sveta u svojim rukama drže svemoćni Bogovi koji će odlučiti o našoj sudbini ovako ili onako.

Zamerka autorki je što trilogiju prilagođava isključivo ciljnoj grupi, odnosno ženskim čitaocima što uzrokuje to da s vremena na vreme vrati junake iz mrtvih, što na neki način sve ispravlja u poslednjem delu, gde je i vidno napredovala i izbrusila stil. Malo smeta što u serijalu postoji samo ženski pogled na svet, pisac mora biti aseksualan iliti pisati za sve nas bez ciljne publike u startu. Ono što je pohvalno kod ove trilogije je brzina radnje, sve se dešava jako brzo i samo te nosi dalje, a pri tom je lako čitljivo i interesantno, očigledno je da autorka jako dobro poznaje slovensku mitologiju i koristi to da sve sjajno smesti u stvaran svet. Pohvale idu i na račun smisla za humor, koji je često provokativan i direktan, te neće leći puritancima.

Ma šta čuli od čitalaca i same autorke, ovo je ipak pre svega fantazi serijal i to da je samo ljubić ne drži vodu. Takođe, sasvim je prigodan poklon za nastupajuće praznike, jer šta je bolje od vatre u kaminu i avanture u rukama.

STOTINU MI VAMPIRA I SVIH MI PROKLETIH DUŠA! Intervju sa Dušanom Mladenovićem, glavnim urednikom ,,Veselog četvrtka“

Posted on 20. decembar, 201626. mart, 2025 by Sofija Grebenarović

Pa dragi naši, već neko vreme vas drndamo, širimo vam vidike i obrezujemo, pardon, obrazujemo vas na temu stripova (nema na čemu, volimo i mi vas!). Kako autora često svrbe prstići i pomeraju joj se granice komfor-zone, odlučili smo da, specijalno zbog čitalaca, (pumpanje ega over 9000!) u celosti na papir (makar i virtuelni) prenesemo intervju sa Dušanom Mladenovićem, glavnim urednikom ,,Veselog četvrtka.“ Da vidimo šta to Duško ima da nam kaže!

V-Vodič, D-Dušan.

Haug!

Ehm, zdravo. Pre svega, nemojte me zvati Duško, molim vas. Na to sam alergičan. Takođe, tradicija srpskih prevoda Dilana Doga nalaže da bi i naslov ovog intervjua morao biti „Stotinu mi vampira”.

Za početak, da li nam možete reći šta to izdvaja Veseli četvrtak? Kakva je energija koja vlada?

Od čega, od ostalih izdavača? Izdvaja nas to što smo najtvrdoglaviji među već tvrdoglavima, verovatno. Veseli četvrtak objavio je već oko 700 različitih stripova, što je samo po sebi ogroman uspeh, a upečatljivi smo i zbog toga što smo koliko-toliko oživeli strip scenu pre devet godina (ili makar ja tako volim da mislim) i stripove u većim tiražima vratili na kioske, gde im je primarno mesto. Energija je isključivo pozitivna. U suprotnom ne bi imalo smisla baviti se ovom pričom.

Oduvek nas je zanimalo – zašto baš Veseli četvrtak? Što ne npr. Energični vikend, Opušteni petak, Nervozni ponedeljak?

Veseli četvrtak ime je prvog srpskog dečjeg časopisa, objavljivanog između dva rata (1932. godine), koji je na svojim stranicama veći deo sadržaja dodelio stripovima. Dakle, radilo se o začetku objavljivanja stripova na ovoj teritoriji. U trenutku kada je današnji VČ kretao (2008. godine), doneta je hrabra odluka da se omažiranjem ovom kultnom nazivu najavi novi početak, novi život domaće scene. Sva sreća pa nismo omanuli, inače bi fora baš loše ispala. Kada je konačno određen naziv nije bilo teško doneti simboličnu odluku da novi stripovi moraju da se pojavljuju na kioscima svakog četvrtka u godini. Kako drugačije?

Pardon na direktnosti – otkud baš vi za izdavačkim stolom? Koji stripovi su vas privukli ovom poslu? Omiljena strip-dosetka?

Zanimljiva je to priča, uzbudljiva, turbulentna, sa dozom krimića, tvrdog SF-a i iznenađujućim preokretima, ali isto tako i vrlo duga, pa ne bih sad čitaoce zamarao time. Stripovima sam zaokupljen odmalena. Uz strip sam naučio da čitam, uz njega sam izgubio vid i dobio dioptriju, otvorio mi je nove horizonte u ključnim godinama i naučio pravim vrednostima, pa sam shvatio da bi jedino pravedno bilo da mu se odužim tako što ću ga objavljivati. Bitno je da se ne prestane sa čitanjem. Dosetke ne pamtim, već ih proživljavam, i trudim se da svakog dana naletim na neku novu koju ću do sutra zaboraviti. Ovom poslu privukli su me Bonelijevi stripovi, budući da se VČ bavi objavljivanjem maltene isključivo takvih izdanja, ali i ideja da se ovi dobri temelji jednog dana nadograde.

Blizina stripa ume da pokrene lavinu kreativnosti. Da li ste nekad osetili želju da sami nacrtate nešto svoje?

Verovatno, ali sam na vreme shvatio da nemam talenta za crtanje, da se blago izrazim. S druge strane, stripovi me inspirišu da se kreativno izrazim na druge načine.

Jedno malo detinjasto, ali slatko ki duša – kakav bi bio vaš strip junak? Izgled, moći, zanimanje, background story? Kakva mjuza bi pratila dogodovštine tog lika?

Hteo sam da kažem kako bih najradije napravio strip sa glavnim ženskim likom, ali pošto sledeće pitanje ide u tom pravcu, primoran sam da se ovde bavim maštarijom o tzv. muškom stripu. Nešto na tragu Ajznerovog Spirita bi mi bilo najzanimljivije, samo preneseno na područje domaćeg terena. Postmodernistička mešavina svega i svačega. Taj junak bi danju bio novinar, povremeno privatni detektiv (jer, budimo realni, novinarski zanat je potpuno obesmišljen i ponižen), pisac krimića iz hobija, influenser na društvenim mrežama, ekstrovertna ličnost poznata po raskalašnom načinu života i odličnim žurkama koje organizuje, a noću bi navlačio kul kostim (stilizovani kožni crni kišni mantil, namrgođenu masku i šešir sa oštricom umesto oboda) i svetio se pokvarenim dilerima, prljavim tajkunima, korumpiranim političarima, krimosima en générale, dizelašima i lošim muzičarima. Dub step sa dozom psihodelije.

Prošli smo mušku verziju junaka, a kakav bi bio ženski protagonista? Kako je strip nastrojen što se tiče rodnih i seksualnih uloga?

Nešto na tragu snažnih glavnih likova kao što su Bafi, Gea ili Tank girl. Mogla bi da živi u istom svetu kao i junak iz gornjeg pitanja, s tim što u startu ne bi imala nikakve ambicije da se bori za pravdu. Ona samo hoće da živi na miru u svetu lakih droga, street arta, body arta, superkul moderne rokenrol muzike, stalno bi menjala bendove jer je takvog karaktera (ah da, ona svira, piše i agresivno peva), ali bi se ispostavilo da njen genetski kod nosi nešto za šta se prvo misli da je smrtonosna bolest (pa bi čitaoci empatisali s njom jer će, eto, uskoro umreti, a tako je puna života, avaj), da bismo vremenom došli do toga da ona potiče od loze Nemanjića, za koje će se ispostaviti da su bili herojski klan boraca protiv vampira, demona i Vizantije. Pratili bismo njenu borbu da prihvati zaostavštinu svojih predaka (dug put je pred njom, s obzirom na to da ne zna ništa o svojim pravim roditeljima, jer je jedna od beba ukradenih iz porodilišta), a u svemu tome bi joj kao učitelj pomagao car Dušan lično, koji kao starac nalik Raši Popovu i dalje inkognito živi među nama i bavi se duhovnim uzdizanjem novih pokolenja sve dok (ponovo) ne odluči da uđe u politiku usled tragičnog spleta okolnosti. Tako nekako.

U stripu ima svega, kao i u književnosti i filmu. Kod nas su uvek bili popularniji stripovi za dečake, iako lično nikada nisam razumeo tu podelu. Dobar strip je dobar strip, ali verovatno ne bi škodilo da je u ponudi više stripova kao što je nekad bila Modesti Blejz.

Postoji li neki strip po kome bi napravili film (a da nisu navedeni pod pitanje br.7) da, u jednom trenutku, dobijete veeeee (wait for it) liku kesu s novcem od Daltonovih ili Braće Buldoga na poklon?

Film o Zigomaru bio bi pun pogodak. Radi se o srpskoj verziji Fantoma, recimo tako.

Zašto su, po vašem mišljenju, na ovim prostorima i dalje najpopularniji i najprodavaniji ,,Dilan Dog“, ,,Zagor“ i ,,Alan Ford“?

Pre svega zbog jake tradicije objavljivanja tih serijala i slabog interesovanja mlađih generacija za čitanje, što dovodi do slabije ponude i insistiranja samo na „proverenim” stvarima. Ako to stavimo na stranu, deluje kao da su Zagor i Alan Ford upisani u kolektivno nesvesno naših naroda i narodnosti.

Kakva je to veza izmedju Dilana, Zagora i Alana i balcanicusa ordinariusa (vrsta ,,Obični balkanac“)?

Dilan je ipak manje popularan od ove dvojice, pa nisam siguran koliko ga možemo smestiti u taj kontekst, ali i Zagor i Alan su nepopravljivi optimisti uprkos nesrećnim životnim okolnostima i još nesrećnijem oktuženju. Lako je našem čoveku da se identifikuje s tim stvarima. Pritom, za obojicu znamo da su osuđeni na propast. Zagor se neće izboriti za pravdu i Indijanci će biti istrebljeni, a Alan neće pobediti truli kapitalizam i umreće u nemaštini među visokim oblakoderima. To je naš kredo, borba sa vetrenjačama.

Zar ne bi prirodniji izbor za omiljenog junaka na ovim prostorima bio ,,Dampir“ sa svojim balkanskim korenima i verovanjima?

Verovatno bi bio da se pojavio krajem šezdesetih godina prošlog veka. Ovako je suviše moderan za stare generacije, a istovremeno i suviše neatraktivnim novim, jer njih stripovi ne zanimaju dovoljno, nažalost. Ostaje nada da sve ovo što radimo ipak nije sasvim uzalud i da će ovi retki mladi koji danas vole strip jednog dana napraviti širu publiku.

U vreme kad digitalni mediji vladaju, kako je to biti poslednji front na kome se bije bitka za održanje štampane forme?

Kao što to obično biva na barikadama, ovde smo zato što smo ludi i ponosimo se time. Iako najviše volim papir i živim okružen njime (bukvalno, jer u svakom delu stana imam gomile stripova i knjiga, što me podseti da sigurno može još nešto da stane u kuhinju), ne mislim da digitalizacija označava skori smak sveta. Ako je tablet dovoljno velik, stripovi se na njemu mogu sasvim fino čitati. To je budućnost, samo što će, kao i svaka druga budućnost, kod nas doći sa debelim zakašnjenjem. 🙂

Možda je nezgodno pitanje, ali kad (figurativno,a možda i bukvalno, šta mi znamo) bacite okac u svemir, kakva je budućnost stripa u Srbiji? A u svetu?

Svetla. Odbijam da poverujem u nešto drugo. Mora biti mnogo bolja nego sadašnjost, iako ni ona uopšte ne izgleda loše, naročito u poređenju sa nekim ne tako dalekim prošlim vremenima. Dok ima ljudi biće i stripa. U nekom obliku.

Nadajmo se, Dušane, nadajmo se!

Vila Šatorica – Boris Mišić

Posted on 16. decembar, 201626. mart, 2025 by Kristijan Šarac

Ne može se reći da je Boris Mišić potpuno nepoznat pisac, barem ne za one koji prate dešavanja na domaćoj fantastičnoj sceni. Pre svega poznat po radu na novogodišnjim horor zbirkama Nešto diše u mojoj torti, kako u elektronskoj formi tako i u papirnom izdanju, te u Znaku Sagite i u mnogim drugim zbirkama i zbornicima. Ono šta ćemo mi predstaviti je prva autorova samostalna zbirka priča, čije izdavanje je omogućila izdavačka kuća Presing. Ovo će biti sasvim fina užina, pred pravi obed – roman koji nam Boris sprema, pa hajde da prezalogajimo.

Anđelina pesma – Gubitak voljenih je za neke teži, jer na nekoj razini osećaju drugu ravan. Sva ta tuga se da odagnati samo pesmom iz srca, baš kako je Anđela pevala.

Bilo jednom ispod Uilice planine – Samo jedna priča o mestu zamrznutom u vremenu i prostoru. Gde još postoje sva ona čudesa iz priča i bajki što su nam nekad bake pričale.

Crvena, plava, žuta – Govori o tome koliko je savršenstvo u umetnosti retko i opasno. I koliko nas, umetničke duše, može stajati da dosegnemo to nedostižno i jureno.

Daca i Huan – Imamo i mi svoju tinejdž vešticu. Koja se nosi sa mnogo toga, pored uobičajenog: roditelji, šta obući sutra, te da li omiljena telenovela vodi ka srećnom kraju. Zavirimo malo u te ozbiljnije stvari.

Daca u gradu tame – Ah, te muke tinejdžerskih ljubavi i požuda, muče čak i veštice. Samo, u Dacinom slučaju to može biti kud i kamo komplikovanije i opasnije shvatiti ko je zapravo onaj pravi.

Dete Dinare – Planina Dinara je oduvek bila mesto gde se prolivala krv u ratovima, tako ni zadnji rat nije izuzetak. Samo, postoje i drugi razlozi zašto su tamo slali samo najsrčanije, jer koliko planina štiti toliko ona i njeni stanovnici i uzimaju danak. A naš heroj je od Dinare dobio i poklon, proverite koji i kakav.

Dnevnik s Klekovače – Biti istraživač je uvek opasno, bilo da si potpuno neshvaćen ili da se petljaš sa silama koje ni sam ne razumeš. Pa, naši junaci su okušali sreću sa ovim drugim. Pročitajte kako im je sila prirode uzvratila.

Dugine zmije – Evolucija ima taj običaj da stvara najčudesnija stvorenja zarad svog nekog ćefa. Isto tako, stvara i njihove potpune suprotnosti, ne znamo zašto, možda samo zarad razbijanja monotonije. Ovde ćete moći da vidite, kako se razbija tišina.

Đavolji mozaik – Govori o čistom savršenstvu jednog mozaika, jedne umetnine vrednije od hiljada drugih. Međutim, da li će po uništenju ta lepota biti stvorena po uzoru, i da li se isplati poslovati da đavolom?

E moj druže, policajče vojni… – Ovde ćete videti kako odora ne menja ljude. Samo im otvara mogućnosti, koje oni koriste na dobar ili rđav način, kako je to bilo od pamtiveka.

Exit – Festival zabave i muzike, koliko vi znate. A ono što ne znate o Egzitu, saznaćete upravo iz ovih redova i čisto sumnjam da će vas ikada više obradovati odlazak na tu kakofoniju glasova.

Godine prolaze – Ovo je priča o prijateljstvu, o onoj vrsti koja pobeđuje razdaljine, razlike i razdvojenost. Neće je shvatiti oni koji nemaju takvog prijatelja da ni takva konačnost kao smrt, vaše misli na njega neće obojiti tugom, već će staviti taj fizički refleks osmeha na lice.

Jedne Julske večeri u Grahovu (Vila Šatorica) – Sećanja umeju da budu teško breme, isto koliko i čudesno olakšanje, zavisi čemu se prepustite. Daca će ovom prilikom odagnati i udahnuti sećanje. Možda i vama udahne ili makar probudi neko.

Kaktus – Kako je jedan tako bodljikav cvet pretvorio jednu surovu narav i okrutnu dušu u nekoga koga se vredi sećati. Možda pomislite čime li je on to zaslužio. Pa, ova priča je, čini mi se, baš o drugim šansama.

Leptir – Znate, i mrtvi se mogu uželeti živih. Poželeti da su opet sa njima. Ovde ćete videti kako izgleda kad dođe do toga i kakve to veze ima sa jednim malim noćnim leptirom.

Moje godine za tvoje – Ep kakav mogu iznedriti samo naše priče i legende. Junak se borio i voleo. Sve uzalud, jer budućnost nema svetlu, al’ prima gospin dar za život dalji.

Mrtvi snovi – Tvrd je orah voćka čudnovata, zube slomi al ga ne polomi. Tako se da opisati svaki stranjski pokušaj da zavlada ovom našom malom zemljicom. Ovde ćemo videti da ni mrtvi ne ostaju da leže, kad otadžbina zove… Ili to beše samo žeđ za krvlju i neopisiva glad?

Ne prodajem nasmiješenog psa – Kako susret sa jednim psom može da otkloni stalno društvo duhova prošlih tragedija. Kako to deluje prosvetljujuće i hrabri da se junak okrene novom životu što ga živeti treba.

Noćna straža – Neka mesta su ukleta, valja ih se kloniti, jer ukletost je kao kijavica, prelazna i netelesna. Ova priča govori o tome šta biva ako pokušaš da se zabaviš na jednom takvom, ukletom mestu.

Peti svet – Žene više pate, ali žene su, takođe, te koje su stostruko okrutnije. Ovde ćemo videti čega su sve spremne da se odreknu zarad slatke, opijajuće osvete. A možda je sve deo neke veće celine, nama neuhvatljive.

Prvi tramvaj – Letnja dečija igra sa psom, lako može da se pretvori u tragediju pustimo li mašti da nas izmešta iz slike u sliku. Srećom pas ima drugačija osetila no mi i u stanju je to da spreči.

Strah – Mir je uvek prividan u ratovima. Neprijatelji vole da prekinu mir prazničnih dana. Haos, grmljavina topova ti pokazuje da je rat jedna prljava rabota u kojoj nećeš dobiti dane mira i spokoja, samo dane straha.

Vilin svet – Virtuelna stvarnost poseduje jednu manu – odaje je ono virtuelna. To će savršenstvo zasmetati i Jovani, jer šta je svet bez te borbe da se od nesavršenstva stvori barem trenutak savršene lepote, ukusa, boja, jednom rečju – životnosti za koju se vredi boriti.

Vipera ursinii macrops – Ukoliko ne volite zmije, možda ne bi trebalo da čitate ovu priču, koja govori o zmijama, ali pre svega o jednoj vrsti, kraljici zmija Dinarskog gorja i mnogo, mnogo šire.

Veći deo priča sam čitao i pre ovoga, tako da sam znao šta mogu da očekujem od ove zbirke. No, vratimo se malo unazad. Videh da se knjiga reklamira kao nešto što su ratne priče protkane natprirodnim, ali ja bih to malo drugačije formulisao: natprirodne priče u ratnom miljeu. Iako ne potpadaju sve u te jednu odrednicu ratne tematike, pogledajte, recimo, primer linkovane priče na našem portalu.

Ono šta je pohvalno za autora je da ima vrlo ujednačen i ravnomeran kvalitet pripovedanja, bez mnogo oscilacija i padova. Nekako imam utisak da zazire od, da tako kažem, konačnosti nasilja i smrti, da ima potrebu za svetlom gde ga možda ne treba biti, ali to je možda samo moj utisak. Zbirka poseduje nekoliko jako dobrih priča i tačno se kroz zbirku može i videti da autor napreduje, dobija ono nešto sa svakom narednom pričom. Potencijala i mesta za napredak ima, ne vidim razlog da sve to i ne ostvari.

Da, ide vreme praznika i ovo je sasvim prigodan poklon čak i za one koji ne vole fantastiku – dok mi ostali imamo obavezu da nabavimo ovu zbirku i podržimo domaću fantastiku, dok čekamo na taj Borisov roman. Kad bih pogađao, rekao bih da će roman biti o jednoj Daci.

Premijera filma Odmetnik-1: Star Wars priča i recenzija

Posted on 15. decembar, 201626. mart, 2025 by Dejan Rančić

Nakon trijumfalnog prošlogodišnjeg povratka Zvezdanih ratova na bioskopska platna sa Epizodom VII: Buđenje sile, konačno nam je stigao novi film iz ove franšize koji će, za razliku od svog prethodnika, biti potpuno nova priča – u režiji Diznija a smeštena u svet koji je Džordž Lukas stvorio davne 1977. godine.

Tim povodom sam ispred redakcije otišao na premijeru filma, u Ceneplexx bioskopu tržnog centra Ušće, na kojoj sam bio u društvu sjajne ekipae iz Valinora i Kluba ljubitelja Ratova Zvezda Holokron, koji su se upriličili u odgovarajuće kostime kako bi podgrejali atmosferu na trećem spratu tržnog centra.

A nakon što se dovoljno posetilaca i mališana islikalo sa prisutnim junacima iz udaljene galaksije, došlo je vreme i za sam film Odmetnik-1: Star Wars priča.

Radnja filma

Dakle, Odmetnik-1 je efektivno drugi pasus uvodnog teksta s početka originalnog filma Zvezdani ratovi (1977) razvučen na 133 minuta. U filmu (SPOILER) špijuni Pobunjenika uspevaju da ukradu planove za najstrašnije oružje Imperije, Zvezdu smrti, oklopljenu svemirsku stanicu dovoljno moćnu da uništi celu planetu. Drugim rečima, osnovna radnja filma vam je bila poznata od kako ste znali za sebe i za fenomen poznat kao Zvezdani ratovi…

… zbog čega je ovo interesantan film gledano iz više uglova. Zapravo, imamo celu priču koja je osmišljena da bi smo došli do pomenutog drugog pasusa, što je ono glavno što smo hteli od Diznija kada je otkupio prava od Lukasa – da nam ispriča svoju priču.

Ta priča se vrti oko Džin Erso (Felisiti Džouns), koja sticajem okolnosti biva stavljena u poziciju da učestvuje u akciji krađe planova – planova čiji je tvorac njen otac Gejlin Erso (Mads Mikelson), glavni arhitekta Zvezde smrti. Ali kao što sam već rekao, krađa je ono što dolazi na kraju.

Glavna priča je ona o Pobunjenicima, o tome kakva je postala Imperija nakon pada Džedaja na kraju Osvete Sita (2005), i to je ugao iz koga do sada nismo gledali ovaj univerzum. Priča nas zapravo polako vodi kroz ono što je za običan svet pobuna protiv Imperije, i taj svet upoznajemo kroz likove sa kojima Erso ima interakciju tokom filma.

Prvi, i glavni na koga nailazi na tom svom putu je špijun Pobunjenika, Kasijan Endor (Dijego Luna), i njegov saputnik, droid K-2SO (Alen Tjudik). Kako se radnja filma razvija, upoznajemo i ostale likove, koji će na kraju biti deo tima koji će da ode u sudbonosnu misiju.

Ono što Odmetnik-1 izdvaja od drugih filmova iz franšize, pored toga što zvanično nije Epizoda, jeste njegov ton. Naime, svi dosadašnji filmovi su na prvom mestu bili avanture. Tako su nam predstavljani i tako se njihova radnja razvijala. Imali smo par ključnih junaka koji su nosili priču i radili stvari oko kojih su se zaplet i rasplet vrteli, dok je rat bio nešto što se pretežno dešavalo u pozadini.

U Odmetnik-1, rat je ono glavno što se dešava i njegov ton mnogo više odgovara starim ratnim filmovima poput Dvanaest žigosanih (1967) ili Topovi sa Navara (1961), nego tipičnoj svemirskoj operi. Radnja se dobrim delom i razvija kao u pomenutim filmovima i od početka nam je jasno da su naši junaci samo pijuni u šahovskom nadmudrivanju mnogo krupnijih igrača od njih samih.

Pored ugla Pobunjenika, imamo priliku da vidimo i kako funkcioniše Imperijalna mašinerija, u smislu vojne sile, a ne političkog pozicioniranja u senatu. Kroz tu priču nas vodi Direktor Orson Krenik (Ben Mendelson), koji je čovek zadužen da implementira projekat Zvezda smrti.

Radnja Odmetnika-1 kulminira u spektakularnoj finalnoj borbi, čiji je epilog zapravo prvi pasus teksta na početku Nove nade: Pobunjenički brodovi, napadajući iz skrivene baze, osvajaju svoju prvu pobedu protiv zle Galaktičke Imperije. Kompletna borba, koja se simultano odvija na tri fronta, traje čistih pola sata i predstavlja idealni klimaks za ceo film.

Ako ulazite u film očekujući tipičnu priču iz sveta Zvezdanih ratova, bićete zatečeni, ali će vam finalna bitka dati punu dozu gikovanja uz ovu franšizu. Bez ovog očekivanja, Odmetnik-1 ima radnju nalik kultnim ratnim filmovima, i samo će vas povući sa sobom.

Likovi koji nisu crno beli

Kao svemirska opera, Zvezdani ratovi su nam uvek prikazivali likove koji su se uklapali u stereotip dobrih i loših. U Odmetniku-1 to nije slučaj. Baš kao i u klasiku Dvanaest žigosanih, imamo likove koji moralno nisu čisti ko suza, ali ih prihvatamo kao heroje filma zato što oni prihvataju borbu za viši cilj.

Džin Erso, iako heroina filma, je dete koju je „uzgajila ulica“ i kojoj je instinkt za preživljavanje na prvom mestu. Kasijan je ratni špijun, u pravom smislu te reči, a ne svemirska verzija Džejmsa Bonda, dok je droid K-2SO reprogramirani Imperijalni bezbednjak, koji je Kasijanov telohranitelj.

Ni Gejlin Erso nije cvećka. Zapravo, u filmu je on metafora za Roberta Openhajmera, tvorca prve atomske bombe. Tu su još Su Gerera (Forest Viteker), koji vodi ekstremnu frakciju Pobunjenika i odmetli Imperijalni pilot Bodi Ruk (Riz Ahmed). Ovoj skupini netipičnih junaka se priključuju slepi sledbenik sile, Čirut Imve (Doni Jen) i njegov ćutljivi saputnik Bejz Melbas (Ven Jiang).

Istovremeno, glavni negativac filma, Krenik, je otelotvorenje ambicijom zaslepljenog manipulativnog birokrate, koji će preko tuđih leševa stići do svog cilja. Ali on nije jedini imperijalni lik iz čijeg ugla saznajemo kako ovaj konflikt stvarno izgleda. Kroz Krenikovu interakciju sa drugim pripadnicima Imperijalnog komandnog kadra vidimo postojanje različitih struja i u njihovim redovima. Ono što nam je u originalnoj trilogiji predstavljeno kao uniformisana sila zla, u ovom filmu ima mnogo više dubine.

Sve gore navedeno ne bi ni bilo moguće da pomenuti glumci, svi do jednog, nisu izneli svoje uloge onako kako je reditelj Garet Edvards to očekivao, i kako bi smo mi od njih to isto očekivali. Bez obzira koliko je njihova rola velika ili mala u kontekstu filma, svi glumci su na nivou zadatka.

Možda nam neki od njih izgledaju nedovoljno razrađeni, ali u filmu koji ima za cilj da nam ispriča širu priču od individualne, to ne predstavlja problem. Štaviše, svi likovi prolaze kroz neki vid karakterne transformacije, čak i ako se ona svodi samo na sticanje poverenja prema njima. A to je zapravo i ključna poruka filma – da uz saradnju i uzajamno poverenje možemo kao kolektiv da postignemo daleko više nego kao individue.

Od svih likova najjači utisak ostavlja droid K-2SO, koji nas sa svojim komentarima zasmejava u trenucima kada nam se čini da je situacija previše ozbiljna. Alen Tjudik je pravilnim doziranjem C-3PO, Terminatora T-800 i Marvina, paranoičnog androida, uspeo da izgradi svoj jasan identitet i ubedljivo najzabavnijeg od svih likova.

Takođe zapažen u filmu je bio i Doni Jen, čiji slepi sveštenik je lepo preuzeo ulogu Obi Vana i Jode kao moralni kompas, i vraćao nam nadu kada K-2SO nije bio tu da nas humorom trgne iz ratne stvarnosti. Dijego Luna savršeno uskače u ulogu ratnog špijuna, Felisiti Džouns zrači buntom napuštenog deteta (i ne izgovara svoje čuveno iz trejlera „ja se bunim“), Forest Bin Viteker je mesijanski vođa ekstremista, a Riz Ahmad je onaj običan čovek u službi zle Imperije koji hoće da se iskupi čineći nešto dobro (i tu je prirodniji od Džona Bojege kao Fin/FN-2187).

Omaž ratnim filmovima

Opšte je poznato da je Džordž Lukas sa Zvezdanim ratovima hteo da uradi omaž hrabrim pojedincima koji su izvojevali pobedu nad nacističkom Nemačkom, pre svih hrabrim savezničkim pilotima, što je uticalo na to kako su borbe bile osmišljene. Garet Edvards je otišao korak dalje i odlučio da uradi omaž celom žanru ratnih filmova, i da tako nedvosmisleno stavi reč „rat“ u Zvezdane ratove. Sve od palete boja, preko detalja poput prljavih Imperijalnih oklopa, pa do brzine i smera kojim film napreduje, nam non stop nameće utisak da gledamo ratni film.

Garet Edvards se dodatno potrudio da nam sa veštom upotrebom kamere i montaže u potpunosti to i dočara. Kadrovi borbe koji su mogli da se vide u trejlerima za film nisu samo puke scene sa eksplozijama i pucanjem. Stormtruperi su komotno mogli da budu zamenjeni pravim vojnicima, i Taj-Fajteri i Eks-Ving lovci sa avionima, a naš doživljaj bi ostao isti.

Vizuelna magija

Specijalni efekti, i sve ostalo vizuelno, zaslužuju posebnu pohvalu, jer su korišćeni na jako pametan način – da postignu konkretan cilj a ne zato što mogu da se koriste. Neverovatna pažnja je posvećena detaljima poput uniformi, kako Imperijalaca tako i Pobunjenika. Do tančina je rekreirane scenografija iz Nove nade, posebno baza na Javinu i kontrolni centar na Zvezdi smrti. Ovakvi detalji nas na momente prebacuju u Novu nadu, kao da gledamo sekvencu snimljenu za taj, a ne ovaj film.

Taj temeljni pristup vizuelnom aspektu filma se odnosi i na same likove. Inicijalno sporedna Mon Matma (Ženeviv Orajli, originalno Karolajn Blakiston) iz Povratka Džedaja (1983), kojoj su fanovi dali na značaju više nego što je ona imala bitnu ulogu mimo svoje scene, je tu onakva kakve je se sećamo iz originalne trilogije. Za Generala Drejvena (Alister Petri) sam siguran da se pojavljivao u nekom od original filmova, čak i ako nije. Svakako izgleda kao da pripada tamo. Najbolji primer toga dokle se išlo sa vizuelnim detaljima je pilot General Merik (Ben Danijels), koji je pustio pune, ala sedamdesete, brkove da bi tako doprineo vizuelnom utisku.

Film sam gledao u 3D, ali se pitam koliko bi Odmetnik-1 više delovao kao Nova nada da je projekcija bila 2D.

Ništa nije savršeno

Film, naravno nije savršen. Ko radi taj i greši, tako da evo najozbiljnijih primedbi na film:

Nema uvodnog teksta, što samo po sebi ne bi smetalo da su tvorci filma odlučili da ga uopšte ne počnu nalik tipičnom filmu iz franšize Zvezdani ratovi.
Muziku nije komponovao Džon Vilijams. Sama po sebi nije loša, ali bi Džon Vilijams to bolje uradio.
Džejmz Erl Džouns daje glas Dart Vejderu, kao i u originalima, ali mu se po boji glasa vidi da su ga godine malo sustigle.
Dijalog u trenucima, ali samo ako to lovite da čujete, deluje blago usiljen.
Kompjuterska animacija je korišćena vešto, ali je malo zapala za oko u jednoj sceni gde nam je odmah jasno da se radi o kompjuterskoj animaciji, u jednoj gde izgleda dobro, ali nam je jasno da je u pitanju kompjuterska animacija, i u jednoj gde nam oči govore da je prizor stvaran, ali nam zdrav razum govori da ne može da bude.

Siguran sam da bi uz dodatna gledanja i temeljnu analizu individualnih scena našao još sitnica koje ne valjaju, ali ovo su one „najveće“ primedbe na film.

Završne misli

Kada se sve sabere, Odmetnik-1 je po tonu film u rangu Imperija uzvraća udarac (1980), dopunjen mračnim elementima Osvete Sita. Drugim rečima, fantastičan je! Posebno raduje smela odluka Diznija da nam sa ovim filmom predstavi priču na način koji joj najbolje odgovara, a ne prilagođenu ciljnoj publici.

Kada smo već kod publike, franšiza Zvezdani ratovi je oduvek pogodovala školarcima. Ali pre nego što odlučite da svoje dete odvedete u bioskop, imajte u vidu da je ovo ratni film i budite načisto sa sobom kako bi ste sa sopstvenim detetom gledali neki takav film.

Bez obzira na mračni ton koji smo u toj meri granično doživeli samo u Imperija uzvraća udarac, Dizni je sa Odmetnikom-1 pokazao da zna kako da postupa sa intelektualnom svojinom koju je otkupio od Lukasa, pa čak i da je spreman da pomera granice žanra na način koji već primenjuje sa Marvel filmovima.

Možda je najpozitivniji utisak optimizam koji možemo da imamo za Epizodu VIII. Još jedan veliki uspeh filma koji se ne sme zanemariti jeste da sada Epizoda IV, tj. film koji je započeo franšizu, ima novu dimenziju i dubinu. Čak bih se usudio da kažem da sada imamo originalni kvartet, prikvale, i novu trilogiju koju Dizni snima.

Za film u kome se pojavljuje samo jedan Sit i ni jedan Džedaj, sila je baš jaka sa njim. Film će svakako da drži pažnju i onih koji nisu veliki zaluđenici za franšizom Zvezdani ratovi. A za nas koji jesmo, ideja za skoru budućnost je da spojimo Odmetnika-1 i Novu nadu u 254-o minutni film, što vam je malko duže od produžene verzije Povratka kralja (2003).

Znači, idite i uživajte u ovoj davnoj priči iz udaljene galaksije.

Sajam knjiga u Nišu 2016

Posted on 9. decembar, 201626. mart, 2025 by Darko Stanković

Završio se i 53. sajam knjiga i grafike u Nišu. To je sajam samo po imenu, ja bih ga pre nazvao buvljak, pijaca u najboljem slučaju. Zašto? Zato što NKC (Niški Kulturni Centar) kao organizator nije organizovao ama baš ništa. Da nije bilo Štek Hausa i entuzijazma pisaca iz Portalibrisa, Strahora i Nove Poetike, ovaj sajam ne bi ni bio vredan odlaska.

Što se knjiga tiče, moglo se naći sve što se može naći u velikim knjižarama ili preko interneta, retko koji štand je imao nešto „sajamski“ da ponudi, a i to je bilo potpuno isto kao prošle godine (kolekcija klasika, Andrić, Dostojevski, itd.), uz dodatak štandova koju su nudili knjige za 50, 100 i 200 dinara. Ukoliko ste ciljano išli na sajam, možda ste i mogli naći neku retku knjigu ali uz mnogo truda i strpljenja. Što se velikih kuća tiče, mnogo je isplativije mesečno kupovati knjige kod njih, ostvarićete veći popust nego što na sajmu ikada možete. Po nekim informacijama, na niškom sajmu cene su bile veće nego na beogradskom.

I tu sada dolazimo na pitanje zašto uopšte ići na sajam. Ove godina nije bila naročito bogata novim izdanjima koja bi bila nama interesantna, a i ako ih je bilo, loše su reklamirana. Glavna tema sajmova u Nišu i Beogradu su Tramp, Šešelj, Zorannah i slične knjige. Već četvrtu godinu zaredom, ukoliko želite neko novo žanrovsko delo morate otići do štanda Portalibrisa, Otvorene knjige, Nove Poetike a od ovog sajma i Strahora i Vrana. Uz njih, vredelo je posetiti i štand kuće Lom, gde je bilo moguće naći kvalitetna izdanja klasika našeg žanra, poput Orvela, upakovanih u lepe i primamljive korice, za razliku od Otvorene knjige, koja uporno gura tvrd povez i dizajn koji mi se nimalo ne dopada. Što se štanda Otvorene knjige tiče, mogao se naći pristojan broj knjiga od interesa, pre svega iz horor žanra, međutim sve je to moguće kupiti i online, cene vrlo slične.

Aleksandar Tešić, pisac serijala Kosingas, Kletva Kainova i Zmaj i ždral, odlučio je da unovči svoje ime, te je sa svojom ženom otvorio izdavačku kuću Strahor, na čijem štandu je bilo moguće kupiti Tešićeve knjige i strip Kosingas. Portalibrisov štand je bio prepun mladih i perspektivnih pisaca (Tešićeve knjige izdate za Portalibris se i dalje nalaze na tom štandu), počev od Miloša Petkovića (trilogije „Sedam mačeva“, „Perunov Hroničar“ i „Vukovi sudbine“) pa preko Ivana Brankovića („Prometejev Dnevnik“, „Projekat Herkules“), Nebojše Petkovića (trilogija „Poslednji grad“), Danice Bogojević („Tajna Iskre“), Ivana Drajzla („Vinča – Znamenje bogova“) i drugih, ne manje vrednih autora. Zaista, da nije Portalibrisa i Strahora (udruženi na sajmu sa niškom kućom Vrane) sajam ne bih ni posetio.

Što se dešavanja tiče, kao što sam već napomenuo, NKC se nimalo nije potrudio. Uz veliko zalaganje NVO Štek Haus, našeg saradnika i člana Štek-a, Nemanje Stevanovića, uz pomoć Miloša Petkovića organizovana je tribina „Mitologija u savremenoj književnosti“ 2. decembra, na kojoj su učestvovali profesorka Filozofskog fakulteta u Nišu, Danijela Kostadinović, Miloš Petković, v.d. direktora zavoda za kontrolu i vrednovanje kvaliteta obrazovanja i vaspitanja, Branislav Ranđelović i Darko Stanković (moja malenkost), u svojstvu novinara portala AVKF, te ću malo o tome (koga ne interesuje, neka preskoči sledeći pasus).

Štek Haus je mlada NVO (kao i naš portal), koja za cilj ima unapređenje kvaliteta života mladih u zajednici. Pre ove, organizovali su tribinu „Religija i LGBT+“. Nemanja Stevanović je uz veliki napor organizovao „Mitologija u modernoj književnosti“, uz pomoć Biljane Stanojević (što se prostora tiče, tj sale za prezentaciju, koja je ionako oštećena i užasno izgleda, ali ajde sad), bio moderator tribine, te fantastično povezivao govornike, čineći da sami govornici upotpunjuju odgovore drugih svojim pitanjima i vođenjem tribine. Profesorka Danijela nas je uvela u tematiku pričom o magičnom realizmu, budući da smo se fokusirali na modernu književnost, uporedila ga sa fantastičnim realizmom, objasnila nastanak i razvoj magičnog realizma u svetu i kod nas, kao i njegov uticaj na razvoj fantastike kakvu je danas poznajemo. Profesorka je potvrdila svoj kvalitet kao predavača i držala pažnju prisutnih, koju se kasnije raspitivali o knjigama koje je preporučila. Dala je ozbiljan ali i vrlo interesantan pečat ovoj tribini. Miloš je govorio o izazovima sa kojima se mlad pisac suočava kod nas, posebno ukoliko piše o slovenskoj mitologiji, nepoznavanju mitologije našeg podneblja i postavio pitanje (o kome se kasnije vodila diskusija) zbog čega deca znaju sve o grčkoj i rimskoj mitologiji a slovensku ne poznaju, te izneo svoje razloge za okretanje domaćim mitovima, legendama i pričama iz davnina sa ovog podneblja. Gospodin Ranđelović (inače magistar primenjene matematike, trenutno na doktorskim studijama, jedan od najboljih asistenata na Elektronskom fakultetu u Nišu dugi niz godina) postavio je publici ali i učesnicima pitanja vezana za ubacivanje slovenske i srpske mitologije u obrazovnu literaturu i nastavni plan i program, te dobio predloge i primedbe koje je zapisao i o kojima se vodila diskusija sa obe strane tribine. Gospodinu Ranđeloviću se mora čestitati na zalaganju za promene u obrazovanju (a on se za njih zalaže već duže vreme, tako je i došao na pomenuto mesto) i njegovu volju za učestvovanjem u trbini. Što se mene tiče, ja sam ukazao na neke probleme sa kojima se fantastika susreće kod nas, na nedostatak mesta u mejnstrim medijima za pisce koji se bave nekomercijalnim delima, nevezano da li svoja dela baziraju na slovenskoj ili drugim mitologijama, i na potrebe društva da prigrli fantastiku kao nešto svakodnevno, a ne da na nju gleda kao nešto čudno i samo za specifične grupe ljudi (što je delimično učinjeno filmovima „Gospodar Prstenova, „Hari Poter“ i serijom „Igra Prestola“). Ukazao sam na neke razlike između svetske i regionalne književnosti što se mitologije tiče, uporedio grčke, nordijske i ruske pisce sa domaćim, i dao gospodinu Ranđeloviću i profesorki Danijeli neke teme za razmišljanje po njihovim rečima. Generalno, tribina je okupila veliki broj ljudi, držala je pažnju publike a kasnije je bilo mini druženje sa posetiocima na štandu Portalibris/Strahoh/Vrane.

Kao što je već rečeno, Miloš se dodatno potrudio pa je organizovao i promociju knjiga i kolega pisaca u subotu, 3. decembra. Učestvovali su Miloš Petković, Ivan Branković, Danica Bogojević, Aleksandar Tešić i Dimitrije Stevanović, mladi pisac koji je za Novu Poetiku izdao roman „Ime Vatre“. Promociji nisam prisustvovao ali sam od kolega koji su joj prisustvovali dobio informacije da je bila izuzetno zabavna, da su pisci imali odličnu konverzaciju sa publikom, da je bilo dosta smeha, rasprave i da su se knjige na najbolji način prezentovale. Posle toga se prešlo na štand Portalibris/Strahor/Vrane, gde su se pisci družili sa publikom i posetiocima sajma, kojoj sam i sam prisustvovao. Nebojša Petković je bio najavljen ali nije bio u mogućnosti da prisustvuje iz privatnih razloga. Popričao sam sa Dimitrijem i Danicom o njihovim delima i jako su me zainteresovali, Dimitrije mi je čak i poklonio primerak svoje knjige, te uskoro očekujte recenziju. Iako ime zvuči dosta kliše, nemojte je otpisati samo zbog toga, iz razgovora sa Dimitrijem stekao sam određeni utisak da je knjiga kvalitetna, budući da je Dimitrije član Plamenih Vitezova (nezvanično najstarije LARP društvo kod nas) i vrlo iskusan fantastikus. Što se „Tajne Iskre“ Danice Bogojević tiče, ona se bazira na slovenskoj mitologiji taman toliko da se priča započne, ali se radnja ne dešava u drevnim vremenima. Spisateljica je sa velikim žarom govorila o svojoj knjizi ali je u isto vreme bila i realna, bilo je vrlo prijatno ćaskati sa njom o knjizi. Definitvno me je zainteresovala za istu, te ću se potruditi da do nje dođem u što kraćem roku. Ivan je prezentovao nastavak „Prometejevog dnevnika“, „Projekat Herkules“, čiju recenziju ste prvi u zemlji mogli pročitati na našem portalu. Tešić je govorio o svojim delima, stripu i ciljevima i planovima svoje izdavačke kuće.

Uz ova dva događaja, na sajmu je bila još jedna prezentacija, 1. decembra, gde su prezentovani „Dorijanovo Zaveštanje“ Nikole Jovanovića i „Petruški zmaj“ Milene Stojanović a gost je bio i Miloš, budući da je učestvovao na „Dorijanovom Zaveštanju“.

Utisak je da bi ovaj sajam bio čista propast bez Miloša, i to se mora naglasiti. Ukoliko kao nacija toliko volite i veličate Novaka Đokovića, Nišlije, morate poštovati svog Miloša Petkovića, koji na najbolji način prezentuje ovaj grad svuda gde ode, a čini mnogo i za fantastiku, što kroz svoje knjige, što kroz školu kreativnog pisanja.

I to bi bilo to. Zahvalio bih se Milošu, NVO „Štek Haus“, Nemanji Stevanoviću i gospođi Biljani. Bez njih ovaj sajam ne bi bio barem malo sajam, već čista pijaca. Velika zahvalnost ide i piscima koji su došli u Niš i uveličali nekada veliki praznik nas koji knjige volimo. Ostaje nada da će se u budućnosti raditi više na sajmu te da ćemo nekada dočekati i dešavanja poput onih u svetu.

Ispod možete pogledati neke slike sa sajma, tribine i druženja sa piscima na štandu. Veliki pozdrav svima.

Družina Dardaneli – Pavle Zelić, Dragan Paunović

Posted on 9. decembar, 201626. mart, 2025 by Kristijan Šarac

Strip je u bivšoj državi imao takav kultni status da ko nije bio upućen u avanture i izraze omiljenih junaka, bivao je pomalo isključen iz svega, ali to su bili uglavnom italijanski, te francuski, belgijski i nešto malo američki strip heroji. A kad bih vas pitao za naš srpski strip? Stariji će pomisliti na Ket Klou, Baneta Keraca i Svetozara Obradovića, mlađi možda na Divlju magiju i Faktor 4, Milana Konjevića, a tek će oni pasionirani ljubitelji stripa znati nešto više da kažu.

Pa, evo jedne kratke istorije srpskog stripa, gde ću se držati ipak samo onih vezanih za žanr, kao i toga da ovo ne preraste u naučni rad koji bi zasenio strip o kojem ću pisati. Pre svih, valja spomenuti Đorđa Lobačova, autora stripova kao Baš Čelik, Čardak ni na nebu ni na zemlji, Gospodar smrti kao i mnogih drugih.I sama škola crtanja i stripa u Beogradu nosi njegovo ime, u kojoj je predavač Vladimir Vesović, još jedno značajno ime u svetu crtanja i slikarstva. Vsevolod Guljević nam je iza sebe ostavio takve naslove kao što su Mač sudbine i Nibelunzi. Branko Vidić i Nikola Navojev su autori prvog srpskog superheroja Zigomar koji je urađen po uzoru na Fantoma, a interesantna stvar u vezi sa tim je da epizoda „Zigomar protiv Fantoma“ donosi sukob njih dvojice i verovatno jednu od prvih crossover epizoda u svetu.

Sebastijan Lehner autor je Džarta i Zigfrida, te nekih pojedinačnih albuma od kojih valja izdvojiti Gospodar sveta, po romanu Žila Verna. Radomir Perica je tvorac prvih satiričnih SF stripova u nas kao što su Put na mesec, San mladog Jocka i Doživljaji Đure pacova. Postoji i anegdota u vezi sa njim: pošto je uhapšen kao član JVUO, priča se da je istražitelju na suđenju odgovarao sa ’Verujem u Miki Mausa’.

Tu bismo mogli da pređemo na posleratna izdanja i autore. Radivoj Bogičević je stvorio Akant strip koji govori o starim Slovenima i do koga je bilo jako teško doći, imao sam priliku jedan da držim u rukama jedan iz edicije Nikad robom, ali se on, kao vrednosna hartija, vratio u vitrinu svog vlasnika. Petar Radičević nam je stvorio istorijsko-epsko fantastični strip Tajanstveni vitez koji, takođe, izlazi u ediciji Nikad robom i tek sa ponovnim pojavljivanjem u Yu stripu ga je bilo moguće dobiti u ruke. Istoričar Željko Fajfrić mu daje omaž istoimenim romanom i istom radnjom.

Aleksandar Hecl je autor stripa Feat, koji je jako značajan za našu fantazi strip scenu, kao jedan od prvih baš tog žanra. Laza Sredanović i Nikola Lekić, inače višegodišnji urednik Politikinog zabavnika, stvaraju verovatno najupečatljiviji srpski strip Dikan koji opet govori o starim Slovenima, ali na potpuno različit način od prethodnika i po ugledu na Asteriksa. Radmilo Anđelković i Askanio Popović su tvorci stripa Rambold, koji govori o svetu nakon nuklearnog rata. Boban Kneževć i Ratomir Petrović su stvorili epsko fantastičnog heroja Jasona nažalost u tek tri epizode, jer je serijal prekinut i važio je za retkost kod kolekcionara. Rade Tovladijac i Aleksandar Timotijević su nam doneli serijal sa tvrdom SF radnjom Ljudi za zvezde, strip koji je obeležio srpsku scenu sredinom osamdesetih i kasnije. Pomalo futuristički i dosta nalik na romane Artura Klarka.

Devedesete u našem kraju donose krizu, kako stvaralačku, tako i čitalačku, ali scena nije baš umrla. Miroslav Marić i Vujadin Radovanović tvorci su jednog od najznačajnijih srpskih SF stripova Čuvari zaboravljenog vremena. Priča se bazira na postojanju dve kulture, jedne tehnološke i jedne plemenske. Zoran Stefanović i Zoran Tucić stvaraju ono što sudeći po svemu, verovatno, možemo nazvati prvom srpskom grafičkom novelom, Treći argument. On ne podleže nijednom žanrovskom svrstavanju, a dovoljno je reći da je rađen po motivima priča Milorada Pavića.

Milan Konjević i Vojislav Vasiljević su pokušali da ožive srpsku strip scenu stvaranjem superherojskih timova Borci sumraka i Generacija Tesla, te još jednim herojem pod nazivom Romero. Sve to je pokušano u američkom tj. Marvelovom formatu sveske, u ful koloru. Isti pokušaj Konjević ima desetak godina kasnije, kada sarađuje sa Bojanom Vukićem na Divljoj magiji, mitološko-epsko fantastičnom serijalu i sa Branimirom Čolakom i Aleksom Gajićem na Faktoru 4, SF serijalu, a sve to pod pokroviteljstvom Luxor Comics-a. Borislav Stanojević (upravnik biblioteke Jugoslovenske kinoteke) i Siniša Radović su obogatili srpski superherojski svet sa Kapetanom Nitratom, jednim zaista originalnim herojem koji radi u filmskoj arhivi i čiji izvor moći su nitratne trake. Šteta što su izašla tek dva albuma.

Darko Grkinić i Aleksa Gajić autori su naučno fantastične avanture Tehnotajz, koju nisam imao prilike da pročitam, ali sam bio u prilici da odgledam prvi srpski dugometražni animirani film za odrasle „Tehnotajz: Edit i ja“, urađen po ovom stripu.

Novi vek, na sceni duvaju neki novi vetrovi, strip se opet čita, što donosi i nove radove i autore. Željko Pahek je autor Legije nepromočivih, pripovesti o IV svetskom ratu. Marko Stojanović je Autor stripa Vekovnici, fantazi serijala koji prati avanture jednog vampira i besmrtnog srpskog junaka. Dražen Kovačević, u saradnji sa francuskim kolegom, stvara mitološko-epsku sagu Valkira u kojoj vidimo priču o kraju sveta. Željko Obrenović u saradnji sa nekolicinom crtača stvara naučno fantastični strip album u formi omnibusa, Karton siti, gde je u svakoj od priča mračna vizija budućnosti. Aleksandar Tešić i Zoran Jovičić su autori stripa Kosingas u kome Marko Kraljević i Gavrilo biju drugačiju bitku od one na Kosovu. Strip je urađen po istoimenom serijalu Tešićevih knjiga. Valja napomenuti da su neki od najpoznatijih književnika srpskog fantastičnog žanra radili i kao scenaristi stripova, Boban Knežević, Radmilo Anđelković, Goran Skrobonja, Oto Oltvanji, Dragan R. Filipović, Aleksandar Tešić i Dejan Stojiljković. Sve to ne bi bilo moguće bez dobrih urednika, a jedna od takvih je bila Krinka Vitorović, koja je zaslužna i za veći deo prevoda imena Diznijevih junaka i koja je krstila Dikana, prvobitno zamišljenog pod nazivom Bikan. Treba pomenuti i ljude kao što je Zdravko Zupan, koji su celi svoj život posvetili srpskom stripu a koji se, iako je i sam bio autor, pre svega posvetio istoriji i očuvanju stripa u Srbiji. Pored ZZ-a još su neki ljudi zadužili srpski strip na načine koji se ne tiču samog autorstva, kao npr. Ilija Bakić književnik, strip publicista i kritičar.

Jedan od njih je i autor stripa koji ćemo vam predstaviti – niste imali sreće, on je merodavniji za ovakav uvod, ali eto završili ste sa mnom. Za kraj uvoda jedna zanimljiva činjenica – u ovoj našoj Srbiji postoje kolekcionari sa preko 30.000 stripova, a Marjan Matić, Vladimir Topolovački, Ilija Mirović (jedan od urednika Forme B) su samo neki od njih.

A sad pravac autori i strip.

Pavle Zelić, publicista i strip kritičar, autor je zbirke priča Poslednja velika avantura i horor romana „Peščana hronika“ i scenarista ovog fantazi-horor stripa.

Dragan Paunović je crtač koji je, pored ovog stripa, radio i na Konstantinovom raskršću a radi i kao tatoo majstor.

Poljubac leptirice je prva epizoda serijala, u kojoj bi trebalo da dobijemo konture priče i likova. Uvodna scena je tako naša i lako je sroditi se sa njom. Kafana Dardaneli gde svraća kulturna elita na kafu, koju ljutu i trač partiju. Gazda za šankom govori čudnom triju da se brzo klone radoznalih pogleda i vodi ih u zadnju sobu, gde ih već očekuju.

Sledi predstavljanje tek okupljene družine: Vukašin Katić, jasno vam je ako ste čitali Vreme smrti i Korene da možete da očekujete visoko moralnu figuru, koja je spremna sve da žrtvuje za svoje ideale i često je zbog toga u sukobu i neshvaćen od svih. Stanko Aleksić, srpski rodoljub, ipak najviše poznat po izromantizovanoj verziji iz romana Hajduk Stanko, nešto što odlikuje njegov lik, pored velike ljubavi spram voljene žene i zemlje, je i neumerena mržnja prema zavojevačima i žeđ za krvlju. Koštana, ciganka iz istoimene drame, kojoj je glavni pokretač njena sloboda, u ovom slučaju srpska Vonder Vumen i, iako sa značajnom dozom sekspila, ona predstavlja izuzetan primer feminizma. Nikolaj Nikolajević Rajevski iliti Grof Vronski, bilo da je predložak fiktivni ili stvarni lik, najavljuje da nas očekuje vojnik prepun časti i ljubavi prema Srbiji, u kojoj je (bukvalno) ostavio srce. Ah ,da se Ana nije već ubila, sada bi to učinila, jer pogled ka ciganki nosi sjaj u oku.

Latifaga, zvani Karađoz (tursko pozorište senki), je neko ko je bio sa obe strane zakona, te je kao upravnik zatvora bio uspešan i mogao je sve saznati. Bio svuda, u svakom ćošku i svakoj raboti otud i nadimak, adekvatan jer senke nisu ni svetlo ni mrak. Sava Savanović je od posebne sorte vodeničara i recimo samo da će i posle devedeset godina isto izgledati. On je neko ko će doneti strah u noći neprijateljima družine. Jazavac je životinjka koja je protiv svega stranog, ugnjetavačkog i nepravednog, a u družinu donosi i poseban smisao za humor i izniman je obožavalac kukuruza. Scena iznenada postaje napeta jer se oni u družini sa jačim čulima mršte.

A metak iz teške medvedovke prima jedan od članova. Tu vidimo i stranog agenta koji je pucao i saznajemo i ime Kara Ben Nemzi ili Old Šeterhend što nam pokazuje da su i strani agenti pažljivo birani. Za one koji ne znaju, ovog agenta odlikuje to da je nepogrešiv strelac i častan karakter, uvek u pratnji vernog sluge Hlefa Omara. U sveopštoj pucnjavi i gunguli, vidimo još agenata koji se dozivaju imenima Švejk i Jozef K. Očigledno da i stranci imaju svog satiričara i nekoga kome ćemo se smejati, u tandemu sa nadređenim mu, a pošto su to dva nespojiva lika, možete zamisliti šta nas čeka. Pošto je to bila akcija udari i beži, u povlačenju saznajemo da je akciju osmislila dama Margerita Gotje, koja je iskusan agent i ostavlja za sobom kamelije.

Naši krpe rane i govore o ubrzanim pripremama. A svet špijunaže pokazuje kakav je i da tu svi imaju skrivene motive i namere. Družina ipak nema nameru da im to tek tako dopusti, pa imamo sukob u vazduhu. Koštana je u nevolji, ali skoro sve je to deo većeg plana. Dok tako služba prati službu, mi smo i dalje u očekivanju da saznamo šta to jedni štite, a svi drugi žele. Iznenađenje je podružnica u Valjevu, i kojoj su agenti su dva popa, mislim da svi znate koja, kao i prosjak Blagoja. Pošto su se opskrbili potrebnim, prate Savu koji ih vodi tamo gde stranci „nešto“ traže. Sledi borba sa čudovišnim protivnicima, te Katićeva konstatacija da ako ih sad ne spreče da će se celi svet suočiti sa ratom pred svojim vratima.

Pošto Jozef i Old beže sa mesta bitke zaboravljajući pri tom Švejka, družina ima izvor informacija. Samo su u problemu kako stići do željene lokacije, ali pomoć neočekivano stiže od ms Gotje, jer savezi se menjaju. Tu je i još jedan francuski agent, Žil Vern, koji im nudi mogućnost putovanja na veoma drugačiji način, pri tom sve pripisujući Tesli.

Dok Jozef maltretira Koštanu, Old se buni, jer ipak je on častan čovek i traži objašnjenje za sve. Tu su se, objašnjavajući, autori poigrali sa jednim našim filmom. Uglavnom, svrha cele akcije je stvaranje osvajačke vojske.

Upad u neprijateljsku bazu je bučan smeo poduhvat, dešavaju se izdaje i žrtve gde to ne biste očekivali, kao i uništenje baze. Na kraju, naši junaci su, zadovoljni što su sprečili rat, opet u svojoj kafani, do sledeće avanture.

Zločin na svetskoj izložbi je druga epizoda serijala i počinje na svetskoj izložbi koju Pariz tad organizuje po peti put, a na kojoj će, između ostalog, biti predstavljen i Ajfelov toranj, zaostavština od prethodne izložbe, ali ovaj put potpuno gotov.

Pa ipak, uvodna scena je sa ulica Londona gde jedan monstrum čereči drugog spasavajući tako damu noći. Sa druge strane, u gradu svetlosti, Karađoz i Stanko uživaju uz tek pokoji apsint. Vronski ubeđuje Koštanu da uskoći u damske krpice zarad manjeg privlačenja pažnje budnih i motrečih očiju. Dvojac prijatelja je pripit a iz nevolje sa policijom ih izvlači Jovanče Micić veliki putnik, trgovac iz Jagodine sa tovarom avantura iza sebe, očigledno još jedan naš agent. U našem paviljonu, Micić odoleva Koštaninim vidnim čarima i otkriva im samo kuloarske priče da agenti svih službi nestaju netragom. Pošto im Katić ne otvara u dogovoreno vreme, provaljuju i vide ga vezanog. Ali to je zamka u kojoj gube Katića. Sledi jurnjava za grozomornim ubicom po ulicama Pariza i ispod njih. Usput im se pridružuje i Sava, a Jazavac se pokazuje kao vrlo koristan član družbe, jer samo zahvaljujući njemu uspevaju da prate ubicu kroz podzemlje Pariza.

Ubica se sreće sa ortakom i saznajemo da je to Fantom iz Opere., njegov ortak Rodin Romanović nezadovoljan njegovim učinkom ubija ga svojim omiljenim oružjem sekirom. Naši junaci odustaju od potere i vraćaju se šefovom telu, gde na videlo izbijaju razne nesuglasice i osećanja. Baš kada su emocije na vrhuncu, pojavljuje se Jovanče u društvu starog znanca družine, nesrećnog Švejka, koji ima neke informacije.

Sutradan, družina se ukrcava na Orijent Ekspres, vrlo drugačiji od onog za koji znamo. Koštana ima ideju da se u putu bolje upoznaju i slušamo priču svakog od njih, pa… skoro svakog. Neke su suviše neverovatne i za naše uši. U Beču se ukrcava lik po imenu Gregor Samsa, koga dočekuje sekiraš iz pariskog podzemlja i razgovaraju o likvidaciji naših agenata. Ali tu je i Švejk, tu sa šefom koji je nekako ostao živ. Nekako. Zabavićete se scenom u kojoj Koštana na vrhuncu strasti vidi nešto na prozoru i usklikne.

Sledeća stanica je Istanbul i potpuno novi izgled naših junaka. Naši junaci su napadnuti, ali sasvim spremni na borbu uzvraćaju žestoko. No, neprijatelj je moćniji nego što su mislili. Dok je borba u punom jeku, vidimo kadar čoveka sa specifičnim prstenom kako aktivira bombu. Naši heroji, potučeni i prebijeni su na okupu, čini se svi još živi. Idući kadrovi donose razgovor Rodina Romanovića sa šefovima, iz kog možemo zaključiti da je raspisana sezona lova na družinu i da najveće avanture i iskušenja tek slede u nekoj narednoj epizodi. To nije sve. I stari znanci žele osvetu i da izmire račune. Mnoga uzbuđenja nas čekaju, a ne sumnjam, i mnogi likovi iz raznih dela i priča.

Na manje od sto stranica dve epizode Družine Dardaneli videli smo likove iz srpskih, čeških, ruskih, francuskih, a i ostalih klasika svetske književnosti. Ali to je stvarno tek površinski i letimičan pogled na delo – ne, pogrešan izraz – na remek-delo domaćeg stripa. Alternativna Evropa sa svim onim što je moglo biti, ali samo slučajem nije. Scenarista vrlo dobro poznaje književnost i istoriju, te nas sa lakoćom uverava u to da su priče i legende stvarne bar na tih sat, dva dok čitamo strip. Crtač je majstor sa savršenim prelazima sa mračnog na svetlo, malo neobičan stil, ali ja mu ne bih našao zamerku.

Osnovna mana stripa je što je pretenciozan i nastoji konstantno da bude pametniji od čitaoca. To malo dovodi do prenatrpanosti, barem za one kojima nije teško da prepoznaju sve likove i koji malo više razumeju pozadinu istih. Ipak, može se ovo čitati i bez predznanja, autori su se pobrinuli da to bude pitka fantazi-horor avantura i za one kojih uvek ima, to jest ne-baš-obožavaoce knjige.

Ostaje mi samo da čestitam autorima, koji bi se, da ovo nije tekst o njihovom stripu, našli još u uvodu. Pomenuše negde da su se ugledali na Ligu izuzetnih džentlmena, Alana Mura i Kevina O’Nila, ali moja skromna procena je da su barem ravnopravni uzorima.

Srpski strip je ovim dobio ne samo veliki serijal, već i autore ravne onim svetskim i zato ljudi čitajte svetsko, a naše.