Blog

MAPIRANjE GALAKSIJE

Posted on by Jovana Đorđević

INTERVJU SA ILUSTRATOROM „GALAKTIČKIH MAPA RATOVA ZVEZDA“ – TIMOM MEKDONAGOM

Odrastajući na Tatuinu, Luk Skajvoker je često posmatrao zvezde sanjajući život pun avanture tamo negde u visinama. Da je imao primerak nove knjige „Ratovi zvezda: Galaktičke mape – islustrovani atlas sveta Ratova zvezda“, on bi verovatno bio još zainteresovaniji za različite svetove i zvezdane sisteme udaljenih galaksija – i možda ne bi bio toliko ošamućen pri susretu sa pokroviteljima Mos Ejzli kantine.
„Galaktičke mape“, ne predstavljaju uobičajeni savremeni atlas pun karti, iscrtanih granica, tački i precizno ucrtanih lokacija, već je više nalik kolekciji starinskih, ručno iscrtanih mapa koje su bile ispunjene detaljima, crtežima istorijskih događaja, pejzaža, biljnog i životinjskog sveta na mestima koja su na karti bila prazna usled nepoznavanja tih prostranstava.
„Ratovi zvezda: – Galaktički Atlas“, osmišljen i izrađen pod pokroviteljstvom britanske kompanije Egmont, predstavlja osamdesetostranu zbirku crteža junaka, pejzaža, raznih stvorenja, geografskih odlika brojnih lokacija raznih galaksija, koji su dizajnirani tako kao da su inspirisani pričama putnika.
Pored toga, atlas je ispunjen informacijama iz svakog od delova Ratova zvezda, uključujuću, Buđenje sile, Rat klonova, do poslednjeg filma o Ratovima zvezda – Odmetnik 1.
Urednici sajta StarWars.com uspeli su da urade intervju sa glavnim tvorcem „Galaktičkih mapa“, Timom Mekdonagom i saznaju kako je ovo malo blago nastalo.

Korice „Galaktičkih mapa“

Urednik: Knjiga „Galaktičke mape“ nije uobičajan vodič kroz Ratove zvezda. Po čemu se ova knjiga izdvaja?
Tim Mekdonag: Mislim da je ono po čemu se ova knjiga izdvaja veliki broj crteža različitih scena iz filmova, stripova, knjiga, TV serija, koje su prikazane u knjizi. Mislim da upravo ti prizori oživljavaju i daju posebnu čar svim tim prostranstvima koji su mapirani.
Urednik: Mapa koje si ilustrovao prikazuju mesta iz Ratova zvezda sa puno likova i događaja koji su vezani za ta mesta – kako je došlo do toga da ih povežeš?
Tim Mekdonag: Vidite, izbor svih tih detalja pala je na izdavača i pisca Emila Fortunu. Njagovo obimno znanje i istraživački rad o univerzumu Ratova zvezda bio je od presudnog značaja za sastavljanje ove knjige. Želeli smo da to bude knjiga mapa koje oslikavaju različite planete, tako da nakon što smo sa tim bili načisto, sav ostali posao je bio više nalik procesu prolaženja kroz sav materijal koji smo imali na raspolaganju u potrazi za planetama koje bi bile zanimljive da budu ilustrovane, kao i za izuzetno značajnim događajima koje bi trebalo pomenuti.
Urednik: Kako je izgledao postupak osmišljavanja mape i svih detalja vezanih za planete?
Tim Mekdonag: Počeo bih od imena planete i liste od 15 i više događaja koji su se na njoj odigrali i sve bih to beležio na nalepnicama za svaku planetu posebno. Na primer, u slučaju planete Nabu nalepnice kao kraljica Padme Amidala, doktor Nuvo Vindi, šef Nas, itd, su sve bile zasebno iscrtane nekih 3-4 puta u veličini u kojoj su prikazani u knjizi. Onda bismo ih sređivali i uklapali, pomerajući ih okolo dok ne bismo našli odgovarajuće mesto za njih. Nakon uspešnog raspoređivanja svega što smo se dogovorili, ja bih sve to isticao mastilom, skenirao, i obojio digitalno. Tek onda bi na red došlo popunjavanje pozadine, terena, i dodavanje novih detalja za koje sam smatrao da bi mogli da doprinesu svakoj mapi posebno. Tako je za Nabu bilo značajno iscrtavanje drveća i zelenila, obraćanje pažnje na arhitekturu koja je bila u vezi sa Nabuom, i tome slično. Morali smo mnogo da skraćujemo i pomeramo objekte kako bi se uklopili u okvire mape zajedno sa informacijama iz knjige. Ja sam inače bio veliki ljubitelj Ratova zvezda i pre no što sam započeo ovaj posao, voleo sam filmove, knjige, odrastao uz igre, tako da sam u startu bio u prednosti što se ovog poduhvata tiče.
Urednik: Kako je izgledao postupak osmišljavanja mape i svih detalja vezanih za planete?

Nabu u atlasu

Urednik: Kako je protekla saradnja između tebe i pisca Emila Fortune?
Tim Mekdonag: Emil je apsolutno fantastičan saradnik, zajedno sa Egmontovim dizajnerom Ričijem Halom, sa kojim ništa od ovog ne bih uspeo da završim. Emil je bio sjajan u određivanju lokacija, vremenskog okvira svih događaja, što je prilično težak zadatak, čak i za najposvećenije zaljubljenike Ratova zvezda. On bi me snabdeo detaljnom listom scena koje je trebalo da nacrtam na svakoj od planeta i gde bi trebalo da budu smešteni na slici, da li pripadaju filmu ili igri – svim značajnim detaljima. Mimo toga, bili su veoma otvoreni za moju interpretaciju koje god planete da smo radili i dali su mi puno slobode da se igram sa izgledom i doživljajem svake planete ponaosob.
Urednik: „Galaktičke mape“ sadrži puno informacija o značajnim događajima nekog mesta, na osnovu filma, tv serije ili nekog drugog izvora. Šta je ono što je određivalo koje će se informacije uzeti u obzir?
Tim Mekdonag: To je većinom bilo na Emilu i saradnicima da odluče. Pretpostavljam da je za neke planete bilo lakše s obzirom da su to one koje je bilo lako zamisliti i vizualizovati, pa je bilo lako uklopiti sve delove, što je bio slučaj sa planetom Tatuin, Hotom i Endorovim mesecom. Ali bilo je i drugih o kojima smo jako malo znali, kao na primer, Degoba i Kašik, koje su bile zabavne za izradu jer smo tek tada shvatili koliki je zapravo značaj interpretacije mesta, a u isto vreme je trebalo ostati verodostojan informacijama koje imamo. U univerzumu Ratova zvezda postoji toliko veliki broj značajnih događaja da smo želeli da budemo sigurni da smo sve značajne događaje i mesta uzeli u obzir. Ono što mi se pored svih tih stvari dopada su mali detalji svake planete kojim se postiže poseban doživljaj svakog mesta, kao što su Gangan ratnici sa Nabua.

Tatuin

Urednik: Atlas ne sadrži samo kartu planete, već i zvezdane karte, ilustrovanu vremensku liniju, biografije značajnih junaka i čudovišta – koje su zabavne strane kreiranja ovih posebnih odeljaka?
Tim Mekdonag: Kao veliki ljubitelj Ratova zvezda, sama mogućnost da kreiram i napravim pregled ogromne galaksije bila je veoma zanimljiva. Kao ilustratoru bilo mi je veliko zadovoljstvo da iscrtavam profile karaktera koji se pojavljuju na početku same knjige. Svi karakteri su bili podjednako zabavni za crtanje i pomisao da će se svi naći zajedno na jednom mestu izgledalo mi je kao jako dobra ideja. Jedini problem bio je odabiranje samo 48, iako ih je moglo biti i preko sto!
Urednik: Kako je izgledao rad na mapi Džede, planete koja je bila ključna osnova za Odmetnika 1?
Tim Mekdonag: To je bila poslednja mapa na kojoj smo radili zbog ograničenih raspoloživih informacija u vezi sa Džedom, u vreme kada smo počeli rad na knjizi. Kako smo napredovali, postepeno smo dobijali više informacija o njoj. Sa svakim novim detaljem bilo je sve uzbudljivije raditi je. Bili su nam poslati koncept mesta i slike iz filmova „Odmetnik 1“, tako da sam vremenom na osnovu tih materijala stekao pravi osećaj tog mesta. Takođe su nam dali puno snimaka građevina na Džedi, i kada imaš tako puno dobrog materijala, to u mnogome olakšava posao.
Urednik: Reci nam nešto o svojoj prošlosti i kojim bi savetom obodrio ilustratore?
Tim Mekdonag: Diplomirao sam na Vestminsterskom univerzitetu pre šest godina i ubrzo bio izabran od strane mog agenta Zgodnog Frenka, koji me i dan danas predstavlja. Tako sam od tada radio kao slobodni ilustrator na raznim projektima. Ono što bih inače preporučio ilustratorima je budite samouvereni kada radite ono što volite i kada uživate u svom radu. Posao i mušterije će doći kasnije, ali ako radite ono što volite onda vaš posao kao ilustratora neće biti samo posao, već i zabava!

Džaku iz Buđenja Sile

Urednik: I za kraj, postoji li neka mala interna šala ili neka anegdota tokom tvog rada na „Galaktičkim mapama“, koje bi voleo da spomeneš?
Tim Mekdonag: Ima nekoliko! Kada sam bio mlađi bio sam opsednut knjigom i Nintendo igricom Senke imperije, koja po radnji zauzima mesto između Imperija uzvraća udarac i Povratak Džedaja. Kao mala potvrda tome, možda sam ubacio Daš Rendarov brod, Autrajder, na mapu Hota, jer sam se setio da mi to bio jedan od omiljenih nivoa u igrici – kada sam morao da bežim iz Eho baze. Ima još nekoliko takvih skrivenih unutra, ali neću da otkrivam.

Izvor: Charting the Galaxy – StarWars.com

Dilan Dog, br. 115 Novi život

Posted on by Kristijan Šarac

Đovani Gvadloni je svojim urednikovanjem neverovatno unazadio Dilana Doga. Svojim činjenjem ili bolje reći nečinjenjem, doveo je do toga da istraživač noćnih mora deluje tako obično i da ne šokira čitaoce niti pali one sitne lampice zvane vijuge. Nakon tri godine, konačno je smenjen i, kako kaže novi urednik, nikad više neće napisati nijednu epizodu Dilana.

Sad vam je jasna simbolika u nazivu broja, a novi urednik je Roberto Rekioni autor čuvene epizode Mater Morbi, dakle valja nam očekivati sve bolje i bolje priče. Ali ne odmah, ima tu dosta zaostavštine koja se mora otaljati.

No, nisu Italijani jedini koji menjaju stvari nabolje. Naime, Veseli Četvrtak ima novi dizajn, to se odnosi na rubriku pre same epizode, na font kojim se piše celi strip i, naravno, na transkribovanje loga, što je divan potez. A današnju epizodu je, po nekim pričama, bivši urednik držao skrajnutu u nekoj fioci. Što ne verujem da je zaslužila sa obzirom na to da joj je autor Karlo Ambrozini koji je najbolji kada i crta i piše, kao u ovom slučaju. Pa, da vidimo šta nosi…

Novi život – Dok Evropom besni najveći sukob ikad viđen, drama manjih razmera je prouzrokovana njim. U jednoj ratnoj bolnici jedan pacijent potvrđuje da čuda  postoje, ali ipak nešto ne valja sa njim. Sledeća scena donosi sadašnjost i Dilana čiji se članak oporavio, ali zahteva pažnju lepe doktorke. Nailazi pacijent u društvu svog brata lekara, a pacijent je Dilanov obožavalac, što posredno dovodi do Dilanovog izbacivanja od strane lekarke. Dok gunđajući seda u auto, u retrovizoru vidi lika na zadnjem sedištu, koji mu kazuje neke buduće događaje i ispari netragom.

Potom imamo kratki osvrt na prošlost lekara i brata mu. Sadašnjost, lekarka čini kolegi uslugu i brine da mu brat stigne kući nakon terapije. A kući je čudna negovateljica i jedan dečak u kostimu iako nije noć veštica. Oba ta lika ostavljaju teskoban utisak na doktorku Kirsten. Zatim smo ponovo negde u prošlosti, u nekom parku gde lekar šeta sa bolesnim bratom i očajava nad svojom zlom sudbom. Uto mu prilazi neobična žena i obećava mu promene ukoliko sledi uputstva. Ali onda smo opet u sadašnjosti gde Dilan stiže kući i još je pod utiskom prikaze, a Gručo je u elementu u kakvom ga dugo nismo videli: sipa viceve i fore kao iz rukava. U takvom raspoloženju ih zatiče Kirsten i zatečena je Gručom i dosetkama, ali joj treba malo topline posle one neobjašnjive teskobe, a pošto naš junak ne veruje u muško ženska prijateljstva…

Jutro donosi to da naš detektiv misli da mu se ponavljaju mnoge koje ga ostavljaju posle jedne noći, pa da bi skrenuo misli zove  Bloka da proveri da li se desilo ono što je prikaza rekla da hoće, no kad mu prijatelj potvrdi stvar sve se menja. Na uviđaju saznaje da je ubijeni bio čuveni egzorcist. Odlučuje posetiti  gospođu Trelkovski (koju povremeno viđamo da mu pomaže sa duhovima i seansama). Ona mu tek delomično pomaže i govori mu da se ostavi skepticizma ukoliko se želi sa ovim nositi. Potom gledamo kako Dilan naručuje večeru u lokalnom pabu, ali nema mira jer se prikaza pojavljuje za stolom pričajući svoju priču i rugajući se onom što naš junak jede, pošto mu saopšti ko će nastradati. Dilan odlučuje ovaj put će to sprečiti. Ujutru, on i doktorka idu tamo gde pretpostavlja da će se desiti zlo. Dilan uspeva da spreči još jedan zločin, a za sva potonja objašnjenja ma koliko se svi trudili da pripišu samo ljudima i njihovim motivima, gđa Trelkovski ima svoju priču i nije nimalo ovozemaljska.

Ova epizoda je sasvim dobar početak novog uredništva, možda nije među najboljim epizodama, ali svakako podseća na starog Dilana kog svi volimo i uz  koga smo plašili i imali nejasne krajeve kao stvorene za razmišljanje. Karlo Ambrozini ne važi za badava za jednog od najboljih u SBE kompaniji. Ono kako on koristi nijanse sive za sečanja je majstorstvo, a ni kao scenarista ne zaostaje, jer ako mene pitate, ovo jeste put kojim Dilan i treba da hodi i zato ne propustite Novi život.

Iluminae – Ejmi Kaufman, Džej Kristof

Posted on by Dragana Nikolić

Da li znate onaj osećaj kada pročitate sjajnu knjigu I istog momenta nabavite sve što je taj autor ikada napisao?

Prethodne godine sam, zahvaljujući „online“ zajednicama knjigoljubaca otkrila mnogo novih autora koji su me oduševili, a Džej Kristof  mi je sigurno u top 5. Jesenas sam pročitala njegovu knjigu „Nevernight“ i odmah sam potražila ostala njegova dela.

Illuminae je napisao u saradnji sa Ejmi Kaufman. Oboje žive u Australiji i pišu pretežno „Young Adult“, „SF“ i fantazi knjige.

Illuminae prva je prva knjiga trilogije Illuminae fajlovi, druga knjiga „Gemina“ je izdata u oktobru 2016.godine, a prevod na srpski jezik se očekuje uskoro.

Nikada nisam bila veliki ljubitelj naučne fantastike  i knjiga čija radnja je smeštena u svemiru. Oduvek sam više volela epsku fantastiku, srednjevekovne svetove, magiju, vilenjake, veštictice i ostala mitska bića, pa mi je trebalo malo više vremena da započnem sa čitanjem ove knjige.

Onog trenutka kada otvorite knjigu, bez čitanja ijedne rečenice, videćete da je knjiga posebna.  Nikada nisam čitala knjigu koja je napisana u tom formatu. Priča nije napisana klasičnom naracijom, već je skup raznih fajlova – „e-mail-ova“, medicinske dokumentacije, transkribovanih zapisa sa sigurnosnih kamera, transkribovanih audio zapisa, hakovanih prepiski i drugih vidova komunikacije. Knjiga ima dosta ilustracija, mape brodova su predivne, a ilustracije bitki su lepše nego sam opis istih.

Glavni protagonisti priče, Kejdi i Ezra su upravo raskinuli vezu, a već nakon nekoliko sati moraju da se evakuišu jer je njihova planeta napadnuta od strane brodova BeiTek korporacije. Njihova planeta, Kerenza, je ilegalna rudarska kolonija BeiTek-ovih konkurenata, koji su odlučili da im je isplativije da unište planetu nego da je prijave Sjedinjenim Teranskim Vlastima. I Kejdi i Ezra uspevaju da pobegnu ali su završili na različitim letelicama – Ezra na Aleksandru, najsnažnijoj,  glavnoj letelici spasilačke ekipe, a Kejdi na Hipatiji. Iako su spasli žive glave, opasnost nije prošla jer ih juri jedina preostala letelica BeiTek kompanije – Linkoln. Kao da im nije bilo dovoljno problema za jedan dan, na trećem brodu spasilačke ekipe izbija epidemija nepoznate bolesti među spašenim ljudima sa Kerenze. Pravi problem nastaje kada taj virus počne da mutira. Tada u priču uskače „VIKTOR“ – veštačka inteligencija broda Aleksandar, koji bez puno premišljanja lansira nuklearne bombe na brod sa zaraženim ljudima. To bi možda i zaustavilo epidemiju da se neki brodivi nisu evakuisali na Aleksandar. Nadležni su bili primorani da isključe „VIKTOR“-a zbog njegovog „čudnog“ ponašanja, ali on im je jedina šansa protiv broda koji ih juri. Shvataju da ga u nekom trenutku moraju ponovo pokrenuti ali ne znaju šta će „VIKTOR“ tada učiniti, da li će ih spasiti ili uništiti.

Ako ste čitali neku knjigu gospodina Kristofa vrlo vam je jasno za koje delove knjige je on bio zadužen. Sjajan humor i konstantna tenzija mi nisu dopustili da knjigu ispustim iz ruku. U početku mi je bilo malo teško da pratim radnju priče, upravo zbog nesvakidašnjeg formata knjige, ali sam to brzo prevazišla. Brzina priče me je ponekad zbunjivala, ljudi su, u jednom momentu toliko brzo ginuli i smenjivali se na funkcijama da ponekad nisam znala ni ko je živ ni ko mrtav. Verovatno zbog nesvakidašnje forme pisanja nisam stekla nikakvo mišljenje o likovima. Intervjui i dopisivanja likova nisu najbolje uspeli da mi dočaraju njihov karakter, niti sam primetila neki razvoj istih. Jedini lik u čiji karakter imamo nekakav uvid je veštačka inteligencija broda i Kejdi. Džej Kristof u svojim knjigama uvek ima jake ženske likove, prilično tvrdoglave i svojeglave, tako da ni Kejdi nije izuzetak. Ta svojeglavost zna jako da nervira ali vam se ipak do kraja knjige zavuče pod kožu. Ljubavna priča Kejdi i Ezre je jako plitka i često naporna, ali takva je svaka tinejdžerska drama, i fiktivna i stvarna.

Mislim da me nikada ranije jedna knjiga nije ovoliko oduševila u poslednjih deset starana, tačnije devet. Čitala sam ih otvorenih usta i zaista nisam mogla da predvidim takvu završnicu. Ovo je sigurno jedinstvena knjiga čije ćete nastavke čekati sa nestrpljenjem. Autori su ispričali jednu zanimljivu, priču na nesvakidašnji način, možda će vas u nekom trenutku malo zaboleti oči od prevrtanja knjige, ali verujte mi na reč – vredi!

Bzzzz! & Dilan Dog, Zbogom Gručo

Posted on by Kristijan Šarac

Konačno vidimo treći broj Bzzzz!-a, već smo pomislili da je pao u zaborav neke ropotarnice istorije, no nisu tako mislili u Veselom Četvrtku. Tako da evo ga, redizajniranog i u novom ruhu, sa novom idejom da se pojavljuje jednom godišnje i starom namenom da nas izvesti o svim izdanjima VČ-a u toku prošle godine. Što se cene tiče, bolje će je prezentovati citat našeg starog znanca Sir Olivera ’Cijena prava sitnica’ i doista je tako, s obzirom na to da je primerak besplatan, samo je potrebno da pitate svoje prodavce za njega.

A sad malo o sadržaju, prvo bi valjalo pomenuti tri table stripa Darka Macana pod imenom Milan Dog, komične verzije istraživača noćnih mora u antropomorfizacianom okruženju, vrlo dopadljivo, verujte mi na reč. Prvo izdanje kojim se hvale je zaista kapitalno i bez sumnje stripovsko izdanje godine – pogađate, reč je o Velikom Teksu životnom delu Magnusa (Roberto Raviola) jednog od tvoraca kultnog Alana Forda. Naravno, tu je i ništa manje vredno izdanje Teksa u boji. A Zagor je stigao do 115 epizode redovne serije i tek počeo južnoameričku odiseju čiji je idejni tvorac jedan od najboljih scenarista koji su radili na ovom heroju Mauro Bozeli.

Kod Dilana Doga je isti broj epizoda redovne serije, ali očekuju nas korenite promene kako u dizajnu tako u upravi, koju preuzima Roberto Rekioni i od naredne epizode pa nadalje možemo očekivati boljitak i za nekih godinu dana i povratak starog sjaja. Sledeće izdanje koje nam je predstavljeno je Marti Misterija knjiga, gde nas očekuje knjiga tri, dok prve dve odavno nema u prodaji, sem po internetu za pravo malo bogatstvo. Idući je Dragonero sa tek dva broja, ali svakako vredan kolekcije i pažnje, pogotovo za ljubitelje epske fantastike.

Onda stižemo do junaka kog lično izuzetno volim, radi se o Napoleonu, koga je stvorio majstor Karlo Ambrozini, a ako ste pratili naš sajt onda znate da se radi o jednom psihodeličnom i inteligentnom stripu sa tek četiri epizode kod nas i tromesečnim ciklusom izlaska. Potom skačemo na Teksove knjige čiji broj već doseže sedam, a njihov sadržaj vraća na same početke junaka. Ne idemo daleko od knjiga, samo smo sad sa Mister No-om, koji ima čak osam knjiga u kojima možemo videti silne avanture njega i njegovog Pajpera koji većinu vremena pri poletanju ne pali iz prve. Potom ide intervju sa Matje Bonom autorom remek dela Čovek koji je ubio Taličnog Toma. Zatim smo opet na Dilanu Dogu i još dobrih vesti: Super Book edicija već od broja trideset devet postaje obimnija i bogatija, no to zadovoljstvo ćemo više i plaćati. A nakon toga je i vest da edicija Obojeni program, gde su Bonelijevci u koloru sa dosadašnjih deset brojeva, ove godine očekuje skok na čitavih dvadeset, uključujući i Martija Misteriju koga tu još nismo imali.

Sledi opet Zagor ovaj put edicija Odabrane priče gde zaista možemo čitati samo najbolje avanture, do sada njih trideset šest. Ne napuštamo Zagora već se selimo na njegove Specijale, gde sa njih dvadeset osam apsolutno držimo korak sa Italijanima koji ih imaju isto toliko. Već smo sa Damiprom u svetu vampira i njegove dve knjige, pošto je redovna serija ugašena zbog slabog interesovanja. Zatim imamo dva specjiala Breda Barona u kojima nije u sukobu sa Morbovima. Potom nam je predstavljen redovni serijal Mister No sa svojih šezdeset izašlih epizoda. Stigli smo opet do Teksa ovaj put pedeset dva broja redovne serije, vestern je opet u modi. Jasno i Zagor ima knjige i to njih čak dvadeset sedam, gde imamo šansu da vidimo najvoljenije epizode. Dilan Dog zaostaje tek malo sa svojih dvadeset pet knjiga prepunih najstrašnijih noćnih mora. Ne idemo dalje od Dilana Doga, ovaj put zbog tri broja odvojenog serijala Planeta mrtvih, gde ništa nije nalik normalnom. Nakon toga se vraćamo Martiju Misteriji i njegovoj redovnoj seriji koja je dosegnula broj trideset osam i tu ne namerava stati jer arheologija je vrlo važna da bismo znali ko smo i odakle smo. Potom vidimo i strip albume od kojih je nekoliko izuzetnih. Naposletku, pošto okrenemo izdanje dobijamo poklon novelu Dilan Dog u ful koloru iliti kako je došlo do Planete mrtvih.

Alesandro Bilota (scenarista) i Paolo Martinelo (crtač) su autori koji nisu mnogo se udaljavali od Dilana Doga tek su pokušali sa Planetom mrtvih, ali i tu je naš junak glavna faca.

Zbogom Gručo – priča je o starenju i gubitku koji lomi srce čak i istraživaću noćnih mora. No nije samo to, imamo i izuzetnu filozofsku raspravu ili bolje rečeno stranu priče, koju uzrokuje to što su neki natprirodni  službenici postali kadrovski višak. Imamo i virus raširen do nivoa epidemije i neko je kriv za to. Valja spomenuti da je uvodna scena apsolutno fantastična i da Gručov humor dugo nije toliko bio nalik onim samim počecima. Zaista vrhunski uvod u novi serijal, koji već imam želju da čitam.

Izdavačka kuća Veseli Četvrtak je ovim, sada već godišnjim biltenom, napravila samoreklamu ili vodič kroz njihova izdanja i imaju čime da se hvale, a dokle god je tako, možemo i mi da ih hvalimo. Nemojte nas razočarati ni ove godine i srećno, a i nama zajedno sa vama.

 

Brendon, br. 05 Anima

Posted on by Kristijan Šarac

Pre nego što počnem sa stripom, u ovom uvodu ću preneti neko svoje razmišljanje zašto se strip izgubio na jedan nemili period i zašto se opet vraća tamo gde i pripada.

Ako ste odrasli u osamdesetim ne postoji šansa da niste ljubitelj stripa bar rekreativno, pa makar Bonelijevih junaka, jer oni su činili veliku većinu onog što je bilo dostupno, a bilo ih je, verujte, na svakom koraku: od kioska, ulice, vitrine, podruma, tavana ili sobe. Dolazi rat u kom mnogi gube svoje godinama sakupljane kolekcije, pa taj život pod sankcijama, gde su ti najveća promena na kiosku mogli biti Generacija Tesla i Borci sumraka. U jednoj takvoj atmosferi, naravno, da se strip izgubio i da su se novi naraštaji udaljili od njega zarad raznih drugih stvari. Naslućujete već iz napisanog šta je porazilo strip na dobrih deset godina, ali evo još malo analogije.

Početkom dvehiljadite sedim za kompjuterom, čuje se pištanje dial-up interneta i uprkos tom sporopuževskom procesu na forumima Darkwood i Poni koji se propinje, raspravljam sa dvadesetak zaluđenika o stripu, ali još ćemo se načekati mi sa tih foruma da se stvari unormale. To se vidi po sledećem primeru: na jednom od tih foruma rasprava i teorija zašto kasni treći broj Brendona, a to je već 2012. godina. Ako do sada niste shvatili, stvar je u dostupnosti, jer ni nekoliko godina nakon toga nije bilo bolje – izgubila se navika kupovine stripa na kiosku.

Tek pojavom brzog interneta i pametnih telefona dolazi do lančanih reakcija: ’aha, to je adaptacija stripa, čekaj da potražim na internetu’ i tek tu dolaze do izražaja ljudi poput mene koji pišu prikaze i recenzije jer smo dostupni tamo gde treba, širimo svest o tome da strip postoji, da je bitan i da znači nešto u našim životima.

Zbog svega ovoga, moja poruka izdavačima i urednicima, kojih hvala Bogu ima sve više, jeste budite dostupni, imajte sajtove, posećujte festivale, organizujte tribine, budite na društvenim mrežama, odgovarajte na mejlove, dajte izdanja za prikaze. Budite dostupni, u obavezi smo da stvaramo nove generacije stripadžija. Samo dostupnost strip spašava.

A sad nazad na ovaj strip…

Esteban Maroto je novi Bonelijev crtač, ali već znamo da od njega možemo očekivati spektakularan crtež, posebno ženskih oblina i jezovitih scena. Što bi trebalo da mu je ostalo nakon rada na Vampireli, Crvenoj Sonji, Konanu, Gospodarima svemira, X-Ljudima, Hronici Atlantide i Jezovniku (Creepy).

Anima – Počinje suludo bizarnim prologom, toliko da se rečima ne da lako opisati. Pustinja, anđeo i mač su u tim uvodnim scenama.

Onda se priča menja, Brendonu se prijatelj hvali novom devojkom i želi da ga upozna sa njom, pa dogovaraju sastanak. Ali kada naš junak stigne na taj dogovoreni sastanak, njegov prijatelj ima samo toliko snage da izgovori devojčino ime još jednom, pre nego što izdahne. Brendon počinje da traži devojku, ali nju niko ne poznaje i kao da ne postoji. Dok on tako traži jednu, upoznaje drugu  koja se bavi najstarijim zanatom na svetu.

U vazduhu je nešto, kruži gradom i pretvara snove u noćne more, donoseći ludio i smrt. To nešto je ili trabunjanje ludaka i uobrazilja ili je nomadska legenda oživela. Naš heroj malo po malo otkriva da mu prijatelj uopšte nije govorio celu istinu i da, zaista, cela stvar ima veze sa jednom legendom i verovanjem. Brendonov svet je pun magije i čuda, ali uvek su ljudi ti koji su odgovorni za sve, pa tako biva u ovoga puta. Za sve su krive želje i moć.

Ova epizoda je prava poslastica, scenario je zaista dobar (sad je jasno otkud Kjaverotiju ideja za životinju koju često viđamo na nebu Novog Heliopolisa) i, pored prve epizode, ovo je verovatno najbolja do sada. No, to svakako nije zasluga samo scenariste, jer crtač nas je oduševio mega dobrim crtežom, nešto između Ambrozinija i Prata – što je neverovatno dobro.

Epizoda koju ne biste smeli da propustite.

Veliki kineski zid

Posted on by Dejan Rančić
Promotivni poster za Veliki kineski zid sa Met Dejmonom u prvom planu

Prvi zvučni film iz domena fantastike koji nam stiže ove godine jeste Veliki kineski zid renomiranog kineskog reditelja Žanga Jimoua, koji se svojevremeno istakao sa Junakom (Hero/Ying xiong) iz 2002. Film je ujedno i prvo veliko ostvarenje kineske Vanda grupacije koje je namenski pravljeno da bude primamljivo zapadnom (američkom) tržištu, pa mu je kao takvom poklonjena velika pažnja u matičnoj Kini.

Film je tamo premijerno prikazan sredinom decembra, zbog čega je prošlogodišnji hit Odmetnik-1 pomeren za početak januara, dok ga je uoči premijere pratila velika pompa. Na Zapadu je, zbog činjenice da se kao glavni glumac i promotivno lice filma isticao Met Dejmon, bio izlagan kritici zbog navodnog „beljenja“ (whitewashing) likova da bi imao bolju prođu. Bilo kako bilo, film je stigao i do nas, pa da vidimo šta nam zapravo nudi.

Malo istorijskog konteksta

Veliki kineski zid je, bez dodavanja fantazijskih elemenata, jedno od svetskih čuda sa bogatom istorijom, a koji predstavlja impresivno dostignuće ljudske arhitekture i jedinu građevinu vidljivu golim okom iz svemira. Njegovi inicijalni segmenti su izgrađeni još u sedmom veku pre nove ere. Iz dokumenata su poznati delovi koje je između 220. i 206. godine pre nove ere izgradio prvi kineski car, Kvin Ši Huang, a zid koji i danas stoji je sagrađen za vreme Ming dinastije (1368-1644).

Ovaj zid ima ukupnu dužinu od 8.850 kilometara, koji uključuju 6.259 kilometara samog zida, 359 kilometara rovova, i 2.232 kilometra prirodnih bedema poput brdskih lanaca i korita reka. Sa svim svojim kracima i grananjima, ukupna dužina Velikog kineskog zida je 21.196 kilometara.

Stvarni Veliki kineski zid

Još jedan za film bitan istorijski podatak jeste da su Kinezi otkrili barut još u devetom veku, sa prvom zapisanom formulom iz jedanaestog veka. Evropljani se neće susresti sa barutom do mongolskih invazija trinaestog veka, a prva zabeležena formula van Kine se pripisuje engleskom frataru Rodžeru Bejkonu u njegovom tomu iz 1267. godine.

Konačno, takozvani Put svile je postojao između Evrope i Kine vekovima, ali je postao šire poznat nakon čuvenih putovanja Marka Pola između 1271 i 1295. Sam Veliki kineski zid je zapravo građen i razvijan kako bi obezbedio zaštitu za trgovinu koja je tekla između istoka i zapada.

Sve gore navedeno je neophodno predznanje da bi se razumele neke pozadinske stvari u filmu, tako da pređimo na njega.

Radnja filma

Film prati grupu plaćenika i oportunista koji putuju u Kinu u nadi da će se domoći baruta, misterioznog crnog praha čiju tajnu Kinezi strogo čuvaju, a družina vidi kao kartu za svoje materijalno bogatstvo i status kod kuće. Nakon bega od nomada koji ih proganjaju kroz bespuća Kine, družina se sukobljava sa misterioznom zveri, posle čega glavni protagonisti Vilijam Garin (Met Dejmon) i Pero Tovar (Pedro Paskal) završavaju pred bedemima Velikog kineskog zida.

Tu bivaju zarobljeni i izvedeni pred trijumvirat vođa vojnog garnizona koji je stacioniran unutar njega, a koji čine general Vu (Edi Peng), strateg Vang (Endi Lau) i komandant Lin Mej (Tjan Jing). A onda zid biva napadnut i njih dvojica saznaju pravi razlog njegovog postojanja – da zaustavi nadiranje zveri poznatih kao taotije.

Radnja filma je poprilično predvidiva, gde naši junaci, primorani da sudeluju u odbrani, vagaju između toga da li da ostanu u borbi ili da je iskoriste kako bi pobegli. U njihovoj dilemi sudeluje i treći prisutni belac, Balard (Vilijam Dafo), koji je već godinama zatočenik zida i pridošlice vidi kao svoju šansu da pobegne.

Istovremeno, Kinezi vode drevnu bitku taktičkog nadmudrivanja sa taotijima koji, iako zveri, su predstavljeni kao inteligentna i dobro koordinisana horda. Odatle se dva pravca razvoja radnje prepliću i nastavljaju do spektakularnog kraja kakav očekujemo od jednog ovakvog filma.

Taotije iz filma (gore) su inspirisane istorijskim motivima (dole)

Prvo što se da primetiti za radnju filma jeste da se u velikoj meri oslanja na kinesku istoriju i kulturu. Same taotije su motiv koji se pojavljuje na ritualnim bronzanim vazama iz perioda Šang i Žou dinastija, i dok je njihova pozadina predmet naučnih polemike, kao bukvalno značenje se navodi „proždrljiv bauk/ala“, a one su kao takvi i predstavljeni u filmu.

Takođe vidimo da je istorija Kine i šire upotrebljena kao osnov za ključne tačke u radnji. Plaćenički duh Evropljana toga doba je iskorišćen da ih namami duž Puta svile do zida, gde im lična korist deluje bitnija od pretnje koju taotije realno predstavljaju. I dok kineski vojnici ispoljavaju očekivani kolektivizam, tri Evropljana gledaju kako iz svake situacije da pre svega izvuku ličnu korist, ili bar da ne pogoršaju sopstveni položaj.

Iza filma kao scenarista stoji Toni Gilroj (Karlo Bernard i Dag Miro takođe sudeluju kao scenaristi), koji je oblikovao priču za filmove iz Born serijala (2002, 2004, 2007 i 2012). Nažalost, provlači se utisak da je radnju više sklapao iz prefabrikovanih motiva nego što se vodio sopstvenim instinktom. To za posledicu ima da dok vidimo da se stvari kreću u pravcu u kome to i očekujemo, imamo utisak kao da nešto fali.

Deo problema može da predstavlja i činjenica da je u produkciji učestvovalo i nekih stotinak prevodilaca. Između kineskog reditelja i američkog scenariste sasvim je moguće da su neke stvari ostale nedorečene ili pogrešno shvaćene.

Likovi i gluma

Naizgled puno likova, ali malo njih oblikovano

Veliki kineski zid je mešavina američke i kineske kinematografije, gde su elementi i jednog i drugog jednostavno uglavljeni zajedno, zbog čega nije lako proceniti u kojoj meri je i jedna i druga grupa glumaca odradila svoj deo posla kako treba. Kinezi se na filmu ponašaju kako bi smo to i očekivali iz bilo kog drugog kineskog filma, dok se Dejmon, Paskal i Dafo generalno ponašaju kao u nekom američkom filmu.

Ključni likovi su dovoljno oblikovani, mada na kineskoj strani oni nisu ujednačeno razvijeni kao na Zapadnoj. Lin Mej je najprisutnija na platnu, dok general Vu i strateg Vang ostaju u pozadini, za razliku od Tovara i Balarda koji dobijaju svoje trenutke iako nam je jasno da se priča vrti oko Garina. Imamo jednog kineskog ratnika koji je malo više razrađen i služi daljem zapletu filma, ali to ne izvlači kinesku stranu koja je, s izuzetkom Lin Mej, prikazana isključivo kao kolektiv.

Deo koji štrči u glumi je interakcija između dve strane koje ne govore istim jezikom. U filmu nema zapinjanja u međusobnoj komunikaciji, zato što Lin Mej priča engleski na nivou koji bi posramio prosečnu osobu sa engleskog govornog područja. To je, naravno, objašnjeno Balardovim prisustvom, ali to (verovatnoća da neko lepo ovlada stranim jezikom bez izlaganja sredini u kojoj se on koristi na stranu) ostavlja utisak da naši stranci uspevaju da se sporazumeju sa svojim kineskim „domaćinima“ zato što scenarijo tako kaže, a ne zato što su se pomučili i snašli na tom planu.

Poređenja radi, u prošlogodišnjem Dolasku, gde isto imamo interakciju individua koje ne govore istim jezikom, jedan od trenutaka koji je stvorio tenziju je bio kada su u poruci dešifrovali reč koja može da se prevede i kao „oruđe“ i kao „oružje“, sa potpuno drugačijim implikacijama po dalji razvoj njihovog odnosa. Nasuprot tome, Lin Mej u Kineskom zidu nije ni jednom upotrebila neprimerenu reč zato što je znala samo za najrasprostranjeniji prevod te reči, ali ne i da se u datom kontekstu ona ne koristi.

Vizuelni elementi i specijalni efekti

Ako Žang Jimou voli da radi nešto na filmu, bar sudeći po Junaku, onda je to da prikaže grandioznost kineske carske vojske. Još jedna stvar koju voli je da koristi boje kao element scene, što je u pomenutom filmu bila jedna od njegovih čari.

Ne može se reći da produkcija nije pridala pažnju vizuelnom, ali Žangova jaka vizuelnu simbolika se ne uklapa sa zapadnim stilom. U filmu imamo razne jedinice kineske vojske koje nose oklope različitih boja, shodno svojoj ulozi na bojištu, ali osim što izgleda lepo, ne doprinosi u većoj meri filmu, čak i ako je istorijski tačno.

Ono gde vizuelni elementi pomalo odvlače pažnju u pogrešnom pravcu jeste pri nastojanju da nam se prikažu razmere sukoba sa taotiama. Žang pribegava obimnoj koreografiji u kojoj se često gubi fokus sa naših junaka. Scena kineskih ratnica koje se strmoglavo bacaju sa bedema, dok ih ekvivalenta bandži kanapa izvlači nazad više deluje kao podbadanje Amerikanaca za žensku gimnastiku uoči sledećih Olimpijskih igara, nego što je pametna taktika protiv inteligentnih taotia.

Grandioznost bitke ume da ide na uštrb junaka

Naravno, imamo i obilje kompjuterski generisanih efekata, mahom za čudovišta koja su pravili ljudi iz Veta radionice (Weta Workshop). Ovo je ista kompanija koja se probila sa Gospodarom prstenova, tako da ne čudi što nam neke scene bude asocijaciju na te filmove.

Jedna stvar koju su Kinezi iskoristili zato što im se moglo jesu prizori pejzaža. Stvarne lokacije koje su odabrali zaista izgledaju impresivno i prosto bi ste poželeli i sami da ih posetite i vidite svojim očima. Sa kineskim zidom su već stvari bile drugačije, pošto produkcija tu nije imala dozvolu da snima na stvarnoj lokaciji. I dok ono što je izgrađeno i kompjuterski generisano za potrebe prikazivanja kineskog zida izgleda impresivno, uvodna sekvenca filma gde se prikazuje nacrtan kao u crtaću zid mi je izgledala neprimerena i trapavo urađena. Svakako sa nečim takvim ne treba da se otvori film koji pretenduje da bude veliki bioskopski hit.

Zaključak

Veliki kineski zid je interesantan za gledanje film, ali ne nešto više od toga, a glavni problem tu je jezik medija. Na kraju nismo dobili ni istočnjački spektakl u rangu Kurosavinog Rana (1985), ili priču kroz vizuelnu simboliku kakav je Junak, ali ni pravi zapadni spektakl. Film na papiru ima sve što treba – afirmisanog zapadnog scenaristu i vodeće glumce, renomiranog kineskog reditelja, zvezde kineske kinematografije i raspoložive lokacije – ali film koji dobijamo nije baš ono što treba da bude.

Naravno, i sami ljudi iza filma prihvataju da je on u neku ruku eksperiment. Ali sudeći po reakcijama zvaničnika koji su od izlaska filma morali da gase požare tu i tamo – kineski sajt Douban ja pretrpeo zvanične kritike kineske vlade i bio primoran da koriguje ocenu za film (5,3/10); Vanda grupacija je morala da demantuje navode da je ko-osnivač Ledženderija, Tomas Tul, dobio otkaz zbog loše prođe filma na blagajni – ovaj eksperiment nije baš urodio plodom.

Srećom, nama neće da pokuca kineska vlada na vrata za našu ocenu, ali je činjenica da je uz drugačiji pristup film mogao da bude bolji. Za sav trud i korišćenje belaca bez „beljenja“ filma, konačna ocena je 6.

Ocena: 6/10

Brendon, br. 04 Na krilima noći

Posted on by Kristijan Šarac

Iza nas su tri jako dobra broja, ali ne možemo još da se usudimo da ocenjujemo serijal. Ipak su to epizode koje su, takoreći, predodređene kod svakog heroja da postanu kultne. To jest, prvi broj koji je, pa znate, uvod u priču i tu se autori obično istaknu, a ni kolekcionarska strana nije zanemarljiva, jer uvek je vredno imati broj jedan. Pa priča o velikoj ljubavi, takođe je jedna od epizoda koje se naknadno traže i cene. Naravno, tu je i priča o prošlosti i zašto je heroj to što jeste, što su oduvek prave poslastice među stripadžijama. Samim tim, ovaj broj je prvi koji nema teret kultnog statusa i pre nego što ga pročitate, i vrlo je značajan i za nas i za kvalitet serijala. Pa bacimo se na čitanje, da vidimo na čemu smo.

Korado Roi jedan je od velikih crtaća današnjice, najpoznatiji po svom radu na Dilan Dog serijalu, ali radi na gotovo svim Boneli herojima, Dampir, Marti Misterija, Mister No, Nik Rajder, Julija, Magiko Vento, Zona x i UT serijal koji stvara u saradnji sa Paolom Barbato. Još jedna interesantna stvar je da pored toga što crta ovu epizodu Brendona on je načinio i prve 44 naslovnice za našeg viteza sreće.

Na krilima noći – Počinje letećim čudovištem i razgovorom postapokaliptičnih Arijevaca. I odmah smo već na sceni gde naš vitez spasava devojku po imenu Tesa od naših starih znanaca i vodi je u svoj skromni dom, pričajući joj usput da je Sajrus kog traži njegov prijatelj kog više nema. Tesa je impresionirana onim gde živi naš junak, a još više Kristoferom koji je vazda uslužan. Objašnjava zbog čega je tražila Sajrusa. Naravno, Brendon će pomoći dami u nevolji ali ga i dalje mori sećanje na Anju i verujem da će mu ratnica biti u mislima tokom celog serijala.

Naši junaci stižu u hladni Arkam, hladan kako zbog vetra tako i zbog atmosfere. Tu se dešavaju neke mračne i bizarne stvari. Čudovište teroriše grad ubijajući i tako širi strah. Naš junak, dok istražuje slučaj, viđa i stvari koje mu se ne sviđaju naročito, a po povratku kod Tese zatiče velikog alhemičara grada i prekida ga u nekoj vrsti mračnog zavođenja. Ima tu i neka tajna povezana sa užasima koje je slikao Tesin otac pre nego što ga je čudovište ubilo. Građani Arkema su u strahu, mada ipak imaju i razlog za slavlje: alhemičar je pustio u pogon stari sistem grejanja i zime æe biti podnošljivije.

Brendonu sledi okršaj sa monstrumom, ali nimalo onakav kakvog bi ste očekivali, jasno pobeđuje, ali pada u nesvest i budi se u lancima. To je trenutak gde vidimo, ono što se kaže, da genije izrasta u ludaka. Brendonu život visi o koncu, a mi vidimo slike Kristofera i Tese koji misle na njega. No naš heroj nije uzalud vitez sreće, ona ga prati, i on uz pomoć uspeva da preživi.

Sledi objašnjenje gde vidimo da se ne mora biti čudovište da bi se bilo monstrum, a pošto naš heroj ne trpi takve opet  je u okršaju u kom je na kraju ishod poetska pravda i po prvi put epizoda završava nekom vrstom srećnog kraja.

Ova epizoda nam jasno pokazuje dobre i loše strane Kjaverotija kao scenariste, naime on je u stanju da stvori skoro savršen spoj mita, nauke i ljudskog delovanja, ali kvari to svojim oslanjanjem na slučajnosti. Primera radi, Brendon se obreo u pustinji samo da bi spasio devojku (što je već drugi put u četiri epizode da se dešava). I to nije jedina stvar gde je samo odlučio da slučaj deluje bez objašnjenja, neću da spojlujem, videćete i sami.

Dok je Roi kao crtač definitivno jedan od boljih koje Boneli ima, jedna jedina stvar koja vam može zasmetati  je taj povremeni utisak da čitate Dilana Doga. Sve u svemu solidna epizoda, ali nekako izmiče taj konačni sud o serijalu – moraćemo i dalje da ga pratimo da vidimo kuda vodi.

Starpoint Gemini 2 Ili EVE Online za jednog igrača

Posted on by Ranko Trifković

Hrvatski tim Little Green Men Games bio je ponosan kada sam uporedio njihovu igru sa islandskim čudom. Čuli su to poređenje i ranije. Prija im. S razlogom, jer Starpoint Gemini ima jednako posvećenu publiku kao i EVE Online. Širinu svemira i mnoštvo mogućnosti. Nudi i otvorenu igru bez ograničenja kao i nekoliko zanimljivih pripovesti. Objavili su jedan od najvećih besplatnih DLC-ova koji sadrži celu igru Starpoint Gemini u novom ruhu. Uopšte, veoma su rešeni da održavaju prisan odnos s publikom. Odgovaraju na svaki upit. Nisu škrti kada treba novinaru dati igru na test, a nisu ni ljuti kad taj novnar napiše prikaz, evo više od godinu dana kasnije. Spremaju novi projekat Starpoint Gemini Warlords, koji grade uz svesrdnu pomoć igrača. Tim raste, investicije stižu, od gotovo utopističkog projekta tri brata, posle gotovo deset godina napornog rada LGM postaje jedan od stožera preporoda hrvatske industrije igara.

A draž putovanja kroz svemir, borbe protiv kriminalca i marljivog rudarenja jasna je već u prvim trenucima igranja. Nema šta da vam bude nejasno. Brod se prilično hitro odaziva na komande (a, s, w,d). Početni brodić ima tri kupole za lako naoružanje koje se aktiviraju desnim dugmetom miša, X služi za torpeda, razmaknica menja način upravljanja brodom (kretanje mišem). Na Tab se menja pogled (“treće” ili “prvo lice”, pogled iz kupole i sl.). Sve je propraćeno nenametljivim karticama koje vas uče o pojedinostima svega čega se dotaknete prvi put. Rekao bi da je čak i početnicima dovoljno desetak minuta da zaplove svemirom. Iskusni će se samo osmehnuti, jer igra prati najbolju tradiciju svemirskih igara kao što su “Komandant eskadrile” (Wing Commander), “Gusar” (Privateer) i naravno “Iks: iza granice” (X: Beyond the Frontier).

Osim lakoće upravljanja, prvo sledeće što pleni igrače jeste životnost svemira u kome su se obreli. Još dok ste ukotvljeni u stanici, kajron sa vestima obaveštava vas o piratskim napadima, političkim previranjima, vojnim operacijama. Pogled na brodogradilište otkriva da će igra biti krcata uzbudljivom trkom za novcem kojim ćete kupovati nove brodove, unapređenja sistema za oružje, energiju, štitove, motore. Tu je, naravno, i tržnica na kojoj ćete kupovati i prodavati robu, ukoliko želite da blago steknete trgovinom. Pregled vesti donosi najnovije izveštaje, o tome kako je ova ili ona stanica renovirana, kako je slavni naučnik objavio proboj u istraživanju, tu su i saveti za trgovce kao i upozorenja o aktivnostima terorista, švercera, pirata i drugih pustolova. U bazi  takođe možete kupiti marince za slučaj da neko pokuša abordaž, kao i oficire koji će unaprediti učinak raznih brodskih sistema.

Konačno napuštate bazu i ugledavate lepote svemira, grafički na zaista zavidnom nivou. Kosmos je i dalje živ, brodovi putuju tamo i amo, patroliraju, trguju, vrebaju zalutale konvoje. Živopisna mapa predstavlja vam vrlo jasno zone, naseljene ili napuštene objekte, stanice, releje, satelite, planete, kao i žarišta sukoba ili predele gde su poslednji put viđeni kriminalci. Tu se vide i poslovi koje možete preuzeti, od jednostavnih poziva u pomoć, mesta na koje bi bilo dobro dostaviti robu, polazišta konvoja kojima treba pratnja ili opasnih poslova kao što je lov na ucenjene glave.

Osim toga, na mapi nalazite tačke koje su zanimljive za nastavak priče. To je, uslovno rečeno, glavni narativni tok koji nudi i najteže misije, a sve je lepo obeleženo tako da možete da odlučite da li ste dovoljno ojačali da se zaputite u nepoznato, ili valja još malo “drljati” sporedne poslove kako biste skupili novac i iskustvo.

Ovakve igre veoma zavise od načina upravljanja, a Starpoint Gemini 2 nudi zaista udobno korisničko iskustvo. Bilo da želite da brodićem upravljate pomoću miša, tastature ili kombinacijom, čak se nudi i strateško upravljanje kao u igri “EVE Online”. U desnom uglu je nenametljiv i vrlo koristan radar u stilu “ELITE”, zatim pregled energije i brzine u središnjem delu HUD-a, te pregled potrošne opreme u desnom i veština koje se aktiviraju u levom krilu prikazivača. Konačno, kružni pokazivač u levom uglu prikazuje stanje broda, brodskih štitova i sistema.

Zajednica je najjača tačka ove igre, jer osim toga što u Stimovoj radionici (Steam Workshop) možete naći mnoštvo dodataka, razvojni tim neprestano unapređuje igru, sadržaja ima za popriličan broj sati, a kako igra nudi glatko prebacivanje sa priče na slobodnu igru, zabavi nema kraja za 32 EUR, što stvarno nije velika cena. Retko koja igra van glavnog toka može da se pohvali da je još živa i živahna posle gotovo dve godine od objavljivnja.

Za kraj bih samo naveo mišljenje italijanskog odeljenja IGN-a: “Ova igra je melem na ranu posle katastrofalne igre ‘Iks: ponovno rođenje’”.

Hangar 7 i biblioteka Solaris – novi sinonim za Hrvatsku spekulativnu fikciju?

Posted on by Danijel Kuzmić

Solaris edicija hrvatskog izdavača Hangar 7 od samog početka objavljivala je romane, kao i zbirke priča spekulativne fikcije hrvatskih pisaca. Hangar 7 trenutno objavljuje jedini hrvatski SF časopis „Sirius B“ koji je dostojan nastavak tradicije nekadašnjih Siriusa i Future, te osim edicije Solaris, objavljuje i mamutske SF omnibuse, te ostala žanrovska izdanja. Ukoliko niste čuli za njih – proguglajte njihove knjige ili svratite na službenu stranicu inverzija.net. Iako je velika većina romana hrvatskih autora u Solaris ediciji po prvi put objavljena u štampanom formatu, neka izdanja, poput zbirki priča Vanje Spirina ili Davida Kelečića, već su bili objavljivani. No, da ne dužim i uzimam čitateljima dragocjeno vrijeme, recimo samo da u tekstu koji slijedi predstavljamo prve tri knjige iz edicije…

1] Po drumu i bespućima vremena – „Drum“

Prva od žanrovskih knjiga u novoj biblioteci Solaris – Drum – predstavila je dvojicu hrvatskih pisaca, Gorana Sundaća i Ivana Lutza. Sundaću je ovo prvijenac, dok je Lutzov SF roman „Zovite ju Zemlja“ izašao u izdanju Čarobne knjige. Drum je neobično žanrovsko ostvarenje, kako i navode u samom sinopsisu na omotu romana. Roman je kombinacija niza žanrova i žanrovskih elemenata, od tajnopovijesne kriminalističke fikcije (koju je popularizirao Dan Brown svojim romanima), akcije, ambijentalnog horora, pa do niza omiljenih tema znanstvene fantastike. Horor ambijent zabačenog mjestašca uronjenog u fanatizam, sujeverje i malograđanštinu pogođen je u potpunosti, i kad bismo izolirali tu narativnu liniju imali bismo samodostatan zaseban roman.

Priča je pričana kroz barem pet likova, i to kroz nekoliko epoha koje se međusobno isprepliću u kolopletu vremena; prošlost, sadašnjost i budućnost – i sve to omotano u magle malog zabačenog slavonskog sela Bebrin. Dvojica glavnih likova su kategorija prilično direktnih i srčanih tipova, te nose većinu radnje. Lukasz Kroll je poljskog porijekla, svećenik – službenik Vatikanskog ureda za nerazjašnjene pojave, koji je poslan u malo zabačeno selo gdje je svjedok tajanstvenih i mračnih pojava. Robert Cox je malo kulerskija verzija Brownovog simbologa Roberta Langdona, u interpretaciji naših autora je čovjek od akcije, skeptik i agnostik koji raskrinkava prijevare vjerskog tipa. Pratimo njegova nastojanja otkrivanja velike zavjere i tajne koja je skrivana stoljećima. Dijelovi romana prilično su dramatični i dinamički posebice u Coxovim poglavljima, dok u Krollovim poglavljima nalazimo uglavnom horor elemente.

Ne sumnjam da se autori nisu zabavili iznošenjem svojim stavova o društvu, posebice religiji i Crkvi kao instituciji. I ustrojstvom Crkve u budućnosti koje je definirano Reformama svećenika iz prošlosti, Laboriana Quinna. Ako volite Dana Browna, odnosno pseudopovijesne krimiće s temom rušenja višestoljetnih crkvenih dogmi, bili oni celofanirani u horor/SF ili ne, vjerojatno ćete uživati u romanu.

 

2] Sugestivno putovanje u mračni fantasy – „Dublje od bezdana“

„Dublje od bezdana“ prvi je roman mladog pisca Davida Kelečića, vrlo aktivnog sudionika domaće žanrovske scene, kao i dobitnika nekolicine domaćih žanrovskih nagrada. Iako biste na prvu nakon pročitanog romana pretpostavili da je njegov omiljeni žanr evidentno horror/mračni fantasy, a njegovi svjetovi morbidni i mračni, puni užasa s ove i one strane – bili biste parcijalno u pravu. Ukoliko pogledati njegov raniji opus, koji sadrži dobru dozu morbide, sadrži i cijeli jedan nivo humorističnog tona na kojem se osjeća prilično ugodno i sigurno. No, da bi ga njegovi čitatelji ozbiljno shvatili, prema njegovim riječima, morao je zatomiti taj humorističan ton. Njegove priče naći ćete redovno u većini hrvatskih zbirki s raznih SF i fantasy konferencija, a nedavno mu je izašla i zbirka kratkih priča u istoj ovoj ediciji – „Imago ultima„.

U „Dublje od bezdana“ nalazimo se u srednjovjekovnom selu Travlastok na sjeveru euroazijskog kontinenta, ispunjeno praznovjernim i praktičnim ljudima koji se nakon decenija straha i prepuštanja demonima vraćaju u neku normalu. Naime, došljak Sinan u potrazi za mitskom ostavštinom zagonetnih Vaizaka, od demona očisti seoski izvor užasa – zagonetni Labirint. Nakon tog užasnog putovanja, ostala su mu samo mračna sjećanja i predosjećaji, bol i ovisnost o vaizačkoj magiji. No, kad se malo bolje pogleda, ništa zapravo tu nije normalno, demoni iz Labirinta kao da zapravo i nisu bili pobijeđeni. Kao da užas tek predstoji. Kao da zlo nikad ne umire. Glavni junak vrluda labirintom užasa, između realnosti i jezovitih halucinacija. Kako dublje tone u labirint ludila, sjećanja iz labirinta nadiru mu sve više i više. Postaje opsjednut labirintom i bolom, darom kojeg stanovnici labirinta obožavaju.

Usprkos tome što na prvu koncepcija romana nenaviknutom čitatelju može izgledati nešto konfuznije, roman je napisan tečnim i direktnim jezikom, jeza i užasi s kojima se suočava glavni junak nedvosmisleno su i jasno opisivani u knjizi. Od samog početka, kako knjiga klizi lagano, a bolno svome kraju, klimaksu, tako atmosfera postaje sve napetija i nabijenija emocijama primordijalnog straha. Čitatelj se od samog početka pita čemu zagonetni intermezzi između svakog poglavlja, no oni su tu s razlogom i dio su slagalice koju sastavlja autor sve do samog kraja.

Roman je na granici fantasy žanra i horora. Oni već naviknuti na ovakva žanrovska ostvarenja prepoznat će elemente FRP gejminga, na dijelovima ćete možda naći glavnog junaka kao igra razinu po razinu mračnih podzemlja paklenih katedrala igre „Diablo„. Trebate se izliječiti – tu su bočice crvene tekućine. Crveni vaizački napitak čudotvornog izlječenja zapravo igra veliku ulogu u romanu zbog svojih čudesnih i ovisničkih svojstava. Demoni iz Labirinta definitivno su inspirirani Cenobitima iz svijeta „Hellraisera“ Clivea Barkera, a Tamničar odgovara liku Arhitekta Pinheada, glavi reda Cenobita. Kad bismo se malo našalili, mogli bismo reći da je Barker mladom autoru Davidu Kelečiću bacio izazov da iskoristi svoj spisateljski dar i napiše osvježenu verziju Hellraisera pod uvjetom da se radnja prebaci u mračni srednji vijek, zadojen praznovjerjem i neukošću. I ne bismo previše pogriješili, jer svi elementi su tu.

Osim što se autor poigrava s poimanjem realnosti i halucinacija, glavni lik nudi čitatelju cijelim putem tragove konačnog rješenja misterije koja se skriva iza svega toga. Najbolji je naravno osjećaj kad se nakon pročitane knjige u glavni film prevrti unatrag, i sve stvari sjedaju na svoje mjesto.

3] Više humorističke dimenzije Vanje Spirina – „Junačke zgode Vailianta i Junker’sa“

Recimo to prostim riječima iz naroda, hrvatska spekulativna humorna fikcija bez opusa Vanje Spirina bila bi poput poljupca bez brkova – neukusna, mlaka i bez duše. Tko nikad nije okusio makar mrvicu Spirinove blagoglagoljivosti i kićeni govor arhaičnih vremena prepun nedokučivih lirskih opisa, ili posjetio one predjele egzotičnih bajkovitih dimenzija gdje žive bajne djeve, dični i prkosni vitezovi, i izvanzemaljci i govoreći stolci  – taj kao da nikad nije ni živio.

Vanja Spirin nadahnuo se svojim vlastitim unutarnjim humorom, a bez sumnje ćete pronaći i komadiće drugih velikana humorne fantastike poput Terryja Pratcheta, Roberta Asprina, Fritza Leibera ili Douglasa Adamsa. Ili nećete, ali ako ste čitali ijedan od navedenih autora, znat ćete na čemu ste. Prošle je godine predstavio novu zbirku priča „Smrtonosna mizija i druge priče„.

Da zabune ne bi bilo, ovdje i sad pričamo, dakle, o zbirci kratkih priča gdje sami inspirativni naslovi opisuju ukratko herojsku misiju – „Kako su Vailiant i Junker’s stali na kraj zlom Jamasi“, „Protiv vatrene stihije“, „Vailiant i Junker’s u borbi  sa Silama Zla“, „Pod ružom vjetrova“, „Protiv crne smrti“, „U zemlji Lotofaga“, „U ledenoj tajzi“ i „Legenda o Stjenjki Raznome“.

Ako vas već dosad nisam navukao na zbirku, pokušat’ ću vam dati još nekoliko esencijalnih informacija o valjanim herojima bez dlake na jeziku, pameti u glavi, i one stvari vazda na pameti – Vailiantu i Junker’su. Što, kažete, ovo mora da je priča o dva antropomorfizirana bojlera?! Valjano biste pogriješili, jer je ovo priča o herojskom dobu i valjanim herojima kojima je glavna zanimacija zašprehavanje i štipanje istoljetnih maloljetnica u lokalnom narodnjačkom baru u slobodno vrijeme.

Vailiant su ga zvali. Heroj je u duši plave krvi, sporije pameti, ali brz na maču i prstićima koje vole potražiti mladice bijele puti i bujnog poprsja. Vitez Junker’s je pak njegov nerazdvojni drug istih herojskih karakteristika i sklonosti iz 1001 pustolovine. U slobodno vrijeme herojčina je kojem nema ravnog, a u posjedu je i jednog bordela. Što će reći mecena i dobročinitelj promiskuitetne ženske čeljadi. Kako svaka prava družina pustolova, osim viteza-barbara jakih na maču i poetičnog jezika, mora sadržavati i moćnog čarobnjaka, tako ni spomenuta nije iznimka. Upoznajte Čudnog, moćnog maga ektoplazmatskog astralnog tijela koji postoji između stvarnosti i neizvjesnosti.

Kako bi avanture bile što živopisnije i uzbudljivije, našim herojima pridodani su opičeni i nadasve neuobičajeni sudruzi – najmoćniji viking i kompić Saab Krvavi, Vailiantov mudri sin Bauknecht – iliti Veliki Bard (doduše, još neprepoznat), čarobnjak Marylin sa sklonostima i osjećajem za žensku modu, barbarkinja Lavacija i drugi akteri, što stvarni, što nestvarni… Pitate se koji to nagoni navode ove ljude na tako nadasve opasna, pa čak i smrtonosna putovanja? Pa čisti altruizam je u pitanju, posebice kad su u pitanju sisate djeve u nevolji.

Ruku na srce, nakon pročitanog sigurno nećete spoznati smisao života, niti će vam spolni ud narasti za koji centimetar, no siguran sam da ćete se dobro zabaviti – posebno kad malo bolje uronite u Spirinov otkačeni svijet i polovite sve hiperbole, parabole i figurativne doskočice. Nadam se da ste čitajući ovaj osvrt barem na momenat uspjeli uhvatiti atmosferu i stanje svijesti iz priča.

Za kraj…

I to bi dragi moji čitatelji, bilo to. Ostavite kompjuter i internet na miru i fino se vi posvetite staromodnoj analognoj metodi listanja knjiga otisnutih na papiru. Želite li upoznati nešto od novije hrvatske spekulativne fikcije, edicija Solaris je tu za vas.

,,Čudesni svet Đorđa Lobačeva“ – Portal u nevinost

Posted on by Sofija Grebenarović

Stigla je ciča zima, naplata rati za superkulultramoderne televizore, mobilne telefone, automobile (Marv iz ,,Grada greha“- poslednji svi liče na električne brijače, pa lol za konzumerizam i likove koji jure produžetak nekih delova xD) i školarine za fakultete (Šmrc za one na samofinansiranju). Nedostatak šuški nas tera na to da ostanemo u kući i cepamo neku pucačinu (Nema se za terapiju), cirkamo (Znate li da je vinjak jeftiniji od soka?), gledamo tv i visimo na netu (Kviz ,,Koje sam ja voće?“), družimo se sa suprotnim/istim polom (Opušteno, ima nas raznih xD) ili čitamo. Šta da čitamo, Vodiču, pošalji mi znaaaaak? Dobro, dobro, evo, tu smo da pomognemo i pokažemo ti kako izgledaju nacrtani dukati kad si već zaboravio  stvarnost musavog dinara.

„…Ovde, zasad, to je avantura u zemlji Nemogućeg…”

Postoji jedna zanimljiva pojava u našem narodu, a to je da umemo da, usred hajpa vezanog za strane autore (Khm, Marvel, DC, Bonelli, khm), zaboravimo na autore koji vuku poreklo od starih Slovena. ,,Hej, Sloveni, još ste živi….“, ju, pardon. Govorim o Đorđu Lobačevom, nekad pogrešno nazvanim Lobačevski, i konkretno njegoj zbirci ,,Čudesni svet Đorđa Lobačeva“. Jurij Pavlovič (Đorđe) Lobačev je bio učen, ali nažalost, jedan od onih ljudi koji nisu bili posebni u svojoj struci (bio je radnik u gradjevinskom preduzeću ,,Batinjol“) i stripu se okrenuo kad se ,,Batinjol“ zatvorio.  Prva prava prilika se Juriju ukazala kad ga je pozvala ,,Politika“ da radi na strip-adaptaciji ,,Hajduk Stanka“. Hajdukovanje je dobro prošlo i Lobačev je ,,zaljubljeno“ zagnjurio u adaptaciju srpskih legendi i narodnih pesama. Prvi rezultat je bila epizoda ,,Ženidba Dušanova“, pa su usledile ,,Baš-Čelik“, ,,Čardak ni na nebu ni na zemlji“, ,,Propast grada Pirlitora“ i ,,Biberče“.  Shvativši da ima (nekog) ‘leba od Djordjevog rada, ,,Izdavački zavod JUGOSLAVIJA“ je  skupio i objavio gorenavedene epizode u zbirci ,,Čudesni svet Đorđa Lobačeva“  1976.godine, a uvod je napisao Žika Bogdanović. Bogdanović je u uvodu dodao i fotografije iz Lobačevih radova kao što su ,,Čarobnjak iz Oza“, ,,Baron Minhauzen“, ,,Plava pustolovka“, ,,Princeza Ru“ i ,,Gospodar smrti“.

 cudesni-svet-djordja-lobaceva-zika-bogdanovic_slika_xl_145286

,,Čudesni svet“ in the making

 

Čitajući ,,Čudesni svet“, ukapirala sam da Lobačev pripadao vremenu i autorima koji su cenili anatomsku korektnost likova na tablama. Proporcije protagonista su realne i neprenaglašene, mada opet, pomalo i idealizovane (Tadaaaaaaa! Da li smo vas zbunili?). Kadrovima dominira crno-bela tehnika, sa ponekim retkim višebojnim kadrom (Koji dođe kao kvadratić-poklonče za čitaoce).

Strip-epizode odlikuju zasebne strane na početku na kojima su predstavljeni protagonisti i antagonisti, ali je autoru lično zanimljiviji jezik korišćen u stripu (,,Ne dam sestru za silu nevidljivu! Ne znam ko si, ni šta si, ni odakle si!“) Zajedno sa epikom srednjeg veka, fraze, doskočice i način govorenja nas stvarno prenose u neku drugu realnost, onu sa odvažnim prinčevima, lepim princezama, moćnim knjazovima, letećim stvorenjima, (Bez gej šala, molim lepo, da li ja tebi psujem teretanu u trenucima dosade?), neuhvatljivim čarobnjacima, i zamkovima (Zamislite visinu računa za grejanje tog stambenog objekta+džin kao ljubimac za prvog kupca). Storyline nije komplikovano razumeti jer je strip ,,clean“- flešbekovi su jasno prikazani i ne prave konfuzije, a ni stil crtanja nas ne ometa. Strip je idealni prikaz shvatanja prošlih dekada – neke velike filozofije nema, junaci su junaci, zlikovci zlikovci, ako se ono što ima kljun ne izjasni kao muž tvoje izgubljene sestre (Op op, srpska telenovela u najavi!), nabodeš ga čelikom pa čiča-miča i gotova priča, tj.bajka.

djordje-lobacev-vinkovci-1985-yugopapir-intro

Ae, ae, završi već jednom, da mogu da počnem sa čitanjem!

 

Dobro, kad ste već navrli…(*uzdah* ,,Ova današnja deca…“). Suma sumarum, zbirka je kolekcionarski primerak i ne spada u jeftina izdanja (Na ,,Kupindu“ mu piči cena po 2800 dinara). Iako naivan, idealizovan, strip je nevin u duši, deo detinjstva kome se uvek vraćate sa radošću. Povratak u vreme kad je bilo lako izjasniti se za pravi izbor i da vera, herojstvo, a nadasve, ljubav, pobeđuje svako zlo. ,,Čudesni svet Đorđa Lobačeva“ je portal u neokaljan čardak mašte koji svako nosi u sebi zauvek.cudesni-svet-djordja-lobaceva_slika_o_36482649