Posle velike pompe i inicijalnih 100% na Roten Tomejto, konačno nam je stigao Doktor Strejndž, i to par dana pre nego Amerikancima. I ne samo da je stigao, nego je ovog vikenda na američkoj blagajni zabeležio $84,9 miliona, čime je umalo preskočio Tora: Mračni svet (2013, $85,7m), a kao prvi od filmova o nekom superheroju kaska samo za Gvozdenim čovekom (2008, $98,6m). Kako god da se gleda, sve ovo je impresivno.
Oni koji hvataju beleške znaju da je Strejndž četrnaesti Marvelov film, i neko bi pomislio da bi posle punih osam godina Marvel mogao malo da posustane. Ali ne. Dok sam sedeo u bioskopskoj Sali TC Ušće i uživao u vizuelnom spektaklu ovog filma, postajalo mi je jasno da je Marvel prešao prag preko koga može da radi štagod poželi.
Čudna priča
Osnovna premisa filma je predvidiva, poznata i proverena – arogantni i samouvereni bogataš se suočava sa nevoljom posle koje mu se život menja iz korena i on mora da nađe novog sebe (a usput i spasi svet). Da, ovo je originalni Ajron Men prežvakan za Strejndža. Ali pored odabira sličnog stila brada i osnovne priče, Stark i Strejndž kao filmovi su priče za sebe.
Čudni doktor Stiven Strejndž je čudan film na više nivoa. Davno nismo gledali Marvelov film koji je ograničen u sopstvenoj stvarnosti, bez ukrštanja sa drugim filmovima (i likovima) iz franšize koji su mu prethodili ili tek treba da se snime. Jedina veza sa ostalim filmovima je zeleni vremenski kristal za koji znamo da će se u nekom trenutku naći na Tanosovoj rukavici.
Naravno da ima magije u filmu, ali to je najmanje čudno od svega. Do dolaska do te magije imamo karakternu dramu – da, Marvel je posle svega zaključio da može da nam servira dramu u prvoj polovini filma. Možda vam to ne zvuči uzbudljivo, ali jasno uobličavanje glavnog lika pred njegov pad iz koga se posle uspinje da bi postao ono što jeste u Marvelovom superherojskom svetu zapravo daje na težini konačnoj transformaciji.
Toni Stark je u svom debitantskom filmu bio bogataš na avganistanskom ratištu, koji je upao u zasedu, bio zarobljen, bio primoran da razvija novo oružje za svoje otmičare, izborio se da pobegne i usput postao Ajron Men. Sve je bilo propraćeno nekom akcijom.
Stiven Strejndž je hirurg koji ima saobraćajnu nesreću posle koje doživljava krah ličnosti, gubi samopouzdanje i distancira se od ljudi. Uzbudljivo da, akcija nikako. A opet, ovaj razvoj događaja nas uvlači u svet Doktor Strejndža i čini da do kraja filma prihvatimo kako niko sem Kamberbača nije ni mogao da odigra ovu ulogu.
Dok smo na temi paralelnih priča, ono gde se Stiven Strejndž razlikuje od Tonija Starka je što Strejndž do kraja filma prihvata svoju novu stvarnost, što njegovu transformaciju čini kompletnom. Toni Stark, s druge strane, integriše personu Ajron Mena u to što je bio i pre svoje avanture iz svog prvog filma.
Još jedna čudna stvar je bilo videti negativca koji ima određenu težinu. Mads Mikelsonov Kesilijus je čovek sa jasnom misijom. Njegov plan nije da manipulacijom i trikovima iz drugog plana indirektno postigne nešto, niti reaguje u afektu protiv dojučerašnjeg prijatelja. Kasilius ima jasan konačan cilj koji može da osujeti samo brz uspon Strejndža na nivo vrhovnog čarobnjaka. Ni posle ovoga nećemo misliti kako Marvel ima jake negativce, ali je Mads Mikelson Kesilijusa možda doveo najbliže tome.
Još jedna čudna stvar u filmu je prizor glavnog lika koji primetno krvari i možda može da umre (Toni Stark je vukao geler na par santimetara od svog srca, ali to nije isto), a za razliku od ovogodišnjeg Građanskog rata gde u svim borbama niko nije poginuo, neko od heroja zapravo i gine.
Čudesni efekti
Razlog što publika može da upije sve čudne stvari koje sam već naveo jesu specijalni efekti. Možete da pogledate film zbog priče, zbog toga što volite sve od Marvela, zato što vam je Benedikt Kamberbeč zgodan, ali morate da ga pogledate u 3D zbog vizuelnih efekata. Naznaku onoga što nas čeka dobijamo negde na početku i tokom čuvene scene kada je duša Stivena Strejndža bačena u astralnu ravan. Ali ono što kasnije sledi je pravi trip, sve i bez stimulativnih supstanci.
Sami efekti su pre pojave filma bili kritikovani zbog svoje sličnosti sa onima iz Nolanovog Početka (2010). Ali čak i ako nas neki kadrovi podsećaju na taj film, ili na Matriks filmove, svi efekti se savršeno uklapaju u priču koju nam reditelj Skot Derikson priča. Manipulacija vremena i prostora je sastavni deo borbi, sa kaleidoskopskim prikazom okruženja. Rad na efektima za ovaj film je sigurno bilo ostvarenje fantazije za svakog člana tima za vizuelne efekte.
Čarobna glumačka ekipa
Već smo rekli da je ovim filmom Benedikt Kamberbeč na sebe preuzeo imidž Stivena Strejndža u istoj meri u kojoj je Robert Dauni to uradio sa Tonijem Starkom. Ali i svi drugi glumci su svoj posao odradili na nivou.
Odabir Tilde Svinton je svojevremeno bio kontroverzan, ali i nužno zlo da bi se Marvel dodvorio kineskim vlastima i tamošnjem tržištu, imajući u vidu da bi Tibetanac u ulozi drevnog mudraca sa Tibeta predstavljao veću pretnju po očekivanu zaradu od androgene Tilde koja je svima bila sjajna kao Konstantinov (2005) Arhangel Mihailo.
Pominjani Mads Mikolson je uspešno odbranio reputaciju Marvelovih zlikovaca, dok je Čivetel Eđioford solidno odigrao Mordoa i naterao nas da zanemarimo što je dotični lik u stripovskom svetu jedan od ljutih Strejndžovih protivnika, a pride i bele puti.
Čak i Rejčel Mekadams, koja je kao Kristina Palmer Strejndžov kolega i latentni ljubavni partner, daje odgovarajuću dozu autentičnosti svom liku i ne deluje da je u filmu samo da bi glavni glumac imao neku glumicu naspram sebe.
Ekseri u kovčegu
Iz nekog naizgled nepojmljivog razloga me je početak filma asocirao na Odred otpisanih. Kako sam napomenuo u recenziji koju sam svojevremeno pisao, DC-jev film počinje sa puno dobre i prepoznatljive muzike koja pomalo baca u drugi plan ono što se dešava u filmu i stvara utisak kao da smo pustili neku plejlistu omiljenih nam pesama, a ne da gledamo film.
Doktor Strejndž je u svom prvom pojavljivanju isto propraćen sa plejlistom pesama. Ali ove pesme nije tu stavila filmska ekipa da bi film delovao kul, već je sam Doktor Strejndž insistirao da mu asistent (koji samo tome i služi) pušta muziku da bi on imao nešto izazovno da radi dok operiše!
Da li je ovu scenu Marvel osmislio nakon što su videli šta je Odred otpisanih uradio sa svojom muzikom u filmu, ili je u pitanju samo koincidencija, ali kao da je po ko zna koji put Marvel DC-ju poručio „ovako se to radi“.
Nisam uspeo da uhvatim vesti na temu reakcija konkurencije, ali DC bi morao da se pomiri sa time da je rat sa Marvelom izgubljen i da mogu da stvore uspešan DC filmski svet samo ako hrabro počnu da furaju svoj fazon umesto što se utrkuju. Dovoljno je reći da nam je Marvel kao svoj četrnaesti film servirao karakternu dramu koja je priča za sebe, sa fantastičnim specijalnim efektima, a koja na neki način odstupa od potvrđene formule koju DC očajno pokušava da kopira.
Zaključak
Da, ovo je još jedan Marvel film, koji nam za promenu servira trećerazrednog superheroja pošto su svi drugorazredni obrnuli pristojne pare za svoje gazde – dvočasovna zabava sa smehom, akcijom i dramom izbalansiranom taman tako da bude lako svarljivo za razonode gladne mase.
Šalu na stranu, ovo je definitivno jedan od Marvelovih filmova koje vredi pogledati čak i ako niste ljubitelj franšize. Svakako ga treba pogledati u bioskopu i u 3D. Sutra u nekoj kućnoj varijanti nećete videti obrise stubova koji su iskočili iz platna dok su se na njemu sumnjive prilike kretale po mraku, a i vožnja na čarobnom ćilimu, magična misteriozna turneja i polja jagoda nisu podjednako uzbudljivi u 2D.
Čudan je ovo film, ali na lep način.
Vorkraft ima nekolicinu likova kroz koje se provlači srž priče i sam sukob. Na strani orkova je to poglavica Frostvulvz klana Durotan, njegova žena Draka sa bebom (sinom kasnije nazvanim Goel), Ogrim koji je Duratonova desna ruka i prijatelj, vojskovođa Blekhend, kao i sam Guldan koji predvodi Hordu.
Pirs Braun je svojom prvom knjigom, „Uspon crvenog“, za kratko vreme privukao veliki broj čitaoca. Knjiga je objavljena 2014. godine kao prva knjiga trilogije „Uspon crvenog“.
Siguran sam da ste već čuli onu rečenicu, da umetnost postoji radi umetnosti ili ono da samo malobrojni umeju prepoznati i ceniti umetnost. E, ovo nije nijedno od ta dva. Ova umetnost nije dovoljna sama sebi, bez čitaoca bi bila poput protagoniste ovog dela, samo SAN. Nije ni neka za koju se tvrdi da je umetnost i kojoj se tek divi nekolicina. Već od samog početka je uočljivo da je ovo više od stripa, da je to umetnost skrivena u koricama stripa, i svi ćete moći to da prepoznate.
Serđo Boneli Editore je vapio za novim, mračnijim herojima, kakve publika danas voli. Nije to bila laka odluka, napustiti godine i godine faktički srećnih krajeva. No, kada je već doneta i bila neophodna zarad novih generacija koje tek trebaj da stasaju uz devetu umetnost, nije se rizikovalo sa scenaristom – palica je data jednom od najboljih i krajnji ishod bi svakako trebalo da nas zadovolji. No kako dark fantazi i grimdark nisu bili njihovi pravci, valja oprezno u ovu avanturu. Priča će govoriti o Brendonu D’Arkenesu vitezu lutalici koji živi u 22. veku, doba su već prošla od apokalipse i mi smo se obreli u njegovom svetu. Rođen je 31. februara, što bi trebalo da pojača utisak nestvarnog. Nadajmo se mnogim avanturama, jer po onome što znam i čujem, ovo je pravi strip za nas.
Većina autora drži svoje junake čvrsto u granicama određenog im žanra. Dvojac Boneli – Feri nije to uradio sa Zagorom, već ga je pustio da se šeta žanrovima od trilera do horora i fantastike i nazad. Pa samim tim su neke od najboljih epizoda vrlo pogodne za naš portal. Izdvojio bih meni posebno dragu priču u kojoj se Helingen vrača iz mrtvih i koja se proteže na pet epizoda. A specijali obično donose neke ili legendarne ili toliko prokleto dobre da bi trebalo da budu legendarne priče. Da se pretpostaviti da je i ova jedna upravo takva i da ćemo upravo zbog Zagorovih šetnji među žanrovima i mi prošetati jednim dobrim trilerom u ovom broju.
„Čovek poslednje noći“ počinje tako što vidimo kako novinarka Lindi Kis na videobimu otvara svoju emisiju ’Serijske ubice’ predstavljajući najtraženije okupljenim lovcima na glave. Zatim pratimo svirepu akciju jednog od traženih. U međuvremenu, par kadrova gde ekipa lovaca priča o Morganu i tu odmah saznajemo da je daltonista i filmofil. A onda smo natrag gde ubica obavlja svoj ritual. Tada prvi put vidimo Morgana koji deluje tako mračno i gotski, tetovaža poput maske koju Zoro nosi uveliko doprinosi utisku, kao i dug crni mantil kao kod revolveraša. Ove scene nam ga pokazuju u akciji, kako pronalazi surovog ubicu. Sledi razgovor sa policijskom kapetanicom koji nam verujem obećava nešto više u tom odnosu, ali i zanimljiv osvrt na stvarni svet od strane jednog od policajaca.
„Ne ostavljaj me“ se nastavlja tamo gde smo stali. Morgan je toliko šokiran da mu na oči izlaze uobrazilje i u budnom stanju. On i Regina na sve načine pokušavaju dokučiti šta se to dešava. Dok oni jure i potvrđuju tragove, ubica nastavlja da ubija, ali nešto se promenilo. Ovde je opet deo gde nas autor uči koliko je stvarno ovaj svet različit od našeg i to kroz sudbinu Ane Frojd. Od tog trenutka stvari se kreću vrtoglavom brzinom i slike nam se samo izmenjuju pred očima, Regina, Morgan, upravnik Sekcije pet, ubica, pa čak i slatka medicinska sestra koja hoće da pomogne našem junaku. Morgan je na proputovanju kroz sva mesta iz svoje prošlosti, gde je uveren da će biti i ubica.