Blog

Prvi igrač na potezu – Ernest Klajn

Posted on by Lazar Vuković

Osamdesete su se vratile! Već par meseci aktuelna je priča o seriji Tuđinska pretnja (Stranger Things) koja je, zahvaljujući svom omažu filmovima, muzici i knjigama na kojima su rasle nešto starije generacije, a koje poklonike nalaze i među mlađom publikom stekla kultni status. Ali pre pojave ove serije te ne daleke 2011. godine pojavila se knjiga koja je podsetila ljubitelje istih na ovo zlatno doba.

Prvi igrač na potezu (Ready Player One) predstavlja roman prvenac novopečenog pisca Ernesta Klajna (Ernest Cline). Priča nas vodi u Ameriku 2044. godine koja je daleko od onoga kako je danas poznajemo. Nekada ekonomski stabilna zemlja se svela na prosečnog predstavnika trećeg sveta u kome je nestašica hrane i prirodnih resursa uobičajena pojava i gde je stopa nezaposlenosti i kriminala na visokom nivou. Kako bi ljudi pobegli od surove realnosti u kojoj žive oni se loguju u virtuelni svet Oazu (OASIS) u kome obavljaju većinu svojih poslovnih i društvenih aktivnosti.

ernest-klajn

Glavna radnja je povezana sa Džejmsom Halidejem, tvorcem Oaze koji je preminuo na početku romana. Budući da nije imao potomaka raspisao je nagradnu igru koja se sastoji u potrazi za tri ključa koja tragače odvode do Uskršnjeg jajeta (Easter eg). Pronalazač jajeta bi nasledio celokupno njegovo bogatsvo zbog čega je Oaza puna virtuelnih lovaca na jaje koji su u slengu poznati kao Jovci. Jedan od jovaca je i Vejd Vots, naš protagonista, koji živi u sirotinjskom naselju prikolica sa svojom tetkom i njenim momkom kojima je više teret nego pridruženi član porodice. Većinu svog vremena provodi u Oazi gde, pored lova na jaje, pohađa nastavu i druži se sa svojim najboljim drugom Aehom koga poznaje samo virtuelno. No, ubrzo dolazi do šokantne istine da za jajetom tragaju i agenti korporacije Inovativni Onlajn Industrijama (IOI) poznati kao Šestice koji se tokom svoje potrage koriste nedozvoljenim trikovima i čiji pripadnici ne prezaju ni od ubistva, kako u virtuelnom tako i u realnom svetu.

Prvo što se primeti kod ove knjige je jasna asocijacija na celokupnu kulturu osamdesetih godina kroz filmove, igre, serije i muziku na kojima je verovatno i pisac odrastao. Preminuli bogataš zahteva od takmičara dobro poznavanje kulture osamdesetih kako bi im lov na nagradu bio lakši. Čitajući stranice ćete se podsećati filmova iz zlatnog doba koje ste voleli i sećati se scena i dijaloga koje ste učili napamet. (Npr. Jedan od zadataka je bio da se odglumi celokupan film Ratne igre (War Games) kroz lik Metjua Broderika). Takođe je primetan i uticaj poznate igre Tamnice i Zmajevi (Dungeons and Dragons) i drugih RPG igara.

ready_player_one_cover

Stil je veoma dopadljiv i lagan. Pisac kvalitetno opisuje doživljaje u virtuelnom svetu takvom snagom da stičete utisak da se nalazite na mestu glavnog protagoniste odnosno da celokupnu avanturu pratite kroz njegove oči. Takođe je i veliki poznavalac RPG igara što je i rekao u jednom od intervjua. Laganom stilu pripovedanja doprinosi i prevod Gorana Skrobonje o čijem kvalitetu prevoda ne treba trošiti reči. Pored Skrobonje zahvalnost što čitamo ovu knjigu dugujemo i izdavačkoj kući Laguna koja ju je objavila.

Vremenom je ova knjiga stekla popularnost što je nagnalo pisca da proda prava za snimanje filma Varnerbros kompaniji (Warner bros). Premijera filma je najavljena za proleće 2018. godine pod režiserskom palicom Stivena Spilberga.  Knjiga je uticala i na Endija Vira, autora popularnog romana Marsovac koji je napisao priču Lacero koju je smestio u isti svet, a koja prati Nolana Sorenta, glavnog antagonistu u knjizi i događaje koji su se odigrali pre raspisivanja nagradne igre.

Ova knjiga nije klasik zbog čijeg posedovanja ćete skakati do plafona od sreće. Ona predstavlja pravi način za opuštanje na plaži ili uz vatru dok napolju pada sneg. Takođe je i podsetnik na filmove iz zlatnog doba koje volimo i čiji će kult zauvek živeti.

Ostaje nam da čekamo filmsku premijeru i da se nadamo da će nas Laguna u skorijoj budućnosti obradovati i drugom Klajnovom knjigom Armada.

Ukleta kuća na brdu – Širli Džekson

Posted on by Boris Mišić

kuca-na-brdu-1Lepota priče uvek je u dobro osmišljenim i ispričanim detaljima. Detalji su ti koji drže pažnju čitalaca, i trajno im se urezuju u sećanje. Ako je pisac izuzetno vešt, on ume da sve detalje i sitne deliće skladno uklopi i sačini savršen mozaik dela. Takvo majstorstvo nesumnjivo je pokazala i Širli Džekson, u delu ,,Ukleta kuća na brdu’’.

Još od prvih genijalnih rečenica i misli (Čak i ševe i zrikavci sanjaju), pa do tragičnog kraja Elenor, Džeksonova divno plete nit priče kroz detalje, ali tako sigurno i stabilno da nijednog trenutka ne preti da te pojedinačne slike ugroze opšte-mozaik. Obratimo pažnju na dva detalja, na kojima se vidi sav raskošni talenat ove spisateljice, i kako kroz detalje gradi jednu opštu sliku. Na putu do uklete Kuće, Elenor spazi idilične pejzaže mirnih, udobnih kuća, sa skulpturama lavova koji čuvaju stepeništa. U tom kratkom trenu, Elenor proživi u mašti čitav život u tim kućama, pored tih lepih lavova. Detalj drugi, na odmorištu, devojčica želi isključivo posebnu, sa zvezdama, šolju za mleko (naravno, pomisli Elenor, i ja bih šolju sa zvezdama). Njih dve, devojčica i Elenor, razumeju se pogledima – one su posebne, neobične, i ne želi da ih ljudi ,,ukalupe’’ u svoje svakodnevne i ,,normalne’’ odnose i postupke; one u šolji za mleko žele da vide-zvezde. Šta nam govore ova dva detalja o majstorstvu pisca? Prvo, da nam ovi detalji verno dočaravaju kakav bogat unutrašnji život, kakvu maštu, imaginaciju, i osećajnost poseduje Elenor. Drugo, istovremeno, i tu je pečat silnog majstorstva autorke, imajući u vidu prethodni istorijat porodičnih odnosa Elenor, i tragičnog nedostatka ljubavi, ovi detalji pokazuju nam koliko je ona, za svoje godine nezrela, očajna, neprilagođena, puna bola i tuge. U dve scene autorka nam je prikazala kompletan život jedne osobe i širok raspon njenih osećanja i emocija, od nade i radosti, do najdublje tame, osećanja koja se međusobno čvrsto isprepliću.

Srećom, autorka odlično barata horor elementima, daje taman toliko suptilnih nagoveštaja i scena koje daju za pravo da smo gotovo sigurni da u priči postoji onostrano, skriveno, natprirodno, taman toliko da priča jasno bude hororična, i da ni slučajno ne sklizne u neku romantičnu pripovest o nežnoj, emotivnoj i osećajnoj, ali psihički labilnoj junakinji (što bi se kod neveštijeg autora nesumnjivo desilo).

Horor je u ovom delu prvenstveno psihološki, sa više slojeva. Tragična sudbina Elenor je neizbežna. Ona ne pripada nigde i nikome, njenu individualnost i posebnost svet ne prihvata. Paradoksalno ( ali samo na prvi pogled) ona nešto što liči na dom prepoznaje prvi put upravo u užasnoj i zloslutnoj Kući. Kada je odbace i ukućani ( ne pripada više nikome), i u izvesnom smislu, i sama Kuća ( ne pripada više ničemu), Elenor više i ne vidi razloga da nastavi život.

Ako vam neko kaže, da humor nema šta da traži u horor delu – recite mu da greši. Slatko sam se smejao lakomislenom nastupu gospođe Montagju, ubeđene da je bogom dani medijum kome je svrha da sasluša i spašava jadne, uklete duše. Kakav odličan ,,začin’’ u mraku i tami ovog dela!

Teška srca priznajem, da meni omiljeni, savremeni horor pisci, nisu ni blizu kvaliteta ovog dela. Ovo je nivo iznad, neka skroz druga liga. Da upotrebim poređenje sa fudbalom-možda su oni klubovi Murinja, koji su osvajali sve živo, ali Džeksonova je nešto drugo. Ona je Brazil. Ali ne onaj dosadni Brazil, prvak sveta iz 94e, koji je igrao na 0-0 i 1-0 i u kome je valjao i titulu mu doneo jedino onaj poslednji istinski, fudbalski mag sa plaža i favela – Romario, koji nam je svoju magiju pokazivao samo kad, i ako mu se ćefne; samo kad je bio raspoložen. Džeksonova je Brazil iz osamdeset druge, Brazil Zika i doktora Sokratesa, koji me je kao dete držao bez prekida uz ekran. Brazil, zbog koga sam plakao zbog trećeg gola Paola Rosija. Džeksonova je i Italija, ali ne Italija koja je svetsku titulu osvojila na ulični prostakluk i mangupariju Marka Materacija, već istinska Italija asova ( takođe iz osamdeset druge-ima nešto magično u toj godini!) , Italija Paola Rosija, Dina Zofa, Roberta Betege, Tardelija, Altobelija… Džeksonova je i Francuska, ali ne Francuska svetski prvak Zinedina Zidana i ćelavog Barteza, već Francuska Platinija, Alana Žiresa, Tigane.

Širli Džekson nema titule Kupa Uefa ( kako se sada to takmičenje uopšte zove?Liga Uefa?Liga Evrope)kao što imaju Šahtjor iz Donjecka, CSKA iz Moskve, Zenit iz Sankt Petersburga. Ali Širli u svom pisanju poseduje lucidnost, kreativnost, šarm i šmek nekadašnjih polufinalista ovog takmičenja, popularnog ,,Želje’’ iz Sarajeva, i ,,Reala sa Nišave’’-Radničkog iz Niša. Šmek kakav više nikakvi ukrajinski, ruski, arapski, američki, kineski…tajkuni , ne mogu da kupe niti stvore.

Starije generacije znaju, shvatiće na prvu loptu smisao ovog poređenja.

Mlađi neka pogledaju snimke, i shvatiće razliku između onog, fudbala sa dušom, i ovog industrijskog, današnjeg. Kao što postoji i razlika, velika, nepremostiva, između Uklete kuće na brdu, i današnjih horor romana.

I na kraju, kada se sve sabere i oduzme-ostaje Kuća. I da završim u duhu Širli Džekson, stajaće ona još dugo, nema i zloslutna. A ono što je hodalo u njoj, hodaće i dalje, i hodaće-samo.

Fantastične zveri i gde ih naći

Posted on by Dejan Rančić

Ova jesen nam je baš bila puna magije. U septembru smo imali Dom gospođice Peregrin za čudnovatu decu, pre koju nedelju je na velike ekrane stigao Doktor Streindž, ali evo konačno i filma koji mami daleko širu publiku od oba gore pomenuta, možda i zajedno. U pitanju je film iz magičnog sveta spisateljice Džoan Rouling, sveta svima nam poznatog Hari Potera – Fantastične zveri i gde ih naći.

Uvodne napomene

Baš zbog pomenute primamljivosti i pozadine filma prvo ću da pojasnim neke stvari da ne bi bilo zabune. Film je smešten u svetu Hari Potera i nosi naziv knjige koju su učenici Hogvort škole za čarobnjaštvo i veštičarenje imali na raspolaganje kao stručnu literaturu. I tu se za sada završava svaka veza ovog novog filma i serije knjiga o dečaku koji je preživeo.

Još jedna stvar koju treba napomenuti je da Fantastične zveri i gde ih naći nije adaptacija književnog dela kao prethodni Hari Poter filmovi. Ovaj film je zapravo debi Džoan Rouling kao scenariste, nakon što je sarađivala na izradi scenarija za prethodne adaptacije svojih knjiga i kao koscenarista napisala dramsku predstavu Hari Poter i ukleto dete.

Jedine dve verzije Fantastičnih zveri i gde ih naći u papirnom obliku su knjiga koju je Džoan Rouling objavila 2001. godine u sklopu dobrotvorne akcije Komik rilif (Comic Relief, tj. komična ispomoć), i koja je mini enciklopedija nalik fiktivnoj knjizi iz Hari Poter sveta. Druga je scenario filma koji je ove godine objavljen u formi knjige.

Sad, pošto smo razjasnili ove pojedinosti, da se bacimo na film.

Filmski roman

fantasticne-zveri-njut-skamanderFantastične zveri i gde ih naći je smešten u dvadesete godine prošlog veka i prati magizoologa (čarobnjaka koji proučava životinje) Njuta Skamandera (Edi Redmejn) koji istražuje i piše knjigu o magičnim zverima, a njegov rad ga dovodi u Njujork gde ga zatičemo na početku filma. Po dolasku u ovaj za njega novi svet, Njut spletom okolnosti uspeva da zameni svoj kofer, koji sadrži njegov istraživački materijal, sa Džejkobom Kovalskim (Den Fogler), ne-magom, tj. običnim smrtnikom, koji radi u fabrici i mašta o tome da otvori pekaru. Nesvesan toga šta se desilo, Kovalski otvara kofer i oslobađa egzotične zveri koje predstavljaju Skamanderov istraživački materijal.

Sve ovo privlači pažnju Porpentine „Tine“ Goldstajn (Ketrin Voterstoun), veštice inspektorke Magičnog kongresa Sjedinjenih Američkih Država (MAKSAD/MACUSA – Magical Congress of the United States of America), koja gleda da revnosno obavlja svoju dužnost. Ovo Njuta i Džejkoba uvlači u paralelni svet  čarobnjaka i veštica koji, vođeni strogim pravilima, pokušavaju da koegzistiraju zajedno sa ne-mazima. Međutim, ima u svemu tome i nešto dublje, što već sami možete da otkrijete u bioskopu.

Ono što treba reći za radnju je da je poprilično slojevita, pošto su fantastične zveri iz naslova samo deo priče. Međutim, Rouling je nekako uspela da ispreplete sve elemente koje je rešila da iskoristi u scenario koji nam ono što gledamo čini poprilično autentičnim. Zbog ovoga se može reći da je film sasvim solidan prvenac za Rouling kao scenaristu.

Film, naravno, ima svoje nedostatke, od kojih kompleksnost priče za neke može da bude jedan. Takođe se nekad na trenutke čini da priča usporava malo, a neke stvari možda ostaju neobjašnjene ili baš nemaju smisla. Ipak, u filmu ima toliko toga interesantnog da navedene manjkavosti mogu lako da se potisnu u drugi plan.

Interesantno je da za jedan film kome je ciljna publika stariji osnovci i srednjoškolci, Fantastične zveri ima mračne momente, od kojih će neke možda razumeti samo odrasla publika, ali su baš ovakvi momenti ono što celoj priči daje na težini. Ono što je svakako primetno je utisak da pratimo razvoj radnje koja kao da je izvučena iz nekog romana, a ne osmišljeno samo za film.

Naravno, već se zna da je film prvi od pet, ali je Rouling uspela da ne pretera sa previše očiglednog nameštanja za buduće filmove. Mada je početna scena sa gomilom naslova koji pominju Grindelvalda na granici da uradi tako nešto. Može se reći i da za glavne aktere radnja filma predstavlja jednu zatvorenu celinu, a nerazrešena pitanja s kraja nam više deluju kao nešto što može da se iskoristi za nastavak, umesto što nam ga nametljivo potura.

Vizuelni magija

fantasticne-zveri-tina-goldstajnDžoan Rouling je možda napisala scenario za film, ali je reditelj Dejvid Jejts, uz pomoć Filipa Rouzelota (kinematografija) i Marka Deja (montaža) sve to realizovao. Čak možemo reći da je i Fiona Vir, koja je bila odgovorna za glumačku postavu, takođe doprinela tome da film izgleda potpuno uverljivo.

Jedna opaska koja se provlači kroz komentare američkih vlogera koji su odgledali film, jeste da on deluje nesumnjivo američki, bez obzira na britansku ekipu koja ga je realizovala. Njujork dvadesetih nam liči na Njujork dvadesetih kakav je predstavljan na slikama i u filmu toga doba, i o tom dobu.

Imamo stare Ford automobile (crne, naravno) i starinske tramvaje koji se kreću širokim bulevarima. Moda i ambijenti u kojima se radnja dešava su takođe kao izvučeni iz dvadesetih. Čak imamo i medijskog magnata, Henrija Šoa Starijeg (Džon Vot), koji kroz svoje novine manipuliše javnim mnjenjem dok pokušava da progura svog sina, senatora Henrija Šoa Mlađeg (Džoš Kauderi), na poziciju predsedničkog kandidata.

Pored gomile vizuelnih detalja, tu je naravno i ono najbitnije – magija i fantastična stvorenja. Magija gospođice Peregrin je bila zanimljiva, Doktora Streindža tripozna, ali je ova haripoterovska prosto čarobna. A magična stvorenja iz naslova, bez obzira što su više u pozadini same radnje filma, su bila odlično osmišljena i lepo prikazane na velikom platnu.

Potvrda vizuelnog spektakla je činjenica da je bioskopska sala u TC Ušće bila puna roditelja sa decom koja su, sudeći po njihovim reakcijama tokom i posle filma, sve sa uživanjem pratila. Tako da roditelji među vama sigurno neće razočarati svoju decu ako ih odvedete na film. Vi ćete razumeti kompleksnu priču, a oni će vam ostatak nedelje pričati o njuškavcu i deblanku, između ostalog.

Likovi glavni i sporedni

fantasticne-zveri-dzejkob-kovalskiVeć sam pomenuo Fionu Vir, koja je imala zadnju reč o tome ko će da glumi koga u filmu, i zaista kroz ceo film vidimo likove, a ne glumce. Možemo da budemo subjektivni o tome da li je neki od njih mogao i trebao da ima veću minutažu, ali Njut Skamander jeste akademik izgubljen u svojim studijama i otuđen od običnog sveta, dok je Tina potpuno uverljiva kao osoba koja naivno želi da uradi ono što se od nje očekuje, čak i ako pravi greške.

Najsimpatičniji od svih likova je Kovalski koji je oličenje običnog Amerikanca – neko ko radi beznačajan posao dok mašta o ostvarenju svog sna. On je ujedno i odlična protivteža svemu magijskom što se dešava oko njega, što opet tu magiju čini uverljivijom.

Čak i likovi sa manjim ulogama, poput članova porodica Šo i Berboun (Golokost) koji su integralni za zaplet filma, ostavljaju upravo onakav utisak u svojim scenama kakav i trebaju i ni u kom trenutku ne izgledaju suvišni ili isforsirani.

Jedini detalj koji štrči ovde, bar meni, jeste odnos Tinine sestre Kuini Goldstajn (Alison Sudol) sa Kovalskim. Ovo je možda više odraz Roulingine sklonosti da gradi romanse sa likovima kod kojih tako nešto baš i ne očekujemo, pošto odnos Kuini i Kovalskog, koliko god oboje da su dobro odglumili svoje uloge, pomalo deluje neuverljivo.

Par ključnih likova koje do sada nisam pominjao jesu inspektor Persival Grejvs, koga je odlično odigrao Kolin Farel, sa finim doziranjem autoritativnog držanja, proračunate hladnokrvnosti, pribranosti i lukavstva, i Kridens Berboun, koga kao potištenog mladog momka dosta uverljivo glumi Ezra Miler.

Zaključak

Ako se po jutru dan poznaje, Fantastične zveri i gde ih naći deluje kao solidan početak nove franšize. U trenutku pisanja teksta, projektovana zarada za vikend na američkoj blagajni je bila $75 miliona, što Fantastične zveri stavlja u rang sa Doktor Streindževih $85 miliona. A imajući u vidu da ovaj film ima daleko kompletniju i kompleksniju priču od Marvelovog ostvarenja, i koja usput može da pleni znatno širu publiku, sasvim je moguće da će na duge staze film da ostvari solidnu zaradu – na globalnom nivou Fantastične zveri su već prešle $200 miliona.

Možda je najjači utisak to što film istovremeno ima dovoljno živosti i šarenila da uvuče mlađu publiku u svoj svet na isti način kao što je to sa nama uradio Hari Poterov Kamen mudrosti, dok upravo za sve Poterovce taj magični svet širi i diže na jedan novi nivo gde nam je sve dovoljno poznato, a opet potpuno novo, ali na zanimljiv način.

Vreme dešavanja je drugo i likovi su novi, ali film Fantastične zveri i gde ih naći i dalje ima prepoznatljivu magiju iz pera Džoan Rouling, i svakako je vredan vašeg vremena, novca i saznanja da ste 133 minuta posvetili uživanjući u jednom lepo uobličenom filmu.

Nedovršeni posao – Tomas Ligoti

Posted on by Ana Stanojević

nedovrseni-posao1Pre par godina u izdanju IK Booka i u odličnom prevodu Gorana Skrobonje pojavio se „Nedovršeni posao,“ roman popularnog savremenog američkog pisca Tomasa Ligotija. Po preporuci osobe čiji ukus za prozu cenim, knjiga se našla na mom ovogodišnjem spisku za kupovinu na Sajmu (na koji na kraju nisam otišla, ali odlično je poslužio i Beopolis u Domu omladine). U stvari, knjizi me je više privukao kratak prikaz na zadnjoj korici nego preporuka. Tu između ostalog piše da je „ovoj priči o korporativnom užasu suđeno da postane kultni klasik, jer će demonska odmazda u njoj biti izuzetno bliska svakome ko je ikada bio nezadovoljan na svom radnom mestu.“ Pa kako je onda ne pročitati? J

Radnja je sledeća: Frenk Dominio je samo jedan u nizu beznačajnih šefova odeljenja u velikoj korporaciji za koju do kraja nećemo saznati čime se zapravo bavi, a to kao da je sasvim nebitno čak i najvišem menadžmentu – bitno je da se proizvodi recikliraju, da se „kreativni“ napori svedu na smišljanje kako da se napravi nešto što brže i jeftinije a proda što skuplje, i da se oni kojima je firma važnija od svega u životu prepoznaju i nagrade.

Frenk oseća ono što mnogi osećaju na radnom mestu: strah, teskobu, olakšanje kada ode na pauzu za ručak, želju da se dodvori nadređenima i da ga oni prihvate, pomešanu sa gnušanjem prema njima, itd. Iako je anksioznost glavnog lika jasna od samog početka, a u više navrata on pominje i svoju opsesivno-kompulzivnu prirodu, u svojim razmišljanjima i noćnim morama o šefu ga prihvatamo kao prilično „normalnu“ osobu, čitaocu možda sličnu. Voli sa prijateljem iz firme da ode na ručak i popriča iskreno, u slobodno vreme obilazi napuštene zgrade u predgrađu i fotografiše ih, očaran oronulošću i nemilosrdnim protokom vremena, dakle – uživa u stvarima koje se ne tiču firme, te samim tim osvaja naše (ili bar moje) simpatije.

Jednog dana, potaknut željom da šefu i kolegama koje tokom cele knjige u sebi naziva svinjama pruži razlog da počnu više da ga uvažavaju, Frenk na nedeljnom sastanku ushićeno iznosi jednu svoju IDEJU. To je plan koji će, kao i delatnost kompanije, ostati tajna za čitaoca, ali suština je da je u pitanju neki inovativni proizvod koji bi firmi možda doneo priličan profit. Međutim, ne samo da Frenkovo izlaganje ne prate usklici oduševljenja i čestitanja na briljantnoj zamisli, već upravo suprotno. Glavni šef i preostale kolege sa podsmevanjem i bez mnogo razmatranja ocenjuju ideju kao neadekvatnu i brzo prelaze na druge tačke na dnevnom redu. Nakon ovog incidenta uslediće još neprijatniji „momenti“ sa svakim od kolega sa sastanka ponaosob, zatim Frenkovo premeštanje u „privremeni“ tim za restrukturiranje kompanije, a nakon toga će Frenk da bude bačen u zapećak firme i smenjen sa pozicije šefa odeljenja uz folirantsko objašnjenje da je sve to prirodni sled događaja, a ne nekakva zavera.

Ovo degradiranje na radnom mestu je u knjizi opisano postupno i mi jasno vidimo kako Frenkova anksioznost raste. I zato u ovom čitaocu nema osude niti nerazumevanja za junaka kada ovaj odluči da kupi čitav „sanduk oružja“ i u svom umu počne da fantazira o danu kada će se osvetiti svim svojim tlačiteljima. Međutim, pre nego što roman preraste u akcioni film sa mnogo ispaljenih hitaca iz raznoraznog vatrenog oružja, desiće se nešto čudno i potpuno preokrenuti tok radnje. Iznenadnom pojavom tajanstvene crne reke koja prekriva Frenka Dominiona i daje mu natprirodne moći, naš jadni junak će svoju osvetu početi da sprovodi na mnogo groteskniji način nego što bi i u najluđim snovima mogao da poželi. Iz te grotesknosti verovatno potiče svrstavanje romana Tomasa Ligotija u horor žanr, mada ja taj horor mnogo više prepoznajem u opisima svakidašnjih kancelarijskih odnosa nego u krvavim scenama (a ima i toga, ne bojte se!).

I kako osveta odmiče, tako Frenk počinje da shvata da svakom novom žrtvom on odmiče korak dalje u tami koja ga proždire, i da nema povratka. Na poslednjim stranicama dobićemo odgovor na pitanje šta se zaista događa Frenku i za mene je rešenje misterije veoma zadovoljavajuće, a posebno mogućnost da je… i sada sledi mali spojler!… cela Frenkova osvetnička faza u stvari proizvod mašte njegovog jedinog preživelog dela – njegovog uma. Naravno, mnogi poklonici horora verovatno neće prihvatiti ovakvu verziju završetka romana, i verovatno s pravom, jer kraj zaista može da se shvati na više načina.

Ono što mi se posebno dopada u „Nedovršenom poslu“ jeste Ligotijev precizan, jasan stil pisanja, kao i velika posvećenost filozofskom obrazlaganju problema u kojima se glavni junak i savremeni čovek nalaze. Pisac se ne uzbuđuje oko činjenice da će možda tim sporijim tempom i pažljivim osluškivanjem unutrašnjeg stanja junaka možda da izgubi čitaoce željne akcije. Sigurnom rukom ispisuje jednu zaista jezivu sudbinu u korporativnom svetu, i pravi od svoje priče roman koji jednako uspešno može da bude prihvaćen i kao horor roman, i kao roman koji ne podleže žanrovskoj kategorizaciji.

,,GEA” (1999-2007) – ŽENSKO U MUŠKOM (BONELIJEVSKOM) DRUŠTVU

Posted on by Sofija Grebenarović

Buckle up, kiddies, we have quite a ride to hop on! Da li je neko od ovde prisutnih čitao ,,Geu“? Nije? Kakav propust, sram vas bilo! (Kažite vašem psihijatru da sam se šalila, spusti taj žilet, sine!)

,,Gea“ je presedan što se tiče nama već poznate izdavačke kuće “Sergio Bonelli Editore“. Zašto, pitate se vi? Prvo, ,,Gea“ je prvi i jedini tzv. ,,zaokruženi“ serijal u Bonelijevskoj (sad već omatoreloj) škrinji sa blagom. Oooh snaaap!!! Drugo, ilustrator i scenarista je jedan te isti baja (idejni tvorac stripa Luka Enoh), koji se nije menjao tokom osamnaest (i specijal ,,Gea u svetovima različitosti“) brojeva serijala. I pod (waaaaaait for it) tri, Enoh je uložio veliki napor u razvoj likova – dakle, naša Gea odrasta, od buntovne ribe sa tinejdžerskim bubama do mlade ratnice koja se bori za živote na planeti koja igra u kolu ,,propast sveta“. Strip, na nesreću, nije dobio popularnost kakvu zaslužuje jer Boneli i dalje gura samo velikane poput ,,Dilana Doga”,  ,,Martina Misterije” i balkanska strip-publika nije mnogo naklonjena ikakvim promenama.

GeaCrtež  je veoma detaljan i Enoh je razvio sopstveni stil kome je dodao i nijanse mangi, čime je strip dobio na dinamičnosti. Tako se pojavljuju odredjene ekspresije vezane za manga likove i radnju (mini-crteži i izrazi lica). Akcenat je na šakama, jeziku i mišićima, ali je zanimljiv i varijetet u telima likova. Ženski junaci su priča za sebe – nema visokih štikli, korseta, niti je svaka junakinja obdarena velikim parom mlečnih žlezda. Sorry, boys!

Fantastična stvar je što je dragi nam Lukica napravio amalgam i u ,,Geu“ umešao horor, ezoteriju, humor, socijalne teme, poeziju i naravno, dobru muziku (,,Dženesis“, Nik Kejv…). Enoh se baš bacio na istraživanje – ezoterične i filozofske teme su veoma istražene i prilično edukativne. Pisac teksta je od stripa naučio (la) više o svetskoj mitologiji nego spavajući nad udžbenikom u dva ujutru u srednjoj školi. Humor je veoma zastupljen i situacije u koje likovi upadaju nateraju stomak da vibrira dok  te baka Rada s drugog sprata čudno gleda, krsti se i govori da si ćoman i sektaš. Socijalne teme su ,,gorke“ i često se inače izbegavaju – prava pripadnika LGBT zajednica, AIDS, priče o žrtvama nasilja i švercovanja ljudi, mržnji prema imigrantima, trgovina organima itd. ,,Gea“ je Enohova borba protiv stereotipa svih vrsta.

Likovi su sledeći- Gea, zaštitnica, Kaljostro, Gein mačak koji joj pomaže u tamanjenju uljeza, Leo, Gein hendikepirani prijatelj, jedini dokaz bega iz friend-zone,  Zig, Leov gej drug-ragbista, Paula i Vik, Geini ortaci iz škole, Diva, demonka Ardat-Lili koja priprema invaziju uljeza na Zemlju, Ujak, misteriozni Gein šef koji se stara za info i šuške, i Teškaš, posebna kategorija zaštitnika koga Gea posebno ne miriše zbog njegove bajne i produhovljene ličnosti (notice the sarcasm xD).

gea2Čime se, u stvari, bavi Gea? Pa, kad ne štreba za školu, svira u bendu, maltretira Lea i partija (Svirke! Svirke! Svirke!), Gea se obračunava sa uljezima na našoj ravni postojanja, tj. Zemlji. Ako je uljez bezopasan, Gea ga pošalje u Limbo, neku vrstu galaktičke stanice (nema benzina, ekološki, jelte), a ako su pripadnici rase Djavola, Gea ih šalje tamo gde sunce (doslovno) ne sija i to u više komada. Medjutim, kako serijal odmiče, osećaju se strah, nesigurnost i nasilje – rat je neminovan, kataklizmičan i postavljaju se mnoga etička pitanja jer crno-belo gledanje stvari više ne postoji. Zaraćene strane donose ekstremne odluke i nastaje zagonetka – ko ima više prava na teritoriju? Gea je ključ svega, ali čak i njoj postaje sve teže da prati tzv. ,,ispravni“ put, jer je taj put sad zamagljen. Konačni okršaj se bliži, a sva je izvesnost da će pobeda, kome god pripadne,  biti Pirova.

 

 

Ime vatre – Dimitrije Stevanović

Posted on by Milena Stojanović

ime-vatre1Roman IME VATRE, Kada su zemljom hodali bogovi, objavljen je u Oktobru 2016. godine od strane izdavačke kuće Nova poetika. Dimitrije me obradovao poklonom na Sajmu knjiga, a kada sam počela sa čitanjem nisam mogla da prestanem. Divan svet, sasvim neobičan, natera da se čitaoc zaljubi i da željno iščitava stranu za stranom. Moram da napomenem da su likovi u romanu odlični, svakako je Dimitrije obratio mnogo pažnje na karaktere, emocije, težnje i strahove. Veoma kompletni psihološki profili, odlično uklopljeni u mračnu atmosferu romana.

Magični svet stvoren veštom rukom autora, uvlači nas sve dublje. Oduševljena sam detaljnim opisima oklopa, oružja, borbi, vidi se da je dosta vremena i truda uloženo u proučavanje samih taktika, i njegovo odlično poznavanje ratne opreme, kao i samog viteštva,  pa je svaka borba živa slika pred očima.

Interesantno je kako je kroz Dantea oživeo i lik vatre, kao pokretačke snage, koja ovde u prenesenom značenju se može prepoznati i kao ljubav, snaga, deo duše, u romanu manifestovane kroz duh crvenokose žene u Danteovom telu. Asocijacije koje se javljaju prilikom čitanja, teraju na razmišljanje o jednom delu sa dve duše, o početku sveta Adamu i Evi, o delu svakog čoveka koji je zaljubljen i koji svoju voljenu nosi kao deo sebe. Ta vatra koja plamti u svakom od nas, ne mora biti konkretno jedna stvar, ali je zasigurno nešto što nas pokreće i tera da ne odustajemo.

„Neke stvari koje nas vode i koje mi tražimo se mogu samo po mraku videti.“

Interesantni su opisi životinja, vidi se takođe piščeva ljubav prema mačkama, pa tako crni četvorouhi mačak igra veoma važnu ulogu na stranicama romana. Takođe možemo naći veštice sa kozjim nogama, crnog petla, vampira Trajan, oličenje zla.

Preokreti koji se dešavaju govore nam da je piščeva mašta velika i da nije sve tako jednostavno, već svoje junake stavlja na ispit, tera ih do maksimuma svoje snage, strahova i želja. Odličan je primer kada sipaju otrov i uspavaju polovinu vojske pod gradom Magle, (koji svojim opisima neverovatno asocira na staru utvrdu Maglič), a takođe isto urade sa družinom paukova, i taman kada se svi ponadaju biće pokolja, ljubav pobedi.

„Neka su bića od mraka, neka od sna, a neka od svetla, ona koja su od mraka danju se teško mogu sakriti, osim u kojekakvoj senci ili hladu, ona koja su od sna, na javi su još vidljivija, a ona koja su od svetla od mraka gore kao vatra.“

Primetno je i veliko pridavanje važnosti snovima, i drago mi je što ova knjiga nije sva lepršava i vesela, već što mračna atmosfera kroz koju nas pisac odvažno vodi, može da bude odlična, i ako je u duhu borbe, potrage, jasnog cilja, zbog kog se nekoliko priča prepliću i vode u razne situacije i do mesta koja možemo prepoznati ili naslutiti gde se nalaze, čak i ako u romanu nose drugačija imena. Čak nas između redova upozorava da nije sve kako izgleda, da je varljivo i prevrtljivo, baš kao i u sadašnjem vremenu, sve je više pohlepe, prevare, manipulacija.

„Isti će se složiti, različiti osuditi, ali slične mi tražimo i oni će se odazvati.“

 Neverovatno kako ovakva jedna rečenica prikazuje oštru kritiku društva, ne samo društva smeštenog na stranicama ovog romana, već i društva u kom danas živimo, ali i težnju za pripadanjem, za druženjem sa nekim sličnim ljudima. Zato se slični pronalaze, oni koji imaju ista interesovanja, težnje, i ne pokleknu pod medijskim frustracijama kojima pokušavaju da nas sve više zatruju. Pronalaze se na stranicama knjiga koje pročitaju, u filmovima koje pogledaju, na kampovanjima gde se svaka priča ispreda na svoj način, u miru, u prirodi, pa nekada neko izrodi ovako sjajno delo kao što je roman IME VATRE, Dimitrija Stevanovića.

Pričanje – Ursula Legvin

Posted on by Danijel Kuzmić

Ovo je priča o Pričanju.

pricanje-ursula-legvin1„Vlada ovog svijeta stavila je prošlost izvan zakona kako bi stekla tehnološku moć i intelektualnu slobodu. Ovoj vladi koja je izjavila kako će se osloboditi tradicije, običaja i povijesti, svi su stari običaji, načini, postupci, zamisli i štovanja bili izvori pošasti, trule lešine koje treba zakopati ili spaliti. Zapise koji su ih sačuvali trebalo je izbrisati.„

Izdvojio sam ovaj pasus kako bih što jezgrovitije sročio temu romana, i to iz usta same autorice, budući da vrlo zorno govori o uređenju dotične civilizacije. Ovo je priča o Aki, svijetu koji je napustio, potisnuo i izbrisao cjelokupnu svoju povijest i kulturu kako bi se svojim novim korporativnim uređenjem što više priklonio naprednim hainskim civilizacijama koje su otkrile njihov svijet i kako bi se ubrzao njihov Put ka zvijezdama. Sati, mlada Promatračica Ekumene, također dijete nasilja kako je naziva njezin nadređeni, dobiva zadatak istražiti u zabačenom dijelu svijeta Ake ostatke ostataka nekadašnjeg vjerovanja, kulture i književnosti.

Za razliku od nekadašnjeg unističkog teokratskog uređenja Terre (iliti Zemlje), Aka je svijet u kojem vladaju obrnuti zakoni. Tehnologija i proizvođač-potrošač korporativna filozofija unificirali su i državno uređenje i sustav vjerovanja, stavljajući izvan zakona pisanu riječ i Pričanje – osnovni kulturalni element ovog svijeta koji objedinjuje i duhovno i materijalno u jednu jedinu istinu s bezbroj lica. Vjera bez Boga, svetih knjiga, bez opipljivih oltara; i uobličena u Pričanje, usmjerena ne na vječnost ili zagrobni život već na sadašnjost. Općenito opresivna klima svijeta, kao i glavni korporativni grad Dovz podsjećaju na Kinu iz doba komunističkog režima, dok je maleni gradić u sjeni planine Silong, Okzat-Ozkat, prava mala oaza filozofije života skrivena ispod jednoličnog uniformnog sloja pod nadzorom uskogrudnih Monitora.

Pričanje je ujedno i 8. dio tzv. Hainskog ciklusa naše drage spisateljice Ursule K. Legvin, roman koji je nastao 26 godina nakon posljednjeg romana iz tog ciklusa. Le Guinica ima impozantan žanrovski opus i teško bi se samo tako nabrojilo sve što je tijekom minulih desetljeća objavila. Za romane hainskog ciklusa Lijeva ruka tame i Rasposednuti/Čovjek praznih šaka osvojila je glavne književne nagrade. „Pričanje“ je 2001. također osvojio nagradu Locus za najbolji fantasy roman. Kako mi je ovo prvi Ursulin roman, ne mogu vjerodostojno uspoređivati ostatak njezinog opusa, pa čak niti ostatak njezinog Hainskog ciklusa. Priča je ispričana kroz Satijino istraživanje  akiške kulture, i pokušaju uspoređivanja nekadašnjeg teokratskog  terranskog društva koje je zastranilo i akiško koje je također zastranilo, ali u drugom smjeru. Legvinova se cijelo vrijeme vodi nekim zen pristupom, polagano i strpljivo gradeći duhovno-filozofski svijet Tere i Ake, kao i karakter Sati, čija ličnost do kraja romana biva potpuno razgolićena. Lako se mogu povući paralele s kineskim opresivnim sustavom u vrijeme komunizma, kad se pokušavao suzbiti stari religijski sustav i običaji. Kao i taoističkim principima i religijom koji su također bili potiskivani i proganjani tijekom tog vremena.

Glavni lik, Sati, indijskih je korijena i odrasla na staroj Teri. Njezino seksualno usmjerenje nije tradicionalno prema sadašnjim mjerilima, ali je to u knjizi integrirano kao sasvim prirodan način vezanja između ljudi na Teri, kao i na Aki. Prikazana je kao lezbejka, čija je prijašnja partnerica Pao stradala u besmislenom vjersko-ideološkom ratu na Teri. Njezina emocionalna tragedija usko je povezana s krahom zaostalog ideološkog sustava na Teri. Stoga je i njezin inicijalni odnos s Jarom, Monitorom, vrlo jasan. Ne voli ga zbog njegove zatucanosti i njegove ideologije koju mrzi iz dna duše. Tek nakon određenih dođagaja Sati počinje dobivati i sliku druge strane. Tek kad se kroz Pričanje otvori svijetu, razgali svoju dušu, postaje sposobna povezati se na misaono stanje stanovnika Ake. Što na kraju dovede i do suštinski jednostavnog rješenja za probleme koje Promatrači Ekumene žele riješiti.

Hainski ciklus (Legvinova sama odbacuje takav naziv tog seta priča) sadrži niz priča o post-tehnološkim svjetovima koji bivaju ponovno pridruženi izvornom i centralnom ljudskom planetu Hain. Tehnološka dostignuća koja pruža hainska civilizacija su velika i ona se dijele svim ljudskim svjetovima. Moram spomenuti i Ursulin izum, ansibl kojeg rado koriste i drugi SF pisci, poput Orsona Karda ili Vernona Vindža. On je kao sredstvo trenutačne komunikacije iznimno koristan narativni element. Kard je primjerice na temelju njega napravio cijele zaplete u svojoj sagi o Enderu. Svemirska putovanja odvijaju se preko NAFAL svemirskih brodova (u slobodnom prijevodu „Skoro-Pa-Brže-Od-Svjetlosti“). Fizika nikad zapravo nije bila objašnjena, brodovi nestanu i jednostavno se pojave na odredištu više godina poslije. Zanimljiv bi bio i tekst koji bi se detaljnije pozabavio sustavom Ake i Tere i usporedio ga s ostatkom hainskog ciklusa. No ovdje sam se usredotočio uglavnom na roman kao zaseban svijet jer on izvrsno funkcionira i sam po sebi.

Legvinova se osim detaljnih socioloških studija bavi i spregom religije i pismene/usmene riječi. Tako glavni lik osim proučavanja života ljudi u opresivnim sustavima pokušava odgonetnuti i vjerski sustav kroz pisanu riječ kao i usmenu predaju. Pokušava odgonetnu tko su bili ti ljudi prije negoli su prigrlili korporativnu uniformnost. Sati tijekom svojih istraživanja nailazi na potencijalnu religiju Stabla, tajanstvene ideograme, rituale naracije i različite poučne zen priče (primjerice o dragom Takiekiju). I autorica na tim elementima od samog početka polagano gradi priču.

„I tako se stare, tamne ruke Sotijua Anga spoje iznad srca, oblikujući obris vrha planine. Sati ugleda prekrasne zaobljene ideograme, visoko na sjenovitom bijelom zidu… dvostruko rašljasto drvo-munja raste iz zemlje…„

Brendon, br. 02 Suza tame

Posted on by Kristijan Šarac

U uvodu za prvi broj nismo znali šta da očekujemo, uprkos tvrdnjama da ćemo i Brendona zavoleti. Sada pak to više nije slučaj, znamo u kakav svet nas uvlači heroj i, iako je vrlo mračan i sumorno realističan, verujem da se radujete koliko i ja što mu se vraćamo i što ćemo moći da još malo iskristališemo ličnost ovog junaka.

Klaudio Kijaveroti je scenarista i to za celi serijal od 100 redovnih i 13 specijalnih brojeva, pa njega više nećemo predstavljati već samo crtače. Autor je sjajnih epizoda Dilana Doga i Tvorac Morgana Losta.

Đuzepe Franzela je jedan od crtača koji je poznat i preko bare, naime, njegov rad na Vulverinu i Elektri je prilično cenjen i poznat. Tu su još i radovi  na Kenu Parkeru, Helboju i Derdevilu, pored Brendona naravno.

Ova epizoda počinje prizorom majke koja se igra sa detetom, ali doživljava transformaciju nakon par reči sa pridošlicom i tako nam još jednom stavlja do znanja da u ovom svetu ništa nije kako izgleda. Slikom idemo na Brendona i njegova nastojanja da dođe do skupocenog antibiotika. Događaji se brzo smenjuju, pa smo već u gradiću Blekfildu i prisustvujemo ubistvu. Vračamo se Brendonu koji je u poprilično neprijatnoj situaciji i nije više sam. Zapravo, u jako je izazovnom i razgolićenom društvu po imenu Anja, no situacija u kojoj su je nekako ta koja odvlači misli od takvog prizora. Pošto ih Brendon uspeva krajnjim naporom osloboditi smrtne opasnosti, slika nas vraća u Blekfild gde građani žale za svojom trojicom alhemičara koji su doživeli čudne nesreće. Sledeće vidimo, Brendon na večeri sa Anjom ili da kažem krevetu, gde sluša njenu tužnu priču, a koju mi takođe pratimo rečju i slikom. No, Anjin sinčić je pomalo ljubomorno derište i od majke traži da bira on ili Brendon, k ao da se uopšte i postavlja pitanje majčinog izbora. Floskula da nevolje nikad ne ide sama se i ovog puta pokazuje kao tačna, jer Brendon uočava nelogičnost i počinje svoju istragu ubistva svog poznanika alhemičara. Naime, pošto se nađe na pogrešnom mestu u pogrešno vreme, Brendon biva optužen za ubistvo lokalnog šerifa. Pošto čvrstih dokaza nema, primenjuje se poseban zakon za osumnjičene… Brendon mora da dokaže nevinost da bi živeo i za to ima jedan dan. Naravno da je istina surovija i mračnija nego mi mislimo. A pošto nasilje rađa nasilje u svom tom objašnjavanju i raspletu priče Anja gine, ali ako je verovati pričama ljubav može da se izdigne iznad SMRTI, kao i nevinost nad lažnom krivicom. Pa, pošto je sve to istina makar za ovu priču, Brendon će biti tu i u narednoj priči, mračniji, tužniji, ali tu.

Za razliku od prve, u ovoj epizodi smo dobili vrlo jednostavnu priču, ali kao i u  prvoj epizodi i ovde provejava mrak Brendonovog sveta uz pokoji tračak svetla koji brzo zgasne. Sada, takođe, mogu reći i to da je ovaj serijal apsolutno prava stvar za sve one koji vole horor i postapokaliptičnu fantastiku. Ipak utisak broja je, za mene, neverovatno dobar crtež, što nadomešta jednostavnost priče koju ćemo ipak zapamtiti jer je Anja, čini se, prva velika ljubav našeg heroja. Pošto u ovom broju nismo saznali ništa o tome kako je Brendon postao to što jeste, možda je baš naredni broj taj koji će nam to otkriti. Zato budite sa nama, pratite nas i čitajte.

Tamno skeniranje – Filip K. Dik

Posted on by Mira Satarić

tamno-skeniranje-filip-k-dik1Uvek sam obazriva kada ponovo čitam neku knjigu nakon dužeg vremena. Ovo posebno ako sam knjigu čitala davno i ako je ona na mene ostavila izuzetno jak utisak.

Neke knjige razočaraju, dok neke jednostavno dožive svoj pun potencijal tek onda kada prođe određeno vreme, i kada mi sami dostignemo određenu zrelost da razumemo onu finu potku, naizgled usputno umetnutu između redova.

Netipično za jedno SF delo, „Tamno skeniranje“ Filipa K. Dika je umnogome zasnovano direktno na autorovim iskustvima tokom njegove dvogodišnje borbe sa psihodelicima. Koliko god da su iskustva kroz koja je prošao bila bolna i zastrašujuća, autor je veoma dobro iskoristio svoju moć zapažanja, pa je autentično preneo sopstvena iskustva i predstavio jezik i ceo jedan svet uživalaca psihoaktivnih supstanci.

Radnja romana prati policajca na tajnom zadatku sa ciljem da otkrije izvor distribucije veoma razorne droge, tzv. supstance S (Smrt). Glavni protagonista, Bob Arktor, tokom dana se predstavlja kao narkoman, koji živi u istoj kući sa svojim prijateljima zavisnicima, živi za sledeći fiks, za novu šemu kako doći do njega. U ovom svetu, svetu u koji je potrebno da se ‘infiltrira’, Arktor, ne nosi masku. On se dobro uklapa u taj svet siromaštva, droge i kriminala, bolje razume ljude koji su zavisnici i lagodnije mu je nego u ’strejt’ društvu. Uviđa da su u svoj njihovoj patnji i ludilu, oni ti koji imaju više razumevanja i brige, možda upravo zato što su lišeni osećaja nadmoći koji nosi ’uklapanje u normu’. U okviru svog zadatka, prinuđen je da počine i sam da koristi drogu čiju mrežu distribucije pokušava da uruši.

Kada se pojavljuje u javnosti, onoj ’strejt’ javnosti, kako bi držao govore protiv zloupotrebe droge ili kada u svom odeljenju za narkotike podnosi izveštaj, on je Fred. Tada se od Freda/Arktora (više puta slučajno pročitah ovo kao ’aktor’ – actor – engl. glumac, pa sam se zapitala ima li i u tome nekakve simbolike) zahteva da nosi odelo za skremblovanje koje menja njegov lik i glas, reflektujući poput ogledala izgled različitih ličnosti. Ovo je svojevrsna mera predostrožnosti, s obzirom na to da je korumpiranost u policiji visoka i da je na taj način teže da se razotkrije njegov identitet.

Problem se komplikuje kada Arktor dobija zadatak da prati i špijunira samoga sebe – zadatak koji on ne sme da odbije kako ne bi otkrio svoj pravi identitet. Zadatak, koji uključuje i uređaj za skeniranje, po kome je ceo roman i dobio ime.

U ovom delu nema pravog heroja, ali nema ni pravog zlikovca (izuzev možda rehabilitacione klinike  ’Nova staza’). Moral svih je veoma diskutabilan. Sve je sivo i zamućeno i svi su nekako – taman odraz onih drugih. Sve je nasumično, a opet dobro izrežirano. Od uvodnog ’tripa’ i prve rečenice „Jednom je jedan momak čitavog dana stajao otresajući bube iz kose.“, do samog kraja koji sve zaokružuje (ipak nudeći nadu) ali na način koji dodatno ’potamnjuje’ opštu sliku.  

I, da, to je „roman o ljudima koji su previše kažnjeni za ono šta su učinili“. Ovu, uvodnu napomenu autora, potkrepljuje i nekoliko izjava/dešavanja u samom romanu. Prvi put u trenutku kada tek počinje da ’puca’ pod uticajem droge, i kada za govornicom rešava da promeni govor, a potom i kada shvata da ne samo da neće dobiti kompenzaciju za ono šta mu se dogodilo, već ga kažnjavaju jer je ’svojevoljno’ postao zavisnik.

Mi kroz ovaj roman imamo priliku da pratimo kako izgleda potpuno propadanje, razgrađivanje jedne ličnosti usled dejstva veoma moćne droge, koje u slučaju Boba Arktora kulminira u trenutku kada on više nije u stanju da prepozna sebe na snimcima skenera, kada više nije u stanju da pojmi da su Fred i Bob Arktor jedna te ista osoba. Njegov tok misli je rascepljen, ispresecan nasumičnim nepovezanim detaljima. U jednom delu, njegove misli, krajnje simbolično, presecaju citati iz Geteovog Fausta. (Šta mi se ceriš, glupane jedan?/Ko da tvoj um, poput mog, jednom pometen/lak tražaše dan, a u suton težak,/U čežnji za istinom, vapijuć ište.) [1]

Supstanca S stvara visok stepen zavisnosti i ima razarajuće dejstvo na mozak osobe koja je konzumira – upotreba izaziva prekid veze između leve i desne hemisfere i izaziva njihovo nadmetanje, pa jedna hemisfera „mozga opaža svet kao odraz u ogledalu. Kroz ogledalo.“

„Kroz ogledalo“, reče Fred. Zatamnjeno ogledalo, mislio je; zatamnjeni skener. A sveti Pavle nije mislio, govoreći o ogledalu[2], na stakleno ogledalo – onda toga nije bilo – već na sopstveni odraz kad pogleda u uglačano dno metalnog tiganja… To nije kroz staklo, već onako kako ga staklo odražava. A taj odraz koji ti se vraća: to si ti, tvoje lice, ali i nije. A u tim davnim danima nisu imali fotoaparate, i to je bio jedini način na koji je čovek sebe video: naopačke. Ja sam sebe video naopačke. (prevod Anika Krstić, Algoritam Beograd 2008.)

U ovom delu, Dik na veoma plastičan način opisuje psihoze – paranoidne ili čulne obmane, praćene neorganizovanim govorom i razmišljanjem, kao i značajnom socijalnom i poslovnom disfunkcijom. Ove pojave podeljenog uma karakteristične su i za još jedno stanje koje pogađa spoznaju, za još jedno stanje ’podeljenog uma’ – šizofreniju.

Ono šta se na neki način provlači kroz ovo delo jeste univerzalni ljudski strah od gubitka sopstvene ličnosti, posebno u okolnostima kada nismo u potpunosti u mogućnosti da utičemo na tokove dešavanja.

[1] Šta kažeš, šuplja lobanjo, tim smeškom?/Da mozak tvoj, ko i moj, zbunjen davno,/tražeći čisti dan, po mraku teškom,/istinu žudeć zalutao je stravno!  (iz prevoda “Fausta” Branimira Živojinovića)

[2] referenca na Poslanicu apostola Pavla Korinćanima, glava 13 -… Tako sad vidimo kao kroz staklo u zagonetki, prevod Karađić-Daničić; …Jer sada vidimo kao u ogledalu, u zagonetki,…, novi prevod SPC

Mrtvi glasnije pričaju nego živi – Senke (Milčo Mančevski, 2007)

Posted on by Nemanja Stevanović

Lazar Perkov je uspešan i srećan čovek. Laki, kako ga rodbina i prijatelji zovu, ima ugled, srećnu tročlanu porodicu. Može se reći da je opravdano prozvan „Lucky“. Lazar je toliko „lucky“ da za dlaku izbegava smrt u saobraćajnoj nesreći, ali to ga dovodi samo na jedan korak u „onostrano“. Laki mora da vrati ono što nije njegovo, mora da ima poštovanje.

foto IMDB
foto IMDB

Ovo bi moglo da bude kratak opis filma „Senke“(Senki) iz 2007. godine. Najbolji i ujedno kraći opis ovog filma je dao njegov autor Milčo Mančevski: „Senke je film o seksu i smrti, i o par stvari između toga, recimo sopstvena odgovornost“. Ali „Senke“ su i više od toga.

Zamislite spoj „Stanara“ Polanskog, efekta serijala „Noć veštica“, mitologije, Novog Zaveta, priče o duhovima, sudbine egejskih Makedonaca, evropskog magičnog realizma, Frojda i kao šlag – neki vaš omiljeni triler. Čudno, zar ne? Takav je osećaj i kada se odgleda ovaj film. Nakon gledanja filma ne znate šta vas je snašlo. Ja sam se nekoliko dana okretao za sobom i gledao ljude iako ne verujem u postojanje „onostranog“.

Ovaj hipnotički miks realnosti i iracionalnog, mešavina svega, a naročito žanrova, ostavlja bez daha svakog ko ovaj film odgleda. Naravno, ne verujte IMDB-ovom rejtingu jer 6,9/10 za dvočasovno igranje žanrovima, različitim motivima i kadrovima koji moraju da se nađu u vrhu svetske kinematografije je nešto što mora da naiđe na osudu. Kritika je svoj sud dala – Mančevski je svakim filmom sve bolji, a američka filmska akademija je napravila veliki propust što nije uvrstila ovaj film među prvih 5 stranih filmova (ruku na srce – velika je bila konkurencija, ali „Senke” su morale da se nađu). O stvarnom uspehu filma govori i da je ovo jedan od najgledanijih filmova u makedonskim bioskopima.

Elem, vratimo se na priču o filmu. Uspešni hirurg koji je razapet između majke (frojdovski momenat edipovog kompleksa) i žene, živi lepim i srećnim životom. Idila, naravno, ne traje dugo. Nakon rasprave sa ženom, Lazar, kako bi se smirio, odlazi u noćnu vožnju. Upravo ta vožnja postaje sudbonosna umesto fatalne.

Ako ste već rešili da odgledate film, a ne želite da znate zaplet – preskočite sledeći deo.

Kao Lazar u novozavetnoj priči, naš junak čudom oživljava nakon saobraćajne nesreće. Već tada kreće razbijanje idilične porodične priče sa početka filma. Kao kula od karata Lazaru se ruši svet, ali to nije ono što je jedino – u njegov život ulaze čudni ljudi koji mu okupiraju misli.

Sve počinje kada Lazar na svom kauču u stanu nađe staricu koja priča čudnim jezikom. Od tog trenutka, tu staricu, ali i čoveka koji za sobomo ostavlja krvavi trag noseći dete u rukama, kao i Menku, ženu kratke vilinske kose, sreće stalno. Pokušavajući da odgonetne šta mu je starica rekla odlazi kod profesora dijalektologije koga ne zatiče u kabinetu. Mesto njega, nailazi na njegovu ženu kratke vilinske kose koja mu tumači reči starice sa starog dijalekta egejskih Makedonaca: „Vrati ono što nije tvoje! Imaj poštovanja“.

Pokušavajući da rastumači šta je starica htela da kaže, Lazar dolazi u veći sukob sa porodicom, a najviše sa majkom. U svom tom rasulu, zaljubljuje se u onu ženu kratke vilinske kose, koja s vremena ne vreme ima tragove davljenja na vratu.

Kada već sve postaje bezizlazno, kada se zaljublji u Menku, Lazar shvata da je sa razlogom ostao živ. Svi ovi likovi koji su na čudan način ušli u njegove živote – u stvari su duhovi koji ne mogu da imaju spokoja dok se njihove kosti ne sahrane. Da, i Menka je duh devojke koja se zbog ljubavi obesila, pa otud i modrice na vratu. Svako od njih umire više puta jer njihove kosti nemaju grob, njihova duša nije spokojna. Naravno, postoji razlog zašto je baš Lazar izabran da bude njihov spasilac, zašto baš on mora da vrati njihove kosti, ali ipak ću ostaviti da to sami otkrijete gledajući film.

foto IMDB
foto IMDB

Film se može tumačiti iz različitih uglova, potrebno je malo istraživanja ako nešto nije jasno, pa čak bi se moglo reći da prosečni gledalac koji razume ovaj film posle prvog gledanja mora da bude erudita. Međutim, ovaj film je sve samo ne elitistički, jer tera upravo na to istraživanje, na razotkrivanje sitnica koje gledalac nije znao, nije razumeo.

Sve u svemu, uplivom u „ghost movie“ žanr, Mančeveski (već poznat po nežanrovskim filmovima) zadaje domaći zadatak ne samo regionalnim, već i svetskim filmadžijama.