Blog

Daredevil

Posted on by Mladen Vukčević

I’m not seeking penance for what I’ve done, Father.

I’m asking for forgiveness… for what I’m about to do.

 

daredevil-season-2-poster
Poster za II sezonu

Davne 1964.godine, Sten Li, Bil Everet i Džek Kirbi su udružili snage kako bi stvorili novog heroja, dosta drugačijeg od već postojeće postavke nadljuskih superheroja koji su postali ideal svim ljubiteljima Marvelovih stripova. Smešten u jednu četvrt Njujorka, junak se borio protiv kriminala, ne spašavajući svet ali čineći ga boljim mestom. Nazvali su ga Derdevil.

 

Derdevil, kao strip junak, ima podugačku istoriju, međutim dug je bio put od samo dobro prodavanog stripa do junaka franšize. Bilo je potrebno 50 godina, jedna katastrofalna adaptacija i puno vere u novi televizijski medijum da se stvori, ono što su kritičari nazvali, potpunim novitetom u svetu adaptacije stripova.

Kada su pre nekoliko godina Marvel i Netfliks najavili saradnju, fokusirajući se na manje poznate Marvelove heroje, mnogi ljubitelji stripova nisu znali šta da očekuju. Marvel je harao na blagajnama širom sveta, stvarajući filmove o svojim legendarnim herojima – Gvozdenom čoveku, Kapetanu Americi i Toru. Osvetnici su postali globalni filmski fenomen, a mali ekrani su postali novo bojno polje.  Najava da bi se Derdevil, Džesika Džouns, Luk Kejdž i ostali heroji Đavolje kuhinje mogli pojaviti na TV nikoga nije ostavila ravnodušnim. Godinu ipo dana od najave da će se serije prikazivati na Netfliksu, prva u nizu je ugledala svetlo dana. Netfliks je 10. aprila 2015 objavio svih 13 epizoda prve sezone Derdevila, i svi ljubitelji stripa su ostali bez teksta.

Malo je reči koje mogu opisati reakciju publike kada se „Derdevil“ počeo prikazivati. Ljubitelji stripa su bili oduševljeni vernošću originalnom materijalu a nova publika je bila potpuno zatečena novim pristupom herojizmu. Priča je bila jednostavna, nešto s čime su se gledaoci mogli mnogo lakše poistovetiti, a umetnički pristup seriji osvojio je i najveće skeptike među kritičarima.

Smešten u komšiluk u Njujorku nazvan Đavolja kuhinja, radnja prati Meta Murdoka (Čarli Koks), koji koristi svoja pojačana čula dobijena u nesreći koju je preživeo kao dete, kako bi istrebio kriminal u svom gradu. Danju advokat koji se bori za prava obespravljenih, noću osvetnik koji ne preza od ičega kako bi zaustavio negativce, Derdevil biva uvučen u mrežu daleko većih razmera i opasnijih intriga kada Vilson Fisk, nazvan Kingpin (Vinsent D’Onofrio) pomoću svojih kriminalnih veza pokuša da iskoristi Đavolju kuhinju za svoju dobit. U trinaest nastavaka, borba kulminira do konačnog obračuna i Fiskovog hapšenja, a Met Murdok nastavlja svoju uličnu borbu kao Derdevil.

Međutim, šta je ono što je Derdevila učinilo toliko popularnim? Prvenstveno se tu mora dati primat onome što je bila i sama poenta stripa – da običan čovek, sposoban za dobro i zlo, može promeniti svet oko sebe, koliko god taj svet bio mali i neugledan. Derdevil nas neće spasiti od invazije vanzemaljaca, nacističkih zavera i raznoraznih pretnji svetu. Derdevil nije megalomanski strip junak. On je čovek. I kao takav ograničen da svetu pomogne u skladu sa svojim mogućnostima. A ako to znači da treba provesti noć jurcajući po gradu mlateći propalitete, to je onda ono što se mora uraditi. S druge strane, Derdevil je neko koga je lako premlatiti. U svetu nepobedivih, gde ulozi i nisu previsoki jer znate da će plavokosi bog iz nordijske mitologije zaista uspeti da svojim čekićem pobedi milion bezimenih vanzemaljaca, priča o čoveku kojem su rebra, glava, a i sve ostale kosti u telu lomljive pruža daleko veću napetost. Ta premisa je veoma bitna jer Derdevil se ne bavi samo ljudskom komponentom herojizma, već i pitanjem šta to zvanje zahteva. Da li je heroj onaj koji ide u borbu pripremljen svim prednostima koje je moguće obezbediti, ili onaj koji ide sa onim šta ima?

Tematski gledano, Derdevil je postao Marvelova platforma za preispitivanje humanosti i njenom uticaju na heroje. Kapetan Amerika, Tor, Hulk, Gvozdeni čovek, u mnogim elementima su daleko više od nas, običnih smrtnika. Ali Derdevil je neko koga sretnete na ulici, neko s kime se svakodnevno rukujete, na kraju, ono što vidite u ogledalu svakog jutra. Osnovni i neizbežni zaključak jeste da svaki čovek može biti heroj. I da se heroj ne meri grandioznošću svojih dela, već hrabrošću svog srca.

Derdevilova suprotnost, njegov neprijatelj u prvoj sezoni je jedan od najbolje napisanih Marvelovih negativaca. Sledeći premisu, kako običan čovek može biti heroj, tako običan čovek može biti i zlikovac. Vilson Fisk je redak primerak u Marvelovom univerzumu. Inteligentan, sposoban, a nadasve iznad infantilnosti kojom Marvelovi negativci obiluju, Fiskova priča nas uvodi u jedan duboko poremećen um, ne toliko različit od omiljenog heroja Đavolje kuhinje. Fisk, koji je predstavljen kao nesumnjivo loš lik, tokom serije dobija sopstvenu priču sa elementima ljubavnog zapleta i psihološkog trilera. Međutim, činjenica da je on sposoban da oseća ljubav ili da ga je u detinjstvu otac zlostavljao, nimalo ne oduzima od njegove svireposti. Fiskova istorija i njegov život nisu nam predstavljeni kako bismo se sažalili, već kako bismo imali bolji uvid u anatomiju jednog psihopate. A onda, na naš užas, videti kako je tanka granica između onoga što se smatra herojem i onoga što nazivamo zlikovcem.

„Derdevila“ karakteriše izuzetno spor ritam koji ponekada ume da bude frustrirajući za ljubitelje akcije, ali vas tempo veoma polako ali sigurno uvodi u priču. Ritmički gledano, ima tu možda malo više praznog hoda, ali sve je to s neupitnim ciljem da vas potpuno udubi u priču koja sa poslednjom epizodom eksplodira u trku za život i smrt, kulminirajući okršajem između Derdevila i njegovog neprijatelja u kojem nema granica do onih koje sami junaci postave.

Svakako treba spomenuti i mnoge druge elemente koji čine prvu sezonu ove serije toliko nezaboravnom. Dok su Koks i D’Onofrio briljirali u svojim ulogama, sporedna postavka je izgradila celi niz dopadljivih likova. Bilo da govorimo o Fogiju (Elden Henson) i čuvenoj „avokado“ sceni, ili Karen (Debora En Vul) i njenoj želji da učini nešto dobro, Kler (Rozario Doson) koja Derdevilu bukvalno predoči ono što svi mi mislimo – da neko koga toliko lemaju, zaista i nije baš dobar u tome, svi oni zajedno sa Murdokom su mali deo u velikom svetu, ponekad beznačajni ali svakako ne otpisani. Za kraj treba spomenuti maestralno odrađenu Vanesu (Ajelet Zurer) koja nas svojom ljubavlju prema Fisku vodi kroz njegovu psihopatologiju, otkrivajući nam možda ranjivo ali jednako zastrašujuće naličje ovog negativca.

Umetničkom odeljenju treba odati priznanje na možda najjednostavnijem, ali najefektnijem kostimu u Marvelovom univerzumu. Crni povez preko glave i očiju je toliko prizemno, toliko jednostavno rešenje, a opet toliko prikladno za nekog ko živi noću baveći se sitnim krimosima a ne problemima svetskih razmera. Na kraju, Derdevil dobija svoje odelo, koje sa sobom nosi i priču, jednako interesantnu kao što je ona o njegovom nosiocu. Kamera i režija su maestralno vodile gledaoca kroz svet Derdevila u svoj ograničenoj produkciji koja im je bila dostupna. Mali je broj onih koji su zaboravili scenu iz druge epizode kada u jednom snimku, Derdevil prolazi kroz hodnik i krči sebi put kroz neprijateljske redove. Ljubitelji stripova su uživali u samoj sceni, ali poznavaoci kamere u jedinstveno lepo snimljenoj sceni koja je bila možda samo krunski dragulj savršeno izrežirane predstave o Derdevilu.

Marvelova ekspedicija na male ekrane je imala svoje uspone i padove, ali nijedna serija dosada nije imala takav utisak na javnost kao „Derdevil“. U ovim poslednjim danima iščekivanja druge sezone, Derdevil kao moderna „film noir“ serija pokazala je da je manje nekada zaista više i da je heroj nešto više od ideala ili neispunjenog sna. Biti heroj je takođe prizemno, ljudsko. Biti heroj je za sve nas. A to je možda ono najvažnije što nas je Derdevil naučio. Biti čovek jeste dovoljno za biti herojem. Ali i za biti zlikovcem.

Istina je (još uvek) negde tamo…da li je?

Posted on by Jovan Knežević

Untitled

 

Na dan broja Pi (3.14) i na 9 godina od kako se Čelična Devica vratila u Beograd i protutnjala halom 1 Beogradskog sajma održana je tribina povodom seciranja ovog (ubogog) nastavka voljene nam serije. Tribinu je organizovalo Društvo ljubitelja naučne fantastike „Lazar Komarčić“ a vodili su Jelena Jokanović i Miljan Tanić zanmiljiv spoj jer dok Miljan podržava epizode koje su vezane za mitologiju serije Jelena više voli „monster of the week“ priče.

Svi smo se složili da je moglo i moralo bolje. Mnogo bolje. Umesto da donese odgovore na neka pitanja ova mini serija je otvorila nova i ostavila nas sve zbunjene gore nego gimnazijalca kad čuje reči profesora matematike „ajde da uradiš 385 zadatak iz Veneove zbirke pod žnj koji je pogrešno napisan i nema rešenje“. Zavidim svima koji nisu bili u ovoj situaciji. Nisam siguran da li je potrebno da navodim posebno razloge zašto je ovaj serijal sam po sebi loš (što nas neće sprečiti da gledamo sve ono što će doći posle njega) a i na samoj tribini smo ih pretresli u prvih pola sata. Za početak da se složimo da je najbolja epizoda celog serijala bila treća po redu „Mulder and Scully Meet the Were-Monster“ koja je ko što možete da predpostavite „monster of the week“ jer je uspešno prenela duh takvih epizoda iz ranijih sezona. Što se tiče stvari koje su zapele, ignorisanje kanona (koji je više puta ignorisan i ranije u seriji al Bože moj), ponovno proživljavanje stvari koje smo već videli samo sada u novom ruhu, forsiranje prežvakanih teorija zavere, nepostojanje hemije između glavnog dvojca, nebulozni likovi za koje niko ne zna odakle su se stvorili (mladi doktor koji je secirao vanzemaljca u Rozvelu kog Molder poznaje) i neki za koje je potpuno nebulozno da su preživeli i naravno moj omiljeni štos što se tiče likova, bombastično najavljivanje Usamljenih Revolveraša koji su se pojavili samo kao deo Molderove halucinacije (i ovde se postavlja pitanje da li se stripske edicije Season 10 i 11 sada smatraju kanonom) . Same epizode koje su bile vezane za mitologiju serije prva i šesta (koje gle ironije nose isto ime kao i Hitlerova knjiga) su previše nabijene slabe i blede u odnosu na ono na šta smo naviknuti (do šeste sezone stare serije da budem iskren) i još pride se ona druga završava sa klifhengerom na krajnje nebulozan način. Dok čovek gleda ovo mini ostvarenje ima utisak kao da glavni likovi koje smo pratili toliko godina na malim ekranima (prvo na Politici pa na Pinku i na kraju na RTS-u da bi pre koju godinu ih ponovo gledali na FOX-u) imaju neku vrstu amnezije jer kako drukčije objasniti Skalino iščuđavanje kada sazna da ima delove vanzemaljske DNK u krvi? Ili Moldera kom je dovoljna neka mala iz Ukraine da mu kaže da iza svega toga stoji vlada i on onda da posumnja u sve ono u šta veruje ceo život? Stagnaciju Skinera na mestu pomoćnika direktora FBI-a možemo objasniti tako što ćemo reći da je Karter gledao Tesnu Kožu pa Skinera zamišlja kao Pantića koji je doživotno mlađi referent. Dvojac Ajnštajnova-Miler je suviše bolno pominjati i ma koliko Robi Amel bio kul u Flash-u ovde je apsolutno iritantan. Nadam se da neće da nastave seriju sa njih dvoje.

Sve u svemu bolno iskustvo i da kažem šamar u lice fanovima serije. Ovo nije ni fan servis. Ovo je kako mali Mujica (u ovom slučaju Karter) zamišlja svet. Ja na kraju mogu samo da predložim ostalima da pogledaju epizode u originalnom redosledu 1, 4, 3, 5, 2, 6, jer je tako sama priča na neki način gledljivija i prihvatljivija.

Ali kao što sam rekao na početku, sad čekamo narednu sezonu da vidimo šta će da se desi jer ovo je serija uz koju smo odrastali. Što kaže pesma „Moldere vrati se sve ti verujemo“.

DC’s Legends of Tomorrow – 01×08 – Night of the Hawk

Posted on by Jovan Knežević

legendsheaderOdmah na početku ću reći da mi je ovo ubedljivo najslabija serija iz celog Arroverse-a. Jednostavno ne mogu da je progutam jer je priča ma koliko zanimljiva na papiru traljavo izvedena. O glumi pojedinih likova, koja se doduse popravila u ovoj polovini sezone, je ponekad suvišno pričati kao i o odstupanjima od stripa al ajde da za to progledam kroz prste pošto je ovo adaptacija. Nego da se vratim na samu epizodu.

Rori Vilijams sada kao Time Lord…pardon, Rip Hanter, Time Master renagade, je locirao Vandala Sevidža u 1958oj godini, dakle pre nego što je on video bilo koga od ostatka tima (sem Kendre ofc). Za pravo čudo ovo je prva epizoda koja mi se skroz svidela od početka do kraja. Možda je to jednim delom zato što su stavili akcenat na to da, ma koliko ljudi pričali da su pedesete bile zakon, kao što je rekla Sara „jesu ako si beli strejt muškarac“. Usput se provuklo nekoliko referenci na filmove koji su bliski tom periodu (od cega bih ja izdvojio meni veoma drage Back to the Future i Pleasantville) tako da je to za mene samo plus na celu priču (a i inače ova serija uopšte odlično barata tim stvarima).

Elem Legende Sutrašnjice se spuštaju u Harmoni Fols, jer po informacijama koje su prikupili od kapetana Bakstera, Vandal se tu nalazi a tu teoriju dodatno potkrepljuje činjenica da je nekoliko ljudi ubijeno a nekoliko tinejdžera nestalo. Naravno da bi nesmetano vodili istragu moraju da se ubace u društvo. Tako će Kendra i Rej biti mladi bračni par koji će se smestiti u komšiluk već pomenutog zlikovca, Sara i profesor Stajn će se ubaciti u ludnicu, Rip i Leonard su agenti FBI-a (čudi me da nisu koristili neke pseudonime kao što to imaju običaj da rade u Supernatural-u pošto bi tu mogli da naprave dosta dobrih referenci al eto nisu iskoristili priliku) koji će tako dopiti pristup svim dokumentima dok je Džeks učenik obližnjeg koledža da bi pokušao da dobije neke informacije od prijatelja nestalih momaka. Kako to obično biva u ovakvim situacijama kad tražiš nevolju ona sama nađe tebe. Tako da u trenutku dok je Sara koja se bori za ravnopravnost polova i seksualnih opredeljenja u ludnici saznala da Sevidž radi u istoj, on pokucao sa svojom ženom na vrata novopečenih mladenaca i sa svojom ženom ih pozvao na večernju zakusuku kod sebe.

Za to vreme Džeks koji se sprijateljio sa devojkom jednog od nestalih momaka ima problema zato što mu koža ne odgovara ondašnjim standardima. Jedini koji za sada nemaju nekih većih problema ali nisu makli nigde sa istragom su Rip i Snart ali to mu dodje na isto. Na već pomenutoj zakuski opet imamo odraz mentaliteta 50ih kada jedna žena pomisli da je Kendra služavka a ne gošća. Tu se ona upoznaje sa Vandalom dok Rej vršlja po kući. Long story short pošto se ne dešava ništa bitno, osim Sare koja novostečenoj koleginici objašnjava da ne treba da krije to što je lezbejka, Rej u svom odelcetu u kući Sevidža nalazi jedan od bodeža. Džeks odlazi na randevu sa Beti u nadi da će saznati nešto više o momcima koji su nestali ali taj za njega lep trenutak prekidaju srednjoškolci kojima više smeta boja njegove kože nego što je on sa devojkom njihovog nestalog prijatelja. I dok Džeks dobija batine (ipak je bilo dva na jedan) pojavljuje se leteća prikaza koja odnosi napadače a potom nastavlja da napda Beti i Džeksa koji beže u kolima. Nakon što su se njega otarasili na vrat im se nakači pandur koji nokautira Džeksa i vodi ga nekud ostavljajući Beki da krvari u kolima.

Za to vreme ostatak tima se slaže da Kendra uzme nož i zvekne Sevidža. Naravno da se Rej protivi tome jer brine da je Kendra ona koja bi mogla da završi pod istim ali se svi slažu da im je to za sada najbolji plan. Ona oblači crnu haljinu koja joj presavršeno stoji (mislim da sam vraćao scenu kada skida kaput nekoliko puta) i odlazi da sprovede svoj plan. Za to vreme Rip i Snart idu da nađu Džeksa dok su Sara i Stajn u bolnici. Na kraju se ispostavlja da je za one leteće humanoide odgovoran niko drugi nego Vandal koji je pokupio meteorit veoma slican onom od kog je i on sam dobio moći i onda tako kupi ljude naokolo za koje misli da nikome neće nedostajati i ubrizgava im ekstrakt iz pomenute svemirske kamenčine.

Naravno sad mu je Džeks na stolu i njega transformiše u jedno od tih bića. Sevidža Kendra čeka u kancelariji i tu ona pokušava da ga zavede ali on nije glup kao što su oni mislili tako da je prozreo njen plan. I sad tu krece sveopsta tarapana, Vandal i Kendra i ostatak tima koji juri po ludnici i bije se sa Pticolikima. Naravno oni uspeju da zbrišu spasu Džeksa i povrate ga u ljudsko obličije. Naravno izgubili su bodež. Epizoda se završava tako što brod napada Hronos, tako da deo tima (Snart, Rip, Džeks i Stajn) beže i ostavljaju Saru, Kendru i Reja u 1958. Gde je i Vandal koji zna ko su oni.

Sve u svemu dobra epizoda jer su se uhvatili u koštac sa problemima koji postoje i sada pola veka kasnije u našem društvu i dobro mesto da se napravi presek. Mislim da konačno imaju formirane likove tamo gde treba da budu i da priča počinje da dobija neko drugo obličije osim skakutanja kroz vreme i jurenje sopstvenog repa. Željno isčekujem nastavak i nadam se da će i ostale dve serije da prate ovaj primer.

Šesta Straža – Sergej Lukjanjeko

Posted on by Ivan Mratinković

Poslednji deo sage o Svetlom Inom, višem, Antonu Sergejeviču Gorodeckom prikazuje Antonov život četiri do pet godina nakon događaja opisanih u Novoj straži. Anton je i dalje u odeljenju obuke, i uglavnom ne izlazi na teren. Do te mere da se Geser brine za Antonovu aktivnost, makar i prividno. Život je idiličan i Antonova najveća briga je izgleda to što mu ćerka ulazi u pubertet.

Ovo se naglo menja kada jedan od tekućih slučajeva u Noćnoj Straži izgleda nosi ličnu poruku za Antona. Ta poruka verovatno ne bi bila ni toliko interesantna, da njen pošiljalac nije natuknuo ko je. Ovaj slučaj je bio samo uvod u kataklizmu planetarnih razmera sa kakvom se Straže ranije nisu suočile, čak ni sa nečime sličnim. Anton kao da je proklet, jer njega uvek direktno zakači ovako nešto.

tivnik koji se pojavljuje, kao i u Novoj straži, dolazi iz samog Sumraka, ali ovaj put to nije relativno dobroćudno biće čiji je cilj samo jedna osoba, već čitav svet. Kako bi uspeli da ga pobede, Nožna i Dnevna straža Moskve povezuju svoje resurse u zajedničkom cilju, ali čak ni to nije dovoljno. Da bi se Udvojeni pobedio, potrebna je Šesta Straža. AntProon će morati da regrutuje i pomoć sa neočekivanih strana, pa i od njemu mrskih vampira. Mada, ni oni o njemu nemaju bolje mišljenje. Na kraju, čak se i Antonov deda, Ini – takođe, uključuje u priču.

Za sprečavanje apokalipse, Anton i drugi Ini imaju samo pet dana, tako da je tempo još i brži nego u prethodnim knjigama. Ipak, uspevaju da stignu do Pariza i Njujorka u tih nekoliko dana. Kolika je opasnost govori i Zavulonova pretnja da, ukoliko neko ne stigne na otvaranje portala na vreme, on će ih odvesti tamo kada treba da budu dužim putem, koji im se neće dopasti.

Kao i prethodni delovi u serijalu, Šesta straža obiluje humorom i komičnim situacijama. Neretko, humorističke situacije su jako seksualno obojene, naročito u komunikaciji između Nađe i njenih roditelja, koji bi da zaštite apsolutnu čarobnicu od odrastanja. Mada, možda su i najkomičnije scene u kojima se pojavljuje „inteligentni mladić“ koji sada ima bungalov u Dominikani i dalje prestrašuje Ine po svetu samom svojom pojavom. A tu je, naravno, i tradicionalna potreba da viših Inih da budu pametniji od drugih, te je teško ne smejati se njihovom preganjanju.

Naravno, tu je i mnoštvo referenci i spominjanja pop-kulture. Muzike u manjoj meri nego ranije, nešto Gorodeckom ne leže ovi digitalni plejeri verovatno. Ali zato ima spominjanja filmova, igara, knjiga, čak i samog žanra u kojem je Šesta straža. 

Iako ovaj put nije posvećeno toliko vremema u približavanju okruženja čitaocu, Lukjanjenko ne zanemaruje značajni element prethodnih knjiga i ponovo prikazuje savremenu Moskvu. Ovaj put oseća se drugačiji prizvuk u opisima. Dok su ranije u opisima stajale otvorene kritike ruskog društva i svih njegovih mana, u Šestoj straži pisac više ide ka tome da pokaže promene koje su se dogodile u odnosu na prethodne godine i kako se Moskva otvorila za druge, kao i kakvo je osećanje Rusa prema događajima u svetu i okruženju. Spominje se stoga i kijevski Majdan, ali i Bliski Istok i bliski rat koji bi počeo na njemu.

Ovih nekoliko kratkih referenci na svet je značajno za priču u samom romanu jer je petnaest godina od kada je upoznao Svetu i nakon svega što se u međuvremenu dogodilo, Anton u mnogome promenjen. Više ni u naznakama nema tvrdog idealiste za koga je svet crn ili beo. Čak ne deluje ni sivo za njega više, već takav kakav je pun raznih nijansi. Anton je postao pragmatičar kome je cilj ostvarenje njegove lične misije, ne čak ni onoga što je Geser tražio od njega.

Pisac ima jednu neverovatnu odliku u pisanju, koja mu otvara mogućnost da produbi svoj svet u jednoj ili dve rečenice, ali da to ne postane suvoparno iznošenje istorije njegovog sveta. Poneka opaska sagovornika, ili kratka Antonova misao koja nam bolje prikaže temu razgovora. Pa čak i rasprave  o prošlosti, tu su da prikažu svet, oboje ga, ali su takve da ne odvraćaju pažnju čitaocu, niti zahtevaju zasebno bavljenje njima. Osveženje za čitanje je uvek izbegavanje nepotrebnih opisa koje je toliko često u fantastici.

Roman prikazuje i vraćanje nekih starih likova, što se može uzeti različito, iako više naginje nedostatku i želji pisca da Antonu oslobodi savest od tereta prošlosti. Ipak, čak i takva odluka ne remeti tok radnje, naprotiv, omogućava mu da lakše teče eliminišućipotrebu da se upoznaju novi likovi.

Ovo je odličan kraj veoma dobro serijala knjiga, koji odlikuje preispitivanje savremenog društva i trendova u njemu. Obavezno štivo, ali ga ne čitati u pola noći ako ne kontrolišete smeh, probudićete ukućane.

P.S.

Da li je bio na moskovskoj premijeri?20

Zla kob Belog Vuka

Posted on by Redakcija

Ko sam ja? I šta sam? Čestica prašine,
Nošen bez milosti vetrom vaseljena.
Kao vladar rođen, plavokrvni sluga,
Braneć’ tuđe zemlje, svoje carstvo spalih.

Čije me to lice iz zrcala gleda?
Mesto mene tu je jednooki stranac,
U grimiz odeven, i srebrne ruke.
Tako mi je sličan, tako drugačiji,
I on, kao i ja, progonjen sudbinom.

U treptaju oka, i prizor se menja.
Čovek gruba lica u oči me gleda.
Odlučan i snažan, bol sličan mom krije.
Isti nam gospodar, ista nam je borba,
Isti očaj skriven iza crnog žiga,
Kamena što krasi visoko mu čelo.

Da li sam ja stranac grimizni, srebroruk?
Ili sam ja ratnik s draguljem na čelu?
Ili sam što jesam, car rodoubica,
Poslednji svog roda, Pion ravnoteže?

Da, sada se sećam Rubinskog prestola,
Usnuloga grada, simfonije roblja,
I krvi i duša što žrtvovah lako
Da pronađem onu što moj život beše,
Čiju dušu ubih sopstvenim sečivom.

Da, sada se sećam plamenova modrih,

Vrisaka, očaja, smrti i prokletstva,

Skerletne joj krvi na sečivu mača,

Usijanog gneva, blistavog očaja.

Bežim od sudbine pravo njoj u ruke.

Kosmosima lutam mesečevom stazom.

Donosim oluju što proždire duše,

Zatočnik svačiji – u ratu sa svima.

Može l’ neko k’o ja naći iskupljenje,
Sprati krv sa ruku, naći mir, slobodu?
Gde je kraj prokletstvu, i kraj moje borbe?
Gde me vodi ova zla kob Belog vuka?

Nikola Radošević

Bibliotekari (2014–)

Posted on by Redakcija

U polusnu, pre nego što smo popili jutarnju kafu, svako od nas izmisli silne događaje koji nas okržuju jer se još uvek nismo probudili. Tu ima svega i svačega, i uistinu, u tom stanju ja smišljam etape za svoje kampanje u FRP-u koji vodim. Zato me nikada nije u potpunosti oduševilo stvaranje novog sveta. To što je raritet da se autori drže pravila u samom svetu koji su napravili je drugi problem. Stoga, kada naiđem na knjigu, film ili seriju koja prikazuje naš svet, ali blago izmenjen, ukoliko je to dobro učinjeno, svaki put budem oduševljen umešnošću autora da lepo prikaže svet koji je već temeljno utvrđen. Zato sam jedva čekao 2014, od prvog trenutka kada sam čuo vesti, dve godine ranije.

Krajem 2014. počela je da se emituje serija Bibliotekari, prema ideji iz serijala TV filmova Bibliotekar. Biblioteka je drevna građevina koju okružuje organizacija posvećena prikupljanju različitih magijskih predmeta u svetu, kako neko ne bi, koristeći magiju izazvao katastrofu. Biblioteka postoji u sopstvenom mehur-univerzumu koji se povezuje sa našim kroz stvarne biblioteke iz našeg sveta. Znamo da je jedno vreme, ulaz bio u Aleksandrijskoj biblioteci. Usled napada na Biblioteku, staratelji nad Bibliotekom prekidaju njenu vezu sa ovim svetom, da bi je zaštitili.

Priča serije počinje ovde, gde se Bibliotekar iz filmova, Flin Karsen, odvaja od novog tima Bibliotekara koji je Biblioteka prizvala da bi pronašao put natrag do nje, dok su oni zaduženi da se beve onimčime se Flin ranije bavio, kontrolisanjem magije u svetu. Bibliotekari – Ezekilj Džouns, Kasandra Kilian i Džejkob Stoun – u pratnji novog Čuvara – Iv Berd – odlaze u Aneks, izdvojeno pristupno mesto Biblioteci, u kome sreću Dženkinsa. Odavde se nastavlja njihova borba sa Zmijskim Bratstvom i slobodnom magijom u svetu.

Serija kvalitetno povezuje savremeni svet sa mistikom različitih kultura koja postoje ili su postojale u poznatoj istoriji sveta. Pritom, uticaji magije jesu takvi u svetu da čak i kada se događa nešto izuzetno veliko, postoji uverljivo naučno objašnjenje za širu javnost zašto je to baš tako. Dominantni aspekt u mitosu serije ima arturijanski mit, iz kog su neki likovi čak i direktno pozajmljeni i pojavljuju se kao značajni činioci radnje tokom serije.

Usled kraćeg formata (epizode u seriji su duplo kraće od filmova), priče u seriji deluju ponekad kao da su bez dubine, da se događaji samo nižu jedan za drugim. Ovo uistinu nadomešta sjajna i sposobna glumačka postava koju predvode Rebeka Romejn (Mystique iz X-men serijala) i Džon Laroket (Karl Sak iz serije Bostonsko pravo), uz njih su kao Bibliotekari Džon Kim, Lindi But i Kristijan Kejn. Povremeno im se priključuju Noa Vajld kao Flin Karsen, Džejn Kurtin i Bob Njuhart kao staratelji Biblioteke, i Mat Frever kao nemeza ekipe i čiave biblioteke.

Epizode su pitke, sa dovoljno misterije da vas zadrže u stolici čak i kada ih gledate sve odjednom. Gluma lepo prenosi odnose između likova, bez potrebe da se stvari izgovore naglas.

Enderova igra – Orson Skot Kard

Posted on by Ivan Mratinković

Roman prati odrastanje Endera Vigina, dečaka sa Zemlje koji ima mogućnost da postane novi Napoleon, ili Aleksandar Veliki, ili Cezar, ili svi oni i mnogi drugi zajedno. Jedina stvar koju Ender želi jeste normalno detinjstvo, ali mu njegovo genetsko nasleđe to ne dozvoljava, posebno u jeku pretnje po čitavu planetu uobličeno u očekivanoj vanzemaljskoj najezdi.

Osnovni tok radnje ovoga romana bavi se Enderovim razvojem u Borbenoj i Komandnoj školi Međunarodne Flote. Prikazuje nam muke sa kojima se Ender suočava i jedan stepen njegove promene tokom svoje obuke. Težinu pripovedanju dodaje jezgrovitost koju Kard ima u svom izražavanju, osobito kada je u pitanju prikazivanje misli koje imaju pojedinačni likovi. Ovo nas čak uvodi i u dimenziju promene svesti koju Ender proživljava, na putu od dečačića od šest godina do strateškog genija u svojoj jedanaestoj.

Paralelno sa ovim, u romanu postoji i drugi tok događaja koji prati živote Enderovih brata i sestre, Pitera i Valentine. Sa gotovo identičnim nasleđem u svojim genima, Piter i Valentina su u stanju da razaberu zastrašujuću opasnost koja Zemlji preti sa nje same. Njih dvoje predviđaju mogući rat između nekoliko velikih frakcija koje su postojale na Zemlji pre nego što ih je spoljašnja pretnja navela da se ujedine.

Dok je prva priča u romanu psihološka analiza promena u nečijoj psihi dok je pod neverovatnim pritiskom za ljudsko biće, druga je sociološki ogled koji zadire u različita pitanja, od demagogije do kretanja većih ljudskih masa. Kard je i sam rekao da je deo inspiracije za ovu knjigu dobio iz serijala Zadužbina Isaka Asimova, što se odlično ogleda u analizi budućih dešavanja koju Piter i Valentina koriste.

Enderova igra se oštro i precizno bavi različitim pitanjima sa kojim se svako do nas suočava svakoga dana. Dovodi ta pitanja do apsoluta, i onda te apsolute na jedan kontrolisan način prikazuje u svoj njihovoj vulgarnosti i grozoti.

„Koliko daleko ste spremni da idete?“ Ovo je pitanje koje Enderova igra postavlja čitaocu, i daje jedan od mogućih odgovora na to pitanje. Kada budete čitali ovaj roman, idite daleko i duboko – otvorite svoj um za svaku ideju koju možete da izvučete iz ovih tristotinak stranica.

Hronike Dine – Frenk Herbert

Posted on by Kristijan Šarac

Ovaj legendarni serijal  Frenk Herbert je počeo pisati pre blizu pedesetak godina objavio je prvo izdanje romana  i klasik je rođen (kod nas dostupno u Polarisovom i Alnarijevom izdanju). Danas se Dina smatra jednim od najboljih dela SF-a ikada što Hugo i Nebula nagrade potvrđuje a i podaci o prodaji prodan je u više od 12 miliona primeraka, što ga čini najprodavanijim u žanru ikad. Svet Dine je sam Herbert obogatio s još pet nastavaka, a nakon njegove smrti njegov sin Brajan Herbert sa koautorom Kevinom J. Andersonom nastavio je pisati po očevim pisanim beleškama stvorivši seriju prikvela i nastavaka od kojih je poslednji Mentati Dine izašao ove godine. Fanovi originalnog Herbertovog serijala ne svrstavaju ove kasnije dodatke u nešto istog ranga sa orginalom . Dina je doživela više ekranizacija, od filma 1984., do miniserija 2000. i 2003. godine. Svemir Dine je također inspirisao i seriju kompjuterskih igara uključujući i Dune II, prvi istinski RTS!

Svet Dine smešten je u dalekoj budućnosti, najmanje 20 000 godina, a i njegova vlastita hronologija pokriva ogromni vremenski period od par desetina vekova. Većina znanja o našem vremenu i istoriji je izgubljena iako neke kulturne i religijske tradicije i dalje postoje.

U svemiru Dine galaksijom vlada ogromno feudalno međuzvezdano carstvo, feude koje čine čitave planete kontrolišu plemićke porodice, Velike i Male Kuće, a čitavim carstvom nominalno upravlja Carska Kuća Korino na čelu s Padišah Carom. U stvarnosti Car deli vlast s Landsradom, parlamentom plemićkih Kuća i Svemirskim Esnafom koji ima monopol nad međuzvezdanim putovanjem. Primarni zadatak Landsrada je sprovoditi direktivu Velike Konvencije koja zabranjuje upotrebu nuklearnog oružja protiv ljudskih meta. Kad je potrebno pacificirati situaciju u nekom delu carstva Car šalje svoje Sardaukare, elitne vojne jedinice iznimnih borilačkih sposobnosti kojima je svaki delić života posvećen usavršavanju umeća ratovanja.

Melanaž ili jednostavno ‘začin’ može se naći na samo jednoj planeti u svemiru, Arakisu ili Dini. Proces nastanka začina nepoznat je svima osim Fremenima, nomadskom narodu koji živi duboko u sveprisutnoj pustinji Arakisa kojom vladaju ogromni peščani crvi. Začin konzumentu pruža mnogo toga: Navigatorima Svemirskog Esnafa znači život, Časnim Majkama Bene Geserita daje njihove nadljudske mentalne moći, nekim mentatima pomaže da dosegnu višu razinu svesti, a plemići ga koriste kako bi sebi produžili životni vek katkada i za čitav vek. U sagi o Dini Arakis je pozornica svih važnih događaja, stremljenja čitave ljudske civilizacije, uspona i padova velikana.

Svi vidovi naprednih kompjutera su zabranjeni već hiljadama godina još od Butlerijanskog DŽihada, međuzvezdanog rata između ljudi i pametnih/svesnih mašina tokom kog je i Zemlja uništena i sva ranija istorija izgubljena. U nedostatku kompjutera nekoliko tajnih društava pomoću svojih eugeničkih programa, intenzivnih mentalnih i fizičkih treninga i farmaceutskih poboljšanja razvilo ljudske sposobnosti do neverovatnog nivoa:

Mentati su ljudski kompjuteri koji zahvaljujući svom treningu mogu postići povišeno stanje svesti u kom su sposobni izvoditi komplicirane logičke proračune. Nije svako sposoban postati mentat, implicirano je kako se takvi pojedinci prepoznaju još u ranom detinjstvu kao npr. i sam Pol koga je trenirao Tufir Havat, mentat u službi Kuće Atreida. Također postoje i „iskrivljeni“ mentati koje kombinacijom genetskog inženjeringa i pervertirane verzije formalnog Mentat treninga stvara Bene Tleilaks. Za razliku od prvih mentata, iskrivljeni često iskazuju karakterne mane, nedostatak moralnosti i dalekovidne vizije u svojim proračunima, poput Pitera De Vrisa, menatata u službi Kuće Harkonen.

Red Bene Geserit je organizacija sastavljena isključivo od žena s fantastičnim mentalnim i fizičkim moćima razvijenim generacijskim genetskim uzgojem i prana-bindu mentalnog kondcioniranja (jedna od njih je i Džesika majka Pola Atreida koja će izdati red zarad porodice). Ključ moći Bene Geserita leži u obredu „Začinske Agonije“, akolitkinja Reda konzumira esenciju melenaža, smrtonosni otrov, koji mora hemijski promeniti svojim telom u bezopasni narkotik. Obred daje pristup genetskim sećanjima vrste, životnim iskustvim svih ženskih predaka. Red nikada nije uspeo uspešno pristupiti sećanjima svojih muških predaka. Tako ovaj tajanstveni Red manipuliše čitavim planetama i genetskim linijama plemičkih porodica kako bi stvorili muškog Bene Geserita. Ovaj super-muškarac, Kvizac  Haderah, bio bi sposoban pristupiti apsolutno svim sećanjima ljudske vrste i mogao predviđati sve moguće varijante budućnosti što bi mu dalo status Boga i kontrolu nad čovečanstvom, a red Bene Geserit bi upravljao njime.

Svemirski Esnaf kontroliše međuzvezdani promet, a njihovo delovanje ovisi o tajanstvenom melenažu, začinu koji Navigatorima Esnafa pruža vidovnjačke sposobnosti pomoću kojih upravljaju ogromnim međuzvezdanim transportima koje pokreće tehnologija savijanja prostora’. Navigatori svojom ograničenom vidovnjačkom sposobnošću predviđaju promene kursa kako se brod ne bi udario u planeut ili zvezdu tokom putovanja brzinom većom od svetlosti. Poznato je kako su Navigatori nakon nekog vremena postaju u potpunosti ovisni o melanažu. Ovisnost im izmeni tela i ostaju zauvek zarobljeni u posebnim spremnicima gde plivaju u atmosferi zasićenoj melanažom konzumirajući ga tako kroz svaku poru svoga tela.

CHOAM korporacija je kičma međuzvezdane ekonomije. Postotak vlasništva i položaj u CHOAM-u određuju veličinu prihoda pojedine Kuće i njenu potencijalnu finansijsku premoć nad protivnicima.

Bene Tleilaks egzistira na margini carske kontrole, zakona i morala. Ovo patrijarhalno društvo je vekovna totalitarna teokracija s vlastitim genetskim programom uzgoja koji je potpuna suprotnost onome Bene Geserita, ali opet s istim ciljem. U Carstvu su poznati kao amoralni trgovci genetski modificiranih robova i zabranjenih užitaka. Vrhunaca tleilaškog rada je stvaranje umetnog melanaža i uzgajanje gola, klonova nastalih iz stanica uzetih sa mrtvog tela originala (Jedan od bitnih je Dankan Ajdaho mačevalac-telohranitelj Atreida), koji posjeduju sva sećanja svoga prvobitnog tela.

Spektar tema naglašen u ovom serijalu pogađa samu bit kontraverzija svake civilizacije ili kulture što čini romane o svemiru Dine itekako provokativnima i savremenima u potrazi za odgovorima na pitanja koje  svako postavlja. Političke teme obrađuju ljudsku podložnost manipulaciji političkom propagandom, religijskim dogmama i seksualnim zamkama, te važnost samosvesti i samokontrole pri odupiranju ovim tipovima kontrole. Potom ekološke i religijske ideje paralelne današnjim problemima u mnogim delovima sveta. Nužnost kulturoloških i društvenih tradicija za preživljavanje originalno je obrađeno u prikazu životnih činjenica Fremena, kao npr. uzimanje vode iz tela mrtvih, vode koja je vrednija od života u pustinji Arakisa nasuprot sveprisutnom melenažu za koji na drugima svetovima bogatim vodom ljudi ubijaju.

Naravno, glavna tema obrađuje Herbertova razmišljanja o delovanju superjunaka i reakciji običnih ljudi: „Imam teoriju da su superheroji katastrofalni za ljude, kad bi se postulirao i nepogrešivi heroj, događaji koje bi ovaj herojj pokrenuo na kraju bi dospeli u ruke pogrešivih smrtnika. Postoji li boljeg načina da se uništi civilizacija, društvo ili rasa nego prepustiti ljude divljim oscilacijama nastalima kao posledica prepuštanja odlučujućih sudova i odluka superheroju? “ (citat iz intervjua sa Frenkom Herbertom, iz Omni Magazine, 1980.)ž

Povest Dininog svemira počinje u dalekoj budućnosti čovečanstva nekih 10 000 godina od našega vremena i kroz period od najmanje 16 000 godina prati znatne promene u društvenim, političkim i religijskim strukturama, te napredak tehnologije i evoluciju čovečanstva. Serijal konkretno pokriva 6 istorijskih era:

Rat sa pametnim mašinama je na vrhuncu! Vorian Atreid kao vrhovni vojni zapovednik Lige svetova niže pobede, a porodica Harkonen podnosi najveću žrtvu za dobrobit čovečanstva. Genijalni fizičar Holtzaman stvara tehnologiju savijanja prostora koja omogućava trenutno putovanje između planeta. Nastaju eugeničke organizacije Bene Geserit, Svemirski Esnaf i Mentati. Prvi Zensuniji naseljavaju Arakis i nastaje ponosan narod Fremena (od bitnih likova vredi spomenuti Stilgara poglavara svih Fremena i Čani majku Polove dece). Frenkin Korino polaže temelje budućeg međuzvezdanog carstva….

Carska Kuća Korino spletkari kako bi u potpunosti preuzeli vladavinu nad Carstvom kontroliršući protok melanaža. Uzgojni program Bene Geserita se bliži svom vrhuncu. Sukobu konstitutivnih sila Carstva prethodi rasplamsavanje mržnje i osvete između Kuća Atreida i Harkonena. Ključ vlasti nad Carstvom leži u pesku Arakisa.

Voljom osamdeset prvog Padšah Cara Šadama Korrna IV u dosluhu s Harkonenima pripremljena je lukava zamka za Kuću Atreida. Mladi Pol, istrgnut iz poznatog sveta, uči preživeti na nepraštajućem pesku Arakisa među ponosnim Fremenima čekajući dan osvete za smrt svoga oca. Hirom sudbine ili nespoznatljivom voljom providnosti svi sudionici ove svemirske igre prestola okupljaju se na Dini dok Pol Muad’Dib, Kvizac Haderah, svragava Šadama IV te postaje novi vladar Carstva Poznatog Svemira i vodi Fremene u osvetnički Džihad…

Pol ne mogavši postati ono što se budućnost u njegovim vizijama od njega zahteva odlazi sam u pustinju da se više nikada ne vrati. Sada je na njegovom sinu Letu II da učini ono što je potrebno kako bi čovečanstvo preživelo. Leto postaje hibrid čoveka i peščanog crva tiranski vlada Carstvom sledećih 3500 godina kako bi budućim naraštajima pokazao slabosti sistema u kom vlada samo jedan autoritet, civilizacije u potpunosti ovisne o melanažu.

Kao što je Leto II i predvidio, po njegovoj smrti događa se Razilaženje, ogromna selidba nakon koje je broj naseljenih planeta sto puta veći nego onih u Starom Carstvu. Također kao rezultat Letovog ličnog uzgojnog programa Atreidi postaju nevidljivi za bilo koji oblik predviđanja budućnosti. Sada je opstanak čovečanstva u predstojećem konačnom sukobu osiguran. Ravnoteža moći u Starom Carstvu podeljena je između Iksijanaca, Bene Tleilaksa i Bene Geserita. Moć Svemirskog Esnafa zauvek je slomljena izumom mašina koje su sposobne upravljati tokom savijanje prostora.

Velik broj izbeglica iz prostora osvojenih Razilaženjem preplavljuje Staro Carstvo donoseći sa sobom vesti o nepoznatom neprijatelju u osvajačkom pohodu. Među izbeglicama nalazi se posebno nasilna matrijarhalna organizacija Štovane Majke koja uništi Dinu atomskim oružjem i tako započinje rat s Bene Geseritoma koji završava ujedinjenjem dve organizacija. Novo Sestrinstvo je jedina nada u predstojećem sukobu sa nadolazećim neprijateljem, pametnim mašinama koji su pre toliko godina očajničkim činom izbegli potpuno uništenje u Butlerijanskom Džihadu.

Znam da sam tek zagrebao po površini Dine, ali ovo je i bilo napisano da bi vas navelo da pročitate ili opet pročitate, a ne da vam baš sve kaže.

Uživajte u verovatno največoj svemirskoj sagi ikada. A možda je ovo i svojevrstan pogled u budučnost, mislite o tome.

Ime vetra – Patrik Rotfus

Posted on by Kristijan Šarac

01 - Ime vetra

Sjajan prvenac koji je svog autora pretvorio u jednog od najvažnijih savremenih pisaca fantastike

„Spasavao sam princeze od usnulih kraljeva mogila. Spalio sam grad Trebon. Proveo sam noć s Felurijankom sačuvavši i život i razum. U uzrastu kada su mene izbacili s Univerziteta većini nije dozvoljeno ni da se upišu. Hodim po mesečini stazama o kojima se drugi plaše da govore p
o danu. Razgovarah s bogovima, voleh žene i napisah pesme od kojih se putujući pevači rasplaču.   Zovem se Kvout. Možda ste čuli za mene.“

Kvout i ja susreli smo se prvi put, a gde drugo, nego na Amazonu gde tugujem gledajući naslovnice, na stranici za fantastiku. Gledam u naslovnicu, a s naslovnice me gleda tip zaodenut u plašt. Šta ću, padam na dobre naslovnice… A onda je nastupilo mukotrpno ćekanje na naše izdanje, koje stiže sa dve godine zakašnjenja, srećom imalo se šta ćekati…

„Ime vetra“ Patrika Rotfusa, u izdanju Lagune (2010.), zaista je pripovest epskih srazmera; priča o najvećem čarobnjaku svog doba koji je nestao s lica zemlje dok legende o njegovim poduhvatima kruže i postaju sve neverovatnije. No jedan čovek uveren je da može saznati istinu. Letopisac, putujući hroničar izgubljenog vremena i zaboravljenih događaja, uveren je da je nakon godina potrage utvrdio da je neupadljivi vlasnik zabite krčme. Stanac zapravo čovek koji jednom rečju može zazvati vetar. Cena njegove ćutnje je priča, prava istinita priča o tome ko je ustvari Kvout, odakle je došao i kako je postao strah i trepet zemalja Saveza.

Prva knjiga „Hronika Kraljeubice“, trilogije Patrika Rotfusa od koje je dosad napisao dve knjige (druga se zove „Strah mudroga“, a za treću, „The Doors of Stone“, Rotfus kaže da je piše i da ga prestanu gnjaviti s rokovima i pitanjima kad će biti gotova… Mada je najavljena za 2014), obrađuje prvi dan razgovora Letopisca i Kvouta, u kojem sanajemo zašto su Kvoutove roditelje, putujuće zabavljače imena Edema Ruh, ubili čandriani i kako je završio na Univerzitetu gde je otkriven njegov izniman i među čarobnjacima redak talent – zazivanja stvarnog imena. Oni koji znaju pravo ime stvari i pojava, pa čak i ljudi, u stanju su njima gospodariti, a Kvout, pokazat će se, zna zazvati jednu od najvećih prirodnih sila – vetar.

Od 2007., kad je objavljeno „Ime vetra“, do 2011. godine, kad je objavljen nastavak „Strah mudrog“, oba izdanja na engleskom jeziku, prošle su četiri teške i mučne godine za sve one koji su hteli doznati gde je nestala Kvoutova ljubav, tajanstvena Dena, te hoće li čarobnjak uspeti pronaći demone koji su mu ubili porodicu. U drugom nastavku, kojeg sam također čitao u izdanju Lagune, Kvout će otputovati u Severen, spasiti kralja Maera Alverona od izdaje i pomoći mu da osvoji ženu koju voli, ubiti bandu opasnih razbojnika te postati Felurianin ljubavnik, nakon čega će dobiti i neočekivani dar.

„Hronike Kraljeubice“ tipičan su predstavnik fantastičnog podžanra poznatog kao sword and sorcery (mačevi i magija, u slobodnom prevodu), odnosno herojske, epske fantastike u kojem radnju uvek nosi junak iznimnih veština i moći, smešten u izmišljeno istorijsko vreme koje, u ovom slučaju, nalikuje Srednjem veku. Kvout je ministrel, trubadur, minnesänger na način na koji ga zamišlja moderan pripovedač, „naoružan“ lutnjom koja slama srca i muškaraca i žena. Rotfus je, kako otkriva u zahvalanicama na početku svoje knjige, uzore je imao u C. S. Luisu i njegovim pričama iz Narnije, En Mekafri i njezinom Pernu te J. R. T. Tolkinu i Srednjoj zemlji.

Nekako logično, dečak koji se zaljubio u čitanje zahvaljujući svojoj majci, a razvio mukotrpnu upornost pisanja zahvaljujući ocu, odrastao je najpre u fantasy gamera, a onda i čupavog pisca koji fizički pomalo nalikuje Tolkinovim hobitima. Rotfus, koji danas ima 40 godina, sedam je godina pisao svoj prvi roman i unutra je, osim raskošnog pripovedačkog talenta, strpao i svoja brojna znanja iz hemijskog inžinjeringa, kliničke psihologije, engleske književnosti i, ne manje važno, ubijanja zmajeva i ostalih čudovišta. „Ime vetra“ brzo je postalo hit i osvojilo niz pretižnih nagrada, primerice onu Publišers Viklija za najbolji roman 2007. godine, u kategoriji SF-a, fantastike i horora, a dospeo je i na listu bestselera Njujork Tajmsa.

Iako je dugo čekao na srpski prevod, Kvoute je, kao i svaka dobra knjiga – toliko dobra da čitatelja uvuče već prvom rečenicom – našao svoj put do domaćih čitatelja. Krivudavo, usmenom predajom, preporukom na forumima među onima gladnima dobrog fantasyja. S izuzetkom Lagune (a i njima je trebalo dobrih par godina od kupovine prava do objave „Imena vetra“; „Strah mudrog“ je kasnio kao i prvi deo tj dve godine), srpski obožavatelji ove vrste literature uglavnom su zakinuti, ako nisu u stanju čitati na engleskom jeziku.

Rotfus je – usuđujem se reći, iako ga naravno ne poznajem – jedan sjajan tip. Koliko god rogoborili protiv savremenih medija, internet i društvene mreže imaju svojih sjajnih strana pa je tako moguće pratiti ovog pisca na njegovoj Fejsbuk stranici gde strastveno i redovito razgovara s fanovima svoje pisane reći. Prateći njega i neke druge pisce, ponekad poželim da postoji neki univerzalni jezik pa da se svi odmah razumemo. A onda se setim… Pa postoji. To su velike i sjajne knjige. „Ime vetra“ upravo je takva knjiga, ako ste raspoloženi za velike podvige, fatalne ljubavi, besmrtne pesme, pregršt magije i mnogo borbi mačevima.

Kraj gospodina Y – Skarlet Tomas

Posted on by Kristijan Šarac

Troposfera je Zemlji najbliži sloj atmosfere; prostire se “u visinu” nekih devet do čak 17 kilometara od površine naše planete, ovisno već o geografskoj širini i sezoni. Primerice, iznad polova se troposfera penje svega osam kilometara u visinu, dok iznad ekvatora doseže, prema nekima, i 18 kilometara. Troposferom lete avioni, u njoj je oko 80 posto sveukupne mase atmosfere te gotovo sva vodena para, u njoj se stvaraju oblaci, magle, padavine, vetrovi, grmljavine… U troposferi, možda, živi i naša kolektivna (ne)svest.

Karl Gustav Jung nikad nije sasvim do kraja objasnio šta podrazumeva pod kolektivnim nesvesnim (a još manje rekao gde bi ono tačno prebivalo), no prilično je precizno defenisao, u sklopu svoje analitičke psihologije, da je kolektivno nesvesno zapravo rezervoar nesvesnih sadržaja nastao tokom ljudske evolucije.

U romanu Skarlet Tomas “Kraj gospodina Y” kolektivno nesvesno nalazi se upravo u Troposferi, “svetu umova”, nematerijalnoj ravni postojanja u kojoj su pohranjene sve naše misli, svi naši osećaji, sva naša sećanja, a možda i cela naša budućnost. Ulazak u Troposferu, kako doznajemo preko glavne junakinje Ariel Manto, prilično je jednostavan: potrebno je sjediniti dio Carbo vegetabilisa, odnosno biljnoga uglja, u 1 posto homeopatske potencije sa 99 delova svete vodice u retorti ili staklenoj boci i tresti mešavinu deset minuta. Nakon što je popijete, zabuljite se u crno ispunjeni krug na komadu beloga papira i portal u kojem stanuju naši snovi se otvara.

Sve što sledi posle toga, nije nimalo jednostavno. Za početak, Ariel je recept za ovaj homeopatski bučkuriš našla u knjizi za koju se veruje da je ukleta. Svi koji su je ikada pročitali, ubrzo su nakon toga umrli. Drugo, Ariel, koja piše doktorat o misaonim eksperimentima, nije jedina koju zanima Troposfera – tu su i plavokosi ljudi u odelima i tajanstveni virtuelni klinci (koji su verovatno odgovorni za iznenadni nestanak njezinog mentora), a pored svega toga, i sama Troposfera obiluje opasnostima i misterijama – ako se u njoj ostane predugo, moguće je umreti u materijalnom svetu, i ko je, zaboga, taj divovski miš na crvenom skuteru čiju je vizitku pronašla u prašini?!

“Kraj gospodina Y”, osmi roman 38-godišnje Britanke Skarlet Tomas, koja predaje englesku književnost na Kentu, fantastično je uzbudljivo štivo, a u spisateljskom smislu izniman poduhvat! Knjigu od 384 stranice moguće je, bez opterećenja, čitati naprosto kao odlično štivo – roman u kom ne nedostaje avantura, uzbuđenja, tajni, otkrića, ljubavi, pa čak i nekonvencionalnog seksa. Čitanje na suptilnijoj razini, ako volite zagonetke uma, ili misaone eksperimente, kako bi to rekla Ariel, doista predstavlja vrhunsku poslasticu. Kao i u samoj fabuli romana, gde Ariel iz stvarnosti ulazi u Troposferu, i čitalac ima priliku zaći iza materijalne strukture priče u poststrukturalnu, dekonstrukcijsku avanturu kojoj je cilj pokušati naći odgovor na pitanja s kojima se “mučio” i sam Martin Heideger – zašto smo ovde, zašto postojimo i šta je zapravo postojanje?

Na jednom mestu u romanu, Ariel govori: “A tu je i ono veliko pitanje na koje još niko nije odgovorio: šta je bilo pre početka i šta će biti nakon kraja? Uzbudljiva je činjenica da su ta velika pitanja još uvek otvorena. Niko, zapravo, još nije spoznao ništa iznimno važno – još uvek trebamo doznati mnogo toga.“ I potom, sasvim precizno definiše: „Možda se na početku dvadeset prvog veka čovečanstvo baš tu i nalazi: nije čak ni u krivu. Društvo devetnaestog veka, uopšteno gledano, bilo je u krivu, no mi smo na određeni način gori od toga. Trenutno živimo s nesigurnošću principa i nepotpunošću teorema, a filozofima koji govore da je svet postao simulakrum – kopija bez originalnog predloška. Živimo u svetu u kom možda ništa nije stvarno; svetu sazdanom od bezbroj zatvorenih sistema i čestica koje mogu činiti što god poželimo (ali verovatno neće).“

Teorije koje Tomasova iznosi u romanu nisu, naravno, nove, iako se za mnoge od njih ne može reći da su popularne, u originalnom smislu toga pojma. Dakle, dekonstrukcijsku misao francuskog filozofa Žaka Deridea koj počiva na metafizici, dihotomijama, metaforama i metonimijama doista ne poznaje široka populacija (nisam ni ja, pa sam upotrebio sveznajući Gugl); jednako kao što većina verovatno nije čula za viktorijanskog filozofskog pisca Semujela Batlera koji je bio uveren kako je svest slučajni nusprodukt evolucije, što bi značilo da bi, teoretski, i roboti/automati mogli steći svest, ako je mogao čovek koji je potekao od biljaka i životinja (pod uvetom da verujete u Darvinovu teoriju). Nisu, naravno, u romanu lake za shvatiti niti reference na Heideggera i ostale mislioce.

Ono što je ključno jeste da ništa od toga ne smeta ( a može dobro doći ako vam se da na internetu ili u biblioteci „hraniti“ vlastitu znatiželju). Pored toga, Tomas poseže i za sve popularnijim hobijem znatiželjnika opće prakse – kvantnom fizikom, subatomskim česticama, kvarkovima koji se inate svim poznatim zakonima fizike… Ako nikad pre niste čuli za priču o česticama koje bez ikakvih problema prolaze kroz zidove ili onu o parovima čestica koje se čine povezano, koje su na neki način povezane čak i kad su razdvojene, udaljene milionima kilometara (Ajnštajn je to nazvao „sablasnim delovanjem na daljinu“, a zatim odbacio, jer to kao da je nametalo zaključak da informacija može putovati brže od svetlosti), „Kraj gospodina Y“ bće vam uistinu fascinantno štivo! Postoji ozbiljna opasnost da se beznadežno zaljubite u teorijsku fiziku i postmodernističku filozofiju, jer je Tomas savršenom lakoćom i tečnošću objasnila fenomene na koje mnogi godine potroše studirajući ih.

Skarlet Tomas, bez ikakvih sumnje, jedna je od onih koje ne pisanje tera žudnja za znanjem. (Već je samo po sebi fascinantno da je do svoje 38. godine napisala sedam romana i devet zbirki kratkih priča.) Ariel zapravo nije stvarna (kako se u pogovoru knjige objašnjava, Ariel Manto je zapravo anagram od I Am Not Real, odnosno „Ja nisam stvarna“), želi znati šta je bivstvovanje bez Posmatrača koji ga posmatra. Ariel želi znati, drugim rečima, šta je kvark bez atoma, bez uvetovanosti strukturom/materijom i šta može postati svojom slobodnom voljom. Još jednostavnije, traži odgovor na pitanje šta svako od nas može postati svojom slobodnom voljom. Želi znati što je smisao života. Želi verovati izvan svake sumnje.

Kako do toga doći? Ariel nalazi svoj odgovor. Da li će taj odgovor zadovoljiti većinu, teško je reći. Meni lično, s obzirom na veličinu pitanja, kraj nije zadovoljavajući, ali to je možda zato što ja volim konkretne krajeve, jer takvi krajevi omogućuju i nove, konkretne početke. (Ili možda naprosto moja znatiželja nema kraja?!). No čak i bez kraja po mome ukusu, „Kraj gospodina Y“ izoštrio je sva moja osetila. I ona za koja znam i ona za koje ne znam. Pitanje za mene samog: da zaista postoji napitak koji bi me odveo u Troposferu, da li bih ga popio?