Blog

Knights of the Old Republic I

Posted on by smcko

Odlučio sam se da napišem recenziju za Knights Of The Old Republic zbog toga što je to igra koja je ostavila ogroman utisak na mene.

KOTOR je prvi ozbiljan RPG koji mi je dopao šaka i koji sam sa 14 godina igrao na svojoj kućnoj mašini. Sad to zvuči smešno ali 2003 nismo svi imali pristup kućnom računaru i moja mašina sa 512mb rama radeon 9800 grafičkom i čak 1.4Ghz procesorom je bila najača u kraju.  Snimljene pozicije u igri su se nosile u igraonicu na flopi disketama od 1.44mb.
U tom periodu moja ekipica i ja smo tek počinjali sa D20 avanturama u stonoj varijanti (zli Davor stariji brat jednog našeg drugara je smišljao zanimljive načine kako da nas pobije)  a onda se pojavio KOTOR koji nam je omogućio da igramo isto to na kompu i jos u SW univerzumu. Sećam se neprospavanih noci jer sam prosto morao da pređem sledeći quest maltretiranja ukućana da mi prevode engleski kad zapnem jer tad nije bilo walktrua i youtube-a. KOTOR je postao i ostao igra koja je merilo kvaliteta za sve nove igre RPG žanra. I manje ili više za mene zacementirao pravilo da svaki Bioware naslov mora da se proba ma kakav bio…

Sada već davne 2003 godine kanadski studio Bioware doneo nam je Knights Of The Old Republic (KOTOR) prvu Star Wars igru u RPG žanru. Bioware koji je već ustanovio svoje ime u kategoriji RPG igara serijalima Baldurs Gate i Neverwinter Nights se udružuje sa Lucas Arts-om da ispriča priču koja se odigrava mnogo pre one koju svi znamo iz filmova.

Knights Of The Old Republic nam donosi priču koja se odigrava 4.000 godina pre vremena u kome se odigravaju filmovi. Priču o bivšem Džedaju Darth Malak-u koji sa Sith armadom vrši invaziju na Republiku. Igra počinje u sred Malak-ovog napada na republički brod Endar Spire na kome se nalazi naš karakter. Knight Of The Old Republic je prva Star Wars igra koja se usudila da ispriča priču sa novim originalnim likovima ne oslanjajući se ni na šta sto je vec poznato iz SW univerzuma.

Uzimajući u obzir sve standardne aspekte Star Wars univerzuma na koje smo navikli, Jedi vs Sith, birokratija i politika su jako prisutni u celoj igri kako u priči tako i samom gejmpleju. Igru počinjete kao  vojnik  koji je osetljiv na silu. Kroz samu igru kako razvijate veštine i moći svog lika kao Džedaja svaka vaša odluka neće samo uticati na to da li naginjete ka light ili dark side-u već i na to kako se sama vaša priča odvija. Zbog ovoga KOTOR i dan danas važi za jednu od najboljih story driven igara.

Bioware-ov KOTOR je jedna od prvih igara koja je uvela mogućnost da odluke igrača direktno oblikuju doživljaj igre. Iako je to nešto što je postalo standard u današnjim igrama i što svi uzimamo zdravo za gotovo u vreme kada se KOTOR pojavio to je bila ogromna inovacija u žanru. Pored toga cela igra je urađena u popularnom D20 sistemu koji je jako poznat svim ljubiteljima Pen and Paper RPG igara.

U toku same igre igrač ima priliku da kroz priču stiče i upoznaje svoje saveznike, čije će poštovanje moći da zadobije ili izgubi u odnosu na same odluke koje donese u toku igre.

Raznovrsni saveznici koje igrač može da upozna i vodi sa sobom su:

Carth Onasi republički vojnik i pilot veteran iz Mandalorskih ratova.
T3-M4 droid jer svaki Džedaj koji drži do sebe mora da poseduje droida.
Mission Vao Twilek siroče sa Tarisa koje se prikljucuje igraču.
Zaalbar proterani Wookie koji je nateran da napusti Kashyyyk.
Bastila Shan Džedaj Master koji je izlečio našeg lika na samom početku.
Canderous Ordo lovac na glave sa Mandalora.
Juhani Džedaj vitez koji je se priključuje grupi.
HK-47 Assasin Droid napravljen od strane Darth Revana.
Jolee Bindo Džedaj poznat po tome što se protivio učenjima Džedaja.

Iako u poredjenju sa današnjim RPG igrama KOTOR-u nedostaje fluidnost i gejmplej na koji smo navikli, može se primetiti da KOTOR ima sve elemente današnjih AAA RPG naslova samo u nekim prostijim oblicima. Borbe umeju da budu frustrirajući nasumične ili prelake u odnosu na to kako izgradite lika ili koje saveznike povedete sa sobom. Cela igra je urađena iz trećeg lica za razliku od RPG igara svog vremena gde je kamera bila smeštena u ptičiju perspektivu. KOTOR takođe poseduje izrazito dobru glasovnu podršku koja može da parira današnim naslovima.

Interesantno je da evo 13 godina kasnije igra i dalje može da se nosi i grafički i igrivošću sa modernim  RPG igrama.

Zahvaljujući velikoj fan bazi sama igra ima mnoštvo modova koji menjaju i proširuju samu igru.

Modove možete naci na:
http://www.nexusmods.com/kotor/?

Indi grupa programera pod imenom Poem Studios je počela rad na kompletnoj preradi KOTOR-a nazvanom Aperion koja bi trebalo da bude završena do kraja 2016-e.
Aperion će da nam donese originalni KOTOR koji znamo i volimo prerađen za Unreal Engine 4 i time ga uvesti u svet modernih RPG-ova. Ceo Aperion će zahtevati samo posedovanje originalne igre i biće kompletno besplatan pa će svi fanovi moći da se vrate i ponovo iskuse najbolji RPG smešten u univerzum Star Wars-a.

Možete pratiti razvoj projekta Aperion na sledećem linku.
http://www.apeirongame.com/

Razmišljanja o najavljenoj adaptaciji WoT-a

Posted on by Mladen Vukčević

wheel-of-time-useDa je u svetu fantastike poslednjih 15 godina zlatna reč postala „adaptacija“ to i ptice na grani znaju. Kada se to pomeša sa manjkom novih ideja u Holivudu i činjenici da su autori serijala fantastike postali veći scenaristi nego pisci, normalno je i očekivati da se jedan od najpopularnijih serijala predstavi na drugi način.

„Točak vremena“ je imao, u najmanju ruku, problematično detinjstvo, barem što se tiče adaptacija. Kao Tolkinov savremenik, Džordan se veoma brzo profilisao kao jedan od najuspešnijih, ako ne i najuspešniji, pisaca fantastike tokom devedesetih. Njegovo megalomansko delo privuklo je čitaoce širom sveta, a „Točak vremena“ je ubrzo postao omiljeno štivo ljubitelja fantastike. Kada se na to doda i RPG sektor samog serijala, govorimo o zaista uspešnoj mašineriji.

Međutim, godine nisu bile naklonjene Džordanu. Kraj prošlog i početak ovog milenijuma doneo je Džordanu dosta problema, posebno sa njegovim delom. Serijal je postajao duži, pravac se izgubio, a dosta se može reći i o padu kvalitetu u kasnijim delovima. Gotovo da je bilo potrebno da se nešto desi kako bi se serijalu ulila nova krv. A onda se tih istih godina desio jedan od najvećih fenomena svih vremena u Holivudu – „Gospodar prstenova“ Pitera Džeksona.

Kako publika i kritičari, tako su i pisci posmatrali Tolkinovu magiju na filmskom platnu. Trilogija je bila izuzetno uspešna, bila je nominovana za neverovatna 22 Oskara, poslednji film je bio drugi film koji je zaradio više od milijardu dolara na blagajnama širom sveta, a postao je treći film sa maksimalnim brojem osvojenih Oskara – impresivnih 11. Sve u svemu, bio je to projekat koji ne samo da je zaludeo publiku, već i određene krugove u žanru fantastike.

Svakako da Džordan nije bio sam u ovome. Paralelno sa Džeksonovom trilogijom, knjige o dečaku-čarobnjaku Dž. K. Rouling su osvajale srca mališana. Preko određenih intervjua znamo da su Džordž R. R. Martin, Teri Gudkajnd, Nil Gejmen, Teri Pračet i mnogi drugi bili zainteresovani za adaptaciju svojih dela. Holivud je tražio nova dela, a pisci fantastike su na to odgovorili. Serijali su postali duži, zapleti kompleksniji a pisanje je postalo takmičenje u kinematografskom predstavljanju scena. Jednostavno, Džeksonova trilogija je donela fenomen modernih adaptacija na velika vrata, a niko u svetu fantastike nije ostao imun.

Priče o adaptaciji „Točka vremena“ davno su počele, a poklopile su se sa izlaskom Džeksonove trilogije. Džordan je još 2000. godine govorio da je NBC zainteresovan da napravi mini-seriju po motivima iz „Zenice sveta“. Međutim to se nije dogodilo, jer su oni koji su bili zainteresovani napustili NBC. Godinama se šuškalo da je Universal Pictures zainteresovan za adaptaciju serijala, međutim ni to nije urodilo plodom.

Džordan je 2004. godine prodao prava Manetheren LLC, kćerci-kompaniji Red Eagle Entertainment, koji su od 2004. godine uredno plaćali svoje obaveze prema Džordanu, što je uključivalo i produžetke rokova u kojima oni nešto i treba da snime. Studio Sony je bio zainteresovan ali ni ta saradnja nije urodila plodom, a onda su ljubitelji „Točka“ bili zaprepašćeni kada je u terminu posle ponoći prikazana pilot epizoda. Kurcšlus je onda nastao kada je Herijet MekDugal, udovica pokojnog Džordana krenula u borbu preko Interneta, a REE presavio tabak i tužio je za klevetu i protivpravne smetnje u trgovini, navodeći da je Džordanova udovica bila svesna da oni nešto spremaju. Slučaj se završio kada su MekDugalova i REE postigli određeni sporazum.

Kada je pre dva dana, MekDugalova najavila da je izašla sa sastanka gde je odlučeno da „Točak vremena“ dobije svoju TV seriju, prvo pitanje koje se samo nametnulo je bilo ko to zapravo treba da snimi seriju. REE se još nije odrekao svojih prava a kako su ispoštovali svoju ugovornu obavezu o emitovanju materijala (samo nekoliko dana pre isteka roka), ostalo je veliko pitanje ko će to da sprovede u delo. MekDugalova je očito, sigurna da ne postoje pravne smetnje, iako se prošle godine dosta govorkalo da nijedan studio neće hteti da se primakne ovom projektu dok se ne razjasni na šta imaju prava.

Međutim, izgleda da se prašina slegla, dogovori postignuti i da je dato zeleno svetlo za ovaj projekat. Ne treba ni na trenutak sumnjati da je sve ovo samo posledica neviđene popularnosti adaptacije jednog serijala epske fantastike, iako se, prateći neke intervjue, može zaključiti da MekDugalova veruje da „ta druga serija“ nema veze sa adaptacijom „Točka vremena“. Ovakvo razmišljanje je ili naivno ili iluzorno. Ako tim pokojnog Džordana smatra da trenutna zanesenost epskom fantastikom koju je pokrenuo fenomen „Igre prestola“ nije rezultirala da i „Točak vremena“ dobije svoju seriju, onda bi nam mogli objasniti zašto punih 16 godina, a onda i 10 pre toga, nijedna priča o adaptaciji nije uspela. Kada se Dajana Gabaldon, Teri Bruks i Bernand Kornvel ne kriju iza činjenice da se njihova dela ne bi adaptirala bez uticaja koji je imala „Igra prestola“ na pop kulturu, MekDugalova i njen tim bi, u najmanju ruku, trebali da isto priznaju. Ali, imajući u vidu da MekDugalova nije ni pročitala „Pesmu leda i vatre“, malo ćemo sačekati sa time.

Nakon pravnog kurcšlusa, sledi nam, interesantnija faza. Nakon što smo saznali da je veliki studio spreman za adaptaciju, prvo je pitanje ko zapravo stoji iza ovog projekta. Ovo pitanje je od esencijalne važnosti jer to može ovu adaptaciju svrstati u raznolike koševe fantastike ovih dana. Da li će to biti upoređivano sa „Igrom prestola“ ili sa „Jednom Davno“? Ono što se trenutno zna su dve stvari. Prva je da je Mekdugalova rekla da je u pitanju veliki inovativni studio, a druga informacija, koja se ubrzo pojavila, jeste da je studio (koji god to bio) odlučio da uloži desetine miliona dolara.

Analizirajući trenutnu šemu prikazivanja i originalne produkte različitih produkcijski kuća, može se doći do zaključka da postoji samo nekoliko studija koji bi mogli ovo da priušte. Najveći igrač je svakako HBO, koji iako ima problema sa originalnim sadržajima ovih dana jer se „Vinil“ nije najbolje pokazao, a „Pravi detektiv“ je imao užasnu drugu sezonu, mżemo zaključiti da verovatno nije zainteresovan za ovaj projekat. Naime, „Igra prestola“ treba da traje najkasnije do 2018. godine, nakon čega bi HBO svakako morao da sačeka pre nego se upusti u još jednu adaptaciju serijala epske fantastike. Na drugoj strani je web-stream gigant Netfliks. Iako su se ljudi u Netfliksu pokazali izuzetno sposobnim, njihov originalni sadržaj koji uključuje serije „Narandžasta je nova crna“, „Kuća karata“, „Sense8“, „Marko Polo“, „Narkos“ je izuzetno skup (ali i isplativ), a da ne govorimo o činjenici da bi Netfliks zajedno sa Marvel TV studijom u predstojećim godinama trebao da producira neverovatnih 5 serija i barem jednu mini-seriju. Tako uspešna programska šema ostavlja malo prostora za ovakav megalomanski projekat. Tako da ako HBO i Netfliks nisu u opticaju, ko jeste?

Ako bih se kladio, moj izbor bi pao na saradnju Sony TV i AMC. Ova saradnja je pre nekoliko godina rezultirala jednom od najboljih serija svih vremena – „Čista hemija“, a AMC ima nekoliko fenomenalnih serija koje pokazuju da oni mogu da odrade ovaj projekat na pravi način, prvenstveno „Okružen mrtvima“. AMC bi zaista dobrodošao jedan ovakav projekat koji bi ih lansirao u sam vrh američke kablovske TV scene, i svrstao ih u rang sa gigantima kao što su HBO ili Netfliks. Ovo je jedna od televizija u koje ne treba sumnjati, imajući na umu da njihov program takođe uključuje, između ostalih, „Momke sa Medisona“ i „Noćnog menadžera“.

Sledeći studio koji bi možda najbolje odgovarao jeste Amazon. Otkako je počeo sa produciranjem programa, Amazon je u potrazi sa neospornim hitom koji bi predstavio Amazon široj američkoj ali i svetskoj publici. Njihove serije „Čovek u Visokom Dvorcu“ i „Mocart u Dzungli“ bile su veoma dobro prihvaćene od strane kritike. Međutim, Amazon Studio mlra zaista da se potrudi da nađe svoju „Igru prestola“ ili „Čistu hemiju“ kako bi preživeli u jakoj konkurenciji.

Sledeći red producentskih kuća i kanala, koji uključuje FX, Starz i Showtime su redom kanali na kojima bismo očekivali solidan program i dobru adaptaciju. Sa serijama kao što su „Fargo“ i „Amerikanci“, FX se, barem što se kvaliteta tiče, svrstava u sam vrh. Obe serije se trenutno smatraju bukvalno najboljim serijama u Americi. Bilo je tu i drugih programa kao što su „Američka horor priča“, „Pravednik“, „Sinovi anarhije“. Starz bi bio takođe bila dobra opcija, budući da su već radili serije koje nisu predaleko od onoga što zahteva „Točak vremena“. Od „Tuđinke“ i „Spartakusa“ do „Da Vinčijevih demona“, „Bele Kraljice“ i „Stubova zemlje“, Starz poseduje iskustvo potrebno za snimanje „Točka vremena“. Showtime takođe ima gomilu serija koje pokazuju da umeju da angažuju kvalitetne pisce, režisere, glumce i time naprave solidan projekat – „Domovina“, „Rej Donovan“, „Penny Dreadful“, „Tjudorovi“, „Bordžije“. Imajući sve to u vidu, bilo koji od ovih studija bi bio dobar start za adaptaciju „Točka vremena“.

Međutim postoje i studija kojima fanovi ne bi bili baš srećni da čuju da su se dokopali „Točka vremena“. Svakako je da je SciFi u nekoj hipotetičkoj igri, međutim sama činjenica da se govori o budžetu od nekoliko desetina miliona dolara, to ih isključuje. ABC, FOX, MTV i CW takođe jesu u opticaju, međutim trenutno stanje DCTV Univerzuma na CW, „Šanarine hronike“ na MTV, sve ono što se dešavalo sa „Uspavanom dolinom“ na FOXu i na kraju sudbinu „Legende o Tragaču“ na ABC, malo je onih koji bi verovali da bi ijedan od gorepomenutih studija mogao da na uspešan način da adaptira ovaj serijal.

Ono što je sigurno jeste da je ovaj projekat našao svoj dom, ali sada sledi mnogo teži deo. Šta sada? Prva stvar o kojoj bilo koji studio treba da razmišlja jeste način na koji da proda ovu adaptaciju gledaocima. Naivno je misliti da su čitaoci serijala dovoljni. „Točak vremena“ jeste jedan od najprodavanijih serijala svih vremena (ovo je svakako povezano sa činjenicom da sam serijal ima 14 delova i još par pratećih knjiga). Sa nekih 90 miliona prodatih primeraka, koliko su objektivne procene, serijal ima dobru bazu, ali da se odmah razumemo, nijedan studio neće uložiti desetine miliona gledalaca samo za čitaoce serijala. Seriju je potrebno prezentovati novoj publici, a to je jedan od najvećih izazova koji će ovaj serijal imati pred sobom.

Naime, kada su 2009. godine Dejvid Beiof i Den Vajs razgovarali sa producentima u HBO, „Igra prestola“ je bila predstavljena kao „Sopranovi u Međuzemlju“. Premisa je bila nešto što je od „Igre prestola“ napravilo hit. Epska fantastika je prevazišla žanrovske okvire i kao i „Gospodar prstenova“ postala od štiva koje štreberi i knjiški moljci čitaju do planetarno popularne knjige koju svi žele da pročitaju. „Pesma leda i vatre“ je nudila nešto novo. Nije to bila loša kopija „Gospodara prstenova“, već je to postao serijal koji je uveo milione novih fanova u svet fantastike. Jednostavno, publika se proširila, i od samo dobro prodavanog serijala, „Pesma leda i vatre“ je kroz svoju TV adaptaciju postala jedno od retkih planetarno popularnih dela epske fantastike. Stoga je veoma važno zapitati se šta to novo „Točak vremena“ ima da ponudi.

„Točak vremena“ je suštinski jedan veoma tradicionalan, čak u mnogim aspektima i prevaziđen serijal epske fantastike. Da Holivud nije u ovolikoj suši ideja i da nije bilo „Igre prestola“, mala je verovatnoća, čak gotovo nikakva, da bismo razgovarali o adaptaciji ovog serijala. Džordanov svet je preglomazan za uspešnu adaptaciju, broj likova se broji na stotine, čak hiljade, a o količini radnji, likova i delova koji se mogu preskočiti, mogao bi se napisati još jedan serijal epske fantastike. Sindrom spasioca, borba između dobra i zla, problematični opisi međuljudskih odnosa je nešto o čemu će producenti i pisci morati dobrano da razmišljaju. Imajući sve to na umu, gotovo se ostavlja utisak da ovaj serijal ne može gledaocima ponuditi ništa novo. Međutim, da li je zaista tako?

Iako „Točak vremena“ zasigurno nema sadržajnu dubinu i ne probija žanrovske okvire, uljuljkavajući se u dobar stari koncept fantastike, ne može se poreći da Džordanova bogata imaginacija ima sopstveni šarm. Takav svet je san bilo kog produkcijskog dizajnera, kostimografa i kinematografa. Priča o sukobu dobra i zla nije baš nešto što će privući današnju publiku, ali postoje određeni elementi priče koji bi to uspeli. Između školskog i naučnog pristupa magiji, epohalnim bitkama kojih ima na pretek – Zenica Sveta, Falme, Dumejski kladenci, okršaji sa Seanšanima, Poslednja bitka i likovima koji bi se određenom kombinatorikom uspeli dovesti do neosporne dopadljivosti, ova serija zapravo ima šansu da uspe.

Govoreći o uspehu, ne smatram da „Točak vremena“ može da uspe kao i „Igra prestola“. Nedostatak inovativnosti, uski žanrovski okviri, izuzetno skupa produkcija koja će biti potrebna za potrebe snimanja, sve ovo su samo neki od problema. Prilagoditi serijal TV formatu je izazov, ne zbog toga što je Džordanov stil pisanja toliko književan i samim tim funkcioniše samo unutar sopstvenog medijuma, već iz razloga što će biti potrebno dobrano potkresivanje likova, lokacija, radnji i mnogih drugih elemenata serijala. Jednostavno, „Točak vremena“, takav kakav je, neupotrebljiv za potrebe snimanja serije.

Još jedan serijal epske fantastike se pridružio adaptiranim delima. Koliko nas je to obradovalo, toliko smo i zabrinuti šta će se desiti delu koje mnogi od nas izuzetno cene i vole. Međutim, kao nijedna baza ljubitelja pre njih, fanovi „Točka vremena“ moraju na vreme da se spreme na neizbežno ogromne promene koje očekuju ovaj serijal u procesu prilagođavanja za male ekrane. A da li će ova adaptacija biti popularna kao i „Igra prestola“, „Gospodar prstenova“ ili „Hari Poter“, ostaje nam da vidimo.

Vejvard Pajns – Blejk Krauč

Posted on by Kristijan Šarac

wayward-pines-279x424Blejk Krauč verovatno nije pisac za koga ste čuli uprkos tome što je do sad objavio čak pet romana Vejvard Pajns, Beg, Pusta mesta, Uskomešanost i Razuzdanost. Naravno ukoliko ne koristite Kindl, jer su njegova dela na tom uređaju najprodavanija.

Iako pisac nije preterano poznat, verujem da će uskoro to biti. Uživao sam čitajući ovaj roman, koji je toliko eksplozivan da nema stanku od prve do zadnje stranice, a pri tom je kompozicija opisa i rečenica veoma fino stilski doterana, da odmah čitaocima stavlja do znanja da je vešt u svom zanatu.

Potpuno je uspeo u nakani da dočara atmosferu Tvin Piksa i Izgubljenih, to jest onu blagu jezu i iščekivanje sledećeg događaja koji sušinski menja ulogu likova iz negativca u pozitivca. Posebno uspešno je prikazao tananu nit koja spaja krimi roman sa SF avanturom i omladinskim romanom. Što je vrlo vešto i sa ukusom izveo.

Kao i svaki roman i ovaj roman ima svojih mana. Prvenstveno malo smeta to što su svi likovi, sem Itana, nekako bezbojni bez pravih ličnosti sa samo jednom istaknutom crtom. Samim tim je nemoguće da se vežeš za iste. U ovom romanu postoji i ona stalna akcija koja može da zasmeta nekome ko više voli dijalog. Autor je propustio da malo bolje i stručnim rečnikom objasni projekat i svu tu nauku i tehnologiju. Razloga mogu biti dva i nijedan nije pohvalan, to što je on površan ili iz razloga što misli da čitaoci neće razumeti malo nauke.

Itan se budi krvav i bez igde ičega, čak i bez sećanja, koja se postepeno vraćaju, a sa tim i saznanje da se nalazi u Ajdahu, gradiću Vejvard Pajns gde je poslan na zadatak kao agent tajne službe.

A da planinski gradić nije idiličan, kako se u prvi mah čini, već da se tu krije jedno epidermično naselje i ljudi. Počinje da shvata da ga ti ljudi pokušavaju ubediti da je lud i da halucinira.

Pošto Itan postaje ozbiljna pretnja ’sistemu’, biva progonjen sa ciljem da bude uklonjen iz ‘sistema’, kao i sve dosadašnje neuklopive jedinke.

Uz pomoć onih koji još ’misle’ uspeva umaći, ali nije mučen samo ranama i glađu, već ga progone sećanja iz rata odnosno ratnog zarobljeništva.

Ipak prevazilazi sve teškoće i beži iz grada, no napolju je neki novi svet gde se vrednuje samo zakon lovca i lovine, a pri tom je on ovo potonje. No obuka i želja za životom odnose pobedu nad sirovom silom na koju je naišao izvan zidina grada. U tok bega pronalazi otvor tj. ulaz u kompleks, ali ga vrlo brzo otkrivaju i sateravaju u ćošak u prostoru punom mrtvih ljudi, u komorama.

Ono što izgleda kao kraj se pretvara u jednokratnu ponudu od strane rukovodioca kompleksa, da mu da ono za čim najviše žudi, uz objašnjenje projekta i zbog čega je baš on neophodan. Itan je primoran da shvati da zlikovaca nema bar ne u ovoj priči, jer mračna budućnost je SADA.

Ova knjiga je zapravo klasična distopijska priča sa veoma buntovnim likom koji se bori protiv sistema. Kao takav je za svaku preporuku mladima, a i svima drugima koji se još uvek bore protiv pravila i ugnjetavanja. Knjiga se može naći u izdanju, izdavačke kuće Znanje i cenom je vrlo dostupnoj široj publici, uz zaista sjajnu filmsku naslovnicu koja će vas zasigurno i sama naterati da je kupite.

Vještičje strpljenje – Milena Benini

Posted on by Redakcija

Na cesti je mrlja krvi.

U bilo koje drugo doba godine, previdjela bi. Ljeti kotači bicikla podižu prašinu pa vozi stisnutih očiju, napola slijepa. U jesen, okolno drveće pokriva uski puteljak mrljama crvene, žute i jantarne i utopilo bi grimiznu točku kao more kad otme život. Zimi ne bi ni došla tako daleko od kuće.

Ali proljeće je i zelenilo mlade trave stvara savršenu pozadinu za mrlju. Zato ona ne prolazi kroz nju. Skreće u posljednji čas, smilovavši se onome što smatra nekim čudnim pupoljkom. Pa nastavlja, otpisujući zapuh zimske hladnoće kao prolazak kroz sjenu, iako je skoro podne i sunce je ravno nad njenom glavom.

Živi umovi znaju otpisati stvari koje su im nepoznate. Naročito kad su mladi i žele samo što prije stići do grada, da obave što treba i provedu ostatak dana s privlačnim trgovcem koji drži štand u redu najdaljem od crkve.
Morat ću se više potruditi.

* * *

Mara je ušla u grad i skrenula desno, prema crkvi i vijećnici i trgu. Pogled joj je odmah poletio prema rubu trga. Plave i zelene pruge kotlokrpinog štanda isticale su se među crvenim i žutim tendama tkalaca i postolara. Mara se nasmiješi. Odavde nije vidjela pod tendu, ali nije ni morala. Ako je tenda ovdje, ispod će biti on.

Natjeravši se da skrene pogled, sišla je s bicikla, zaključala ga za metalni prsten uglavljen u zid vijećnice i uzela torbu iz košare. Nije joj bilo teško trgovati: med i ulja i čajevi bili su luksuzna roba. Većina trgovaca ih je lako uzimala, za preprodaju ako ne već za sebe. A, naravno, svako toliko, netko bi spustio glas i pitao za… druge stvari.

Prolazeći među štandovima, Mara proguta osmijeh. Nisu imale drugih stvari, samo pčele i vrt na zaklonjenoj strani brijega. Ali ako su ljudi tražili ljubavne napitke ili zaštitu protiv uroka, njena baka, majka i tetke rado bi im udovoljile. Bar su ljubavni napitci sigurno djelovali. Ne dugo, istina, ali daj im dovoljno želje i ljudi će izmisliti ljubav i gdje je nema. Tako je bar baka uvijek govorila.

Mara strese glavom. Octar se uvijek volio cjenkati; morala se usredotočiti da spusti njegovu cijenu na nešto razumno. Potrajalo je dok se nisu pogodili, a onda, baš dok je stavljala bocu u torbu, zvuk više nalik prijetnji galeba nego ljudskom glasu natjerao ju je da se okrene.

Luđak je stajao tri koraka od nje, uperivši prst u nju. „Vještice!“ povikao je.

Mara sklopi oči i osjeti kako joj se obrazi žare. Ne sad.

Nitko nije Luđaka shvaćao ozbiljno. Grad ga je puštao da luta ulicama, hranio ga otpacima, jer svi su oni bili u duši dobri ljudi, ali nisu ga shvaćali ozbiljno. Svi znaju da vještice ne postoje, a duhovi ne hodaju među drvećem u sumrak. Ali svejedno su se svi zagledali u nju. Ljudska priroda: nisu mogli odoljeti.

Prljavi dlan krenuo je prema Marinim prsima, zastao u zraku.

„Čuvaj se“, reče Luđak tiho. Krvave oči djelovale su neočekivano mirno. Mršavi prsti stisnuli su se u šaku u zraku iznad Marinog srca pa nestali pod prljavosmeđim rukavom. „Proljeće je.“ Ugrizao se za usnicu kao da zaustavlja još riječi. Onda se okrene i nestane jednako naglo kao što se i pojavio.

Široka žuljevita ruka spustila se na Marino rame.

„Gnjavio te?“ upitao je privlačni trgovac sa štanda u redu najdaljem od crkve.

Mara strese glavom.

Tijelo privlačnog trgovca grijalo joj je leđa.

„Ne“, promrmljala je, užurbano kalkulirajući koliko može ostati tako.

„Ne, sve je u redu“, reče napokon, okrećući se dovoljno polako da mu ruka ostane na njenom ramenu. „Dobro sam.“

„Sigurno te prestrašio“, reče privlačni trgovac. „Daj da ti platim piće da se zagriješ i smiriš.“

Mara spusti glavu da sakrije osmijeh. Daj im dovoljno želje i ljudi će izmisliti ljubav.

* * *

Večer rasteže sjene preko šumskog puteljka kad se pojavi druga mrlja krvi. Veća je od prve, i leži na mladoj travi poput plišane krpe.

Bicikl stiže u punoj brzini, Mara se smiješi. Piće s privlačnim trgovcem pretvorilo se u dva, a zatim u kratko hvatanje u uličici iza trga. Djevojka nije mogla tražiti više od prvog koraka nakon tri mjeseca pogledavanja preko štanda.

Pazila je da zaustavi stvari prije nego što odu predaleko; htjela je da ju pamti kao nedovršen posao, a ne laku zabavu. Sajam se održavao u gradu jednom mjesečno. To je bilo dugo vrijeme za sjećanje na samo jednu djevojku.

Prednji kotač prelazi preko krvave mrlje. Lišće u šumi šapuće na vjetru Marinog prolaska, ili se možda smije od zadovoljstva.
Upalilo je. Sad još samo treba čekati.

Čekanje je lako kad ga jednom svladaš. Godišnja doba prolaze u tren oka ako se možeš stopiti sa šumom, poprimiti ritam drveća. A ne trebam toliko: ni pola ljudskog sata ne prolazi kad se na cesti iz grada pojavi obris koji slijedi uski trag gume bicikla. Obris je visok, plavokos i privlačan, ako voliš takve tipove.

Obris ugleda razmrljanu krv. Staje, ne može odoljeti. Poseže.

Tek što nisam iskoračila iz šume kad mi se oko zapešća stegne nečija ruka. (Ovo nije nimalo točan opis onog što se događa, ali je najbliže tome što živi umovi mogu shvatiti.)

„Nemoj“, govori poznati glas. „Snaći će se ona.“

Pokušavam osloboditi ruku. Nije lako kad to nije ruka niti je drže dugi, prljavi prsti.

„Dvjesto šezdeset i četiri godine čekam na ovo. Nećeš me sad zaustaviti.“

„Molim te.“

„Samo zato što ona ima tvoje krvi –“

„I tvoje.“ Ne-prsti oko moga ne-zapešća se smekšaju. „Znam da nismo uspjeli zaštititi –“

Okrećem se i zamahujem u istom pokretu, pretvarajući drugu ne-ruku u oštricu. Prljavosmeđa tkanina se cijepa, kao i ne-meso ispod nje.

„To mi je dužnost“, govorim hrpici tkanja na tlu. „Ti si ga pustio da te živog spali.“

„Da ti možeš spasiti naše dijete.“

„Moram ga zaustaviti.“

„Ne ovako“, govori Luđak umirući. Ne da će ga to dugo zadržati.

Istrčavam iz šume, ali obris na cesti je već otišao dalje. Ali krvavi trag mogu slijediti i ja. To mu je bila i svrha.

Jurim. Kao što sam jurila prije dvjesto i šezdeset i četiri godine, kad bi mi samo malo više brzine možda bilo spasilo život; možda muža. Teško je reći što bi se dogodilo; progonio nas je demon.

Tada sam bila prespora. Danas lako sustižem obris.

On ide prema maloj kući na zaklonjenoj strani brijega. Duge sjene pretvaraju kuću u stilizirani crtež, obrisu daju prijeteću dimenziju, crna krila.

Točno tako zapravo i izgleda, ako vam se um očajno ne trudi zavarati se i vidjeti nešto drugo. Moj više nema tu potrebu.

„Stani!“ vičem što glasnije (ne) mogu. Obris se okreće i širi ruke.

Luđak, i opet. Iza njegovih leđa, obris nastavlja prema kući.

„Ne!“

„Ako ga sad ti zaustaviš, nikad se neće naučiti same štititi! Sa sljedećom generacijom opet ćemo prolaziti istu stvar!“

„Nikad dosad još nisu naučile!“

„Pa? Tako misliš provesti cijelu vječnost? Štiteći svoje potomke?“

„Zašto bih je inače imala?“

Jurim prema kući ne obazirući se na njegov odgovor. Grabi me, kao toliko puta dosad. Moje ne-ruke pretvaraju se u oštrice, njegovo ne-meso u metal da spriječi još jedan pokolj. Pretvaram se u vatru da ga istopim; on je led, sikće ali izdržava. Ja sam hobotnica, plazim preko njegovih zamrznutih udova; duge vlati morske-on-trave ovijaju se oko mojih.

Obris kuca na vrata kuće.

Ja sam tisuću crnih leptira koji uzleću u mračno nebo. Treba mu trenutak da smisli odgovor; to je sve što sam htjela.

Zgusnem se u ogromnu pticu i pikiram na obris prije nego što se vrata otvore. Iza mene, Luđak postaje ris, skače prema mojim krilima.

Obris se okreće, privlačno lice pokazuje svoju pravu prirodu. Prije nego što mi čaporci stignu do njegovih crvenih očiju, risove šape sklapaju mi se oko repa i povlače prema dolje. Vrištim i vrištim i vrištim dok me ris odvlači, dok se vrata kuće otključavaju, dok nam obris okreće leđa i znam da mu je lice opet plavooko i mlado i nevino iako je upravo suprotno.

Mara otvara vrata.

* * *

Opet smo duboko u šumi. Rep mi je očerupan, jedno mi krilo krvari. Ris rastvara čeljusti, liže mi otvorenu ranu. Ja ustajem i odustajem od pojave. Ris me promatra tužnim ne-očima koje me još uvijek vide.

„Do sljedećeg proljeća?“ govori rezignirano. „Ili možda…?“

„Ne“, govorim, i opet sam samo lišće i sok koji teče deblima, i čekanje.

U daljini, stup dima podiže se sa zaklonjene strane jednog brijega. Moje ne-oči vide jedno ljudsko tijelo kako juri niz suprotnu stranu. Bar si je spasila život. Zasad.

Sklapam sva čula.

Ponekad, sve što mrtvoj vještici preostaje je strpljenje.

 

Autor: Milena Benini

Šta je potrebno da fanovi SW-a budu srećni?!

Posted on by Redakcija

Gledao sam pre neki dan Zvezdane Ratove: Buđenje Sile i imam pitanje i za fanove, i za nefanove, i sve druge koji su gledali ovaj film i imaju ikakvo mišljenje o njemu: A KOJI KURAC VI TAČNO ŽELITE OD OVOG SERIJALA?

Kada su od 1999. do 2005. izlazili Epizode I-III, a i sve do danas, kukate kako su ti delovi lošiji od izvorne trilogije. A onda kada vas se pita zašto to mislite  izvlačite gluposti, kao što su Džar-Džar Binks, i priča o postanku Vejdera. Prvi jer je iritantan i nepotreban (što je možda i istina), drugi jer se ne uklapa sa likom Vejdera (što je tačno, ali iz pogrešnih razloga). Prvim neću da se bavim jer je debilno uopšte pričati o sporednom liku koji je tu samo kao komični element.

Ali je ovo drugo zanimljivo. Prvenstveno, zato što većina vas ne vidi jednu jako bitnu stvar koja se potencira kroz čitavu prvu trilogiju: Dart Vejder i Anakin Skajvoker nisu isti likovi. Dodatno, geneza Dart Vejdera zapravo postoji samo u epizodi III kada uz konstantno delovanje jednog od najveštijih i najmoćnijih Sit-čarobnjaka Anakin Skajvoker postaje Dart Vejder, potpuno lišen veza sa prethodnim životom. On više nije Skajvoker, već isključivo Vejder što nam sam Obi Van Kenobi veoma jasno govori na samom početku epizode IV.

Evo još malo muka za vas. Obratite pažnju dobro na događaje na kraju epizode VI. Jednostavno pitanje glasi: Ko je bacio Cara (Darta Sidijusa/Palpatina) niz Zvezdu Smrti? Svi vi koji ste odgovorili Dart Vejder, pokušajte ponovo. Odgovor je Anakin Skajvoker. Ovde je ključan taj element dualnosti dva lika. Jer Dart Vejder ne bi žrtvovao svoj život da spasi Luka Skajvokera. Vidite, prema pravilima Sita, Luk je slab, i ne zaslužuje da preživi. Vejder ne bi podigao svog učitelja i bacio ga niz Zvezdu Smrti zbog nekog slabića, jer to nije u njegovoj prirodi. I zato treba uočiti i razumeti šta je uočeno u trenutku dok Sidijus muči mladog Skajvokera Munjom Sile. Luk Skajvoker zaziva svog oca da mu pomogne. 

Ovde dolazi do ključne promene u likovima. Anakin Skajvoker – potpuno druga ličnost – se pojavljuje u sceni i napada Sidijusa. I pun prezira prema svemu što je njegova druga ličnost radila, odlučuje da ubije oba Sita, jer Anakin jeste Majstor Džedaj. Skajvoker fizički podiže Sidijusa i izlažući sebe njegovom napadu ga baca. Ali, da je to uradio Vejder, Vejder bi ga ubio ili tako što bi ga Silom odgurnuo u provaliju, ili bi ga ugušio Silom, ili nekim drugim od više desetina magijskih napada kojima jedan Sit raspolaže. I ne bi ga ubio da bi spasao svog nejakog sina, već da bi postao Učitelj, jer to je sudbina Sita u Pravilu Dvojice, stari Učitelj umire da napravi mesta za novog Učenika.

Pošto smo ovo objasnili, da se pozabavimo još nekim stvarima koje će nam možda dati više uvida u to šta bi to jedan gledalac želeo. Originalna trilogija Zvezdanih ratova je žanrovski spejs-opera, što je (makar u mojim očima) lepi izraz da se kaže “epska fantastika u space-ageu”. Jer osim, izrazito napredne tehnologije, osnovna trilogija nema nijednu drugu odliku naučne fantastike, ali zato je od “visoke epske fantastike” pokupila sve:

E, sada idu muke jer postoji ograničeni broj načina da se ispriča jedna priča u jednom svetu. I tu nalazite problem sa epizodom VII. Jer vi niste gledali i idolizovali epizode IV-VI zbog onih likova iznad. Gledali ste ih, dame i gospodo – momci i devojke, žene i muškarci – jer bi ste se napalili i drkali kurčeve ili trljali pičke uz neku od ovih stvari:

U Buđenju Sile ste dobili:

Jebiga, muški, Keri Fišer više nije materijal za drkanje (mada, ima nas raznih), ali umesto nje ste dobili Dejzi Ridli, koja izgleda potpuno isto fizički: lepuškasto lice, odsustvo sisa, relativno golišavi kostimi. Žene, ne znam za vas, ali ja bih se na vašem mestu rađe trljao uz Harisona Forda nego ove druge muške (ali opet, ima nas raznih). I to je suština problema, nema drkanja i trljanja na likove koje volimo.

A za šta se bunite, za plagiranje epizode IV… Hm… Da vidim… A šta ste očekivali kada ste tražili da opet vidite istu stvar?! Tražili ste isti narativ, da se izbriše sve što je rađeno u epizodama I-III. Pa, to ste i dobili. I jedini vam je problem to što nemate šta da vam raspali maštu sada.

A zašto vam se nisu dopale epizode I-III, pa, nisu spejs-opera. Umesto toga, su zapravo naučna fantastika sa mnogo tvrđim elementima gde tehnologija ima više uticaja, i nema golišavih kostima Natalie Portman zbog kojih ćete drkati, i nema comic relief šmekera na koje ćete trljati pičku, ili scena borbe na koje ćete se napaliti (nisu toliko krucijalne, i ima ih na 20 min filma), ali ima droida i dalje.

Ali, imate i ovaj problem, epizode I-III u sigurno kanon, i njihov autor je sigurno u pravu, a vi sigurno niste. Znate zašto? Jer je on Džordž Lukas koji je stvorio franšizu, a vi ste gomila nedojebanih adolescenata u glavi.
E, pa onda, ako vi ne želite da se ponavljaju epizode IV-VI, ali da priča bude iz istog sveta, i jednako impresivna, i da ne liči na epizode I-III… Šta koji kurac želite?! Šta će to vas da usreći toliko da kažete kako je epizoda VIII odličan film?!
Hoćete iskreni odgovor? Ništa, jer vi ne gledate ove filmove i ne uživate u njima zbog njihovog sadržaja, priče, ili čega god drugog što ima veze sa kvalitetnim filmovima. Vi ih gledate da biste imali na šta da drkate i trljate. I to je sva mudrost.

Vampirela

Posted on by Kristijan Šarac

Vampirella je stripovski lik koji je osmislio legendarni Sci-Fi ljubitelj Forest J Akerman davne 1969. godine. Seksi polugola vampirica koja brutalno ubija članove svoje vampirske rase počela je kao jedan od “prezentera” u stripovskoj antologiji Creepy (ala Tales from the Crypt), a uskoro je dobila i svoj serijal.Crtaći koji su obeležili Vampirelu su Hoze ‘Pepe’ Gonzales i Fernando Fernandez sa nekoliko iznimno dobrih epizoda. Kroz godine došlo je do finansijjskih problema u firmama koje su pod svojim pravima imali Vampirellu, a  od 2010. godine pod svoje okrilje je uzima poznata firma Dynamite.

Osim što su u jedanaestom mesecu 2010. godine počeli novi Vampirella serijal, momci iz Dynamitea su izbacili nekoliko tomova sa odabranim Vampirellinim stripovima. Vampirella Masters Series Volume 1 sadrži odabrane priče iza kojih stoje scenaristi Grant Morrison i Mark Millar. Ova sveska od 176 stranica se sastoji od poglavlja “Ascending Evil”, “Holy War”, “The Blood Red Game” i “A Cold Day in Hell”. Svi stripovi su izašli sredinom 1990tih.

“Ascending Hell” i “Holy War”

U ova dva poglavlja na kojih 140 stranica sakupljeni su stripovi koji su izašli kao Vampirella Monthly. Ovaj revival serijala je počeo sa ponovnim uvodom u Vampirellu, seksi vampiricu koja je majci obećala da će pobiti celu vampirsku rasu. Majka joj je inače Lilit, kraljica pakla i majka svih vampira. U prvom delu ove spojene priče, pratimo događaje vezane za širenje vampirskog klana u Njujorku, gde kreću u eliminaciju poznate mafijaške porodice. Nekolicina brutalnih vampira u pratnji genijalnog negativca Von Kreista kroz samo nekoliko stranica pokazuju kakve macabre ideje imaju Mark Millar i Grant Morrison. Nakon brzinske makljaže, Vampirella spašava Dixie, jednu od mafijaševih kćeri i ona kroz mesec dana postaje njena pomoćnica. Dixi i društvo kreću u finalni obračun sa monsinjorom i njegovim vampirskim legijama.

Priča ovog prvog poglavlja (prva tri stripa Vampirellla Montly serijala) je vrhunska, makar do sada nisam imao nikakvog stripovskog dodira sa Vampirellom, odmah se ubaciš u njen svet i uz brutalnu radnju i savršen crtež jednostavno gutaš ono sa čime te kreatori stripa hrane stranicu po stranicu. “Vampirellu” sam do sada vidio jedino u istoimenom filmu sa Talisom Sotom u glavnoj  ulogi (ako niste gledali, obavezno pogledajte, ima par “spektakularnih” scena – jasno u stilu filma za ekipu, ama baš ništa više od toga) – a stripovska Vampirella je jasno još bolja. Obučena kao ispljuvak iz nekog sex shopa u SOHO-u, proporcija kojoj bi zavidele i najokrelije porno dive, Vampirella kombinuje good looks i izrazit instikt za ubijanjem vampirskog roda.

Spomenuti Von Kreist je negativac kakvog se samo poželeti može, spomenuću samo par usputnih scena: šeta se po Rimu i onako usput uz razgovor gurne malu devojčiču da se utopi u reci ili pak dok mu pada helikopter, uspeva u zadnji tren popraviti stvar i to tako da helikopter uputi prema igralištu punom dece. Ovaj manijak nije vampir već lich, živi mrtvac koji je u ratno vreme u Prusiji odigrao karte sa vragom – i dobio. Brutalan, vizuelno impresivan, kultni lik.

“Holy War” je drugi tercet epizoda u kojem Vamipirella u pratnji “sestrinstva” kreće na finalni obračun sa vampirima u Italiji i to u fajt sa nikim drugim nego Judom. Sestrinstvo je elitni crkevni red ženskih ubica vampira, koji su za vreme inkvizicije imali nekoliko hiljada članova, a sada ih je živo samo oko dvadesetak. Vizuelno interesantne,( izgledom kao iz nekakvih BDSM čelija), cure služe kao rezerva u krvavom obračunu. Ovaj drugi deo ima recimo to tako malo više akcije (mada je i prvi krcat dinamikom), ali mi nije seo tako dobro kao “Ascending Evil”. Malo su iskomplikovali sa nekakvim obratima koji šetaju u prošlost/budućnost, ali u paketu je opet dobro štivo.

“The Blood Red Game”

Ova priča je izašla 1996. godine u sklopu “Vampirella: 25th Anniversaty Edition” izdanja. Reč je o priči u kojoj se obrađuje jedna od Vamiprellinih neprijateljica – The Blood-Red Queen of Hearts. Ova kratka slasher epizoda je verovatno zanimljivija ljubiteljima Vampirellinih prijašnjih stripova, a ovako sama za sebe ne nudi ništa posebno.

“A Cold Day in Hell”

Objavljena u Vampirella Strikes, ova priča sadrži nešto ala “30 Days of Night” gde vampirsko pleme na Aljasci planira detonirati nuklearnu bombu i time sprečiti da im sunce ikad više pravi problem pri životu i hranjenju. OK strip krcat vampirica Vampirellinih proporcija.

Za kraj poželimo da Tarantinu padne u ruke rimejk ovog filma, a svim ljubiteljima akcije, krvi i seksi scena poručujemo ne propustite ovaj strip.

Put Bez Tame

Posted on by Redakcija

1.

Puziš po blatnjavoj stazi s maramom u ruci,

krvavim prstima grebeš samo dno beznađa,

gde čekaju te mračni dani u svoj tuzi i muci –

draž slatkog vina u grlu, pomisao ti je slađa.

Kroz večnost si izlaz iz pakla vrebao,

svoja nedela ispovedao zidu od jame,

za moći i vladavinom sveta si žeđao;

iskupljenje grehova je put bez tame.

2.

Zvuk pulsira na slepoočnici – sladak,

kao kamen kad pada u ponor bez dna

osećaš kako klizi kroz prste – bridak;

bezvremena pesma iz umirućeg sna.

Pod bosim ti nogama plače lišće uvenulo,

daleka sećanja u mislima još uvek čame,

a na istoku je sunce kroz oblake granulo;

sjajni, vreli zraci pokazuju put bez tame.

3.

Obrisi tamnih stena postadoše stameni,

oštricom prolivaju ti krv bez oklevanja

po suvoj zemlji, narasta korov plameni,

gde nalazi se jedini lek protiv snevanja.

Horizont sakriva tajnu; iznenadno

ti izaziva jecaje dotičući zenice same,

okaljan zlodelima drhtiš bezmerno,

čezneš da nađeš svoj put bez tame.

4.

Drevni mudrac znanje daje lutalicama,

što bogovi odavno kazivahu vetrovima,

strpljivo puni nadom srca pokajnicima,

okovanih lancima gorčine…  vekovima.

Otkriće vodi do zemlje proletera; odlučno

ideš po kiši, sa bez ispunjene slikom rame,

lepša vremena kucaće na vrata nesebično;

da čvrstim hodom kročiš na put bez tame.

 

Autor: Nemezis

Dr Sleep – Stiven King

Posted on by Kristijan Šarac

DR SLEEPOvo je 61. objavljena Kingova knjiga i njegov jubilarni 50. roman. Ova knjiga je nastavak Isijavanja, na koji se čekalo 36 godina. Stiven King je kralj horora, čiji se romani smatraju klasicima ovog žanra. Njegova dela su prodata u 350 miliona primeraka, prevođena su na
mnoge jezike i adaptirana su u stripove, pozorišna dela, a mnoga su i ekranizovana (bolje da nisu).

Roman Dr Sleep nastavlja da prati životnu priču dečaka sa posebnim moćima, Denija Torensa, nekoliko godina posle zadnjih događaja iz knjige Isijavanje. Denija i dalje proganjaju duhovi iz hotela “Vidikovac”. Na svu sreću sa njim je i dalje njegov mentor, Dik Holoran, koji ga uči kako da blokira duhove u svom umu, ali mu zauzvrat traži da obeća, da će jednoga dana i on nekome, ko ima sposobnost “isijavanja”, kao i njih dvojica, biti mentor. Posle vremenskog skoka od nekoliko decenija, vidimo da je Deni na životnoj stranputici. Pod teretom svog neobičnog dara, krenuo je očevim stopama – ali ne za karijerom pisca, već za alkoholom.

Kada ubrzo shvati da je dotakao dno, Deni odlučuje da je vreme za promene. Svoj mir nalazi u malom gradu u Nju Hempširu, gde počinje da posećuje sastanke lokalnih Anonimnih Alkoholičara. Ubrzo nalazi posao kao bolničar u staračkom domu, gde zarađuje nadimak Dr Sleep, zahvaljući svojoj neobičnoj sposobnosti, pomoću koje umirućim pacijentima olakšava patnju i bol. Taman se polako privikava na novi način života, kada počinje da “hvata signale” devojčice po imenu  Abra Stoun. Ona je već navikla na “čudan radio u svojoj glavi” koji prima vesti o dalekim katastrofama – od događaja 9.11.2001. godine koji su potresli Ameriku, a kada je ona bila još beba, do aktuelne otmice i ubistva dečaka u drugom delu države. Vremenom, ona će takođe osetiti prisustvo Dr Sleep-a i formirati vezu sa njim.

U međuvremenu, autoputevima i magistralama Amerike, u svojim kamp vozilima krstari grupa “Pravi čvor”. Iza naizgled stereotipnih ljubitelja kamp vozila i takvog načina putovanja, “penzionera i veselih starijih ljudi sa svojim golf kačketima i štitnicima od sunca”, se krije grupa paranormalnih bića koja su u stalnoj potrazi za decom koja imaju dar isijavanja.Oni se hrane “parom” ,životnom snagom koju ova deca ispuštaju dok ih muče do smrti, koja im omogućava da produže život.  pušteni jer su polako mučeni do smrti . Istina čvor treba da pare da ostanemo zauvek mladi. Kako oni žele da se domognu i “pare” Abre Stoun, u čiju će odbranu stati Deni, čitalac će biti svedok epske borbe između zla i nevinosti, sa neizvesnim ishodom.

Ova knjiga je razočarenje i jedan od najgorih romana svakako smo očekivali mnogo više od prostog nastavka. “kralj” je izgradio ceo novi roman, koji ne zahteva čitanje njegovog prethodnika, a bazira se na njemu i iskreni budimo samo njegova slava ga nosi. Za razliku od svog prethodnika i možda onoga što su fanovi očekivali, ovaj roman ne obiluje momentima od kojih se ledi krv u žilama, već  nam donosi epsku borbu dobra i zla između atipičnih likova. Iako je u odnosu na Kingove klaskike ovaj roman nešto poput “pucanja čorcima”, on je i dalje nemilosrdan i kada vas jednom zgrabi, neće popustiti do poslednje strane, ali nedostaje mu onaj tanani osečaj straha i strepnje od sledeće stranice. Siguran sam da će ovaj roman biti upamćen kao puki nastavak kultnog dela, ali da će već idući biti izuzetno horor delo Stivena Kinga.

Moranini prsti – Milena Stojanović

Posted on by Redakcija

Na samom kraju jeseni, kada je drveće odbacivalo svoje žuto lišće, nehajno ga puštajući da skapava i propada po zemlji, sneg je stigao ranije, nošen jakim vetrom. U predvečerje jednog novembarskog dana, košava nije sa sobom donela samo bele pahulje i hladnoću. Donela je i vesti, dugo iščekivane za one koji su bili spremni da krenu u potragu. Takvih beše malo. Dvojica braće, čekala su strpljivo vesti starog čarobnjaka. Ali, vetar je fijuknuo još jednom, završavajući svoju poruku dvojici mladića, koji su ogrnuti gunjevima stajali na vrhu kule, a zatim se utišala, raznoseći sneg na nepravilne gomilice, i otišla prema severu. Braća su se gledala i sećala reči koje im je stari čarobnjak rekao.

„Doći će dan, kada će se jesen i zima sresti, kada će sunce zaći a oblaci prekriti nebo, u sam sumrak će vam pevanje vetra otkriti tajnu. To će biti poziv koji ne smete da odbijete, jer ste za to rođeni, zbog toga pripremani. Sve što čujete ne sme niko osim vas dvojice da zna, jer vi ste od bogova odabrani, samo vi, među celim rodom. Zato, kad dobijete poruku, krenite što pre. I kad o tome govorite, pazite, jer i ako nema nikog u okolini vetar, šuma, voda, sve ima oči i uši i preneće dalje, do onih zlih kojima ne bi godilo da vi što je izrečeno ostvarite. Godinama se čekalo na to, a sada, kada je kucnuo sudnji tren, pohitajte i ne marite ni za koga, dok onu koju sam vam spomenuo ne uništite. Stojite uvek jedan uz drugog, pazite da senka zla ne padne na nekog od vas, jer ćete najgori neprijatelji biti sami sebi. A kada obavite što je u poruci bilo, mi ćemo znati, jer će Morana svoju zimu odneti sa sobom, a sunce će nanovo granuti, i svet će oživeti, i neće više biti mutnih oblaka nad zemljom našom, i neće biti ogoljenog drveća, i zaleđenih izvora…“

Dvojica crnomanjastih mladića, istovetnog lika, iste kose, i odeće, ne starijih od sedamnaest godina siđoše u svoje odaje i uzeše vreće sa presvlakama, pa se uputiše u kuhinju da popakuju hranu i piće za put. I ako mladi, sve su radili sa promišljanjem, i ako im je vreme lagano isticalo. Svaku stvar koju spakovaše, prvo odmeriše da procene da li će biti dovoljno, za svaku čuturu sa vodom, porazmisliše da li će im potrajati, ali kako zima beše okovala sve, prekuvaće sneg, u malom limenom loncu, ako im bude zafalilo vode. Ali tamo gde su oni išli, beše i izvora običnih, a i onih za koje se pričalo da ih nastanjuju vile. Beše i šumovitih predela i životinja u njima. Samo što oni nisu imali vremena, da love, ili da traže vile po izvorištima, već tačno odredište, gde da idu, i tačan čas u kom da stignu.

Kada spremiše dva velika ratna konja, dovedena iz severnih krajeva, koje im otac pokloni dve godine ranije, braća pođoše putem, ali ne lagano, već najbrže što su mogli, baš kako im je čarobnjak naredio da učine. Jahali su kao da ih sam đavo goni, a kada se sete reči koje im je košava prenela nisu bili daleko od đavolskih šegrta koji su već došli na mesto njihovog doma. Kada su se malo udaljili od kuće, videše beli dim kako ispunjava tamnu noć, i plamenove koji obujmiše njihov dotadašnji dom. Ali, nisu smeli da se vraćaju. Morali su da idu napred, što dalje, jer se za njima već vijorio trag, trag onih kojima šapat vetra, prenese vesti dugo očekivane, koji nikako nisu mogli da sakriju.

Dođoše do velike reke, koju nikako nisu mogli pregaziti. I ako je se led nahvatao na samoj površini vode, mogli su propasti, uništiti tovar, i smrznuti se. Morali su da je obiđu sve do mesta gde se nalazila skela. Jahaše uz samu obalu, obraslu trskom i šipražjem, oprezno jer je bilo već kasno u noć. Konji behu umorni, ali nije bilo vremena za predah. Kad dođoše do mesta za koje su znali da je ranije bila prikačena skela, videše gomilu dasaka kako plutaju po razbijenom ledu. Neko ih je preduhitrio i prošao ovuda pre njih, a zatim uništio skelu, složiše se braća. Da prave novu skelu, nisu imali vremena, ali i da obilaze reku dalje, još više bi im oduzelo, od ono malo vremena što su imali.

Stariji od dvojice blizanaca se odvaži, pa siđe sa konja. Iz tovara izvadi oguljeno parče drveta, poklon starog čarobnjaka, pa zasvira u njega. Nekoliko trena se ništa ne desi, a onda sa suprotnog kraja reke primetiše da se nešto kreće prema njima silovitom brzinom. Mlađi brat isuka vilin mač, koji mu pokloniše vile, kada mu kazaše da čeka na reči vetra.

– Vrati oružje u korice, nema potrebe za tim, reče mu stariji brat.
Ubrzo, i on prime
ti da im se približava jedna manja galija, sa lepo ukrašenim pramcem i mestom dovoljnim da se smeste oni i njihove životinje.

– Šta bi ovo? – upita tiho mlađi brat.

– Vilin galija. Namenjena samo onima koji su čuli glas vetra, da ih preko vode prebaci ako zatreba. – odgovori stariji.

– Nekad mi se čini, da si ti sa razlogom čuo taj glas, dok za sebe ne mogu to reći.

– Znaš i sam da nije tako. Nekad te sve ovo što se dešava samo natera da pomisliš da je tako. A opet duboko u sebi znaš kuda smo pošli, i šta moramo da uradimo, stari čarobnjak i vile su nam dali zadatak, preneli ga putem vetra i moramo izdržati do kraja.

Galija je nekakvom mističnom magijom znala pravac i vodila ih najpre uzvodno, gde se povremeno čulo udaranje pramca u već razbijeni led, a onda se naglo zaokrenu i oprezno pristade uz rečnu obalu. Braća se iskrcaše i izvedoše konje na obalu, a stariji brat nanovo dunu u ono parče drveta, i galija otplovi dalje, blago ponirući, sve dok nije nestala u tamnu vodu.

Bez reči se uspeše na konje i uputiše stazom koja se jedva nazirala u mraku. Dok se stariji brat preračunavao u mislima, i sklapao delove slagalice koji su mu često nedostajali, mlađi je u sedlu zadremao. Da su drugačije okolnosti, stariji ne bi ni obratio pažnju, ali sada je znao, da je vetar bio u pravu. Da će jednom od njih dvojice kroz san doći vizija kako izgleda to što traže. Usporio je svog konja, i uzeo uzde sa bratovljevog, da bi bili što tiši, baš kao što ih je čarobnjak upozorio ranije, i da bi ga probudio.

„Jer ako zadocni i iz sna ne pobegne, više se neće međ žive ni vratiti“, prisećao se glasa koji je vetar doneo.

Prolazili su minuti, dugi kao godine za onoga ko čeka, ali prekratki za onoga ko sanja. Mlađi brat je uplovio u snove koji su ga vodili najpre lagano, kroz divne predele, a onda sve brže, promicali su pejzaži i događaji, od kojih se on povremeno trzao i prenosio nemir na konja na kom je bio. Kada se u njegovim mislima stvori slika tamnokose žene, blede kao sneg, sa crvenim usnama razvučenim u osmeh, ogrnute u belo krzno, kako rukom pokazuje prema nećemu, nesvesno je znao da je našao trag. Sve je na njoj bilo savršeno, koža bez i jedne nepotrebne bore, bez ikakvog belega, kosa i odežda divne, ali ta ruka je delovala neprirodno, ukočeno. Veliki prsten krasio je njen domali prst, tankim lančićem povezan sa prstenom zarđalim i neuglednim koji beše na malom prstu. Kakve je povezanosti tu bilo nije uspeo da dokuči, ali kad žena naglo podiže ruku i dodače ga, oseti kako ga glava silovito zabole.

Stariji brat se pomučio da ga zadrži na konju, dok se ovaj naglo cimao, i otvarao usta kao da želi da vrisne. Mlađi od braće se borio za vazduh, kao da želi da dahom pobegne iz košmara u kojem je bio, a stariji brat se borio da ga probudi. Nije smeo da dozvoli da ostane u odajama snova. Sišao je sa svog konja i povukao mlađeg brata obarajući ga na zemlju. Udario mu je jak šamar, na šta ovaj samo otvori oči i pogleda ga ukočenim pogledom, dok se nešto u njemu ne prelomi i povradi mu dah. Mlađi pokuša da se pridigne ali ga bol u glavi zaustavi u mestu.

– Znam šta tražimo. – prozbori mlađi. Prstenje. Dva prstena na dva prsta spojeni lancem. Na njoj su.

– Na njoj? – upita stariji.

– Da. Moraćemo sa njom da se suočimo, ako želimo da ih uništimo. Ali imamo mnogo da putujemo. Znam mesto do kog da idemo, pa da se odatle uputimo na sever.
Nastavili su put a ubrzo su uspeli da idu šumskim stazama, gazeći potoke i obilazeći klisure, i ako se pod teškim oblacima sunce nije promaljalo, i tama je obavijala sve oko njih. Sada su znali šta su značile reči vetra „A taj deo nje koji joj je srastao uz telo, mačevima odsecite, da se zlobnica nikada ne vrati“. Morali su da nađu baš nju. Moranu, boginju zime, smrti, čemera i jada.

Od svih božanstava koje je narod na ovim prostorima poštovao, ona je bila najmračnija, najhladnija, najzlobnija. A uskoro su trebali da se suoče sa njom, uzmu prstenje i unište ga, inače bi po rečima vetra „Zanavek vladala tama, zlo i zima“.

Kada dođoše do dela koje je mlađi brat video u snu kao raskrsnicu, on upozori rukom da zastanu. Ali kako nađoše loš trenutak za predah, raskrsnicu koja je oduvek bila mesto susreta i rastanka, čaranja i bacanja magije, jedan konj nagazi na mesto koje beše ukleto, i pade, ispuštajući dušu. Niko nije smeo ni da se pomeri, kada mlađi brat primeti linije, prave, ispresecane, ali i one krive, naknadno docrtane čaranjem i vradžbinama, kako se jasno iscrtavaju po belilu snega.

– Sve je ispresecano bajalicama i vradžbinama. Ne želimo da završimo kao ovo kljuse.

– Ima jedna stvar. Ali je dole, ispod konja, u bisagama.

On preturi po bisagama, pa nađe jednu bočicu, ne veću od palca. Skinu poklopac pa poče da prska po raskrsnici pazeći da sve obuhvati a da se ne pomeri s mesta. Kada se nakon nekoliko trena magijske linije prikazaše još jače, svetlucajući raznim bojama i debljinama, sve u zavisnosti od čini i vradžbina koje su bacane, ukaza se i jasni puteljak, tesan toliko da u koloni prođu njih dvojica, ali ne i konj. Braći beše teško da ostave i drugog konja, da umre na tom mestu, ali nekako izvukoše tovar pa pođoše dalje. Onaj konj ih je gledao, njištao nad telom drugog pa iz mesta preskoči sve one linije koje ga sputavaše i nađe se tik uz braću. Oni uz osmehe potapšaše konja po sapima, pa ga nanovo natovariše, sada duplim teretom.
Nastavili su pešaka prema severu, vodeći konja, koji im je sad služio samo da nosi tovar, koja braća behu spakovala kod kuće.Što su mogli nosili su na svojim plećima, a ostalo beše uprkos tome teško. Kako su dani odmicali, zima je sve više uzimala maha. Preko dana je bilo hladno i oblačno, ali noći behu ledene. Bili su na izmaku snage, hrane im je ponestajalo, a nigde u blizini nije bilo naselja gde bi mogli dopuniti zalihe koje behu veoma male. Jedne noći odlučiše da ne prave pauzu, već da nastave do jedne padine koja bi im pružila pogled na okolinu. Jedva su razlikovali dan od noći, ali sunce kao da je nekim čudom probijalo oblake, pa beše malo svetlije, nego u noć kada se prst pred okom ne može videti. Kada su se teškom mukom uspeli na nju, videše da je odmah ispod nje zamak. Crn, obavijen nekakvom maglom, uzdizao se i prljao belinu snega koji beše napadao dokle god im je pogled pucao.

Konja su privezali za jednu jelu, da ne bi morali i o njemu da vode računa, a oni se uputiše pravo prema zamku, skrivajući se u svakoj senci drveta, u svakom smetu snega, trudeći se da ostanu neopaženi, ako je u zamku bilo nekog. Znali su koga da očekuju, ali nisu znali u kom obliku i sa koje strane, pa je strah, i ako od malih nogu behu pripremani za ovo, nadmašivao njihovu želju da ispune zavet vetra i da nađu Moranu.

Kada se nađoše pred samom kapijom zamka, ona se sama otvori i propusti ih unutra. I dalje su se oprezno kretali sa isukanim mačevima. Nađoše se u velikoj dvorani, ukrašenoj belim ledom i kristalima koji su svetlucali.

– Našli ste me dakle. – začu se ženski glas, a potom i smeh koji se odbijao o ledene skulpture, dopunjujući njegovu silinu.

– Izađi, nemoj da se kriješ. – povika stariji brat.

– Zašto bi se ja krila od bilo koga? – upita pa se kao furija stvori tačno pred njima.

Žena prelepa, crnokosa, koju je mlađi već video u snovima, za starijeg beše nešto najlepše što su njegove oči do tada videle. Divio se njenoj lepoti koja se ogledala u svakom delu kristala kojima dvorana beše ukrašena, a onda se seti razloga njihovog dolaska.

– Znam zbog čega ste ovde. Vetar ne šapuće samo vama. Imam i ja svoje doušnike. Ali to što tražite, nećete dobiti. Mislili ste da sam ja neko staro naličje božanstva, da sam se osušila zbog vremena koje neumitno teče. Niste se prevarili, ali imam toliko moći u sebi da i dalje držim privid da sam mlada i lepa. A dosadio mi je ovaj svet. Sve je tako bledo i ništavno. Nema više nikakvih zanimljivosti o kojima bih mogla da slušam, a još manje da im se bavim. Ako moja duša vene, bar i ovaj svet nek uvene. I onako ste ga vi, mali ljudi već dovoljno uništili. Činite onako kako mislite da treba. Ne poštujete više nikog pa ni sami sebe. A ono što bogove uništava je zaborav. E pa kako ste vi zaboravili mene, tako ću i ja vas. Ostaviću vas u večnoj tami i hladnoći da se mučite i da molite za pomoć. A od svega toga ostaće samo vapaji u pustoj, večnoj noći koja će vas sve obaviti. Ne zaslužujete bolje. Ali, želim da se uverim da ste odabrani! Želim da mi pokažete obeležja! Mogao je bilo ko dolutati ovamo i praviti se da je moj usud!
Braća zadigoše ogrtače i košulje i pokazaše identične znakove, u obliku Svetovidovog roga tik iznad pupka, koji Morani behu dovoljni da pogazi svoje reči i da se uveri da je kucnuo čas kada su se njeni usudi pojavili pred njom. Ona se osmehnu, uverena da će ih nadvladati, pa podiže ruku, baš kao u snu jednog od braće, sa namerom da baci neku od njenih brojnih kletvi, ali obojica uspeše da svojim mačevima poseku prste na njenoj ruci. Morana vrsnu, dok je krv kapala po belom podu, pa poče da se okreće i krvavom rukom da prska po ledenim ukrasima u dvorani, koji su se pri svakoj kapi krvi topila. Više joj lice ne beše mladoliko i lepo, već staro, izborano godinama, oči upale, a kosa na glavi u retkim pramenovima slepljena i bela.
Stariji brat ne sačeka više ni trena, već mačem udari po onom prstenu sa rubinom, koji je nosila do maločas, a mlađi udari po onom rđavom, dok se lanac između njih ne prekinu. Ali, stara zlobnica se grohotom nasmeja.

– Znala sam da ste vi mali ljudi, glupa stvorenja. Hahaha, verovali ste da sam zbog nekakvih nakita lepa i mlada u punoj snazi, došli ste na moj prag a niste ni znali šta u stvari tražite. Dva prsta sam odsekla još kao dete, kada sam svoju dušu udružila sa đavolom, a on mi je Gospodar nad gospodarima, svojoj vernoj sledbenici dao dva đavolja prsta da me služe mesto mojih. Ah, koliko sam samo čarolija načinila njima. Srasli su samnom, i nije bilo magije koju nisam mogla da izvedem. Možda je moje vreme ipak došlo. Da odem mirno, a vi radite šta znate, ali upamtite, biće goreg vremena od ovog, i gorih stvari od ovih dosadašnjih. Na vama ljudima je to, kakav ćete svet stvoriti…

Morana se zakašlja i umiri, puštajući da se njeno telo pretvori u prah. Dvojica braće umotaše njene prste u tkaninu i ponesoše sa sobom. Led se u dvorani topio neverovatnom brzinom i stvarao potoke. Dvojica braće se popeše na onu padinu do svog konja a u bisage mu staviše onaj zamotuljak sa đavoljim prstima, koji su odsekli sa Moranine ruke. Konju izbiše krila na leđima i pretvori se u prelepog pegaza. Dvojica braće mu se popeše na leđa i on uzlete, visoko, na nebu na kom se sunce probijalo. Toplo vreme je počinjalo, a od Moraninog zamka ne osta ništa do vode koja osta da teče i ponire u zemlju, baš kao reči koje teku, stvarajući samo sećanje na nešto što se zbilo…

 

Autor: Milena Stojanović

Batman: The Killing Joke

Posted on by Srboljub Stojadinović

batman-the-killing-joke-first-image-revealed-mark-hamillDok se uveliko pojačava hajp oko nove superherojske atrakcije Batman vs. Superman, čija bioskopska premijera se očekuje poslednje nedelje marta, nekako iz prikrajka se pojavila vest o animiranoj ekranizaciji jedne od najznačajnijih grafičkih novela iz DC kuhinje i jedne od najuticajnijih priča o Mračnom vitezu i njegovom najvećem neprijatelju Džokeru – Batman: The Killing Joke.

Sada već prilično daleke 1988. godine crtač Brajan Boland (Judge Death), čuveni strip pisac Alan Mur (Watchmen, V for Vendetta, 1963…) i kolorista Džon Higins (Judge Dredd, Watchmen, Hellblazer) napravili su priču o Betmenu i Džokeru koja je umnogome utkana u čuvene ekranizacije Tima Bartona (Batman (1989.)) i Kristofera Nolana (The Dark Knight (2008.)). U ovoj priči se uporedo prikazuje kako su Džoker i Betmen postali to što jesu. Pocrtava se njihov kompleksan odnos i činjenica da su obojica podjednako iščašeni samo što imaju nijansirano drugačiji pogled na svet. Psihološki momenat je kao i u većini priča koje su izašle iz pera Alana Mura ono što čini ovu novelu toliko interesantnom i vraća mračniji ton pričama o Betmenu u odnosu na period sedamdesetih i osamdesetih godina dvadesetog veka.

Animirana ekranizacija se iščekivala još od 2011. kada je prvi put naslućeno da bi mogla da se realizuje. Međutim, tek pre par dana je objavljeno da će sredinom godine na Comic Con-u u San Dijegu animirani film Batman: The Killing Joke ugledati svetlost dana i to sa all-star ekipom veterana Betmen animiranog univerzuma. Kevin Konroj će još jednom udahnuti život Brusu Vejnu/Betmenu, dok će Džokeru glas pozajmiti Mark Hamil (na veliko zadovoljstvo auditorijuma, ali i samog glumca) čije interpretacije ovog lika ne treba posebno predstavljati (pozajmljivao je glas Džokeru kako u Batman: Animated Series tako i u kasnijim video igrama).

Ovaj animirani film se očekuje kao logičan nastavak sjajnih strip ekranizacija iz Warner Bros/DC studija za animaciju koji je iznedrio veliki broj odličnih naslova poslednjih godina (Batman: Year One, Batman: The Dark Knight Returns, Batman: Under the Red Hood, Batman vs. Robin, Justice League: Flashpoint Paradox, Justice League: War, Justice League: Crisis on Two Earths i mnogo drugih).

Poslednjih nekoliko priča u DC animiranim Betmen ostvarenjima se nižu kao nastavci jedne na drugu, međutim, Killing Joke nas vraća u prošlost, tako da će posle nekoliko povezanih priča, ova biti poput flešbeka te se nadamo i specifičnom koloritu koji prati strip.

Dok Marvel nesumnjivo razvaljuje bioskopske blagajne i kvalitetom filmova (i serija) o strip junacima odskače u odnosu na filmove sa DC herojima (izuzetak je Nolanova Betmen trilogija), Batman, Superman, Green Lantern i Justice League doživeli su zaista sjajne animirane ekranizacije nekih od najboljih i najpopularnijih strip priča. DC animirani univerzum vodi za nekoliko aršina u odnosu na konkurenciju i nema sumnje da će i Batman: The Killing Joke biti još jedna poslastica za sve ljubitelje žanra.