„Sledeći, molim!“, izgovaram dosadnim glasom i sa gađenjem. Rmpalija se sklanja ispred vitrine i odlazi prema kasi. Iza njega, baka od svojih sto i kusur godina, pozdravlja me krešteći.

„Šta ćeš, baba?“, otpuhujem šumno vazduh iz pluća. Puna mi je surla ovog posla, mušterija i kolega koji se proleterskim entuzijazmom trude da se usele gazdi i cenjenim mušterijama u pozadinu. Sve to za ono malo plate koju mogu, ako svojski zapnem, da pošljokam za dva dana u kafani.

„Molila bih vas za frtalj mlevenog, ali da mi, znate, odsečete sa ovog komada ovde“, grakće, upirući prst u najsvežiji komad svinjskog buta koji sam jutros nasadio navrh izloga.

„Da ti ne pozli od ovoliko mesine?“ cedim kroz zube, okrećući se mašini da gurnem odsečen komad u otvor. Briga me je l’ me čula.

Koleginica Maja na tren zanemaruje cepkanje salame specijal na akciji ekipi zidara sa obližnje gradnje, samo 99 din, i bulji telećim, samo njoj bogomdanim, pogledom u mene. Čula me. Uzvraćam joj jedan iz svog arsenala, onaj koji kazuje „gledaj svoja posla, slatkišu“ i pakujem babi masnoću koja je pripremljena čekala u grotlu nemani za mlevenje. Lep i svež deo ostaje da ga izvadim i sačekam mušteriju po svom ćefu. Jes’ da malo takvih zemljom hode, ali nalete s vremena na vreme. Verovatno babi dolaze unuci na subotnji ručak, razmišljam, pa se otvara za ceo frtalj.

Šaljem je na kasu, na njeno „hvala derane“ izbacim donju usnu, iskolačim oči i odižem trepavice. Opet me talasi kajanja, koje nikako da izlijem iz sebe, ubadaju žaokom srama. Ma nek se nosi…

Taman da izvolim sledećeg klijenta, čujem „aj’ na pauzu, pola jedan je“. Odlično. Sad će mi Maja, srećno udata ali uvek sa podočnjacima i nasekirana, uz kafu da trtlja o mom ponašanju, životu, kako brine za mene i kako joj je žao mog sunovrata.

Prepuštam kolegi Bojanu, mladom narkiću, i povlačim se za utegnutim i skakutavim Majinim guzovima koji me podsećaju na zadnji deo golfa dvojke, ispraćen kikotanjem dveju studentkinja sa po jednom jetrenom u ruci. Takođe na akciji, samo 24 din. kom.

U zadnjem delu radnje čeka kafa u sivom plastičnom kuvalu. ’Fala narkomane. Maja sipa u dve poluoprane šolje dok mi miris „donkafea“ titra u nozdrvama. Palim „marlboro“, ispuštam dim i tresem pepeo na pod. Ćutke mi dodaje kafu.

„Naspi malo mleka“, velim, dok upijam miris skuvanog kofeina.

„Znaš da ga nemamo, otkad ti piješ sa mlekom?“ Otpija srk i hvata se za moje cigarete.

„Pa izvadi sisu i nadoji malo“, odgovaram buljeći u njeno bogato poprsje. Plazi mi jezik. Svoj mali, sočni, ružičasti jezik. Plazim i ja svoj, zamišljajući kako nam se halapljivo prepliću.

„Dočekaćeš malo sutra!“

„Kama sutra?“, cerim se, ne skidajući pogled sa njenih prsa i zategnute radne bluze koju krasi crvena oznaka radnje, izbečena krava sa imenom firme.

„Marš bre, konju!“ Šeretluk joj nestaje iz očiju, ozbiljno počinje: „Slušaj, ne možeš onako sa mušterijama. Neko će da te prijavi, pa si nadrljao.“

„Svejedno mi je, sit sam svega. Svakom izvoljevam i ljubim dupe. Jes’ videla onog metuzalema? Frtalj kile, još traži odakle će!“

„Miki, smiri se i popij kafu!“ Trese pepeo u pepeljaru, guta dim iz mog „marlbora“ pa ga ispušta ga iskrivljene usne. „Ne razumem te, imaš posao, mlad si i zgodan, nije kraj sveta…“

„Ne treba mi savetovanje, ni kafa. Znaš ti šta mi treba!“

Opet poznati talas nosi žaoku i ubada u ono malo čojstva što mi je ostalo, ali rešen da ga zanemarim, da se ne obazirem na stid koji me obuzima, nastavljam: „Samo jednom?“

Oči joj se šire, vlaži usne jezikom, ne skida pogled sa mojih zakrvavljenih očiju. Obrazi joj se pale crvenilom. Formira reči koje nikako da oblikuje. Sad je trenutak, razmišljam, sad il’ nikad!

Diram joj lice. Milujem joj dlanom obraz, prelazim prstom po njenim usnama, prinoseći svoje. Ne povlači se ovaj put, sklapa oči i prepušta se.

Iznenada se otvaraju spoljna vrata. Povlači se brzinom kobre.

„Dobar dan, saradnici!“, čujem glas iza paravana. Da mu sve redom, gde baš sad da naiđe.

Kockasta glava se pomalja iza paravana, a za njom telesina koja bi podmirila radnju na sedam dana. Od čvaraka do kobasica. Krkaš li krkaš, toviš se, tebi svaki dan akcija, razmišljam u sebi, želeći da to kažem Maji, koja se crveni žarom upaljene bulke. Ali ne smem. Ne još.

„Miki, sine, opet si mamuran?“, grokće gazda.

„Ma jok, gospodine, muči me čir na dvanaestopalačnom, ne da mi mira!“, pravdam svoje podočnjake i crvene beonjače.

„Aj’ ne seri“, ne pušta, „nego kaži čiji se to sin sinoć rodio, čiji to rođendan beše?“ Stoji ispred mene i gleda me svojim sitnim očima pacova.

„Ozbiljno vam kažem, gospodine. Mučio me celu noć“, lažem, brzinski montirajući nevin i napaćen izraz lica.

„Majo, dušo, ajd’ po knjige!“

Maja duša skače i gubi se u prodajni prostor, skrivajući svoju zbunjenost, da nađe traženo. Gospodin seda na njenu stolicu i svrdla pogled u mene. I on grabi moj „marlboro“, pripaljuje mojim upaljačem.

„Pa dokle tako, Mihajlo?“

Ćutim, gledam u pod, jedva čekam da se koleginica vrati.

„Ne znam o čemu vi to, gazda. Dolazim na vreme, odradim svoje… čak bolestan i u patnjama k’o sada…“ Dižem pogled i zaustavljam ga na vrhu njegovog nosa. Crven kao komunistička zvezda, sa plavim žilicama, svedoči nos prvog čoveka firme da je i prvi lik za šankom.

U tunelu usred mraka, sija flaša od vinjaka. A do njega krmka nos!

„Nemoj meni da baljezgaš izmišljotine, sine. Ne bi’ ja dogurao dovde i uspeo u životu da sam verovao svakom šmokljanu. Dakle, ponovo te pitam: dokle ćeš tako?“

Gnev mi obuzima svaki delić razuma. On meni da drži propoved, on krme debelo, čija se ratna herojska čišćenja od nakita, umetnina i auta preko naših mrtvih i sakatih još zbore?

Preterao je.

Stežem šaku da ga tresnem posred nosa, unapred se radujući njegovom groktanju dok bude brisao krv sa svilene trenerke. Kad dojadi sa jaukanjem, kad se sve osoblje radnje sakupi, onda će dobiti još jednom.

„Izvolite, gazda, knjige…“, čujem iza sebe neobično promukao Majin glas.

’Bem li ti nanu svinjsku, mogao sam je kresnuti!

Njen pogled beži mom. Crvenilo joj se na licu čas pojačava, čas smanjuje. Tera mi osmeh na lice. Dok gazda, koji se zasad izvukao, pregledava svesku utisaka i žalbi, pogledi nam se sreću. Fiksira me svojim velikim, tamnim očima koje mi raspršuju sav gnev ka svinji i tera ga daleko od mene. Jezikom brzo vlaži usne, iskrivljuje donju i otpuhuje pramen kose sa lica. U očima joj nazirem želju.

To care, imaš prolaz!

„E sad ga pretera, Miki. Kakvo je ovo sranje?“, besno mi potura knjigu pod nos, nesvestan napetih strujanja u maloj prostoriji. Uzimam svesku u ruke i na 34. strani čitam o svom bezobrazluku onog jutra. Sve uredno potpisano od one konjine, proćelavog klijenta.

„Ovo ti je poslednja opomena. Poslednja. Još jednom dođeš li mamuran ili napraviš nešto slično ovome“, njegov mesnati prst prekriva citat žali se tati svome, zahvaliću ti se na saradnji! Jesam li bio jasan?“

„Jasno!“, odgovaram namerno prenaglašeno. Ustaje, gasi moju cigaretu u pepeljari i odlazi bez pozdrava.

Srkućem ćutke kafu. Maja ne srče, ona je fina. Ljupko otpija pazeći da ne oprlji svoj slatki jezik. Njim bi mi najradije mlatarala „jesam li ti rekla, jesam li?“, al’ onaj moj pogled je zaustavlja. Rado bi’ da tim svojim jezikom nešto drugo mlatara, ali nemam volje da joj to predložim, još bolje, pokažem.

Bio sam tako blizu, a ona stoka je sve upropastila.

Nudim je novom cigaretom, koju prihvata. Nemam više volje da je obrađujem, barem ne sada. Čavrljamo gluposti, pravimo se ludi. Ništa se nije desilo.

Sitne kapi obojene svetlima grada odskaču mi sa obraza. Narkić i pirgava zaključavaju radnju u senci prolaza. Maja, sa kišobranom u ruci, čeka muža da dođe po nju, kako reče, „da odu kod njegovih“. Ja nemam pojma šta čekam. U stvari imam, ali se pravim da nemam. Konačno škljocanje katanca, te meso, slanina i paštete odahnuše, obezbeđeni od otuđenja i krivičnog dela. Pozdravljamo se, „vidimo se u ponedeljak, lepo se provedite“, i katandžije odlaze ka bulevaru. Gledam Maju.

„Mihajlo, dođi da ti kažem nešto, ne mogu se drati.“

Prilazim joj, skoro da nam se nosevi dodiruju, krivi kišobran tako da nam prolaznici ne vide lica, i spušta mi poljubac na obraz. Njen šapat mi pali vatru u utrobi:

„Molim te, idi kući. Nemoj u kafanu. Sutra ne radimo, odmori se, dođi sebi… i, i videću nešto da…“

Ne završava rečenicu. Odmičem se od nje i tražim u dubini njenih očiju dovršetak misli. Iako ga naslućujem, ipak tražim. Čvrsto i odlučno mi uzvraća, ne spušta pogled. Usne se dotiču i konačno osetim ukus njenog malog ružičastog jezika. Na tren. Odguruje me, nežno. „Ne sada, ne… samo što nije došao…“

Ko njega jebe, nek sve ide u materinu, struji mi kroz um kao jedino prihvatljiva istina dok je pritiskam uza zid, a sebe uz nju, tražeći opet njene usne. Bez otpora, lako ih pronalazim, podatno me čekaju.

„Marijana!“, čujem glas kako doziva. Zatim kratkotrajno trubljenje pa opet, „Majooo…!“ Odmiče se od mene, brzo i preplašeno. Zna da nas on ne vidi, ali ipak joj panika natapa um.

„Smiri se, ne može nas videti, u prolazu smo. A i neće izaći iz auta, kiša pljušti…“

„Moram da idem. Ne znam šta mi bi… molim te, idi pravo kući, zaobiđi kafanu…“ Teško dišući diže kišobran i kreće ka vozilu. Izvirujem iza ugla i gledam kako ulazi u auto što se polako utapa u bleštavu limenu reku bulevara.

„Baba, nešto ti nije jasno?“, pitam bahato baku maramom obmotane glave. Sedi godinama na ivici prolaza i prodaje karanfile. One mušterije, starija gospoda donesoše nekoliko komada Maji i pirgavoj, čestitajući im Dan žena. Koji sam ja idiot, lupam se dlanom po čelu. Ni da se setim da im kupim po jedan…

„Ne valja ti dete to što radiš, ali ja sam stara i ne znam šta pričam“, čujem glas stare prodavačice. Kupujem tri karanfila.

„Tako je baba, ne znaš šta pričaš zato gledaj svoja posla.“. Odlazim ka kontejnerima i nalazim traženo. Otvaram veliku kesu, vadim desetak krmenadli u celofanu. Vraćam se babi i pružam joj meso.

Bez reči ga grabi i govori: „Baba je slepa, sinko, ne vidi dobro. A i nagluva. Ništa nije videla ni čula.“

„Znam, babac, znam…“, pozdravljam je i odlazim kroz izmaglicu sitnih kapi u tek spuštenu noć.

Kiša se pojačava, ali je ne osećam, u glavi mi bubnjaju tam – tamovi. Koračam ka hamburgeriji, šljapkajući po vlažnom trotoaru. Naposletku, stižem do velike neonske reklame koja isijava egzotični naziv Roštilj kod Mitra i otvaram vrata.

Kafana je skup sport. Ubrizgavanje onih čuda u venu još skuplji. Narkić iz moje smene i ja smo sportisti. Plate ne pokrivaju ni treninge, ni pripreme. Spontani dogovor nam je odredio zadatke. On iznosi iz šteka, ja valjam i odvajam njegov deo. Sistem je razrađen i svi su srećni.

„Gde si Mitre!“, dobacujem čoveku za roštiljem. Okreće glavu, mršti se i vraća pljeskavicama i ljutim kobajama. Sedam na barsku stolicu i stavljam kesu na šank. Uljudno, uz cigaretu, sačekam da sve to ofureno meso popakuje i sačeka gladne koji po ovom kijametu dolaze po dnevnu dozu holesterola sa prilozima salate, pavlake i ostalih mazalica.

„Jesam li ti sto puta rek’o da mi kucaš na zadnja, jeb’o te pas!“, nagrđuje me u praznoj radnji, dok mu se cigareta talasa u debeloj labrnji. „Hoćeš da najebemo!“ Psuje mi majku i neverovatnom brzinom spušta kesu pod šank.

„Koji si ti paranoik, ušljavi, aj’ daj pare!“, odgovaram mu i pišem cifru na bloku za porudžbine. Bez reči vadi iz zamašćene kecelje nekoliko crvenih koje mu grabim iz ruke i prebrojavam. Ustajem, okrećem mu leđa i na vratima zastajem.

„Još jednom opsuješ li mi majku, razbiću ti ta lajava usta!“

* * *

Prilazim svojoj crkvi. Reših da se pričestim, al’ samo jednom, i ulazim. Da smirim onaj tam – tam u svojoj glavi. Unutra, za nekoliko astala, standardna ekipa profesionalnih alkosa i pripravnika. Podeljeni na pivkane i krateže. Pre podne na kajsiji, a popodne na lavu. Uveče u svojoj bljuzgotini, nekad u hitnoj na ispumpavanju i infuziji. Sedam za prazan sto. Na njihove pozdrave klimam glavom. Kodeks alkosa zabranjuje zapitkivanje o raspoloženju novopriključenog u šljokanju bez granica. Prilazi mi konobarica Slađa, od sportista nazvana Monster.

„Ćao Miki, je l’ jelen“

„Naravno, srećo moja“, uzvraćam i pružam joj karanfil. Njeno lice se zari a zelene oči sjaje. Naginje se i spušta mi poljubac na obraz. „Hvala ti, puno, niko da se seti sem tebe!“ Opet u obraz. Ne razumem šta je sa ženama i obrazom. Udišem jeftin parfem sa njenih prsa, lovim tren da bacim pogled u poluraskopčanu bluzu. Ogromne grudi, na njenom krhkom telu stegnute u crveni grudnjak, objašnjavaju poreklo njenog nadimka. Uistinu Monster.

Donosi pivo, smeši mi se. Smeši mi se odavno, onako kao uvek me možeš imati osmehom. Sa šanka baca poglede ka meni. Kresati ili ne, pitanje je sad. Dilema mi zuji po glavi kao bumbar oko cveta. I bumbar se zaustavlja, sa jednom konstatacijom i jednim pitanjem: „Ako misliš da krešeš Monster, moraćeš da piješ do fajronta. A Maja, šta će ti ova fufa?“

Bumbar nestaje, kao i pivo koje salivam pokušavajući da se saberem. Ipak, ne! Jok ja!

Odluka pada, ruka pokazuje još jedno i Monster donosi frizom oznojenu flašu, kezeći se svojim tamnocrvenim usnama i zelenim očima. Jedno k’o nijedno. Pijem ga, zagledan u televizor iznad šanka. Neko od ekipe lavova mi zove još jedno, ne bi li me oraspoložio da se pridružim osmomartovskoj alkoholijadi. Ne smem da odbijem, onaj kodeks ponašanja izričito zabranjuje takav čin izdaje bratstva.

Na pola puta do dna flaše oglašava se telefon. Poruka sms prirode. Sigurno je narkić, da pita koliko smo dobri. Smišljam kako da ga zavrnem za one krmenadle koje sam dao babcu za mito, ne ide da iz svog džepa drogiram omladinu. Vadim aparat iz farmerica i gledam u displej.

Nepoznat broj.

„Da li si kod kuće? Maja.“

Iznenađenje! Zar nije kod njegovih?

Još nekoliko gutljaja rogonje i palac zapleše po maloj tastaturi.

„Jesam, i mislim na tebe.“

Grlo mi se suši zaboravljenim osećajem krivice. Slagao sam Maju. Mislim o Slađinim sisama i dilemi koju mi nameće bumbar.

Naginjem flašu da je dokrajčim. Treća sreća. Monster mi nudi još jednu.

Odbijam, ustajem i pokazujem joj šifrovanom kretnjom da pijana bratija drinkera plaća. Svakako ne znaju gde se nalaze, a tek koliko su posisali. Iznenadni osećaj gađenja me tera iz lokala.

Zatvaram vrata i čujem Slađino „gde ćeš Miki, kijamet je“, i bratiju kako se smeje i dobacuje „ode ti karanfil, mala!“

Kiša mi se sliva niz kapuljaču, niz obraze i dva cveta koja nosim u ruci. Dolazim do zgrade, ulazim u lift i pritiskam treći. Otključavam stan, palim svetlo u hodniku i strovaljujem se na kauč u dnevnoj sobi. Duksom brišem kišu sa neobrijanog lica.

Televizor sablasno obasjava vrata na kojima je veliki poster štrumpfova u zagrljaju. Gledam srećne plave zveri sa belim kapicama. Gledaju i one mene, rugajuće. Nikako da se nakanim da zgulim te spodobe. I nikako da otvorim ta vrata.

Karanfili, smežurani, stoje na staklenom stočiću ispred mene. Umiru, lepota im se gasi.

Lepota im je odavno ugašena…

Pištolj koji sam prošvercovao preko Drine, onomad za vreme klanja, oblikuje groteskan kolaž kraj dva cveta. Bromiran metal, hladniji od eskimske sise, pored karanfila.

Uzimam ga i odapinjem kočnicu. Stavljam cev u usta i naslanjam se na meki naslon troseda. Čini se, po hiljaditi put od onda. Od onog dana.

Povuci okidač, kukavice, povuci ga sad!

Zubi mi trnu od siline ugriza. Kažiprst se grči dok mi pogled luta po slikama na zidu, koje sam toliko godina s ljubavlju skupljao, po uredno poređanim knjigama na polici pa nazad na veliki poster štrumpfova.

Ovaj trezni put, grči se jače. To je to. Ende i kraj.

Plutam na ivici postojanja i ništavila. Predaja moje duše tami se podrazumeva. Još jedan grč, samo jedan mali grč kažiprsta, napinjem mozak da pošalje impuls… i ponovo vibracija u džepu farmerica.

U materinu, narkomane.

Silovito odbacujem „beretu“. Kukavica u meni je pre toga palcem vratila kočnicu u sigurni položaj. Pada na vuneni tepih, nemo i dostojanstveno odražavajući moj kukavičluk.

Vadim „nokiju“ iz džepa, spreman narkiću da objasnim kako sam ga pravio. Stiskam zeleno dugme na aparatu. „Šta je, hašišaru?“

„Mihajlo, kod kuće si?“, čujem promukao šapat.

Maja.

„Jesam, koleginice, evo me kod kuće.“

„Lepo, baš me raduje… znaš, razmišljala sam…“

„Da?“

„Ti si neprevaziđeni kreten.“

„Dobro jutro.“

„Ortodoksni.“

„Jesam.“

„Iskrala sam se iz kuće da ti se javim.“

„Nisi trebala.“

„Morala sam.“

„Zašto?“

Želim da pustim zver sa lanca, al’ ne mogu. Želim da je zver u meni priupita je l’ te zasvrbelo srećo, al’ ne ide. Ovaj put, ne.

„Zato što mislim i ja na tebe.“

„Ajde!?“

„Ne zezam se, Mihajlo!“

Ne nalazim odgovor. Obraćam se psetu u sebi, da mi šapne odgovor, ali ono ne zbori, nego cvili.

„Kad se vraćaš?“

„Tek u ponedeljak… a dotle, budi dobar.“

“Biću.“

„Vidimo se onda, Miki.“

„Vidimo se.“

Stavljam aparat na sto, na isto mesto gde se nalazio pištolj. Kraj dva skoro usahla cveta.

Spasila si mi život, Marijana.

Grabim karanfile i stavljam ih u vaznicu, na komodu kraj kandila. Pogled pada na paket veličine cigle umotan u crveno – zeleni poklon papir sa malom čestitkom, prikačenom uz crvenu mašnu.

Valjalo bi nešto pojesti, stomak zavija. Strah od umalo učinjenog klizi iz mene kao prljava voda u slivnik sudopere, ali tuga usled prizora paketića ostaje.

Krećem ka kuhinji. Otvaram frižider u kome zjapi praznina poput one u mom stomaku. Flaša rakije, tek načeta kajsijevača obasjana slabašnim svetlom frižidera, doziva me i moli.

Tren kolebanja odnosi pomisao da sutra ne radim, da je sutra nedelja, kad se klinci sa tatama igraju u parku dok im mame i supruge čavrljaju o budalaštinama kao ja imam dete i teško mi je, pa popodne ručak na belom stolnjaku a uveče, kad klinci zaspu a bake i deke odu, pogledaju na televiziji neki od rijaliti cirkusa, onda kresanje, lagano i do zla boga monotono sve do 23 časa. Zatim čaša vode uz nekoliko stranica literarnog smeća.

Grabim flašu i vraćam se na kauč. Sipam u čašu i puštam rakiji da mi pali grlo slatkim vatrama. Iznova i iznova.

„Bereta“, ko te jebe. Maja je jača. Maja je žešći kalibar.

* * *

Džon Dir traktor ne misli da prestane oranje po mojoj glavi, prva mi je svesna misao od kad sam se iz vrtoglave spirale alkoholne nesvesti iskobeljao u svet budnih.

Sunce, koje mi kroz prozore udara u oči, daje dodatni ajnšpric traktoru Džonu da još jače zaore po kori moje mamurne svesti.

Nisam znao da ih prave na solarni pogon.

Okrećem glavu na drugu stranu, izvlačim lice iz barice pljuvačke ispod svojih usana kako bih pogledao na sat. Sigurno deset pre podne, sudeći po suncu koje se inati da mi sprži oči. Postajem svestan dobro poznatog, alkoholno trulog smrada iz usta, kao da se u njima smešten glavni kolektor gradske kanalizacije. Na staklenom stoliću vidim tri mutne mrlje. Pokušavam grimasama da izoštrim pogled.

Naposletku, progledam.

Vidim dva čovečuljka, groteskne karikature, kako netremice bulje u mene. Treći leži glavom naslonjen na prepunu pepeljaru i kunja. Šešir, kakav je krasio ćelu detektiva Kodžaka, skriva mu oči i poskakuje na kvrgavoj dugoj nosini oscilacijom njegovog hrkanja. Nosevi ostalih nisu ni lepši, ni kraći.

Jedan od dvojice budnih odiže isti takav šešir u znak pozdrava dok drugi drmusa uspavanog, koji odmahuje tankom rukicom i okreće se na bok.

Poređenje sa Kodžakovim prekrivačem glave mi je na mestu, jer se ispod ukazuje ćelava, biserna glavica.

Al’ baca kajsijevača, bog te.

Sad i drugi odiže šešir, drži ga tako koji tren i spušta nazad na glavu. Takođe ćelavu. Zatim se okreće spavaču i udara ga petom u rebra. Po reakciji žrtve shvatam da to radi krvnički, iz sve snage. Munjevito se izvija ispod ponovo zahuktale pete, skače na nožice i počinje šakama da uzvraća udarce.

Prvi čovečuljak, za koga sam stekao utisak mi se želi obratiti, takođe se pridružuje tuči. Noge, šake i udarci, upućeni nasumično bilo kome od trija, od normalne brzine ubrzavaju se sve više, da bi napokon njihovo šaketanje dostiglo neprepoznatljivo klupko boja, pokreta i besnih uzvika.

Kao kad se biju kojot i ptica trkačica!

Okrećem glavu, nazad na ubljuvani deo jastuka. Sumnja mi se uobličava u jedno veliko najeb’o si, braco!

Svaki normalan alkoholičar doživljava normalan delirijum, vidi ružičaste slonove, mrave kako mu gamižu telom, a ti tri braću Kodžak koji se ubiše od batina na stoliću tvoje dnevne sobe.

Sklapam oči da prizovem san koji će halucinaciju odneti nekom drugom drinkeru. Njihovo psovanje, jaukanje, pljuštanje udaraca i šamara se uprkos tome nastavlja.

Sve je to u tvojoj delirijumskoj tikvi, zaključujem i prekrivam se jaknom po glavi. Neprijatan miris skaja koji je upio kompletan spektar kafanskog smrada, od alkoholnog preko duvanskog, zaposeda mi nozdrve i pokreće centrifugu u želucu. Nadolazeća plima povraćanja nije više nagoveštaj nego pretnja koja se neumitno obistinjuje.

Skačem iznenađujućom brzinom, s obzirom na svoje stanje, hitajući ka kupatilu.

Čovečuljci su nestali, ne vidim ih. Bljuvotina je na putu erupcije. U zadnji tren padam na kolena i grlim šolju, pozdravljajući je rigoletom začuđujućeg intenziteta.

Bravo majstore, opet si uspeo, odzvanja mi u svesti dok se telo napinje sledećim talasom.

Konačno se umirujem, ustajem i umivam. Ribajući zube, osećam skoro zaboravljene mirise iz trpezarije. Koji je sad klinac ovo? Pljujem ostatke kaladonta i povraćke u lavabo pa odlazim tragom prijatnog mirisa.

Pogled na veliki trpezarijski sto me ukopava u mestu.

Definitivno si otalaprčio u dilajla – lend, kruži mi umom, ili onim što je od njega ostalo.

Veliki tanjir, na kojem se puše jaja na oko kraj dve pržene kobasice. Čaša sa mlekom iznad, nož i viljuška pored. U maloj zdeli, odmah do mleka, korpica sa svežim pecivom i slična sa voćkama. Povrh svega, ona tri prculjka. Sede na belom stolnjaku, naslonjeni na slanik i puše tamne, minijaturne cigarilose.

„Nadam se da vam ne smeta duvanski dim, gospodine. Izvolite za doručak, verujem da vam je i te kako potreban“, govori onaj koji me je prvi pozdravio odizanjem šešira.

„Jašta negoli potreban, jes’, jes’, potreban“, dodaje krvnik koji zavlači petu ispod rebara.

„Doručak da se razbije mamurluk i srede misli!“, kazuje treći, pokazujući rukom na stolicu ispred tanjira.

Gotovo je, gazim stazom ludila, stazom bez povratka.

Noge se svojom voljom pokreću do stolice. Automatski, bez ijedne svesne misli, izvlačim je i sedam na pokazano mesto. I dalje ne odvajam oči sa tri spodobice.

„Dozvolite da se predstavimo, ipak, kako neuviđajno od nas“, prozbori po svemu sudeći kolovođa mini – kodžaka. „Jes’, neuviđajno, skroz neuviđajno… “, javlja se ponovo drugi, a treći dodaje: „Predstavljanje i upoznavanje je krucijalan element svakog začetka dijaloga!“

Naslanjam bradu na šake i laktove na sto.

Suoči se sada sa svojim demonima iz flaše…, šapćem sebi, pokušavajući da nadglasam brundanje traktora Džona koji ne misli da prestane dubinsko oranje u mojoj nabujaloj glavi.

Kepec nastavlja: „Ja sam gospodin Pačuli, gospodin do mene se zove Hakenpuc, a naš nesrećni saradnik, kojem zarad ljubavi ka dremežu stradaše rebra od pete razjarenog kolege, zove se gospodin Tropf.“

Tako mi treba kad pijem rakiju na prazan želudac u kom sem pivkana niš’ ne gluguće. Sigurno sam u bolnici, ovaj cirkus je posledica guranja pumpe u moju guzicu. Ajd sad lepo, suoči se i dođi sebi. Možda ti se posreći kod neke medi – seke.

Sabiram misli, ne dozvoljavam panici da me ščepa. Konačno, stiskam petlju da se obratim halucinaciji, priviđenju ili koji mi se šejtan već obraća.

„I šta vas trojica klovnova predstavljate?“

„Gospodine Mihajlo, mi smo iz agencije Pačuli, Hakenpuc i Tropf, angažovani od cenjenog klijenta da posredujemo u vašem slučaju.“

Sve troje se sinhronizovano naklone, još jednom odižući svoje smešne šešire. Besprekorna crna odela, bele košulje i lakirane cipele bi davali ozbiljan ton patuljcima da nije njihovih dugonosih njuškica. Razlikujem ih po boji kravate. Crvenu nosi Pačuli, a narandžastoj i zelenoj ne uspevam da odredim vlasnika. Ko bi mi zamerio u ovim okolnostima?

„Da posredujete u mom slučaju? Angažovani od cenjenog klijenta? Ja vas ništa ne razumem!“

Ovo suočenje sa delirijumskim halucinacijama ne pije vode, nema tebi povratka u normalu.

„Molim vas da obedujete dok se hrana ne ohladi. Trudili smo se da vam ugodimo, dosije kaže da je to vaš omiljeni doručak. Verujem da imate pitanja a lakše se postavljaju punog stomaka“, obraća se Pačuli, dok ostali nemo gledaju tanjir sa hranom.

Na sudoperi je oprano posuđe, uredno složeno na cediljku i prekriveno čistom kariranom krpom. Sećanja me silovito obuzimaju, izazivajući da iznova povedem kukavički dijalog sa „beretom“.

„Da, da, doručak, jes’, jes’, gospodine, pa onda pitanja“, dodaje nosilac narandžastog fitilja, koji mu, uzgred, stoji kao petlu banana u kljunu. Svojim glupavim upadicama počinje da mi ide na surlu. Nisam se mnogo iznenadio kad videh trećeg, valjda onog Tropfa, kako mu glava pada na prsa, a vrh nosa bode stomačić. Opet je zakunjao.

Halucinacija ili ne, ove Neoplantine lovačke su mi omiljene.

„Gde senf?“, pitam, viljuškom nabadajući vrelu kobasicu.

Kad je dernek, nek’ i poljski klozet gori.

„Ispred vas, gospodine!“

Mogu se zakleti da samo tren pre teglica senfa nije bila na stolu. Grabim je, otvaram i uranjam reš pečenu lovačku u nju pa grizem komad sa viljuške.

Mljackajući, pitam: „Dobro, lakrdijaši, koji klinac ‘oćete od mene i ko vas je to angažovao?“

Pačuli, očito njihov glasnogovornik, odgovara, prenoseći mi svežu kiflu do tanjira: „Nemamo zasad ovlaštenje da vam odgovorimo, gospodine. Ipak, saznaćete kad prođete pismeni test! Na raspolaganju vam je sve vreme postojanja da se spremite za njega!“

„Pismeni test, kažeš, a?“ Guram kiflu u usta.

„Da, da… pismeni da se reši, i odgovori stižu!“, ozbiljnim glasom i pogledom, nastavlja da nervira gospodin Hakenpuc.

„Slušaj, kepecu, ne upadaj više, pusti ovoga da govori! Još jednom i oduvaću te čvegerom sa stola. Je l’ ti jasno?“

„Kad sam rekao sve vreme postojanja, gospodine Mihajlo, nisam mislio na sve vreme sveta, nego bukvalno – postojanja! Da li vi spoznajete o čemu vam pričam? Uzgred, prijatno!“

Umačem ostatak kifle u žumance i trpam je u usta.

„Ja i dalje nemam pojma o čemu trtljaš, al’ brate, ova klopa je tako stvarna. Nadam se da se neću probuditi dok sve ne pometem. Hoće li bit’ kafe posle?“

„Budite uvereni da ne sanjate niti da imate halucinacije. Mi jesmo stvarni kao što ćete se uskoro uveriti. Kafa je ispred vas!“

Vilica mi ostaje obešena pred punom, vrelom šoljom kafe. Nije bila tu, nema boga da je bila tu! Rešen da se suočim sa svojim ludilom, pravim se blesav.

„Hvala mali, kafa je ekstra. Tri u jedan?“

„Vidite, Mihajlo… smem vas tako zvati? Formalnost opterećuje, znate.“

„Da, jes’, jes’, opterećuje i usporava samo…“, drznik Hakenpuc je stisnuo petlju da se javi. Gotov je. Prinosim palac i napet kažiprst njegovoj glavici, spreman da odapnem čveger svog života. Ima da odleti do sudopere i ostane mrljica na pločicama.

Opaljujem u prazno. Nestao je sa svog mesta. „Hi hi hi hi hi“, cereka mi se sa drugog kraja stola.

Neverovatno!

„Zasigurno se pitate kako se odjednom kafa i senf pojaviše pred vama? Da ne spominjem iznenadni nestanak gospodina Hakenpuca?“

„Nemam bre pojma, nisam stručno lice psihijatrije“, mljackam.

„Opet vas uveravam da je sa vama sve u redu, nemojte sumnjati u to. Naime, naša agencija je specijalizovana za vremenska posredovanja, isključivo u vašem univerzumu. Konkretno, zamrzavanje vremena.“

„Da, jes’, jes’, zamrzavanje, iskakanje iz temporalne linije koja se…“

„Alo bre, prestani!“, galamim na Hakenpuca. „Idi spavaj ko onaj tvoj Tof ili kako već!“

„Dozvolite da završim“, nastavlja Pačuli, ne pokazujući ni najmanji nagoveštaj ometanja i drskog upada svog saradnika.

„Mi vama dajemo mogućnost da se pripremite za pismeni test. Nastavljate svojim životom, i kad vam zatreba vremena za pripreme, vašeg ličnog vremena, zaustavljate sve. Ceo svet se, da se tako izrazim, zamrzne u datom momentu, sem vas!“

Ni najmanjeg nagoveštaja osmeha, šeretskog pogleda ili zajebancije u njegovom glasu!

„Da sam umro, ne bih znao!“, rugam se.

„Naravno, kako ga svojom voljom zaustavljate, tako ga ponovo pokrećete. Sve se nastavlja i nijedan živi organizam, nijedna stvar, uređaj ili aparat ovog univerzuma ne registruje iskakanje!“

„A kako da ga zaustavim?“ Tarem tanjir drugom, napola pojedenom kiflom, moleći lutkara koji vuče konce halucinacije da mi dozvoli da posrčem kafu pre nego se probudim ili odmarširam u večnu tamu.

„Ovo su tehnička uputstva, i molim da ih zapamtite. Politika naše agencije zabranjuje da išta dajemo napismeno.“

„Da, jes’, jes’, nikad ništa napismeno, jerbo se gospodin Hoking mnogo približio…“

„Gospodine Hakenpuc, molim vas!“, Pačuli prekida svog saradnika grubljim glasom.

Aha! Mali klovnovi nešto kriju!

„Dakle, Mihajlo, kada želite iskakanje, to jest da zamrznete univerzum u temporalnoj tački datog momenta, stanite pred bilo koji semafor, bilo koji, ponavljam, sačekajte crveno svetlo, zagledajte se u njega i zažmirite. Kada otvorite oči, vaseljena je, pa recimo – parkirana, sve do momenta kada poželite da je vratite u tok vremena.“

„Paz’ molim te. A kako svemir da vrnem u ringešpil?“

„Obrnutim procesom. Nađite semafor koji je zelen, zagledajte se u njega, zažmirite, i kada otvorite oči sve će biti kao i pre iskakanja. Život, kako bi vi rekli, se nastavlja tačno odakle je zaustavljen.“

„Zakuni se svojom nosurdom!“

„Nema potrebe za tim. Dali smo sebi slobodu da unesemo broj agencije u vaš telefon, za slučaj neke nepredviđene situacije. Molim da nas ne uznemiravate bez valjanog razloga, naš raspored je prebukiran.“

Mora da je narkić sipao nešto u onu kafu. Ako Maja bude imala slična sranja, razbiću mu usta u ponedeljak!

„I još nešto, Mihajlo. Pre nego započnete proces iskakanja, pre nego zažmirite, morate se držati za, kako da vam kažem, ud.“

„Hi hi hi hi“, opet cerekanje Hakenpuca, „da, jes’, jes’, morate se držati za kitu, hi hi hi hi!“

„Pačuli, je l’ ovaj tvoj mene malo, a?“, režim, spreman da ga tanjirom poklopim i napravim od njega dezen na stolnjaku.

„Ne, ta mala… neugodnost… je na žalost potrebna da se proces iskakanja kompletira. Molim vas da to imate u vidu! Uživajte u kafi i posvetite se pripremi testa. Do viđenja, Mihajlo!“

„Ajd operite mi posuđe kad ste mi mozak ovako lepo…“

Nestali su. Bez puf i paf, bez bleska i bez ikakvih drugih mađioničarskih kerefeka.

Hoću li se sad probuditi na kauču ili u bolnici, ili ću odlepršati svetom Petru na ispovest?

Sa tom mišlju ustajem da zgrabim cigarete iz dnevne sobe. „Bereta“ leži i dalje na tepihu, zlokobna u svojoj svrsi. Kandilo dogoreva, valjalo bi da dospem ulje. Dva smežurana karanfila podsećaju me na uzrok ove male epizode ludila. Kao i prazna flaša na stolu.

Vraćam se u trpezariju da posrčem kafu koja se dimi samo u mojoj iskrivljenoj svesti. Ne šokira me spremljen sto niti sveže oprano posuđe od doručka. Traktor Džon se malo utišao, tandrče u leru.

Razmišljam o tri patuljka. Tek, bes me obuzima.

Zašto baš semafor, zašto? I kakav test, bogte, za koji mi daju sve vreme večnosti? Podsvest te kida velikim zalogajima.

* * *

Budim se, po drugi put tog dana. Čkiljim na stolić, uveravam se da se ludilo opet ne kotrlja kao što se kartonska kutija kotrlja za izbezumljenim psom, vezana dečijim marifetlucima kanapom za rep.

Grabim mobilni i gledam na sat. Pola dva.

Traktor Džon je odorao svoje, ne čujem ga više. Mamurluk nazirem u tragovima, koji mi povremeno prosviraju igle bola kroz tintaru. Kafa i doručak su učinili svoje.

Doručak!

Bacam ćebe sa sebe, skačem sa kauča i dvokorakom se nalazim u trpezariji pa u kuhinji. Tiganj i tanjir uredno složeni na cedilu kraj ostalog posuđa koje se zadnjih mesec dana pretvorilo u smrdljivu nastambu buba, virusa i ostalih neprijatelja deterdženta. Cakli se i miriše kao cela kuhinja.

Sedam na najbližu stolicu, zagledan u linoleum.

Nemoguće, nema sile da je ono bilo zapravo… Lepo ti je matori Jole reko da na pivo ne ide rakija, nego obratno. Čovek zna šta priča, naginje već dvadeset godina!

Zvuk telefona me otima iz vrtloga razmišljanja i rasuđivanja. Vraćam se do dnevne sobe, nadajući se Majinom pozivu.

„Zdravo seko…“, javljam se.

„Nisi zaboravio za danas? Samo da te podsetim!“

A u materinu, ručak kod sestre i onog njenog napirlitanog fitiljaša.

„Ma jok, gde bi ja to…“

„Samo proveravam. Inače, jesi dobar?“

„Jesam sekice, sve OK. Ti?“

„Jesam, ali mani se mene. Čujem da se opet nalivaš?“

„Ako ćeš mi držati pridiku, nabij taj svoj ručak…“

„Prekini! Nisam te zato zvala magarčino, nego da se vidimo, brat si mi, pobogu! Spremam tvoje omiljeno!“

„Je l’? A šta gospodin intelektualac kaže na to što mu usmrđuješ kuću kupusom sa ovčetinom?“

„Nema on šta da pita kad si ti u pitanju. Ispekla sam i kolač. Ne kasni. Ajd, vidimo se!“

Prekinula je vezu, ne sačekavši pozdrav. Seka je oduvek bila komandant, i njena beše zakon. Kad se počela zabavljati sa onim fićfirićem, mislio sam da je totalno odlepila. Ipak, gospodin kravatica, kako sam ga bestidno nazvao upoznajući se sa njim pred našim roditeljima, bio je taman po meri moje Irene. Sledio ju je kao kuče, ispunjavao svaki njen hir, bio pažljiv i posvećen njoj, Ireni komandantu. Ireni „biće kako ja želim“.

Zetina za poželeti, ali meni oduran. Šupak prve klase. Nije onomad znao da zameni gumu na svojoj krntiji, nego je mene zvao! Jednom se zeznuh pa ga izvedoh u kafanu i nikad više. Povraćao je po stolu nakon trećeg piva i rakije. Očima nisam mogao da verujem. Dok sam ga smeštao u krevet, sekica se izdera na mene, umalo da me liši života. Mamurao je dva dana, nikad čoveka od njega. Ne znam šta je videla u njemu. Sve bi mu to oprostio da nije njegovog visinskog pogleda na moju ljubav ka ruskim klasicima i slikarstvu. Gospodin intelektualac, videvši prvi put moju kolekciju slika, uspeo je reda radi da procedi „zanimljiva kolekcija“ sa podrugljivim smeškom na usnama i u očima. Od tada moja mesarska duša ište da mu pokaže zanimljivo šikaniranje.

* * *

„Zdravo, zetino!“, pozdravljam i zviznem ga svojom mesarskom ručerdom po ramenu.

Montirajući svoj gadljivo-paćenički izraz, gleda me preko cvikera i otpozdravlja: „Dobar dan, Mihajlo. Izvoli, čekamo te, jelo se hladi…“

Moje suptilno kinjenje i ponižavanje sestrinog muža pokazuje rezultate. Cinizam u njegovom glasu i jedva pritajeni bes u njegovim očima, koji zaiskri kad ga zviznuh po ramenu, pričaju priču buđenja čoveka u njemu. Ulazim i tutkam mu vino u ruke. Ljubim se sa sestrićima, pa sa sekom. Pogled na njih osvetljava mi srce radošću koju sam onako brutalno izgubio. Naposletku, sedam za lepo postavljen sto. Navaljujem na kupus. Zet jede u tišini, pomalo, reda radi. Znam da mu je odvratno. Hvalim Irenino kuvanje na sva usta, puna, namerno. Nakon kolača i kafe, zavaljujem se sa decom na kauč, učeći ih glasnom podrigivanju. Smeju se iskreno i radosno. Sestra mi se naravno buni, prostreljuje me svojim komandantskim očima, a zet odmahuje glavom i povlači se na popodnevno hrkanje; izbegava rizik da porazgovara sa mnom. Šupak, zaista. Predveče, još jedna kafica, začinjena samo nama znanim pričama i pozdravljam se sa sestrićima.

Na vratima, Irenin zabrinut pogled, zagrljaj i pitanje: „Mihajlo, jesi li zaista dobro?“

„Jesam, što me to stalno zapitkuješ?“

* * *

Zagledan kroz veliki prozor autobusa, pitam se što nisam ništa rekao sestri o jutrošnjem ludilu.

Zato što bi je nasekirao i što bi dramu napravio, i sebi i njoj. O zetu sa svojim „znao sam da ti je brat ludak“ da ne govorim…

Tačno tako. Imaju oni svojih problema.

Izlazim iz busa dve stanice ranije, da protegnem noge i da mi se krv pokrene u obraze. Kažu, bolje se spava, a nakanio sam se da ranije legnem. Želim sutra da se pojavim lep i svež pred Majom. Da se ne razočara u mene.

Previše razmišljaš o njoj!

Izbacujem je iz glave. Palim cigaretu, kod seke se ne puši, i prilazim raskrsnici bulevara. Uljudno stojim sa ostalim pešacima i čekam zeleno. Namah se setih jutrošnjih uputstava Pačulija koji iskoči iz sećanja na moj, nadam se, privremeni delirijum.

Zagledan u crveno svetlo, hvatam se preko farmerica za donju surlu. Sve po uputstvu. Valjda me niko ne gleda. Već vidim sliku sebe očima drugih. Lik stoji, žmuri i drži se za onu stvar. Urnebesno.

Uprkos što me odavno boli briga za okolinu i šta će ko da misli o meni, osećam se glupo. Zatvaram oči i stežem jače kitu. I dalje čujem saobraćaj, njušim izduvne gasove, trzam se na zvuk sirena podivljalih vozača.

Ma ovo je smešno.

Otvaram oči, psujući budalaštinu kojoj se prepuštam.

Kako sam ih otvorio, tako su se zvukovi pogubili. Beskonačna, teška tišina se spustila na svet. Ljudi što čekaju do mene na semaforu, a i oni preko, sve sa onima na trotoaru, stoje kao lutke u izlozima robnih kuća, zamrznuti u vremenu. Baš kao što ona mala nakaza reče. Saobraćaj takođe, sve stoji u apsolutnoj tišini. Povetarac koji je domalo duvao je nestao. Devojka do mene, za koju sam se bojao da ne vidi kako stišćem patka, staklastim pogledom gleda ispred sebe, držeći telefon na uvu. Pramenovi kose koje povetarac diže sa njenog čela ostaju da vise u vazduhu.

Okrećem se oko sebe, sa nevericom gledajući svugde isti prizor. Kao da se nalazim u fotografiji. Golubovi zakovani na nebu, kao i helikopter koji zadnjih dana drnda iznad grada. Dete, vođeno majčinom rukom, koje htede da skoči sa klupe, a ostade u vazduhu. Čovek, čije se jabuke iz poderane kese kotrljaju po trotoaru, zalepljene.

Ovo ne može biti istina, otalaprčio sam ga do balčaka.

Grlo mi se suši pred nadolazećom erupcijom panike. Unezvereno buljim oko sebe, okrećem se kao čigra ne bi li zapazio ijednu promenu, uzalud. Prvi talasi panike me sustižu, pritiskajući utrobu da oslobodi krik. Agonija ludila je kompletna.

Ma u tri materine.

Klonem na prljavi trotoar, pokrivam uši dlanovima i vrištim kao da želim grlo da izvrnem naopačke. Ovo je previše!

Dok mi se pljuvačka, nošena urlikom, cedi iz usta, krajičkom oka spazim lepe noge one ženske koja stoji iznad mene, na semaforu. Polako, vrištanje mi se pretvara u cviljenje dok se zainteresovano naginjem da bolje pogledam ispod suknje.

Savršene noge, izrasle iz bogovskih guzova!

Brišem rukavom usta i ustajem. Tišina me i dalje pritiska, ali ne registrujem je. Mašem ženskoj ispred očiju. Ništa, ni treptaja. Dunem joj kratko u uvo, ni da se pomeri.

„Ajde da te kresnem, srećo“, šapućem joj na uvo. Iznenađujem se jačinom šapta, sigurno se čuje preko bulevara. U ovoj tišini, prdež bumbara odjekuje kao grmljavina letnjeg pljuska.

Devojka ne daje ni glasa ni pokreta. Ista tačka, negde preko, zadržava joj pogled. Lagano i nežno, uzimam joj mobilni iz ruke.

„Alo!“, vičem u slušalicu. „Ima li koga?“

Muk.

Vraćam joj telefon. Stiskam joj prste oko njega da ne ispadne. Ipak nije baš toliko „zaleđeno“. Džukac u meni tera ruku u njenu bluzu. Ne žalim se. Opipavam joj grudi, rangiram ih mojom internom skalom.

Šta radiš, konju vatrogasni?, lupi mi šamar po ono malo savesti što je ostalo. Džukac zacvile i povuče ruku nazad, nevoljko ostavljajući savršenu dojku u brusu. Sad mi se grlo skroz suvo.

Prolazim pokraj vozila na drugu stranu bulevara. Očekujem da se sve iznenada pokrene, da me udari neko auto. Ili još bolje, autobus.

Kad nisi dobio šamarčinu od one lepojke kojoj si uvalio ruku u sisnjak, nit’ batinanje rulje zbog držanja za ćunu, neće te ni auto satrati.

Šipak. Sve ostaje zarobljeno u trenutku. Ništa od vozila da me udari, svet se ne pokreće. Sad mi već grlo gori, tera me u obližnju prodavnicu da uzmem neko piće.

Biram unuče vinjaka, otvaram ga i lijem iz dva gutljaja sve u sebe. Otvaram konzervu piva da ugasim vatru. Prolazim kraj statue kasirke. Kosa vezana u punđu, profesionalni, nezainteresovani pogled i ruke u otvorenoj kasi. Bez razmišljanja grabim sve crvene iz fioke. Zatim iz susedne. Znam da će jadnice da nastradaju, ali za to me apsolutno zaboli paja patak. Koga ne bi za neke kasirke u nekom imaginarnom svetu ludila? Možda sam sad pod sedativima u bolnici, a možda se koprcam po podu svoga stana, kako god, džep pun hiljadarki je prava terapija za ovaj cirkus.

Hodim pustim a opet punim ulicama grada obavijenog tišinom težom od svih betonskih mešalica sveta. Koraci odzvanjaju kao zvona katedrale. Jeza me hvata sa svakim novim pogledom na izloge pune televizora čija se slika ustavi kao misao slikara na platnu, na pune gradske autobuse koji u sebi nemo drže galeriju mrtvih lutki praznih očiju. Strah se uvlači svakim udahom večernjeg vazduha.

Znaš kako ćeš ovo prekinuti!

Trčim do raskrsnice. Gledam u zeleno svetlo semafora, hvatam se za patka, taman da zažmurim kad osetim vibriranje telefona u džepu.

Vadim aparat i gledam u displej: Pačuli, Hakenpuc & Tropf.

Neverovatno kako ti se sve đubre na kraju izmeša. Još samo traktor Džon da to poore i trajno ćeš se zasaditi u hepi – lend!

„Da!“, odsečno govorim u slušalicu.

„Dobar dan. Za aparatom gospodin Pačuli iz agencije Pačuli…“

„Znam, prekini šuplju!“

„Prilikom davanja instrukcija nismo bili dovoljno precizni. Vidite, detektovali smo iskakanje iz vaše temporalne linije, pa smo nakon konsultacija zaključili da vam nismo saopštili još jednu jako bitnu stvar.“

„Je l’, a šta to?“

„Gledajte da se nađete što bliže mestu iskakanja tako da biste imali što manje neugodnosti. Zamislite prolaznika koji nakon odmrzavanja ustanovi da ste se iznenada pojavili ispred njega ili iznenada nestali.“

„A što bi mene boleo piton za to?“

„Zato što nije lepo druge dovoditi u zablude, da ne kažem praviti ludima. Kada ste u njihovoj blizini, oni će vas opaziti i doživeti to kao svojevrstan deža vi.“

„Aha, dobro. Znači, sad treba da tabanam nazad do one raskrsnice?“

„Bilo bi svakako preporučljivo, Mihajlo. I još nešto…“

„A?“

„Molim vas da se iskakanjem ne služite za lične interese. Svaka takva akcija ostavlja duboke posledice po neku osobu ili više njih. Razumete?“

„Si, generale.“

„Dobro, to sam ostao dužan da vam javim. Molim vas, pripremite se valjano za test. Javite nam kad budete spremni, da se organizujemo. Niste jedini klijent, znate? Do viđenja.“

Veza se prekide.

Uprkos ranom begu iz sna i toplog kreveta, osećam se odmorno i ispavano. Glava ne boli a ni mučnine nema. Traktor Džon je ostao bez alkohola, stoji parkiran i uvređen.

Gledam kako narkić Bojan prelazi ulicu. Uvlačim dim i bacam opušak na asfalt.

„Dobro jutro, Mihajlo.“

Okrećem se glasu koji mi zagreva nedra. Maja. Upijam toplinu njenih očiju i sjaj usana. Želim oboje da prekrijem poljupcima. Gubim se u crtama njenog lica.

Uzvraćam pozdrav, hvatam je za ruku i vučem ka pustom prolazu koji spaja ulicu sa dvorištem zgrade u čijem prizemlju se nalazi radnja.

„Gde ste, kolege“, odzvanja Bojanov glas.

Jebi ga!

Ne da se da joj ukradem poljubac. Maja se zaverenički smeši. Dok se kolega narkić bakće oko katanca, osećam kako njena ruka stiska moju.

Odzvanjanje potpetica, povlačenje ruke iz moje i Majin okret glave nagoveštavaju mi da se pirgava približava.

„Dobro jutro!“, pozdravlja.

„Dobro ti ga utro!“, drsko uzvraća džukela u meni, naravno, nepitan.

„O’ladi bre Miki, dojadio si“, skida me pirgava i ulazi za Bojanom u radnju. Maja mi dobacuje prek pogled pre nego što sama prolazi kroz vrata. Ne mari što je pljesnuh po dupetu. Osmehuje se. Miris njene kose me opija kao Bojanovo belo, diže u visine kojima nisam baš stremio.

Zaljubiti se je kao da teraš formulu jedan. Nagariš ga do daske svestan da se možeš razvaliti na sledećoj okuci. Trajno razvaliti. Onda ga nagariš još žešće.

Krademo poglede jedno drugom i obuzdajemo osmehe. Pokoja mušterija, pokoja usiljena ljubaznost, pokoja šala klijenta na koju se osoblje mora nasmejati, sem mene. Vrhunska šala je reč klijent. Gazda tera da se tako nazivaju mušterije. Veli, mušterija je turcizam, negujmo naše. Glupan. Kada sam mu jednom objasnio da je naša reč kupac, odbrusio mi je da se ne pravim pametan.

Pola kila šnicle, jedna rozbratna, rebarca za pasulj, četiri krmenadle i dva vrata, džigerica celo kilo, pileća prsa pet komada, dva kila govedine, ukrug i opet ukrug. Vreme kao da stoji, al’ zato klijenti ne.

Osmeh mi se širi licem. Vreme kao da stoji!

„Vreme može da stoji, kad god zaželiš, da, da, kad god“, mumljam sebi u bradu, sekući junetinu mušteriji, za gulaš, pritom imitirajući Hakenpuca.

Pirgava sa kase dobacuje neverovatno, Miki se nasmešio mušteriji pogled, Maja odiže trepavice, začuđena mojim kezom. Bojan se povlači u prostoriju iza, da nađe pare u jakni koje sam mu ostavio od poslednje ture mesa.

Jedva čekam pauzu da budem sa Majom. Da pijemo kafu i da se gledamo. Da zaronim u njene oči i upijam slatkoću njenih usana.

Puna verzija priče je dostupna na ovom LINKu.

Autor: Saša Robnik

Mesečev ratnik je prvi roman u novouspostavljenoj ediciji epske fantastike „Zov heroja“.

Po povratku u svoje nekadašnje namesništvo, Ezgild izgnanik, nekadašnji baron od Aranaha, suočen je sa neočekivanim izborom. U svetu u kome se neprestano ispituje dužnost, hrabrost i odanost, sudbina često ima planove koji se snažno suprotstavljaju našim. I dok pratimo priču Mesečevog ratnika, mi u stvari pratimo priču nas samih, i preispitujemo sopstvena osećanja i izbore. Ovaj roman, za razliku od većine domaćih ostvarenja iz istog žanra, ima idejnost. Kao veliki poznavalac književnosti, autor je svestan da je svako književno delo pre svega o ljudima, a ne o zanimljivim događajima ili stvorenjima; značaj ovoga ne može se dovoljno podcrtati. Roman predstavlja sjajno antiratno štivo: uspešno se demaskira sjaj i bljesak rata i otkriva se njegovo naličje. Mijatović ne uzdiže rat, već ga raskrinkava na sebi svojstven način, kroz alegoričnu priču o Ezgildu, Mesečevom ratniku, čoveku koji je upoznao sve plodove ljudskih sukoba i u sukobu je sa samim sobom i prošlošću koja ga progoni. Ta unutrašnja bitka traje uporedo sa spoljašnjom, koja se vodi sa predstavnicima države koja je pokorila Ezgildovu pokrajinu; prateći dileme i sumnje protagoniste, u njemu kao da vidimo borbu samog autora, koji želi da nam pokaže da nisu bitni zmajevi i vilenjaci, svemirski brodovi, vampiri i vukodlaci, već ono što je sa njima urađeno.

Roman poručite OVDE.

– …Čujem da se Severnjaci spremaju za rat – uzdahnu starac gledajući u vatru.

– Ostavi se toga, Malakaje – reče Ezgild, a onda zažali zbog oštrine u glasu.

U Malakajevoj malenoj kući, u kojoj je ovaj živeo od kada je prognan, nadvila se tišina poput senke. Čak je i pucketanje vatre nekako bilo prigušeno, kao da tišina pokušava da zatre svaki vid topline i svetlosti. Malakaj je gledao dugo u svog gosta, a onda prozbori tiho:

– Ne razumem.

Ezgild ga pogleda sa bolnom grimasom.

– Nema tu šta da se razume. Ostavi se toga. Nisi više Prvi sekretar Levanona, kao što ni ja nisam tvoj vazal. Levanon više ne postoji. Uživaj u starosti u ovoj kući koja ti je data, ljuljaj unuke na kolenu i pričaj o surovim bitkama koje si vodio sa Kolinom Gelderonom.

Starac odmahnu glavom:

– Ako misliš da ću da se predam tvom očajanju, varaš se, Ezgilde. Levanon postoji, sve dok su Levanonci jedan narod. A oni će to uvek biti.

 

Ezgild pogleda starijeg čoveka, a sarkastični osmeh mu se pojavi na izboranom licu. Na neki način, divio se Malakajevoj tvrdoglavosti u poricanju realnosti. Svoje posede je izgubio samo zarad odanosti čoveku koji nije bio vredan kraljevske krune. Sa druge strane, bilo mu je žao starca i nervirala ga je ta detinja upornost.

– Izvini – pomirljivo će Malakaj – Znam da si previše izgubio u ratu sa Arejcima. Više od mene, sigurno. Ali nemoj se predavati očaju.

– Nisam očajan! – gotovo viknu – Samo ne želim da trošim svoje vreme na stvari na koje ne mogu da utičem.

Malakaj gledaše u pod, a rukom je prolazio kroz gotovo sedu kosu. Ezgild ga je netremice posmatrao a kroz sećanje mu prođe taj isti čovek pred njim, pre samo nekoliko godina, sa blistavom kestenjastom kosom i oštrim zapovedničkim pogledom i držanjem.

– Razumem te – domaćin nije podigao pogled sa patosa – Oprosti mi.

Ezgild se smesta pokaja što je planuo bez pravog razloga.

– Ne – reče odlučno, pokušavajući da zvuči što smirenije – Oprosti ti meni. Trebalo bi da imam na umu, da nisam jedini koji je pretrpeo gubitke dok se borio protiv Arejaca.

Starac klimnu glavom, a onda pogleda ka gostu. Podsećam ga na Kristona, pomisli Ezgild. Imao je godina koliko i ja sada kada je poginuo.

– Jesam li ti ikada rekao kako je Kriston… – nije mogao da završi.

Malakaj podiže ruke kao da se brani:

– Ne želim da znam.

Ezgild klimnu. I bolje je da ne zna. Samo bi ga još više bolelo.

– Kako živiš? – upita Malakaj – Mislim, siguran sam da ti nije lako pošto si odrastao kao plemić.

– Najviše mi smeta što nemam dom. Inače, nije toliko strašno. Moram da krijem lice, da me ne bi koji Arejac prepoznao, ali bolje to nego da idem uzdignute glave i da se ponašam kao da se ništa nije dogodilo.

– Nisi ti kriv. Ne može biti tvoja krivica zato što je Izdajnik predao Aznor kralju Lotaru.

– Mogao sam da ubijem Olfena – prošapta Ezgild sa mržnjom koja je kiptela iz sivih očiju – Mogao sam da mu iščupam izdajničko srce pre nego što je predao grad i da preuzmem odbranu.

– Ne, nisi -odgovor je bio jednostavan – Da si se približio Izdajniku na dvadeset koraka, naoružan ili ne, njegova pratnja bi te ubila za tren oka. Bio bi mrtav pre nego što bi stigao da izvadiš mač iz korica.

– Koja je razlika? -Ezgild raširi ruke – Moja porodica je ionako mrtva. Svi, žena, brat, deca. Svi do jednog. Nemam nijednog rođaka u životu. Svi moji prijatelji su ili mrtvi ili su pobegli preko Okeana. Ostao si samo ti, Malakaje, a ni ovde se ne smem zadržavati. Ako se sazna da sam bio ovde, na pedeset milja od arejske prestonice, moglo bi svašta da se desi, i tebi i tvojoj porodici.

– Žao mi je što nisam prognan dalje od Arei Kostana – starac se tužno osmehnuo.

Ezgild se nasmeja. Bio je to hrapav smeh, osobe koja se dugo, predugo nije istinski nasmejala. Prijalo mu je to, ali je kratko trajalo.

– Mislim da sam bezbedan – reče osvrćući se oko sebe nesigurno

– Ionako planiram da odem u Aranah.

Malakaj ga pogleda čudno, kao da je udario glavom.

– Zašto? Mislim, razumem, to je bio tvoj dom, ali…

– Upravo kao što si rekao, to je moj dom. Načuo sam da tamo Severnjaci u službi sadašnjeg barona od Aranaha maltretiraju stanovništvo u čitavoj dolini, pa idem da vidim šta je istina.

Starac ustade. Umor ga je već hvatao.

– Razumem te. Soba ti je spremna. Verujem da ćeš nas napustiti pre nego što iko od nas ustane i zato želim da ti dam ovo.

Iz male, drvene škrinje je izvadio vrećicu. U ruci mu tiho zazvecka i Ezgild shvati da je puna novca.

– Ne mogu da prihvatim – reče, gurajući mu ruku sa novcem – Milostinju ne primam. Žao mi je, Malakaje, ali ne.

– Ako nećeš, daj drugome, briga me, samo je ponesi sa sobom. Baci je u reku, zakopaj, pretopi zlato, ne zanima me, ali ovu vrećicu ćeš poneti sa sobom- Malakaj oštro rukom pokaza da je taj razgovor završen. Ezgild prihvati vrećicu, a onda zagrli Malakaja.

– Hvala ti, prijatelju – osećao je peckanje očiju i suze se pojaviše u uglovima.

– Ovo je ionako novac milostivog kralja Lotara – starac sa gađenjem iskrivi lice – Ne trošim više nego što mi treba, ali ostatak uvek poklonim siromašnima. Sada barem mogu da dam nekom našem.

– Čuvaj se, starče.

Čuvaj se i ti, mladiću…

Postoji u Jurišićevoj ta zalogajnica, neugledna, u podrumu sive zgrade u sivom gradu što kao da je digao ruke u znak predaje. Prastari visoki stolovi s teškim barskim stolcima mogli bi biti i čišći, ali se u njoj obroci služe po ponešto marksističkim načelima: jedeš prema potrebama, plaćaš prema mogućnostima. Odgrizam komad kruha i nabadam prženu papalinu na čačkalicu. Petak je rano poslijepodne i zalogajnica je prepuna. Izlaktario sam se s tanjurom u ruci – punim papalina pod dvije kriške kruha i salvetom, pribodenima čačkalicom – za mjesto za stolom nasuprot dvojici burzovnih mešetara što se slade prženim lignjama. Ne obraćamo pažnju jedni na druge: mešetari u sivim odijelima u pol glasa, kako je to oduvijek bio običaj, ogovaraju ministra financija dok teta iza šanka viče tko je naručio oslića i vino.

Oko nas se kovitla jato srdela, srebro bljeska u plavetnilu kako se sunčeve zrake odbijaju od ljuskavih tijela. Puštam da me ples jata odvede u dubinu, a onda jato nestaje i ostajem sam s mešetarima i tetom za tezgom, s penzionerima i studentima. Izmučena žena u ofucanom kaputu, što za sobom uz stube vuče kariranu torbu na kotačićima, muči se s tvrdoglavim vratima da izađe na ulicu.

***

Plavi niskopodni tramvaj tutnji pored mene. Ulica me vodi prema Trgu, pokraj pošte i dalje, pod bijeli trbuh kitopsine što lijeno zamahuje repom, u društvu skušaca ispruganih širokim crnim prugama. Skušci plivaju ispred nje, kao prateći brodovi oko kakvog nosača aviona. Priljepuše ispod usta su joj poput brade. Guta je zid. Još nekoliko zamaha repom i nema je više, pojela ju je zgrada, najveću ribu na svijetu: uplivala je u nju.

Tad je zapažam. Oniža, kratke kose boje šumskoga meda, u crnim hlačama, sivom džemperu, crnom kaputiću, s crvenim šalom oko vrata. Gleda uvis. Uza zid, gdje je upravo nestala kitopsinina repna peraja. Shvaćam da ju je vidjela, baš kao i ja.

Prilazim joj i stajem pred nju. Trza se kad odjednom osjeti moju prisutnost, kao da se tek u tom trenutku uključila natrag u svakodnevicu. Gleda me očima boje jantara iz kojih me toplinom obasjava sunce. Lice posuto pjegicama neodređenog izraza. Miješaju se u njemu zabrinutost, strah, iznenađenje i jedva suspregnuta ushićenost onime što je vidjela.

„Kitopsina”, kažem joj tiho, da nas se ne čuje, čak i kad bi bilo koga tko bi nas htio čuti. Kitopsina je uvijek upečatljiv prizor, čak i kad ovako klizi zrakom preko Jurišićeve, umjesto u toplome

„To se tako zove?”, pita me, i dalje gledajući u fasadu nad nama, kao da se nada da će se divovski bezopasni morski pas svakoga trena opet pojaviti.

Kimam glavom.

„Jesam li luda?”, pita me zabrinutim glasom.

„Ako jeste”, smiješim se, „niste sami.”

***

Sjedimo u kavani na Trgu, zavaljeni u naslonjače, okruženi žamorom poslijepodnevnoga mnoštva. Među nama stol, na njemu naše vruće čokolade i čaše vode. Preko stola, jastozi u koloni po jedan, mašu svojim nemoguće dugim ticalima dok gaze među nama kao kakva člankonožna vojska, oklopnici na deset nogu, i nestaju u ništavilu prostora na rubu stola.

Skinula je kaputić i prebacila ga preko susjednog naslonjača. Gleda jastoge i trudi se ignorirati kirnju što je netremice promatra njoj s lijeva. Ali kirnja je preko dva metra duga i malo je teško ignorirati mrljavo smeđu ribetinu prijetećega pogleda i ogromnih usta: da se razjape, poput ulaza u kakvu spilju, usisala bi djevojku poput Eme bez ikakva problema. Konačno kirnja odlazi i ona dopušta sebi da odahne.

„Nisam vidio da je neka riba agresivna”, primjećujem preko stola.

„Koliko ih već dugo vidite?”, pita me dok otpija gutljaj čokolade.

„Tri tjedna”, odvraćam. Na stol sam odložio knjigu koju nosim u džepu, vodič za koraljne ribe Indopacifika i Kariba. Još jedan mali vodič za američke ribe, i jedan Kosmosov za evropske. Ta dva su pomalo sranje, jer imaju i slatkovodne ribe, a ja još nisam vidio ni jednu štuku, šarana ili soma.

„Ja sam ih prvi put vidjela jutros”, tiho će. Pogled joj živčano leti na sve strane, kao da u svakom trenutku očekuje kakav napad iz dubina u koje smo, ne znamo kako, uronjeni. „Tune. Jato tuna. Kad sam se probudila. Jučer sam pojela konzervu za večeru, malo su mi teško pale. Mislila sam …”

Nasmiješila se s nelagodom, izgleda kao da se osmijehom hoće izvući iz nezgodne situacije u kojoj se našla.

„Ne znam zašto ih vidim”, sliježem ramenima. „Ne znam koga bih pitao …”

„Ja idem kod psihićke”, priznala je tiho. „Ali ne znam što će mi reći na ovo. Ako smognem hrabrosti ispričati joj.”

„Možda …” Razmišljam. Ne znam što nam se događa. Ne razumijem. Sad kad znam da nisam jedini, malo mi je lakše, ali i dalje ne znam što činiti. „Možda da to bude naša mala tajna?”

„Da”, nakon kratke stanke kima i otpija još jedan gutljaj čokolade. „To bi bilo najbolje.”

***

Sjedim na klupi na Štrosu, prohladno proljetno popodne tone u večer. Nad gradom, grbavi kitovi obasjani toplim plamenom sunca na zalasku, crni, bijelih trbuha, dugačkih peraja. Samo lebde, poput kakvih zračnih lađa dok mi u slušalicama ritam-mašine Kraftwerka u slavlju futurističke tehnodekadencije prizivaju monotono kloparanje kotača Trans Europa Expressa po tračnicama.

Sjeda do mene, zapuhana, rumena u obrazima. Kasni, ali ne marim. Njena me toplina obuzima i prožima, kao štit pred prohladnim zrakom.

Pred nama, majka vuče za ruku plavokosu djevojčicu od nekih pet-šest godina. Odjednom, dijete zastane i pogleda nad grad i pokaže prstom.

„Vidi, mama, kitovi! Kitovi, mama!”

„Dobro, dušo”, vuče je žena dalje. Umor je čini slijepom za sve oko sebe, a posebno za divove što lebde nad gradom. „Kitovi. Idemo sad, ne zadržavaj me!”

Djevojčica me pogleda očima modrim poput mora, kao da traži potvrdu onoga što vidi. Ja kimam glavom i namignem joj zavjerenički, a onda je majka odvlači dalje.

Gledamo za djevojčicom. Šutimo. Nema smisla …

Nad nama se pale svjetla. Nitko više ne vidi kitove. Kroz orezane grane kestenova, poput kakve potopljene šume, jate se bljeskalice, smeđe ribe iz Crvenoga mora sa svjetlećim organima ispod očiju, poput kakvih svjetiljki. U mračnim zakutcima, kamo svjetlo ne dopire, trepere fotofori: groteskne crne dubokomorske grdobine s fenjerima nad gubicama ispunjenim smrtonosnim zubima: zastrašujući iglozubi s redovima svjetala, prozori Titanica u kobnoj noći, duž zmijolikih tijela: lignje plašta i krakova posutih plavim lučima, kao da su izrezane iz zvjezdanoga neba: tko zna kakva sve stvorenja što svojim svjetlima mame i dozivaju i zavaravaju u darvinističkome plesu preživljavanja najprilagođenijih.

Šetamo kroz to bizarno more oko nas, more koje samo mi (i jedna djevojčica i tko zna koliko još njih, samo ih nitko ne čuje i ne sluša) vidimo. Držimo se za ruke, dvoje djece što gazi kroz crno, kao da se bojimo da će iz te tame morskih dubina nešto posegnuti za nama, nešto strašno, lovka kolosalne lignje oboružana oštrim kukama, i odvući nas u studeni bezdan iz koga više neće biti spasa.

***

More nas je spojilo, Emu i mene. More, fantomsko, vidljivo samo nama u svojoj neobičnoj ljepoti, tjera nas jedno drugome. Pred nama na stolu vruće pizze, plodovi mora. Oko nas jato škarama pliva u krug dok ga ne razbije nešto veće, grabežljivije, nešto iz dubina, što ne vidimo.

Pokušavamo, ali ne uspijevamo shvatiti naša zajednička priviđenja. Našla je neke knjige. Temeljito ih čitamo, ali uzalud. Među stranicama učenih rečenica, ne nalazimo odgovore. Zato iz njih izranjaju zvjezdače, a po koricama sporo plaze ježinci dugih crnih bodlji.

„Što misliš”, gleda me kasnije, na ulici, „hoćemo li se jednoga dana pretvoriti u ribe?”

Zamišljam je kao sirenu. Iza nje, velika smeđa kirnja zlokobnoga pogleda i golemih usta. Promatra svojim hladnim, bezizražajnim ribljim očima, vreba, čeka priliku da rastvori usta i usiše nas. Ispunjava me nekom neobjašnjivom jezom. Pokušavam dotaknuti ribetinu, ruka mi prolazi kroz nju. Dva metra od nas, starica prosi, u kukovima prelomljena pod gotovo pravim kutom, podupire se štapom dok pruža drhtavu ruku omotanu u prljavu krpu. Na trenutak podiže pogled, vidi samo kako pokušavam uhvatiti zrak.

***

Ema je more.

Hodamo Ilicom, čavrljamo o svemu i svačemu, praćeni malim jatom žutih riba leptira. Njezine oči, obrazi, usne, poput žala su na kome valovi valjaju oblutke. Lice joj se mijenja, živo, iz trenutka u trenutak. Kad je vesela, more je obasjano suncem, zasljepljujući jarki bljeskovi bodu u oči i tjeraju na škiljenje, pod toplom zvijezdom i vedrim nebom i kliktanjem galebova dok ležimo na suhoj lažini. A kad je spopadne tjeskoba, nenadano, bez ikakva razloga, kad se njoj za leđima niotkuda stvori kirnja, ili oko nas stane kružiti velika bijela psina, nacerenih usta ispunjenih trokutastim zubima dok nas promatra zlobnim očima, more je sivo u iščekivanju nadolazeće oluje što mete sve pred sobom, razbija i odnosi da nikad ne vrati.

Plaše me ponekad te promjene na njenom licu, baš kao što bi plašile i drevne pomorce. Ne usuđujem se pitati je. Jednom je nešto tražila u torbi, pa ju je samo bacila na stol. Ostala je tako otvorena, poput grdobininih razjapljenih usta, i vidio sam u njoj kutije s tabletama. Nisam ništa pitao.

Klošar s velikim kolicima stoji na ulazu u Tomićevu. Drži u njima štence, okružen roditeljima s djecom: čitao sam da su ga prijavljivali kako iskorištava slatke psiće. Ali, sad su mu u kolicima mali tuljanići, oni bijeli s velikim crnim okicama kakve svake godine batinama umlaćuju na ledu da bi im oderali krzna. Ne znamo što je istina, što privid. Odlazimo odatle, Ostavljamo klošara i djecu i roditelje i krznene loptice u kolicima, tjerani nekom navalom nelagode, gađenja što nas oboje ispunjava.

Kraken obavija tornjeve katedrale svojim kracima, prijanjaljke se lijepe za kamen. Gledamo ga kako grabi tornjeve, i skele što ih okružuju već desetljećima, prekrivene tkaninom, poput jarbola kakvog jedrenjaka, i izvlači se van iz valova, golema vrećasta tjelesina, smeđa, posuta svijetlim mrljama, kao obrasla bradavičastim izraslinama. Predivan je, veličanstven, stvorenje iz mita, riječ što se šaptom odvaljuje s uzdrhtale Vikingove usne dok mu se krakovi izvijaju nad svom tom turobnom masom što je zaboravila gledati, zaboravila diviti se, smijati se, živjeti, ispranih umova u sjeni te rugobne pseudogotičke laži s dva tornja, što zagađuje nebo nad sivim gradom koji više ne pamti što je to istina.

***

Ema je more. More uzima. Ali i daje.

Jedno smo, mi, u znojnom, uspuhanom zagrljaju u postelji kod mene i sve je poput tropskoga koraljnoga grebena, sve te ribe nezamislivih boja što se kovitlaju oko nas. Ribe anđeli: do pola tijela žute, do repa modre, žutih repova; žute isprugane crno-bijelo-crnim okomitim prugama: plave isprugane uzdužnim žutim prugama, s crnim maskama preko očiju. Ribe leptiri, žute s kosim smeđim crtama i širokim crnim prugama i maskama i točkama u korijenu repne peraje, sve da se pred grabežljivcima prikrije gdje je oko, gdje je glava. Kostorozi, crnih trbuha s krupnim bijelim mrljama, i oni sivkasti, isprugani kosim smeđim i bijelim prugama, i modri i crni. Golemi sivi knezovi s kvrgom na čelu: zelene vladike plavih glava s ružičastim zrakama oko očiju: zeleno-ljubičaste papigače i smrtonosno lijepi morski pauci što u perjaničastim perajama skrivaju otrovne bodlje, bezbroj crnelja i matuljčića, plave ribe kirurzi žutih repova i morski konjici peraja poput algi. Murine se rastvorenih gubica izvijaju iz rupa. Zasljepljujući bljeskovi iz jata sivih šnjuraka. Žalobne pjesme grbavih kitova razvlače se kroz oceansko plavetnilo i još kitopsina i mante i igluni i bačvoliki bucnjevi, neprebrojivo mnoštvo mlatova. Ribe što se komešaju i vrte i jate uz grebene koji se ruše u dubinu, stanovnici tog oceanopolisa u koji smo zalutali nas dvoje, Ema i ja, i u kome vodimo ljubav pod pogledima bezbroj očiju, kao da smo u kakvom akvariju izokrenutom naopačke.

Poslije, kad ležimo jedno uz drugo, dok srca usporavaju, a znoj hlapi s naših vrelih tijela, mala anemonska ribica vrti se pred Eminim nosom i ona samo kaže: „Vidi, našla sam Nema!” i smije se, i ja se smijem. Grlim je, zaranjam joj nos u kosu boje šumskog meda. Hoću je zaštititi od te kirnje što se opet pomalja iz ničega i gleda nas, uporna i neumoljiva, kao da je tu negdje olupina kakvog torpediranog broda u čijem se čeličnom labirintu skriva, pod tenkovima i džipovima naslaganima na palubi i granatama poredanim u njenoj utrobi.

***

Kasni. Sa susjednoga stola uzimam jutarnje novine. Stare vijesti da mi prekrate vrijeme.

Rastvaram ih. Teška prometna nesreća, dočekuje me naslov iznad noćne slike. Tijelo počiva na asfaltu, tamno, neraspoznatljivo pod narančastim svjetlom, i saobraćajni policajci pred vozilom sa smrskanim vjetrobranom i ulubljenom haubom gdje je tijelo udarilo po limu.

Neka morbidna radoznalost tjera me da počnem čitati članak. Ona kirnja kao da mi čita preko ramena dok s hladnom zebnjom nalazim inicijale žrtve. Isti su kao i Emini.

Nije mi nikad dala svoj broj. Ne znam zašto: kad sam je pitao, samo je živčano odmahnula rukom. Nisam je nikad vidio ni da vadi mobitel iz torbe, da nekoga zove ili da itko zove nju. Ne mogu je nazvati. Ne znam gdje živi. Nisam zapravo, tek sad to shvaćam, iz dubine njene duše uspio izroniti ništa o njoj osim imena i prezimena. I vreline njezine ljubavi…

Tjeram se da se smirim. Djevojaka s istim inicijalima kao i Emini mora biti pun grad. Ali, dok plaćam i ustajem, kad nakon dva sata znam da večeras neće doći, strepnja me još jače steže.

***

Zamolio sam ženu na kiosku neka mi dopusti nešto pogledati u novinama. Ona nezainteresirano kima glavom i ja vrtim stranice, iz njih se istresaju školjke i pužići, dok ne dođem do crne kronike. Ništa o prekjučerašnjoj nesreći.

A onda, ni sam ne znajući zašto, okrećem na osmrtnice.

Skoro gubim svijest kad je nalazim uokvirenu u desnom gornjem kutu, tragično preminula, u potpisu dvije-tri kolegice s fakulteta, i obavijest o ispraćaju i pogrebu.

Oko mene kruži velika bijela psina, najveća od svih, možda je čak i megalodon – cijelo osoblje muzeja stane joj u razjapljene ralje – i odmjerava kako da me proždre u jednom zalogaju.

More daje. I uzima.

***

Jata riba kovitlaju se oko mene kroz mutne, mračne, studene vode. Hladnoća je u meni, i more valja i tuče i razbija pod olovnim nebom, dok zvižde razulareni vjetrovi i negdje nad obzorom bljeskaju munje.

Osjećam se kao da sam mrtav. Ustajanje. Posao. Hladna kuhinja u kojoj se mjesecima nije skuhao suvisli obrok. Lijeganje, prevrtanje u postelji, sad hladnoj bez Eme da je grije, dok tijelo konačno ne svlada umor. San bez snova. Ustajanje. Iz dana u dan. Život bez života. Smrt. Leš što tone u mračnu dubinu, da ga tamo, kad legne na dno, pojedu bijeli rakovi i ribe što nikad nisu spoznali sunčevoga svjetla.

U moru ništa ne ostane nepojedeno.

Konačno čak i tuga se razgradi.

***

Plovim nepreglednim oceanima, tjeran vjetrovima, nemoćan oduprijeti se sirenskome zovu pučine i grebena i dubina, kao obuhvaćen krakovima one mitske divovske hobotnice što smo je vidjeli kako se opliće oko katedrale.

Lutam gradom koji više ne postoji. Ulice su podmorski klanci što vode sve dublje i dublje u bezdan. Ljudi su ribe, rastjerujem ih svojom tamnom masom. I sve se napokon stapa u nešto crno, more u kome se prelomio supertanker i izlio sirovu naftu, crnu, gustu, da zatruje obale i zagadi dubine, da slijepi krila morskih ptica i uguši dupine i kornjače.

Sjedim na rubu, nesvjestan kako sam tu stigao. Gledam dolje, ljudi su tek sitne točkice što se gibaju ulicom. Automobili su poput limenih kutija šibica.

Podižem pogled.

Nebo je vedro, pučina je zapjenjena tisućama dupina što iskaču, vretenasta tijela, sjajna od vode pod toplim suncem.

I onda je vidim!

Ema je more, Ema je dupin, brz, okretan, vižlast na granici dva elementa, zove me radosnim piskutavim zvižducima što život znače.

Neka žena vrišti odozdo s ulice. Nije me briga, već mi dugo vremena nitko ništa ne znači. Ne ostavljam za sobom nikoga. Nema više ničega da me zadrži u ovom umrlom, sivom gradu bez boja, bez osmijeha, bez radosti.

Širim ruke i ponirem u dubinu.

I sljedećeg sam trena dupin, snažan i pun života, brz, nezaustavljiv. Zaranjam u beskrajno plavetnilo i iskačem iz vode i pljuskam natrag, razigran, plivam kroz jato i sustižem Emu. Ona me veselo dočekuje, vrti se oko sebe, dodiruje mi trbuh vrhom kljuna, miluje me perajama.

Plivamo dalje i skačemo i pljuskamo u vodu i smijemo se i zviždimo jedno drugome u nježnome naručju mora.

Autor: Aleksandar Žiljak

Moje ime je Džon Volmsli. Ja sam inženjer aeronautike i kapetan prve klase u kosmičkim snagama Ujedinjenih Svetskih Nacija. Ja sam ono što se poslednjih godina, a sve od Velikog Otkrića, naziva elitnim kosmonautom-istraživačem. Ja sam uzor milionima ljudi. I ja sam mrtav čovek. Barem ću to biti za tačno… (nameštam štopericu) trideset minuta.

Kako znam da ću biti mrtav, da ću umreti, da ću baciti kašiku, otići Bogu pred istinu – kako vam već drago – i to u tako preciznom vremenskom okviru?

Vrlo lako. Posao kosmonauta je pre svega jedna precizna i osetljiva rabota. Svaka aktivnost, svaki čin, izvršava se po unapred precizno smišljenom planu. Razlog za to leži u pukoj negostoljubivosti svemira za pripadnike naše vrste. Pripadnike bilo koje vrste dodao bih (i time žestoko iznervirao i razočarao sve one koji smatraju da su Uzvišeni, taj nesumnjivo najuzbudljiviji proizvod Velikog Otkrića, upravo rasa koja može prirodno opstati i napredovati u svemiru).

Drugim rečima, svemir nas ne želi. Svemir ne želi da putujemo njegovim stazama svetlosti, ne želi da otkrijemo njegove tajne. Ako nešto i želi, to je da nas ubije, vrati u prah iz kojeg smo potekli. 

Upravo tako ja znam da ću umreti. Pustiću svemir da to učini, da me usmrti, hladno i bezosećajno, uistinu kako drugačije? Jer u svemiru nema vazduha, onog koji nam je neophodan za život. Dovoljno je znači ostati bez njega, bez te glupavo jednostavne mešavine gasa (zapravo bez kiseonika, kiseonik je taj koji nam je zaista neophodan, ali dobro, da ne cepidlačimo) i smrt će doći, nepozvano i sigurno. U mom slučaju međutim smrt je bila prizvana. Dakako.

Misli mi remeti pristizanje signala sa kom-uređaja.

„Hej Džone, ovde Henesi, kako ide druže? Jesi li spreman za taj sudbonosni trenutak?“

Ja shvatam da se približavam „koridoru“. Instrukcije Uzvišenih bile su jasne. Jedan ‘čovek svemira’ mora izaći iz ‘nebeskog vozila’ i ući u ‘koridor’, taj nestalni energetski snop na domaku planete X18Ze-40, u zvezdanom sistemu Alfa Kentauri, čiju suštinu nikako nismo razumevali. Snop je Odabranog vodio na površinu planete gde smo decenijama ranije otkrili vanzemaljski izvor energije. Izvor poruka. Ja sam bio taj. Odabrani. A stvoritelje energetskih struktura koje odašilju sve složenije i smislenije poruke prozvali smo Uzvišenima.

Kako maštovito, zar ne?

 „Gledaj, ne bih da ti stvaram pritisak, ali, upoznati Uzvišene, shvatiti njihovu suštinu… bože, voleo bih da sam na tvom mestu, znaš? Hoću da kažem, svi smo uz tebe, ti si predstavnik čitave jebene ljudske rase… samo se drži, budi ono što jesi, heroj, budi heroj do kraja!“

„Hvala ti Hen. Cenim to.“ – odgovaram suzdržano, u mom nonšalantno-flegmatičnom fazonu na koji sam ih navikao.

Bože, kakva smejurija.

„Pozdravi ekipu.“ – dodajem. „Ispričaću vam sve, kad se budem vratio.“ – suzdržavam se da mi ustiju ne izleti cijuk.

Usne mu se bezglasno cere u predviđanju iznenađenja koje ih uskoro očekuje. Zapravo, trebalo bi da već sada…

„Hej, Džone, uf, opet ja, ali javljaju se neke sitne tehničke… nelogičnosti sa tvoje opreme. Možeš li da proveriš?“ – čujem zabrinutost u njegovom glasu, jasno kao dan.

Da li je upravo upotrebio reč „nelogičnost“?! Bože, kakav tupan. 

„Važi Hen. O čemu se radi? Nije ništa ozbiljno, nadam se?“ – stiskam usne.

„Ne, ne, pa u stvari nismo sigurni… Gledaj, proveri očitavanja na tanku sa kiseonikom. Naši monitori kažu da.. paa, da ima nekakvog manjeg curenja, ali, mislim, to ne bi trebalo da je moguće.“ – izgovara ne preterano ubeđen u svoje reči.

Malo curenje, moje dupe.

„Oh Bože. Okej Hen … Mislim, daj mi minut, važi?“

Kratki pogled na štopericu: dvadeset četiri minuta i dvanaest sekundi.

Ne odugovlačim ali i ne žurim preterano. Nonšalantno-flegmatični Volmsli.

„Hej Hej, uf, ovde ima nečeg… mislim, zaista ima curenja. Kako se to desilo?“ – pokušavam da zvučim što je ozbiljnije moguće. 

„O ne, zaboga druže, čekaj ne paniči, smislićemo nešto zasigurno, već smišljamo to jest, samo ti…“ – veza se prekida. Preuzima je druga osoba.

„Volmsli? Šta se dođavola dešava?“ – strogi sumnjičavi glas.

„Ne znam. Vi meni recite, majore… Da li sam u opasnosti? – umirem da stavim ruku preko usta, ali u odelu, kosmonautskom oklopu, tom viteškom odelu blistave sutrašnjice, to nije moguće.

Majora-potporučnika, Silviju Ernovski, nije tako lako prevariti. Moraću da budem oprezan. Krajnje oprezan.

„U pitanju je tvoj rezervoar sa kiseonikom. Pušta. Nemamo blagu predstavu kako je do toga moglo da dođe. Predviđanja kažu da ti je ostalo rezervi za oko dvadesetak minuta.“ – major Silvija, vođa planetarne misije sa ciljem ostvarivanja prvog kontakta sa naprednom civilizacijom energonskih bića, bila je savršeno jasna i iskrena. Neki bi rekli brutalno iskrena. Kladim se da sad mnogi gledaju u njenom pravcu sa mrštenjem.

To mi je stvaralo novu dozu naslade u umu. Bio je to bonus. Ubiti sebe i pritom naterati da ta uštogljena kučka izgleda loše.

„Koji je rezervni plan?“ – upitao sam naivno, znajući svakako odgovor unapred.

„Volmsli? Jebeno ga nema. Nemamo rezervni plan. Ti to dobro znaš. Za dvadeset minuta ili manje tvoje zalihe kiseonika će se istrošiti i ti ćeš…“ – nije uspela da dovrši logični sled izrečenih misli.

Osetio sam razočaranje.

Ooo, pa ko se to nama raznežio?

„Ja ću umreti, majore. Zar ne? Ovde u svemiru. Sam“. Hteo sam da dodam „i napušten“ ali to bi bilo previše melodramatično. Ne bi bilo u mom fazonu. Silvija je ionako već bila sumnjičava.

Ove moje reči izazvale su tišinu. Daću im par minuta da se presaberu u štabu. Sledi im još loših vesti.

Devetnaest minuta i sedamnaest sekundi.

Vreme je da vam objasnim zašto sam to učinio. Zašto sam odlučio da sebe pritvorno i izdajnički ubijem tokom najbitnijeg događaja u istoriji čovečanstva, tužno je što to nije i najbitniji događaj u mojoj ličnoj istoriji. Da, zaista mislim da nije.

Lagaću ako vam kažem da sam prosto bio depresivan. (Eto, opet počinjem jednom laži.) Bio sam i to, ali razlog je bio istovremeno složeniji i prizemniji, trivijalniji, ako me razumete. Ali ne, naravno da me ne razumete.

Kratak pogled: šesnaest minuta i četrdeset osam sekundi.

Pre polaska na misiju učinio sam nešto užasno. Recimo da je u tu nezgodnu radnju bilo umešano jedno maloletno lice, njen makro (ili dečko, nisam bio siguran!), video kamera i gomila narkotika. Bila je to klasična zamka, navlakuša, a ja naivna (i u svoju odbranu – drogirana… okej, to i nije neka odbrana) žrtva.

Puštam da mi misli odu do tog dana. Do te scene. Odvratno.

Ukratko, bio sam ucenjen. Cenu nisam želeo da platim. Makro mi je zapretio da će inkriminišući i degutantni video materijal objaviti ovoga istog dana za tačno… (pogledao sam u štopericu) trinaest minuta i dvadesetak sekundi. Svoju smrt sam stoga sinhronizovao sa inkriminirajućim događajem. Umreti časnom smrću, to mi je bio plan i poslednja želja. Gordost, jedan od biblijskih smrtnih grehova. Moj karakter ni tog zla nije bio pošteđen.

Još malo kontempliram, zamišljam kako se u štabu, na našem matičnom svemirskom brodu sada preznojavaju pokušavajući da spreče neizbežno.

Umreću kao heroj. Ali nakon toga… Za deset minuta i trideset šest sekundi video će se pojaviti u javnosti. Biću postavljen na stub srama. Mediji to obožavaju. Da razapnu slavnu ličnost. Naročito ako ova vodi (prividno) besprekoran život. Zato sam ja bio savršena meta. Kosmonaut-svetac tako su me prozvali kada su (tobože slučajno, jelte) otkrili da nezanemarljivi deo svojih prihoda dajem u dobrotvorne svrhe. Još kad su saznali da sam usrdni vernik, njihovom divljenju nije bilo kraja.

Mora da sam par minuta bio obuzet mislima jer ni je štoperica pokazala još šest minuta i pet sekundi kada mi je ponovo zakrčao kom.

Dugo vam je trebalo prokletnici.

„Džone… ja, ja ne znam šta da ti kažem… prokleto mi je žao.“

„U redu je, Hen. Dešava se.“

„Dešava se? Za Boga miloga čoveče kako možeš biti tako smiren, ja… ja to nikad ne bih mogao (čujem neko komešanje) pustite me da se pozdravim sa čovekom!“

„Henesi…“ 

„Džone Volmsli prokleto sam ponosan što sam te poznavao! Čoveče, ti si legenda. Najbolji kog sam poznavao! Čitava planeta plače za tobom!“

„Hvala ti druže.“

Kššš… grrr…

„Volmsli…“ – po maskiranim tonu zvuka prepoznao sam da je otvorila privatnu liniju –  „zašto osećam da je ovo samo još jedna tvoja podvala?“

„Majore… Silvija… da li je to tvoj način da mi kažeš kako ću ti nedostajati?“

„Jebi se Volmsli. Baš si morao da mi uništiš ovo… a bili smo tako blizu.“

Dva minuta i četrdeset sekundi.

„Da, tako prokleto blizu. Sudbina je kučka, majore. Jednostavno, nije mi bilo suđeno. Nije nam bilo suđeno. Tajna Uzvišenih ostaće neotkrivena, barem još neko vreme. Možda ćete imati više sreće sa nekim drugim kosmonautom.“

„Ne seri Džone. Znaš i sam da to niko drugi ne može učiniti. Niko ti nije ni do kolena.“

„Da li ja to dobro čujem? Da li me uši možda varaju? Takav kompliment od nadređeno, to još nisam doživeo.“

Kreću mi suze. Čujem šmrcanje sa druge strane. Počinjem da osećam nedostatak kiseonika. Vid mi se magli a pluća stežu. Ili je to od čarolije trenutka?

Minut i deset. Jebeni minut.

„Nikad nisam bio ljubitelj sentiš rastanaka, majore. Ali.. uživao sam da služim pod tvojom komandom. I… izvini. Zasrao sam.“

„O čemu dođavola pričaš? Nije tvoja krivica. Nije ničija. Možda je tako najbolje. Možda je to volja Uzvišenih.“

„Neka bude tako, majore.“

„Džone, oduvek sam verovala da si neopevani seronja i ljigavac. Izgleda da sam pogrešila, a?“

„Hmm… zadrži tu misao majore. Uh.. vreme je… sve teže pričam…„

Zbogom Džone. Neka te Uzvišeni prime u svoj dom.

 

Autor: Nenad Mitrović

Znam za jedno mesto zabavnije od mnogih igara, čitanja stripova ili gledanja filmova naučne fantastike na video kasetama. Postoji nešto mnogo važnije od svih petica u školi, blještavije od vatrometa za Novu godinu, pa čak lepše i od plavih Sonjinih očiju. Nešto čarobno i veliko što nikada nikom ne može da dosadi. Nešto što je oduvek bilo tu za sve nas. Naše i svačije carstvo iz bajke, iako svi znamo da bajke ne postoje. Moji drugovi i ja najviše na svetu volimo kada Vašar doputuje u naš grad. Sa nama je svake godine, tokom tri letnja i tri jesenja dana i noći. Jedva čekamo njegov dolazak, ali i tugujemo svaki put kada ode. U grudima tada kuca licidersko srce, oči su klikeri, staklenci, ukradeni sa prve tezge sa raznim igračkama, a čitavo detinjstvo liči na ringišpil. Dok nam se iz džepova prelivaju žetoni a stomaci su napunjeni sladoledom kupljenim kod poslastičara, gazda Fileta, sve ostalo je manje važno. Na livadi gde je do juče bila buvlja pijaca, a do prekjuče fudbalski teren danas je zabavni park i u njemu trista čuda. Za svakoga po nešto: vrteške, vozići, tobogani, fliperi, bokserske kruške za najjače, lovljenje plišanih igračaka i pucanje iz vazdušne puške. Ili kako bi moj tata rekao: veselje za svačiji ukus. Praznično raspoloženi roditelji i musavi dečaci i doterane devojčice krpenjačama gađaju konzerve poređane u obliku piramide. Odrasli bi da se vrate u detinjstvo, deca bi da zauvek ostanu deca. Svi su uzbuđeni, i svi do jednog žure na isto mesto. Prosto obožavamo kada oživi naše tiho predgrađe, kada se raznobojna svetla upale i gore sve do jutra a od bučne muzike zazuji u ušima. Mirisi pečenih kokica, mekika, pljeskavica sa roštilja i šećerne vune šire se kroz noć dok se okrećemo na ringišpilu ili sudaramo autićima u luna – parku. Kad nam se bljutav osećaj mučnine od ludih vožnji i slatkastih mirisa i ukusa sakupi u grlu siguran je znak da smo možda malo preterali. Ponekad čak i povratimo što smo prethodno pojeli. Kada okasnimo za krevet naše mame tada obično dođu i uz poneki šamar ili glasnu grdnju, silom nas odvuku kući. Sramote nas pred svima iako više nismo baš tako mali. Bilo da su ljute a mi postiđeni, one su uvek tu da im čvrsto stisnemo ruku i da se pribijemo uz njih kada god prođemo pored groblja koje se nalazi ne tako daleko od Vašara. Tamo prolazi jedino onaj ko mora, samo neki od nas koji užurbano grabe prečicom do kuće. Kosa nam se diže na glavi u blizini kapije koja liči na ogromnu, gvozdenu ptičurinu što sklapa i širi svoja krila i koja deli nas i onih kojih više nema. A iza kapije, pre prvog mraka, ćutljivi grobar čije ime nikako da saznamo mrzovoljno sa svog radnog odela svakodnevno struže blato ili otresa prašinu. On nije kao drugi, i mislim da ga zbog toga ne vole. Grbav je i ćopav, niko ne zna odakle je, niti kako se zove. I glasno psuje uvek kada zbog obaveza zakasni za kraj smene. Svega mu je preko glave. „Nikad više posla, a od pišljive plate ne ostane ni za čašicu mastike“, govorio bi ponekad. „Nikome se više ne živi. Oni koji žive ne mare za mrtve. Ne mare čak ni za sebe. A onda će mrtvi da ustanu… Ne piše nam se dobro…“

** ** ****

…Vreme brzo prolazi kada sam u društvu najboljeg druga, Luke. Četrnaest nam je godina, sedimo u hladu ispred Bendžijevog dragstora i srkućemo žuti klaker od čijeg leda i sode trnu zubi. Slušamo muziku sa Sony tranzistora, razgovaramo o svemu, smejemo se svačemu. Uglavnom bez smisla i razloga. Prolaznici nas zaobilaze, kao da su upravo ugledali duhove. Bilo kako bilo, već smo navikli da nas nazivaju „čudacima“. Sanjareći posmatramo reku svih tih ljudi kako se sporednim uličicama (Korzoom je zbog opšte gužve nemoguće proći) uliva pravo u mravinjak na kraju grada. Prvi je dan letnjeg vašara i poslednji dan našeg detinjstva. Tamo nas čeka Lukina školska drugarica Sonja Rašković, preslatka devojčica u koju sam ludo zaljubljen i koja će biti moja žena kada završim školu i nađem pristojan posao. I zato žurim da što pre odrastem. Što se nas dvojice tiče, već kasnimo na sastanak sa Sonjom. Tamo negde su i moji drugari iz 8A razreda: Plasta i Mimi, Đuka, Dule Veliki i Dule Mali, Senad, Čvare. Pupe verovatno šeta neku novu zgodnu cicu, i svi mu zavide na tome. Večeras su svi pozvani na moju rođendansku žurku. Na eks ispijamo preostali sok i krećemo za dugačkom kolonom, provlačeći se između redova parkiranih automobila, razapetih šatora i tezgi sa raznim drangulijama preskupim za naš džeparac. Na ražnjevima se okreću komadi jadnih životinja. Na stolu, pod usijanom ceradom improvizovane kafane, pijana pevaljka razmazane šminke kreštanjem zabavlja još pijanije goste. Na užarenom asfaltu stara ciganka prosi držeći bebu u rukama. Na nularicu podšišani kapedomci vrebaju klince poput mene kako bi im drpili i ono malo papirnih dinara skrivenih u čarapi. Ono što sam do juče voleo danas mi je nekako tuđe i daleko. I pomalo me plaši. Sonja stoji naslonjena uz jedan od mnogih aparata za kokice, sama, bleda i neprimetna. Dosadno joj je. Pravi balončiće od Čunga Lunga žvaka. Sonja čini da zaboravim na svu raskoš pa i na poneke ne tako lepe stvari koje nas okružuju. Kupila mi je poklon. Nije zaboravila da mi je danas rođendan. Namiguje mi i pruža neraspakovanu Led Zeppelin duksericu sa kapuljačom. Posle ovoga ne preostaje mi ništa drugo nego da je zavolim još više. „Sviđa ti se?“, pita. Ćutim. Možda bi je oteralo kada bih izgovorio ono što uporno prećutkujem. Očekujem poljubac za rođendan. Makar i u obraz. Umesto poljupca obraz mi dodiruju zraci Sunca koje lagano nestaje iza zida panorame na sa velikim slovima: HULLY GULLY QUEEN. Velika Balerina, kraljica svih vrteški, raširenih ruku stoji usred polja izgažene trave, okružena nekim novim klincima, i onim nešto starijima. Ona štrči prilično iznad najviših, juče montiranih, vašarskih skalamerija. Svi se dive njenoj veštačkoj lepoti i snazi njenih pirueta, smeju se ili vrište na obodu njene haljine. I uvek je onako kako smo se i mi do juče zabavljali. Luka pita: „Hoćemo li malo da se provozamo?“ Sonja će: „Što da ne. Baš mi je dosadno ovde…“ Pitam: „Da nismo malo matori za tako nešto?“ Luka uzvraća: „Ne lupetaj nego polazi.“ Dvoje protiv jednog. Ne preostaje mi ništa drugo nego da ih pratim. Čudno nas posmatraju ljudi u gomili. „I ovog žarkog leta u vašem gradu – vožnja Balerinom!“, trešti Glas sa razglasa. „Ukrcajte se što pre i uživajte u nezaboravnoj vožnji!“ Brkati prodavac žetona, u treger majici išaranoj flekama, kezi se i pruža mi jedan jedini žeton. A nas je troje. Tražim još jedan jer ja nemam nameru da se vozim. Odlučio sam da se držim podalje od klinačkih planova najboljeg druga i naše drugarice. Radije bih da me pregaze na Zidu smrti. Drugari mi uzimaju žetone i žure ka Balerini kako bi što pre zauzeli mesta. Luka savršeno dobro zna da se nikada pre nisam vozio na Balerini. Na onom najvećem ringišpilu – često, na Balerini – nikada! Nisam imao hrabrosti za tako nešto niti ću ikada imati. Zafrkava me i podsmeva se nazivajući me maminim padavičarem i starmalim kilosterom. Još po neka novonaučena reč iz plitke pameti jednog običnog balavca. Uporan je ali moj strah od brze vožnje i same Balerinine pojave jači je od bilo čijeg nagovaranja. Luka se penje na platformu, a zatim mi pokazuje srednji prst. Ponekad me užasno nervira. Tako je detinjast i razmažen. Poželim da jednostavno nestane. Kako bih voleo da ga nikada nije ni bilo. Seo je pored Sonje i uzeo je za ruku. Ceri se zadovoljno taj pokvareni mali. Crvenim od ljubomore, škrgućem zubima i ključam od besa. Odalamio bih prvog do sebe da u rukama ne držim Sonjin savršeni rođendanski poklon i kesu preslanih kokica. Nestrpljivo čekam da vožnja krene, da se ovaj dan što pre završi. Samo da se što pre sklonim od ove nepodnošljive gužve što počinje da me guši. Propustio sam priliku da barem na minut – dva nasamo budem sa Sonjom. To sebi nikada neću oprostiti.

Vožnja počinje uz oglašavanje zaglušujuće sirene što podseća na brodsku. Prizor me podseća na putovanje brodom ludaka. Svi su uzbuđeni, dižu uvis ruke ili se čvrsto drže za sigurnosnu rampu sedišta, ili urlaju pod naletom adrenalina. Muka mi je i ježim se pri pomisli da bih i ja mogao sedeti pored nekoga od njih, pa makar i pored Sonje, u toj bezveznoj mehaničkoj napravi koja je spremna da nas lansira dođavola. Lica tih ljudi postaju samo mutni obrisi usled zastrašujuće brzine kretanja te ogromne igračke za samoubice. Hoću da se smesta zaustave. Hoću da Luka i Balerina zauvek nestanu. Ove misli mi, poput šapata u dubokoj pećini, odjekuju u glavi. Razmišljam o osveti. Razmišljam o vatri. Zadržavam pogled pod njenom lepršavom haljinom, tamo gde je glavna pokretačka poluga i klupko jedva vidljivih kablova.Ne trepćem i ne dišem. Gledao sam na TV-u kako neki opasni tipovi pogledom mogu da… I ne završavam misao a već talasi neobjašnjive struje prolaze kroz mene. Oko glave mi vrti se čitav Vašar. U ušima mi šušti kao prazna frekvencija radio stanice. Od iznenadne, oštre glavobolje nakratko gubim svest i tlo pod nogama. Već narednog trenutka otvaram oči i od onog što vidim zastaje mi dah. Sličan slučaj dogodio se onog puta kada sam, ni sam ne znam kako, razbio prozor na času matematike. Baš kao onda kada me je nastavnik matematike ošamario pred čitavim razredom. Zamislio sam kako mu glava eksplodira ali umesto njegove glave greškom je u paramparčad istog trenutka prslo staklo prozora učionice. Pod Balerininom haljinom svetluca od varnica koje se munjevito grupišu u plamen šireći se naviše, ka njenim rukama i glavi. I, kunem se, po prvi put vidim kako joj iz ramena rastu krila dok se na glavi širom rastežu usta iz kojih bljuje vatru. Vidim kako zatečene ljude na đavolskoj igrački – plački sada guta magla od crnog dima. I sasvim jasno čujem kako zapomažu i vrište, ali ovoga puta ne vrište od očekivanog uzbuđenja. Lica su im iskrivljena u bolnoj grimasi i podsećaju na grozne gumene maske u Noći veštica. Balerina se i dalje nezaustavljivo vrti, na sve četiri strane sveta, čas dole – čas gore, škripi i njiše se u ludom ritmu. Užarena čigra nikako da stane, mehanizam koji je pokreće u kvaru je i ne da se tako lako ukloniti. Njeno telo savija se i uvija od vreline dok oni koji su preskupo platili žeton liče na slamene lutke poprskane benzinom. Neko je manje užasan kraj našao oslobodivši se iz njenog čeličnog zagrljaja, skočivši pravo na tvrdo tlo. Sve te grozne slike, kao na celuloidnoj traci, promiču mi pred očima. Ako ovim tempom nastavi da gori ubrzo će jedino metalna konstrukcija ostati da viri ispod delova plastike, lima i pleksiglasa kao skelet nekog strašila pokošenog požarom. Na sve te ljude ne smem ni da pomislim. Ko bude imao sreće preživeće. Stojim nemoćan da se pomerim dok svi oko mene jure unaokolo tražeći pomoć za zarobljene. Niko im više ne može pomoći, ja im ne mogu pomoći, ne mogu pomoći ni samom sebi. Osećam kako se topao mlaz sliva niz butine i pravi baricu pod mojim odrpanim starkama. Da ovo Luka može da vidi sigurno bi se valjao od smeha pa bi zatim prvom prilikom svima u školi prepričao događaj. Pitam se o čemu li sada razmišlja Sonja? Da li ću je ikada više videti? Suze se protiv moje volje gomilaju u uglovima očiju. Dao bih sve da je to samo od dosadne prašine koju kovitla topla i suva Jugovina. Trepere rotaciona svetla ambulantnih vozila i zavijaju vatrogasne sirene. Ali, prekasno je. Odjekuje mnoštvo ljudi koji svašta govore, galame i cmizdre dok me uplašeni posetioci guraju i obaraju na zemlju. Nečije noge gaze po meni, u nagoreloj travi, gde na leđima ležim nepomičan pored zadimljenog tela. Posmatra me svojim staklastim, izvrnutim beonjačama. Gotovo bez daha i svesti zurim u pun Mesec što se kukavički skriva iza oblaka… I kao da negde u visini čujem kikot, piskutav i podrugljiv Lukin glas: „Nja, nja, nja, bla, bla, bla!“ Dobro znam da ih nikada više neću videti. Žao mi je što je nisam poslednji put poljubio. Makar i u obraz. Živeću i dalje sa činjenicom da jesam i da ću zauvek ostati nepopravljiva kukavica, pravi pravcati šonja. Od svih mojih dečačkih snova ostaće samo prah, pepeo i uspomene. Mojom krivicom. Nakon svega što se dogodilo, prvo čega se sećam jesu reči moje majke koja mi saopštava da je vreme da zaboravim na Sonju i Luku jer su oni sada na nekom lepšem mestu. Nije fer, njih dvoje više nema a ona mi kaže da ih zaboravim. Oni su dva metra pod zemljom a meni su najveći problem samo dva slomljena rebra, ruka u gipsu i povišena temperatura. Pih! Otac je smrknut i zabrinut dok razgovara sa doktorom, našim kućnim prijateljem. Čujem kako mu doktor tiho govori: „Nadam se da će ovaj šok učiniti da iz glave izbriše stvari koje ne postoje.“ Ne razumem o čemu je reč, ali nije ni važno. Za njih ću uvek biti mali, bespomoćni dečak. Oni ne mogu ni da zamisle kakvu strašnu tajnu njihov dečak krije…

** ** ****

…Drhtim jer me prožima polarna jeza, iako je tek prva polovina sparnog jula. Trese me surova groznica iako je, kako kažu meteorolozi, u hladu preko trideset stepeni. To je samo očigledno upozorenje da što pre uzmem uobičajenu dozu prokletih lekova. Prošli dani ostavili su sasvim uočljive ožiljke, ne samo na telu već i u duši. Bele mantije sa kupljenim diplomama jednom mesečno čine da se osećam manje – više, dobro; crne mantije, zabrađene žene i njihove grlate naricaljke čine da se osećam jako loše, gotovo beznadežno. Zadušnice su, ali hvala na tome, još uvek nigde ni traga tom turobnom svetu u zloslutnoj crnini. Crveno je slovo u crkvenom kalendaru i tradicionalni Vašar u našoj tužnoj varošici. Danas je i moj rođendan čiji su datum svi zaboravili. Zvona zvone za pomen dušama svih ukletih mučenika nastradalih na ovaj presveti dan: tada je naša Balerina gorela poput srednjevekovne veštice na lomači zajedno sa još nekolicinom nesrećnika. Prošlo je dvadeset i kusur godina (ili je možda protekao čitav vek) od kako Sonje i Luke više nema. Oni koji su preživeli kao da zavide mrtvima, oni ponekad poput uljeza nepozvani dođu u noćne more živih, i tako iz noći u noć, iz godine u godinu. Prisećam se proročkih reči starog grobara. „Mrtvi će oživeti!“, ili nešto tome slično. Kosti im već odavno oglodaše vatra i crvi; pokraj njihovih teskobnih humki stražare siluete izboranih četinara. Svake godine, na dan stradanja, oteturam se do njihovih grobova, ali ne samo da bih upalio sveću i prolio po ilovači koji gutljaj omiljenog gaziranog soka. Ovde sam, između ostalog, i zbog nekih sasvim drugih razloga. U jednoj ruci držim cigaretu koja mi dogoreva između prstiju a u drugoj ruci zajedničku fotografiju poškropljenu po nekom kapljicom dečije suze. Načeta je i iskrzana, potamnela od vatre i dima, i mrvi se pod prstima. Sonja i ja nekada, devedeset i neke, pod nepomičnom Balerinom, poziramo pred fotoaparatom, takozvanim „idiotom“ u rukama našeg idiotskog druga, Luke. Žmurimo pred isijavanjem nemilosrdnog sunca, žedni, preplanuli i iscrpljeni, po čitav dan besciljno lutajući. Bezbrižni, beskrajno svetli dani našeg detinjstva prohujali su s plamenom prizvane propasti. Grad u kojem sam se rodio i u kojem ću uskoro zasigurno skončati više nije grad već opustošena zabit kroz koju niko ne prolazi i koja će uskoro biti izbrisana sa svih postojećih mapa. Jedino je Veliki Vašar uvek prisutan i neizbežan, poput same smrti. Podne je. Vetar šumi u lišću sparušenog drveća. U daljini čujem cviljenje zalutalih šakala. Jedan je tek probuđeni anđeo, izvajan od kamena, sišao sa postolja okrnjenog zubom vremena i odlepršao u nepoznatom pravcu. Gavran je doleteo zanjihavši kandilo što visi iznad nečijeg neobeleženog groba. Kazaljke ručnog sata kucaju unazad. Mrznem se na vreloj betonskoj ploči, pod senkom crvotočnog i oglodanog čempresa, čekajući da se najzad pojave. Nedostaju mi. Od poslednjeg susreta prošla je tačno godina. Sklapam oči pokušavajući da ih što jasnije zamislim i što pre prizovem. Prizivao sam ih i prizivaću ih samo nama znanom veštinom na još jedno podnevno druženje. I oni su usamljeni, nikoga više nema da ih oplakuje, da im zapali sveću i grob ukrasi belim krinovima. Nisu ni dočekali da steknu nove prijatelje. Dovoljno je da prosto poželim da su tu i, eto, to je čitava magija. Ni crna ni bela, već samo magija. Vidim ih. Povampireni se bojažljivo i tromo pomaljaju iz svojih večnih kuća, porozni i ništavni, moje drage, tek probuđene sablasti. Sonja, moja nesuđena nevesta, i dalje je ona ista devojčica koja nikada ne kasni, ne stari i ne menja svoj božanstveni lik: kosa joj je plava i duga do kolena, nos prćast i pegav, farmerice pocepane na kolenima, a sa majice, kao na zastavi, vijori se cepelin, zaštitni znak našeg omiljenog rok benda. Pruža mi ruku u znak dobrodošlice: ruka joj je beskrvna i ogolela do kostiju. Tako silno želim da je poljubim, da je dodirnem i zagrlim: to je nemoguće jer moje ruke bestidno prolaze kroz nju. Neodoljiva je i nedodirljiva, upravo onakva kakva je oduvek bila. Zaboravljam da je cela sazdana od izmaglice, lelujavih senki i sećanja. Pokraj nje mirno stoji Luka. On je ono isto iskompleksirano derište, mišićavih ruku, kvarnih zuba i lobanje bez trunke mozga. Uprkos svemu, oboje su mi dragi. Vedri, nasmejani i nestvarno stvarni. Presrećan sam što ih ponovo susrećem, drago im je što me opet vide. Ponovo je između mene i njih srušen nevidljivi zid što razdvaja ovo ovde i ono tamo. Čudnovata tročlana družina opet je na okupu, na unapred dogovorenom mestu. Neizbrisive uspomene pružaju prekopotrebnu utehu i zato su još uvek tu, među nama. Morbidna nostalgija još uvek nas čini živim. I nije mi važno da li je sve što opažam samo varka izmučenog uma ili delić nečijeg bunovnog sna. Sedim na tepihu istkanom od belih pahuljastih maca, što poput snega padaju pravo sa topola kroz čije će krošnje uskoro dopreti zaslepljujuća svetlost Vašara. Moji drugovi stoje u mestu, lebdeći tik iznad same površine. Gluv sam da bih čuo šta govore i kratkovid da bih im čitao sa modrih usana. Ipak, pod kožom osećam žamor njihovih glasova. Razumem svaku neizgovorenu reč. Već ustajem sa nadgrobne ploče i nekuda krećem. Noge me više ne slušaju, vode me tamo gde su oni upravo krenuli. Ostao sam i bez senke, izgubih je negde usput. Ja: „Kuda me to vodite?“ Sonja: „Čini mi se da je vreme…“ Ja: „Vreme… za šta? Kuda me vodite?“ Luka: „Čeka nas neko ko želi da te upozna.“ Ja: „ O kome je reč?“ Luka: „Videćeš. Ne brini, biće sve kao nekad.“ Sledim ih niz stazu što krivuda kroz nepregledne redove majstorskih ruku isklesanog mermera i kamena, između parcela obraslih u korov i trnje. Tu i tamo put nam pređe po neko gmizavo stvorenje izašlo iz svog legla da se nahrani i osunča svoju košuljicu. Zemlja je željna vlage, posuta šljunkom, opalim šišarkama, i nagomilana smećem. Čini mi se da čak lagano podrhtava, kao da je potresaju potmuli zemljotresi iz dubina. Široka aleja vodi do kapije koju nam širom otvara naš stari dobri znanac, bezimeni grobar onakav kakav nikada nije bio – lep, mlad, zdrav i prav. Opet je tu da se pobrine o redu ali i o dostojanstvu, spokoju i miru onih koji trunu u rakama strpljivo čekajući čas kada će da se probude. Čim zaključa kapiju okameniće se u mramorni monolit obrastao mahovinom i sa uklesanim epitafom kojim poručuje: „Do sledećeg susreta.“ Sumnjam da ću ga ikada više sresti. Verni čuvar varljive nekropole moći će najzad da predahne. Mislim da znam kuda me vode, ali ovog puta suprotno svim planovima. Dok se bližimo pustom zgarištu koje beše naše sveto igralište prisećam se onoga što sam davno zaboravio, čega nikako nisam mogao da se setim. Ono nešto što sam sebično skrivao od svog budnog Ja… Iznova čujem glasove svojih zabrinutih roditelja i našeg prijatelja doktora. U svest mi naviru smeh i zadirkivanje vršnjaka dok kroz poluspuštene očne kapke nazirem lažno bolećive poglede nastavnika. Svi oni se naglas nadvikuju: „Luka i Sonja ne postoje… Oni su ništa osim tvoje bujne mašte… Oni su tvoji izmišljeni prijatelji…“ Dakle, njihova tragična smrt kao i čitavi njihovi prohujali životi bili su podmukla laž moje uobrazilje… Nisu umrli jer nikada nisu ni živeli… Svaki naš razgovor bio je zapravo moj sopstveni monolog; zato su me mnogi gledali sa žaljenjem i prikrivenim prezirom… Oni zaista jesu samo obični crteži na papiru, izbledele dvodimenzionalne siluete na požutelim fotografijama, otelotvorene četvorodimenzonalne umotvorine nevidljive za tuđe poglede, nečujne za neprijemčiv sluh smrtnika… Sijamski blizanci začeti u plodnoj utrobi pramraka, rođeni u crnoj rupi nedokučivih sazvežđa, i prizvani da obave svoju dužnost ispunivši prazninu koja me je izjedala u dečaštvu i koja me nezadrživo goni u ništavilo i ludilo. Mene, bludnog sina, patetičnog samca i nekažnjenog vatropira sa sindromom Petra Pana… Mopasan je jednom rekao da usamljenici prazninu naseljavaju priviđenjima. Jedino su čudovišna Balerina i nedužne žrtve naše vatrene stihije bili podjednako opipljivi i u svežem sećanju. Po sopstvenoj volji skrojio sam prošlost, po sopstvenoj nameri razoriću sutrašnjost. Stigli smo u pravi čas. Donji svet demonskih igračaka u mahnitom je procesu ponovnog stvaranja; tone i tone zarđalog gvožđa, izobličenog lima i plastike poprimaju već viđene oblike, sklapajući se u kaleidoskopski mozaik. Samo za ovu priliku mašine će oživeti iz kombustije razorenih iluzija, uz isceljujući dodir svemogućih sila. Perpetuum mobile funkcioniše punom parom, bez elektriciteta i pogonskog goriva. Na sve strane, i gore i dole, iznutra i spolja goli je krš što trese se, tutnji, leti, puzi i klati se, bubri od kondenzacije i svira raštimovano i gromoglasno od siline decibela koji prevrću želudac i paraju ušne školjke. Ali nigde žive duše: ni traga dokonim, gladnim i žednim spodobama koje smo razlikovali po smešnom narečju i otužnom mešavinom znoja i jeftinih parfema. Autodromom kruže avetinjski oldtajmeri bez vozača i kontrole sudarajući se do konačne eksplozije. Na zidu smrti ognjeni motocikl bez motocikliste juri počasni krug, prkoseći gravitaciji, suprotstavljajući se logici i sveprisutnoj smrti. Kuća strave i užasa, promajna i memljiva, urušava se iznutra ka spolja i počinje da bukti lako kao da je kula od karata. Međutim, istinski užas uzdiže se usred nekadašnje čarobne livade i nimalo nije zabavan. Na parčetu izgoretine od čvrstog tla, kao na kakvom napuštenom ostrvu, čeka me Ona, dok okolo zuje rojevi malaričnih komaraca i obezglavljenih muva. Prostrana ravnica sada je smrdljiva močvara prošarana jarugama živog blata – još iz onog drevnog doba mnogo pre dolaska karavana prvih plemena nekih zaboravljenih naroda – i biće tu i kada ničega više ne bude. Iznova i iznova proždrljivo usisava okolna brda i čađave ruševine u svoju mutnu unutrašnjost, jalova i nezasita. Sonja: „Ovde se završava naša šetnja. Dalje ćeš morati sam.“ Žele mi srećan rođendan i srećan put a zatim me ostavljaju samog, prepuštenog na milost i nemilost Njoj. Ispod slojeva šminke od fluorescentne crvene farbe, pod novom kožom od plastične šasije zakrpljene varovima što podsećaju na zašivene rane, prepoznajem glavnu junakinju mojih izopačenih snova. Unutar njenih nabreklih grudi, kao u kakvoj kaljavoj peći, pulsira onaj isti nesagorivi grumen krcat mržnjom i strašću. Stara poznanica preteći pruža svoje teške krake. Na bezličnom licu razvlači se jezivi osmeh a iz grla prolama još jeziviji smeh i krik. Omražena gospodarica nadvila se nada mnom kao zla kob, spremna da me ukori i surovo kazni. Sve ove godine hranila se samrtnom fobijom od uspomena i životarila u haosu mog zaborava i zbrkanih misli rastući i obnavljajući se, nalik tkivu gmizavaca. Dozvala me moćnim urlikom, pravo u čeljust bezizlazne zamke, ta zver nad zverima, boginja nad boginjama. Ona zrači i privlači svojim smrtonosnim šarmom kao što neonska svetiljka privlači noćne leptire. I znam – ugasiće me svojim mračnim sjajem, svojom frigidnom vrelinom.

Ovog puta nema natrag. Čeka me osam vrtoglavih krugova – deveti krug je gratis. Sprema se oluja; vazduh je prezasićen mirisom ozona, zadahom podzemnih baruština i fosforescentne truleži. Košava briše sve pred sobom. Oblaci helijumskih balona svih boja i oblika prekrili su mi nesagledivo prostranstvo na dohvat ruku. Već je mrkli mrak, i hladno je kao nikada pre. Jesen će izgleda ove godine prerano doći. Kap po kap dugo očekivane kiše meša se sa suzama koje klize niz obraze. Ali, to što curi iz helijumskih oblaka nije kišnica već lepljiva, gusta i tamnocrvena stvar što podseća na krv… To i jeste krv… Obrazi i ruke su mi uprljani krvlju koja ima ukus metala, izgled zločina i vonj nečiste savesti. Ne bojim se jer više nisam neko ko ne razume da je sve samo igrarija a mi samo glupe i potrošne marionete od krvi, mesa i zamršenog spleta nerava koje se smeju, plaču i s vremena na vreme tupo zazveče. Jecam poput malog deteta, izmrcvaren tugom, kao onog dana kada sam ih nakratko izgubio. Mogao bih reći da ih nikada nisam ni imao. „Imaš li vatre?“, obraća mi se hodajući ugljenisani leš nakon pokušaja da upali cigaretu svojim reš pečenim patrljkom od kažiprsta. Sećam ga se. Ležao je na istom mestu gde trenutno tonemo, gutajući me šupljim dupljama u kojima su nekada plutale oči. „Pušenje ubija, gospodine“, odgovaram mu, „dok si rek’o piksla“. Leš se u treptaju oka raspada u hrpu sivog pepela. Uskoro će ovde biti puno paljevine, ljutog dima i pepela, pomislih. I mnogo mulja i žabokrečine. Uspinjem se po prvi i poslednji put na kružnu, stepenastu platformu kao na plemićki presto. Stroboskopski snopovi svetlosti pale se i gase u ritmu novokomponovanog letnjeg hita: pale se i vatre ponovo oživljene svetkovine koje čak ni kiša krvi ne može ugasiti. Pozdravljaju me i poljupce šalju izmišljeni drugari, isparavajući u vidu zagušljive vodene pare. Pridružuje im se tek pristigla povorka dobro poznatih lica (to jest ono što je od njih ostalo), bez ušiju i noseva, crni kao ugljevlje, tinjajući kao žar. Vesele vašardžije koje nisu ni slutile da će im trenuci razbibrige proćerdani na Balerini biti poslednji, i da će o njima ispredati legende. Tu su svi pozvani da me isprate kako dolikuje i da pritom uzmu ono što im dugujem. I svi oni liče jedni na druge: čovekolike buktinje, dvonožne baklje, razmahane šibice, brbljive praznične prskalice i rasplamsale figure što odvratno zaudaraju na kremirano meso i spaljenu kosu. Osvetljavaju mi put do konačnog odredišta, mašu mi u širokom luku i nešto važno saopštavaju. Traže da im se bez pogovora pridružim i predam. Traže ono što bi po svim kosmičkim zakonima trebalo da pripada samo meni. Ali, moja grešna duša i prerano ostarela ovozemaljska čaura, po slepoj pravdi, ne pripada njima, već isključivo Balerini. Njihova je osveta slatka, moja je nagrada više nego zaslužena. Uzima me u svoje pakleno naručje dok močvara, talasajući se i penušajući, vri pod nogama. Ona je lomača a ja poslušna, grehom opijena žrtva na oltaru Večne Vatre i Sumpora. Oprašta mi sve moje nestašluke i slabosti. Ljubi me onako kako to Sonja nikada neće jer za razliku od nje jeste stvarna! Njen vatreni poljubac prži mi usne i topi krunice zuba, njen šibajući fouette kuje mi kosti do usijanja i sagoreva kožu rošavu od procvetalih gnojnih plikova. Okreće se vratolomno, pleše zavodljivo noseći me ravno u nebesa. Vodimo ljubav pred mnoštvom nemušte publike, na veličanstvenoj pozornici, u završnom činu Nedovršene Predstave uz aplauze u čast naše bezočne koreografije. Uskoro će se spustiti dimna zavesa i poslednji put čućemo poziv na bis.

Balerina i ja, stopljeni u jedno, sagorevamo poput para voštanica obasjavajući čitavu dolinu uronjenu u neprozirnu tminu. Plameni smo jezici što plaze se visoko iznad krovova i smeju se urnebesno, vrišteći prodornije i od samih bogova. Varošica nesmirenih duhova utonuće u živo blato još jednog košmara bez početka i kraja. Voleo bih da se ova nagradna vožnja nikada ne završi. (odlomci iz posthumnog dnevnika jednog piromana)

Autor: Ivan Ristić