Blog

Zelene oči, tamne poput mora pred suton, zračile su urođenu magnetičnost, dok su puna usta nepravilnog oblika vlažnošću dodavala notu lascivnosti. Mongolske jagodice su podizale zategnute obraze, a sve je bilo uokvireno vatrenim pramenovima, davajući finalnu formu licu.

Krkljanje iza nje je natera da načas prekine ritual i odloži kutijicu sa puderom. Prišla je krevetu u uglu sobe. Tu je ležao nepomičan čovek.

Miris urina je bio jak i ona napravi grimasu gađenja.

„Tatice, pa zar opet? Koliko puta sam ti rekla da prvo zoveš, da ti dodam posudu. Vidi kakvo si prase ispao, sve si ukvasio oko sebe.“

Čovek je uspeo da se malo izmakne unazad, nabivši se dublje u jastuk, dobro naparfimisan ustajalim znojem. Flekava posteljina je bila nagužvana, sa mnogim žućkastim pečatima. Prišla je i uzela nakvašenu krpu. Lagano je svukla platneni prekrivač i stala da pažljivim pokretima briše starčeve gole butina i međunožje. Njegov pogled je bio ukočen, kao i celo telo koje se nije otvaralo negovateljici.

„Staviću ti ponovo kateter da mi se ne unerediš i prehladiš dok nisam tu. Moram da obiđem baku, vraćam se brzo. Bolesna je jako. Znam da bi voleo da je vidiš, preneću joj tvoje pozdrave. Valjda se više ne ljuti na tebe. Čak joj je i poslednji ožiljak sasvim zarastao.“ Njegove oči su iskolačeno gledale dok su bale prskale na sve strane usled krajnjeg napora da nešto izgovori.

„Ništa te ne razumem, tatice. Vreme je da uneseš malo tečnosti, da mi ne dehidriraš.“ Uzela je bocu pored kreveta, napunjenu žućkastom tečnošću i zgrabila levak sa noćnog stočića. Nevoljnik se otimao dok mu je jednom rukom gurala levak i fiksirala glavu stezanjem donje vilice, pritom je drugom polako sipala tečnost koju je morao da guta. Na kraju je malo povratio i cela prostorija je zamirisala na amonijak.

„Prase jedno, vidi šta si uradio. Za kaznu te ne brišem i nema katetera! Ako si se lepo napio, ja bih da krenem. Da nisi još gladan? Ima u posudi još…“ njegovo jako trzanje glavom u znak negodovanja je nasmeja od srca.

„U redu, ne valja preterivati. Jeo si pre pola sata. Kad se vratim, nahraniću te duplo, častim taticu ako bude dobar i ne upiški se dok se dođem.“

Suze su mu curile niz lice, setno gledavši ka noćnom stočiću. Pogledom je fiksirao ram sa slikom tri osobe. On, žena njegovih godina i crvenokosa devojčica. Moglo je to biti slikano pre skoro tri decenije, sudeći po izgledu starčevog lica.

„Kako je porodica divna stvar, jasno ti je sada, zar ne? Ne brini, obećavam ti da ćete uskoro ponovo biti zajedno. Radim na tome da ti oprosti.“ Mazila ga je po obrazu dok se otimao, a zatim ga je uhvatila za obraz i lagano pojačavala stisak, istovremeno uvrćući u jednu stranu, tako da je komadić kože pod njenim prstima sasvim porumeneo. Starčeve suze i raspuklo mumlanje su joj govorili o granicama izdržljivosti. Napokon je stala.

„Tako si ti mene mazio, tatice, kad sam bila mala. Sećaš se? Učiteljica nije verovala odakle mi modrice. Rekla je da sam prase malo koje se mota gde ne treba. Posle idem do nje, pronašla sam joj adresu. Zamisli, još je živa.“

Otvorila je ormar i uzela Valter PPK. Proverila je stanje u okviru, zadovoljno se našmešila i ubacila ga u torbicu. Otišla je do stola, pa je voće, kolače i sokove spakovala u platnenu torbu. Špriceve i bočice koji su se tu našli je pažljivo pokupila i ubacila u kesicu, ponevši je zajedno sa torbom. Naparfimisala se i proverila sadržaj torbice.

„Brzo se vraćam, nemoj nigde da ideš.“ Pogledala je prema čoveku u krevetu i poslala poljubac. Vrata se ubrzo za njom zatvoriše, a u sobi ostade samo težak miris telesnih ekskremenata.

***

Sparni julski dan je naterao ljude da ostanu u kućama sve do popodnevnih časova, kada su lagano krenuli da se migolje po ulicama, poput mrava u potrazi za hranom. Svako je gledao svoja posla, ne berući brigu ko se sve kreće među njima. Zaokupljen uobičajenim mukama i problemima, svako je bio svoj univerzum, bez mnogo osećaja za ostale.

U centralnom gradskom parku je situacija bila nešto drugačija. Tamo su obično dolazili oni koji žele da se opuste i reše svakodnevnih muka makar na tren. Deca koja se igraju, starci zamišljeni nad šahovskim tablama, ljubavnici koji bi radije da se sretnu u senci nekog hrasta, ili vrbe, nego usred bašte pune smoga, lišene intime. Sve u svemu, probrano društvance, ako se uzme u obzir diverzitet ličnosti i namera pohranjenih u njima. Pred sam kraj dana, kada su nešto tamniji tonovi krenuli da boje nebo, atmosfera je postala življa.

Na jednoj uvučenoj klupi, u najzabitijem delu parka, sedeo je čovek u srednjim tridesetim. Krupna građa se nadzirala ispod majice. Naočare za sunce su reflektovale crvenokosu devojku koja mu je dolazila u susret.

„Nije li malo riskantno za mladu damu da u smiraj dana šeta ovim delom centralnog parka?“ Obratio joj se čim je prišla na manje od dva metra.

„Molim? Ko si bre ti, neki manijak? Matori, gledaj svoja posla.“ Odbrusila mu je s visine.

„Čekajte, gospođice. Možda ste u opasnosti, a ponašate se kao da se ništa nije dogodilo.“ Uzvratio je značajnim tonom, pokazujući joj rukom da sedne na klupu.

„Znači, pandur, ne manijak. Ako ima razlike. Da vidim legitimaciju prvo. Je l’ sam nešto sumnjiva?“ uzvratila je i stala pored klupe, prekrštenih ruku.

„U redu. Inspektor Vukčevič, Krvni i seksualni delikti. Izvolite legitimaciju.“ Zagledala je neko vreme trudeći se da opazi svaki delić značke, zatim je frknula i sela na drugi kraj klupe. Izvadila je cigaretu i pripalila, dim je napadno dunula ka njemu. Nakon kraće pauze i gledanja u oči kroz naočare, on najzad progovori.

„Vi ste relativno poznata ličnost, zbog vaše bake, tako da bi skandal bio daleko veći, a pritisak javnosti neuporediv, ako vam se nešto desi. Da ne pominjem da vam je svakako život ugrožen ukoliko nastavite da se neodgovorno ponašate.“

„Kako vi znate ko sam, pratite me? Da znate da mogu da Vas prijavim unutrašnjoj kontroli, baka ima neke veze, pa posedujem brojeve izvesnih ljudi. Ukoliko me ne ostavite na miru..“

„Kako želite. Pretpostavljao sam da ćete danas doći, pošto vas juče nije bilo ceo dan. Gospođa se zabrinula. Nije mogla da govori, ali je napisala na ceduljici da vas potražimo. Nije da je moj posao da ispunjavam buržujske želje, ali svi se međusobno pomažemo uslugama. Tu sam samo zato što je opšta bolnica preko puta parka, računao sam da ćete baš ovuda proći, kako biste izbegli nepotreban publicitet. Nazovite to pandurskim njuhom. Ono na šta nikako nisam računao je da ćete biti toliko neoprezni da kosu ofarbate u crveno u vreme kada serijski ubica kasapi devojke koje savršeno odgovaraju vašem opisu, a žrtve nalazi verovatno u ovom parku, premda je poslednje poverljiva informacija. Naravno, još nismo objavili da je serijski, ali moje je da Vam prenesem gospođinu zabrinutost za vaše zdravlje, iako mi nije jasno otkud to da se više brine za vas nego za sebe u onakvom stanju. Nadamo se da će uskoro progovoriti i reći šta ima, biće svima lakše. S obzirom na politički uticaj vaše bake, moram da Vas zamolim za diskreciju u vezi ovog razgovora.“ Poslednju rečenicu je posebno naglasio podigavši obrvu pride.

„Vraćam se u prirodnu boju, inspektore. Ja sam džindžerka, niste znali? Što se ubica i manijaka tiče, prepustiću Vama i službama da rade svoj posao. Ne bi valjalo da se mešam u istragu, kako što ne bi valjalo da se vi mešate u slobodnu volju građanke koja želi da promeni boju kose. Biće da ne znate sa ženama.“ Prekrstila je noge i zapalila još jednu cigaretu, malo se podigavši u sedu.

„Zato vi znate sa ženama.“ Na ovo se štrecnula, ugasila cigaretu i naglo ustala.

„Gledajte svoja posla. Nadam se da se više nećemo sresti.“

„Kako se uzme. Organe reda je najbolje ne sretati u ovakvim prilikama, tu se slažemo. Ponesite kese, zaboravili ste u žurbi. I, pazite se.“

„Pretite?“

„Savetujem, pala je noć. Manijaci postaju višestruko aktivniji.“

„Dobro da znam, upravo se sklanjam od jednog. Zbogom, inspektore.“

„Doviđenja.“

***

„Mala je nafurano buržujsko govance. Puna sebe i razmažena do bola. Nije me ni na trenutak uzela za ozbiljno. Sedimo ovde dok je ne vidim da bezbedno ulazi u bolnicu. Da sam je odande pratio, sigurno bi napravila frku, a ne bih da nakačim novinare na vrat.“ Izdeklamovao je zadihani ispektor, tek što je utrčao u auto parkiran blizu ulaza u park.

„Rekao si joj za serijskog?“ hladno ga je upitao tip za volanom.

„Da, procenili smo da tako treba, da se ne vraća noću kroz šumu. Mada, mislim da je slaba vajda od toga.“

„Šta si još saznao od nje?“

„Ništa, naljutila se kad sam nabacio da znam da je lezbača.“

„Prokleta budalo! Moram ponovo da izglađujem stvari. Ko me jebe kad su u kadrovskom sve sami idioti.“

„Smiri se, Makso, sve je pod kontrolom. Mala mi je simpatična na neki način. Nekako je kurčevita, ali ima ortačko držanje.“

„Tebi je svaka pička simpatična na neki način. Zato zamalo nisi popio otkaz na prošlom slučaju. Do malopre ti je bila nafurano govance. Odluči se, ili ti se diže na nju, ili je tretiraš kao potencijalnu žrtvu u slučaju, ne može oba. Nabavio sam slike, Đura je odradio odličan posao, ali nam ništa ne znači za slučaj. Neka ih negde u zapećku, nemoj da su pisnuo slučajno o ovome.“

Zatim je uzeo kovertu iz pretinca za rukavice i izvukao sadržaj. Dodavali su se slikama i zastali na jednoj u čijem su krupnom kadru bile dve žene.

„Đura je dobar posao odradio. Ko bi reko da mala voli žene, a može svakog tipa da ima. Misliš li da voli samo žene?“ ozbiljno će, a kolega za volanom ga značajno pogleda.

„I da voli muške, nisi sigurno njen tip, Vukčeviću. Ta bi se pre uhvatila za Vukodlaka nego za pičkopaćenika iz Krvnih.“

„Ne znaš me iz najboljih dana, mogao sam po dve za veče da smuvam.“

„Preko Tindera?“

„Nemaš pojma. Nego, čini mi se da mi je njena ženska odnekud poznata. Te jagodice i usta… znaš, pamtim takve stvari.“

„’Aj ne seri, tebi je svaka poznata. Eno ti je, upravo ulazi u bolnički krug. Zamalo da ti promakne, inspektore. Kad smo već kod Vukodlaka, noćas bi mogli da očekujemo novi napad. Na kraju će ljudi poverovati u ta okultna sranja, pa ćemo imati i vidovnjake umešane u slučaj. Treba nam svaki raspoloživi kadar, ne zamajavaj se mnogo ženama.“ Pokazao je preko puta, ka ulazu u Opštu bolnicu.

„Kako je mogla odatle da dođe? Trebalo je da prođe kroz ovaj izlaz iz parka.“

„Nije te pitala za putanju, očigledno. Slušaj, poslao sam momke da provere tu njenu devojku. U civilu, prerušene u servis za kablovsku. Čisto rutinska kontrola, pošto je mala sklona sranjima, a sada je njen anđeo čuvar šlogiran i leži na klinici koju je sama izgradila donacijama. Ironija sudbine, neurologiju u Opštoj zovu Bakina kuća.“ Uto mu pozvoni telefon. Glas iz slušalice je zvučao isprekidano i uspaničeno. Nakon nekoliko trenutaka, inspektor prekinu vezu.

„Dođavola, Vuče, sranje je! Njen deda… nađen je u kući njene ženske, u jadnom stanju. Hranila ga je govnima i mokraćom, pun je rana od dekubita i jedva živ. Šlogiran, kao i njegova bivša žena. Piči gore i izvuci malu da je upozoriš, ja moram da organizujem ljude da obiđu ludnicu. Čekam te ovde, budi diskretan, moramo našima da obezbedimo prednost.“ Brzinski je davao instrukcije i već je zvao nekoga, dok je kolega izlazio iz automobila.

„Zašto jebenu ludnicu, ne razumem? Da ne misliš da je mala šiza pobegla odatle?“ zastao je i dobacio.

„Ne mislim na njenu žensku, već na majku. Tamo je godinama. Imala je psihotičnu epizodu za vreme trudnoće, sa roditeljima se povukla na devet meseci, niko ih nije video. Valjda su bili na nekoj egzotičnoj lokaciji. Vratili su se kad se Aleks rodila i od tada je mučenica stalno po psihijatrima. Nekakav rascep ličnosti, ko će ga znati. Ta keva zna više od svih, ako mene pitaš, i planiram da je posetim. Požuri, jebote!“

„I, pazi da se opet ne utripuješ i napraviš sranje, ne mogu više da ti vadim dupe!“ dodao je u vazduh koji je apsorbovao informaciju.

Treperava noćna rasveta i pun mesec su mu osvetljavali put dok je ubrzanim koracima hitao ka ulazu u veliki bolnički kompleks.

***

Na portirnici ga je zaustavio bucmasti radnik obezbeđenja, sa punim ustima.

„Inspektor Vukčevič, Krvni delikti. Ne brini, sve je ok, samo rutinska provera u svojstvu istrage. Prijatno, druže.“ Pokazao mu je značku i dodao.

„Baka? Izvini, gospođa Petrovna.“ portir se na kratko zamislio i dodao.

„Drugi sprat. Radi samo jedan lift. Održavanje. Hoćeš zalogaj kolača, izvini što te ovako nudim?“ promumla debeljko.

„Hvala, druže. Samo ti ručkaj.“

Ušao je u otvoreni lift i pritisnuo broj dva.

Bilo je pusto na drugom spratu, s obzirom da je vreme za posetu odavno prošlo. Na prijavnici nije bilo nikoga. U prvih nekoliko soba dugačkog hodnika je diskretno progvirio i zatekao pacijente kako uglavnom mirno leže, ili spavaju. Bilo mu je čudno što nema ni traga osoblju. Instinktivno se uhvatio za CZ u futroli za pojasom, spustio stav, ukopavši se kao mačka, da bi zatim sasvim polako krenuo da se prikrada kroz odeljenje, pazeći da mu leva strana tela uvek bude u ovlaš dodiru sa masnim zidom. Nešto nije u redu, previše je mirno. Kroz neprijatnu tišinu su probijali zvuci zujanja neonki i ritmičkog pištanja aparata iz bolničkih soba. A onda je začuo taj zvuk. Smeh, zaboga. Neko se đavolski smeje na kraju hodnika. Više ljudi. Požurio je, ubacivši metak u cev, najtiše što je mogao.

***

„Inspektore, pa zar se tako upada u bolesničku sobu? Čemu pištolj u rukama? Evo, predajemo se svi, a baki je malo neprijatno.“ Ženski glas i pogled na zatečenu situaciju su ga uverili da je napravio veliku grešku. Ponovo. Štaviše, mogla bi skupo da ga košta ako dođe do načelnika.

„Šta ćete svi ovde, zašto nema nikoga na prijemnom pultu, niti po sobama?“ zbunjeno će, vraćajući pištolj u futrolu.

„Slavimo, baka je pretekla nekako. Oporaviće se od šloga kako stvari stoje. Sedite, ostao je jedan kolač za vas. Želite li malo soka, da se okrepite?“ umilnim će glasom crvenokosa, dok se prisutno osoblje oporavljalo od šoka usled upada naoružanog čoveka u bolničku sobu usred noći.

Pošto se malo pribrao, setio se zašto je došao.

„Gospođice Aleks, trebate mi na trenutak, molim vas pođite za mnom do terase na kraju hodnika.“ Izgovorio je i smesta izašao iz prostorije. Devojka je pratila njegove korake do skučenog balkona, spojenog sa požarnim stepenicama. Naposletku je stao i okrenuo se ka njoj. Izvukao cigaretu, pripalio i ponudio je.

„Hvala, ne pušim.“

„Otkad?“

„Pređite na stvar, inspektore.“

„Vaš deda…“

„Šta se dogodilo, da nije umro?“

„Zapravo, malo je falilo. Šlogirao se, baš kao i vaša baka. Ali to nije sve. Neko ga je mučio danima i, kako da kažem, hranio izmetom i mokraćom. Sumnjamo da je neki otrov izazvao šlog. Nisam doktor, ali, nije li malo neobično da se gospođa Elena toliko brzo povratila od tako teške dijagnoze?“

„Shvatam, ali ko bi im to uradio? Ne znam da su imali neprijatelja. Dođavola, moram do deke brzo…“

„Neko koga poznajete. Neko ko vam je veoma blizak. Najbliži, zapravo.“

„Ko, inspektore, recite, za ime boga? Ne mogu ja da izgovorim to ime? Nije valjda… kučka mala, zato je nema danima. Nisam htela ponovo da joj plaćam dugove dok odbija svaku ponudu za posao.“

„Žao mi je. Znate li možda gde bi Marija mogla da bude sada?“

„Otkud znam, nikad mi ništa ne govori. Samo se pojavi i ja se tada nadam da je dobre volje, da neće da me maltretira, kao po običaju.“

„Zar Vas je maltretirala? Verbalno, ili…“ podigao je obrvu i malo iskolačio oči.

„Bolesnica ima čitavu apoteku egzotičnih supstanci i tinktura u domaćoj radinosti. Ona je u nekoj sekti. Nisu one njuejdž gluposti, ozbiljna je priča. Mislim… mislim da žrtvuju životinje.“ Zatresla je donjom vilicom i mekano mu pala na grudi, na šta je on uzvratio zaštitničkim zagrljajem.

„To su ozbiljne optužbe, na osnovu čega to tvrdite?“

„Pominjala je često pse i mačke kada bi odlazila na terasu da priča sa tim svojim čudacima. Sve neki urasli u dlake, maljavi kao da u šumi žive. Žene su nešto pitomijeg izgleda, ali i dalje jezive. Sve do jedne imaju guste obrve i čeličan pogled, kao da su iz istog plemena. I Marija pomalo liči na njih, ali ona se sređuje stalno pa se ne primećuje toliko. Psi i mačke iz kraja su počeli da nestaju vremenom.“

„Pre koliko su ti nestanci krenuli da se dešavaju?“

„Prvi put pre otprilike tri meseca. Obično je bilo na pun mesec, kao noćas.“

„Dođavola, zaboravio sam na to. Samo mi još fali novi napad Vukodlaka.“

„Koga, čega?“ devojka je izgovorila drhturavim glasom, što je mužjaka nateralo da je instinktivno prigrli jače i pomazi po leđima. Njena jaka toplota mu je prijala.

„Da nemaš temperaturu, malecka. Goriš.“

„Ne znam, moram da proverim, ne osećam se dobro već neko vreme. Stvarno misliš da gorim?“ zabrinuto će.

„U svakom smislu, ali o tome drugi put. Nego, moram da idem, ne pričaj ništa za deku kad se vratiš. Dolazim posle po tebe, da te vodim kući. Trebaće ti zaštita dok je ne uhvatimo. Ne brini, neko će motriti na bolnicu.“

„Hoćeš ti da me štitiš?“

„Naravno, a sad idem. Vidimo se uskoro.“

Elegantnim pokretom se sklonio, trudeći se da što duže bude naslonjen na nju da bi joj na kraju ovlaš dotakao ruku svojom i blago stegnuo. Ubrzanim hodom je projurio pored sobe u koju je bila smeštena slavna pacijentkinja, samo što sav žamor ovoga puta beše potpuno zamro. Zašto li gubim vreme na razgovore kad me pravi slučaj čeka napolju? Ta mala je živa vatra, bukvalno. Prošavši pored pulta, iz priloženog je zaključio da i dalje nikoga nema i da je klinika jednako sablasno prazna kao i kada je dolazio. Lift je bio zauzet i pokazivao je da neko upravo ide na gore. Ko zna na koji sprat, odoh peške, nemam vremena za gubljenje.

Sjurivši se dole, krenuo je brzo ka ulaznim vratima, ali ga je jedan detalj naterao da zastane. U portirskoj kućici nije bilo nikoga, a vrata su bila tek malo odškrinuta, kao da je nešto zaglavljeno i brani da se zatvore. Mahinalno mu je pogled pošao na dole, tada primeti stopalo u taktičkoj čizmi kako drži vrata. Smesta je prišao i zatekao prizor koji mu je sasvim pomutio um. Radnik obezbeđenja, taj ljubazni debeljko, je ležao plav i naduven, sa penom koja je curila iz usta. Njegov beživotni pogled je bio nalik zamućenom staklu koje gleda negde na gore, ka radnom stolu. Pogledao je instinktivno i video tanjirić sa malim preostalim komadom kolača kojim ga je malopre nudio. Dođavola, isti kolač. Mala, jebem ti mater bolesnu!

Displej je pokazivao da je lift na drugom spratu i da ne ne reaguje na pozive. Zaključivši besno da je neko zaglavio vrata, pojurio je uz stepenice, repetiravši pištolj, dok je drugom rukom izvukao telefon.

„Makso, dolazi gore, mala je pobila neke ljude i otrovala babu i dedu. Nije Aleks, ova ne puši, maskirala se njena riba. Ko zna šta je još uradila. Penji se gore i zovi pojačanje!“ pokušavao je da zvuči tiho i energično istovremeno.

„Vukčeviću, da li si pri sebi? Dolazim da vidim šta te spop…“ u tom trenutku se začuo zvuk grlenog krkljanja kolege, praćen naglim prekidom veze.

„Makso, jebote!“ odbrusi više za sebe. Nije više imao vremena, jer je već bio na drugom spratu i ulazio na kliniku za neurologiju. Mračni hodnik i zaglavljena vrata otvorenog lifta su mu govorili da bude na oprezu i smiri disanje koliko je moguće.

„Ko se boji vuka još…“ začuo je glas ispred sebe i video vitku žensku figuru kako izranja iz tame na kraju hodnika. Pošao je par koraka napred i uperio pištolj u centar tela koje mu je prilazilo.

„Tri za groš… tri za groš…“ drugi glas je dolazio iza njega, samo što je bio praćen zvukom repetiranja pištolja.

Izvio je glavu i deo tela unazad, pripremajući oružje, kada mu je topla ruka snažno uhvatila zglob, toliko da je od bola jauknuo i ispustio pištolj. Tamna senka nečega neobjašnjivog je prošla kroz njegovo biće u tom trenutku, bilo mu je jasno da ta osoba nije nikako mogla da pređe skoro dvadeset metara hodnika za par sekundi. Ipak, bila je tu, a njenu toplotu je prepoznavao, samo što je sada bilo nečeg pogrešnog u dodiru previše maljave ženske ruke.

Vreo jezik praćen toplim zadahom živog mesa ga je zagrebao po licu tako da se instinktivno okrenuo napred, zaboravivši na pretnju iza leđa.

„Zar ne želiš da me držiš u svom zagrljaju i čuvaš od nevolja, inspektore? Pravi si vuk koji štiti ženkice dok njuška njihove tople pičkice.“ Pogledao ju je pravo u oči, dok su njegove ostale otvorene i sasvim iskolačene od straha. Zagasito žućkaste zenice su treperile u mraku poput pokvarene neonke, s tim što to nije bila jedina čudna stvar u njenoj pojavi. Crvena kosa je bila daleko više divlja i gušća nego pre samo nekoliko minuta, koliko je prošlo otkako je ostavio na terasi. Bujna griva je izrastala i grabila prostor na sve strane, poput natapiranih frizura osamdesetih.

„Možda bi nas obe držao, pošto majmuna u gaćama da drži ne može.“ Šapnula mu je u uvo osoba iza njega. Stisak na njegovom zglobu je popustio i krv se vraćala u šaku.

„Nemoj da ti pada na pamet da pokušavaš nešto. Video si kako je Marija brza. Ukapirao si već da je ona, zar ne?“ dodade osoba iza leđa, koja mu je rukom nežno milovala vrat, gricnuvši ga blago za ušnu resicu. Sočno usisavanje parčeta kože je bilo krajnje jebozovno i plašilo ga je na smrt istovremeno.

„Danas sam te sreo u parku, pušila si. Bilo mi je čudno kad mi je tvoja pička rekla da ne puši. Dođavola se nosite obe, trebalo je odmah da mi bude jasno kada sam pogedao sliku. Imate slične fizionomije, obe crvenokose i pegave, sa krupnim očima i pušačkim ustima. Stiže pojačanje, malo ste se zajebale.“

„Ne pokušavaj da kupiš vreme razgovorom i uvredama. Konjica neće doći.“ Osoba ispred njega mu se unosila u lice i rugala. Zatim mu je pokazala okrvavljeni sat, sa koga je visila poveća froncla kože. Prepoznao je poklon koji je za prošli rođendan kupio kolegi. Napravio je grimasu straha i besa, ali nije uspeo da se pomeri, jer su ga obe uhvatile pod ruku i povele niz hodnik. Jedan od ta dva stiska je bio takav da se nije vredelo opirati.

„Kako, jebote, malopre smo se čuli… kako?“ mrmljao je sebi u bradu.

„Neke stvari nećeš nikada ukapirati, dragi moj zaštitniče. S mojom vrelom krvlju dolaze još neke prednosti. Naročito u noći punog meseca.“ Odgovarala je tonom koji podseća na režanje.

Kretali su se mračnim hodnikom ka jedinoj osvetljenoj prostoriji, onoj istoj u kojoj je zatekao čitavu treću smenu. Prolazili su pored zjapećih crnih rupa otvorenih soba na odeljenju. Nije gledao previše u tom smeru, ali bi se mogao zakleti da je u nekoliko prostorija registrovao aktivnost, pomeranje i sitna obličja nalik žutim svicima. Posvuda je mirisalo na mokre pse u teranju, a miris mesa je dodavao vlažnjikavu aromu ionako teško podnošljivom vonju.

Najzad su došli do vrata osvetljene prostorije. Prizor koji je zatekao ga je naterao na nagonsku reakciju i on prosu sadržaj želuca pred noge.

„Hajde, molim te. Pandur, pa gadljiv na leševe.“ Divljakuša je koketno cvrkutala.

„Gospođa Elena je još živa, ne razumem. Kad ste već otrovale sve, zašto niste…“

„To će Aleks da ti objasni, ipak se radi o njenom zadatku.“ Starica na aparatima je kolutala razrogačenim očima, pokušavajući da promumla nepovezane reči. Drhturavom rukom, vezanom za krevet, je pokazivala odsečnim pokretima ka vratima.

„Želi da odeš, pobegneš. Misli da zna šta te čeka, ali nije svesna da imamo druge planove za tebe. Bako, bako, što su ti tolike oči?“ Aleks će starici. Prišla joj je i ponovo izvadila pištolj iz sakrivene futrole ispod prsluka.

„Moraš da budeš ranjen i onesposobljen, ali i heroj koji je upucao Mariju, pošto je pobila i iskasapila čitavo odeljenje, sa sve osobljem i VIP pacijentom. Pritom si me spasao, teško ranjenu i dobro iseckanu. Za to će se Marija pobrinuti, ne treba to da te brine.“ Obratila mu se.

„Ne razumem.“ Odvratio je sporo i smireno, pokušavajući da sagleda mogućnosti preživljavanja i ,eventualno, spasavanja starice.

„Ne brini, trebaš nam. Nesvakidašnja je čast umreti u noći punog meseca. Tada te smrt posebno blagosilja a lunarna boginja uzima pod svoje one koje je odabrala. Učestvovaćeš u ritualu, budalice. A i ne želimo previše da skrećemo pažnju na sebe, slučaj Vukodlaka mora da se zatvori mojom inicijacijom.“

„Ne razume, Aleks. Nemoj da nam zbunjuješ inspektora. Dragi Vuče, naša vrsta gaji poseban afinitet prema određenom tipu ljudske ličnosti. Takvima se ne hranimo, već ih teramo da nam se pridruže, na obostrano zadovoljstvo. Ono što se u vašem svetu slabića naziva vrlinom, nama miriše na hranu. Što je za vas bolest i opasnost po društvo, za nas je potencijalni sadrug i partner u orgijama. Tako je Aleks izabrana, a slučaj Vukodlaka ima najmanje veze sa pravom likantropijom, iako predstavlja pripremu za inicijaciju naše iskušenice. Naime, mora da se reši svih koji su je na bilo koji način sputali, ili povredili u životu. Kasapljenje je ona usput dodala, da nam pokaže da je lojalna i da već razmišlja kao jedna od nas, mica mala. Recimo da je do sada krila istinsku narav. Crveno je njena prirodna boja.“ Marijin govor je naterao inspektora da zastane i osloni se o zid, pošto je osetio kako mu kolena klecaju, dok adrenalin biva jako ubrizgavan u svaku ćeliju.

„Hvala, draga, što me hvališ. Znaš da se vlažim kada tako pričaš. Inspektore, verujem da ste do sada iskopali ponešto od misterioznih okolnosti mog rođenja. Moja jadna mamica je i sama rođena pod nepovoljnim okolnostima. Sudbina je bacila u čeljusti monstruma od oca. Možda je fer da kažem da mama i ja imamo istog oca, a da ova debela kravetina, koja leži na krevetu polumrtva i svesna, nije prstom mrdnula da to spreči.“

Gledala je ka starici, koja je menjala boje i slabašno se trzala u vezovima.

„Da, bako. Dok mi je razvaljivao pičkicu u vašem bračnom krevetu, ti si bila na sofi, u dnevnoj sobi i pravila se svaki put da si zaspala uz televizor.“ Prišla je bliže i iz torbe sa stočića izvukla veliki nož. Okrenula se ka inspektoru i nastavila, dok je sa osmehom posmatrala kako se oštrica presijava na svetlosti mesečine koja se gustim zracima probijala kroz otvoren prozor.

„Možda nisi ispitao smrt tadašnjeg verenika moje majke? Dobro su to zataškali. Pokušala je da se izvuče iz zagrljaja monstruma. Bila je slaba i sve mu rekla, ali kasno. Već je bila trudna sa našim taticom i nosila je mene. Mladić je nije podržao, ali ionako je bio osuđen na propast od strane umobolnika. Bio je poslednji koji je povredio mamu odbijanjem, nazvavši je buržujskom bolesnicom i kurvom. Onda su se pokupili svo troje i otišli na izolovanu lokaciju, sa doktorom i nekoliko negovateljica, i čekali dok se nisam rodila. Zamisli, baš u noći punog meseca, kao ovoj sada. Marija kaže da je to sguran znak transformacije, kao i čitav sled događaja. Neko bi rekao, nesrećnih, ali sada vidim da sam zapravo imala mnogo sreće, samo što nisam bila svesna toga dok nju nisam srela.“

„Stani, ako je tačno sve što pričaš, postoji šansa da budeš oslobođena. Svet mora da čuje šta ti se desilo u mladosti, a zločinci će platiti!“ uzvikivao je glasom punim tanke nade.

„Šta će platiti? Oboje imaju rak, u različitim stadijumima, njihovi su dani već odbrojani. Ona bi otišla kao heroj nacije i Majka Tereza ovog usranog grada punog licemerja, a on bi bio pokojni gospodin koji je ponekad imao tešku ruku pa je u par navrata povredio suprugu, ali je, kao javni tužilac, ipak mnogo pomogao da se krupne ribe privedu pravdi. Serem se ja na takvu pravdu, inspektore. Večeras napuštam ovu ograničavajuću formu i od lovine postajem lovac.“ Ponosno je deklamovala poslednju rečenicu, dok su joj oči caklile neprirodnim sjajem. Zatim je podigla nož visoko, a čvrst stisak tople ruke je podsetio inspektora da je bolje da ne reaguje.

„Bako, bako, zašto ti je toliki stomak?“ Aleksine reči su bile praćene sporim, ali sigurnim paranjem staričinog stomaka. Dugačak rez je počeo ubodom u dijafragmu i spuštao se polako sve do međunožja. Zatim je dobro provrtela nož, da bi krkljanje žrtve napokon prestalo. Sveža krv se ubrzano razlivala tankim pokrivačem i uskoro je kapala po podu, svuda oko kreveta.

Nije uspeo da formuliše misao, prigušeni krik iz susedne sobe ga je naterao da tamo fokusira pažnju, a zatim se čuo drugi, pa treći.

Naglim pokretom se nekako otrgao stisku i istrčao u mračan hodnik. Potrčao je koliko su ga noge nosile, prema mestu na kojem je ispustio pištolj. Prolazeći pored nekoliko prostorija, video je nered i čuo mučne jauke pacijenata u borbi za goli život. Zvuci potmulog režanja i zavijanja su ga naterali da pomisli da je počeo da ludi, premda mu je jedan deo bića govorio da svedoči jednoj od najgorih noćnih mora čovečanstva. Bilo mu je jasno,, na intuitivnom nivou da su neke starinske priče itekako istinite i da su služile kao upozorenje, te da su ih pripovedači ublažili i na taj način ostavili nebranjenim zidine ljudskih tekovina. Sve što mu se desilo u proteklih dvadesetak minuta je bilo više nego stvarno.

Dograbio je hladno gvožđe i, u naletu sulude hrabrosti, uleteo u najbližu sobu. Zastao je i osluškivao. Krkljanje sa bolesničkih kreveta je bilo začinjeno teškim mirisom sveže puštene krvi, a usled mraka i spuštenih roletni jedva da je išta razaznavao. Uskoro je primetio pokret ispred sebe. Tamna masa, gušća od okoline, se uspravila i formirala oblik nalik humanoidnom. Ono što se nikako nije uklapalo u predstvu klasičnog neprijatelja je bila visina senke koja gotovo da je glavom dodirivala plafon. Na mestu gde su joj mogle biti oči treperale su žeravice zagasite žućkaste boje, a ispod toga su štrčala dva reda šiljaka, belasajući se u mraku. Oko konture glave su izrastale oštre formacije nalik na uši velikog vučjaka, ili neke slične životinje.

Bez razmišljanja je naciljao ka svetlosnim tačkama i ispraznio čitav šaržer. Ubacio je sledeći i krenuo da se povlači unazad kada je shvatio da stvor ne pada, već nepomično stoji na mestu i posmatra ga. Odluku da pobegne mu je ubrzalo kretanje žeravica kroz mrak, postajale su sve bliže. Poslednje čega je bio svestan je pogrešna procena distance do vrata i saplitanje o predmet na podu, verovatno papuče nekog od pacijenata. Udarac potiljkom o pod i vrteška u glavi, zatim žuti fenjeri iznad njega, kao dva ugašena sunca i smrdljiva bala što mu dodiruje usnu, dok ga vreli dah raspalog mesa zapahnjuje i opušta mu mišiće lica.

Autor: Dejan Sklizović

„Sledeći, molim!“, izgovaram dosadnim glasom i sa gađenjem. Rmpalija se sklanja ispred vitrine i odlazi prema kasi. Iza njega, baka od svojih sto i kusur godina, pozdravlja me krešteći.

„Šta ćeš, baba?“, otpuhujem šumno vazduh iz pluća. Puna mi je surla ovog posla, mušterija i kolega koji se proleterskim entuzijazmom trude da se usele gazdi i cenjenim mušterijama u pozadinu. Sve to za ono malo plate koju mogu, ako svojski zapnem, da pošljokam za dva dana u kafani.

„Molila bih vas za frtalj mlevenog, ali da mi, znate, odsečete sa ovog komada ovde“, grakće, upirući prst u najsvežiji komad svinjskog buta koji sam jutros nasadio navrh izloga.

„Da ti ne pozli od ovoliko mesine?“ cedim kroz zube, okrećući se mašini da gurnem odsečen komad u otvor. Briga me je l’ me čula.

Koleginica Maja na tren zanemaruje cepkanje salame specijal na akciji ekipi zidara sa obližnje gradnje, samo 99 din, i bulji telećim, samo njoj bogomdanim, pogledom u mene. Čula me. Uzvraćam joj jedan iz svog arsenala, onaj koji kazuje „gledaj svoja posla, slatkišu“ i pakujem babi masnoću koja je pripremljena čekala u grotlu nemani za mlevenje. Lep i svež deo ostaje da ga izvadim i sačekam mušteriju po svom ćefu. Jes’ da malo takvih zemljom hode, ali nalete s vremena na vreme. Verovatno babi dolaze unuci na subotnji ručak, razmišljam, pa se otvara za ceo frtalj.

Šaljem je na kasu, na njeno „hvala derane“ izbacim donju usnu, iskolačim oči i odižem trepavice. Opet me talasi kajanja, koje nikako da izlijem iz sebe, ubadaju žaokom srama. Ma nek se nosi…

Taman da izvolim sledećeg klijenta, čujem „aj’ na pauzu, pola jedan je“. Odlično. Sad će mi Maja, srećno udata ali uvek sa podočnjacima i nasekirana, uz kafu da trtlja o mom ponašanju, životu, kako brine za mene i kako joj je žao mog sunovrata.

Prepuštam kolegi Bojanu, mladom narkiću, i povlačim se za utegnutim i skakutavim Majinim guzovima koji me podsećaju na zadnji deo golfa dvojke, ispraćen kikotanjem dveju studentkinja sa po jednom jetrenom u ruci. Takođe na akciji, samo 24 din. kom.

U zadnjem delu radnje čeka kafa u sivom plastičnom kuvalu. ’Fala narkomane. Maja sipa u dve poluoprane šolje dok mi miris „donkafea“ titra u nozdrvama. Palim „marlboro“, ispuštam dim i tresem pepeo na pod. Ćutke mi dodaje kafu.

„Naspi malo mleka“, velim, dok upijam miris skuvanog kofeina.

„Znaš da ga nemamo, otkad ti piješ sa mlekom?“ Otpija srk i hvata se za moje cigarete.

„Pa izvadi sisu i nadoji malo“, odgovaram buljeći u njeno bogato poprsje. Plazi mi jezik. Svoj mali, sočni, ružičasti jezik. Plazim i ja svoj, zamišljajući kako nam se halapljivo prepliću.

„Dočekaćeš malo sutra!“

„Kama sutra?“, cerim se, ne skidajući pogled sa njenih prsa i zategnute radne bluze koju krasi crvena oznaka radnje, izbečena krava sa imenom firme.

„Marš bre, konju!“ Šeretluk joj nestaje iz očiju, ozbiljno počinje: „Slušaj, ne možeš onako sa mušterijama. Neko će da te prijavi, pa si nadrljao.“

„Svejedno mi je, sit sam svega. Svakom izvoljevam i ljubim dupe. Jes’ videla onog metuzalema? Frtalj kile, još traži odakle će!“

„Miki, smiri se i popij kafu!“ Trese pepeo u pepeljaru, guta dim iz mog „marlbora“ pa ga ispušta ga iskrivljene usne. „Ne razumem te, imaš posao, mlad si i zgodan, nije kraj sveta…“

„Ne treba mi savetovanje, ni kafa. Znaš ti šta mi treba!“

Opet poznati talas nosi žaoku i ubada u ono malo čojstva što mi je ostalo, ali rešen da ga zanemarim, da se ne obazirem na stid koji me obuzima, nastavljam: „Samo jednom?“

Oči joj se šire, vlaži usne jezikom, ne skida pogled sa mojih zakrvavljenih očiju. Obrazi joj se pale crvenilom. Formira reči koje nikako da oblikuje. Sad je trenutak, razmišljam, sad il’ nikad!

Diram joj lice. Milujem joj dlanom obraz, prelazim prstom po njenim usnama, prinoseći svoje. Ne povlači se ovaj put, sklapa oči i prepušta se.

Iznenada se otvaraju spoljna vrata. Povlači se brzinom kobre.

„Dobar dan, saradnici!“, čujem glas iza paravana. Da mu sve redom, gde baš sad da naiđe.

Kockasta glava se pomalja iza paravana, a za njom telesina koja bi podmirila radnju na sedam dana. Od čvaraka do kobasica. Krkaš li krkaš, toviš se, tebi svaki dan akcija, razmišljam u sebi, želeći da to kažem Maji, koja se crveni žarom upaljene bulke. Ali ne smem. Ne još.

„Miki, sine, opet si mamuran?“, grokće gazda.

„Ma jok, gospodine, muči me čir na dvanaestopalačnom, ne da mi mira!“, pravdam svoje podočnjake i crvene beonjače.

„Aj’ ne seri“, ne pušta, „nego kaži čiji se to sin sinoć rodio, čiji to rođendan beše?“ Stoji ispred mene i gleda me svojim sitnim očima pacova.

„Ozbiljno vam kažem, gospodine. Mučio me celu noć“, lažem, brzinski montirajući nevin i napaćen izraz lica.

„Majo, dušo, ajd’ po knjige!“

Maja duša skače i gubi se u prodajni prostor, skrivajući svoju zbunjenost, da nađe traženo. Gospodin seda na njenu stolicu i svrdla pogled u mene. I on grabi moj „marlboro“, pripaljuje mojim upaljačem.

„Pa dokle tako, Mihajlo?“

Ćutim, gledam u pod, jedva čekam da se koleginica vrati.

„Ne znam o čemu vi to, gazda. Dolazim na vreme, odradim svoje… čak bolestan i u patnjama k’o sada…“ Dižem pogled i zaustavljam ga na vrhu njegovog nosa. Crven kao komunistička zvezda, sa plavim žilicama, svedoči nos prvog čoveka firme da je i prvi lik za šankom.

U tunelu usred mraka, sija flaša od vinjaka. A do njega krmka nos!

„Nemoj meni da baljezgaš izmišljotine, sine. Ne bi’ ja dogurao dovde i uspeo u životu da sam verovao svakom šmokljanu. Dakle, ponovo te pitam: dokle ćeš tako?“

Gnev mi obuzima svaki delić razuma. On meni da drži propoved, on krme debelo, čija se ratna herojska čišćenja od nakita, umetnina i auta preko naših mrtvih i sakatih još zbore?

Preterao je.

Stežem šaku da ga tresnem posred nosa, unapred se radujući njegovom groktanju dok bude brisao krv sa svilene trenerke. Kad dojadi sa jaukanjem, kad se sve osoblje radnje sakupi, onda će dobiti još jednom.

„Izvolite, gazda, knjige…“, čujem iza sebe neobično promukao Majin glas.

’Bem li ti nanu svinjsku, mogao sam je kresnuti!

Njen pogled beži mom. Crvenilo joj se na licu čas pojačava, čas smanjuje. Tera mi osmeh na lice. Dok gazda, koji se zasad izvukao, pregledava svesku utisaka i žalbi, pogledi nam se sreću. Fiksira me svojim velikim, tamnim očima koje mi raspršuju sav gnev ka svinji i tera ga daleko od mene. Jezikom brzo vlaži usne, iskrivljuje donju i otpuhuje pramen kose sa lica. U očima joj nazirem želju.

To care, imaš prolaz!

„E sad ga pretera, Miki. Kakvo je ovo sranje?“, besno mi potura knjigu pod nos, nesvestan napetih strujanja u maloj prostoriji. Uzimam svesku u ruke i na 34. strani čitam o svom bezobrazluku onog jutra. Sve uredno potpisano od one konjine, proćelavog klijenta.

„Ovo ti je poslednja opomena. Poslednja. Još jednom dođeš li mamuran ili napraviš nešto slično ovome“, njegov mesnati prst prekriva citat žali se tati svome, zahvaliću ti se na saradnji! Jesam li bio jasan?“

„Jasno!“, odgovaram namerno prenaglašeno. Ustaje, gasi moju cigaretu u pepeljari i odlazi bez pozdrava.

Srkućem ćutke kafu. Maja ne srče, ona je fina. Ljupko otpija pazeći da ne oprlji svoj slatki jezik. Njim bi mi najradije mlatarala „jesam li ti rekla, jesam li?“, al’ onaj moj pogled je zaustavlja. Rado bi’ da tim svojim jezikom nešto drugo mlatara, ali nemam volje da joj to predložim, još bolje, pokažem.

Bio sam tako blizu, a ona stoka je sve upropastila.

Nudim je novom cigaretom, koju prihvata. Nemam više volje da je obrađujem, barem ne sada. Čavrljamo gluposti, pravimo se ludi. Ništa se nije desilo.

Sitne kapi obojene svetlima grada odskaču mi sa obraza. Narkić i pirgava zaključavaju radnju u senci prolaza. Maja, sa kišobranom u ruci, čeka muža da dođe po nju, kako reče, „da odu kod njegovih“. Ja nemam pojma šta čekam. U stvari imam, ali se pravim da nemam. Konačno škljocanje katanca, te meso, slanina i paštete odahnuše, obezbeđeni od otuđenja i krivičnog dela. Pozdravljamo se, „vidimo se u ponedeljak, lepo se provedite“, i katandžije odlaze ka bulevaru. Gledam Maju.

„Mihajlo, dođi da ti kažem nešto, ne mogu se drati.“

Prilazim joj, skoro da nam se nosevi dodiruju, krivi kišobran tako da nam prolaznici ne vide lica, i spušta mi poljubac na obraz. Njen šapat mi pali vatru u utrobi:

„Molim te, idi kući. Nemoj u kafanu. Sutra ne radimo, odmori se, dođi sebi… i, i videću nešto da…“

Ne završava rečenicu. Odmičem se od nje i tražim u dubini njenih očiju dovršetak misli. Iako ga naslućujem, ipak tražim. Čvrsto i odlučno mi uzvraća, ne spušta pogled. Usne se dotiču i konačno osetim ukus njenog malog ružičastog jezika. Na tren. Odguruje me, nežno. „Ne sada, ne… samo što nije došao…“

Ko njega jebe, nek sve ide u materinu, struji mi kroz um kao jedino prihvatljiva istina dok je pritiskam uza zid, a sebe uz nju, tražeći opet njene usne. Bez otpora, lako ih pronalazim, podatno me čekaju.

„Marijana!“, čujem glas kako doziva. Zatim kratkotrajno trubljenje pa opet, „Majooo…!“ Odmiče se od mene, brzo i preplašeno. Zna da nas on ne vidi, ali ipak joj panika natapa um.

„Smiri se, ne može nas videti, u prolazu smo. A i neće izaći iz auta, kiša pljušti…“

„Moram da idem. Ne znam šta mi bi… molim te, idi pravo kući, zaobiđi kafanu…“ Teško dišući diže kišobran i kreće ka vozilu. Izvirujem iza ugla i gledam kako ulazi u auto što se polako utapa u bleštavu limenu reku bulevara.

„Baba, nešto ti nije jasno?“, pitam bahato baku maramom obmotane glave. Sedi godinama na ivici prolaza i prodaje karanfile. One mušterije, starija gospoda donesoše nekoliko komada Maji i pirgavoj, čestitajući im Dan žena. Koji sam ja idiot, lupam se dlanom po čelu. Ni da se setim da im kupim po jedan…

„Ne valja ti dete to što radiš, ali ja sam stara i ne znam šta pričam“, čujem glas stare prodavačice. Kupujem tri karanfila.

„Tako je baba, ne znaš šta pričaš zato gledaj svoja posla.“. Odlazim ka kontejnerima i nalazim traženo. Otvaram veliku kesu, vadim desetak krmenadli u celofanu. Vraćam se babi i pružam joj meso.

Bez reči ga grabi i govori: „Baba je slepa, sinko, ne vidi dobro. A i nagluva. Ništa nije videla ni čula.“

„Znam, babac, znam…“, pozdravljam je i odlazim kroz izmaglicu sitnih kapi u tek spuštenu noć.

Kiša se pojačava, ali je ne osećam, u glavi mi bubnjaju tam – tamovi. Koračam ka hamburgeriji, šljapkajući po vlažnom trotoaru. Naposletku, stižem do velike neonske reklame koja isijava egzotični naziv Roštilj kod Mitra i otvaram vrata.

Kafana je skup sport. Ubrizgavanje onih čuda u venu još skuplji. Narkić iz moje smene i ja smo sportisti. Plate ne pokrivaju ni treninge, ni pripreme. Spontani dogovor nam je odredio zadatke. On iznosi iz šteka, ja valjam i odvajam njegov deo. Sistem je razrađen i svi su srećni.

„Gde si Mitre!“, dobacujem čoveku za roštiljem. Okreće glavu, mršti se i vraća pljeskavicama i ljutim kobajama. Sedam na barsku stolicu i stavljam kesu na šank. Uljudno, uz cigaretu, sačekam da sve to ofureno meso popakuje i sačeka gladne koji po ovom kijametu dolaze po dnevnu dozu holesterola sa prilozima salate, pavlake i ostalih mazalica.

„Jesam li ti sto puta rek’o da mi kucaš na zadnja, jeb’o te pas!“, nagrđuje me u praznoj radnji, dok mu se cigareta talasa u debeloj labrnji. „Hoćeš da najebemo!“ Psuje mi majku i neverovatnom brzinom spušta kesu pod šank.

„Koji si ti paranoik, ušljavi, aj’ daj pare!“, odgovaram mu i pišem cifru na bloku za porudžbine. Bez reči vadi iz zamašćene kecelje nekoliko crvenih koje mu grabim iz ruke i prebrojavam. Ustajem, okrećem mu leđa i na vratima zastajem.

„Još jednom opsuješ li mi majku, razbiću ti ta lajava usta!“

* * *

Prilazim svojoj crkvi. Reših da se pričestim, al’ samo jednom, i ulazim. Da smirim onaj tam – tam u svojoj glavi. Unutra, za nekoliko astala, standardna ekipa profesionalnih alkosa i pripravnika. Podeljeni na pivkane i krateže. Pre podne na kajsiji, a popodne na lavu. Uveče u svojoj bljuzgotini, nekad u hitnoj na ispumpavanju i infuziji. Sedam za prazan sto. Na njihove pozdrave klimam glavom. Kodeks alkosa zabranjuje zapitkivanje o raspoloženju novopriključenog u šljokanju bez granica. Prilazi mi konobarica Slađa, od sportista nazvana Monster.

„Ćao Miki, je l’ jelen“

„Naravno, srećo moja“, uzvraćam i pružam joj karanfil. Njeno lice se zari a zelene oči sjaje. Naginje se i spušta mi poljubac na obraz. „Hvala ti, puno, niko da se seti sem tebe!“ Opet u obraz. Ne razumem šta je sa ženama i obrazom. Udišem jeftin parfem sa njenih prsa, lovim tren da bacim pogled u poluraskopčanu bluzu. Ogromne grudi, na njenom krhkom telu stegnute u crveni grudnjak, objašnjavaju poreklo njenog nadimka. Uistinu Monster.

Donosi pivo, smeši mi se. Smeši mi se odavno, onako kao uvek me možeš imati osmehom. Sa šanka baca poglede ka meni. Kresati ili ne, pitanje je sad. Dilema mi zuji po glavi kao bumbar oko cveta. I bumbar se zaustavlja, sa jednom konstatacijom i jednim pitanjem: „Ako misliš da krešeš Monster, moraćeš da piješ do fajronta. A Maja, šta će ti ova fufa?“

Bumbar nestaje, kao i pivo koje salivam pokušavajući da se saberem. Ipak, ne! Jok ja!

Odluka pada, ruka pokazuje još jedno i Monster donosi frizom oznojenu flašu, kezeći se svojim tamnocrvenim usnama i zelenim očima. Jedno k’o nijedno. Pijem ga, zagledan u televizor iznad šanka. Neko od ekipe lavova mi zove još jedno, ne bi li me oraspoložio da se pridružim osmomartovskoj alkoholijadi. Ne smem da odbijem, onaj kodeks ponašanja izričito zabranjuje takav čin izdaje bratstva.

Na pola puta do dna flaše oglašava se telefon. Poruka sms prirode. Sigurno je narkić, da pita koliko smo dobri. Smišljam kako da ga zavrnem za one krmenadle koje sam dao babcu za mito, ne ide da iz svog džepa drogiram omladinu. Vadim aparat iz farmerica i gledam u displej.

Nepoznat broj.

„Da li si kod kuće? Maja.“

Iznenađenje! Zar nije kod njegovih?

Još nekoliko gutljaja rogonje i palac zapleše po maloj tastaturi.

„Jesam, i mislim na tebe.“

Grlo mi se suši zaboravljenim osećajem krivice. Slagao sam Maju. Mislim o Slađinim sisama i dilemi koju mi nameće bumbar.

Naginjem flašu da je dokrajčim. Treća sreća. Monster mi nudi još jednu.

Odbijam, ustajem i pokazujem joj šifrovanom kretnjom da pijana bratija drinkera plaća. Svakako ne znaju gde se nalaze, a tek koliko su posisali. Iznenadni osećaj gađenja me tera iz lokala.

Zatvaram vrata i čujem Slađino „gde ćeš Miki, kijamet je“, i bratiju kako se smeje i dobacuje „ode ti karanfil, mala!“

Kiša mi se sliva niz kapuljaču, niz obraze i dva cveta koja nosim u ruci. Dolazim do zgrade, ulazim u lift i pritiskam treći. Otključavam stan, palim svetlo u hodniku i strovaljujem se na kauč u dnevnoj sobi. Duksom brišem kišu sa neobrijanog lica.

Televizor sablasno obasjava vrata na kojima je veliki poster štrumpfova u zagrljaju. Gledam srećne plave zveri sa belim kapicama. Gledaju i one mene, rugajuće. Nikako da se nakanim da zgulim te spodobe. I nikako da otvorim ta vrata.

Karanfili, smežurani, stoje na staklenom stočiću ispred mene. Umiru, lepota im se gasi.

Lepota im je odavno ugašena…

Pištolj koji sam prošvercovao preko Drine, onomad za vreme klanja, oblikuje groteskan kolaž kraj dva cveta. Bromiran metal, hladniji od eskimske sise, pored karanfila.

Uzimam ga i odapinjem kočnicu. Stavljam cev u usta i naslanjam se na meki naslon troseda. Čini se, po hiljaditi put od onda. Od onog dana.

Povuci okidač, kukavice, povuci ga sad!

Zubi mi trnu od siline ugriza. Kažiprst se grči dok mi pogled luta po slikama na zidu, koje sam toliko godina s ljubavlju skupljao, po uredno poređanim knjigama na polici pa nazad na veliki poster štrumpfova.

Ovaj trezni put, grči se jače. To je to. Ende i kraj.

Plutam na ivici postojanja i ništavila. Predaja moje duše tami se podrazumeva. Još jedan grč, samo jedan mali grč kažiprsta, napinjem mozak da pošalje impuls… i ponovo vibracija u džepu farmerica.

U materinu, narkomane.

Silovito odbacujem „beretu“. Kukavica u meni je pre toga palcem vratila kočnicu u sigurni položaj. Pada na vuneni tepih, nemo i dostojanstveno odražavajući moj kukavičluk.

Vadim „nokiju“ iz džepa, spreman narkiću da objasnim kako sam ga pravio. Stiskam zeleno dugme na aparatu. „Šta je, hašišaru?“

„Mihajlo, kod kuće si?“, čujem promukao šapat.

Maja.

„Jesam, koleginice, evo me kod kuće.“

„Lepo, baš me raduje… znaš, razmišljala sam…“

„Da?“

„Ti si neprevaziđeni kreten.“

„Dobro jutro.“

„Ortodoksni.“

„Jesam.“

„Iskrala sam se iz kuće da ti se javim.“

„Nisi trebala.“

„Morala sam.“

„Zašto?“

Želim da pustim zver sa lanca, al’ ne mogu. Želim da je zver u meni priupita je l’ te zasvrbelo srećo, al’ ne ide. Ovaj put, ne.

„Zato što mislim i ja na tebe.“

„Ajde!?“

„Ne zezam se, Mihajlo!“

Ne nalazim odgovor. Obraćam se psetu u sebi, da mi šapne odgovor, ali ono ne zbori, nego cvili.

„Kad se vraćaš?“

„Tek u ponedeljak… a dotle, budi dobar.“

“Biću.“

„Vidimo se onda, Miki.“

„Vidimo se.“

Stavljam aparat na sto, na isto mesto gde se nalazio pištolj. Kraj dva skoro usahla cveta.

Spasila si mi život, Marijana.

Grabim karanfile i stavljam ih u vaznicu, na komodu kraj kandila. Pogled pada na paket veličine cigle umotan u crveno – zeleni poklon papir sa malom čestitkom, prikačenom uz crvenu mašnu.

Valjalo bi nešto pojesti, stomak zavija. Strah od umalo učinjenog klizi iz mene kao prljava voda u slivnik sudopere, ali tuga usled prizora paketića ostaje.

Krećem ka kuhinji. Otvaram frižider u kome zjapi praznina poput one u mom stomaku. Flaša rakije, tek načeta kajsijevača obasjana slabašnim svetlom frižidera, doziva me i moli.

Tren kolebanja odnosi pomisao da sutra ne radim, da je sutra nedelja, kad se klinci sa tatama igraju u parku dok im mame i supruge čavrljaju o budalaštinama kao ja imam dete i teško mi je, pa popodne ručak na belom stolnjaku a uveče, kad klinci zaspu a bake i deke odu, pogledaju na televiziji neki od rijaliti cirkusa, onda kresanje, lagano i do zla boga monotono sve do 23 časa. Zatim čaša vode uz nekoliko stranica literarnog smeća.

Grabim flašu i vraćam se na kauč. Sipam u čašu i puštam rakiji da mi pali grlo slatkim vatrama. Iznova i iznova.

„Bereta“, ko te jebe. Maja je jača. Maja je žešći kalibar.

* * *

Džon Dir traktor ne misli da prestane oranje po mojoj glavi, prva mi je svesna misao od kad sam se iz vrtoglave spirale alkoholne nesvesti iskobeljao u svet budnih.

Sunce, koje mi kroz prozore udara u oči, daje dodatni ajnšpric traktoru Džonu da još jače zaore po kori moje mamurne svesti.

Nisam znao da ih prave na solarni pogon.

Okrećem glavu na drugu stranu, izvlačim lice iz barice pljuvačke ispod svojih usana kako bih pogledao na sat. Sigurno deset pre podne, sudeći po suncu koje se inati da mi sprži oči. Postajem svestan dobro poznatog, alkoholno trulog smrada iz usta, kao da se u njima smešten glavni kolektor gradske kanalizacije. Na staklenom stoliću vidim tri mutne mrlje. Pokušavam grimasama da izoštrim pogled.

Naposletku, progledam.

Vidim dva čovečuljka, groteskne karikature, kako netremice bulje u mene. Treći leži glavom naslonjen na prepunu pepeljaru i kunja. Šešir, kakav je krasio ćelu detektiva Kodžaka, skriva mu oči i poskakuje na kvrgavoj dugoj nosini oscilacijom njegovog hrkanja. Nosevi ostalih nisu ni lepši, ni kraći.

Jedan od dvojice budnih odiže isti takav šešir u znak pozdrava dok drugi drmusa uspavanog, koji odmahuje tankom rukicom i okreće se na bok.

Poređenje sa Kodžakovim prekrivačem glave mi je na mestu, jer se ispod ukazuje ćelava, biserna glavica.

Al’ baca kajsijevača, bog te.

Sad i drugi odiže šešir, drži ga tako koji tren i spušta nazad na glavu. Takođe ćelavu. Zatim se okreće spavaču i udara ga petom u rebra. Po reakciji žrtve shvatam da to radi krvnički, iz sve snage. Munjevito se izvija ispod ponovo zahuktale pete, skače na nožice i počinje šakama da uzvraća udarce.

Prvi čovečuljak, za koga sam stekao utisak mi se želi obratiti, takođe se pridružuje tuči. Noge, šake i udarci, upućeni nasumično bilo kome od trija, od normalne brzine ubrzavaju se sve više, da bi napokon njihovo šaketanje dostiglo neprepoznatljivo klupko boja, pokreta i besnih uzvika.

Kao kad se biju kojot i ptica trkačica!

Okrećem glavu, nazad na ubljuvani deo jastuka. Sumnja mi se uobličava u jedno veliko najeb’o si, braco!

Svaki normalan alkoholičar doživljava normalan delirijum, vidi ružičaste slonove, mrave kako mu gamižu telom, a ti tri braću Kodžak koji se ubiše od batina na stoliću tvoje dnevne sobe.

Sklapam oči da prizovem san koji će halucinaciju odneti nekom drugom drinkeru. Njihovo psovanje, jaukanje, pljuštanje udaraca i šamara se uprkos tome nastavlja.

Sve je to u tvojoj delirijumskoj tikvi, zaključujem i prekrivam se jaknom po glavi. Neprijatan miris skaja koji je upio kompletan spektar kafanskog smrada, od alkoholnog preko duvanskog, zaposeda mi nozdrve i pokreće centrifugu u želucu. Nadolazeća plima povraćanja nije više nagoveštaj nego pretnja koja se neumitno obistinjuje.

Skačem iznenađujućom brzinom, s obzirom na svoje stanje, hitajući ka kupatilu.

Čovečuljci su nestali, ne vidim ih. Bljuvotina je na putu erupcije. U zadnji tren padam na kolena i grlim šolju, pozdravljajući je rigoletom začuđujućeg intenziteta.

Bravo majstore, opet si uspeo, odzvanja mi u svesti dok se telo napinje sledećim talasom.

Konačno se umirujem, ustajem i umivam. Ribajući zube, osećam skoro zaboravljene mirise iz trpezarije. Koji je sad klinac ovo? Pljujem ostatke kaladonta i povraćke u lavabo pa odlazim tragom prijatnog mirisa.

Pogled na veliki trpezarijski sto me ukopava u mestu.

Definitivno si otalaprčio u dilajla – lend, kruži mi umom, ili onim što je od njega ostalo.

Veliki tanjir, na kojem se puše jaja na oko kraj dve pržene kobasice. Čaša sa mlekom iznad, nož i viljuška pored. U maloj zdeli, odmah do mleka, korpica sa svežim pecivom i slična sa voćkama. Povrh svega, ona tri prculjka. Sede na belom stolnjaku, naslonjeni na slanik i puše tamne, minijaturne cigarilose.

„Nadam se da vam ne smeta duvanski dim, gospodine. Izvolite za doručak, verujem da vam je i te kako potreban“, govori onaj koji me je prvi pozdravio odizanjem šešira.

„Jašta negoli potreban, jes’, jes’, potreban“, dodaje krvnik koji zavlači petu ispod rebara.

„Doručak da se razbije mamurluk i srede misli!“, kazuje treći, pokazujući rukom na stolicu ispred tanjira.

Gotovo je, gazim stazom ludila, stazom bez povratka.

Noge se svojom voljom pokreću do stolice. Automatski, bez ijedne svesne misli, izvlačim je i sedam na pokazano mesto. I dalje ne odvajam oči sa tri spodobice.

„Dozvolite da se predstavimo, ipak, kako neuviđajno od nas“, prozbori po svemu sudeći kolovođa mini – kodžaka. „Jes’, neuviđajno, skroz neuviđajno… “, javlja se ponovo drugi, a treći dodaje: „Predstavljanje i upoznavanje je krucijalan element svakog začetka dijaloga!“

Naslanjam bradu na šake i laktove na sto.

Suoči se sada sa svojim demonima iz flaše…, šapćem sebi, pokušavajući da nadglasam brundanje traktora Džona koji ne misli da prestane dubinsko oranje u mojoj nabujaloj glavi.

Kepec nastavlja: „Ja sam gospodin Pačuli, gospodin do mene se zove Hakenpuc, a naš nesrećni saradnik, kojem zarad ljubavi ka dremežu stradaše rebra od pete razjarenog kolege, zove se gospodin Tropf.“

Tako mi treba kad pijem rakiju na prazan želudac u kom sem pivkana niš’ ne gluguće. Sigurno sam u bolnici, ovaj cirkus je posledica guranja pumpe u moju guzicu. Ajd sad lepo, suoči se i dođi sebi. Možda ti se posreći kod neke medi – seke.

Sabiram misli, ne dozvoljavam panici da me ščepa. Konačno, stiskam petlju da se obratim halucinaciji, priviđenju ili koji mi se šejtan već obraća.

„I šta vas trojica klovnova predstavljate?“

„Gospodine Mihajlo, mi smo iz agencije Pačuli, Hakenpuc i Tropf, angažovani od cenjenog klijenta da posredujemo u vašem slučaju.“

Sve troje se sinhronizovano naklone, još jednom odižući svoje smešne šešire. Besprekorna crna odela, bele košulje i lakirane cipele bi davali ozbiljan ton patuljcima da nije njihovih dugonosih njuškica. Razlikujem ih po boji kravate. Crvenu nosi Pačuli, a narandžastoj i zelenoj ne uspevam da odredim vlasnika. Ko bi mi zamerio u ovim okolnostima?

„Da posredujete u mom slučaju? Angažovani od cenjenog klijenta? Ja vas ništa ne razumem!“

Ovo suočenje sa delirijumskim halucinacijama ne pije vode, nema tebi povratka u normalu.

„Molim vas da obedujete dok se hrana ne ohladi. Trudili smo se da vam ugodimo, dosije kaže da je to vaš omiljeni doručak. Verujem da imate pitanja a lakše se postavljaju punog stomaka“, obraća se Pačuli, dok ostali nemo gledaju tanjir sa hranom.

Na sudoperi je oprano posuđe, uredno složeno na cediljku i prekriveno čistom kariranom krpom. Sećanja me silovito obuzimaju, izazivajući da iznova povedem kukavički dijalog sa „beretom“.

„Da, da, doručak, jes’, jes’, gospodine, pa onda pitanja“, dodaje nosilac narandžastog fitilja, koji mu, uzgred, stoji kao petlu banana u kljunu. Svojim glupavim upadicama počinje da mi ide na surlu. Nisam se mnogo iznenadio kad videh trećeg, valjda onog Tropfa, kako mu glava pada na prsa, a vrh nosa bode stomačić. Opet je zakunjao.

Halucinacija ili ne, ove Neoplantine lovačke su mi omiljene.

„Gde senf?“, pitam, viljuškom nabadajući vrelu kobasicu.

Kad je dernek, nek’ i poljski klozet gori.

„Ispred vas, gospodine!“

Mogu se zakleti da samo tren pre teglica senfa nije bila na stolu. Grabim je, otvaram i uranjam reš pečenu lovačku u nju pa grizem komad sa viljuške.

Mljackajući, pitam: „Dobro, lakrdijaši, koji klinac ‘oćete od mene i ko vas je to angažovao?“

Pačuli, očito njihov glasnogovornik, odgovara, prenoseći mi svežu kiflu do tanjira: „Nemamo zasad ovlaštenje da vam odgovorimo, gospodine. Ipak, saznaćete kad prođete pismeni test! Na raspolaganju vam je sve vreme postojanja da se spremite za njega!“

„Pismeni test, kažeš, a?“ Guram kiflu u usta.

„Da, da… pismeni da se reši, i odgovori stižu!“, ozbiljnim glasom i pogledom, nastavlja da nervira gospodin Hakenpuc.

„Slušaj, kepecu, ne upadaj više, pusti ovoga da govori! Još jednom i oduvaću te čvegerom sa stola. Je l’ ti jasno?“

„Kad sam rekao sve vreme postojanja, gospodine Mihajlo, nisam mislio na sve vreme sveta, nego bukvalno – postojanja! Da li vi spoznajete o čemu vam pričam? Uzgred, prijatno!“

Umačem ostatak kifle u žumance i trpam je u usta.

„Ja i dalje nemam pojma o čemu trtljaš, al’ brate, ova klopa je tako stvarna. Nadam se da se neću probuditi dok sve ne pometem. Hoće li bit’ kafe posle?“

„Budite uvereni da ne sanjate niti da imate halucinacije. Mi jesmo stvarni kao što ćete se uskoro uveriti. Kafa je ispred vas!“

Vilica mi ostaje obešena pred punom, vrelom šoljom kafe. Nije bila tu, nema boga da je bila tu! Rešen da se suočim sa svojim ludilom, pravim se blesav.

„Hvala mali, kafa je ekstra. Tri u jedan?“

„Vidite, Mihajlo… smem vas tako zvati? Formalnost opterećuje, znate.“

„Da, jes’, jes’, opterećuje i usporava samo…“, drznik Hakenpuc je stisnuo petlju da se javi. Gotov je. Prinosim palac i napet kažiprst njegovoj glavici, spreman da odapnem čveger svog života. Ima da odleti do sudopere i ostane mrljica na pločicama.

Opaljujem u prazno. Nestao je sa svog mesta. „Hi hi hi hi hi“, cereka mi se sa drugog kraja stola.

Neverovatno!

„Zasigurno se pitate kako se odjednom kafa i senf pojaviše pred vama? Da ne spominjem iznenadni nestanak gospodina Hakenpuca?“

„Nemam bre pojma, nisam stručno lice psihijatrije“, mljackam.

„Opet vas uveravam da je sa vama sve u redu, nemojte sumnjati u to. Naime, naša agencija je specijalizovana za vremenska posredovanja, isključivo u vašem univerzumu. Konkretno, zamrzavanje vremena.“

„Da, jes’, jes’, zamrzavanje, iskakanje iz temporalne linije koja se…“

„Alo bre, prestani!“, galamim na Hakenpuca. „Idi spavaj ko onaj tvoj Tof ili kako već!“

„Dozvolite da završim“, nastavlja Pačuli, ne pokazujući ni najmanji nagoveštaj ometanja i drskog upada svog saradnika.

„Mi vama dajemo mogućnost da se pripremite za pismeni test. Nastavljate svojim životom, i kad vam zatreba vremena za pripreme, vašeg ličnog vremena, zaustavljate sve. Ceo svet se, da se tako izrazim, zamrzne u datom momentu, sem vas!“

Ni najmanjeg nagoveštaja osmeha, šeretskog pogleda ili zajebancije u njegovom glasu!

„Da sam umro, ne bih znao!“, rugam se.

„Naravno, kako ga svojom voljom zaustavljate, tako ga ponovo pokrećete. Sve se nastavlja i nijedan živi organizam, nijedna stvar, uređaj ili aparat ovog univerzuma ne registruje iskakanje!“

„A kako da ga zaustavim?“ Tarem tanjir drugom, napola pojedenom kiflom, moleći lutkara koji vuče konce halucinacije da mi dozvoli da posrčem kafu pre nego se probudim ili odmarširam u večnu tamu.

„Ovo su tehnička uputstva, i molim da ih zapamtite. Politika naše agencije zabranjuje da išta dajemo napismeno.“

„Da, jes’, jes’, nikad ništa napismeno, jerbo se gospodin Hoking mnogo približio…“

„Gospodine Hakenpuc, molim vas!“, Pačuli prekida svog saradnika grubljim glasom.

Aha! Mali klovnovi nešto kriju!

„Dakle, Mihajlo, kada želite iskakanje, to jest da zamrznete univerzum u temporalnoj tački datog momenta, stanite pred bilo koji semafor, bilo koji, ponavljam, sačekajte crveno svetlo, zagledajte se u njega i zažmirite. Kada otvorite oči, vaseljena je, pa recimo – parkirana, sve do momenta kada poželite da je vratite u tok vremena.“

„Paz’ molim te. A kako svemir da vrnem u ringešpil?“

„Obrnutim procesom. Nađite semafor koji je zelen, zagledajte se u njega, zažmirite, i kada otvorite oči sve će biti kao i pre iskakanja. Život, kako bi vi rekli, se nastavlja tačno odakle je zaustavljen.“

„Zakuni se svojom nosurdom!“

„Nema potrebe za tim. Dali smo sebi slobodu da unesemo broj agencije u vaš telefon, za slučaj neke nepredviđene situacije. Molim da nas ne uznemiravate bez valjanog razloga, naš raspored je prebukiran.“

Mora da je narkić sipao nešto u onu kafu. Ako Maja bude imala slična sranja, razbiću mu usta u ponedeljak!

„I još nešto, Mihajlo. Pre nego započnete proces iskakanja, pre nego zažmirite, morate se držati za, kako da vam kažem, ud.“

„Hi hi hi hi“, opet cerekanje Hakenpuca, „da, jes’, jes’, morate se držati za kitu, hi hi hi hi!“

„Pačuli, je l’ ovaj tvoj mene malo, a?“, režim, spreman da ga tanjirom poklopim i napravim od njega dezen na stolnjaku.

„Ne, ta mala… neugodnost… je na žalost potrebna da se proces iskakanja kompletira. Molim vas da to imate u vidu! Uživajte u kafi i posvetite se pripremi testa. Do viđenja, Mihajlo!“

„Ajd operite mi posuđe kad ste mi mozak ovako lepo…“

Nestali su. Bez puf i paf, bez bleska i bez ikakvih drugih mađioničarskih kerefeka.

Hoću li se sad probuditi na kauču ili u bolnici, ili ću odlepršati svetom Petru na ispovest?

Sa tom mišlju ustajem da zgrabim cigarete iz dnevne sobe. „Bereta“ leži i dalje na tepihu, zlokobna u svojoj svrsi. Kandilo dogoreva, valjalo bi da dospem ulje. Dva smežurana karanfila podsećaju me na uzrok ove male epizode ludila. Kao i prazna flaša na stolu.

Vraćam se u trpezariju da posrčem kafu koja se dimi samo u mojoj iskrivljenoj svesti. Ne šokira me spremljen sto niti sveže oprano posuđe od doručka. Traktor Džon se malo utišao, tandrče u leru.

Razmišljam o tri patuljka. Tek, bes me obuzima.

Zašto baš semafor, zašto? I kakav test, bogte, za koji mi daju sve vreme večnosti? Podsvest te kida velikim zalogajima.

* * *

Budim se, po drugi put tog dana. Čkiljim na stolić, uveravam se da se ludilo opet ne kotrlja kao što se kartonska kutija kotrlja za izbezumljenim psom, vezana dečijim marifetlucima kanapom za rep.

Grabim mobilni i gledam na sat. Pola dva.

Traktor Džon je odorao svoje, ne čujem ga više. Mamurluk nazirem u tragovima, koji mi povremeno prosviraju igle bola kroz tintaru. Kafa i doručak su učinili svoje.

Doručak!

Bacam ćebe sa sebe, skačem sa kauča i dvokorakom se nalazim u trpezariji pa u kuhinji. Tiganj i tanjir uredno složeni na cedilu kraj ostalog posuđa koje se zadnjih mesec dana pretvorilo u smrdljivu nastambu buba, virusa i ostalih neprijatelja deterdženta. Cakli se i miriše kao cela kuhinja.

Sedam na najbližu stolicu, zagledan u linoleum.

Nemoguće, nema sile da je ono bilo zapravo… Lepo ti je matori Jole reko da na pivo ne ide rakija, nego obratno. Čovek zna šta priča, naginje već dvadeset godina!

Zvuk telefona me otima iz vrtloga razmišljanja i rasuđivanja. Vraćam se do dnevne sobe, nadajući se Majinom pozivu.

„Zdravo seko…“, javljam se.

„Nisi zaboravio za danas? Samo da te podsetim!“

A u materinu, ručak kod sestre i onog njenog napirlitanog fitiljaša.

„Ma jok, gde bi ja to…“

„Samo proveravam. Inače, jesi dobar?“

„Jesam sekice, sve OK. Ti?“

„Jesam, ali mani se mene. Čujem da se opet nalivaš?“

„Ako ćeš mi držati pridiku, nabij taj svoj ručak…“

„Prekini! Nisam te zato zvala magarčino, nego da se vidimo, brat si mi, pobogu! Spremam tvoje omiljeno!“

„Je l’? A šta gospodin intelektualac kaže na to što mu usmrđuješ kuću kupusom sa ovčetinom?“

„Nema on šta da pita kad si ti u pitanju. Ispekla sam i kolač. Ne kasni. Ajd, vidimo se!“

Prekinula je vezu, ne sačekavši pozdrav. Seka je oduvek bila komandant, i njena beše zakon. Kad se počela zabavljati sa onim fićfirićem, mislio sam da je totalno odlepila. Ipak, gospodin kravatica, kako sam ga bestidno nazvao upoznajući se sa njim pred našim roditeljima, bio je taman po meri moje Irene. Sledio ju je kao kuče, ispunjavao svaki njen hir, bio pažljiv i posvećen njoj, Ireni komandantu. Ireni „biće kako ja želim“.

Zetina za poželeti, ali meni oduran. Šupak prve klase. Nije onomad znao da zameni gumu na svojoj krntiji, nego je mene zvao! Jednom se zeznuh pa ga izvedoh u kafanu i nikad više. Povraćao je po stolu nakon trećeg piva i rakije. Očima nisam mogao da verujem. Dok sam ga smeštao u krevet, sekica se izdera na mene, umalo da me liši života. Mamurao je dva dana, nikad čoveka od njega. Ne znam šta je videla u njemu. Sve bi mu to oprostio da nije njegovog visinskog pogleda na moju ljubav ka ruskim klasicima i slikarstvu. Gospodin intelektualac, videvši prvi put moju kolekciju slika, uspeo je reda radi da procedi „zanimljiva kolekcija“ sa podrugljivim smeškom na usnama i u očima. Od tada moja mesarska duša ište da mu pokaže zanimljivo šikaniranje.

* * *

„Zdravo, zetino!“, pozdravljam i zviznem ga svojom mesarskom ručerdom po ramenu.

Montirajući svoj gadljivo-paćenički izraz, gleda me preko cvikera i otpozdravlja: „Dobar dan, Mihajlo. Izvoli, čekamo te, jelo se hladi…“

Moje suptilno kinjenje i ponižavanje sestrinog muža pokazuje rezultate. Cinizam u njegovom glasu i jedva pritajeni bes u njegovim očima, koji zaiskri kad ga zviznuh po ramenu, pričaju priču buđenja čoveka u njemu. Ulazim i tutkam mu vino u ruke. Ljubim se sa sestrićima, pa sa sekom. Pogled na njih osvetljava mi srce radošću koju sam onako brutalno izgubio. Naposletku, sedam za lepo postavljen sto. Navaljujem na kupus. Zet jede u tišini, pomalo, reda radi. Znam da mu je odvratno. Hvalim Irenino kuvanje na sva usta, puna, namerno. Nakon kolača i kafe, zavaljujem se sa decom na kauč, učeći ih glasnom podrigivanju. Smeju se iskreno i radosno. Sestra mi se naravno buni, prostreljuje me svojim komandantskim očima, a zet odmahuje glavom i povlači se na popodnevno hrkanje; izbegava rizik da porazgovara sa mnom. Šupak, zaista. Predveče, još jedna kafica, začinjena samo nama znanim pričama i pozdravljam se sa sestrićima.

Na vratima, Irenin zabrinut pogled, zagrljaj i pitanje: „Mihajlo, jesi li zaista dobro?“

„Jesam, što me to stalno zapitkuješ?“

* * *

Zagledan kroz veliki prozor autobusa, pitam se što nisam ništa rekao sestri o jutrošnjem ludilu.

Zato što bi je nasekirao i što bi dramu napravio, i sebi i njoj. O zetu sa svojim „znao sam da ti je brat ludak“ da ne govorim…

Tačno tako. Imaju oni svojih problema.

Izlazim iz busa dve stanice ranije, da protegnem noge i da mi se krv pokrene u obraze. Kažu, bolje se spava, a nakanio sam se da ranije legnem. Želim sutra da se pojavim lep i svež pred Majom. Da se ne razočara u mene.

Previše razmišljaš o njoj!

Izbacujem je iz glave. Palim cigaretu, kod seke se ne puši, i prilazim raskrsnici bulevara. Uljudno stojim sa ostalim pešacima i čekam zeleno. Namah se setih jutrošnjih uputstava Pačulija koji iskoči iz sećanja na moj, nadam se, privremeni delirijum.

Zagledan u crveno svetlo, hvatam se preko farmerica za donju surlu. Sve po uputstvu. Valjda me niko ne gleda. Već vidim sliku sebe očima drugih. Lik stoji, žmuri i drži se za onu stvar. Urnebesno.

Uprkos što me odavno boli briga za okolinu i šta će ko da misli o meni, osećam se glupo. Zatvaram oči i stežem jače kitu. I dalje čujem saobraćaj, njušim izduvne gasove, trzam se na zvuk sirena podivljalih vozača.

Ma ovo je smešno.

Otvaram oči, psujući budalaštinu kojoj se prepuštam.

Kako sam ih otvorio, tako su se zvukovi pogubili. Beskonačna, teška tišina se spustila na svet. Ljudi što čekaju do mene na semaforu, a i oni preko, sve sa onima na trotoaru, stoje kao lutke u izlozima robnih kuća, zamrznuti u vremenu. Baš kao što ona mala nakaza reče. Saobraćaj takođe, sve stoji u apsolutnoj tišini. Povetarac koji je domalo duvao je nestao. Devojka do mene, za koju sam se bojao da ne vidi kako stišćem patka, staklastim pogledom gleda ispred sebe, držeći telefon na uvu. Pramenovi kose koje povetarac diže sa njenog čela ostaju da vise u vazduhu.

Okrećem se oko sebe, sa nevericom gledajući svugde isti prizor. Kao da se nalazim u fotografiji. Golubovi zakovani na nebu, kao i helikopter koji zadnjih dana drnda iznad grada. Dete, vođeno majčinom rukom, koje htede da skoči sa klupe, a ostade u vazduhu. Čovek, čije se jabuke iz poderane kese kotrljaju po trotoaru, zalepljene.

Ovo ne može biti istina, otalaprčio sam ga do balčaka.

Grlo mi se suši pred nadolazećom erupcijom panike. Unezvereno buljim oko sebe, okrećem se kao čigra ne bi li zapazio ijednu promenu, uzalud. Prvi talasi panike me sustižu, pritiskajući utrobu da oslobodi krik. Agonija ludila je kompletna.

Ma u tri materine.

Klonem na prljavi trotoar, pokrivam uši dlanovima i vrištim kao da želim grlo da izvrnem naopačke. Ovo je previše!

Dok mi se pljuvačka, nošena urlikom, cedi iz usta, krajičkom oka spazim lepe noge one ženske koja stoji iznad mene, na semaforu. Polako, vrištanje mi se pretvara u cviljenje dok se zainteresovano naginjem da bolje pogledam ispod suknje.

Savršene noge, izrasle iz bogovskih guzova!

Brišem rukavom usta i ustajem. Tišina me i dalje pritiska, ali ne registrujem je. Mašem ženskoj ispred očiju. Ništa, ni treptaja. Dunem joj kratko u uvo, ni da se pomeri.

„Ajde da te kresnem, srećo“, šapućem joj na uvo. Iznenađujem se jačinom šapta, sigurno se čuje preko bulevara. U ovoj tišini, prdež bumbara odjekuje kao grmljavina letnjeg pljuska.

Devojka ne daje ni glasa ni pokreta. Ista tačka, negde preko, zadržava joj pogled. Lagano i nežno, uzimam joj mobilni iz ruke.

„Alo!“, vičem u slušalicu. „Ima li koga?“

Muk.

Vraćam joj telefon. Stiskam joj prste oko njega da ne ispadne. Ipak nije baš toliko „zaleđeno“. Džukac u meni tera ruku u njenu bluzu. Ne žalim se. Opipavam joj grudi, rangiram ih mojom internom skalom.

Šta radiš, konju vatrogasni?, lupi mi šamar po ono malo savesti što je ostalo. Džukac zacvile i povuče ruku nazad, nevoljko ostavljajući savršenu dojku u brusu. Sad mi se grlo skroz suvo.

Prolazim pokraj vozila na drugu stranu bulevara. Očekujem da se sve iznenada pokrene, da me udari neko auto. Ili još bolje, autobus.

Kad nisi dobio šamarčinu od one lepojke kojoj si uvalio ruku u sisnjak, nit’ batinanje rulje zbog držanja za ćunu, neće te ni auto satrati.

Šipak. Sve ostaje zarobljeno u trenutku. Ništa od vozila da me udari, svet se ne pokreće. Sad mi već grlo gori, tera me u obližnju prodavnicu da uzmem neko piće.

Biram unuče vinjaka, otvaram ga i lijem iz dva gutljaja sve u sebe. Otvaram konzervu piva da ugasim vatru. Prolazim kraj statue kasirke. Kosa vezana u punđu, profesionalni, nezainteresovani pogled i ruke u otvorenoj kasi. Bez razmišljanja grabim sve crvene iz fioke. Zatim iz susedne. Znam da će jadnice da nastradaju, ali za to me apsolutno zaboli paja patak. Koga ne bi za neke kasirke u nekom imaginarnom svetu ludila? Možda sam sad pod sedativima u bolnici, a možda se koprcam po podu svoga stana, kako god, džep pun hiljadarki je prava terapija za ovaj cirkus.

Hodim pustim a opet punim ulicama grada obavijenog tišinom težom od svih betonskih mešalica sveta. Koraci odzvanjaju kao zvona katedrale. Jeza me hvata sa svakim novim pogledom na izloge pune televizora čija se slika ustavi kao misao slikara na platnu, na pune gradske autobuse koji u sebi nemo drže galeriju mrtvih lutki praznih očiju. Strah se uvlači svakim udahom večernjeg vazduha.

Znaš kako ćeš ovo prekinuti!

Trčim do raskrsnice. Gledam u zeleno svetlo semafora, hvatam se za patka, taman da zažmurim kad osetim vibriranje telefona u džepu.

Vadim aparat i gledam u displej: Pačuli, Hakenpuc & Tropf.

Neverovatno kako ti se sve đubre na kraju izmeša. Još samo traktor Džon da to poore i trajno ćeš se zasaditi u hepi – lend!

„Da!“, odsečno govorim u slušalicu.

„Dobar dan. Za aparatom gospodin Pačuli iz agencije Pačuli…“

„Znam, prekini šuplju!“

„Prilikom davanja instrukcija nismo bili dovoljno precizni. Vidite, detektovali smo iskakanje iz vaše temporalne linije, pa smo nakon konsultacija zaključili da vam nismo saopštili još jednu jako bitnu stvar.“

„Je l’, a šta to?“

„Gledajte da se nađete što bliže mestu iskakanja tako da biste imali što manje neugodnosti. Zamislite prolaznika koji nakon odmrzavanja ustanovi da ste se iznenada pojavili ispred njega ili iznenada nestali.“

„A što bi mene boleo piton za to?“

„Zato što nije lepo druge dovoditi u zablude, da ne kažem praviti ludima. Kada ste u njihovoj blizini, oni će vas opaziti i doživeti to kao svojevrstan deža vi.“

„Aha, dobro. Znači, sad treba da tabanam nazad do one raskrsnice?“

„Bilo bi svakako preporučljivo, Mihajlo. I još nešto…“

„A?“

„Molim vas da se iskakanjem ne služite za lične interese. Svaka takva akcija ostavlja duboke posledice po neku osobu ili više njih. Razumete?“

„Si, generale.“

„Dobro, to sam ostao dužan da vam javim. Molim vas, pripremite se valjano za test. Javite nam kad budete spremni, da se organizujemo. Niste jedini klijent, znate? Do viđenja.“

Veza se prekide.

Uprkos ranom begu iz sna i toplog kreveta, osećam se odmorno i ispavano. Glava ne boli a ni mučnine nema. Traktor Džon je ostao bez alkohola, stoji parkiran i uvređen.

Gledam kako narkić Bojan prelazi ulicu. Uvlačim dim i bacam opušak na asfalt.

„Dobro jutro, Mihajlo.“

Okrećem se glasu koji mi zagreva nedra. Maja. Upijam toplinu njenih očiju i sjaj usana. Želim oboje da prekrijem poljupcima. Gubim se u crtama njenog lica.

Uzvraćam pozdrav, hvatam je za ruku i vučem ka pustom prolazu koji spaja ulicu sa dvorištem zgrade u čijem prizemlju se nalazi radnja.

„Gde ste, kolege“, odzvanja Bojanov glas.

Jebi ga!

Ne da se da joj ukradem poljubac. Maja se zaverenički smeši. Dok se kolega narkić bakće oko katanca, osećam kako njena ruka stiska moju.

Odzvanjanje potpetica, povlačenje ruke iz moje i Majin okret glave nagoveštavaju mi da se pirgava približava.

„Dobro jutro!“, pozdravlja.

„Dobro ti ga utro!“, drsko uzvraća džukela u meni, naravno, nepitan.

„O’ladi bre Miki, dojadio si“, skida me pirgava i ulazi za Bojanom u radnju. Maja mi dobacuje prek pogled pre nego što sama prolazi kroz vrata. Ne mari što je pljesnuh po dupetu. Osmehuje se. Miris njene kose me opija kao Bojanovo belo, diže u visine kojima nisam baš stremio.

Zaljubiti se je kao da teraš formulu jedan. Nagariš ga do daske svestan da se možeš razvaliti na sledećoj okuci. Trajno razvaliti. Onda ga nagariš još žešće.

Krademo poglede jedno drugom i obuzdajemo osmehe. Pokoja mušterija, pokoja usiljena ljubaznost, pokoja šala klijenta na koju se osoblje mora nasmejati, sem mene. Vrhunska šala je reč klijent. Gazda tera da se tako nazivaju mušterije. Veli, mušterija je turcizam, negujmo naše. Glupan. Kada sam mu jednom objasnio da je naša reč kupac, odbrusio mi je da se ne pravim pametan.

Pola kila šnicle, jedna rozbratna, rebarca za pasulj, četiri krmenadle i dva vrata, džigerica celo kilo, pileća prsa pet komada, dva kila govedine, ukrug i opet ukrug. Vreme kao da stoji, al’ zato klijenti ne.

Osmeh mi se širi licem. Vreme kao da stoji!

„Vreme može da stoji, kad god zaželiš, da, da, kad god“, mumljam sebi u bradu, sekući junetinu mušteriji, za gulaš, pritom imitirajući Hakenpuca.

Pirgava sa kase dobacuje neverovatno, Miki se nasmešio mušteriji pogled, Maja odiže trepavice, začuđena mojim kezom. Bojan se povlači u prostoriju iza, da nađe pare u jakni koje sam mu ostavio od poslednje ture mesa.

Jedva čekam pauzu da budem sa Majom. Da pijemo kafu i da se gledamo. Da zaronim u njene oči i upijam slatkoću njenih usana.

Puna verzija priče je dostupna na ovom LINKu.

Autor: Saša Robnik

Mesečev ratnik je prvi roman u novouspostavljenoj ediciji epske fantastike „Zov heroja“.

Po povratku u svoje nekadašnje namesništvo, Ezgild izgnanik, nekadašnji baron od Aranaha, suočen je sa neočekivanim izborom. U svetu u kome se neprestano ispituje dužnost, hrabrost i odanost, sudbina često ima planove koji se snažno suprotstavljaju našim. I dok pratimo priču Mesečevog ratnika, mi u stvari pratimo priču nas samih, i preispitujemo sopstvena osećanja i izbore. Ovaj roman, za razliku od većine domaćih ostvarenja iz istog žanra, ima idejnost. Kao veliki poznavalac književnosti, autor je svestan da je svako književno delo pre svega o ljudima, a ne o zanimljivim događajima ili stvorenjima; značaj ovoga ne može se dovoljno podcrtati. Roman predstavlja sjajno antiratno štivo: uspešno se demaskira sjaj i bljesak rata i otkriva se njegovo naličje. Mijatović ne uzdiže rat, već ga raskrinkava na sebi svojstven način, kroz alegoričnu priču o Ezgildu, Mesečevom ratniku, čoveku koji je upoznao sve plodove ljudskih sukoba i u sukobu je sa samim sobom i prošlošću koja ga progoni. Ta unutrašnja bitka traje uporedo sa spoljašnjom, koja se vodi sa predstavnicima države koja je pokorila Ezgildovu pokrajinu; prateći dileme i sumnje protagoniste, u njemu kao da vidimo borbu samog autora, koji želi da nam pokaže da nisu bitni zmajevi i vilenjaci, svemirski brodovi, vampiri i vukodlaci, već ono što je sa njima urađeno.

Roman poručite OVDE.

– …Čujem da se Severnjaci spremaju za rat – uzdahnu starac gledajući u vatru.

– Ostavi se toga, Malakaje – reče Ezgild, a onda zažali zbog oštrine u glasu.

U Malakajevoj malenoj kući, u kojoj je ovaj živeo od kada je prognan, nadvila se tišina poput senke. Čak je i pucketanje vatre nekako bilo prigušeno, kao da tišina pokušava da zatre svaki vid topline i svetlosti. Malakaj je gledao dugo u svog gosta, a onda prozbori tiho:

– Ne razumem.

Ezgild ga pogleda sa bolnom grimasom.

– Nema tu šta da se razume. Ostavi se toga. Nisi više Prvi sekretar Levanona, kao što ni ja nisam tvoj vazal. Levanon više ne postoji. Uživaj u starosti u ovoj kući koja ti je data, ljuljaj unuke na kolenu i pričaj o surovim bitkama koje si vodio sa Kolinom Gelderonom.

Starac odmahnu glavom:

– Ako misliš da ću da se predam tvom očajanju, varaš se, Ezgilde. Levanon postoji, sve dok su Levanonci jedan narod. A oni će to uvek biti.

 

Ezgild pogleda starijeg čoveka, a sarkastični osmeh mu se pojavi na izboranom licu. Na neki način, divio se Malakajevoj tvrdoglavosti u poricanju realnosti. Svoje posede je izgubio samo zarad odanosti čoveku koji nije bio vredan kraljevske krune. Sa druge strane, bilo mu je žao starca i nervirala ga je ta detinja upornost.

– Izvini – pomirljivo će Malakaj – Znam da si previše izgubio u ratu sa Arejcima. Više od mene, sigurno. Ali nemoj se predavati očaju.

– Nisam očajan! – gotovo viknu – Samo ne želim da trošim svoje vreme na stvari na koje ne mogu da utičem.

Malakaj gledaše u pod, a rukom je prolazio kroz gotovo sedu kosu. Ezgild ga je netremice posmatrao a kroz sećanje mu prođe taj isti čovek pred njim, pre samo nekoliko godina, sa blistavom kestenjastom kosom i oštrim zapovedničkim pogledom i držanjem.

– Razumem te – domaćin nije podigao pogled sa patosa – Oprosti mi.

Ezgild se smesta pokaja što je planuo bez pravog razloga.

– Ne – reče odlučno, pokušavajući da zvuči što smirenije – Oprosti ti meni. Trebalo bi da imam na umu, da nisam jedini koji je pretrpeo gubitke dok se borio protiv Arejaca.

Starac klimnu glavom, a onda pogleda ka gostu. Podsećam ga na Kristona, pomisli Ezgild. Imao je godina koliko i ja sada kada je poginuo.

– Jesam li ti ikada rekao kako je Kriston… – nije mogao da završi.

Malakaj podiže ruke kao da se brani:

– Ne želim da znam.

Ezgild klimnu. I bolje je da ne zna. Samo bi ga još više bolelo.

– Kako živiš? – upita Malakaj – Mislim, siguran sam da ti nije lako pošto si odrastao kao plemić.

– Najviše mi smeta što nemam dom. Inače, nije toliko strašno. Moram da krijem lice, da me ne bi koji Arejac prepoznao, ali bolje to nego da idem uzdignute glave i da se ponašam kao da se ništa nije dogodilo.

– Nisi ti kriv. Ne može biti tvoja krivica zato što je Izdajnik predao Aznor kralju Lotaru.

– Mogao sam da ubijem Olfena – prošapta Ezgild sa mržnjom koja je kiptela iz sivih očiju – Mogao sam da mu iščupam izdajničko srce pre nego što je predao grad i da preuzmem odbranu.

– Ne, nisi -odgovor je bio jednostavan – Da si se približio Izdajniku na dvadeset koraka, naoružan ili ne, njegova pratnja bi te ubila za tren oka. Bio bi mrtav pre nego što bi stigao da izvadiš mač iz korica.

– Koja je razlika? -Ezgild raširi ruke – Moja porodica je ionako mrtva. Svi, žena, brat, deca. Svi do jednog. Nemam nijednog rođaka u životu. Svi moji prijatelji su ili mrtvi ili su pobegli preko Okeana. Ostao si samo ti, Malakaje, a ni ovde se ne smem zadržavati. Ako se sazna da sam bio ovde, na pedeset milja od arejske prestonice, moglo bi svašta da se desi, i tebi i tvojoj porodici.

– Žao mi je što nisam prognan dalje od Arei Kostana – starac se tužno osmehnuo.

Ezgild se nasmeja. Bio je to hrapav smeh, osobe koja se dugo, predugo nije istinski nasmejala. Prijalo mu je to, ali je kratko trajalo.

– Mislim da sam bezbedan – reče osvrćući se oko sebe nesigurno

– Ionako planiram da odem u Aranah.

Malakaj ga pogleda čudno, kao da je udario glavom.

– Zašto? Mislim, razumem, to je bio tvoj dom, ali…

– Upravo kao što si rekao, to je moj dom. Načuo sam da tamo Severnjaci u službi sadašnjeg barona od Aranaha maltretiraju stanovništvo u čitavoj dolini, pa idem da vidim šta je istina.

Starac ustade. Umor ga je već hvatao.

– Razumem te. Soba ti je spremna. Verujem da ćeš nas napustiti pre nego što iko od nas ustane i zato želim da ti dam ovo.

Iz male, drvene škrinje je izvadio vrećicu. U ruci mu tiho zazvecka i Ezgild shvati da je puna novca.

– Ne mogu da prihvatim – reče, gurajući mu ruku sa novcem – Milostinju ne primam. Žao mi je, Malakaje, ali ne.

– Ako nećeš, daj drugome, briga me, samo je ponesi sa sobom. Baci je u reku, zakopaj, pretopi zlato, ne zanima me, ali ovu vrećicu ćeš poneti sa sobom- Malakaj oštro rukom pokaza da je taj razgovor završen. Ezgild prihvati vrećicu, a onda zagrli Malakaja.

– Hvala ti, prijatelju – osećao je peckanje očiju i suze se pojaviše u uglovima.

– Ovo je ionako novac milostivog kralja Lotara – starac sa gađenjem iskrivi lice – Ne trošim više nego što mi treba, ali ostatak uvek poklonim siromašnima. Sada barem mogu da dam nekom našem.

– Čuvaj se, starče.

Čuvaj se i ti, mladiću…