Postoji u Jurišićevoj ta zalogajnica, neugledna, u podrumu sive zgrade u sivom gradu što kao da je digao ruke u znak predaje. Prastari visoki stolovi s teškim barskim stolcima mogli bi biti i čišći, ali se u njoj obroci služe po ponešto marksističkim načelima: jedeš prema potrebama, plaćaš prema mogućnostima. Odgrizam komad kruha i nabadam prženu papalinu na čačkalicu. Petak je rano poslijepodne i zalogajnica je prepuna. Izlaktario sam se s tanjurom u ruci – punim papalina pod dvije kriške kruha i salvetom, pribodenima čačkalicom – za mjesto za stolom nasuprot dvojici burzovnih mešetara što se slade prženim lignjama. Ne obraćamo pažnju jedni na druge: mešetari u sivim odijelima u pol glasa, kako je to oduvijek bio običaj, ogovaraju ministra financija dok teta iza šanka viče tko je naručio oslića i vino.

Oko nas se kovitla jato srdela, srebro bljeska u plavetnilu kako se sunčeve zrake odbijaju od ljuskavih tijela. Puštam da me ples jata odvede u dubinu, a onda jato nestaje i ostajem sam s mešetarima i tetom za tezgom, s penzionerima i studentima. Izmučena žena u ofucanom kaputu, što za sobom uz stube vuče kariranu torbu na kotačićima, muči se s tvrdoglavim vratima da izađe na ulicu.

***

Plavi niskopodni tramvaj tutnji pored mene. Ulica me vodi prema Trgu, pokraj pošte i dalje, pod bijeli trbuh kitopsine što lijeno zamahuje repom, u društvu skušaca ispruganih širokim crnim prugama. Skušci plivaju ispred nje, kao prateći brodovi oko kakvog nosača aviona. Priljepuše ispod usta su joj poput brade. Guta je zid. Još nekoliko zamaha repom i nema je više, pojela ju je zgrada, najveću ribu na svijetu: uplivala je u nju.

Tad je zapažam. Oniža, kratke kose boje šumskoga meda, u crnim hlačama, sivom džemperu, crnom kaputiću, s crvenim šalom oko vrata. Gleda uvis. Uza zid, gdje je upravo nestala kitopsinina repna peraja. Shvaćam da ju je vidjela, baš kao i ja.

Prilazim joj i stajem pred nju. Trza se kad odjednom osjeti moju prisutnost, kao da se tek u tom trenutku uključila natrag u svakodnevicu. Gleda me očima boje jantara iz kojih me toplinom obasjava sunce. Lice posuto pjegicama neodređenog izraza. Miješaju se u njemu zabrinutost, strah, iznenađenje i jedva suspregnuta ushićenost onime što je vidjela.

„Kitopsina”, kažem joj tiho, da nas se ne čuje, čak i kad bi bilo koga tko bi nas htio čuti. Kitopsina je uvijek upečatljiv prizor, čak i kad ovako klizi zrakom preko Jurišićeve, umjesto u toplome

„To se tako zove?”, pita me, i dalje gledajući u fasadu nad nama, kao da se nada da će se divovski bezopasni morski pas svakoga trena opet pojaviti.

Kimam glavom.

„Jesam li luda?”, pita me zabrinutim glasom.

„Ako jeste”, smiješim se, „niste sami.”

***

Sjedimo u kavani na Trgu, zavaljeni u naslonjače, okruženi žamorom poslijepodnevnoga mnoštva. Među nama stol, na njemu naše vruće čokolade i čaše vode. Preko stola, jastozi u koloni po jedan, mašu svojim nemoguće dugim ticalima dok gaze među nama kao kakva člankonožna vojska, oklopnici na deset nogu, i nestaju u ništavilu prostora na rubu stola.

Skinula je kaputić i prebacila ga preko susjednog naslonjača. Gleda jastoge i trudi se ignorirati kirnju što je netremice promatra njoj s lijeva. Ali kirnja je preko dva metra duga i malo je teško ignorirati mrljavo smeđu ribetinu prijetećega pogleda i ogromnih usta: da se razjape, poput ulaza u kakvu spilju, usisala bi djevojku poput Eme bez ikakva problema. Konačno kirnja odlazi i ona dopušta sebi da odahne.

„Nisam vidio da je neka riba agresivna”, primjećujem preko stola.

„Koliko ih već dugo vidite?”, pita me dok otpija gutljaj čokolade.

„Tri tjedna”, odvraćam. Na stol sam odložio knjigu koju nosim u džepu, vodič za koraljne ribe Indopacifika i Kariba. Još jedan mali vodič za američke ribe, i jedan Kosmosov za evropske. Ta dva su pomalo sranje, jer imaju i slatkovodne ribe, a ja još nisam vidio ni jednu štuku, šarana ili soma.

„Ja sam ih prvi put vidjela jutros”, tiho će. Pogled joj živčano leti na sve strane, kao da u svakom trenutku očekuje kakav napad iz dubina u koje smo, ne znamo kako, uronjeni. „Tune. Jato tuna. Kad sam se probudila. Jučer sam pojela konzervu za večeru, malo su mi teško pale. Mislila sam …”

Nasmiješila se s nelagodom, izgleda kao da se osmijehom hoće izvući iz nezgodne situacije u kojoj se našla.

„Ne znam zašto ih vidim”, sliježem ramenima. „Ne znam koga bih pitao …”

„Ja idem kod psihićke”, priznala je tiho. „Ali ne znam što će mi reći na ovo. Ako smognem hrabrosti ispričati joj.”

„Možda …” Razmišljam. Ne znam što nam se događa. Ne razumijem. Sad kad znam da nisam jedini, malo mi je lakše, ali i dalje ne znam što činiti. „Možda da to bude naša mala tajna?”

„Da”, nakon kratke stanke kima i otpija još jedan gutljaj čokolade. „To bi bilo najbolje.”

***

Sjedim na klupi na Štrosu, prohladno proljetno popodne tone u večer. Nad gradom, grbavi kitovi obasjani toplim plamenom sunca na zalasku, crni, bijelih trbuha, dugačkih peraja. Samo lebde, poput kakvih zračnih lađa dok mi u slušalicama ritam-mašine Kraftwerka u slavlju futurističke tehnodekadencije prizivaju monotono kloparanje kotača Trans Europa Expressa po tračnicama.

Sjeda do mene, zapuhana, rumena u obrazima. Kasni, ali ne marim. Njena me toplina obuzima i prožima, kao štit pred prohladnim zrakom.

Pred nama, majka vuče za ruku plavokosu djevojčicu od nekih pet-šest godina. Odjednom, dijete zastane i pogleda nad grad i pokaže prstom.

„Vidi, mama, kitovi! Kitovi, mama!”

„Dobro, dušo”, vuče je žena dalje. Umor je čini slijepom za sve oko sebe, a posebno za divove što lebde nad gradom. „Kitovi. Idemo sad, ne zadržavaj me!”

Djevojčica me pogleda očima modrim poput mora, kao da traži potvrdu onoga što vidi. Ja kimam glavom i namignem joj zavjerenički, a onda je majka odvlači dalje.

Gledamo za djevojčicom. Šutimo. Nema smisla …

Nad nama se pale svjetla. Nitko više ne vidi kitove. Kroz orezane grane kestenova, poput kakve potopljene šume, jate se bljeskalice, smeđe ribe iz Crvenoga mora sa svjetlećim organima ispod očiju, poput kakvih svjetiljki. U mračnim zakutcima, kamo svjetlo ne dopire, trepere fotofori: groteskne crne dubokomorske grdobine s fenjerima nad gubicama ispunjenim smrtonosnim zubima: zastrašujući iglozubi s redovima svjetala, prozori Titanica u kobnoj noći, duž zmijolikih tijela: lignje plašta i krakova posutih plavim lučima, kao da su izrezane iz zvjezdanoga neba: tko zna kakva sve stvorenja što svojim svjetlima mame i dozivaju i zavaravaju u darvinističkome plesu preživljavanja najprilagođenijih.

Šetamo kroz to bizarno more oko nas, more koje samo mi (i jedna djevojčica i tko zna koliko još njih, samo ih nitko ne čuje i ne sluša) vidimo. Držimo se za ruke, dvoje djece što gazi kroz crno, kao da se bojimo da će iz te tame morskih dubina nešto posegnuti za nama, nešto strašno, lovka kolosalne lignje oboružana oštrim kukama, i odvući nas u studeni bezdan iz koga više neće biti spasa.

***

More nas je spojilo, Emu i mene. More, fantomsko, vidljivo samo nama u svojoj neobičnoj ljepoti, tjera nas jedno drugome. Pred nama na stolu vruće pizze, plodovi mora. Oko nas jato škarama pliva u krug dok ga ne razbije nešto veće, grabežljivije, nešto iz dubina, što ne vidimo.

Pokušavamo, ali ne uspijevamo shvatiti naša zajednička priviđenja. Našla je neke knjige. Temeljito ih čitamo, ali uzalud. Među stranicama učenih rečenica, ne nalazimo odgovore. Zato iz njih izranjaju zvjezdače, a po koricama sporo plaze ježinci dugih crnih bodlji.

„Što misliš”, gleda me kasnije, na ulici, „hoćemo li se jednoga dana pretvoriti u ribe?”

Zamišljam je kao sirenu. Iza nje, velika smeđa kirnja zlokobnoga pogleda i golemih usta. Promatra svojim hladnim, bezizražajnim ribljim očima, vreba, čeka priliku da rastvori usta i usiše nas. Ispunjava me nekom neobjašnjivom jezom. Pokušavam dotaknuti ribetinu, ruka mi prolazi kroz nju. Dva metra od nas, starica prosi, u kukovima prelomljena pod gotovo pravim kutom, podupire se štapom dok pruža drhtavu ruku omotanu u prljavu krpu. Na trenutak podiže pogled, vidi samo kako pokušavam uhvatiti zrak.

***

Ema je more.

Hodamo Ilicom, čavrljamo o svemu i svačemu, praćeni malim jatom žutih riba leptira. Njezine oči, obrazi, usne, poput žala su na kome valovi valjaju oblutke. Lice joj se mijenja, živo, iz trenutka u trenutak. Kad je vesela, more je obasjano suncem, zasljepljujući jarki bljeskovi bodu u oči i tjeraju na škiljenje, pod toplom zvijezdom i vedrim nebom i kliktanjem galebova dok ležimo na suhoj lažini. A kad je spopadne tjeskoba, nenadano, bez ikakva razloga, kad se njoj za leđima niotkuda stvori kirnja, ili oko nas stane kružiti velika bijela psina, nacerenih usta ispunjenih trokutastim zubima dok nas promatra zlobnim očima, more je sivo u iščekivanju nadolazeće oluje što mete sve pred sobom, razbija i odnosi da nikad ne vrati.

Plaše me ponekad te promjene na njenom licu, baš kao što bi plašile i drevne pomorce. Ne usuđujem se pitati je. Jednom je nešto tražila u torbi, pa ju je samo bacila na stol. Ostala je tako otvorena, poput grdobininih razjapljenih usta, i vidio sam u njoj kutije s tabletama. Nisam ništa pitao.

Klošar s velikim kolicima stoji na ulazu u Tomićevu. Drži u njima štence, okružen roditeljima s djecom: čitao sam da su ga prijavljivali kako iskorištava slatke psiće. Ali, sad su mu u kolicima mali tuljanići, oni bijeli s velikim crnim okicama kakve svake godine batinama umlaćuju na ledu da bi im oderali krzna. Ne znamo što je istina, što privid. Odlazimo odatle, Ostavljamo klošara i djecu i roditelje i krznene loptice u kolicima, tjerani nekom navalom nelagode, gađenja što nas oboje ispunjava.

Kraken obavija tornjeve katedrale svojim kracima, prijanjaljke se lijepe za kamen. Gledamo ga kako grabi tornjeve, i skele što ih okružuju već desetljećima, prekrivene tkaninom, poput jarbola kakvog jedrenjaka, i izvlači se van iz valova, golema vrećasta tjelesina, smeđa, posuta svijetlim mrljama, kao obrasla bradavičastim izraslinama. Predivan je, veličanstven, stvorenje iz mita, riječ što se šaptom odvaljuje s uzdrhtale Vikingove usne dok mu se krakovi izvijaju nad svom tom turobnom masom što je zaboravila gledati, zaboravila diviti se, smijati se, živjeti, ispranih umova u sjeni te rugobne pseudogotičke laži s dva tornja, što zagađuje nebo nad sivim gradom koji više ne pamti što je to istina.

***

Ema je more. More uzima. Ali i daje.

Jedno smo, mi, u znojnom, uspuhanom zagrljaju u postelji kod mene i sve je poput tropskoga koraljnoga grebena, sve te ribe nezamislivih boja što se kovitlaju oko nas. Ribe anđeli: do pola tijela žute, do repa modre, žutih repova; žute isprugane crno-bijelo-crnim okomitim prugama: plave isprugane uzdužnim žutim prugama, s crnim maskama preko očiju. Ribe leptiri, žute s kosim smeđim crtama i širokim crnim prugama i maskama i točkama u korijenu repne peraje, sve da se pred grabežljivcima prikrije gdje je oko, gdje je glava. Kostorozi, crnih trbuha s krupnim bijelim mrljama, i oni sivkasti, isprugani kosim smeđim i bijelim prugama, i modri i crni. Golemi sivi knezovi s kvrgom na čelu: zelene vladike plavih glava s ružičastim zrakama oko očiju: zeleno-ljubičaste papigače i smrtonosno lijepi morski pauci što u perjaničastim perajama skrivaju otrovne bodlje, bezbroj crnelja i matuljčića, plave ribe kirurzi žutih repova i morski konjici peraja poput algi. Murine se rastvorenih gubica izvijaju iz rupa. Zasljepljujući bljeskovi iz jata sivih šnjuraka. Žalobne pjesme grbavih kitova razvlače se kroz oceansko plavetnilo i još kitopsina i mante i igluni i bačvoliki bucnjevi, neprebrojivo mnoštvo mlatova. Ribe što se komešaju i vrte i jate uz grebene koji se ruše u dubinu, stanovnici tog oceanopolisa u koji smo zalutali nas dvoje, Ema i ja, i u kome vodimo ljubav pod pogledima bezbroj očiju, kao da smo u kakvom akvariju izokrenutom naopačke.

Poslije, kad ležimo jedno uz drugo, dok srca usporavaju, a znoj hlapi s naših vrelih tijela, mala anemonska ribica vrti se pred Eminim nosom i ona samo kaže: „Vidi, našla sam Nema!” i smije se, i ja se smijem. Grlim je, zaranjam joj nos u kosu boje šumskog meda. Hoću je zaštititi od te kirnje što se opet pomalja iz ničega i gleda nas, uporna i neumoljiva, kao da je tu negdje olupina kakvog torpediranog broda u čijem se čeličnom labirintu skriva, pod tenkovima i džipovima naslaganima na palubi i granatama poredanim u njenoj utrobi.

***

Kasni. Sa susjednoga stola uzimam jutarnje novine. Stare vijesti da mi prekrate vrijeme.

Rastvaram ih. Teška prometna nesreća, dočekuje me naslov iznad noćne slike. Tijelo počiva na asfaltu, tamno, neraspoznatljivo pod narančastim svjetlom, i saobraćajni policajci pred vozilom sa smrskanim vjetrobranom i ulubljenom haubom gdje je tijelo udarilo po limu.

Neka morbidna radoznalost tjera me da počnem čitati članak. Ona kirnja kao da mi čita preko ramena dok s hladnom zebnjom nalazim inicijale žrtve. Isti su kao i Emini.

Nije mi nikad dala svoj broj. Ne znam zašto: kad sam je pitao, samo je živčano odmahnula rukom. Nisam je nikad vidio ni da vadi mobitel iz torbe, da nekoga zove ili da itko zove nju. Ne mogu je nazvati. Ne znam gdje živi. Nisam zapravo, tek sad to shvaćam, iz dubine njene duše uspio izroniti ništa o njoj osim imena i prezimena. I vreline njezine ljubavi…

Tjeram se da se smirim. Djevojaka s istim inicijalima kao i Emini mora biti pun grad. Ali, dok plaćam i ustajem, kad nakon dva sata znam da večeras neće doći, strepnja me još jače steže.

***

Zamolio sam ženu na kiosku neka mi dopusti nešto pogledati u novinama. Ona nezainteresirano kima glavom i ja vrtim stranice, iz njih se istresaju školjke i pužići, dok ne dođem do crne kronike. Ništa o prekjučerašnjoj nesreći.

A onda, ni sam ne znajući zašto, okrećem na osmrtnice.

Skoro gubim svijest kad je nalazim uokvirenu u desnom gornjem kutu, tragično preminula, u potpisu dvije-tri kolegice s fakulteta, i obavijest o ispraćaju i pogrebu.

Oko mene kruži velika bijela psina, najveća od svih, možda je čak i megalodon – cijelo osoblje muzeja stane joj u razjapljene ralje – i odmjerava kako da me proždre u jednom zalogaju.

More daje. I uzima.

***

Jata riba kovitlaju se oko mene kroz mutne, mračne, studene vode. Hladnoća je u meni, i more valja i tuče i razbija pod olovnim nebom, dok zvižde razulareni vjetrovi i negdje nad obzorom bljeskaju munje.

Osjećam se kao da sam mrtav. Ustajanje. Posao. Hladna kuhinja u kojoj se mjesecima nije skuhao suvisli obrok. Lijeganje, prevrtanje u postelji, sad hladnoj bez Eme da je grije, dok tijelo konačno ne svlada umor. San bez snova. Ustajanje. Iz dana u dan. Život bez života. Smrt. Leš što tone u mračnu dubinu, da ga tamo, kad legne na dno, pojedu bijeli rakovi i ribe što nikad nisu spoznali sunčevoga svjetla.

U moru ništa ne ostane nepojedeno.

Konačno čak i tuga se razgradi.

***

Plovim nepreglednim oceanima, tjeran vjetrovima, nemoćan oduprijeti se sirenskome zovu pučine i grebena i dubina, kao obuhvaćen krakovima one mitske divovske hobotnice što smo je vidjeli kako se opliće oko katedrale.

Lutam gradom koji više ne postoji. Ulice su podmorski klanci što vode sve dublje i dublje u bezdan. Ljudi su ribe, rastjerujem ih svojom tamnom masom. I sve se napokon stapa u nešto crno, more u kome se prelomio supertanker i izlio sirovu naftu, crnu, gustu, da zatruje obale i zagadi dubine, da slijepi krila morskih ptica i uguši dupine i kornjače.

Sjedim na rubu, nesvjestan kako sam tu stigao. Gledam dolje, ljudi su tek sitne točkice što se gibaju ulicom. Automobili su poput limenih kutija šibica.

Podižem pogled.

Nebo je vedro, pučina je zapjenjena tisućama dupina što iskaču, vretenasta tijela, sjajna od vode pod toplim suncem.

I onda je vidim!

Ema je more, Ema je dupin, brz, okretan, vižlast na granici dva elementa, zove me radosnim piskutavim zvižducima što život znače.

Neka žena vrišti odozdo s ulice. Nije me briga, već mi dugo vremena nitko ništa ne znači. Ne ostavljam za sobom nikoga. Nema više ničega da me zadrži u ovom umrlom, sivom gradu bez boja, bez osmijeha, bez radosti.

Širim ruke i ponirem u dubinu.

I sljedećeg sam trena dupin, snažan i pun života, brz, nezaustavljiv. Zaranjam u beskrajno plavetnilo i iskačem iz vode i pljuskam natrag, razigran, plivam kroz jato i sustižem Emu. Ona me veselo dočekuje, vrti se oko sebe, dodiruje mi trbuh vrhom kljuna, miluje me perajama.

Plivamo dalje i skačemo i pljuskamo u vodu i smijemo se i zviždimo jedno drugome u nježnome naručju mora.

Autor: Aleksandar Žiljak

Moje ime je Džon Volmsli. Ja sam inženjer aeronautike i kapetan prve klase u kosmičkim snagama Ujedinjenih Svetskih Nacija. Ja sam ono što se poslednjih godina, a sve od Velikog Otkrića, naziva elitnim kosmonautom-istraživačem. Ja sam uzor milionima ljudi. I ja sam mrtav čovek. Barem ću to biti za tačno… (nameštam štopericu) trideset minuta.

Kako znam da ću biti mrtav, da ću umreti, da ću baciti kašiku, otići Bogu pred istinu – kako vam već drago – i to u tako preciznom vremenskom okviru?

Vrlo lako. Posao kosmonauta je pre svega jedna precizna i osetljiva rabota. Svaka aktivnost, svaki čin, izvršava se po unapred precizno smišljenom planu. Razlog za to leži u pukoj negostoljubivosti svemira za pripadnike naše vrste. Pripadnike bilo koje vrste dodao bih (i time žestoko iznervirao i razočarao sve one koji smatraju da su Uzvišeni, taj nesumnjivo najuzbudljiviji proizvod Velikog Otkrića, upravo rasa koja može prirodno opstati i napredovati u svemiru).

Drugim rečima, svemir nas ne želi. Svemir ne želi da putujemo njegovim stazama svetlosti, ne želi da otkrijemo njegove tajne. Ako nešto i želi, to je da nas ubije, vrati u prah iz kojeg smo potekli. 

Upravo tako ja znam da ću umreti. Pustiću svemir da to učini, da me usmrti, hladno i bezosećajno, uistinu kako drugačije? Jer u svemiru nema vazduha, onog koji nam je neophodan za život. Dovoljno je znači ostati bez njega, bez te glupavo jednostavne mešavine gasa (zapravo bez kiseonika, kiseonik je taj koji nam je zaista neophodan, ali dobro, da ne cepidlačimo) i smrt će doći, nepozvano i sigurno. U mom slučaju međutim smrt je bila prizvana. Dakako.

Misli mi remeti pristizanje signala sa kom-uređaja.

„Hej Džone, ovde Henesi, kako ide druže? Jesi li spreman za taj sudbonosni trenutak?“

Ja shvatam da se približavam „koridoru“. Instrukcije Uzvišenih bile su jasne. Jedan ‘čovek svemira’ mora izaći iz ‘nebeskog vozila’ i ući u ‘koridor’, taj nestalni energetski snop na domaku planete X18Ze-40, u zvezdanom sistemu Alfa Kentauri, čiju suštinu nikako nismo razumevali. Snop je Odabranog vodio na površinu planete gde smo decenijama ranije otkrili vanzemaljski izvor energije. Izvor poruka. Ja sam bio taj. Odabrani. A stvoritelje energetskih struktura koje odašilju sve složenije i smislenije poruke prozvali smo Uzvišenima.

Kako maštovito, zar ne?

 „Gledaj, ne bih da ti stvaram pritisak, ali, upoznati Uzvišene, shvatiti njihovu suštinu… bože, voleo bih da sam na tvom mestu, znaš? Hoću da kažem, svi smo uz tebe, ti si predstavnik čitave jebene ljudske rase… samo se drži, budi ono što jesi, heroj, budi heroj do kraja!“

„Hvala ti Hen. Cenim to.“ – odgovaram suzdržano, u mom nonšalantno-flegmatičnom fazonu na koji sam ih navikao.

Bože, kakva smejurija.

„Pozdravi ekipu.“ – dodajem. „Ispričaću vam sve, kad se budem vratio.“ – suzdržavam se da mi ustiju ne izleti cijuk.

Usne mu se bezglasno cere u predviđanju iznenađenja koje ih uskoro očekuje. Zapravo, trebalo bi da već sada…

„Hej, Džone, uf, opet ja, ali javljaju se neke sitne tehničke… nelogičnosti sa tvoje opreme. Možeš li da proveriš?“ – čujem zabrinutost u njegovom glasu, jasno kao dan.

Da li je upravo upotrebio reč „nelogičnost“?! Bože, kakav tupan. 

„Važi Hen. O čemu se radi? Nije ništa ozbiljno, nadam se?“ – stiskam usne.

„Ne, ne, pa u stvari nismo sigurni… Gledaj, proveri očitavanja na tanku sa kiseonikom. Naši monitori kažu da.. paa, da ima nekakvog manjeg curenja, ali, mislim, to ne bi trebalo da je moguće.“ – izgovara ne preterano ubeđen u svoje reči.

Malo curenje, moje dupe.

„Oh Bože. Okej Hen … Mislim, daj mi minut, važi?“

Kratki pogled na štopericu: dvadeset četiri minuta i dvanaest sekundi.

Ne odugovlačim ali i ne žurim preterano. Nonšalantno-flegmatični Volmsli.

„Hej Hej, uf, ovde ima nečeg… mislim, zaista ima curenja. Kako se to desilo?“ – pokušavam da zvučim što je ozbiljnije moguće. 

„O ne, zaboga druže, čekaj ne paniči, smislićemo nešto zasigurno, već smišljamo to jest, samo ti…“ – veza se prekida. Preuzima je druga osoba.

„Volmsli? Šta se dođavola dešava?“ – strogi sumnjičavi glas.

„Ne znam. Vi meni recite, majore… Da li sam u opasnosti? – umirem da stavim ruku preko usta, ali u odelu, kosmonautskom oklopu, tom viteškom odelu blistave sutrašnjice, to nije moguće.

Majora-potporučnika, Silviju Ernovski, nije tako lako prevariti. Moraću da budem oprezan. Krajnje oprezan.

„U pitanju je tvoj rezervoar sa kiseonikom. Pušta. Nemamo blagu predstavu kako je do toga moglo da dođe. Predviđanja kažu da ti je ostalo rezervi za oko dvadesetak minuta.“ – major Silvija, vođa planetarne misije sa ciljem ostvarivanja prvog kontakta sa naprednom civilizacijom energonskih bića, bila je savršeno jasna i iskrena. Neki bi rekli brutalno iskrena. Kladim se da sad mnogi gledaju u njenom pravcu sa mrštenjem.

To mi je stvaralo novu dozu naslade u umu. Bio je to bonus. Ubiti sebe i pritom naterati da ta uštogljena kučka izgleda loše.

„Koji je rezervni plan?“ – upitao sam naivno, znajući svakako odgovor unapred.

„Volmsli? Jebeno ga nema. Nemamo rezervni plan. Ti to dobro znaš. Za dvadeset minuta ili manje tvoje zalihe kiseonika će se istrošiti i ti ćeš…“ – nije uspela da dovrši logični sled izrečenih misli.

Osetio sam razočaranje.

Ooo, pa ko se to nama raznežio?

„Ja ću umreti, majore. Zar ne? Ovde u svemiru. Sam“. Hteo sam da dodam „i napušten“ ali to bi bilo previše melodramatično. Ne bi bilo u mom fazonu. Silvija je ionako već bila sumnjičava.

Ove moje reči izazvale su tišinu. Daću im par minuta da se presaberu u štabu. Sledi im još loših vesti.

Devetnaest minuta i sedamnaest sekundi.

Vreme je da vam objasnim zašto sam to učinio. Zašto sam odlučio da sebe pritvorno i izdajnički ubijem tokom najbitnijeg događaja u istoriji čovečanstva, tužno je što to nije i najbitniji događaj u mojoj ličnoj istoriji. Da, zaista mislim da nije.

Lagaću ako vam kažem da sam prosto bio depresivan. (Eto, opet počinjem jednom laži.) Bio sam i to, ali razlog je bio istovremeno složeniji i prizemniji, trivijalniji, ako me razumete. Ali ne, naravno da me ne razumete.

Kratak pogled: šesnaest minuta i četrdeset osam sekundi.

Pre polaska na misiju učinio sam nešto užasno. Recimo da je u tu nezgodnu radnju bilo umešano jedno maloletno lice, njen makro (ili dečko, nisam bio siguran!), video kamera i gomila narkotika. Bila je to klasična zamka, navlakuša, a ja naivna (i u svoju odbranu – drogirana… okej, to i nije neka odbrana) žrtva.

Puštam da mi misli odu do tog dana. Do te scene. Odvratno.

Ukratko, bio sam ucenjen. Cenu nisam želeo da platim. Makro mi je zapretio da će inkriminišući i degutantni video materijal objaviti ovoga istog dana za tačno… (pogledao sam u štopericu) trinaest minuta i dvadesetak sekundi. Svoju smrt sam stoga sinhronizovao sa inkriminirajućim događajem. Umreti časnom smrću, to mi je bio plan i poslednja želja. Gordost, jedan od biblijskih smrtnih grehova. Moj karakter ni tog zla nije bio pošteđen.

Još malo kontempliram, zamišljam kako se u štabu, na našem matičnom svemirskom brodu sada preznojavaju pokušavajući da spreče neizbežno.

Umreću kao heroj. Ali nakon toga… Za deset minuta i trideset šest sekundi video će se pojaviti u javnosti. Biću postavljen na stub srama. Mediji to obožavaju. Da razapnu slavnu ličnost. Naročito ako ova vodi (prividno) besprekoran život. Zato sam ja bio savršena meta. Kosmonaut-svetac tako su me prozvali kada su (tobože slučajno, jelte) otkrili da nezanemarljivi deo svojih prihoda dajem u dobrotvorne svrhe. Još kad su saznali da sam usrdni vernik, njihovom divljenju nije bilo kraja.

Mora da sam par minuta bio obuzet mislima jer ni je štoperica pokazala još šest minuta i pet sekundi kada mi je ponovo zakrčao kom.

Dugo vam je trebalo prokletnici.

„Džone… ja, ja ne znam šta da ti kažem… prokleto mi je žao.“

„U redu je, Hen. Dešava se.“

„Dešava se? Za Boga miloga čoveče kako možeš biti tako smiren, ja… ja to nikad ne bih mogao (čujem neko komešanje) pustite me da se pozdravim sa čovekom!“

„Henesi…“ 

„Džone Volmsli prokleto sam ponosan što sam te poznavao! Čoveče, ti si legenda. Najbolji kog sam poznavao! Čitava planeta plače za tobom!“

„Hvala ti druže.“

Kššš… grrr…

„Volmsli…“ – po maskiranim tonu zvuka prepoznao sam da je otvorila privatnu liniju –  „zašto osećam da je ovo samo još jedna tvoja podvala?“

„Majore… Silvija… da li je to tvoj način da mi kažeš kako ću ti nedostajati?“

„Jebi se Volmsli. Baš si morao da mi uništiš ovo… a bili smo tako blizu.“

Dva minuta i četrdeset sekundi.

„Da, tako prokleto blizu. Sudbina je kučka, majore. Jednostavno, nije mi bilo suđeno. Nije nam bilo suđeno. Tajna Uzvišenih ostaće neotkrivena, barem još neko vreme. Možda ćete imati više sreće sa nekim drugim kosmonautom.“

„Ne seri Džone. Znaš i sam da to niko drugi ne može učiniti. Niko ti nije ni do kolena.“

„Da li ja to dobro čujem? Da li me uši možda varaju? Takav kompliment od nadređeno, to još nisam doživeo.“

Kreću mi suze. Čujem šmrcanje sa druge strane. Počinjem da osećam nedostatak kiseonika. Vid mi se magli a pluća stežu. Ili je to od čarolije trenutka?

Minut i deset. Jebeni minut.

„Nikad nisam bio ljubitelj sentiš rastanaka, majore. Ali.. uživao sam da služim pod tvojom komandom. I… izvini. Zasrao sam.“

„O čemu dođavola pričaš? Nije tvoja krivica. Nije ničija. Možda je tako najbolje. Možda je to volja Uzvišenih.“

„Neka bude tako, majore.“

„Džone, oduvek sam verovala da si neopevani seronja i ljigavac. Izgleda da sam pogrešila, a?“

„Hmm… zadrži tu misao majore. Uh.. vreme je… sve teže pričam…„

Zbogom Džone. Neka te Uzvišeni prime u svoj dom.

Autor: Nenad Mitrović

Znam za jedno mesto zabavnije od mnogih igara, čitanja stripova ili gledanja filmova naučne fantastike na video kasetama. Postoji nešto mnogo važnije od svih petica u školi, blještavije od vatrometa za Novu godinu, pa čak lepše i od plavih Sonjinih očiju. Nešto čarobno i veliko što nikada nikom ne može da dosadi. Nešto što je oduvek bilo tu za sve nas. Naše i svačije carstvo iz bajke, iako svi znamo da bajke ne postoje. Moji drugovi i ja najviše na svetu volimo kada Vašar doputuje u naš grad. Sa nama je svake godine, tokom tri letnja i tri jesenja dana i noći. Jedva čekamo njegov dolazak, ali i tugujemo svaki put kada ode. U grudima tada kuca licidersko srce, oči su klikeri, staklenci, ukradeni sa prve tezge sa raznim igračkama, a čitavo detinjstvo liči na ringišpil. Dok nam se iz džepova prelivaju žetoni a stomaci su napunjeni sladoledom kupljenim kod poslastičara, gazda Fileta, sve ostalo je manje važno. Na livadi gde je do juče bila buvlja pijaca, a do prekjuče fudbalski teren danas je zabavni park i u njemu trista čuda. Za svakoga po nešto: vrteške, vozići, tobogani, fliperi, bokserske kruške za najjače, lovljenje plišanih igračaka i pucanje iz vazdušne puške. Ili kako bi moj tata rekao: veselje za svačiji ukus. Praznično raspoloženi roditelji i musavi dečaci i doterane devojčice krpenjačama gađaju konzerve poređane u obliku piramide. Odrasli bi da se vrate u detinjstvo, deca bi da zauvek ostanu deca. Svi su uzbuđeni, i svi do jednog žure na isto mesto. Prosto obožavamo kada oživi naše tiho predgrađe, kada se raznobojna svetla upale i gore sve do jutra a od bučne muzike zazuji u ušima. Mirisi pečenih kokica, mekika, pljeskavica sa roštilja i šećerne vune šire se kroz noć dok se okrećemo na ringišpilu ili sudaramo autićima u luna – parku. Kad nam se bljutav osećaj mučnine od ludih vožnji i slatkastih mirisa i ukusa sakupi u grlu siguran je znak da smo možda malo preterali. Ponekad čak i povratimo što smo prethodno pojeli. Kada okasnimo za krevet naše mame tada obično dođu i uz poneki šamar ili glasnu grdnju, silom nas odvuku kući. Sramote nas pred svima iako više nismo baš tako mali. Bilo da su ljute a mi postiđeni, one su uvek tu da im čvrsto stisnemo ruku i da se pribijemo uz njih kada god prođemo pored groblja koje se nalazi ne tako daleko od Vašara. Tamo prolazi jedino onaj ko mora, samo neki od nas koji užurbano grabe prečicom do kuće. Kosa nam se diže na glavi u blizini kapije koja liči na ogromnu, gvozdenu ptičurinu što sklapa i širi svoja krila i koja deli nas i onih kojih više nema. A iza kapije, pre prvog mraka, ćutljivi grobar čije ime nikako da saznamo mrzovoljno sa svog radnog odela svakodnevno struže blato ili otresa prašinu. On nije kao drugi, i mislim da ga zbog toga ne vole. Grbav je i ćopav, niko ne zna odakle je, niti kako se zove. I glasno psuje uvek kada zbog obaveza zakasni za kraj smene. Svega mu je preko glave. „Nikad više posla, a od pišljive plate ne ostane ni za čašicu mastike“, govorio bi ponekad. „Nikome se više ne živi. Oni koji žive ne mare za mrtve. Ne mare čak ni za sebe. A onda će mrtvi da ustanu… Ne piše nam se dobro…“

** ** ****

…Vreme brzo prolazi kada sam u društvu najboljeg druga, Luke. Četrnaest nam je godina, sedimo u hladu ispred Bendžijevog dragstora i srkućemo žuti klaker od čijeg leda i sode trnu zubi. Slušamo muziku sa Sony tranzistora, razgovaramo o svemu, smejemo se svačemu. Uglavnom bez smisla i razloga. Prolaznici nas zaobilaze, kao da su upravo ugledali duhove. Bilo kako bilo, već smo navikli da nas nazivaju „čudacima“. Sanjareći posmatramo reku svih tih ljudi kako se sporednim uličicama (Korzoom je zbog opšte gužve nemoguće proći) uliva pravo u mravinjak na kraju grada. Prvi je dan letnjeg vašara i poslednji dan našeg detinjstva. Tamo nas čeka Lukina školska drugarica Sonja Rašković, preslatka devojčica u koju sam ludo zaljubljen i koja će biti moja žena kada završim školu i nađem pristojan posao. I zato žurim da što pre odrastem. Što se nas dvojice tiče, već kasnimo na sastanak sa Sonjom. Tamo negde su i moji drugari iz 8A razreda: Plasta i Mimi, Đuka, Dule Veliki i Dule Mali, Senad, Čvare. Pupe verovatno šeta neku novu zgodnu cicu, i svi mu zavide na tome. Večeras su svi pozvani na moju rođendansku žurku. Na eks ispijamo preostali sok i krećemo za dugačkom kolonom, provlačeći se između redova parkiranih automobila, razapetih šatora i tezgi sa raznim drangulijama preskupim za naš džeparac. Na ražnjevima se okreću komadi jadnih životinja. Na stolu, pod usijanom ceradom improvizovane kafane, pijana pevaljka razmazane šminke kreštanjem zabavlja još pijanije goste. Na užarenom asfaltu stara ciganka prosi držeći bebu u rukama. Na nularicu podšišani kapedomci vrebaju klince poput mene kako bi im drpili i ono malo papirnih dinara skrivenih u čarapi. Ono što sam do juče voleo danas mi je nekako tuđe i daleko. I pomalo me plaši. Sonja stoji naslonjena uz jedan od mnogih aparata za kokice, sama, bleda i neprimetna. Dosadno joj je. Pravi balončiće od Čunga Lunga žvaka. Sonja čini da zaboravim na svu raskoš pa i na poneke ne tako lepe stvari koje nas okružuju. Kupila mi je poklon. Nije zaboravila da mi je danas rođendan. Namiguje mi i pruža neraspakovanu Led Zeppelin duksericu sa kapuljačom. Posle ovoga ne preostaje mi ništa drugo nego da je zavolim još više. „Sviđa ti se?“, pita. Ćutim. Možda bi je oteralo kada bih izgovorio ono što uporno prećutkujem. Očekujem poljubac za rođendan. Makar i u obraz. Umesto poljupca obraz mi dodiruju zraci Sunca koje lagano nestaje iza zida panorame na sa velikim slovima: HULLY GULLY QUEEN. Velika Balerina, kraljica svih vrteški, raširenih ruku stoji usred polja izgažene trave, okružena nekim novim klincima, i onim nešto starijima. Ona štrči prilično iznad najviših, juče montiranih, vašarskih skalamerija. Svi se dive njenoj veštačkoj lepoti i snazi njenih pirueta, smeju se ili vrište na obodu njene haljine. I uvek je onako kako smo se i mi do juče zabavljali. Luka pita: „Hoćemo li malo da se provozamo?“ Sonja će: „Što da ne. Baš mi je dosadno ovde…“ Pitam: „Da nismo malo matori za tako nešto?“ Luka uzvraća: „Ne lupetaj nego polazi.“ Dvoje protiv jednog. Ne preostaje mi ništa drugo nego da ih pratim. Čudno nas posmatraju ljudi u gomili. „I ovog žarkog leta u vašem gradu – vožnja Balerinom!“, trešti Glas sa razglasa. „Ukrcajte se što pre i uživajte u nezaboravnoj vožnji!“ Brkati prodavac žetona, u treger majici išaranoj flekama, kezi se i pruža mi jedan jedini žeton. A nas je troje. Tražim još jedan jer ja nemam nameru da se vozim. Odlučio sam da se držim podalje od klinačkih planova najboljeg druga i naše drugarice. Radije bih da me pregaze na Zidu smrti. Drugari mi uzimaju žetone i žure ka Balerini kako bi što pre zauzeli mesta. Luka savršeno dobro zna da se nikada pre nisam vozio na Balerini. Na onom najvećem ringišpilu – često, na Balerini – nikada! Nisam imao hrabrosti za tako nešto niti ću ikada imati. Zafrkava me i podsmeva se nazivajući me maminim padavičarem i starmalim kilosterom. Još po neka novonaučena reč iz plitke pameti jednog običnog balavca. Uporan je ali moj strah od brze vožnje i same Balerinine pojave jači je od bilo čijeg nagovaranja. Luka se penje na platformu, a zatim mi pokazuje srednji prst. Ponekad me užasno nervira. Tako je detinjast i razmažen. Poželim da jednostavno nestane. Kako bih voleo da ga nikada nije ni bilo. Seo je pored Sonje i uzeo je za ruku. Ceri se zadovoljno taj pokvareni mali. Crvenim od ljubomore, škrgućem zubima i ključam od besa. Odalamio bih prvog do sebe da u rukama ne držim Sonjin savršeni rođendanski poklon i kesu preslanih kokica. Nestrpljivo čekam da vožnja krene, da se ovaj dan što pre završi. Samo da se što pre sklonim od ove nepodnošljive gužve što počinje da me guši. Propustio sam priliku da barem na minut – dva nasamo budem sa Sonjom. To sebi nikada neću oprostiti.

Vožnja počinje uz oglašavanje zaglušujuće sirene što podseća na brodsku. Prizor me podseća na putovanje brodom ludaka. Svi su uzbuđeni, dižu uvis ruke ili se čvrsto drže za sigurnosnu rampu sedišta, ili urlaju pod naletom adrenalina. Muka mi je i ježim se pri pomisli da bih i ja mogao sedeti pored nekoga od njih, pa makar i pored Sonje, u toj bezveznoj mehaničkoj napravi koja je spremna da nas lansira dođavola. Lica tih ljudi postaju samo mutni obrisi usled zastrašujuće brzine kretanja te ogromne igračke za samoubice. Hoću da se smesta zaustave. Hoću da Luka i Balerina zauvek nestanu. Ove misli mi, poput šapata u dubokoj pećini, odjekuju u glavi. Razmišljam o osveti. Razmišljam o vatri. Zadržavam pogled pod njenom lepršavom haljinom, tamo gde je glavna pokretačka poluga i klupko jedva vidljivih kablova.Ne trepćem i ne dišem. Gledao sam na TV-u kako neki opasni tipovi pogledom mogu da… I ne završavam misao a već talasi neobjašnjive struje prolaze kroz mene. Oko glave mi vrti se čitav Vašar. U ušima mi šušti kao prazna frekvencija radio stanice. Od iznenadne, oštre glavobolje nakratko gubim svest i tlo pod nogama. Već narednog trenutka otvaram oči i od onog što vidim zastaje mi dah. Sličan slučaj dogodio se onog puta kada sam, ni sam ne znam kako, razbio prozor na času matematike. Baš kao onda kada me je nastavnik matematike ošamario pred čitavim razredom. Zamislio sam kako mu glava eksplodira ali umesto njegove glave greškom je u paramparčad istog trenutka prslo staklo prozora učionice. Pod Balerininom haljinom svetluca od varnica koje se munjevito grupišu u plamen šireći se naviše, ka njenim rukama i glavi. I, kunem se, po prvi put vidim kako joj iz ramena rastu krila dok se na glavi širom rastežu usta iz kojih bljuje vatru. Vidim kako zatečene ljude na đavolskoj igrački – plački sada guta magla od crnog dima. I sasvim jasno čujem kako zapomažu i vrište, ali ovoga puta ne vrište od očekivanog uzbuđenja. Lica su im iskrivljena u bolnoj grimasi i podsećaju na grozne gumene maske u Noći veštica. Balerina se i dalje nezaustavljivo vrti, na sve četiri strane sveta, čas dole – čas gore, škripi i njiše se u ludom ritmu. Užarena čigra nikako da stane, mehanizam koji je pokreće u kvaru je i ne da se tako lako ukloniti. Njeno telo savija se i uvija od vreline dok oni koji su preskupo platili žeton liče na slamene lutke poprskane benzinom. Neko je manje užasan kraj našao oslobodivši se iz njenog čeličnog zagrljaja, skočivši pravo na tvrdo tlo. Sve te grozne slike, kao na celuloidnoj traci, promiču mi pred očima. Ako ovim tempom nastavi da gori ubrzo će jedino metalna konstrukcija ostati da viri ispod delova plastike, lima i pleksiglasa kao skelet nekog strašila pokošenog požarom. Na sve te ljude ne smem ni da pomislim. Ko bude imao sreće preživeće. Stojim nemoćan da se pomerim dok svi oko mene jure unaokolo tražeći pomoć za zarobljene. Niko im više ne može pomoći, ja im ne mogu pomoći, ne mogu pomoći ni samom sebi. Osećam kako se topao mlaz sliva niz butine i pravi baricu pod mojim odrpanim starkama. Da ovo Luka može da vidi sigurno bi se valjao od smeha pa bi zatim prvom prilikom svima u školi prepričao događaj. Pitam se o čemu li sada razmišlja Sonja? Da li ću je ikada više videti? Suze se protiv moje volje gomilaju u uglovima očiju. Dao bih sve da je to samo od dosadne prašine koju kovitla topla i suva Jugovina. Trepere rotaciona svetla ambulantnih vozila i zavijaju vatrogasne sirene. Ali, prekasno je. Odjekuje mnoštvo ljudi koji svašta govore, galame i cmizdre dok me uplašeni posetioci guraju i obaraju na zemlju. Nečije noge gaze po meni, u nagoreloj travi, gde na leđima ležim nepomičan pored zadimljenog tela. Posmatra me svojim staklastim, izvrnutim beonjačama. Gotovo bez daha i svesti zurim u pun Mesec što se kukavički skriva iza oblaka… I kao da negde u visini čujem kikot, piskutav i podrugljiv Lukin glas: „Nja, nja, nja, bla, bla, bla!“ Dobro znam da ih nikada više neću videti. Žao mi je što je nisam poslednji put poljubio. Makar i u obraz. Živeću i dalje sa činjenicom da jesam i da ću zauvek ostati nepopravljiva kukavica, pravi pravcati šonja. Od svih mojih dečačkih snova ostaće samo prah, pepeo i uspomene. Mojom krivicom. Nakon svega što se dogodilo, prvo čega se sećam jesu reči moje majke koja mi saopštava da je vreme da zaboravim na Sonju i Luku jer su oni sada na nekom lepšem mestu. Nije fer, njih dvoje više nema a ona mi kaže da ih zaboravim. Oni su dva metra pod zemljom a meni su najveći problem samo dva slomljena rebra, ruka u gipsu i povišena temperatura. Pih! Otac je smrknut i zabrinut dok razgovara sa doktorom, našim kućnim prijateljem. Čujem kako mu doktor tiho govori: „Nadam se da će ovaj šok učiniti da iz glave izbriše stvari koje ne postoje.“ Ne razumem o čemu je reč, ali nije ni važno. Za njih ću uvek biti mali, bespomoćni dečak. Oni ne mogu ni da zamisle kakvu strašnu tajnu njihov dečak krije…

** ** ****

…Drhtim jer me prožima polarna jeza, iako je tek prva polovina sparnog jula. Trese me surova groznica iako je, kako kažu meteorolozi, u hladu preko trideset stepeni. To je samo očigledno upozorenje da što pre uzmem uobičajenu dozu prokletih lekova. Prošli dani ostavili su sasvim uočljive ožiljke, ne samo na telu već i u duši. Bele mantije sa kupljenim diplomama jednom mesečno čine da se osećam manje – više, dobro; crne mantije, zabrađene žene i njihove grlate naricaljke čine da se osećam jako loše, gotovo beznadežno. Zadušnice su, ali hvala na tome, još uvek nigde ni traga tom turobnom svetu u zloslutnoj crnini. Crveno je slovo u crkvenom kalendaru i tradicionalni Vašar u našoj tužnoj varošici. Danas je i moj rođendan čiji su datum svi zaboravili. Zvona zvone za pomen dušama svih ukletih mučenika nastradalih na ovaj presveti dan: tada je naša Balerina gorela poput srednjevekovne veštice na lomači zajedno sa još nekolicinom nesrećnika. Prošlo je dvadeset i kusur godina (ili je možda protekao čitav vek) od kako Sonje i Luke više nema. Oni koji su preživeli kao da zavide mrtvima, oni ponekad poput uljeza nepozvani dođu u noćne more živih, i tako iz noći u noć, iz godine u godinu. Prisećam se proročkih reči starog grobara. „Mrtvi će oživeti!“, ili nešto tome slično. Kosti im već odavno oglodaše vatra i crvi; pokraj njihovih teskobnih humki stražare siluete izboranih četinara. Svake godine, na dan stradanja, oteturam se do njihovih grobova, ali ne samo da bih upalio sveću i prolio po ilovači koji gutljaj omiljenog gaziranog soka. Ovde sam, između ostalog, i zbog nekih sasvim drugih razloga. U jednoj ruci držim cigaretu koja mi dogoreva između prstiju a u drugoj ruci zajedničku fotografiju poškropljenu po nekom kapljicom dečije suze. Načeta je i iskrzana, potamnela od vatre i dima, i mrvi se pod prstima. Sonja i ja nekada, devedeset i neke, pod nepomičnom Balerinom, poziramo pred fotoaparatom, takozvanim „idiotom“ u rukama našeg idiotskog druga, Luke. Žmurimo pred isijavanjem nemilosrdnog sunca, žedni, preplanuli i iscrpljeni, po čitav dan besciljno lutajući. Bezbrižni, beskrajno svetli dani našeg detinjstva prohujali su s plamenom prizvane propasti. Grad u kojem sam se rodio i u kojem ću uskoro zasigurno skončati više nije grad već opustošena zabit kroz koju niko ne prolazi i koja će uskoro biti izbrisana sa svih postojećih mapa. Jedino je Veliki Vašar uvek prisutan i neizbežan, poput same smrti. Podne je. Vetar šumi u lišću sparušenog drveća. U daljini čujem cviljenje zalutalih šakala. Jedan je tek probuđeni anđeo, izvajan od kamena, sišao sa postolja okrnjenog zubom vremena i odlepršao u nepoznatom pravcu. Gavran je doleteo zanjihavši kandilo što visi iznad nečijeg neobeleženog groba. Kazaljke ručnog sata kucaju unazad. Mrznem se na vreloj betonskoj ploči, pod senkom crvotočnog i oglodanog čempresa, čekajući da se najzad pojave. Nedostaju mi. Od poslednjeg susreta prošla je tačno godina. Sklapam oči pokušavajući da ih što jasnije zamislim i što pre prizovem. Prizivao sam ih i prizivaću ih samo nama znanom veštinom na još jedno podnevno druženje. I oni su usamljeni, nikoga više nema da ih oplakuje, da im zapali sveću i grob ukrasi belim krinovima. Nisu ni dočekali da steknu nove prijatelje. Dovoljno je da prosto poželim da su tu i, eto, to je čitava magija. Ni crna ni bela, već samo magija. Vidim ih. Povampireni se bojažljivo i tromo pomaljaju iz svojih večnih kuća, porozni i ništavni, moje drage, tek probuđene sablasti. Sonja, moja nesuđena nevesta, i dalje je ona ista devojčica koja nikada ne kasni, ne stari i ne menja svoj božanstveni lik: kosa joj je plava i duga do kolena, nos prćast i pegav, farmerice pocepane na kolenima, a sa majice, kao na zastavi, vijori se cepelin, zaštitni znak našeg omiljenog rok benda. Pruža mi ruku u znak dobrodošlice: ruka joj je beskrvna i ogolela do kostiju. Tako silno želim da je poljubim, da je dodirnem i zagrlim: to je nemoguće jer moje ruke bestidno prolaze kroz nju. Neodoljiva je i nedodirljiva, upravo onakva kakva je oduvek bila. Zaboravljam da je cela sazdana od izmaglice, lelujavih senki i sećanja. Pokraj nje mirno stoji Luka. On je ono isto iskompleksirano derište, mišićavih ruku, kvarnih zuba i lobanje bez trunke mozga. Uprkos svemu, oboje su mi dragi. Vedri, nasmejani i nestvarno stvarni. Presrećan sam što ih ponovo susrećem, drago im je što me opet vide. Ponovo je između mene i njih srušen nevidljivi zid što razdvaja ovo ovde i ono tamo. Čudnovata tročlana družina opet je na okupu, na unapred dogovorenom mestu. Neizbrisive uspomene pružaju prekopotrebnu utehu i zato su još uvek tu, među nama. Morbidna nostalgija još uvek nas čini živim. I nije mi važno da li je sve što opažam samo varka izmučenog uma ili delić nečijeg bunovnog sna. Sedim na tepihu istkanom od belih pahuljastih maca, što poput snega padaju pravo sa topola kroz čije će krošnje uskoro dopreti zaslepljujuća svetlost Vašara. Moji drugovi stoje u mestu, lebdeći tik iznad same površine. Gluv sam da bih čuo šta govore i kratkovid da bih im čitao sa modrih usana. Ipak, pod kožom osećam žamor njihovih glasova. Razumem svaku neizgovorenu reč. Već ustajem sa nadgrobne ploče i nekuda krećem. Noge me više ne slušaju, vode me tamo gde su oni upravo krenuli. Ostao sam i bez senke, izgubih je negde usput. Ja: „Kuda me to vodite?“ Sonja: „Čini mi se da je vreme…“ Ja: „Vreme… za šta? Kuda me vodite?“ Luka: „Čeka nas neko ko želi da te upozna.“ Ja: „ O kome je reč?“ Luka: „Videćeš. Ne brini, biće sve kao nekad.“ Sledim ih niz stazu što krivuda kroz nepregledne redove majstorskih ruku isklesanog mermera i kamena, između parcela obraslih u korov i trnje. Tu i tamo put nam pređe po neko gmizavo stvorenje izašlo iz svog legla da se nahrani i osunča svoju košuljicu. Zemlja je željna vlage, posuta šljunkom, opalim šišarkama, i nagomilana smećem. Čini mi se da čak lagano podrhtava, kao da je potresaju potmuli zemljotresi iz dubina. Široka aleja vodi do kapije koju nam širom otvara naš stari dobri znanac, bezimeni grobar onakav kakav nikada nije bio – lep, mlad, zdrav i prav. Opet je tu da se pobrine o redu ali i o dostojanstvu, spokoju i miru onih koji trunu u rakama strpljivo čekajući čas kada će da se probude. Čim zaključa kapiju okameniće se u mramorni monolit obrastao mahovinom i sa uklesanim epitafom kojim poručuje: „Do sledećeg susreta.“ Sumnjam da ću ga ikada više sresti. Verni čuvar varljive nekropole moći će najzad da predahne. Mislim da znam kuda me vode, ali ovog puta suprotno svim planovima. Dok se bližimo pustom zgarištu koje beše naše sveto igralište prisećam se onoga što sam davno zaboravio, čega nikako nisam mogao da se setim. Ono nešto što sam sebično skrivao od svog budnog Ja… Iznova čujem glasove svojih zabrinutih roditelja i našeg prijatelja doktora. U svest mi naviru smeh i zadirkivanje vršnjaka dok kroz poluspuštene očne kapke nazirem lažno bolećive poglede nastavnika. Svi oni se naglas nadvikuju: „Luka i Sonja ne postoje… Oni su ništa osim tvoje bujne mašte… Oni su tvoji izmišljeni prijatelji…“ Dakle, njihova tragična smrt kao i čitavi njihovi prohujali životi bili su podmukla laž moje uobrazilje… Nisu umrli jer nikada nisu ni živeli… Svaki naš razgovor bio je zapravo moj sopstveni monolog; zato su me mnogi gledali sa žaljenjem i prikrivenim prezirom… Oni zaista jesu samo obični crteži na papiru, izbledele dvodimenzionalne siluete na požutelim fotografijama, otelotvorene četvorodimenzonalne umotvorine nevidljive za tuđe poglede, nečujne za neprijemčiv sluh smrtnika… Sijamski blizanci začeti u plodnoj utrobi pramraka, rođeni u crnoj rupi nedokučivih sazvežđa, i prizvani da obave svoju dužnost ispunivši prazninu koja me je izjedala u dečaštvu i koja me nezadrživo goni u ništavilo i ludilo. Mene, bludnog sina, patetičnog samca i nekažnjenog vatropira sa sindromom Petra Pana… Mopasan je jednom rekao da usamljenici prazninu naseljavaju priviđenjima. Jedino su čudovišna Balerina i nedužne žrtve naše vatrene stihije bili podjednako opipljivi i u svežem sećanju. Po sopstvenoj volji skrojio sam prošlost, po sopstvenoj nameri razoriću sutrašnjost. Stigli smo u pravi čas. Donji svet demonskih igračaka u mahnitom je procesu ponovnog stvaranja; tone i tone zarđalog gvožđa, izobličenog lima i plastike poprimaju već viđene oblike, sklapajući se u kaleidoskopski mozaik. Samo za ovu priliku mašine će oživeti iz kombustije razorenih iluzija, uz isceljujući dodir svemogućih sila. Perpetuum mobile funkcioniše punom parom, bez elektriciteta i pogonskog goriva. Na sve strane, i gore i dole, iznutra i spolja goli je krš što trese se, tutnji, leti, puzi i klati se, bubri od kondenzacije i svira raštimovano i gromoglasno od siline decibela koji prevrću želudac i paraju ušne školjke. Ali nigde žive duše: ni traga dokonim, gladnim i žednim spodobama koje smo razlikovali po smešnom narečju i otužnom mešavinom znoja i jeftinih parfema. Autodromom kruže avetinjski oldtajmeri bez vozača i kontrole sudarajući se do konačne eksplozije. Na zidu smrti ognjeni motocikl bez motocikliste juri počasni krug, prkoseći gravitaciji, suprotstavljajući se logici i sveprisutnoj smrti. Kuća strave i užasa, promajna i memljiva, urušava se iznutra ka spolja i počinje da bukti lako kao da je kula od karata. Međutim, istinski užas uzdiže se usred nekadašnje čarobne livade i nimalo nije zabavan. Na parčetu izgoretine od čvrstog tla, kao na kakvom napuštenom ostrvu, čeka me Ona, dok okolo zuje rojevi malaričnih komaraca i obezglavljenih muva. Prostrana ravnica sada je smrdljiva močvara prošarana jarugama živog blata – još iz onog drevnog doba mnogo pre dolaska karavana prvih plemena nekih zaboravljenih naroda – i biće tu i kada ničega više ne bude. Iznova i iznova proždrljivo usisava okolna brda i čađave ruševine u svoju mutnu unutrašnjost, jalova i nezasita. Sonja: „Ovde se završava naša šetnja. Dalje ćeš morati sam.“ Žele mi srećan rođendan i srećan put a zatim me ostavljaju samog, prepuštenog na milost i nemilost Njoj. Ispod slojeva šminke od fluorescentne crvene farbe, pod novom kožom od plastične šasije zakrpljene varovima što podsećaju na zašivene rane, prepoznajem glavnu junakinju mojih izopačenih snova. Unutar njenih nabreklih grudi, kao u kakvoj kaljavoj peći, pulsira onaj isti nesagorivi grumen krcat mržnjom i strašću. Stara poznanica preteći pruža svoje teške krake. Na bezličnom licu razvlači se jezivi osmeh a iz grla prolama još jeziviji smeh i krik. Omražena gospodarica nadvila se nada mnom kao zla kob, spremna da me ukori i surovo kazni. Sve ove godine hranila se samrtnom fobijom od uspomena i životarila u haosu mog zaborava i zbrkanih misli rastući i obnavljajući se, nalik tkivu gmizavaca. Dozvala me moćnim urlikom, pravo u čeljust bezizlazne zamke, ta zver nad zverima, boginja nad boginjama. Ona zrači i privlači svojim smrtonosnim šarmom kao što neonska svetiljka privlači noćne leptire. I znam – ugasiće me svojim mračnim sjajem, svojom frigidnom vrelinom.

Ovog puta nema natrag. Čeka me osam vrtoglavih krugova – deveti krug je gratis. Sprema se oluja; vazduh je prezasićen mirisom ozona, zadahom podzemnih baruština i fosforescentne truleži. Košava briše sve pred sobom. Oblaci helijumskih balona svih boja i oblika prekrili su mi nesagledivo prostranstvo na dohvat ruku. Već je mrkli mrak, i hladno je kao nikada pre. Jesen će izgleda ove godine prerano doći. Kap po kap dugo očekivane kiše meša se sa suzama koje klize niz obraze. Ali, to što curi iz helijumskih oblaka nije kišnica već lepljiva, gusta i tamnocrvena stvar što podseća na krv… To i jeste krv… Obrazi i ruke su mi uprljani krvlju koja ima ukus metala, izgled zločina i vonj nečiste savesti. Ne bojim se jer više nisam neko ko ne razume da je sve samo igrarija a mi samo glupe i potrošne marionete od krvi, mesa i zamršenog spleta nerava koje se smeju, plaču i s vremena na vreme tupo zazveče. Jecam poput malog deteta, izmrcvaren tugom, kao onog dana kada sam ih nakratko izgubio. Mogao bih reći da ih nikada nisam ni imao. „Imaš li vatre?“, obraća mi se hodajući ugljenisani leš nakon pokušaja da upali cigaretu svojim reš pečenim patrljkom od kažiprsta. Sećam ga se. Ležao je na istom mestu gde trenutno tonemo, gutajući me šupljim dupljama u kojima su nekada plutale oči. „Pušenje ubija, gospodine“, odgovaram mu, „dok si rek’o piksla“. Leš se u treptaju oka raspada u hrpu sivog pepela. Uskoro će ovde biti puno paljevine, ljutog dima i pepela, pomislih. I mnogo mulja i žabokrečine. Uspinjem se po prvi i poslednji put na kružnu, stepenastu platformu kao na plemićki presto. Stroboskopski snopovi svetlosti pale se i gase u ritmu novokomponovanog letnjeg hita: pale se i vatre ponovo oživljene svetkovine koje čak ni kiša krvi ne može ugasiti. Pozdravljaju me i poljupce šalju izmišljeni drugari, isparavajući u vidu zagušljive vodene pare. Pridružuje im se tek pristigla povorka dobro poznatih lica (to jest ono što je od njih ostalo), bez ušiju i noseva, crni kao ugljevlje, tinjajući kao žar. Vesele vašardžije koje nisu ni slutile da će im trenuci razbibrige proćerdani na Balerini biti poslednji, i da će o njima ispredati legende. Tu su svi pozvani da me isprate kako dolikuje i da pritom uzmu ono što im dugujem. I svi oni liče jedni na druge: čovekolike buktinje, dvonožne baklje, razmahane šibice, brbljive praznične prskalice i rasplamsale figure što odvratno zaudaraju na kremirano meso i spaljenu kosu. Osvetljavaju mi put do konačnog odredišta, mašu mi u širokom luku i nešto važno saopštavaju. Traže da im se bez pogovora pridružim i predam. Traže ono što bi po svim kosmičkim zakonima trebalo da pripada samo meni. Ali, moja grešna duša i prerano ostarela ovozemaljska čaura, po slepoj pravdi, ne pripada njima, već isključivo Balerini. Njihova je osveta slatka, moja je nagrada više nego zaslužena. Uzima me u svoje pakleno naručje dok močvara, talasajući se i penušajući, vri pod nogama. Ona je lomača a ja poslušna, grehom opijena žrtva na oltaru Večne Vatre i Sumpora. Oprašta mi sve moje nestašluke i slabosti. Ljubi me onako kako to Sonja nikada neće jer za razliku od nje jeste stvarna! Njen vatreni poljubac prži mi usne i topi krunice zuba, njen šibajući fouette kuje mi kosti do usijanja i sagoreva kožu rošavu od procvetalih gnojnih plikova. Okreće se vratolomno, pleše zavodljivo noseći me ravno u nebesa. Vodimo ljubav pred mnoštvom nemušte publike, na veličanstvenoj pozornici, u završnom činu Nedovršene Predstave uz aplauze u čast naše bezočne koreografije. Uskoro će se spustiti dimna zavesa i poslednji put čućemo poziv na bis.

Balerina i ja, stopljeni u jedno, sagorevamo poput para voštanica obasjavajući čitavu dolinu uronjenu u neprozirnu tminu. Plameni smo jezici što plaze se visoko iznad krovova i smeju se urnebesno, vrišteći prodornije i od samih bogova. Varošica nesmirenih duhova utonuće u živo blato još jednog košmara bez početka i kraja. Voleo bih da se ova nagradna vožnja nikada ne završi. (odlomci iz posthumnog dnevnika jednog piromana)

Autor: Ivan Ristić

Pisan u maniru nekih od najboljih ostvarenja zapadnoevropske visoke fantasike, pisac vešto, prirodno, nenasilno uklapa u priču i elemente slovenskog fantastičnog nasleđa ili bar onoga što nam je od njega ostalo. Autor se ne trudi da na silu i po svaku cenu sagradi priču na temelju staroslovenske mitologije. Ne zanima ga „književno-politička korektnost“ koja je, zahvaljujući pokušajima izgrađivanja autentično srpske epske fantastike, postala imperativ.

Nemanja se slobodno i bez opterećenja oslanja na kompletno kulturno nasleđe evropske književnosti. Ne beži, pri tome, ni od sopstvenih književnih uzora. Čak sa ponosom ističe da u velikoj meri neke svoje zamisli duguje Eriksonu. Ipak, iako se Eriksonov, kao i neki drugi uticaji mogu naslutiti, pisac nije upao u zamku fan-fikcije ili čak (što je, nažalost, čest slučaj) nesvesnog plagiranja. „Ukradeni bog“ je od početka do kraja autentično ostvarenje, kako tematski, tako i stilski.

Svet, odnosno svetovi romana u potpunosti su magijski. U njima vladaju unutrašnje zakonitosti koje, iako se od sveta do sveta razlikuju, ni u jednom trenutku nisu u koliziji, te ne dovode čitaoca u situaciju da mora da „upisuje“, „dočitava“, „domišlja“ kako bi izbegao nelogičnosti. Jer Nemanjina imaginacija je toliko snažna i promišljena da nelogičnosti nema.

… „Spremila sam pitu sa pečurkama“, rekla je; poljubi je u slepoočnicu. Blagi miris ruže i starosti širio se oko nje.

„Nisi morala da spremaš ništa. Večerao sam vino“, odgovorio je.

„Umrećeš od tog vina“, reče prekorno; Euron se smejao. Oboje su znali da mu vino ne može presuditi. „Uostalom, gladna sam; sebi sam spremila. Ti ne moraš da jedeš ako ne želiš“, nastavila je da priča, prebirući po korpi. Miris pite ga je mamio, hrskava kora toliko slatko krckala u njenim ustima, da je morao i sam da se posluži. Slasno je zagrizao toplo i masno parče: mekana sredina vezivala je pečurke, začinjene taman koliko treba.

„Ukusna je, kao i sve ostalo što spremaš“, pohvalio ju je. Osmehnula se pa opet zagrizla, dižući pogled ka zvezdama. Imala je više od šezdeset godina i isti sjaj nestašne devojčice koji on tolike godine voleo. Telo im se oboma smanjilo, iskrivilo i sparušilo, ali ju je Euron i dalje voleo. Svaka nova strija, staračka pega, rupa u zubima bila je znak ružnoće, upozorenje o približavanju neizbežnog. Euron je i te godove ljudskog tela voleo na svoj način: podsećale su ga na vreme koje prolazi i vreme koje su proveli zajedno.

Veza im nije ličila gotovo ni na jednu vezu ljudi, ali je verovatno zbog toga bila tako jaka i zanimljiva. Ona nije mogla da stupi u brak, Euron nikada nije nameravao da ima decu i da se za nekoga potpuno veže, tako da su mogli da funkcionišu potpuno rasterećeno, bez obavezivanja. Pa ipak, uvek se brinula da on ne ostane gladan i da se dobro hrani. Za uzvrat, on predano starao o njenom zdravlju.

Upoznali su se pre mnogo godina, nakon što je zemni manastir Euronu dodelio kolibu, i od tada su se povremeno viđali kad je imala vremena, budući da joj je služba nalagala da bude budna dok nebom lete zvezde. Oboje su imali druge ljubavnike. Euronu magijski svet nije dozvoljavao da se obuzda, a ona, kao slobodna žena, nije želela da se sputava. Nikada nisu prebacivali jedno drugom; podsećala ga je na jednu drugu devojku iz njegove mladosti, koju i dan-danas voli svim svojim bićem. Bezuslovno. Mirja, Mirja… Kad bi sada samo mogla da me vidiš.

„Kako napreduje tvoja priča?“, najednom je upitala Reno.

„Opet sam krenuo od početka“, odgovori Euron.

„Početak je bio dobar! Nikada nećeš završiti!“, viknula je na njega.

„Propustio sam neke bitne stvari. Onaj do koga priča treba da stigne mora da zna određene detalje. Znaš koliko je to važno.“

„Da li si bar odmah krenuo da pišeš u dva primerka?“ Klimnuo je. „Boli me što te podsećam na to, ali i ja se plašim da se trenutak previše približio.“

„Iako će nam se sudbine potpuno razići, oboje znamo da ćemo biti srećni tamo gde odemo“, rekao je.

Neko vreme je zamišljeno ćutala. Znao je o čemu je razmišljala.

„Tamo gde ću otići i tamo gde ćeš ti otići, jesu prelepa mesta. Ali šta će mi kada deo mene neće biti tu? Verujem da mi tada neće ni trebati, da će moja duša biti ispunjena nezamislivom svetlošću i da će ovi tričavi smrtni i sebični osećaji tada izgledati kao smejurija. Nudi nam se samo nekoliko izbora. Svetu ćemo biti najkorisniji tamo gde smo odlučili da odemo. Samo… Zašto su to morala biti različita mesta?“

„Reno, lepa je noć. Pusti te teme.“

Pogledala ga je u oči.

„Ma, ne znam šta mi je. Večeras baš brbljam, a ti bi trebalo da se usredsrediš na završavanje priče. Dokle si tačno stigao?“

„Do sveštenika Istine iz Bogatova.“

Zavrtela je glavom, kao i svaki put kada ga Euron spomene.

„Primitivan tip. Nadam se da takvih više nema u kraljevstvu.“ …