Pisan u maniru nekih od najboljih ostvarenja zapadnoevropske visoke fantasike, pisac vešto, prirodno, nenasilno uklapa u priču i elemente slovenskog fantastičnog nasleđa ili bar onoga što nam je od njega ostalo. Autor se ne trudi da na silu i po svaku cenu sagradi priču na temelju staroslovenske mitologije. Ne zanima ga „književno-politička korektnost“ koja je, zahvaljujući pokušajima izgrađivanja autentično srpske epske fantastike, postala imperativ.
Nemanja se slobodno i bez opterećenja oslanja na kompletno kulturno nasleđe evropske književnosti. Ne beži, pri tome, ni od sopstvenih književnih uzora. Čak sa ponosom ističe da u velikoj meri neke svoje zamisli duguje Eriksonu. Ipak, iako se Eriksonov, kao i neki drugi uticaji mogu naslutiti, pisac nije upao u zamku fan-fikcije ili čak (što je, nažalost, čest slučaj) nesvesnog plagiranja. „Ukradeni bog“ je od početka do kraja autentično ostvarenje, kako tematski, tako i stilski.
Svet, odnosno svetovi romana u potpunosti su magijski. U njima vladaju unutrašnje zakonitosti koje, iako se od sveta do sveta razlikuju, ni u jednom trenutku nisu u koliziji, te ne dovode čitaoca u situaciju da mora da „upisuje“, „dočitava“, „domišlja“ kako bi izbegao nelogičnosti. Jer Nemanjina imaginacija je toliko snažna i promišljena da nelogičnosti nema.
… „Spremila sam pitu sa pečurkama“, rekla je; poljubi je u slepoočnicu. Blagi miris ruže i starosti širio se oko nje.
„Nisi morala da spremaš ništa. Večerao sam vino“, odgovorio je.
„Umrećeš od tog vina“, reče prekorno; Euron se smejao. Oboje su znali da mu vino ne može presuditi. „Uostalom, gladna sam; sebi sam spremila. Ti ne moraš da jedeš ako ne želiš“, nastavila je da priča, prebirući po korpi. Miris pite ga je mamio, hrskava kora toliko slatko krckala u njenim ustima, da je morao i sam da se posluži. Slasno je zagrizao toplo i masno parče: mekana sredina vezivala je pečurke, začinjene taman koliko treba.
„Ukusna je, kao i sve ostalo što spremaš“, pohvalio ju je. Osmehnula se pa opet zagrizla, dižući pogled ka zvezdama. Imala je više od šezdeset godina i isti sjaj nestašne devojčice koji on tolike godine voleo. Telo im se oboma smanjilo, iskrivilo i sparušilo, ali ju je Euron i dalje voleo. Svaka nova strija, staračka pega, rupa u zubima bila je znak ružnoće, upozorenje o približavanju neizbežnog. Euron je i te godove ljudskog tela voleo na svoj način: podsećale su ga na vreme koje prolazi i vreme koje su proveli zajedno.
Veza im nije ličila gotovo ni na jednu vezu ljudi, ali je verovatno zbog toga bila tako jaka i zanimljiva. Ona nije mogla da stupi u brak, Euron nikada nije nameravao da ima decu i da se za nekoga potpuno veže, tako da su mogli da funkcionišu potpuno rasterećeno, bez obavezivanja. Pa ipak, uvek se brinula da on ne ostane gladan i da se dobro hrani. Za uzvrat, on predano starao o njenom zdravlju.
Upoznali su se pre mnogo godina, nakon što je zemni manastir Euronu dodelio kolibu, i od tada su se povremeno viđali kad je imala vremena, budući da joj je služba nalagala da bude budna dok nebom lete zvezde. Oboje su imali druge ljubavnike. Euronu magijski svet nije dozvoljavao da se obuzda, a ona, kao slobodna žena, nije želela da se sputava. Nikada nisu prebacivali jedno drugom; podsećala ga je na jednu drugu devojku iz njegove mladosti, koju i dan-danas voli svim svojim bićem. Bezuslovno. Mirja, Mirja… Kad bi sada samo mogla da me vidiš.
„Kako napreduje tvoja priča?“, najednom je upitala Reno.
„Opet sam krenuo od početka“, odgovori Euron.
„Početak je bio dobar! Nikada nećeš završiti!“, viknula je na njega.
„Propustio sam neke bitne stvari. Onaj do koga priča treba da stigne mora da zna određene detalje. Znaš koliko je to važno.“
„Da li si bar odmah krenuo da pišeš u dva primerka?“ Klimnuo je. „Boli me što te podsećam na to, ali i ja se plašim da se trenutak previše približio.“
„Iako će nam se sudbine potpuno razići, oboje znamo da ćemo biti srećni tamo gde odemo“, rekao je.
Neko vreme je zamišljeno ćutala. Znao je o čemu je razmišljala.
„Tamo gde ću otići i tamo gde ćeš ti otići, jesu prelepa mesta. Ali šta će mi kada deo mene neće biti tu? Verujem da mi tada neće ni trebati, da će moja duša biti ispunjena nezamislivom svetlošću i da će ovi tričavi smrtni i sebični osećaji tada izgledati kao smejurija. Nudi nam se samo nekoliko izbora. Svetu ćemo biti najkorisniji tamo gde smo odlučili da odemo. Samo… Zašto su to morala biti različita mesta?“
„Reno, lepa je noć. Pusti te teme.“
Pogledala ga je u oči.
„Ma, ne znam šta mi je. Večeras baš brbljam, a ti bi trebalo da se usredsrediš na završavanje priče. Dokle si tačno stigao?“
„Do sveštenika Istine iz Bogatova.“
Zavrtela je glavom, kao i svaki put kada ga Euron spomene.
„Primitivan tip. Nadam se da takvih više nema u kraljevstvu.“ …
Sećate li se scene iz filma „Šešir profesora Koste Vujića“ kada maturanti ukradu beleške profesoru istorije Zečeviću, pa se s njim ceo čas ubeđuju kog se to datuma tačno nešto desilo?
Ovih dana, pregledajući pristigle priče na jedan konkurs, počinjem da se pitam, kao istoimeni sluđeni profesor, ko mi je maznuo moje beleške i o čemu se tu zapravo radi. Uporno pregledam pojedine radove i pitam se ‘a koji je to žanr’? Jer onaj koji bi trebalo da bude, očigledno, nije. Ne samo to – neke priče su apsolutni zbuć žanrovskih odrednica, najlakše klasifikaciono odredivih kao ’leksovačka mućkalica’, ali ne tako ukusna.
Onda sam se setila nekih mejlova s rukopisima, koji su stizali ne samo u našu redakciju već i u neke druge, gde su u propratnom pismu, autori hvalili svoje pisanje kao namenjeno veoma širokoj publici jer:
… to je uglavnom horor-triler, više misterija, s malo avanture, delom istorijska romansa uz dašak magije. Tu su i neki autobiografski elementi, ali je sve to super uklopljeno kao celina. Za svakoga po nešto.
Smešno je samo prvi put. Trend da se dopre do svake moguće publike mešanjem brojnih žanrova, najčešće dovodi do toga da autor na kraju ne dopre do publike uopšte. Ovo, naravno, ne znači da mešanje žanrova u romanu apriori nikada ne valja (od novijih autora multižanrovski eksperiment Drum, dvojca Sundać-Lutz, recimo, solidno funkcioniše). Zapravo, pojedini žanrovski miksevi mogu izroditi potpuno nove književne segmente, kreirati nove podžarnove, ali i vanserijska dela. Pa, zašto se onda i urednici i čitaoci hvataju za glavu na takve kombinacije?
Ali hajde da krenemo redom.
Šta je žanr?
Prema Rečniku srpskoga jezika Matice srpske, žanr je reč francuskog porekla i označava „vrstu, rod (u književnosti i drugim umetnostima); način umetničkog izražavanja, stil“,odnosno kategoriju koja deli grupu sličnih odlika. U izdavaštvu, žanr takođe predstavlja određenu kategoriju knjiga koje dele skup zajedničkih odlika (karakteristika). Grubo rečeno, žanr je u stvari alat za sortiranje proizvoda, koji preveden u marketinške okvire označava klasifikator koji će opredeliti „u kom delu knjižare će kupac moći da nađe vašu knjigu“.
Žanrovske odrednice, takođe, prate i očekivanja publike, odnosno prate određenu ’formulu’ uspeha ili radnje, i mogu biti opasan mač sa dve oštrice. Iskakanje iz šablona može biti vrlo nezgodno, i posledično veoma bolno po autora, ako se ne poznaje taj šablon. Upuštanje autora u vode žanra koji nedovoljno poznaje (u prevodu ne čita), može da se završi time da ga struja ponese i da se udavi. Preterana identifikacija sa žanrovskim šablonima ili opštim mestima, sa druge strane, može da učini knjigu nedovoljno prepoznatom, lako zaboravljivom ili odmah klasifikovanom kao plagijat.
Složićemo se da je žanr alat za klasifikaciju, alat za pričanje priče. Ali šta sa pričama koje se ne uklapaju strogo u jedan žanr?
Zašto nam treba osnovni žanr?
Hajde da probamo ovako: uvek kada pravimo nešto od više sastojaka (bilo da je u pitanju neko jelo ili beton za popločavanje dvorišta), moramo imati onaj jedan osnovni sastojak koji sve drži na okupu i one ostale koji su tu da ’oplemene’, odnosno poboljšaju neka druga svojstva krajnjeg proizvoda i budu najbolja kombinacija svega. Dodatni sastojci su ono što čini bakinu štrudlu s makom nezaboravnom ili rimski beton praktično neuništivim.
Da bi se izabrao fokus, osnova, ključni žanr, slepo praćenje odrednica nekada nije dovoljno, potrebno je odlučiti na šta je tačno usredsređena radnja priče. Na kome ili čemu je fokus pripovedanja? Na ratu? Na dvoje zaljubljenih? Na osveti ili ubistvu? Fantastičnim ili onostranim bićima?
Ovo ne znači da priča ne sme ili ne može sadržati elemente drugih žanrova: da horor ili epska fantastika ne mogu sadržati elemente romanse ili misterije i obrnuto, ali to ne znači da će priča spadati u svaki od ovih žanrova. Elementi drugih žanrova ne smeju da pretežu.
Postoje i već ustaljeni podžanrovi (pri tom se ne misli na one koji su se gotovo izborili za status posebnog žanra), već na one hibridne, gde jedan od dodatnih sastojaka malo preteže u odnosu na ostale: magijski realizam, dark fantasy, romantična komedija, istorijska romansa, paranormalna misterija, itd. U ovim podžanrovima, druga reč označava glavni, širi žanr, dok je prva opisni izraz koji dodatno pojašnjava.
Postoji mnogo zona gde je moguće da se žanrovi prepliću i dopunjuju – od svakog pravila postoje izuzeci, pa i u izdavaštvu, iako izdavači vole jasne žanrovske odrednice. Razlog je prost: takve knjige se lakše prodaju, izdavač lakše cilja publiku i lakše reklamira svoj proizvod. Ali to ne znači da će odbiti dobru ’mućkalicu’.
Pa čak i ako autor dobro promisli o svojoj priči i različitim aspektima, kako da zna kada je uspešno kombinovao žanrove? Da bi se priča poboljšala, uvedeni elementi drugih žanrova moraju da igraju ulogu u priči. Da imaju svoju svrhu.
Urednici i čitaoci, pre svega, cene dobru, zanimljivu priču. Vrlo često, žanrovska odrednica je nešto o čemu se može razgovarati i kasnije, pred samo plasiranje knjige. Nekada će se čak krajnja procena oko toga u koji žanr nešto svrstati da bi što lakše došlo do publike zavisiti ne samo od autora i urednika, već i od distributera pa i od knjižare koja će tu knjigu izložiti. Ako je tako, zašto se uopšte onda truditi oko određivanja primarnog žanra?
Koliko god da postoji opcija – jer koncept mešanja žanrova iako je aktuelan nije nov – koliko god da se želi široko targetiranje publike, koliko god se krajnja odluka o žanru može razlikovati od one s kojom se počinje, osnovna nit i fokus su neophodani, ključani za dosezanje primarne publike. I pomenuta dobra priča. Sa poentom, podukom, svrhom. Bez toga, žanr i podžanr neće biti važni, jer se knjiga jednostavno neće prodavati. Silovanje priče da se uklopi u trend tu neće pomoći – očekivanja publike ne smeju da budu razlog pisanja priče. Čitaoci će osetiti neiskrenost i osetiće se prevarenim i to gadno naplatiti.
Aku no Hana, ili kod nas Cveće zla je manga koja nosi ime po čuvenom Bodlerovom delu. Suštinski motivi Bodlerove zbrike pesama su paradoksalna logika života i ljudske egzistencije, disjuntivna sinteza lepote i monstruoziteta, ili drugim rečima pronalaženje lepote u onome što bi iz perspektive tradicionalnih društvenih normi i ukalupljenih institucionalno određenih praksi slovilo za maligno i neprihvatljivo. Sve to uz otkrivanje dobrote u aktu nasilja i prevrednovanja idealnog arhetipa čoveka skrojenog pod vrednostima koje su podignute na nivo ontološkog principa, pronalazimo i u mangi Aku no Hana. Pored toga manga veoma oštro i eksplicitno postavlja pitanje postoji li nešto kao nezavisni, autonomni subjekat koji svojom voljom osmišljava egzistenciju i konstruiše život po smeri? Postupci naših glavnih junaka će u više navrata pokazati da ne može biti govora o prvenstvu svesti, jer fenomeni egzistencije nemaju svrhu koju bi im mi pridavali – oni nisu određeni s obzirom na nešto prisutno i poznato, nego isključivo s obzirom na odsustvo, drugost.
Ovo nas o koncu dovodi do apostrofiranja pitanja o smislu života i ideje životnog puta kao ravne linije progresa gde bi sve stanice na kojima se zaustavljamo bile predeterminisane. Kao kontrapunkt ovome, glavni junaci nastoje pokazati da egzistencija, u osnovi, podrazumeva diskontinuitet i kvalitativne skokove. Nakamura, Saeko i Kasuga su lutalice (grčki πλανήτης – lutalica, ne u smislu prostog, obesmišljenog kretanja, nego onoga ko se kreće jer je izopšten iz zajednice). Poenta lutanja jeste ta da ne treba pretpostavljati jasno definisano i utemejeno polazište, ali ni cilj koji će u retrospektivi određivati samo putovanje, nego se predati putu, egzistirati, shvatiti da životni put nije već utaban od strane društva i dominantnih centara moći, već ono što se stvara onog trenutka kada se korača .
Nakamura i Kasuga nastoje da sve čvrsto ustanovljene granice prodrmaju i dovedu u pitanje. Gde je granica između dobra i zla, lepog i ružnog, pravde i nepravde, smisla i besmisla? Naposletku, gde je granica između ljudskog i animalnog? Aku no Hana je svojevrstan doživljaj pada iz samorazumljivosti u nespoznatljivostživota – prikaz očaja, bola, patnje i fragilnosti kao onoga što je neizostavni deo nas. Mangaka je sjajno oslikao glavnog junaka kao prazninu koja postaje okidač za razvoj ostalih karaktera. Kasugina egzistencija na neki način reprezentuje nestabilnost granice racionalnog i nagonskog spram koje se ostali karakteri određuju. Kasuga je lutka kojom različiti lutkari manipulišu svesno ili nesvesno, gde istovremeno kroz manipulaciju oblikuju njegovo bivstvovanje, ali i povratno određuju sebe.
Najinteresantniji deo narativa obuhvata Kasuginu transformaciju koju sve vreme posreduju, Nakamurin misteriozo-fatalni karakter i Saekin ljupko-nevini karakter. Nakamuru simbolizuje instinktivnost, animalnost i revolt protiv društveno ustanovljenih normi, dok je Saeko savršena kopija institucionalno uspostavljenog modela koji je usklađen sa „univerzalnim“ normama i vrednostima. U mangi se često uloge preokreću i sam narativ će nam kroz različite događaje ispostaviti paradoksalnost ideje da se individuum može stavljati u strogo ispolirane kalupe. S tim u vezi, Kasugina egzistencija podseća na klatno koje osciluje između racionalnosti koju iznova u njemu obnavlja Saeko i animalnosti koju iz njega pokušava da izvuče na površinu Nakamura.
Kroz sve postupke glavnih junaka šalje se poruka da je egzistiranje iznenadno i leži s one strane anticipacije, a svaki pokušaj da se život „ukroti“ i definiše s obzirom na strogo određene granice je jalov. Jedna od interesantnijih scena u mangi jeste scena gde Nakamura i Kasuga jedne noći provaljuju u njihovoj školskoj učionici i Nakamura tera Kasugu da napiše na tabli sve o počinjenom „grehu“ (šta je konrektno ovaj „greh“ ostaje na vama da otkrijete) i to da je perverznjak. Kasuga u strahu odgovara da on samo želi da bude „normalan“ i da se kaje za počinjeno. Fenomen kajanja je još jedan interesantan momenat u mangi. Kajanje je, kako to Kjerkegor ističe, nešto što uvek prati svaki naš izbor – izabrati nešto ne znači da je sve drugo istog trenutka nestalo, nego to znači da nas to drugo sve vreme određuje, da dovodi u pitanje naše postojanje – neaktualizovane mogućnosti kroz kajanje konstantno dovode u pitanje samoizgranju naše ličnosti. Ovde vidimo poslednji trzaj racionalnog u Kasugi, trzaj potrebe da se bude prihvaćen od strane zajednice. Svaki njegov postupak konstantno prati samosažaljenje, a upravo je to sažaljenje ono što budi egoizam unutrašnjeg Kasuginog demona koji inhibira u njemu mogućnost aktivnog delanja. Demonsko Kjerkegor određuje kao neslobodu koja bi htela da se zatvori u sebe i koja se protiv svoje volje otvara – ono što je iznenadno i što stvarajući diskontinuitet konstantno dovodi duh u pitanje.
Nakamura mu na njegovo kajanje i potrenu da bude „normalan“ odgovara da je isti kao i svi ostali koji se šćućuruju zajedno i ližu jedni drugima rane. Posle Kasuginog pesimizma Nakamura doživljava trenutni krah (a provejavaće nekoliko ovakvih krahova duž mange, što joj daje dodatnu dimenziju apostrofiranja očajanja kao još jednog oblika egzistencijalnog štimunga – i Kasuga i Nakamura i Saeko očajavaju, ali ne očajavaju zbog neke stvari, nečega spolja jer je to samo početak, samo tačka okidanja, nego očajavaju zbog samih sebe jer očajnički žele da se oslobode, ali to takođe znači želeti očajnički biti ono što trenutno nisi – tako imamo prožimanje još jednog paradoksalnog aspekta egzistencije praćenog prkosom bez kojeg se očajanje ne može zamisliti i koji leži upravo u izrazu: ne želeti biti) i vrišti: „Dosadno, dosadno, dosadno!“. Štimung dosade je bez premca štimung savremenog društva – praznina koja prožima svaku poru našeg života. Savremeno društvo je oličenje dosade po Nakamuri. Jedino što se pokazuje kao „smisleno“ u takvom svetu je slediti puteve novih nadražaja i ponavljati uvek isto. Dosada se pokazuje kao samo Ništa. U njoj se pokazuje da subjekt nije u kontroli nad vremenom. Imamo vreme u kom ništa nema smisla – nema smisla raditi, dokoličariti, živeti – to je ono što Nakamura vidi u učmalom svetu u kojem živi. Za Nakamuru ovo predstavlja pravo zlo i nešto što treba uništiti, prevrednovati. Kasuga takođe uviđa ovo, ali je on reprezent estetske egzistencije koja ne pokušava ništa da promeni (naravno kroz mangu ćemo imati mnogo preokreta, samim tim imaćemo i ozbiljnu promenu u Kasuginom karakteru), već proba iznova i iznova da beži od takvog života u unutrašnjost. Dok je Nakamurina egzistencija odlika aktivnih sila koje teže uspostavljanju razlike, Kasugina je odlika reaktivnih sila koje usmeravaju instinkt protiv samih sebe. Na ovom mestu imamo još jednu poruku mange koja je na tragu Ničeovih dela: čovek je sputan tako što se u njegovom biću jedan aspekt hipostazira kao apsolutan (um) i svi ostali aspekti se moraju njemu podrediti. Vrhunac ljudske „humanosti“ leži u opovrgavanju sebe i svoje prirode.
Autor kaže u jednoj od najupečatljivijih scena: „Ona im je bila muza, obožavao sam je kao anđela i hteo sam da ostane moj anđeo zauvek. Nisam mogao da se suočim sa realnom osobom, bio sam uplašen.“. Njemu je sve povod za pounutrašnjenje egzistencije („to sam ja“ kaže za Bodlerove stihove), ali nije ni svestan da tako gubi sve. Kasugin problem je što on želi da reši paradoks egzistencije (da kompleksne odnose svede na idealne arhetipove), ali kada uvidi nemogućnost toga, prigrliće ambivalentnost. On se kroz čitavu mangu rva sa opštošću – oscilira između potrebe da se uspostavi kao autentična egzistencija u lanacu društvenih normi koji ga sputavaju u tome. U toj borbi cilj je postati izuzetkom. Nakamura je ona koja poziva Kasugu na otvorenost spram života, zadobijanje novih horizonata i na probijanje tradicionalnog odnosa u kojem se budućnost samerava proračunavanjem i ekstrapolacijom poznatog i ustanovljenog na nepoznato i ono što treba tek da dođe.
Živeti ne znači projektovati unapred, osmišljavati, nego iščekivati u otvorenosti spram nepoznatog, igrati igru, tako da ne određujemo mi pravila, nego smo uvučeni u nju i nama se dešava. Posle ispisivanja svega na tabli, njih dvoje anhiliraju kompletnu učionicu i na taj način raskidaju sa institucionalnom percepcijom prihvatljivog i normalnog i prihvataju destrukciju i ludost kao sastavni deo života. Kada se sazna za ovaj događaj Nakamura, a za njom i Kasuga beže u planine a ovaj beg simbolizuje kretanje s one strane društvenih normi, s one strane „dobra i zla“. Pod najjačim pljuskom, gladan i žedan, okružen nepoznatim krajolikom, Kasuga ide korak dalje sa svojom transformacijom i kaže sledeće: „Ja sam perverznjak, ali biti perverznjak i nije tako loše“. U tom trenutku na scenu stupa Saeko i konačno imamo eskalaciju sukoba u trouglu Nakamura-Kasuga-Saeko. Da li je Kasuga izabrao da se okrene Saeko, koja kaže da zaboravlja sve prethodno što se dogodilo, koja ulazi u „prostor animalnog“ (žrtvuje se zarad ljubavi) ne bi li ga povukla iz tog prostora i vratila ga u „prostor racionalnog“, ili će ostati u sferi animalnog i okrenuti se Nakamuri? Kasuga pada na zemlju i vrišti iz sveg glasa: „Ja sam prokleti crv, prokleti crv koji je niži od bilo čega drugog.“. Odluka svakako neće biti svesna, Kasuga ne bira, već pušta da instinkt vodi, akt koji će prethoditi obeležiće dalji tok mange, a na vama je da vidite šta će se desiti u ovoj dinamičnoj sceni nabijenoj emocijama i teškim odlukama koje će morati da padnu.
Aku no Hana je prepuna klimaksa i padova koji slede posle njih, gde junaci doživljavaju najturobnije epizode egzistencijalne krize i u potpunosti se transformišu. S tim u vezi, još jedna bitna tema koju manga pokriva jeste ponavljanje kao uslov mogućnosti egzistencije. Kada govorimo o ponavljanju, ovde se ne misli na ponavljanje istog (ličnost koja ostaje u osnovi ono što jeste, gde se samo smenjuju događaji i zadobijaju nove karakteristike, a neke druge gube) gde smo mi oni koji smo u potpunoj kontorli nad putem i biramo da živimo drugačije, ali ostajemo mi. Ovde ponavljati se, nasuprot tome znači, pojavljivati se beskonačno različitim – jedino što je isto jeste da se uvek vraća različito rekao bi Delez. Životi naših karaktera se okreću za 360 stepeni i na delu imamo ponavljanje. Mogli bismo reći da sve vreme našeg života, bez obzira na njegovu konačnost, mi umiremo na mikro planu (ovo se dešava neizostavno i na fiziološkom planu – unutar organizma imamo stalno umiranje i rađanje, totalno obnavljanje ćelijskih struktura) i uzdižemo se kao potpuno drugačiji, ne čak ni kao druga osoba jer ovo pretpostavlja jedinstvo postojanja, nego doslovno kao nešto iz korena drugačije – zauzimanje druge uloge ne znači da imamo u pozadini nekakvu prvu prirodukoja bi držala na okupu sve ostale kontingencije, nego to znači da mi jesmo određena uloga i da se menjamo u celini našeg bića sa ulaženjem u novu ulogu jer iza nje nema temelja – život podrazumeva ironiju kao anarhično počelo, to jest stalnu podeljenost suštine i pojave, gde ne možemo govoriti o nadilaženju razlike kroz njihovu sintezu, nego o ustrojstvu same stvarnosti kao zagonetke.
Aku no Hana je u najmanju ruku čudno i uzmenirujuće isksustvo koje nas u toku čitanja ni jednog trenutka ne ostavlja ravnodušnim i dovodi u pitanje svaki šablon mišljenja koji smo nesvesno usvojili i prihvatili kao dominantan. Manga na sjajan način osvetljava prirodu ljudske egzistencije kao nečega što nije objašnjivo i što se ne može razumski kategorizovati. Kasuga i Nakamura pokazuju šta leži iza fasade veštački konstruisanog smisla života – koliko je licemerstva, mržnje i prezira usmereno prema onome što je totalno drugačije od uobičajenog. Glavni karakterinastoje razbucati „savršenstvo“ svakodnevnice, ne teoretizirajući o problemima, nego delajući – priča se može shvatiti kao teatar apsurda koji izvrgava ruglu svet u kojem se besmisao krije iza privida smisla. Poruka je jasna – postoji i kretanje koje ne podrazumeva vraćanje društvenim normama i kalupima – taj put je strm i neprijatan. Iz perspektive društva, svako ko se zaputi njime postaje ni manje, ni više, monstrumom. Sa druge strane, cena koja se ima platiti ako se ne krene tim putem je još veća – gubitak autentičnosti egzistencije i fiksiranje života u tački večnog vraćanja Istog.
Pitanje koje se ovih dana postavlja: „Zašto od drveta ne vidimo šumu?“, koje je odraz zaborava pojedinca i odbacivanja njegovih potreba nauštrb zadovoljenja društvenih normi, institucija i države mora se, kako to naši karakteri naglašavaju, zameniti pitanjem koje se potisnulo u najmračniji ponor okeana, a koje se najprisnije tiče individuuma i ono glasi: „Zašto od šume više ne vidimo drvo?“.
Započeti ili smisliti nešto novo je precenjena stvar: svako neprestano nešto započinje i smišlja. Pisanje se ni po čemu ne razlikuje – koliko njih otpočne inovativnu pripovetku ili roman, a koliko ih i završi?
Najlakše je zapaliti se za novi cilj u izlivu entuzijazma. Početi svom snagom – i sagoreti par nedelja ili meseci kasnije. Oduševljeno ponuđenim proizvodima u novogodišnjem paketiću, dete se prejede slatkiša: apetit može biti mnogo veći od kapaciteta.
„Postavljajte velike ciljeve!“, „Budite motivisani“, „Budite inspirisani!“ su slogani koji lepo zvuče – i vrlo lako vode zasićenju. Ne počinjete maraton tako što prvi kilometar trčite sprintom. Ne počinjete pisanje sa namerom da osvojite Huga, Nebulu ili Nobelovu nagradu. Počinjete ga jednom reči, jednom stranicom. I nastavljate sledećom.
Umesto velikih reči i slogana, namera ovog članka je da vas podstakne na pogled iz novog ugla. Novog u odnosu na uobičajene savete o pisanju. Pišem gotovo osam godina i, osim dve pripovetke u antologijama, ništa nisam objavio. Zašto, iako praktično još nisam pisac, mislim da imam šta da kažem o pisanju? Iz nekoliko jednostavnih, i onim iskusnima razumljivih razloga. Najpre moja zbirka pripovedaka je u procesu uređivanja u Autostoperskom vodiču kroz fantastiku: dugogodišnji rad je doveo do rezultata i faze gde mogu da razmišljam o objavljivanju. Drugo, u pomenutih osam godina napisao sam i tri romana i duboko zašao u četvrti. Prevalio sam, dakle, određeni deo puta, i stekao određena iskustva: napisao takođe mnogo toga što nije urodilo plodom i naučio zbog čega. I treće, najvažnije: zato što sam siguran da će jednostavan prilaz koji primenjujem pomoći svakom ko ga usvoji.
Da biste uopšte započeli posao, potrebna je gorljiva motivacija. Motivacija je, najprostije rečeno, sposobnost otpočinjanja aktivnosti i istrajavanja u njoj. Ona je temelj svakog poduhvata, zalaganja i – rezultata. Pisanje nije izuzetak: bez strasti i usmerenosti ka podizanju nivoa sopstvene sigurnosti i veštine, svi ostali činioci – samopouzdanje, intenzitet, fokus i osećanja – su besmisleni. Da biste iz dana u dan pisali najbolje što možete i približavali se sopstvenom cilju, morate biti motivisani da radite sve što je neophodno. Nema drugog puta. Da biste stvarali na stalno višem nivou, prvo morate želeti da započnete proces razvoja.
Ali da biste taj proces nastavili, iz njega učili, uspešno ga završili i počeli novi, motivacija nije dovoljna – potrebna je posvećenost. Većina nesuđenih autora počinje velikom motivacijom, ali ne razume – ili odbija da razume – težinu posvećenosti, zbog čega završava praznih ruku. Morate biti voljni da postojano održavate nivo zalaganja sve dok ne dostignete željeni stepen umeća: da pišete – i to ne bilo kako, već usmereno i odgovorno (reč je o vašem delu, dragocenom izrazu vašeg uma, zbog čega ga ne „odrađujete“ i ne otaljavate, već mu ukazujete poštovanje) – nasuprot umoru, zlovolji, dosadi, željama i iskušenjima da radite nešto drugo. Motivacija će uticati na to koliko i kad ćete pisati, u kakvom okruženju, koliko vremena ćete posvetiti čitanju, istraživanju i razmišljanju o načinima na koje ćete podsticati i negovati svoju kreativnost, ali i na opšti životni stil: koliko ćete dozvoliti manjku sna, školi ili poslu, vestima i odnosima sa drugima da vas skreću s puta.
Prva stvar koja utiče na kvalitet rada i rezultata je, naravno, talenat. Kod pisanja, on uključuje mentalne predispozicije i urođene veštine njihovog povezivanja: nešto sa čim ste rođeni, i ne možete ga izmeniti – što je, dakle, izvan vaše kontrole. Druga su životne okolnosti: stanje na književnoj sceni, publika, trendovi, uslovi tržišta i dostupnost mogućnosti za objavljivanje, sklonosti uredništava kao i opšta intelektualna i društvena klima. Kao i nad talentom, nad svim tim nemate skoro nikakvu kontrolu.
Treća – i ključna – stvar je motivacija: jedini faktor nad kojim uvek imate apsolutnu kontrolu, i direktno utiče na nivo uspeha koji (ne)ćete ostvariti. Ako ste visoko motivisani da unapredite pisanje, ulagaćete neophodno vreme i trud. Motivacija će takođe odrediti konačni doseg vaših performansi kao pisca. Presudni faktor neće biti talenat. Uspeće svako onaj ko se zalaže i radi, ko se ne predaje, ko zna da je svaki dan prilika za dodatno učenje i usavršavanje: koga ne mrzi da potraži sinonim, proveri gramatičku ispravnost reči ili pojma, razmisli o boljoj metafori ili adekvatnijoj frazi, izdvoji vreme za istraživanje materije bitne za ono što piše. Drugim rečima: svako motivisan da iznova nadmašuje svoje trenutne sposobnosti.
Motivisao sam vas? Odlično. Ali budite spremni (glasom Bele Lugošija kao Drakule: „Beware… Prepare…“) na neminovno: u bilo čemu što radite, doći ćete do tačke od koje stvari više nisu zabavne. Zovem je „čupanjem“, i počinje u trenutku kad postane zamorno, bolno i dosadno. Napisali ste prvu ruku, uspešno povezali narativ u celinu: čini vam se da nema propusta, sve čvrsto stoji, besprekorno teče. Bravo. Ali polako. Vratite se priči za nekoliko nedelja, kad odleži. Obratite pažnju, i naći ćete višak reči i rečenica, shvatiti da redosled reči, rečenica, pa i pasusa nije najsrećniji. Ili, poslali ste priču uredniku, smatrajući da je to to i očekujući zaslužene pohvale… umesto toga dobijajući hladan tuš: povratnu informaciju da treba još da se radi. I to mnogo. Tu počinje čupanje. I to je, u stvari, tačka od koje se sve zaista računa, sve zaista počinje: sve dotad je prijalo i išlo relativno lako. Uživali ste u nesputanom izražavanju, pisali za svoju dušu. Više nije tako. Ali to nije loše: stigli ste daleko. Do prvog pravog raskršća. Mnogi ne dođu do njega: već su odustali. Veoma je važno kako ćete ga razumeti. Jer, do raskršća još uvek dospe relativno mnogo njih. I nikad ne odu odatle. Čupanje razdvaja uspešne od onih koji ne ostvare ciljeve. Mnogi, došavši do razmeđe, ili popuštaju sa zalaganjem, ili sasvim odustaju jer jednostavno je „postalo preteško“ i „bolno“. Oni istinski motivisani, međutim, stižu do tačke čupanja i samo nastavljaju dalje. Slušaju primedbe, predloge, savete. Nakon što se bes i razočaranje istutnje, hladne glave razmišljaju o dobijenim informacijama. Usvoje sve što ima smisla (većina ima). Pokušavaju drugačije.
Posebna kategorija čupanja (nazovimo je č(er)upanje) je komunikacija sa urednicima – ako do nje uopšte i dođe. Budite spremni na sve: osećaćete se kao Odisej tokom decenija povratka kući. Urednici nisu bogovi: pre ili kasnije ćete se uveriti u to. Ali uveliko mogu uticati na vašu sudbinu. Neko će vam pružiti priliku. Radujte se, ali budite spremni: znate već – olakšanje je samo predah. Sledi novi vid iskušenja: vivisekcija vašeg čeda. Toliko vremena ste proveli sa njim da vam nije jasno kako neko može da ga „ne razume“? Mladi urednici su posebna priča: kao što sâmi rastete kao pisac, i oni rastu u svom poslu. Uobičajeno je da se, nekoliko meseci kasnije, vratimo pripoveci koju smo smatrali završenom, samo da otkrijemo mnoštvo manjkavosti. Isto tako, desiće se da mladi urednik, koji je u međuvremenu čitao druge knjige i pisce, čitajući vašu priču (za koju je svojevremeno rekao kako je „spremna za lektora“), sad nalazi zamerke. Ili, jedan urednik naglašava i zamera jedne, drugi neke sasvim druge stvari. Kako, kad su oboje kritičari, i stručnjaci? Tako. Ne lupajte glavu: očekujte to. Poštedećete sebe mnogo muka ako shvatite i prihvatite osnovno: ne postoji jedinstven standard. Da ste dopali drugom uredniku, odveo bi vas drugim putem. Urednik je, kao i pisac, proizvod svega što je doživeo, saznao i pročitao: osetljiviji je na jedne, manje osetljiv na druge stvari. Ljubitelj Tomasa Mana teško će sažvakati Džejmsa Herberta. Ali nepovoljna mišljenja ne treba da vas pokolebaju: to su, na kraju, samo mišljenja. Setite se Beketa: preko četrdeset urednika je zaključilo da njegova knjiga nije dovoljno dobra, svako sa svojim obrazloženjima. Ne zaboravite: došli ste toliko daleko da urednik izdvaja vreme za pažljivo čitanje i analizu vašeg dela. Da ne smatra da je delo vredno, ne bi gubio vreme na pokušaje da vam ukaže na sve ono što smatra manjkavostima. Razmislite o još nečemu: koliko god vam rasprave sa urednicima bile mučne, mislite li da su njima manje mučne? Pogotovo, jer niste jedini autor sa kojima ih vode. Žučne rasprave su potvrda da je ljudima stalo do nečega. Mišljenje urednika je faktor koji ne zavisi od nas. Ono što, međutim, zavisi od nas jeste koliko trezveno ćemo saslušati primedbe, koliko hladnokrvno razmisliti o njima, i koliko pokušati da vidimo svoje delo izmenjeno na način koji nam se predlaže. Niko nas ne prisiljava na bilo šta. Konačna odluka je ipak na nama.
Psiholozi često kažu kako morate zavoleti čupanje. Ali ljubav nije deo ove jednačine: tu nema mnogo toga da se voli. Individualni odgovori na čupanje leže duž kontinuuma. Ekstremno su retki oni koji ga vole. Na drugom kraju je „mrzim čupanje“. Ako se tako osećate, kratko ćete ostati motivisani: očekujete da sve ide glatko i nespremni ste na bilo kakav „otpor“ onom što ste zamislili. Predlažem srednji put: ni voleti ni mrzeti čupanje – samo ga prihvatiti kao neizbežan deo procesa. U njemu se ne uživa, ali dobar osećaj dolazi na kraju, kad vidite da se sav uložen trud isplatio. Možete mrzeti neprestano vaganje i isprobavanje reči, rečenica, strukture i forme, ali majstorstvo se postiže vremenom posvećenim aktivnostima: violinista ne svira svakih nekoliko meseci: ako želi da muzicira tečno i neopterećeno, mora da radi svakog dana.
Nedostatak želje za pisanjem (i čitanjem!), preskakanje ili skraćivanje termina izdvojenih za to, kao i polovičan, malodušan trud koje ne odgovara proklamovanim ciljevima ukazuju na probleme sa motivacijom i rešeni istrajnošću. Moja prijateljica, režiserka koja predaje budućim kolegama, je zapanjena činjenicom da ih „mrzi da gledaju filmove“. Zašto ih mrzi? Misle da već znaju dovoljno. Koliko puta sam čuo da nekog ko „želi da bude pisac“ mrzi da čita: smatra da je dovoljno da se pojavi, napiše nešto i, bez osnovnog znanja o žanru i „kilometraže“, zahteva uvažavanje uveren da je već na visokom nivou. S druge strane, Stiven Presfild kaže kako svi profesionalni pisci koje zna nikad ne šalju rukopis izdavaču pre napisane desete ruke, po pravilu i više. Govorimo o prekaljenim autorima: koji se, očigledno, ne oslanjaju na talenat već beskompromisno brušenje. Na pitanje „Koliko vas ima visoke ciljeve, poput velikih tiraža, priznanja i profesionalnog bavljenja književnošću?“ procenat potvrdnih odgovora bi sigurno bio preko devedeset posto. Ali, upitani koliko ih već sad čini sve što mogu kako bi ostvarili te ciljeve, koliko će ih odgovoriti potvrdno? Manje od deset odsto? Jaz između ciljeva i zalaganja na njihovom dostizanju je zapanjujuć. Ništa lakše nego reći da želite da budete pisac: mnogo je teže učiniti da se to i ostvari. Ako i vi delite ovu nesaglasnost, imate dva izbora: ili smanjite ciljeve kako bi odgovarali (ne)zalaganju, ili podignite zalaganja kako bi odgovarala ciljevima. I jedno i drugo će omogućiti ravnotežu.
Ako ste zaista rešeni, ulagaćete sto odsto energije i fokusa u ono što (kažete da) vam je bitno. Činiti sve što je moguće da biste postali najbolji. Čitati i razmišljati sa tom namerom. Posmatrati okolinu i čitavu stvarnost sa njom. Pisati sa željom da iskoračite dalje u odnosu na juče – ne pukim popunjavanjem stranica, već novim procentom smelosti, odvažnosti i kvaliteta. Količina uloženog vremena i truda odrediće i koliko uspešni ćete na kraju postati. Odluka da budete najbolji što možete i posvećenost sopstvenom napretku moraju biti vrhunski prioriteti.
Sav rast se može razložiti na tri koraka. Prvi: sagledajte sadašnje stanje. Shvatite gde se nalazite baš sada. Drugi: sagledajte budućnost. Zaključite čemu težite, šta želite da postignete. Konačno, treći: sagledajte sledeći korak. Šta je potrebno da uradite sledeće? Prvi, najjednostavniji sledeći korak. Tom prostom filozofijom ostvarićete 90% rasta.
Osnovni razlog zbog koga ljudi ne umeju da uspore leži u odsustvu predstave o tome koliko jedan jedini korak doprinosi konačnom rezultatu. U poređenju sa celinom kojoj težite, naredni korak se čini neznatnim. Mozak je nevičan predstavljanju geometrijske progresije. Uzmite, na primer, veći list hartije i počnite da ga presavijate. Nakon jednog savijanja, debljina se udvostručila. Nakon dva, učetvorostručila. Recimo da možemo da savijemo hartiju pedeset puta. Koliku debljinu ćemo imati? Dosad mi niko nije odgovorio tačno. Većina razmišlja linearno, pa kaže pet ili deset centimetara. Neko, ko razume da je reč o eksponencijalnom rastu, kaže pedeset ili sto metara. Zato što um nije načinjen da razmišlja eksponencijalno, niko ne stiže ni blizu. Prava daljina nakon pedeset savijanja je nešto kraća od – rastojanja između Zemlje i Sunca. Ako ne verujete, samo pomnožite debljinu hartije sa 250.
Ne krivim ljude, posebno mlade, što teže brzim rezultatima. Kad pogledamo uspešne, čini se da je njihov uspeh ostvaren preko noći. Čak i ako verujete da su za to potrebne godine, nije lako osloboditi se mita da je neke dramatične promene moguće ostvariti u trenutku. Promene se, međutim, odvijaju postepeno (setite se Kingovog prisećanja na ekser o koji je kačio urednička pisma kojima su odbijali njegove priče – na kome u jednom trenutku više nije bilo mesta za nova). Ali postojanost našeg rada treba da je nepodeljena i neprestana. Neka ključna tačka učiniće da se rast najednom učini trenutnim. Ali njoj prethode svi raniji mali, neznatni koraci. Možda treba nekoliko meseci da opustite um i oslobodite ustave, da pronađete ritam kada će stvari „kliknuti“. Iako konačna manifestacija uspeha možda izgleda revolucionarno, nadogradnja prethodnih koraka je uvek postepena. Premda se nova svest ili tehnika čine očiglednim, do njih ne biste došli bez prethodnog, naizgled jalovog, perioda usavršavanja i podešavanja.
„Ali ovo je umetnost – stvar inspiracije!“, reći će mnogi. Da – ali samo donekle. Parafraziraću Aleksandra Tišmu, koji je rekao otprilike sledeće: „Umesto oslanjanja na njega, svoj talenat sam podsticao i provocirao.“ Najbolji način za podsticanje veštine i otvaranje slavina kreativnosti je: svakodnevni rad. Svakodnevno pisanje otvara nove i nove izvore ideja. Uzeću za primer seosku baštensku pumpu. Pre no što se voda podigne iz slojeva pod tlom, potrebno je neko vreme dobro pumpati ručkom. Taj početni deo je i najteži. Ali kad se tok jednom uspostavi, i mlaz poteče, dovoljno je samo povremeno pomeriti ručku. Ispočetka, svakodnevno pisanje činiće se neugodnim, nametnutim, stranim. Pisaćete nepovezane fragmente: danas scenu za koju ne znate ni šta joj prethodi ni kuda vodi, sutra neku sasvim drugu, delić priče o kojoj, sem napisanog delića, nemate ni najblažu predstavu. Ali to ne treba da vas brine: to je kalibracija mašine: podešavanje „nišanskih sprava“. Vrlo brzo – najverovatnije će u pitanju biti samo dani – će zaiskriti varnica ideje koja će pokrenuti stvarnu priču. Šta s onim fragmentima napisanim prethodnih dana? Ništa. Možda će vas nekad podstaći na nešto. Možda postati deo nekog narativa. Možda, kao u mom slučaju, neće poslužiti ničemu sem baždarenju uma. Ali zar je to malo? To upravo i treba da mu bude svrha.
Mislite li da pišete ozbiljno, razmišljajte dugoročno. Zacrtajte sebi cilj da napišete recimo stranu dnevno (što je, tvrdim iz sopstvenog iskustva, apsolutno ostvarivo), i za godinu dana imaćete roman. Uopšte se ne zamarajte razmišljanjima o tome kuda će vas svakodnevne stranice odvesti: samo pustite da vas vode. A opet, kad čuje ovo, ogromna većina nije zadovoljna: oni unapred razmišljaju o gotovom romanu, zbog čega im se zadatak čini ogromnim. I zato grabe deset, petnaest strana dnevno, i tako par nedelja ili meseci… dok ne počnu problemi, zamor, odlaganje, postepeni gubitak strasti. Očekuju da ispucaju svoj roman, pa se odmaraju do sledeće iscrpljujuće erupcije kreativnosti. Žele da objave što pre, bez obzira na rad koji bi trebalo uložiti na ispravke. Znam, znam: mnogi pisci su radili i rade baš tako. Za njih, taj pristup očito deluje. Nikom ne savetujem da ga oponašaju. Zašto?
Akcija bez istrajnosti je čisto gubljenje vremena. Imate čitav život za rast. Nastojanje da se sve uradi za mesec ili dva će satrti i sagoreti većinu. Ne možete forsirati brzinu nečega, samo održavati realno ostvariv tempo na duže staze. Najduže staze: idealno, dok ste živi. Kratkoročno, to možda izgleda bolno sporo, ali nakon godinu ili dve – i preko sedamsto napisanih stranica – pisaćete sasvim drugačije. Biti drugačiji. Čitati drugačije.
Koliko puta vam se desilo da ste se probudili ranije i, umesto da počnete u osam, počeli da pišete u sedam? Juče ste, završivši, imali okvirnu sliku kako ćete danas nastaviti. Ali ustajanje ranije pomoglo vam je da shvatite važnu stvar: da ste počeli u osam, umesto u sedam, napisali biste nešto drugo. Samo sat kasnije, pošli biste nešto drugačijim pravcem. Ne uzimam ni dan odmora od pisanja, upravo iz tog razloga: propušten dan će preskočiti, i nepovratno izgubiti, ko zna kakvu neočekivanu ideju i pravac. Osećaj da sam, propuštanjem da napišem svoju stranicu, dopustio izvoru da uzaludno isteče u tlo, uopšte nije prijatan. Stiven King ne pravi pauze, čak ni na odmoru. Dejvid Linč veruje u sinhronizaciju sa svetom ideja svakodnevnim dopuštanjem umu da zalazi u „objedinjeno polje“.
Ako napišete roman za dva meseca, a potom godinu dana ne radite ništa, koliko propuštenih ideja i mogućnosti ste uludo odbacili? Negujte svoj izvor ideja, ili ga pustite da se suši. Čim mi neko ko dugo nije pisao kaže kako ima problema sa otpočinjanjem nečeg novog, jasno mi je zašto: „Trebalo je da nastaviš sutradan nakon što si završio knjigu. Izvor je bio otvoren – pumpa lako povlačila vodu – trebalo je samo da nastaviš. Da nisi prestao, napisao bi mnogo toga: probudio toliko ideja da bi sad stajale u redu da ih realizuješ.“
Moj predlog je: pristupite pisanju uz jednostavan mentalitet radnika koji redovno i profesionalno obavlja posao. Imajte ugovor sa sobom – svakog dana napišite samo jednu stranu. Imajući na umu Hemingvejev savet (po meni, najvredniji savet koji se tiče pisanja): „Stanite usred scene za koju znate kako ćete je sutra nastaviti.“ Danas ste napisali stranu, ili malo više, i usred ste nečega što ćete ostaviti nedovršeno. Ostavite ga nedovršenim: baš zato ćete sutra početi lako – to će, kao lak zamah ručkom pumpe, povući nov, svež mlaz ideja. Kao radnik koji ide na posao i kada mu baš nije do toga, poštovaćete potpisani ugovor. Držati reč. Obeshrabreni ste? Zašto? Zar ne volite da pišete? Zar, ako se posao voli, on suštinski i nije rad?
Da li će ovaj pristup odgovarati svakom? Neće. Kampanjcima koji čekaju na nalet inspiracije umesto da je, poput Tišme, sâmi provociraju i podstiču, će svaki pomen discipline i postojanosti biti odbojan. Za svakog ko razmišlja dugoročno, ovo je najbrži put napretka. Jednostavna matematika je vrlo ohrabrujuća, i oslobađa svakog pritiska. Ne dozvoljava lutanja, razočarana odustajanja, faze kreni-stani. Nije važno hoće li nešto biti napisano za mesec ili godinu. Važno je nastaviti tako da se uz proces raste kao pisac: svakodnevno, a ne u kratkim izlivima varljive inspiracije i čekanjima na motivaciju. Čak i kad vam se čini da napredujete koracima tako malim da je teško i zamisliti završen rukopis – završićete ga, sve dok ne prestajete da radite. Reč po reč, stranicu po stranicu. Više nego dovoljno za postojan, neprekinut tok rasta, kako je lepo sumirao Konfučije: „Nije važno koliko sporo napredujete – sve dok se ne zaustavljate.“
Neposredno pred Novu godinu, u izdanju Banatskog kulturnog centra, iz Novog Miloševa, izašla je knjiga Đorđa Pisareva Kopipejst ili život. Reč je o knjizi koja sadrži eseje o nekim opštim pitanjima iz literature i književnosti, ali i tekstove o stranim i domaćim autorima kao što su Milorad Pavić, Svetislav Basara, Aleksandar Tišma, Ilija Bakić, Goran Skrobonja , Svetlana Velmar Janković, Vojislav Despotov, Milisav Savić, Mihajlo Pantić. Od stranih Džon R.R. Tolkin, Nil Gejmen, Peter Handke. Među njima su ogledi: Majstor postomoderne dijabolične proze (Goran Skrobonja) i Lik stvari kojedolaze (Ilija Bakić).
Đorđe Pisarev, na granici između čudesnog i personalne pripovedačke paradigme, svojim delom aludira na realizam i mimetičko prikazivanje, iznosi svoja zapažanja o tome šta se desi kada delo isuviše uzima od stvarnosti pa imitira život i pretvara nas u konzumerističku kulturu. Pisarev i kroz ostale svoje tekstove upliće važna literarna pitanja i potpitanja, kao i svoju strast za istinom, koja je neosporna ali nekada teško dokučiva i uslovljena spoznajom i saznanjem, neki od tih su: Kako da pisac isprati ritam života, Kako pisci stvaraju Univerzume, Srce ostavljeno na čardaku ni na nebu ni na zemlji, Kada bi se pobunili junaci knjiga, Kada bi junaci knjiga mogli da menjaju svoju sudbinu, (Ne)pouzdano uputstvo za kupovinu (naj)boljih knjiga, Mistifikacija ili (ponovo) izgubljena stvarnost, Strah od zmajeva, kiborga, matriksa i goblina,Šta sanja čitalac 21. veka. Knjigu možete poručiti direktno od izdavača klikom na link ovde: https://bkcknjige.rs/prodavnica/esej/dorde-pisarev-kopipejst-ili-zivot/
Još jedno interesantno umetničko-fikcijsko delo koje je izašlo u 2021. godini je Dvostav Ilije Bakića. Bakić u svom romanu prikazuje sliku dva modela totalitarističkog društva. Jedan verovatno onaj najprljaviji u kome sada živimo, drugi koji raspoznajemo tek u naznakama na osnovu vešto i pažljivo upletenih znakova i simbola. Mračan prikaz, pomalo grotesknog pomalo humornog sveta u kome se iznajmljuju ljudi i knjige, koji Bakić tka nitima fantastike koja je, uprkos fantastičnim elementima, u velikoj meri usidrena u čitaočevoj životnoj stvarnosti, a daje jedno društvo bačeno na kolenima sa možda alternativnom slikom sveta koje se nenametljivo probija kroz stranice ove knjige.
Knjigu možete poručiti, sa posebnim popustom po ceni od 500 dinara umesto standardne cene od 700 dinara, koji pratioci našeg portala mogu da ostvare, pozivajući se na Autostoperski vodič kroz fantastiku na jedan od sledećih načina:
slanjem mejla na banatskikulturnicentar@gmail.com ili
Želimo takođe da napomenemo da je u toku Međunarodni sajam knjiga u Novom Sadu koji se održava već od trećeg marta i traje do 10. marta, na kome se između ostalog dodeljuju Nagrade Laza Kostić, koja se uručuje za najbolje izdanje između dva sajma, zatim i Nagrada za izdavački poduhvat i za dečju književnost, kao i Nagrada Zaharije Orfelin za najlepšu knjigu. Ove godine se našlo devet naslova u širem izboru za Nagradu Laza Kostić.
Miomir Petrović, Središnja pustinja, Dejan Aleksić, Petlja i Vladimir Kopicl Španska čizma, sva tri su Lagunina izdanja. Pored njih za ovo priznaje konkurišu i Jovica Aćin knjigom Banja, objavljenom u izdanju zrenjaninske Agore, Mirko Demić sa romanom Ruža pod ledom izdavača Narodne biblioteke Vuk Karadžić iz Kragujevca, Ilija Bakić sa romanom Ljudska grla ili levoruki u izdanju Solarisa, Jevanđelje po Jeronimu autora Muharema Bazdulja u izdanju Vulkan izdavaštva, Pesme produženog trajanja Zorana Đerića u izdanju Kulturnog centra Miloš Crnjanski kao i Sazrevanje modrice pisca Danila Lučića, u izdanju beogradske izdavačke kuće Arete.
Sve dobre priče su ispričane, na piscima nije da nam napišu nešto revolucionarno, nego dobro, i na svoj način. Satarićeva upravo to radi u „Gospodaru Vrana“. Faktički uzima elemente iz „Romea i Julije“, smešta ih u fantastično okruženje i tako stvara originalnu priču od već poznatih elemenata lepe književnosti svesno ne pretendujući da postane deo iste. No, upravo ta nebriga o tome gde će se naći i da li će se naći u nekom književnom kružoku je kvalifikuje za ono što nazivamo visokom književnošću. Njena proza, nikada, ama baš nikada nije priča zarad priče, poenta postoji, na vama je da je pronađete. Satarićeva još jednom uspeva dignuti domaću fantastiku na svetski nivo. Njeno hodanje kroz fantastične žanrove bez ugrožavanja kvaliteta je impresivno. Uverićete se i sami u ovu moju tvrdnju čitajući ovu pripovetku epske fantastike.
Ovakvim pisanjem nam potvrđuje moju parafrazu na njenu pripovetku: vrana je uvek crna – osim kad nije! Dobro došli u ediciju „Džepna fantastika“.
Kristijan Šarac
… „Sine, ovo je Utočište. Ovde je svako bezbedan. Daleko si ti od najvećeg zla koje su ove oči videle i za koje su ove moje uši čule.”
Uzdahnuo sam.
„Čudno vam je ovo mesto, Lela. Jako čudno.”
„Rekla sam ti već. Ovde je svako jednak i ovde se ne pita kakva te je muka dovela.”
Okrenula se i dodala drvo na vatru.
„I dalje misliš da odeš?” Glas joj je bio tih i pomalo tužan.
„Ne… ne znam. Šta ja mogu da doprinesem Utočištu?”
Prodžarala je vatru i lagano ustala.
„Ostani, pa ćeš saznati.”
Ponovo sam seo na krevet.
„Lela, kakvo je ovo mesto, u stvari? I nemoj mi molim te, ponoviti utočište. Gde smo mi, zapravo, čija je ovo zemlja?”
„Nalazimo se na južnim obroncima Proklete planine. Sve do iza šume, vlasništvo je Utočišta.”
Klimnuo sam. Nalazio sam se nekoliko dana jahanja više na istok nego što sam procenio, ali i dalje suviše daleko od srca venca Razdora i vojske koja je činila stražu ovog mesta. Stara kao da je pročitala moje misli.
„Brine te lagrenska straža?”
„Može se reći da nisam u milosti njihovog gospodara. A suviše su daleko od Grada da bih se osećao bezbrižno.”
„Ne treba da te brinu. Oni su straža i ne ulaze u samo selo osim ako nije neka velika nevolja.”
„Koliko ih ima?”
Slegla je ramenima.
„Odred, pretpostavljam. Neki su stalni, rešili su da ostanu, neki se menjaju. Ne znam, nisam ih videla više od dva, tri puta za sve ovo vreme kol’ko sam ovde.”
Nelagodnost me je ponovo obuzela.
„Taj odred, kome odgovara?”
Pogledala me je iznenađeno.
„Pa, Dajni, naravno. Njeno je Utočište.”
Podigao sam obrve i odmahnuo glavom. Ne samo da je vodila ovo mesto, već je imala i zaštitu najmoćnije ličnosti na ovoj strani sveta.
„Čime li je zaslužila takvu milost…”, promrmljao sam.
„Spasla sam mu život. Gospodaru Lagrene.”
Okrenuo sam se ka vratima. Uopšte nisam čuo kada je ušla, što se gotovo graničilo sa nemogućim. Nosila je odeću za jahanje i njeno držanje je odgovaralo tome – strogo, zapovedničko.
Klimnuo sam u znak pozdrava.
„Gospo Dajna.”
Držanje joj postade za nijansu kruće i izraz lica hladniji.
„Lela, ostavi nas nasamo, molim te.”
Bila je to izričita naredba iako izrečena u formi molbe i stara samo bezglasno klimnu i požuri napolje.
Nije se pomerila dok se vrata nisu sasvim zatvorila za njom.
„Izgledaš bolje”, odmerila me je i uputila se ka tronoški uz ognjište. Primetio sam da jedva primetno hramlje.
„Za razliku od Vaše noge”, bio sam rešen da se držim formalnog obraćanja. „Ta rana nije dobro.”
„Očišćena je i previjena. Biće dobro.”
„Neće, ako nastavite da jašete pre nego sasvim zaceli.”
„Poslovi Utočišta ne mogu da čekaju.”
Odmahnuo sam rukom, iznerviran više nego što sam želeo da priznam. Uostalom, uopšte nisam želeo da govorim s njom o tome, nisam želeo uopšte da govorim s njom.
„U svakom slučaju, drago mi je da te je groznica popustila. Mislila sam da nećeš preživeti prvu noć.”
Trgao sam se.
„Bila si ovde?” Omaklo mi se. Kao što se njoj omakao izraz olakšanja koji joj je preleteo licem.
Klimnula je.
„Lela se uplašila da si otišao kada je videla praznu kofu i nedirnuta drva pred vratima. Onda je čula stenjanje i mumlanje iz kolibe… našla te je na podu, u znoju i groznici kakvu nije videla ni kad smo te doneli otrovanog plavim cvećem.”
Uzdahnuo sam.
„Da, žao mi je zbog toga. Ja… recimo da loše podnosim groznicu. Na više načina.”
„Znam”, prošaptala je. „I razumem. Više nego što misliš.”
Zadržao sam pogled na njenom licu, lepom ali bez nekih osobenih crta, licu koje bi svakom delovalo pomalo poznato ali koga se niko ne bi tačno sećao i svako ga različito opisivao nakon nekog vremena.
„Ko si ti?” Prošaptao sam. Najednom, sva nelagodnost, sav strah, sva radoznalost povukli su se pred tim jednim, jednostavnim pitanjem.
Osmehnula se.
„Ja sam Dajna od Utočišta.”
Da, klimnuo sam svestan šta pokušava da mi kaže. Ipak, želeo sam da znam. Da znam ko je bila žena preda mnom, koja je zadužila čoveka kog je nemoguće zadužiti toliko da dobije sopstvenu zemlju.
„Ko si bila, Dajna od Utočišta?”
Odmahnula je glavom.
„To ne želim da ti kažem niti to uistinu želiš da znaš.” Ustala je i krenula ka vratima. „I nisam došla da razgovaramo o meni, već o tebi i tvojoj odluci da odeš. Slobodan si da napustiš Utočište kad god poželiš. Ako to želiš.”
Skočio sam, nespreman da je pustim da tek tako ode i zateturao se pod naletom nesvestice. Uhvatila me je u poslednjem trenutku i gotovo pala pod mojom težinom. Opsovao sam i pokušao da se izmigoljim iz njenog hvata. Bilo me je sramota. Ponovo. Iz nekog meni neobjašnjivog razloga, više od toga što sam je želeo, želeo sam društvo i pažnju ove žene, a sve što sam uspevao bilo je da vidi najgoru, najnemoćniju i najjadniju stranu mene. …
Autostoperski vodič kroz fantastiku je neprofitno i nestranačko, volontersko udruženje čiji je glavni cilj promovisanje i podrška fantastici u svim njenim oblicima.
Bavimo se izveštavanjem o fantastici, kritikom i esejistikom, i tome je posvećen naš rad na portalu fantasticnivodic.com, zatim podržavamo mlade i/ili neafirmisane autore kroz naše neprofitno izdavaštvo i aktivno radimo na popularizaciji fantastike. Više o nama možete saznati OVDE (https://fantasticnivodic.com/o-nama/).
Izuzetno smo ponosni na preko stotinu volontera koji su od pokretanja portala i osnivanja udruženja sarađivali sa nama. Svako od njih, dao je neki doprinos i svako od njih je poneo deo nas sa sobom.
Ovom prilikom pozivamo da se našem volonterskom timu priključe: autori-tekstopisci za sajt, lektori, ilustratori, dizajneri i prelamači, veb-dizajneri, prevodioci… Ukoliko posedujete i neke druge veštine osim nabrojanih, a procenjujete da saradnja sa nama može biti na obostranu korist – javite nam se! Kontakt adresa je urednik@nho.nmb.mybluehost.me a kontakt osoba Kristijan Šarac.
Nudimo vam mogućnost da se bavite onim što vas interesuje i pokreće, naučite nešto novo od iskusnijih kolega, dobijete povratne informacije o svom radu i, ukoliko nemate adekvatnog radnog iskustva, zapravo sebi obezbedite relevantne preporuke. Ali volontiranje kod nas nije isključivo u vezi sa sticanjem prve šanse. Prihvatamo i ljude koji imaju višegodišnje iskustvo i znanje koje su radi da podele sa drugima, i kojima će saradnja sa nama biti prilika da se oprobaju u nekoj sferi koju su zanemarili jureći za karijerom. Dobrodošli su i hobisti, iskreni ljubitelji fantastike, koji žele da na neki način doprinesu onome za šta se zalažemo. Napominjemo da, bez obzira što smo volontersko udruženje, zadacima pristupamo ozbiljno i profesionalno, pa iako smo veoma fleksibilni, određena odgovornost prema preuzetim obavezama se podrazumeva. Imajte na umu, iako je reč o volontiranju, da su mesta uvek ograničena i da se može dogoditi da ne budete odmah primljeni već kada se mesto oslobodi u skladu sa vašim preferencijama. Takođe pogledajte, koje su to prednosti volontiranja i zašto je ponekad korisno volontirati, u tekstu OVDE (https://fantasticnivodic.com/volontiranje-samodoprinos-kroz-doprinos-zajednici/)
Ukoliko pak želite na drugi način da podržite naš rad, to možete kupovinom nekog od naših izdanja (sva sredstva ostvarena od prodaje idu isključivo za pokrivanje troškova štampe i distribucije – jer iako naše uredništvo volontira na pripremi izdanja, štamparije i dalje ne rade gratis) ili uplatom donacije za rad udruženja (https://fantasticnivodic.com/donacije/).
GLASOVI: Hali Stajnfild (Vi), Džejson Spajsek (Sliko), Toks Olagundoje (Mel Medrada), Remi Hi (Markus), Amira Van (Sevika), Ela Parnel (Džinks), Džoš Kiton (Salo), Erika Lajndbek (Elora), Abigejl Marlou (Gospođica Kirman), Kevin Alehandro (Džejs), Heri Lojd (Viktor), Džej Bi Blank (Vander), Dejv B. Mičel (Hoskel), Kejti Leung (Kejtlin), Mia Sinkler Džens (Pauder), Mik Vingart (Heimerdinger), Juri Lavntel (Milo) i Rid Šenon (Eko).
REŽISERI: Paskal Šaru i Arno Delord.
PISCI EPIZODA: Moli Bikli Sent Džon, Eš Brenon, Dejvid Djun, Kristijan Link, Nik Ladington, Amanda Overton, Konor Šihi, Ben Sent Džon i Aleks Ji.
ZEMLJA: SAD
GODINA IZLASKA: 2021-
OCENA:
Živimo u vremenu u kom mediji maksimalno eksploatišu zabavu i pop kulturu, pa čak i jedni druge. Odnosno ekranski, papirne i gejmerske, i obrnuto. Platforma Netfliks je, u duhu vetrova koji nose prilagođavanje dela sa drugih medija za velike i male ekrane, izabrala Arcane. Adaptirajući jednu od najpopularnijih video igara svih vremena. Ko god sebe naziva gejmerom pikao je LoL, odnosno, Ligu legendi (League of Legends), u većoj ili manjoj meri. A znate već da su sve adaptacije poznatih franšiza vrlo kompleksan i zahtevan poduhvat. Ljubitelji znaju biti poprilično fanatično nastrojeni i osuditi nešto jer se ne poklapa sa njihovom zamišlju ili zato što nije prekopiran originalni predložak. Veći deo tih pokuda dolazi iz neshvatanja.
Prerada za ekranizaciju nije kopija, nego zasebna umetnost, autorska vizija i akomodacija. Uopšte je ne treba vezivati za priču sa kojom je nominalno povezana. U suštini to je potpuno novo delo, za novi medij. Samo se koristi već izbrendiranom markom. Na kraju se svodi na to da je ovo ipak posao, povezan sa kulturom na svakom mogućem nivou, ali posao. A to znači da mora da privređuje, samim tim i da gađa najšire moguće konzumente. Time mnoga fandomska izvoljevanja padaju u vodu, a ovo se posebno odnosi na kružok fantastike, jer je procenjeno da oni nisu publika koja rado troši novac. Znamo da postoje izuzeci, ali govorimo o celokupnoj grupaciji. Koja je i u zemlji veličine SAD zaslužna za dugu getoizaciju žanra. Dakle, ljudi ne baš otvoreni za promene, inovacije ili bilo šta nalik tome. Ironično, fantastika uopšte nije takva, ali joj više nije otvoren pogled ka budućnosti i nadogradnju postojećeg novim resursima i otkrićima kao ranije, i vizionarstvo se urušilo u čauru. Pomalo sablažnjiva činjenica da joj veće dobro čine nefantastičari koji je šire i brinu se da dođe do što više očiju, nego poznavaoci kojima smeta ’šnala na levoj strani’. Da li su baš toliko važne izmene na predlošku? Ne mislimo da je u konačnici toliko bitno, jer neko će zavoleti žanr zbog toga. Fandom je bliži gerijatriji no obdaništu, a novi mediji su usmereni na klince koji tek dolaze, jer su isplativi i potrošači na duže staze. Verovatno je to i razlog manjih kritika upućenih na adresu Arcane serije ili takoreći „animea“. Populacija koja je najglasnija u cepidlačenju povodom, svega i svačega, nikada nije zaigrala igru. Ne kažemo da serija nije dobra, naprotiv odlična je, ali moguće je da je ciljana drugačija publika i da to ima u spoju sa kvalitetom izuzetan učinak u javnosti u okviru društvenih mreža. Gotovo da nismo čuli ni reč lošeg o ovom delu.
Priča se bazira na tome da je grad Piltover distopijski uređen i duboko podeljen, teško zaceljivim ranama. U gornjim naprednim kvartovima živi buržoazija i naučnici, a donjim, od stanovnika nazvanih Putevi, stanuju oni što jedva krpe kraj sa krajem. Kanalizacijski pacovi. U takvoj atmosferi rađanje revolucije je jedini mogući ishod, a dizanje glasa se plaća u krvi bez obzira koja strana pobedila. Pod uslovom da trijumfatora ima. Posledice su vidljive godinama kasnije, a društveno raslojavanje sve dublje. Činioci koji faktički smeštaju glavne junake pripovesti u kriminalni milje. Što suštinski nije tačno, samo je uslovljeno sajberpankovskim urušavanjem civilizacijskih tekovina i vrednosti. Svetla gornjeg grada imaju dvojak uticaj na potlačene, na neke deluje poput lampe na noćne leptire, drugi su pak ogrezli u mržnju prema vladajućem i dobrostojećem establišmentu. Idealna postavka za epske podvige i zločine. A upravo to i dobijamo: pregršt osećaja, prevara, izdaja i reakcija. Kao prevladavajući momenat postaje dočekati izlazak sunca.
Anime zajednica se verovatno neće složiti sa nama da je ovo anime. Argumentovaće to time da oni dolaze iz zemlje izlazećeg sunca. Pa ipak, suštinski ovo je zapadnjački anime, to jest bez određene doze naive i izrugivanja tabuiziranim temama. No, da li je baš tako? S obzirom na činjenicu da čitava serija dovodi u pitanje celo kapitalističko ustrojstvo, što ranije nije bio čest slučaj, čak ni u zapadnjačkim distopijama. Kulturološko svesno odbijanje da se okalja ideal po kojem živiš. Odbrambeni mehanizam je nadvladan, sad mogu dalje… Činjenica je i da svaka pop kultura kad-tad mora proširiti svoje granice i menjati se sa epohom da ne premine. Rast i nadogradnja karaktera u toku devet epizoda prve sezone je fascinantan. Što je i najbolji deo pripovesti ukoliko ne računate enormnu količinu zabave koju ćete dobiti. Mane su pretrpanost na malom prostoru, prekratko za toliki broj likova i nedoslednost aktera u nekim trenucima. Interesantno je da seriju prati sveopšte oduševljenje i fandomski orgazam, da li zbog toga što je mali broj ljudi upoznat sa originalnom pričom, ili adaptacija nudi više, nismo sigurni, ali svakako jesmo u to da je ovaj šou vredan pažnje i vašeg vremena.
Mi u redakciji smo nestrpljivi da vidimo koliko druga sezona može da isprati kvalitet prve. Svesrdno se nadamo da može, i da nas očekuje još jedan minijaturni spektakl krajem godine.
„When you’re going to change the world, don’t ask for permission.“
Strah je temelj koji karakteriše društveni život sa psihološkog aspekta. Reći da se ne plašite ničega bila bi bezočna i notorna laž. Tehnički, strah i teror su samo termini kojima se opisuje teskobni osećaj karakterisan opsesivnim, iracionalnim, intenzivnim i morbidnim užasom (fobijom) od nečega. U stvarnosti, taj osećaj prestravljenosti i teške teskobe od nadolazećeg može da vam poremeti život – ili ga odredi. Retki su pripovedači koji vam to mogu dočarati, paralisati vas, naterati da dugo mislite o upravo pročitanim redovima, sa progoniteljskom idejom da je moguće da se i vama desi isto što i protagonistima priče, bez obzira na to koliko one fantastične i nemoguće bile.
Miloš je jedan od takvih… Ima u njemu odjeka Lavkrafta, Poa, Blekvuda, pa i Kinga. No, kako zbirka odmiče, autor je sve više svoj i sve manje pod uticajem uzora, što je za mene kao urednika pokazatelj da smo dobili pisca kojeg svakako vredi čitati – ali, to ću vam ostaviti da prosudite sami.
Ovo nije prvo objavljeno delo autora, ali jeste prva zbirka priča, i sa njom izlazi iz sigurne zone prvostvorenog sveta, tako da je možemo smatrati i svojevrsnim odrastanjem, ili razvojem, ako više volite.
Iako je veći broj priča i ranije bio objavljen u regionalnim zbornicima, sada to više i nisu iste priče, jer su neke pretrpele temeljne izmene, što će, nadam se, Miloša predstaviti kao sazrelog za ovaj poduhvat, kao i celi tim koji je radio na zbirci.
Uvodi ne treba da zamore čitaoce, i samim tim ne smeju biti dugi, pa pre nego završim: ovom knjigom otvaramo AVKF ediciju strave i užasa, pod nazivom „Leptirica”. To ovu knjigu čini još važnijom za nas, jer uvek će biti ona prva. Niste zaspali? Pa, ako niste, teško će se to desiti uz ove priče – a pogotovo nakon njih. Dobrodošli u našu kuću strave.
Kristijan Šarac
ANATOMIJA NUMINOZNOG
… Profesor dugo nakon toga nije mogao da se podigne iz postelje. Unajmio sam medicinsku sestru, lokalku koja je razumela samo nemački, da se stara o njegovom zdravlju. Računao sam da tako neće biti u prilici da shvati šta on priča u retkim momentima kada bi došao sebi, i tako je i bilo. Na kraju sam, videvši koliko se stanje Davidovičevog uma pogoršava, bio prinuđen da je otpustim; nisam mogao rizikovati da ga smeste u duševnu bolnicu. Lično sam preuzeo brigu o njemu, što i nije bilo tako teško. Tada je već prošla faza u kojoj je samo spavao; što je iznenađujuće, trebalo mu je svega sat-dva sna. Ostatak dana bi nemo sedeo; mogao sam ga naterati da jede, pije i obavlja nuždu, ali sve se više gubio.
Nije najtužnije da neko umire vrišteći, cepajući se od bolova: mnogo je užasnije je gledati kako osoba postaje automaton – bezlična mašina koju je moguće pokrenuti, ali u sebi nema ničeg ljudskog. To se dešavalo sa njim; ličnost je nestajala i ostali su samo puki biološki mehanizmi. Nekada bi dolazio k sebi, ali ti trenuci lucidnosti bili su sve ređi i sve kraći. U jednom takvom momentu sam iz par opaski saznao šta mu se dešavalo: um mu je ponovo doživljavao ono izmenjeno stanje kao prvi put, stanje u kojem svet vidi na način geniusa. Otpora više nije bilo, jer je njegov um bivao prerađen po liku Labrisa. I meni je bilo sve gore: sada sam video odraze Labrisa – te čudne linije, krive i fraktale koji čine njegov lik – i znao sam šta me čeka. Ne shvatate kakav je užas pogledati u ogledalo i znati da nestajete svakim trenom – apsolutna dezintegracija.
Zato sam nas na kraju i preselio; prazan stan bez prozora sprečavao je pogled na grad, koji u meni izaziva bol – i taj genius loci deo je Labrisa! Ovde je bolje nego tamo, ali lek nisam uspeo da nađem. Više ne mogu ni pobeći; probao sam da sebi ubrizgavam morfijum i heroin, pokušao sam na bezbrojne načine… Bezuspešno. Mandale geometrijskih šara neprestano su mi pred očima; samo to je dovoljno da se poludi! Sjaj! Rotacija! Halucinantni oblici… još numinozniji kada se zna njihovo značenje. Labris! Sada i ja počinjem da opažam svet na njegov način…. Senzacija zvuka doživljena kao rasprskavajući sled višedimenzionalnih oblika! Ljudski um to ne može podneti! Mrvi se, nestaje – kao što se sa profesorovim desilo. Kao što se sa mnom dešava. Gospode! …
Često pratim i učestvujem u diskusijama po knjiškim grupama. Vrlo rado predlažem knjige vredne pažnje i čitam utiske članova o knjigama koje nisam čitao, a imam ih u planu. Tako me je jedan osvrt naterao da pročitam Piranezija od Suzan Klark i nisam se pokajao. Napisao tekst na sajtu i opravdao zašto je osvojio brojne nagrade. Igrom sudbine sam naišao na osvrt druge knjige od članice koja ju je u početku svrstala u antipreporuku kako bi kasnije tu odluku promenila u apsolutnu preporuku. Nadam se da mi nećete zameriti na ovakvoj reklami.
Knjiga o kojoj je reč je Kraljevstvo slepih (Hollow Kingdom) mlade autorke Kire Džejn Bakston (Kira Jane Buxton) objavljenom 2019. godine. Od dana objavljivanja je privukla pažnju čitalaca pritom ih osvojivši originalnom pristupu već sažvakanoj temi kojoj je kumovao i upečatljivi protagonista. Odlučio sam da se uverim u čemu je stvar sa ovim romanom i nisam žalio „izgubljenog“ vremena.
Ser, protagonista Izgubljenog kraljevstva, živi u mirnom predgrađu Sijetla sa svojim gazdom debelim Džimom i cimerom, psom Denisom. Ono što se treba prvo napomenuti je da je naš junak pripitomljena vrana i da mu je Ser zapravo nadimak skraćen od njegovog pravog imena koje glasi Seronja (da, dobro ste pročitali). Vodi svoj hedonistički život kulirajući, gledajući televiziju, zezajući Denisa i razmenjujući uvrede sa divljim vranama koje smatra šljamom iako i sam pripada ptičjem svetu. Međutim, jednog dana, ljudski svet pogađa nepoznati virus koji ih pretvara u zombije i druga bizarna stvorenja. Kako ne bi završili kao jelo svog pomahnitalog gazde naš dvojac se otiskuje u nepoznato u potrazi za odgovorom šta se dešava i da li mogu da spasu čovečanstvo.
Protagonista me je kupio već prvom rečenicom. Ser je pametna vrana puna ironičnog pogleda na svet, sarkazam mu nije stran i ima smisla za crni humor što se naročito odnosi na podsmevanje pingvinima i nadmudrivanje sa drugim vranama. Ali, kako je priča sve dalje i dalje tekla bio sam više fasciniran njegovom katarzom od prevrtljivog cinika do predvodnika preostalih pripadnika životinjskog carstva, koji nisu pali kao žrtve divljih životinja ili preobraćenih Kretena, kako Ser oslovljava ljude. Oslobodio se ljudskih karakteristika koje je poprimio od svog gazde i postao je ono što jeste, pravi predstavnik svoje vrste.
Savršeno je osmišljena i mitologija sveta Slepog kraljevstva. Ideja da životinje imaju neku vrstu ‘veb mreže’ kojom prenose informacije zaslužuje svaku pohvalu. Jedna od njih je Aura koja služi za prenos informacija među pticama i koju će naš junak koristiti kako bi prikupio korisne informacije. Ovo me je neodoljivo podsetilo na mitologiju zečeva iz Brežuljka Voteršip i ako je autorka odavde našla inspiraciju to je uradila na odličan način, rekonstruišući je i prilagođavajući je do originalnosti.
Što se tiče ljudi, tj. Kretena, oni ovde imaju minornu ulogu. Kao dominantna vrsta, svedeni su do tačke izumiranja sve zahvaljujući misterioznom virusu koji briše njihov identitet i pretvara ih u bezumne životinje. Sam naziv romana ima simboličnu notu koju ne bih skroz otkrivao jer bih time pokvario uživanje. Priznajem da sam nakon pročitane poslednje stranice bio pod utiskom i zamišljen. Videćete zašto.
Jeza je odlično dočarana. Skoro i da nema scena krvoprolića, ali se kroz opise razrušenog grada i tragova krvi naslućuje šta se dogodilo na poprištu. Opisi zombija i mutanta su više nego uverljivi i njihovo ponašanje je ono što dočarava već mračnu atmosferu. Ne možete, a da ne ostanete imuni na opis horde koja tumara pustim ulicama i mumla.
Kira Džejn Bakston je napisala odličan horor prvenac, odnosno pravu basnu za odrasle, koji će nas naterati na razmišljanje o nama samima. Ko smo mi zapravo i kako doprinosimo ovoj planeti? Da li možemo da obezbedimo njen opstanak ili smo samo na pozornici dok ne dođe vreme za promenu uloga?
Kraljevstvo slepih je izdao Vulkan, što je priznajem neobičan potez za njih. Nisam imao zamerke na prevod i bilo mi je zanimljivo da pratim objašnjena u fusnotama. Skoro je izašao i drugi deo i nadam se, da će ga Vulkan uskoro objaviti i preskočiti svoju tradiciju prekidanja već započetih serijala.
Za kraj mi ostaje da vam preporučim ovu knjigu. Uživaćete u Serovim dogodovštinama, strepeti za njega i zapitati se o smislu postojanja naše rase.
Pisan u maniru nekih od najboljih ostvarenja zapadnoevropske visoke fantasike, pisac vešto, prirodno, nenasilno uklapa u priču i elemente slovenskog fantastičnog nasleđa ili bar onoga što nam je od njega ostalo. Autor se ne trudi da na silu i po svaku cenu sagradi priču na temelju staroslovenske mitologije. Ne zanima ga „književno-politička korektnost“ koja je, zahvaljujući pokušajima izgrađivanja autentično srpske epske fantastike, postala imperativ.
Ovo nas o koncu dovodi do apostrofiranja pitanja o smislu života i ideje životnog puta kao ravne linije progresa gde bi sve stanice na kojima se zaustavljamo bile predeterminisane. Kao kontrapunkt ovome, glavni junaci nastoje pokazati da egzistencija, u osnovi, podrazumeva diskontinuitet i kvalitativne skokove. Nakamura, Saeko i Kasuga su lutalice (
Najinteresantniji deo narativa obuhvata Kasuginu transformaciju koju sve vreme posreduju, Nakamurin misteriozo-fatalni karakter i Saekin ljupko-nevini karakter. Nakamuru simbolizuje instinktivnost, animalnost i revolt protiv društveno ustanovljenih normi, dok je Saeko savršena kopija institucionalno uspostavljenog modela koji je usklađen sa „univerzalnim“ normama i vrednostima. U mangi se često uloge preokreću i sam narativ će nam kroz različite događaje ispostaviti paradoksalnost ideje da se individuum može stavljati u strogo ispolirane kalupe. S tim u vezi, Kasugina egzistencija podseća na klatno koje osciluje između racionalnosti koju iznova u njemu obnavlja Saeko i animalnosti koju iz njega pokušava da izvuče na površinu Nakamura. 
Nakamura mu na njegovo kajanje i potrenu da bude „normalan“ odgovara da je isti kao i svi ostali koji se šćućuruju zajedno i ližu jedni drugima rane. Posle Kasuginog pesimizma Nakamura doživljava trenutni krah (a provejavaće nekoliko ovakvih krahova duž mange, što joj daje dodatnu dimenziju apostrofiranja 
Živeti ne znači projektovati unapred, osmišljavati, nego iščekivati u otvorenosti spram nepoznatog, igrati igru, tako da ne određujemo mi pravila, nego smo uvučeni u nju i nama se dešava. Posle ispisivanja svega na tabli, njih dvoje anhiliraju kompletnu učionicu i na taj način raskidaju sa institucionalnom percepcijom prihvatljivog i normalnog i prihvataju destrukciju i ludost kao sastavni deo života. Kada se sazna za ovaj događaj Nakamura, a za njom i Kasuga beže u planine a ovaj beg simbolizuje kretanje s one strane društvenih normi, s one strane „dobra i zla“. Pod najjačim pljuskom, gladan i žedan, okružen nepoznatim krajolikom, Kasuga ide korak dalje sa svojom transformacijom i kaže sledeće: „Ja sam perverznjak, ali biti perverznjak i nije tako loše“. U tom trenutku na scenu stupa Saeko i konačno imamo eskalaciju sukoba u trouglu Nakamura-Kasuga-Saeko. Da li je Kasuga izabrao da se okrene Saeko, koja kaže da zaboravlja sve prethodno što se dogodilo, koja ulazi u „prostor animalnog“ (žrtvuje se zarad ljubavi) ne bi li ga povukla iz tog prostora i vratila ga u „prostor racionalnog“, ili će ostati u sferi animalnog i okrenuti se Nakamuri? Kasuga pada na zemlju i vrišti iz sveg glasa: „Ja sam prokleti crv, prokleti crv koji je niži od bilo čega drugog.“. Odluka svakako neće biti svesna, Kasuga ne bira, već pušta da instinkt vodi, akt koji će prethoditi obeležiće dalji tok mange, a na vama je da vidite šta će se desiti u ovoj dinamičnoj sceni nabijenoj emocijama i teškim odlukama koje će morati da padnu. 
Đorđe Pisarev, na granici između čudesnog i personalne 
Želimo takođe da napomenemo da je u toku Međunarodni sajam knjiga u Novom Sadu koji se održava već od trećeg marta i traje do 10. marta, na kome se između ostalog dodeljuju Nagrade 
Iz “Reči urednika”
ŽANR: naučna fantastika/distopija
Strah je temelj koji karakteriše društveni život sa psihološkog aspekta. Reći da se ne plašite ničega bila bi bezočna i notorna laž. Tehnički, strah i teror su samo termini kojima se opisuje teskobni osećaj karakterisan opsesivnim, iracionalnim, intenzivnim i morbidnim užasom (fobijom) od nečega. U stvarnosti, taj osećaj prestravljenosti i teške teskobe od nadolazećeg može da vam poremeti život – ili ga odredi. Retki su pripovedači koji vam to mogu dočarati, paralisati vas, naterati da dugo mislite o upravo pročitanim redovima, sa progoniteljskom idejom da je moguće da se i vama desi isto što i protagonistima priče, bez obzira na to koliko one fantastične i nemoguće bile.
Često pratim i učestvujem u diskusijama po knjiškim grupama. Vrlo rado predlažem knjige vredne pažnje i čitam utiske članova o knjigama koje nisam čitao, a imam ih u planu. Tako me je jedan osvrt naterao da pročitam Piranezija od Suzan Klark i nisam se pokajao. Napisao tekst na sajtu i opravdao zašto je osvojio brojne nagrade. Igrom sudbine sam naišao na osvrt druge knjige od članice koja ju je u početku svrstala u antipreporuku kako bi kasnije tu odluku promenila u apsolutnu preporuku. Nadam se da mi nećete zameriti na ovakvoj reklami. 
Savršeno je osmišljena i mitologija sveta Slepog kraljevstva. Ideja da životinje imaju neku vrstu ‘veb mreže’ kojom prenose informacije zaslužuje svaku pohvalu. Jedna od njih je