Blog

Shigurui: Samuraj nije gospodar sopstvenog života

Posted on by Anđelo Mršić
„Feudalno društvo, u savršenoj formi, čini mali broj sadista i veliki broj mazohista.“

Glasina je da anime adaptacija mange Shigurui nije prosto pala u naručje studija MADHOUSE. Reditelj Hamasaki je, navodno, morao da ubeđuje mangaku sa skicama i produkcijskim materijalima da će njegovo delo verno preneti na ekran. Strip, zapravo, nije u potpunosti originalan rad. Shigurui je delom baziran na Suruga-jou Goyen Jiai,, noveli iz ‘93, koja prepričava seriju različitih okršaja na samurajskom turniru – odigranom sa pravim mačevima i učesnicima sumnjivih karaktera. Prvi meč, u kojem se suočavaju jednoruki Genosuke i slepi Seigen, služio je kao kostur mange koja će zamisliti njihovu istoriju i onoga što je dovelo do njihovog sukoba.

Shigurui se može rasčlaniti u tri dela; ulazak Seigena u Genosukeov dođo i njegovo nasilno proterivanje, osveta nad članovima Kogan škole i prvi dvoboj između Seigena i Genosukea, i konačno, završetak njihovog neprijateljstva na gorepomenutom turniru. Negde na početku mange, majstor škole Kogan, naređuje učenicima da imobilišu njegovu ćerku Mie kako bi sa jednim od njih začela naslednika dođoa. Mie zaključuje da su ,,svi ljudi marionete,” i ova pomisao postavlja depresivan i nihilističan ton koji će pratiti sagu dvoje samuraja do tragičnog kraja. Autor izvorne novele i student istorije, Nanđou Norio, bio je mišljenja da je većina japanske istorije napisana iz perspektive vladara, hvaljenih kao odlični političari uprkos njihovoj tiraniji.

„Kada učenik Kogan škole podigne mač iznad ramena, budi posebno oprezan.“

Bušido i umetnost bitke su, u popularnoj kulturi, često okićeni velom romantizma i pojmovima kao što su poštovanje, čast i samokontrola. Ne sumnjam da u ovome ima istine, ali Shigurui je delo koje se ne bavi integritetom. Filozofska tematika mange je stilizovana određenom hiperbolom i elementima apstraktnog, ali ostaje realistična i može se reći da ima univerzalan domašaj. Hijerarhijski status i moć koja dolazi sa njim nije samo motiv oko kojeg se cela priča vrti. Ono predstavlja dominantan i nemilosrdan sistem koji će aranžmanom šema izmanipulisati sve aktere svog sveta u potrošne, biološke šrafove za nastavak svog postojanja. Berserk, čiji je mangaka Jamagući Takajuki fan, predstavlja sličan koncept transcedentalne sile u takozvanom izgubljenom poglavlju – ,,Ideja Zla,” manifestacija kolektivne potrebe za razlogom iza bola i patnje, u formi monstruoznog organa čija usta vuku konce sudbine čovečanstva.

U malevolentnom kaleidoskopu obmana koje rađaju trajne animozitete, otrovnih ambicija i apsolutne poslušnosti, karakteri plaćaju cenu submisivnosti ovom dizajnu. Prvo na mentalnom nivou, potom fizički, da bi pre ili kasnije postali jedno sa zemljom. U jednoj instanci izobličene okrutnosti, mladom učeniku je naređeno da usavrši baratanje španskom sabljom, u cilju stvaranja adekvatne demonstracije inferiornosti varvarske, jeretične veštine. Mladom učeniku je, kasnije, kranijum uništen golim rukama od strane samuraja. Mangi prilaže određen stih u kolekciji Damapade, u kojem Buda opisuje čoveka kao ,,tužnu igračku, obolelu stvar sa glavom punom izmišljotina.” Oporavak u hramu nakon egzila iz Kogan škole, Seigen će obeležiti skrnavljenjem svetog mesta i grafitom kojim objavljuje da je oslobođen avidje, što je budistički pojam zablude i neznanja. Ovaj gorko ironičan gest je, međutim, na njegov račun – jer točak karme je upravo kaznio njegovu egoističnost slepilom, kao što će Genosukeovu parališuću pokornost kazniti oduzimanjem ruke.

Skeptik Kogan škole upoznaje tehniku tigrove pesnice.

Praksa Kogan škole jeste ,,ulepšavanje” izazivača kako bi bili hodajući dokaz jačine dođoa. Ulepšavanje podrazumeva deformaciju lica, uklanjanje nosa ili uveta, ili odvaljivanje vilice od ostatka glave. Gracioznost borilačkih veština je nulirana njihovom jedinom svrhom koja je svirepa destrukcija tela i eliminisanje života. Mogli bismo reći, naravno, da to i jeste njihova poenta. Sa ultimativnim ciljem služenja krvožednih vladara, životna dedikacija ekspertizi mača je zarobljena defektivnim ubeđenjima, ako nije ugašena sadističkim impulsima nečasnih gospodara. Jedan od vrlo malobrojnih činova vrline u prvom poglavlju, gde guverner moli daimjoua da zaboravi na korišćenje pravih mačeva na turniru – predstavljajući mu sopstvena creva iz odsečenog stomaka kao demonstraciju jedinog ishoda koji čeka takvu naredbu. Guverner ga poslednjim dahom naziva budalom.

Pretpostavljam da se nameće pitanje da li postoji lik sa kojim možemo da se simpatizujemo?  Ali ovo je, mislim, najveća odlika mange i odgovor zavisi od toga koliko ste liberalni sa vašom definicijom žrtve, i vašoj poziciji na konceptu slobode. Shigurui bi možda bio previše sumoran i emotivno distantan da nije retkih momenata u kojima  na videlo probija iskrena ljudskost i empatija, pre nego što su uhvaćene u čeljusti gladi za dominacijom. Između Genosukea i Seigena, zakopano talogom mržnje, leži međusobno poštovanje koje bi, da su okolnosti malo drugačije, rodilo čelično bratstvo. Zato će pobednik njihovog finalnog dvoboja ostati ponižen, slomljen i opljačkan od svega.

Demonska vizija sigurne pobede.

Za kraj bih se vratio na Berserk, čijim bih fanovima prvenstveno preporučio Shigurui, sa ikoničnom izjavom u anime adaptaciji: ,,…Barem je tačno da čovek nema kontrolu; čak ni nad sopstvenom voljom.”

Novembarska čitaonica 2021

Posted on by Stefan Brezar

Dooobar dan, naši dragi Autostoperi/ke!

Ponovo se vidimo, na starom mestu, ko i uvek. Noć veštica je prošla, duboko smo zagazili u jesen i smeši nam se i zima (sa sve Deda Mrazom i reklamama za ono šećerno piće (koje ovde nećemo reklamirati)). Nadam se da ste se lepo proveli, maskirali, i da ste stigli da pročitte neku od knjiga koju smo vam preporučili prošli put…

Pošto vas sad čekaju nove!!!

Kako je novembar vreme kiša, a i sneg samo što nije, nema ničeg lepšeg od sedenja u toploj kući i čitanja, uz neki čaj ili kafu, dok kiša ili sneg padaju.
I naravno, da bi užitak bio potpun, valja pripremiti zalihu knjiga. Naš skromni izbor vam može biti od koristi u tome. Ali najpre, vežite se, pa krećemo!

Uzvišenost, Darko Tuševljaković

 

U izdanju beogradske Lagune, stiže novi roman Darka Tuševljakovića ,,Uzvišenost”.

U Beogradu, u bliskoj budućnosti, naizgled po svemu nalik gradu koga znamo, glavna junakinja živi bez oca, prokazanog pisca koji je otišao, i sa majkom koja postaje dementna starica.

Nema iskrene prijatelje, stalnu vezu i dobar posao, a u sebi još nosi bolne ožiljke iz prošlosti.

Ali njen komplikovani život postaje još komplikovanije kada se panorama Beograda promeni, i otkrije talas samoubistava i Sunčevo pleme koje glorifikuje roman njenog oca.

Ona će se zateći u procepu između dva sveta – onog koji odlazi u nepovrat i novog koji se ubrzano rađa. Pred njom je neočekivani izbor: da li da se prikloni svetu u kojem su svi ljudi isti, ili onom u kojem, zahvaljujući novom čudu tehnike zvanom Kindred, neki postaju uzvišeniji od drugih?

 

 

„Tunel“, Aleksandar Tutuš

 

U izdanju beogradske izdavačke kuće „Čigoja“, dolazi roman „Tunel“. Roman govori nedokučivom i varljivom preplitanju stvarnosti i fantastike. Tunel je simbolično mesto zamene svetova, voljnog ili nevoljnog izlaska iz sopstvene kože. Ovo je priča o ljudima nesaznatljivom planu iz samog središta predznanja, u kojem junaci romana otpočinju svoje putovanje, svako iz svoje daljine, u susret jedni drugima, svojoj sudbini, neumorno hodajući dok se svijet oko njih ne promjeni. Zgusnuta i napeta alegorijska ravan o strahu i borbi za život, neprestanom rađanju i umiranju, osobenosti bačene u svijet, Evropi pod najezdom migranata i virusa.

Hoće li se junaci izbaviti iz ovog tunela i doseći svoju sudbinu, saznajte u ovom romanu.

 

 

 

Orški kuvar, Ranko Trifković

A sada nešto nesvakidašnje.

U izdanju izdavačke kuće ,,Žir” stiže ,,Orški kuvar” – delo za sve one koji su se pitali kako izgleda jelovnik rase orkova, zle rase dobro poznate iz mnogoborjnih dela fantastike.

Zbirka ,,Orkški kuvar“ nadahnuta je Rečnikom fantastične zoologije, Horhea Luisa Borhesa, Adolfa Kasaresa i Silvine Okampo, te mestom koje u našoj civilizaciji danas imaju hrana, običaji vezani za hranu, i njena zastupljenost u medijima kroz slavne kuvare, te kuvarske emisije i blogove.
Priče su satira na naš odnos prema hrani, a posebno kao merila (visoke) kulture.

Recepti predstavljaju urnebesne, preterane (u stilu Gargantue i Pantagruela) kulinarske pustolovine jednog čudovišnog kuvara, a ma koliko brutalno, često i hororično delovali, svi recepti imaju utemeljenje u kuvarskim tradicijama Evrope i Azije.

Knjiga je podeljena na tri gozbe, a osim pripovesti u obliku recepata, tu su i kuvarski rečnik, te napomene o upotrebi namirnica, naravno sve – na orkovski način.

Kakve se sve ,,poslastice” ovde kriju, možete saznati među koricama ove knjige.

 

Doživljaji mačka Toše, Branko Ćopić

 

Za najmlađe Autostopere smo pripremili jedan neosporni klasik.

Moderna bajka, iz pera Branka Ćopića, u kojoj životinje govore i jedan nestašni mačak kreće u svet ispunjen opasnostima ali i čudima, odvešće vas van granica čudesnog.

Da li će Toša uspeti da se vrati svom deda Triši i vodenici, saznaćete u ovoj knjizi za sve uzraste.

 

Toliko za ovaj put.
Vidimo se ponovo u decembru, na istom mestu.

Perfect Blue – pitanje granice fiktivnog i realnog

Posted on by Bojan Grujić

Delez u predgovoru Razlike i ponavljanja eksplicitno tvrdi da je moderni svet svet simulakruma. Ako je ovo tačno, postavlja se pitanje da li je u svetu novih tehnologija i masovnih medija i dalje operativan pojam stvarnog, koji je uz sve svoje razlike važio za tradiciju Zapada, ili taj pojam mora zameniti nešto radikalno drugačije ‒ pojam simulakruma?

Ovde ćemo problematizovati položaj savremenog čoveka u svetu hiperrealnog kao svetu „čiste slike“. S obzirom na činjenicu da se simulakrum ne može definisati i podvesti pod principe klasične logike, pokazuje se da više ne živimo život u kojem Istina ima najvišu moć nad domenom stvarnog, nego u svetu koji je vođen mehanizmima anti-kategorija: fragmentarnosti, multipliciteta, kontradiktornosti, dijahronije i haosa, što posledično povlači i to da se mora promeniti sam pojam čoveka.  Pored toga, ovo podrazumeva da simulakrum ne može biti nešto po sebi „dobro“ ili „loše“, nego da se u polifoniji različitih načina odnošenja spram njega može izgraditi operativna strategija življenja, koja paradoksalno uvek mora biti otvorena i zamenjiva drugim strategijama. Neuhvatljivost simulakruma koji je raskinuo svoje veze sa tradicionalnim principima stvarnosti takođe zahteva jedan neuhvatljiv i dinamičan odnos stalnog iskušavanja i prilagođavanja. Savremeni svet kao svet simulakruma podrazumeva da je stvarnost uvek već slepljena sa virtualnošću do te mere da možemo čak govoriti i o pobedi virtualnog nad realnim, virtualnog kao „iluzije“ koja je izgubila svoju zavodljivu moć i nametnula svoja pravila savremenom svetu učinivši ga toliko transparentnim da su fenomeni i događaji u totalnoj izloženosti izgubili svaki smisao.

Perfect Blue, Satošijevo remek-delo se višeslojno poigrava sa našim razumevanjem stvarnog i fiktivnog praveći izvesnu „spiralu interakcije fiktivnog i realnog“ koja prerasta u rapsodiju naših doživljaja i percepcije gde polako gubimo sposobnost da i sami zaključimo šta je na delu – realnost ili fikcija. Kao da zaboravljamo da smo pred fiktivnim formatom  pitajući se šta je ono što je stvarno za Mimu, našu glavnu junakinju. Vidimo da je virtualna realnost koju Mima na početku nije želela da prihvati u potpunosti odredila dalji tok događaja u njenom životu. U „eri ekrana“ glavno pitanje nije više šta mi jesmo, ili ko smo mi, nego kako se pojavljujemo. Mima se sve vreme bori sa „višestrukošću“ vlastitog postojanja ‒ da li je ona idol, glumica, obična devojka, sve navedeno ili pak ništa od toga? Pitanje njenih osećanja i toga kako ona sebe „zbilja“ vidi  i želi da predstavi ostavlja se po strani jer je to u kontradikciji sa potrebom da se bude „zvezda“. Ovo je sjajno oslikano u sceni gde Mima skida sa zida poster svoje nekadašnje grupe CHAM u nadi da to treba da označi kraj jedne uloge i početak druge, nove, ali skidanjem maske Mime-idola ne pokazuje da ispod toga leži Mima njeno sopstvo koje drži na okupu sva njena pojavljivanja. Ono što leži ispod te maske jeste samo još jedna maska ‒ maska Mime-glumice.

U svom delu Razlika i ponavljanje, Delez markira glavnu karakteristiku savremenog sveta kao sveta simulakruma ‒ on je „stvarnost“ u kojoj je sve maska i postoji isključivo kao prerušeno. Skidanjem maske mi ne napuštamo našu fiktivnu ulogu i ne vraćamo se u  domen „realnog“, zato što ispod nje više nema nas kao čvrstog, stabilnog subjekta svojih odluka. Čovek simulakruma se konstituiše, prerušavajući se. Drugim rečima, u savremenom svetu prvi je privid, ali ne privid u tradicionalnom smislu koji bi označavao privid nečega čija je suština skrivena i treba da se otkrije, nego je ovde reč o „čistom prividu“, prividu koji ne referiše ni na šta. Kako filmski narativ napreduje prema kraju, pokazuje se izvestan stepen gradativnog destabilizovanja stvarnosti, gde je sve teže publici kao i samoj Mimi, da napravi razliku šta je stvarnost, a šta je „samo njena fikcija“. Film kulminativno podiže stepen suspens-a i usložnjava interakciju virtualnog i realnog gde prelaženje iz jednog konteksta u drugi (san/java,  snimanje filma/svakodnevica) treba povratno da proizvede u nama, kao publici, delirijumski efekat gubljenja svakog traga stabilnom tlu realnosti.

Isto važi i za Mimu. Vrhunac ovog efekta vidimo onog momenta kada sama sebi postavi pitanje: „Možda je ona više ja nego ja sama?“. U jednom trenutku Mima sanja zastrašujuću scenu, a na njeno iznenađenje kada se probudi saznaje da se ta ista stvar zaista i dogodila ‒ i ne samo to ‒ nego ona pronalazi (ili je ovo stvar konfuzije njene svesti?) dokazni materijal koji ukazuje na to da je i ona sama učesnik u događaju. Ovog trenutka vidimo kako se tas vage „fiktivno-realno“ pomerio na stranu fikcije u onom smislu u kojem više ne može biti reči o fikciji koja se određuje spram realnog, nego o fikciji koja postaje „realnija od realnog“. Scene koje slede nakon ovoga su sve zbunjujuće i mi kao publika više nikako ne možemo da napravimo razliku realnosti i privida, sna i jave, scena iz serije u kojoj Mima glumi i njenog, sada već u potpunosti rastrgnutog života. Satoši, povećavajući stepen konfuzije, na dva načina destabilizuje poziciju nas kao publike (ako smo još uvek samo publika?). Dok gledamo film kao da zaboravljamo činjenicu da stojimo pred delom fikcije ‒ sam film dovodi u pitanje razliku stvarnog i prividnog i povratno utiče na to da i mi sami iskušavamo samo stapanje i dovodimo u pitanje datu razliku. Film kao medijum je poništava za nas, sa ove strane ekrana, ali takođe je on poništava i sadržinski kroz razvoj samog narativa.

Bodrijar u Simulakrumima i simulaciji govori o četri faze slike od kojih treću i četvrtu fazu ‒ „slika kao prikrivanje odsustva nekadašnje realnosti“ i „slika kao svoj vlastiti simulakrum“ u potpunosti otrgnut od stega realnosti ‒ možemo potkrepiti različitim momentima iz filma. Stvarnost savremenog sveta kao sveta simulakruma postaje haotična i distorzivna. Više ne možemo govoriti o rigidnom označitelju koji u različitim kontekstima nosi isto značenje. Fenomeni u savremenom svetu nemaju ono na šta referišu, a razlog leži u tome što svi društveni i kulturni fenomeni izlaze van svojih sfera i mešaju se sa svim drugim,  na način da više ne možemo povući jasnu granicu i pronaći njihovo odlikovno mesto. Ovo je nemoguće iz razloga što nema „suštine“ stvari u tradicionalnom smislu koja bi podrazumevala da se sve sekundarne karakteristike te stvari sameravaju spram nje. Ispod simulirane stvarnosti ne možemo više pronaći nekakvu stvarnost po sebi ‒ ono što leži ispod je ničeanski rečeno ponor, anti-temelj koji ukazuje na to da vraćanje njemu ne znači dolazak do izvesnosti samog sebe, nego je vraćanje podudaranje sa ponorom, koje implicira „fragmentarnost“ i „fluidnost“ individualnosti. Ovo je činjenica sa kojom Mima ne može da se pomiri. Ona je za svog fana-uhodu uvek Mima-idol, Mima-slika, a ovo je simbolički predstavljeno scenom gde njen fan postavlja svoj dlan, ispod njene figure koja pleše, i posmatra je. Pogled preko dlana nagoveštava ideju da u savremenom društvu gospodari način pojavljivanja čoveka.

Ako bi podelili strukturu filma u dva dela, gde bi prvi deo predstavljao Miminu borbu sa činjenicom da njenog realnog života više nema (stav pasivnog nihiliste) i sam kraj filma gde Mima doživljava svoju finalnu metamorfozu i shvata da mora prigrliti svet simulakruma i ući u igru sa njim, onda se iz ovoga otvaraju tri moguća puta odnošenja spram savremenog sveta hiperrealnosti. Prvi se ogleda u tome što pretpostavljamo i dalje razliku naših  uloga i onoga što mi jesmo i samim tim mislimo da možemo svojevoljno prelaziti iz jednog stanja u drugo, iz „stvarnog“ u „fiktivno“. Drugi podrazumeva da prihvatamo određenu ulogu kao ono što nas u potpunosti određuje i fiksira naš način postojanja. Obe ove pozicije su problematične, jer se oslanjaju u prvom slučaju na tradicionalnu razliku – stvari po sebi i pojave, a u drugom slučaju na pasivno potpadanje pod moć simulakruma. Tradicionalni stav koji razlikuje suštinu našeg bića i akcidentalne karakteristike, kao i stav koji podrazumeva očajanje nad izgubljenom realnošću i pasivno potpadanje pod manipulativnu moć simulakruma, oba su neadekvatni oblici odnosa. Drugim rečima, savremeni čovek mora potražiti nove načine bivstvovanja u svetu simulacije koji: 1) neće više pretpostavljati razliku stvarnog i imaginarnog i principe stvarnosti spram kojih bi se privid mogao zauzdati; 2) ne mogu podrazumevati pasivno podležanje činjenici da virtualno ulazi u sve pore realnog i ovladava nad njim. Na kraju filma Mima napušta sve svoje prethodne uloge i završava svoju odiseju rečenicom „Ja jesam realna“. Na prvi pogled mogli bismo reći da Mima ostaje pri svojim starim stavovima, ali smatram da ovo zapravo znači da je ona „prigrlila“ izazove savremenog sveta i da sa tim stavom iznutra, dovodi u pitanje mehanizam hiperrealnosti, tako što odlučuje da ona povratno tom svetu postavi izazov i postane njegovo iskušenje, njegova kontradikcija i anomalija.

Pored problema odnosa virtualnog i realnog, u filmu je adresirano i pitanje odnosa nas i (masovnih) medija. Bodrijar u Simulakrumima i simulaciji kaže da ne gledamo mi televiziju, nego da i televizijski ekran gleda nas. Rečju, subjekt nije više odašiljač ili primalac informacija, nego i sam postaje informacija. Mada, ovo se održava ne samo u kontekstu medija, nego i u kontekstu objekata koji nas okružuju. U Prozirnosti zla Bodrijar tvrdi da dolazi do totalne proliferacije objekata gde oni nadilaze vlastitu svrhu i infiltriraju u sfere jednih i drugih. Kao posledicu ovoga imamo intenziviranje hiperrealnog koje se beskonačno grana. Nema više stvari po sebi, već samo postoje njene beskonačne manifestacije koje okružuju subjekt i uspostavljaju trijumf nad njim. Film na maestralan način pokazuje moć digitalnih medija kada Mima saznaje za web-sajt „Mima’s Room“. Web sajt je uključen u priču kako bi postavljao dvostruko pitanje ‒ da li link sajta vodi do mesta koje nema veze sa Miminim životom, do puke konstruisane fikcije, ili je taj sajt put do njene najdublje intime koja je potpuno rastpoljena u etru virtualnog. Ona ulazi na dati sajt i zatiče dnevnik koji piše „virtualna Mima“, ali se ujedno postavlja pitanje kakav je ontološki status te figure? Da li je „virtualna Mima“ samo loša kopija „realne“ Mime, ili se ona otrgla od nje i uspostavila samostalno postojanje, postavljajući imperativ da stvarnog nema i da je Mima sa ove strane ekrana samo još jedna slika, još jedno pojavljivanje? Interesantna scena koja nagoveštava „eru digitalnih medija“ jeste scena u kojoj Mimin fan snima kamerom samo snimanje filmske scene, gde dobijamo konstantnu dinamičku promenu perspektiva, spiralu posredovanja medijskih slika. Po  Mekluanovom stavu u delu Razumevanje medija ‒ „Medij je poruka“ ‒ u osnovi medija uvek leži drugi medij, te nije više važan sadržaj koji se prenosi njime, nego način samog prenošenja, to jest, mehanizam pomoću kojeg medij konfiguriše ono što će se pojaviti. Sa pojavom fotoaparata i objektiva za kamere mogli bismo reći da se izgubio metanarativ o stvarnosti koji je sebe stavljao u neutralnu tačku iz koje je obuhvatao celinu stvarnosti. „Slika slike“ (kamera koja snima proces snimanja) ukazuje da, kako bi to Niče rekao, iza „priče o stvarnosti“ ne stoji nekakva stvarnost po sebi spram koje sameravamo datu priču, nego samo još jedna priča. S tim u vezi, ne možemo reći da imamo stvarnost na koju priča kao delo fikcije referiše, nego su one već  isprepletene. Sa nestankom „stvarnog sveta“ nestaje i „prividni svet“ ‒ nestaje razlika stvarnog i prividnog koja je rukovodila životom zapadnog čoveka. U pozadini objektiva kamere ne leži suverena stvarnost već drugi jedan objektiv koji postavlja imperativ savremenog sveta simulacije: „Snima se!“.

Film Perfect Blue nam nameće mnoštvo pitanja od kojih sam se fokusirao na dva za koja smatram da najviše dotiču savremenog čoveka: 1) Nisu li fiktivno i realno već uvek dve strane iste medalje; i 2) Ne određuje li medijsko posredovanje „čistih slika“ (slike bez realnog referenta) od samog početka naše sopstvo i naš život? Analiza ovog remek-dela ispostavlja sledeći zaključak:  ne možemo napraviti jasnu razliku nas kao „fiktivnih“ i nas kao „realnih“ pod svetlom simulacije koja zadobija objektivne kvalitete realnog. Tradicionalna razlika koja je uvek bila određena spram identiteta i jedinstva u pojmu pokazuje se kao „greška“ u mehanizmu simulakruma. U njemu su se svi fenomeni i događaji otrgli od svog izvora i počeli haotično da kruže oko forme Ništavila koja leži u srcu tehno-pećine modernog čoveka. Zadatak ovog filma nije da nam pruži odgovor na to kako živeti u hiperrealnosti simulacije, nego da uzdrma čovekovu veru u vladajuće strukture stvarnosti i u ideju da postoji originalni odnos spram nje,  koji bi podrazumevao „adekvatnu sliku“ stvari i njen realni temelj. Nasuprot tome, u svetu simuliranih objekata moramo se okrenuti „taktilnom“ i „senzualističkom“ mišljenju. Ovo znači da ne može biti više reči o „skeniranju“ i  analizi fenomena, nego radije o „mirisanju“ njihovih ostatataka. Jedinstvenog odgovora nema u svetu hipertaktilnog i hipervizuelnog. Na kraju filma Mima odlučuje da se aktivno uključi u igru sa simuliranom realnošću i oslobodi se radikalne razlike fiktivnog i realnog koja ju je određivala. Ona bira da se suprotstavi logici simulakruma tako što će da parodira njegov imperativ: „Snima se“! Ako je simulakrum obezvredio logiku nekadašnje realnosti koja je „skliznula“ u more virtualnog, Mimin gest pokazuje da je ona nova „katastrofa“ takvog sveta. Ako je simulakrum čista transparencija u čijoj se virtualnosti ukidaju sve razlike i kontradiktornosti, onda je Mimina odluka vaskrsnuće te kontradikcije u srcu savremenog sveta. Rečju, „neuhvatljivost“ i „opscenost“ simulakruma zahtevaju „novog“ čoveka. To što nikada nećemo znati šta je taj čovek tačno (jer ovo pretpostavlja tradicionalni pojam suštine koji se izgubio) ne znači ništa negativno, štaviše, to je oslobađajući predznak za nas. Ponovno definisanje i fiksiranje čoveka u takvom svetu značilo bi i njegovo „ubistvo“, njegovu predaju pred simulakrumom. Sa druge strane, himerična natprirodnost modernog čoveka u igri sa natprirodnošću simulakruma može proizvesti kontrapunkt savremenog sveta.

Čudesno uzdizanje matrijarhata

Posted on by Kristijan Šarac

 

 

ŽANR: naučna fantastika/superheroji/DC
ORIGINALNI NAZIV: Wonder Woman: Earth One Vol. 3
SCENARISTA: Grant Morison
CRTAČ: Janik Paket
KOLORISTA: Nejtan Ferbern
PREVODILAC: Draško Roganović
ZEMLJA: SAD
GODINA IZDAVANJA: 2021.
OCENA:

 

 

 

Prošlo je nešto više od dve godine otkada smo pisali o prva dva toma iz ovog mini-serijala koji spada u ediciju Zemlja jedan. Tadašnji prekid priče nas je ostavio nezadovoljne, ne pričom, već odsustvom završnog toma. Stoga je ovaj izlazak trećeg dela (istovremeno kad i u Americi), neka vrsta fantastične pravde. Pored segmenta da nas to čini zadovoljnim, važniji je taj što smo u korak sa stripovskim svetom. To nas stavlja na glavnu mapu gikovštine, pa možemo biti srećni, jer i u našem okruženju postoje standardi, kudikamo i viši nego u nekim drugim sferama i stalno ih dižemo jer lestvica zahtevnosti neprimetno raste sa našom hegemonijom.

Ovo je Čudesna žena novog doba za klince koji preuzimaju našu štafetu. To je upravo ono u čemu je Morison specijalista, rekreiranje starog u novo ruho. Prijemčivo današnjem konzumentu-potrošaču. Naravno da se rebrending radi sa oprezom… cilj je privući nove kupce, i zadržati stare. Autoru to polazi za rukom, iskusan je, zato je i dobio da prilagodi najmoćniju ženu u stripu. I ovom trilogijom je superherojska deveta umetnost dobila još jedno vrhunsko delo. Genezom novog načina prezezentacije već viđenog, radnja je poprilično promenila uzrast korisnika – sada je to stariji tinejdžer – što je interesantna odluka – i simbolično u novu epohu Amazonke ulaze sa mladom kraljicom, koja se može nositi sa zahtevima današnjih čitalaca. Sve u svemu, još jedan Britanac koji menja lice američkog stripa.

Grant Morison – nosilac britanske viteške titule, dodeljene za doprinos njihovom filmu i književnosti. Scenarista poznat po radu na Betmenu, Supermenu, Novim mutantima, Ligi pravde, Doom patrol, Fantastičnoj četvorci i mnogim drugima.

Janik Paket – crtač koji je poznat upravo po Čudesnoj ženi, te Kseni princezi ratnici, Betmenu, Supermenu, Spajdermenu, Mutantima, Ligi pravde, Osvetnicima, Terra Obscur-i, 9-11, ali i po Stvorenju iz močvare: za rad na ovom delu je višestruko nominovan za nagradu Šuster, dobitnik je Ajzner nagrade.

Kraljica je mrtva, živela kraljica! Skoro da je tako idilično, ali nije. Mnogi se protive Dijaninom ustoličenju kao suverenke Rajskog ostrva. Sa druge strane, na Zemlji je jedan besmrtnik vekovima iščekuje priliku za osvetu. Voljan je i svet da žrtvuje zarad svog cilja. Ispod tog sukoba, a možda i iznad, je obračun patrijarhata i matrijarhata. Zemlja jedan je spremna za nežniju vladavinu: vladavina čvrste muške ruke, suviše ogrezle u ratu i krvi. Promena vlasti nikad nije jednostavan ni miran proces – a još manje je to kompletna reforma ideoloških shvatanja i radnji. Sutrašnjica postoji zahvaljujući borbi za ideale, ne borbi iz niskih pobuda.

U ovom tomu imamo čudesno uzdizanje matrijarhata. Sasvim prikladno novom dobu, obećanje novog smera DC-ija i američke devete umetnosti uopšte. Ciljana grupa je mlađa  publika, to je evidentno. Dobre stvari su što je ovo dinamičan moderan strip, sa mnogo pomešane grčke mitologije. Ono što je problem su  borbe – u dobrom delu u potpunosti preuzimaju delo, ali i to što je zbrzan kraj. Vrhunska stvar je perfektno nelinearno pripovedanje. Bilo nam je zanimljivo i to da je činjenica u vezi sa junakinjom koju smo u prethodnom tekstu, o ovoj priči, označili kao najverovatnije tačnu – potvrđena nakon toliko godina izlaženja i pripovesti o heroini iz gline rođenoj. Crtež je na momente fantastičan, ali na trenutke i on biva preokupiran borbama, izgleda da je rasplet uvek bombastičan.

Tijara joj na glavi i laso u ruci, nekadašnja princeza blista ponovo u punom sjaju i zove u nove avanture. Ne treba da vas toliko plaši promena, muški rode, smrt je zamenjena ularom. Doba matrijarhata je došlo, čas izlaska ovog teksta je čas u kom se desila transformacija. Srećom, ne menjaju se moje sposobnosti pisanja te vas uskoro očekuje mnoštvo članaka. Živela Dijana!

Njezino veličanstvo gotika

Posted on by Pavle Horvat

Brzo pitanje: što zajedničko imaju germanski narod iz kasne antike, srednjovjekovni umjetnički stil i književnost Edgara Alana Poea? Na prvu loptu: ne mnogo – osim imena. Pojam gotike imao je jedno od najzanimljivijih lingivističkih putovanja, mijenjajući značenje i konotacije između stoljeća. Interesantno je stoga proučiti o čemu se zapravo radi i raznolikost načina na koji se riječ gotika manifestirala tijekom povijesti.

Prvo koje je svojatalo to ime bilo je pleme Gota, jedan od bezbrojnih germanskih naroda (Franci, Vandali, Sasi, Juti, Langobardi…) koji je izbio na povijesnu scenu za vrijeme i poslije propasti Zapadnog Rimskog Carstva. U općem kaosu koji je vladao Europom toga doba, Goti su se relativno dobro snašli; podijeljeni na dvije skupine, osnovali su dvije jake države – jednu u današnjoj Španjolskoj a drugu na području suvremene Italije. No, kako se kotač sreće okretao, tako su i gotske države naletjele na moćnije neprijatelje koji su ih trajno uklonile s povijesne pozornice. Tako je ova potonja, ostrogotska, pokorena od vojske bizantskog cara Justinijana u 6. stoljeću, dok su Vizigoti u Španjolskoj pali pod naletima arpaskih osvajača oko stoljeće i pol kasnije.

Pleme Gota jedan je od poznatijih germanskih naroda iz turbulentnih doba kasne antike i ranog srednjeg vijeka

I u uobičajenim okolnostima, tu bi priči bio kraj. Jest da su Goti bili barbarski osvajači odgovorni za sakaćenje i politički raspad napredne rimske civilizacije (zajedno sa još desecima drugih razloga, o kojima bi se dala napisati zasebna knjiga), no nisu bili bolji ni gori od drugih. Da je ostalo na tome, oni bi bili i ostali zaboravljeni, zanimljivi nikome doli povjesničarima.

No skoro mileniju kasnije, Goti su na neočekivan način izvučeni od izglednog zaborava. Povjesničar i umjetnik Giorgio Vasari, hvaleći tadašnju suvremenu renesansnu arhitekturu, opisuje poklonike prijašnjeg umjetničkog stila kao „arhitekte koji su u maniri barbarskih nacija gradili građevine u stilu koji nazivamo gotičkim“. Ukratko, kao nešto apriorno nevrijedno, dapače grubo i primitivno. Iako dakle originalno nastalo s derogatnornom konotacijom, ime gotika se do danas održalo kao oznaka umjetničkog stila koji je prevladavao Europom tijekom kasnog srednjeg vijeka.

Renesansna arhitektura – skladna, odmjerena, rađena po mjeri čovjeka. Na slici je katedrala Santa Faria del Fiore u Firenci, iz 15. stoljeća

No da ne bismo ostali samo na semantičkoj površini, korisno je ovdje stati na loptu i proučiti bit Vasarijeve kritike gotičkog stila. Renesansa, dominatan umjetnički izražaj onog vremena kojem je i sam autor gorljivo pripadao, strahovito se inspirirala grčkim i rimskim uzorima (fr. rennaisance = ponovno rođenje [antičkih vrijednosti]). Cijenili su se antički oblikovni elementi, njihov sklad i kompozicija. Renesansni arhitekti redovno putuju u Italiju i tamo s oduševeljenjem proučavaju prastare rimske ruševine. Konceptualno gledano, antička (a time i renesansna) arhitektura je čvrsto prizemljena. Nema organskih oblika ni divlje mašte karakterističnih za neka druga razdoblja; renesansa je u svojoj srži duboko racionalistička i još dublje humanistička. Zgrade su svedene na ljudsko mjerilo, s čovjekom kao osnovnom mjernom jedinicom oko čijih se proporcija sve vrti. Tako su i u renesansnoj arhitekturi proporcije ljudske. Doživljaj je ljudski. Osjećaj simetrije prilagođen je čovjeku, kao i kompozicija elemenata. Skladna, prizemljena i prilagođena čovjeku – to je u suštini renesansa.

Stil koji Vasari posprdno kritizira, gotika, s druge strane ne opisuje ništa od navedenog. Gdje je renesansa smirena i skladna, gotika je elegantna i razigrana. Dok renesansa teži harmoničnoj kompoziciji, gotika teži uzvišenosti. I dok je mjerilo renesanse ljudsko, nitko tko je kročio nogom u gotičku katedralu ne bi mogao izjaviti ništa slično: svojom veličinom i oblikovajem ona djeluje manje kao mjesto namijenjeno za boravak ljudi, a više za boravak Boga ako se spusti na zemlju. Ukratko, dok renesansa stoji čvrsto objema nogama na zemlji, gotika je ta koja teži onom uzvišenom. Onom nadljudskom. Onom onozemaljskom. Renesansa je realnost; gotika je fantazija.

Gotička arhitektura. Vidimo doslovnu i metoforičku uzvišenost, eleganciju, razigranost i definitivnu sklonost fantaziji. Interijer je prepun svjetla. Lijevo – katedrala u Milanu (1386-1965); desno – unutrašnjost katedrale u Chartresu (1194-1252)

Njena etablirana onostranost nastranu, Vasari je svojom usporedbom ustanovio još jednu karakteristiku gotike na koju će se kasniji autori svjesno ili nesvjesno pozivati: a to je njezina subverzivnost u odnosu na mainstream (čak i danas, pet stoljeća kasnije, gotička supkultura u glazbi doživljava se na sličan način). Ako je renesansa velebni i svečani Rim, onda su po Vasariju gotika rušilački i barbarski Goti koji su taj Rim osvojili. Sličnu šprancu ponavljat će i kasnije iteracije (neo)gotike, koje uvijek stoje nasuprot principima antike i svega utjecanog antikom. Želi li neki umjetnik izraziti svoje protivljenje antičkom naslijeđu, dobra je šansa da će se na ovaj ili onaj način pozvati na gotiku.

Isti ovaj kontrast ponovio se u sličnom izdanju i dvjestotinjak godina poslije. Engleska 18. stoljeća, gdje će nas naša priča uskoro odvesti, mjesto je kojim, kao i u ostatku Europe, dominira filozofski i društveni pravac prosvjetiteljstva. Prosvjetitelji – recimo Locke u Engleskoj, Russeau i Voltiare u Francuskoj ili Franklin u Americi – na svijet gledaju analitički i racionalno, kao na složenu slagalicu koju uz puno truda i mozganja možemo odgonetnuti te tako poboljšati kvalitet života i pojedinca i cijelog društva. I da se razumijemo – prosvjetiteljstvo je fenomenalna stvar: njemu i njegovim tekovinama dugujemo razvoj znanosti skupa sa svim njegovim izumima i benefitima, javni obrazovni sustav, svakojako širenje znanja (prosvjetitelji bi bili oduševljeni današnjom svedostupnošću kvalitetnih informacija na internetu) i koješta drugo. No prosvjetiteljstvo nije moglo samo u sebi obuhvatiti čitav spektar ljudske osobnosti. Njegovo oslanjanje na racionalnost i znanost nije ostavljalo puno prostora za onu iracionalnu, intuitivnu ili emocionalnu stranu ljudske prirode.

Prosvjetiteljstvo nam je donijelo mnogo prednosti na kojima smo i dan-danas zahvalni, no ljudskom je društvu pristupalo s vrlo racionalnog aspekta. Slika je „Čitanje Voltaireove tragedije Kinesko siroče u salonu Marie Therese Rodet Geoffrin“, iz 1812. ; slikar Lemmonier

Stoga nije ni čudo da se kao protuteža prosvjetiteljstvu razvio novi društveni i umjetnički pravac: romantizam. Romantiste je teško definirati u jednoj riječi, no kada bismo to morali, ta riječ bila bi iracionalnost. Oni drže da su, svim tekovinama prosvjetiteljstva usprkos, ljudi prvenstveno emotivna i iracionalna bića – i nema smisla pretvarati se drugačije. Romantičari stavljaju osjećaje ispred razuma, kaos ispred reda, intuiciju ispred analize, prirodu ispred tehnologije. Poznati slikar Caspar Friedrich David sažeto je izjavio „Umjetnikovi osjećaji su zakon“.

U ranije spomenutoj arhitekturi kao reakcija na skladni i odmjereni klasicistički stil tako se pojavilo obnovljeno zanimanje na gotiku (tvz. gothic revival), gdje ne po prvi put vidimo funckiju gotike kao kontrapunkta nečem mainstream racionalnom i staloženom. U slikarstvu, romantičarski umjetnici otkrivaju interes za motive iz prirode, povijesti, kao i prikaze snažnih ljudskih osjećaja stavljenih u prvi plan.

Slikarstvo romantizma– „Samostanske ruševine u snijegu“ Caspara Davida Friedricha iz 1807. Uočljive su neke od tema koje će gotički pisci tako rado upotrebljavati: recimo auru mistike i misterije. Ruševine i stare zgrade koje evociraju povijest. Tmurna atmosfera. Naslovna slika – „Ruševine kapele Holyrood“ (detalj) iz 1824. Louisa Daguerrea također je odličan primjer romantičkog slikarstva koje je inspiriralo gotičke setinge.

No za naš članak najzanimljivija promjena događa se u književnosti, gdje 1764. Horace Walpole izdaje prvi samoprozvani gotički roman: Otrantski zamak – gotička priča. Kao nekom ironijom sudbine – ni ovaj put riječ gotika nije upotrijebljena jasno i izravno. Walpole je naime lažno tvrdio (i tek u kasnijem izdanju priznao istinu) kako je njegova knjiga ustvari pronađeni manuskript iz srednjeg vijeka (dakle „gotički“), a ne djelo fikcije nastalo kao plod njegove mašte. No tome usprkos, fraza „gotička literatura“ ustalila se kao opis žanra kojem su pripadali Walpole i njegovi literarni nasljednici. Površinski razlog za to bio je prilično izravan: Walpole je djelovao u vrijeme arhitektonskog gothic revival stila te je čak i sam živio u jednoj takvoj zgradi. Protogniste njegovog djela čini srednjovjekovno plemstvo koje obitava u gotičkom dvorcu – stoga je uporaba atributa „gotički“ bila ispravna na više nivoa.

No, kao što rekosmo, sve su to samo površinske paralele. Tek analizom gotičke literature i konteksta u kojem je nastala možemo shvatiti zašto se gotički žanr naziva gotičkim. Horace Walpole, Ann Radcliffe, Mary Shelley, Edgar Allan Poe i drugi stvorili su pravac u književnosti koji, slučajno ili ne, vuče nemale paralele s idejom gotike kao ujedno i fantastičnog i subverzivnog žanra. Njihovi romani po podosta su aspekata bili poprilično udaljeni od racionalnog realizma onog doba. U pravilu se događaju u nekoj mračnoj ukletoj kući ili dvorcu, počesto uz oluje koje odmah uspostavljaju zlokoban ton. Vlada atmosfera misterije i napetosti, uz naznake straha koji kroz radnju postaje sve gori i gori. Otkrivaju se mračne tajne iz prošlosti. Implicitni realizam setinga brzo biva razbijen mučnim snovima, propočanskim noćnim morama, zlokobnim znakovima, vizijama i drugime. Događaju se stvari čudne koje izmiču racionalnom znanstvenom objašnjenju. Ton djela je jeziv i sablastan, često prelazeći u punokrvni horor. Naglasak je na emocijama i emotivnom stanju naših likova. Stavljajući ih u uvjete ekstremnog straha, iznenađenja, jezivosti i anksioznosti, gotičke autore zanimaju iskonske i nepatvorene emocije koje će se se pritom pojaviti.

 

I tek sad postaje jasno zašto kolektivni imaginarij romantičara nije mogao svoja djela doživljajno vezati za ondašnji dominatni klasicistički stil niti primjerice za doba renesanse. Oboje su bili prepravilni, preuređeni, presimetrični i preskladni – ukratko preprizemljeni da bi poslužili kao narativni i nomenklaturni seting za njihove priče. No zato je gotika savršeno odgovarala njihovim potrebama. Na nivou imena, gotika je predstavljala subverziju u odnosu na ondašnju renesansu, baš kao što su autori gotičke literature bili predvodnici pobune protiv prosvjetiteljskog racionalizma i realizma. No i na dubljem nivou, gotika je bila jedini povijesni period koji je bio prikladan kao prostorno-vremenska podloga romanima koje su pisali. Ukleti dvorci, proročanske noćne more, neobjašnjivi događaji, iskonske emocije pobuđene jezivošću i sablasti svi odreda imaju jedan zajednički nazivnik – a to je suštinska iracionalnost. To jest: trijumf onog emocionalnog, intuitivnog i imaginarnog nad onim realnim i znanstvenim, stoga nije ni čudo da se takav stil vezao uz srednjovjekovni arhitektonski pravac koji je i sam bilo više fantastičan negoli realan. Veza gotike i gotičke književnosti možda je i počela kao slučajnost – Walpoleovom podvalom da je njegovo djelo srednjevjekovni manuskript – no rekao bih da se s vremenom uspostavila i znatno dublja, ideološka poveznica. Inače ne bi opstala toliko dugo ni toliko trajno.

Pritom je ona originalna, srednjovjekovna gotika služila manje kao doslovna inspiracija, a više kao asptraktni koncept nečeg nadrealnog i fantastičnog. Romantičarska ideja gotike kao da je zasjenila gotiku samu. Kao primjer možemo uzeti uklete srednjovjekovne zgrade i dvorce iz gotičke literature, koje su sve odreda mračni, tmurni i neugodni prostori. Ništa od toga nije istinito za originalne gotičke katedrale, prepune sunčevog svjetla. Ingeniozni inženjerski izum letećih kontrafora omogućio je gotičkim graditeljima puno veće površine otvora kroz koje posljedično dolazi više svjetla. Gotika je bila potencijalno bitnija kao pojam fantazije i imaginacije, nego kao stvarno povijesno-umjetničko razdoblje smješteno u stvarnom vremenu.

Primjeri gotičkih setinga. Opet primjećujemo auru misterioznosti, praćenu atmosferom stalne nelagode i straha. Dvorci i zgrade počesto su ukleti. Nebo je tmurno, u pravilu uz kišu ili drugo nevrijeme. Nema ničeg staloženog ili racionalnog u ovim setinzima – one su tu da iz protagonista izvuku emocionalnu oluju.

Naravno, nije ni dobro otići u drugu krajnost te ovlaš postaviti znak jednakosti između gotičke arhitekture srednjeg vijeka i gotičke litarature 18. i 19. stoljeća, jer njih dvije dijeli nemali broj suštinskih razlika. Dio njih proizlazi iz same prirode dvaju različitih umjetnosti: jer se jezik arhitekture ne može samo tako translatirati u književnost ni obratno. No onaj drugi, značajniji procijep između njih tiče se samog konteksta u kojem su nastale. Gotička arhitektura imanentno je srednjovjekovna, i samim time neraskidivo vezana za sve osobitosti srednjovjekovnih društava u kojima je nastala: primjerice naglašena religioznost ili počeci jačanja gradova i gradskog života. Gotička se pak književnost referira na posve drugo vremensko razdoblje sa zasebnim setom društvenih karakteristika koje želi obrađivati. To bi primjerice bili uloga znanosti u društvu i njezine potencijalne opasnosti (Frankenstein), rastuće zanimanje za psihu, za „unutrašnjost“ čovjeka i sva emotivna stanja koja on doživljava (nije slučajno da su se društvene znanosti poput psihologije i sociologije također počele razvijati u to doba), istraživanje obitelji kao socijalne jedinice (likovi u gotičkoj litaraturi često su ili bez obitelji ili s nejasnim obiteljskim odnosima, ili traže obitelj, ili imaju mračnu obiteljsku tajnu) i još koješta drugo. Razlike postoje i njih ne treba zanemariti. No isto tako postoje i sličnosti te paralele – koje ipak uspostavljaju neku zajedničku „gotičku“ crtu koja premošćuje i vrijeme i različitost dvaju umjetnosti.

Anor Londo – grad bogova iz video-igre Dark Souls. Kad vizualnim umjetnicima zatreba osjećaj uzvišenosti, skoro do stupnja numinoznosti – nerijetko posegnu za vokabularom gotike kao alatom kojim će to gledateljima najbolje predočiti. Kvazi-gotička arhitektura, skupa s blještavim svjetlom u pozadini – stvara dojam nad-ljudske monumentlnosti i čuđenja, kao mjesto primjereno nečem ili nekom nad-ljudskom (bogovima u ovom slučaju)

Što se gotičke literature tiče, njeno naslijeđe je bogato i opsežno. Možemo spomenuti samo poznatog Draculu Brama Stokera, Frankensteina Marry Shelley, Orkanske visove Emily Brontë, Dr. Jeckylla i Mr. Hydea Roberta Louisa Stevensona, kao recimo i brojne priče te novele Edgara Allana Poea. Gotički utjecaji nadalje su se nastavili od početka 20. stoljeća (H.P. Lovecraft, primjerice), pa sve da današnjih dana. Isijavanje te Salem’s Lot Stephena Kinga ili popularna serija Haunting of Hill House nedvojbeno su inspirirani gotičkim djelima još iz njenih romantičarskih dana.

Zanimljivo je zamisliti hoće li – i ako da, kako – negdje u budućnosti neki novi žanr iznova prisvojiti gotičko ime? Sudeći po povijesti, lako je moguće. Kada se god klatno kulture previše zanjiše u smjeru racionalizma i realnosti – iznikut će neki novi žanr – gotički po srži ako ne po imenu – koji će biti tu da nas posjeti na onu drugu stranu ljudske prirode. Na maštu i fantaziju. Na intuiciju. Na sirove emocije. Sve to gotika je u nekom obliku već utjelovljavala i utjelovljavat će i dalje.

Trešnjin cvet – Maja Mitić

Posted on by Redakcija

Nisam matičar, ali sam potpisala smrtovnicu. Smrtovnicu mojih majki, moj prvi roman. Inače, pišem i poeziju, priče i književnost za decu, ali kratka priča mi je najdraža forma. Jer sa njom možete svašta.

Možete je napisati, ostaviti, zaboraviti na nju neko vreme. To je proces inkubacije. Kad je pogledate posle mesečak dana, doći će do iluminacije, stotine ideja kako da je proširite, poboljšate.

Kad je završite, počećete drugu, pa dalje. Opet ćete se malo odmaći. Kad ih kasnije pogledate sve skupa, ukazaće se nit, ideja kako da ih spojite u roman. Meni lično, ovo je najbolji način za pisanje romana, to recikliranje starog rukopisa, uheklanog sa novim, i baš tako je nastao mozaik roman Smrtovnica mojih majki. A ova, koju ću vam sad ispričati, nije iz romana, mada bi mogla biti!

TREŠNJIN CVET

Tu belu haljinu sa trešnjinim cvetovima na rubu, kupio si mi od prvog honorara, presrećan što ti je krenulo sa poslom koji voliš. Bili smo ludi od sreće zbog toga. Zbog nas. Nisam htela da mi išta kupuješ, bio je to skroman honorar: rekao si da tvoja devojka zaslužuje divnu haljinu. Ti si je prvi spazio, i meni se odmah dopala. Baš ta, što prekriva samo grudi, strukirana i jako kratka. Ona što više otkriva nego pokriva, voleo si što se tako oblačim i kupio mi je. Kad god bih je obukla, brzo bi spala sa mene, kao začaran si me gledao. Skidao me, pažljivo, a uzimao me grubo.

Ponašali smo se ko klinci koji nemaju gde, a u biti, ti si bio jako nestrpljiv, pa bi me na putu iz naših omiljenih bircuza, samo povukao u prvi haustor, parkić… Uz zid moje/tvoje zgrade, pitam zašto se ne bismo popeli gore, šapućeš i režiš da ne možeš više da izdržiš, da sam uhapšena, i pribiješ me uz zid, pritisneš otpozadi, otkopčaš se i samo se zabiješ u mene.

Bilo je lako isprovocirati te, još u kafani bih ispod stola skinula gaćice, smotala ih u trouglić, i tom improvizovanom maramom, ukrasila ti džep od košulje.

Grizao bi mi vrat, ramena, nisi video ništa sem mene, stezala sam se koliko se dalo jače u tom položaju, da izmamim što dublji uzdah, da mi šapućeš na uvo kako sam vrhunska kurvetina, što je bio najlepši kompliment dok ti si toliko duboko u meni, ko što niko nikad nije bio pre, ili sam prosto samo tvoju erekciju tako glorifikovala – zabio bi mi ga do stomaka, a onda pravo do srca.

Ne bi ni primetio slučajne prolaznike u kasne sate, koji bi nas šokirano gledali, praveći se da ne gledaju, a ja im poklanjala po osmeh i mahnula, bez imalo stida, to smo samo moj čovek i ja, to je bio moj ponos, što tvoj ponos ne može da sačeka penjanje do trećeg sprata, već me puni vrelinom ili svu isprska, dok mi „pretiš“ da ćemo sad u stanu ponovo, grizem ti usne i vodim te, pa još s vrata krećem da te spopadam, haljina pada na pod, sad je vreme za repete, i drugačiju, mekšu podlogu, a ti opet tvrd, i još luđi nego maločas. Ta bezumna strast, bila je verifikacija ljubavi, činio si me najželjenijom, najvoljenijom ženom, taj osećaj moći bio je jači od svakog opijata…

Zbog toga sam i nosila kratke haljine. Da ti budem dostupna, bilo kad, bilo gde. Na javnim mestima, klupicama u parkićima, sedim na tebi, i dok si u meni, haljinicom pokrivam taman koliko i šta treba. Nosila sam je samo za tebe. Čuvala ko relikviju, ko što druge žene čuvaju venčanice, ti si me ovenčao ljubavlju baš u njoj. Iz ljubavi se razvila strast koja nas je izgarala, u toj haljini sam prvi put začela. Sa tobom. Ali naše dete se nikada nije rodilo. U jedno spontano julsko veče, belinu mojih butina, prošarao je kontrast jarko crvenog. Pogledao si me sav preplašen, tu se sećanje prekida, a nastavlja u bolnici, gde mi saopštavaš da sam imala spontani, držeći me za ruku, u pokušaju da budeš jak. Pokušala sam i ja, al’ sam se slomila na paramparčad.

Mesecima nisam znala za sebe, ni brinula o sebi, o životu uopšte. Nisam ni primetila koliko sam se i od tebe udaljila. Spavali smo svako u svom stanu. Ti se opteretio poslom po celu noć, a ja… Grlila plišanog medveda, tvoj poklon po saznanju o trudnoći, za našu bebu, i grlila haljinu, dezena trešnjinog cveta. Pazila da ništa ne umrlja njenu belinu, da se ne pocepa, da sam u strahu i prestala da je nosim, ali uvek je bila tu. Čista i lepa, baš kao naša ljubav… Ko beba koja se nije rodila.

Ne znam kako, ali znam da sam je ja ubila. Pa sam utrčala u kupatilo da se oprem varikinom, da sperem sa sebe osećaj krivice. Ti si me izvukao iz kade, našao me tu, u smradu kiseline, došavši da mi doneseš večeru za koju si znao da neću jesti. I opet bolnica, opet u bolničkom krevetu, dok me držiš za ruku koja je sva u zavojima.

****

Danas sam pakovala u džakove garderobu za porodicu na socijalnoj pomoći. Spakovala sve što je lepo, spakovala i tvoje košulje. Jer kad ih nisi tražio za ovih pet godina kako smo prekinuli, i vešto se izbegavali, nisam ih više želela. Čuvala sam tvoj miris u njima, a taj miris je izvetrio i…

Vreme je da pustim.

Na dnu ormana, ugledala sam je… Bela i lepa, ko da nije prošlo toliko godina: zub vremena je nije oskrnavio. Ljubomorno sam je zgrabila, bar nju da sačuvam. Pa je teška srca spustila u džak i odmah vezala čvor da ne gledam kako poklanjam relikviju naše ljubavi. Posle tebe, ionako mi stoji ko strašilu, ispijenoj, bez oblina koje si toliko ljubio, oštećene kože i prvih sedih koje nisam skrivala. U toj porodici živi devojka baš stasala za takve haljine, zgodnica, baš ko ja nekad: bar nek joj se ona raduje. Odmah sam pozvala taksi i odnela sve. Vratila se u olinjaloj majici i šortsu koje nosim svaki dan, nije mi stalo kako izgledam. Beonjače su mi zacrvenele ko one trešnje na haljini. Neću da mislim, ne, pseto si sto me je živu pojeo! Posle svega, samo tek tako nestao. I ne, nisam plakala, davno me prošlo. Dosta je.

****

Bože, da li gubim razum, jesam li normalan? Pitam gluposti, znam da nisam. Video sam danas na ulici devojku koja može kćerka, možda i unuka da mi bude – u beloj haljini sa trešnjinim cvetovima. Osetio bol u preponama, mučki me probolo, pa prošlo kroz grudi. Zar sam postao pedofil? Ne, ne… Nisam gledao tu malu. Znam samo da me pogledala s gađenjem, misleći verovatno da je pratim, nisam je zagledao. Tu haljinu sam već negde video. Zakleo bih se da sam je strasno trgao sa tela druge žene, a nekad je samo blago podigao i uronio pod njene gaćice, ako bi ih uopšte obukla.

Nijedna žena nije umela tako da me zavrti, da mi se digne samo kad me pogleda, i morao sam da je imam, odmah i sad, razvaljivao je po toaletima raznih kafana, po prljavim gradskim ulicama, tucao po najskupljim luksuznim hotelima, i gde god da pogledam, stigne me sećanje, bio je ovo premali grad za nas dvoje, I ono što nas pokretalo. Uvijao sam je, izvijao svuda, ko pobesneli ker rasnu kučku u teranju, a ona … Bila je tako podatna, kad treba, umiljata kao mačka, ili potpuno podivljala, lako bi se spustila na kolena, otkopčavala me, i sisala mi kitu ko prava ovisnica, dok joj vilica ne utrne, pa ni tad ga ne bi puštala, ni ja nju, grabio sam je za kosu i gurao joj do grla, u strahu da je ne udavim, a previše u transu da bih prestao, gledao s obožavanjem na šta je sve spremna, čak i kad zna da nas gledaju, bio sam ponosan. Gospodareći njom, osećao sam se kao da je ceo jebeni svet moj, a ona moja vladarka i ponizna robinja, vrištao sam koliko je volim, tako što bih se ugrizao za usne, i punio joj usta dok ne počne da se davi, pa je malo odmakao, da gledam kako joj se niz usne slivam, niz vrat, preko beline njenih čvrstih i zrelih grudi, do gornjeg ruba haljine.

Što me više volela, i pokazivala to na sve načine, dizala me na nebo, i bacala grubo na tlo – bio sam lud od ljubomore. I kad bi dvadeset četiri časa dnevno provodila kraj mene, sludela bi me kad strči samo do prodavnice, ili joj stigne poruka, zapišti telefon, a ne kaže mi ko joj piše. Svud sam video njene bivše i aktuelne udvarače. Patio sam od prisilnih misli i košmara, kad god bih bio na putu, opijao se ko som da probam da izbacim iz glave kako zamamno besramno izgleda, dok je drugi lik spopada. U mojim mislima, ceo puk vojske se izređao na njoj, i tad bih se dodirivao i svršavao od užasa, od straha koji parališe i odmah je zvao da je ispitam gde je, šta je, s kim je. Ja, koji nikad nisam bio gnjavator, baš nju sam udavio ljubomorom.

Toliko sam je osećao, da sam mislio da mogu da osetim i kad nije moja; ljubav, toliko bezumna, činila me je tako ponosnim i previše ludim: nekad bih je i pratio da dokažem sebi da strah nije iracionalan, ali samo bih se obrukao, i izludeo je od besa, kad bi me uhvatila da je uhodim. Vrištala je, psovala me, pucala mi šamare, a ja bih je samo oborio na pod, i dobro je pojeb’o, krotio dok se ne smiri, pa je grlio ko da ću da je polomim, molio, sve dok ne oprosti.

I ubrzo, opet bih postao divljak. Ono čime me prvo osvojila, beskrajnim šarmom, koketnošću, glasnim smehom od koga odzvanja lokal i svi u nju gledaju, sad … plašilo me baš to u i na njoj najlepše, ključao sam ako je iko pogleda, ubio sam je skroz. Nije smela sa mnom više biti svoja: gledajući šta pravim od nje i njenu nelagodnost, ubio sam i samog sebe.

Ne, ne želim imena da joj se sećam, kamo li izgovorim. Možda to i nije bila ona. Ko zna kome sam tu haljinu kupio, nije ni bitno!

Gubitnik sam. Toliko sam nade i energije uložio u posao da sam i nju zapostavljao. Baš kad sam joj najviše trebao. Ko zna ko je sve te trešnje brao sa njenog grešnog zgodnog tela, da to nisam ni znao. Sad nemam ni posao, ni nju… Naša deca se nisu rodila. Nemam ništa. Al’ jedno je bila u pravu: toliko ne smem da ostanem sam sa svojim mislima, da skitam po kafanama ko gluvo pseto. Da sam gubitnik, tako je rekla. Ona nije ni marila za tu haljinu, nije znala da volim što njena put miriše baš na te cvetove. Malo je nosila, pa prestala. Ne, to nije ta haljina, sigurno je odavno bacila u smeće.

Oči su mi crvene, krvare beonjače, poprimaju izgled trešnjinih cvetova. Al’ suzu ne bih za kurvetinom pustio. Dosta je!

Opet s mamurlukom čekam jutro. Klin se klinom izbija. Ne mogu da hodam, palim krntiju i do „Rusa“ na rakiju. Trešnjevača mi danas treba. Otrov mi danas treba. Sasuo dve rakije, oporavio se i krenuo dalje. Taman sam oterao košmar, kad, prošla je. Noseći hleb i perece, i haljinu moje kurve, trešnjinog cveta. Stao sam, crveno svetlo na semaforu, i gledao kako se rub haljine njiše dok lako korača, ko srna, ko nekad moja, ne mogu ime da…

Belo. Crveno. Trešnjini cvetovi.

Lagao sam da te nisam voleo.

Marija!

Moram odmah da te pozovem. Ne, napisaću ti poruku da…

Belo. Crveno. Žuto. Zeleno.

Krv. Trešnjini cvetovi. Belo. Krv. Krv.

Marija! Stani! Lagao sam da te više ne…

****

„Marija!“ Goranova sestra vrišti moje ime.

Nije me zvala godinama, sad me njen poziv budi. Jedva razgovetna. Kaže – vozio pijan. Kaže – stao na crveno, ali nije video zeleno. I auto iza njega se zabio punom brzinom, da mu je glavu kroz šoferku isterao. Na telefonu mu ostala tek započeta poruka, moj broj i moje ime i… nije stigao da dopiše, da dovrši misao.

„Ko, Vanja, ko je proleteo kroz soferku?“ , pitam bunovna, još ni oči nisam skroz otvorila.

„Brat mi je poginuo. Dok je tebi pisao poruku… Goran moj. Goran… tvoj!“ davi se, jeca, taj poznati glas, traži utehu: reč ne mogu da izgovorim, niti reč znam.

Ne želim da znam!

****

Prva sam stigla na groblje, još niko nije došao. Morala sam nasamo da pričam sa njim, da ga pitam šta je krenuo da mi napiše.

Poslednje moje reči njemu bile su da samo susret u paklu može da nas pomiri. Ni sama ne znam šta sam time htela reći, ali…

Dovoljno je lud da sve ovo inscenira, izlepi po gradu umrlice, nahuška i Vanju i sve žive da me drže u laži. Zašto je ovoliko čekao, ne razumem, ali oprostiću mu sve, bez reči!

Dok se od traume vučem ka kapeli, hrabrost me izdaje, tresem se od treme, od želje da se opet privijem uz njega.

Ulazim, hladno je unutra. Kovčeg na odru, ime i slika mog Gorana, iznad zatvorenog sanduka.

„Gorane, ovo je odvratno, čak i za tebe, skotino! Izađi odmah, ne mogu ovo da gledam, izađi gde god da si, preterao si!“, sleđena koračam unazad, gledam odakle će se pojaviti, pa opet koji korak ka kovčegu, nervozno se klatim.

„Nije smešno, idiote, ako ne izađeš odmah, odlazim!“

Muk. Ništa se ne čuje, osim lupanja mog srca koje preti da iskoči. Muka mi je, istrčala sam iz kapele i ispovraćala se, pa se bojažljivo vratila, i moj ponos je posustao. Počela sam da molim, da se okrećem okolo i cvilim da ga volim, i preklinjem da prestane, ali ni glasa od njega.

Samo toplina koja izbija iz njegovog kovčega, meša se sa hladnoćom što izbija iz svih zidova kapele; toplina, i obožavani miris koji dobro znam. Unutra je, i živ je, samo hoće da me skroz izludi, da izvuče sve iz mene, i pristajem. To je test. Dokle je spreman ići, a dokle ja: nadam se da ćemo se jednom ovom smejati, mada baš je preterao, al’ nebitno. Dižem poklopac sanduka, i vidim ga, nakon toliko godina. Izležava se, i loše glumi pokojnika, sav zrači toplinom, vidim mu osmeh na usnama. Ništa se promenio nije: pustio je kosu malo, i tek blago je prošarana sedim vlasima, a lice ko dečje, čekam da me pogleda. Uzimam ga za ruku, topla je, i zavlačim pod moju košulju, i pre sam tako iz „mrtvih“ dizala. Osećam mu ubrzani puls, toplotu dlana, obrazi mu postaju rumeniji. Držim mu dlan zarobljen između grudi, dok mu lagano grizem prste, zatvaram oči, i čujem smeh. Nije mogao dugo da izdrži, osećam prste u kosi, i konačno se oglasio.

„Marija.“ koliko sam dugo čekala da čujem kako mi ime izgovara.

„Marija?“

****

„Marija, dete, šta radiš to?“, presekao me glas teta Jelene, njegove majke, brzo ruku puštam. Do maločas topla, sad se ko ledenica srušila nazad.

Ono lice, i zagonetni osmeh, više se nije videlo. Ništa se nije videlo od tog lepog lica, sem gomile krvlju skorenih zavoja, i pokušaja da se novima taj trag prekrije.

Ta sablast ispred mene je istina, konačno dolazi do mozga, dah iz grudi izbija, dok me teta Jelena koja je umrla par meseci pre nego smo se Goran i ja definitivno razišli, s prezirom gleda i optužuje da sam joj sina ubila.

Pokušavam reći da nije istina, pokušavam bilo šta reći, a hladnoća kapele me kroz grudi kao nož probada. Tek neki glas da pustim, ali zvona grobljanske crkve toliko glasno biju, a žena me samo ljutito pogledala, pa izašla van, i nestala u pravcu groblja.

Glava sva zavijena, sve je jače krvarila, ko da ga ljuti što ga zvona tako okrutno glasno bude: samo sam se uz zid privila i pokrila oči rukama. Nisam znala u šta da verujem, samo sam u jedno bila sigurna. Oštar bol mi je pokidao stomak, poput onog kad sam izgubila bebu, i krv mi se niz nogu slivala, dok je unihop pokušavao da je upije, sve više i više je liptala.

Majka mu se vratila, u onoj crnoj čipkanoj haljini, u kojoj smo je i sahranili. Pogled pun prezira, zamenila je neizmerna blagost, i krenula je ka kovčegu sa nečim neobičnim u rukama, beli zamotuljak, kao gomila čaršafa. Uznemiren preglasnom zvonjavom, krenuo je detetov uplašeni plač, plač koji traži utehu.

„A neka si mi bar unuka podarila. Ne brini, čuvala sam ga, dok Goran i ti ne stignete“, i pružila ga da uzmem u ruke. „Uzmi, draga, toliko te dugo čeka. Zagrli ga.“ približava mi nešto previše sitno da bi bilo beba, a opet, zaista zvuči tako: ako uzmem, ako pogledam, bojim se da ću se sa ovo malo razuma rastati!

Ne, ne želim, nisam dete rodila, pokušala sam da kažem, ali od straha da pogledam šta je u plahtama, od svega što sam videla, sve je iz mene izbijalo, znoj, menstrualna krv, sav dah.

Utočište sam našla na podu, noge me više nisu držale, a i oči se konačno sklopile.

****

Probudila sam se. Probudilo me lupanje po ulaznim vratima. U groznici, i sva umrljana krvlju, iako joj nije bilo vreme, menstruacija je krenula. Mobilni telefon pao kraj kreveta. Promrzla, ko da sam još u onoj kapeli, čula sam Vanju kako me doziva i pokušava da obije vrata.

Uspela sam da se odvučem i otključam. Samo sam joj upala u zagrljaj i počela da jecam. Bez reči, samo sa onim najtišim, kamenim suzama, ležale smo u mom krevetu, nakon što mi je pomogla da se presvučem i sklonila krvav veš.

Od tog trena do sahrane, ne sećam se ničega. Htela sam da odem, da kupim onoj devojci stotinu haljina, da vratim venčanicu naše ljubavi, da ga u njoj ispratim, sad već sigurna da je stvarno preminuo.

Nisam imala snage. Samo sam otišla i nisam mogla da ga vidim, kovčeg je bio zatvoren. U njemu Goran, kažu – unakažen. Meni bi bio lep, molila sam, nisu me pustili. Na kolenima, rekli su – ne, i da je tako bolje za mene. Iracionalno bi bilo da objašnjavam, da sam već sve videla, u onom košmaru, i više nego što treba. Spustila venac od trešnjinih cvetova, na kovčeg što hladna zemlja guta, dok me Vanja pridržavala, i ja nju. Kad bol spotiče, ravnoteža ne postoji. U bolu smo opet postale sestre. Dvoglas što vrišti da ga zemlji ne daju… Narikače. Tukla je zemlja o sanduk, grobari su samo radili svoj posao, i nije bio prvi put da čujem taj grozni zvuk. Al’ bio je prvi put da me toliko boli, da tako tutnja u ušima, i nikad nije prestao. I prokleta crkvena zvona, toliko preglasna, da paraju uši…

****

Za mene otad ništa ne postoji, sem pitanja šta si hteo da mi napišeš. I svako jutro, tvoj glas zove –Marija, odazivam se, ali ništa se ne čuje… Samo tutnjanje zemlje koja se obija o sanduk u kom su te spustili u grob. Osećam kako ti je hladno, pa se naježim. Krivica, Gogi, dva puta si mi život spasio, jedan život mi i poklonio, a ubila sam vas, i njega i tebe, a ne znam ni kako. Što sam te ikad pustila? I pustila da me pustiš… Tvoja Kurva Trešnjinog Cveta. Ni Vanju ti nisam mogla spasiti. Ti si je naterao na lečenje od zavisnosti, i čuvao godinama. Juče sam našla na podu vašeg stana, prepunog krvavih špriceva. Svratila da je obiđem, da se kao nekad jedna drugoj izjadamo. Osmehnula se kad me videla, i bojažljivo slagala da ne uzima heroin ponovo, pa ućutala.

Vreme je stalo, ne vidim boje, plitak je dah, samo sedative, san je spas. Našla sam krojačicu i dala joj nacrt haljine. Uspela je do detalja. I oblačim je svaku noć pred spavanje, i čekam, čekam… Grizem jastuk od muke što opet kasniš. A čujem korake i cvet miriše. Kasniš, ali znam, dolaziš. Znam ti zvuk koraka, svako veče ih čujem.

Evo, neću više da zaključavam vrata. Možda tu grešim, da. Ne možeš da uđeš, naravno. Evo sad je sređeno. Uđi kad god hoćeš, kao nekad podigni mi haljinu, uzmi me. Vodi me. Šapni šta to nisi stigao da mi napišeš. Jedva se držim, požuri.

Opet sam te celu noć čekala, i opijajući polusan, krenuo da me odvlači, a još te nema. I opet se čuju koraci, znam im lakoću, dolaziš! Tu si! Jer kreće mi ruka uz bedra, i lagano, osmeh mi preliva lice, okrećem se…

„Ona. Ona mi je brata ubila!“, bleda ko utvara, prljava i nikakva, u mene zuri tvoja sestra.

Tačnije, gleda kroz mene, i ko da nije ona, moja voljena Vanja. Kraj nje, nepoznat lik očajnog izgleda, iskrivljen od mršavosti, ali visok, žilav i snažan, pritiska me o krevet i pita gde držim novac.

„Vanja!“ krenula sam da vrištim, al’ mi je brzo rukom zapušila usta, izvadila nož i oštricom se poigravala, parajući mi haljinu, dok me njen bizgov držao, da se maknuti ne mogu, i opet pitao za novac.

****

Gledala sam strogo u nju, u nadi da još Vanje u tom telu ima. Nisam htela tako da odem, koraci za koje sam mislila da su tvoji, dozivanje… Sad mi je jasno. I da mi ovaj put ne možeš pomoći.

„Zar misliš da mi život išta vredi bez Gorana?“ oslobodila sam se njene ruke i, pokušavši da joj uhvatim pogled, zgrabila joj nož, prislonila na vrat, revoltirana. „Kolji, ubij me. Otići ću kod Gorana, a ti ostani sa ovim smrdljivim bednikom i sve ću mi reći, sve!“ zarežala sam, u nadi, da ću je dozvati svesti.

Reči su bile okidač. Prislonila mi je nož uz grlo jače stisnuvši, ipak zastala, videla sam joj suze u očima. Bio je brži, dohvatio je nož i zario mi ga pravo u stomak. Jednom-dvaput. Ne znam koliko puta, samo znam da hladno može biti vrelo, i da se može disati i sa ubodom pravo kroz grudi. Disati dovoljno dugo, da vidim da mi rade premetačinu stana, dok nepomično ležim, i borim se da udahnem, ali nepodnošljiv bol tera na odustajanje.
Dala bih joj sve na svetu i da me samo pitala. Nije morala da me izda. Kako ću sad ovakva pred tebe? Haljine krvlju skroz natopljene, isečene nožem.

Hoćeš li me i ovakvu voleti?

Iscrpljena sam. Plućna krila, ko slepljena jedno za drugo, nema više ni pokušaja udaha. Sad manje boli. Utrnula sam skroz. Osećam kako curi iz mene, krv, dah, život. Sve me napušta, i prepuštam se, samo nek bude brzo. Da, to je to. Kraj.

Gorane? Zašto se ne javljaš? Zar nećeš da me dočekaš?

Preglasni plač deteta, para mi uši. Odzvanja stanom u kom više nikog nema. Plašim se.

Gorane? Je l’ naša beba sa tobom, molim te..?

Crveno. Belo. Sivi zidovi.

Crveno. Krv. Krv. Naša slika na noćnoj komodi.

Ljubljeni, spasi me. Još samo ovaj put!

 

Autor: Maja Mitić

Vještica Morana – Slavenska božica zime

Posted on by Veronika Perić

Negdje od 5. stoljeća slavenska plemena kreću svoju seobu puštajući korijenje diljem Europe i Azije. Već u 8. stoljeću dolaze u kontakt sa kršćanstvom. Slavenska mitologija ostala je oskudna u povijesnim zapisima i arheološkim nalazima. Ipak je možemo rekonstruirati na temelju usmenih predaja i mnogih običaja koji se štuju dan danas. Poznato nam je kako je idole slavenskih bogova 980. godine postavio knez Vladimir kod Kijeva da bi 988. godine porušio te idole nakon pokrštavanja. Mitologija je bogata pripovjetkama o božanstvima, junacima, vukodlacima, vilama, vješticama, vampirima, divovima, patuljcima i raznim demonskim bićima. U ovom tekstu osvrnuti ću se na jednu od priča iz mita o stvaranju svijeta i simboliku štovanja božice Morane.

PRAMRAK

Najstarije predaje kazuju nam da je na početku bio Pramrak, more i tamno nebo. U toj ništavnoj tami bivalo je Prajaje. Svarog kao božanski tvorac počivao je u njemu. Pod utjecajem životnih sila jaje se raspuklo i stvorilo svijetlost koja je bacila sjenu na Svaroga. Iz te sjene rodio se Černobog, bog zla i patnje. Oboje su postojali kao sile bez oblika, pa su stvorili svoje avatare. Svarogov je Veles, a Černoboga je Črt.

Od gornje ljuske Prajajeta nastalo je Drvo svijeta i odvojilo nebo od zemlje. U njegovoj krošnji skućio se Nav, stan bogova, a sastojao se od Svitogorske gore i Doma junaka.

Svitogor je grad bogova u kojem se do sedmog neba uzdiže Svarogov dvor. Iz Svitogora su vodila dvoja vrata, jutarnja i večernja vrata tame, oba čuvana od božanskih divova sa psećom glavom.

Dom junaka je najveća i najsjajnija dvorana u Svitogoru. U sredini je Svarogovo prijestolje uz Peruna, boga groma i Svantevida, boga sunca, te ostala božanstva. Gosti Svitogora su bili ratni junaci koji su za vrijeme života pridonijeli svom narodu kao i njihove djeve, te vile bojovnice.

Donja ljuska Prajajeta razbila se u nebrojeno mnogo komada od kojih su nastali divovi, patuljci i druga magična bića. Svarog je pomoću zlatnog praha sa dna mora rađao život, kovao sunce, mjesec i zvijezde, te se pokrenula sila koja je stvorila svijet. Načinio je prvog muškarca tako što je udahnuo ljudski duh starom hrastu, a njegova supruga Lada skrojila je ženu iz krošnje lipe.

U korijenju Drveta svijeta nalazilo se carstvo Črnoboga, Trtar koje je ostalo u tami. U njegovim dvorima obitavaju, oblici koje uzima Črt, a to su Ognjeni zmaj i Demonski jahač, crna spodoba koja jaše konjsku sjenu, praćena lovačkim psom i odlazi u lov na duše prokletih i zlih ljudi.

MORANA

Morana je mitološka figura koja ujedinjuje zimu i smrt s ponovnim rađanjem prirode i plodnosti. Poganska je božica smrti, žetve, vještičarenja i noćnih mora. Zaštitnica je podzemlja i simbolizira kraj fizičkog života smrtnika. Ujedno je bila boginja plodnosti, žena i predenja.

Jedan od mitova o Morani kazuje da je Bog plodnosti i vegetacije, Jarilo i njegova sestra i žena Morana bili Perunova djeca. Rođeni su u noći Nove godine. Iste večeri Jarilo je ukraden iz kolijevke i odveden u podzemni svijet gdje ga Veles odgaja kao svog sina. Tijekom proljetnog festivala Jarilo se vraća iz svijeta mrtvih noseći proljeće među živi svijet gdje susreće svoju sestru Moranu i udvara joj se. Zajednica brata i sestre donosi narodu plodnost i izobilje. Kako je Jarilo Velesov posinak, a Morana kćer Perunova, ovaj brak donosi mir među dva velika boga i osigurava pogodno u vrijeme za žetvu.

Prevrtljivi Jarilo nakon žetve postaje nevjeran Morani, te mu se ona osvećuje. Ubija ga i vraća natrag u podzemni svijet oživljavajući neprijateljstvo između Peruna i Velesa. Bez svog boga plodnosti i vegetacije, Morana zajedno sa čitavom prirodom vene i smrzava se tijekom zime. Morana se pretvara u opasnu božicu tame i leda, te naposljetku umire na kraju ciklusa.

Morana se pojavljuje u dva obličja. Kao lijepa djevojka, snježno blijede puti sa vučjim očnjacima i kandžama. Njen drugi oblik je onaj Babe Jage, grozne stare vještice koja živi u ukletoj kući ukrašenoj svjetiljkama napravljenim od lubanja pojedene djece. Kuća stoji na paru kokošjih nogu pomoću kojih se na zapovijed kreće i lovi ljude.

Osim što je oduzimala živote nanosila je patnju ljudima i životinjama. Ulazila je noću kroz ključanicu, pritiskala ih je u prsima i oduzimala im dah u snu, duhovno i tjelesno slabeći ih. Ova djelatnost Morane popraćena je uzrečicama: ‘Noćna mora’, ‘Guši me mora’, a ovi pojmovi su preneseni i na ostale ljudske nedaće ‘Mori me žed’, ‘Mori me ljubav’, ‘Smori me teret’. A kad boginja Morana ispoljava svoj najgori oblik imamo izraz ‘Zavladala mora na ljudima’.

Morana je letjela na metli i plovila na ljusci od jajeta te će ove odlike kasnije biti prepisane novom duhovnom biću, vještici. More, Morine isto možemo povezati s boginjom Moranom. One su neudane žene koje su se rodile zamotane u posteljicu. Takav se porod smatrao neuobičajenim te su se tako rođenoj djeci pripisivale nadnaravne moći. More bi svoje nadnaravne moći dobile tek kad bi navršile 21 godinu, a nakon udaje postajale vješticom.

U drevnim slavenskim obredima imamo tradicionalni ritual spaljivanja i utapanja lika Morane krajem zime. Mještani bi stvorili lik žene omotan krpama i dijelova odjeće, nekad ukrašen nakitom. Znali su je spaljivati zajedno sa biljem neposredno prije utapanja. Spominje se i običaj gdje bi domaće djevojke okitile bor cvijećem i kuglicama u boji. Nosile bi ga kroz mjesto, a mještani bi dijelili brojna praznovjerja o utapanju Morane. Da ne smijete dirati lik nakon što je spušten u vodu niti ga gledati na putu kući, a bila je loša sreća ako bi netko posrnuo ili pao.
Može se reći da Morana predstavlja različite faze prijelaza u ljudskom životu. Spaljivanje i utapanje sugerira da su ti običaji proizašli iz žrtvenih obreda s ciljem osiguravanja plodne žetve. Vjerovanje da bi spaljivanje eliminiralo nesretne aspekte prisutnosti zime i tako uvelo rodnost kroz proljeće, narodna je praksa.

Crkva je zauzela neprijateljski stav prema mnogim duhovnim sljedbama starih poganskih vjerovanja pa tako i ovom. Međutim, običaj je bio dovoljno jak da prevlada do danas. Tradicionalno se slavio na dan proljetne ravnodnevnice, a danas u nekim krajevima za vrijeme poklada povorka maškara, paljenjem „Morane“ označava kraj karnevala. No, pripadnici poganskih sljedbi su označeni i proganjani kao heretici te su mnogi običaji izbrisani u zaboravu. S vremenom progoni su se zaoštrili i osnovana je Inkvizicija 1231. godine. Ubrzo je odobreno mučenje kao metoda iznude priznanja bavljenja magijom i vještičarstvom. Kazna je bila slična Moraninoj, pogubljenje vješanjem ili spaljivanje na lomači, nekad i utapanje.

FILM I KNJIGA

U fantasy žanru tematiku slavenske mitologije možemo naći u romanu American Gods Neila Gaimana po kojem je snimljena istoimena tv serija. Serijal knjiga o Kate Daniels Ilone Andrews prožet je detaljima iz slavenske mitologije kao i tv serija The Witcher. Elementi slavenske mitologije vide se u trilogiji knjiga Shadow and Bones koje napisa Leigh Bardugi a po kojima je napravljena tv serija istog naziva.

Happy Halloween

Literatura:

„Hrvatska narodna mitologija: Biserje priča čarobnog carstva drevnih vremena“, dr. Nikola Sučić

„Hod kroz godinu: Pokušaj rekonstrukcije prahrvatskog mitskog svjetonazora“, Vitomir Belaj, Wikipedija

Gjo – Izlazak na obalu – Đunđi Ito

Posted on by Lazar Vuković

Radujte se, Đunđi Ito je ponovo među Srbima. Trebalo je da prođe sedam godina od objavljivanja poslednje sveske Uzumakija kako bi se drugi rad ovog japanskog majstora horora našao pred domaćim čitaocima. Razlozi za kašnjenje su opravdani i ne bih da ih navodim, važno je da ponovo možemo da uživamo u morbidnostima ovog autora.

Već sam ranije pisao o Uzumakiju i naveo zašto mangu smatram jednim od najboljih horor stripova i zašto Ito zaslužuje poštovanje koje uživa. Nažalost, domaći čitaoci kasne za svetom tako da su morali da čekaju do 2013. godine kako bi se upoznali sa njegovim stvaralaštvom (tu ne računam one sa perfektnim znanjem engleskog jezika). Za razliku od Uzumakija u kome nam je predstavljen vrhunac kosmičke strave, u mangi Gjo, koja je skoro objavljena kod nas, užas ima potpuno drugo lice. Ostatak teksta sadrži potencijalne spojlere tako da čitate na sopstvenu odgovornost.

Naša priča prati ljubavni par tokom odmora na Okinavi u vikendici momkovog ujaka. Tokom ronjenja momak je naišao na čudno biće, ali nije mogao da ga osmotri zbog novopridošlih ajkula. Svoje neobično iskustvo je ispričao devojci koja ima izraženo osetljivo čulo mirisa. Ubrzo ona počinje da oseća neobičan smrad oko vikendice i otkrivaju da je reč o čudnom ribolikom stvorenju sa metalnim nogama koje veoma brzo hoda. Stvar postaje još gora kada više takvih stvorenja počinje da izlazi na površinu i da napada ljude počevši od običnih riba, preko hobotnica, do velikih belih ajkula iza kojih ostaje neuobičajeno jak smrad. Naši junaci bivaju uvučeni u borbu za opstanak čovečanstva zato što se neobična invazija sa Japana proširuje na ceo svet.

Sama Itova ideja da bića podvodnog sveta vrše invaziju na kopno je suluda i genijalna. Zamislite lep i sunčan dan gde se ljudi opuštaju u parku, ćaskaju, deca se igraju na igralištu. Iznenada, kreće stampedo ovih stvorenja što dovodi do opšte panike. Šta tek treba reći o bezbednosnim snagama koje ova situacija dodatno iznenađuje pa ne znaju kako adekvatno da reaguju? Ito je ovu ideju izvanredno razradio pristupivši jednom originalnom viđenju apokalipse.

Što se tiče radnje ona je dinamična i manga se ne ispušta iz ruku nego tera čitaoca da ide dalje čime se otkrivaju novi bizarni prikazi karakteristični za ovog majstora. Za razliku od Uzumakija gde se grozomorni veo misterije otkriva korak po korak, kod Gjoa se već na sredini prve sveske objašnjava poreklo ribolikih bića. Ali uprkos tome Ito je razradio način kako da drži pažnju čitaocima sve uvrnutijim bizarnostima koje postaju sve izraženije kako se napreduje sa čitanjem, naročito u drugoj svesci.

Njegov crtež ne bih komentarisao jer sam već sve rekao u tekstu o Uzumakiju. Pored uverljivo dočaranih čudovišta odlično je prikazao ljudske likove i njihove facijalne ekspresije užasa. Nasmejao me je tokom rasprava glavnih junaka o njihovim problemima u vezi i oduševio prikazima očajnih ljudi u borbi sa pošasti koja ih je zadesila.

Kako sam već rekao, Gjo je objavljen u dve sveske. Prva služi kao odličan uvod u priču, dok u drugoj nivo morbidnosti dolazi do perfekcionizma kako to Ito zna da uradi. Ako se dosad niste uverili u njegove majstorije krajnje je vreme. Kako u Uzumakiju završetak donosi pesimističan ton tako i Gjo krasi završnica nakon koje ćete se zapitati da li ima nade za čovečanstvo.

Kao dodatak u drugoj svesci imamo dve priče koje nemaju veze sa glavnom radnjom, Tužna priča glavnog stuba na mene nije ostavila neki utisak dok mi je Misterija raseda Amigara bila dosta jeziva iako ne patim od klaustrofobije.

Za razliku od Uzumakija koji je jedan od najboljih prikaza kosmičke strave na kome bi i Lavkraft pozavideo, Gjo ima jaku ekološku poruku. Pre svega se odnosi na Itov anti ratni stav koji je izražen kroz poreklo monstruma sa jasnom aluzijom na eksperimente zloglasne japanske jedinice Jedinice 731. Poručuje nam da poštujemo prirodu i šta nam ona daje jer ne bismo voleli da nam uzvrati udarac.

Darkwood je nastavio misiju izdavanja kvalitetnih mangi tako da nas je obradovao sa ovim naslovom. Čuo sam glasine da će nastaviti da prevode Itoa što me dodatno raduje. Lično bih voleo da sledeća priča iz njegove kuhinje bude Tomie. Još više me je obradovala vest da će nova izdavačka kuća Stalker objaviti jedan Itov rad. Reč je o trodelnoj mangi Izopšteni čovek koju možemo očekivati sledeće godine.

Ako ste voleli Uzumaki volećete i Gjo. Ovo je prilika da, ako ste ljubitelji mange i horora, počnete sa skupljanjem Itovih radova jer Darkwood planira da obnovi tiraž rasprodatih svezaka Uzumakija tako da ćete moći sve odjednom da kompletirate i uronite u Itov košmarni svet.

Gotski elementi u delima Edgara Alana Poa

Posted on by Sara Marković

Prema Rečniku matice srpske (2011): ,,gotika je evropski umetnički stil od XII veka pa sve do kraja srednjeg veka, koji je najjasnije izražen u arhitekturi, a odlikuje se oštrim šiljatim lukovima i visokim građevinama.’’

Jedna zanimljivost: Najpre je upotrebljavan kao pogrdan izraz kao ogorčenje nad tuđim protiv-antičkim importom Gota. Od 13. veka ovaj umetnički STIL se proširio na sve vidove umetnosti, a kolevka gotike je ni manje ni više nego Francuska! Isključivo je bila sakralna umetnost koja je dala opipljivu težinu rastućoj moći crkve u Rimu. Njena najveća ostvarenja spadaju u period između 1220. i 1420. godine. Gotička umetnost je počela kao lokalna forma razvoja u Ill-de-Franceu, odatle zrači po ostalim krajevima Francuske i Evrope gde postaje poznata pod imenom opus modernum ili francigenum. Gotički stil je rođen između 1137. i 1144. godine u neposrednoj blizini grada Pariza, osnivač ovog stila je Suger koji je radio na opatiji St-Deniz. Osnovu hodočasničkog hora, prelomljeni lukovi, krstasti svod sa rebrima, sve nam je to poznato iz religioznih škola francuske romanike, ali ih sve do St-Denisa nigde ne srećemo udružene u istoj građevini. Budućnost gotičkog stila ležala je u gradovima, a ne u manastirima. Zašto u gradovima? Zato što je početkom XI veka došlo do snažnog oživljavanja gradskog života. Na katedrali Notrdam u Parizu započete 1163. godine, ogledaju se crte Sugerovog St-Deniza.

Gotika u književnosti

Gotski roman se javlja u Engleskoj u drugoj polovini XVIII veka, čiji sadržaj i dekor obiluju elementima jeze i straha. U Engleskoj prozi pojavljuju se romani puni mračnih zapleta i tajanstvenih događaja. Ovaj termin je ušao u upotrebu posle objavljivanja romana Ortanski zamak: gotska priča (1764) od Horasa Volpola i koristio se za označavanje romana čija je radnja smeštena u srednjovekovne sumorne zamkove sa mnogobrojnim podzemnim i tajnim prolazima.

Glavna svrha gotskog romana je da izazove efekat strave i užasa. Elementi gotskog romana primećuju se i u delima nemačkog predromantizma i romantizma, te se kao semantička verzija engleskog gotskog romana javlja Schauerroman (roman strave i užasa). Odrazio se i na razvoj pripovedaka slične tematike, koje su često nazivane gotskim ili horor pričama. Gotske ili horor pripovetke pisali su: E.T.A. Hofman, Edgar Alan Po. U ovom članku će biti reči o pripovetkama Edgara Alana Poa, tačnije o pripovetkama: Pad kuće Ašer, Đavo perverznosti, Crni mačak. Biće prikazana i pesma Gavran u kojoj svakako ima gotskih elemenata.

Po stvara u vreme kada popularnost gotike počinje da opada u Engleskoj, jer se smatra književnošću bez veće umetničke vrednosti, a ovo uključuje i činjenicu da su gotski romani bili tzv. „ženski” romani, tj. pisani za žene. Uglavnom su u osnovi imali neku ljubavnu priču i pored gotskih elemenata razvijale su se i ljubavne teme, detektivske, itd. Nasuprot tome, Po navodi da njegova dela proističu iz njegove duše. Mirnoća pripovedača nasuprot njegovoj priči o iracionalnim i stravičnim događajima (manije, depresije, neuroze, ubilački i samoubilački nagoni) stvara poseban efekat. Racionalno prikazivanje i iracionalni sadržaj otvaraju mogućnost apsurdnog, ironičnog tumačenja priča. U njegovim pričama gotskog manira prepoznaje se „spiralno intenziviranje“ narativne tehnike, uobičajeno za priče objavljivane u časopisu Blekvud, a sa čime je bio dobro upoznat, potom, pripovedačka situacija u prvom licu, hipersenzitivni narator zbrkanog uma, scene strave i jeze.

„Pad kuće Ašer/Ušer”

Pripada delu stvaralaštvo Poa u kome se nastavlja gotska tradicija. Pripovedač je i sam učesnik događaja, govori u prvom licu, govori o događajima koji su se njemu dešavali. Na samom početku je opis kuće Ašer – koja je stara, sva u mrtvilu, okružena mutnim jezerom, jednom rečju stvara sliku uklete kuće i povezuje njen izgled sa junacima koji u njoj žive. Na poziv prijatelja Roderika Ašera, koji mu javlja da boluje od telesne i duhovne bolesti, odlazi u kuću Ašer. Njegov strah i uzbuđenje se javljaju čim ulazi u kuću, u koju ga uvodi sluga vodeći ga kroz mračan, hladan hodnik, sa tamnim zavesama i uvodi ga u prijateljevu sobu, koja se ne razlikuje mnogo od tog hodnika i u čijem se izgledu nalazi i paralela sa stanjem Roderika Ašera – teške, glomazne stvari, mrak, tamne zavese, zagušljivost – sve to stvara jednu tešku, bolesnu atmosferu kakva vlada u celoj kući. Nakon opisa sobe daje Ašerov portret, koji se dosta promenio od kad ga je poslednji put video – opisuje njegovo lice na kome se čita nedostatak energičnosti, zatim njegovo avetinjsko bledilo, kosu koja je poput paučine. Ovakvo predstavljanje junaka možda Pou služi kao racionalno objašnjenje kasnijih iracionalnih i mističkih postupaka, fantazija. Takođe, tome u prilog ističe njegovo sujeverje, veru u fantastične praznoverice. Ovo je, takođe, jedna od Poovih ograda od puke fantastičnosti, on je racionalizuje i predstavlja kao posledicu junakove bolesti.

 

„Đavo perverznosti”

Kad sam pročitala naslov, prvo šta mi je palo na pamet jeste da se ova perverznost odnosi na neke seksualne radnje, međutim, prevarila sam se. Pisac nas već samim naslovom obmanjuje, tera nas na pogrešan zaključak. Zapravo, ovde se uopšte ne radi o seksualnim radnjama, nema ni reči o tome, već je termin perverznost predstavljen sa psihološke tačke gledišta, a to je da ono predstavlja svaki vid izopačenosti, nastranosti ili derivacije u odnosu na moralne i socijalne norme koje društvo sankcioniše. Tek u drugom delu priče mi jasno uočavamo definiciju perverznosti sa psihološke tačke gledišta. Koji su onda gotski elementi u ovoj priči? Ceo drugi deo priče sadrži gotske elemente. Nama pisac objašnjava kako teče tok razmišljanja o načinu ubistva. Pored toga, imamo tesnu sobu, slučajno zatrovanu sveću, smrtonosnu bolest, zatim, mračno imanje… Potom slede „srećne godine” i onda se te srećne godine i to prijatno osećanje pretvaraju u misao o počinjenom grehu. Ovo sve me podseća na još jednog legendarnog lika iz klasika svetske književnosti, naravno na Raskoljnikova iz romana Zločin i kazna. Prve dve trećine priče bazirane su na naučnim pristupima: teorijskom i egzaktnom. U poslednjoj trećini, čitalac, i dalje spokojan, mada, doveden do ivice provalije, doživljava šok. Narator obelodanjuje svoj identitet. Do tog trenutka je sve bilo pričanje, a od tog trenutka nastupa stvarnost. Cela ova priča me podseća na oblik levka: na početku je sve bajno i krasno, a onda počinje polako da propada kroz onaj uži otvor, kao Alisa koja propada u rupu. Samo što naš junak, srlja u još mračniju sliku. Za kraj, izdvojila bih jedan citat iz ove priče:

„Malo-pomalo naša muka, i vrtoglavica, i užas tonu u oblak nekog osećanja koje nema imena. Postupno, neprimetno, taj oblak dobija oblike, kao ona para iz boce što se pretvara u duh u priči iz Hiljadu i jedne noći. Ali iz našeg oblaka na ivici provalije izrasta i postaje opipljiv jedan oblik, mnogo strašniji od svakog duha ili bilo kog demona iz priče…”

„Crni mačak”

U ovoj priči autor vrlo uverljivo opisuje ljudsku sklonost bezrazložnom nanošenju zla, bez pravog motiva. Priča je napisana kao unutrašnji monolog pripovedača. Junak ove priče bio je nežan i popustljiv kao dečak. Vrlo je voleo životinje i brinuo se o njima. To je činio i u muževnoj dobi. Oženio je devojku srodne duše, i bio je srećan. Od mnogih kućnih ljubimaca, crni je mačak Pluton bio najprivrženiji gospodaru. Međutim, junak naše priče počinje piti, postaje rob alkohola i počinje propadati, i fizički, i psihički. U stanju pijanstva počinje zlostavljati ženu, pa čak i mezimca, crnog mačka. Čak mu je, u naletu besa i mržnje, nožićem iskopao oko. Razdražen grizodušjem, hladnokrvno i okrutno ga je obesio o granu drveta. Tada su se nevolje počele nagomilavati. Izgorela mu je kuća, propalo imanje, a uza sve to još ga je razdraživala prisutnost nekog jednookog crnog mačka, kojeg je jedne noći našao u krčmi. Neprestano ga je pratio, kao živa opomena na počinjeno zlodelo. Teške more pritiskale su ga i na javi i u snu. Mrzovolja je prerasla u mržnju prema svemu živome. Uz takvoga čoveka, najviše je patila njegova žena. Jednom prilikom, u podrumu stare zgrade u kojoj su živeli, umesto mačka, sekirom je usmrtio suprugu koja je htela zaustaviti udarac namenjen mačku. Umesto kajanja i očajanja zbog zločina koji je počinio, smišljao je kako ukloniti leš. Odlučio ga je zazidati u podrumu. Potrudio se da zid sačuva prvobitan izgled. Pošao je u potragu za svojim mučiteljom, crnim mačkom, ali ga nije našao. Četvrtog dana nakon ubistva došla je policija, pomno pregledala svaki kutak, ali bez rezultata. Ovo je prava gotska priča ili priča strave i užasa, baš u stilu Edgara Alana Poa!

Zanimljivosti o crnim mačkama: „Premda jednako umiljata i poželjna kao kućni ljubimac, kao i sve druge kućne mačke, crna mačka je u delu istorije bila poznata kao utelovljenje zla. U pučkoj tradiciji, naročito tokom srednjeg veka, budući da je crna boja simbolisala žalost, smrt i zagrobni život, verovalo se da crne mačke donose nesreću, uz što se vezivalo i praznoverje da crna mačka donosi nesreću, ako osobi prepreči put. Takođe, verovalo se da crne mačke utelovljuju preminule ljude ili prerušene veštice, a često ih se povezivalo s vešticama i magijom, posebno sa crnom magijom.” Izvor: Vikipedija

Za kraj ću vam ostaviti jedan stih Poove pesme Gavran o kojoj će biti reči u nekom drugom članku! Do sledećeg članka ostanite mi zdravo i srećna Noć veštica! Buahahaha

„Tad otvorih prozor sobni, a iz mraka Gavran kobni,
Veličanstven, zaleprša, šumno mu se krila sviše.
Davnog doba ptica mraka ni pozdrava ne da znaka;
Gospodski se samo vinu ka poprsju Paladinu
Iznad vrata moje sobe kud ga krila uzvisiše,
Slete, stade, ništa više.”

O Edgaru Alanu Pou pisali su Šarl Bodler, od svetskih pisaca, a od naših Isidora Sekulić.

Ako želite više da pročitate o ovom misterioznom piscu, a znate engleski, pošto je literatura o ovom piscu mahom na engleskom jeziku, preporučujem sledeće:

1. Butler, David. Usher’s Hypochondriasis: Mental Alienation and Romantic Idealism in Poe’s Gothic Tales as collected in On Poe: The Best from „American Literature“
2. Meyers, Jeffrey, Edgar Allan Poe : His life and legacy
3. Sekulić, Isidora, Iz stranih književnosti
4. Wertz, Linda L, On Poe’s use of Mistery

Šetnja jonskom obalom i obodima njene fantastike

Posted on by Kristijan Šarac

 

ŽANR: fantastika/horor
ORIGINALNI NAZIV: Το γυμνό της σώμα και άλλες παράξενες ιστορίες
IZDAVAČ ZA REGION: Partizanska knjiga
AUTOR: Hristos Asteriju
ZEMLJA: Grčka
PREVOD: Mina Radulović
GODINA PRVOG IZDANJA: 2003.
OCENA:

 

 

 

 

Druga knjiga u ediciji Evropolis, pošto je ona prva o kojoj pišemo predstavićemo malo detaljnije ono čime će se edicija baviti. Pod pokroviteljstvom programa Evropske unije: Kreativna Evropa stvoren je još jedan itinerer pod imenom: Restor(i)ed: European Short Story Today. Stremljenje ideje je reafirmacija kratke priče, izvedena u usaglašenosti s primarnim ciljevima prevodilačkog programa Kreativne Evrope i Evropske agende za kulturu. Projekat obuhvata prevode osam knjiga kratkih priča sa osam različitih evropskih jezika, koje će biti objavljene u štampanom i elektronskom izdanju. Pored toga, odabrane priče četvoro autora iz izdavačkog kataloga priređivača biće prevedene na engleski, španski, nemački i francuski jezik, s ciljem uspostavljanja kontakata sa evropskim agencijama, izdavačima i širom čitalačkom publikom. Na godišnjem nivou će biti objavljene četiri knjige u prevodu na srpski. A izabrane priče, iz četiri zbirke izdavača, prevedene na strane jezike. Ovakva strategija trebalo bi da datim delima obezbedi rasplinute čitalačke grupacije ponajviše marginalizovane skupine i adolescente. Sa ambicijom povratka impresije blagostanja u aktu čitanja o kolektivnim problemima identiteta i zajedničkim preprekama, bez obzira na individualne razlike.

Fantastika nema granice, pa ipak smo pomalo (bili) ograničeni tek na obzorju evropske fantastične baštine. Kulturološko-politički okrenuti velikim silama, po inerciji smo i imaginarno stvaralačko bogatstvo dobijali iz Engleske, Rusije, Francuske i tek na kašičicu iz Poljske. Takva samoizolacija na samo delić raskoši može da našteti, suzi poglede i smanji lični doseg. Verovatno će nam ovaj projekat Partizanske knjige i Kreativne Evrope dati novi uvid u oneobičenosti ostatka starog kontinenta. Predviđamo šarenoliko izobilje i obimne resurse vaskolikog mračnjaštva i jezovitosti. Drugim rečima sveprisutnu lepotu i znakovitost književnog izraza, kako stilskog tako i narativnog. Ruiniramo ograničenja davno utvrđena i postavljena, na kraju krajeva to i jeste svetonazor sutrašnjeg čoveka kojeg stvaramo današnjim akcijama. Iskreno se nadamo da je ovo tek početak neodricanja od bilo kog komadića našeg duha, početak ujedinjena fantastične Evrope.

Hristos Asteriju – autor sa tri romana, još neobjavljenih na srpskom jeziku. Prevodilac sa nemačkog. Profesor na Slobodnom univerzitetu u Berlinu.

Sadržaj:

  1. Psalam
  2. Presuda
  3. Aleksandros Ivotis
  4. Njegov junak
  5. Porođaj
  6. Njeno nago telo
  7. Miris po rukama
  8. Brodolomnik
  9. Pijanista
  10. Noć posle Velikog petka
  11. Valcer
  12. Šaptač

Mogli bismo razložiti i raslojiti svaku od dvanaest priča ponaosob, ali to nećemo učiniti zarad zadovoljstva budućih čitalaca. Dakle, usredsredićemo se, isključivo, na opšte utiske. Od prve do poslednje priče sve odišu neprozirnim mrakom, vazdižu smrt i veličaju gubitak dajući svemu dozu umilnosti i ljupkosti. Takav pripovedački ton ne umanjuje lepotu tkanja reči i osećaja. Fragmentirano će vam dolaziti osećaji beznađa, veselja, zgražavnja, tuge, gađenja i deliti vaš doživljaj pročitanog na odvratnost i oduševljenje, ali vas nijednog momenta neće ostaviti ravnodušnim. Tu je naravno i svežina kulture jonske obale, drugačijost, osetna opuštenost življenja. Iako autora mnogi vide kao sledbenika kafkijanskog narativa, usudićemo se da damo jednu potpuno drugačiju vlastitu vizuru i konstataciju.  Asteriju ne samo formom kratke priče, već i stilski podseća na Šinići Hošija i našeg Dejana Atanackovića i na njihove knjige: Divno nebesko telo i druge priče i Čovek bez jezika i druge priče. Naginje istovetnoj težnji da se ne ograničava na jedan žanrovski domen istovremeno se trudeći da, takoreći, samo šeta obodima fantastike, ipak na kraju popuštajući talasu začudnosti, koji preti da sravni sve u vama intenzitetom jasno ocrtanih prizora, bezkomplikovanih i zloćudno destruktivnih.

Knjiga za sve one koji vole poigravanje fantastikom kao jednog od alata, neće oduševiti one žanrovski fokusirane. Nema posebnih mana, bukvalno će uživanje u njoj zavisiti od vaših ličnih preferencija. Ono što moramo napomenuti ovom prilikom je faktički perfektan prevod, moglo se sa još malo manje zamenica, ali ovde je urađen veoma dobar posao.

Nadamo se da je ovo tek prvi korak otvaranja prepunog kovčega evropske fantastike u sklopu ovog hvale vrednog i dičnog projekta. No, to je već novčić nade bačen u bunar raznolike budućnosti, uz uzdanje u dostupnost umetnosti i ispravno hemijsko sjedinjavanje evropske fantastike sa našim čitaocima. Ta i mi smo Evropa, ne bi  smelo biti otpora.