Blog

Dragutin Ilić – teozofista

Posted on by Željko Kojić

„Otvaram knjigu prošlosti! Čovečanstvo je u njoj zapečatilo težnje i pute, po kojima je hodilo. Slava njegova utrnula je kao poslednji plamičak dogorelog luča“. O „Teodule“ čuješ li još eho reči prošlosti, koje nas kao neka pošast progone. Helmski čoveče, ti mali slobodni ume, skrajnut sa zemaljske pozornice, što u istoriji prepoznat nisi, znaj da će samo iskreno istraživanje, reći ono što je istinito i pravično. Naša jezička barijera, slab podsticaj mladih umova i njihovog odgoja u jednoj zdravoj sredini, dovelo nas je do društva koja već vekovima unazad veliča, samo ono što je stranog karaktera, minimizirajući rad i trud ne samo domaćih autora, već i različitih mislilaca, naučnika, među kojima, naravno, možemo navesti mnoge ali izdvojićemo neke: Nikola Tesla, Lazar Komarčić, Mileva Ajnštajn. Stav koji posedujemo, da smo skrajnuti sa svake scene, gde se naši napori minorizuju i ismevaju, a sami smo doveli do toga, da kič i šund vladaju našim palankama, a ono što krasi naš narod u potpunosti smetnemo. Dok se sa setom prisećamo, kako su nekada ljudi živeli i poštovali, ako ništa drugo, onda ono što je najbitnije – svoje. Jedan od skrajnutih, zaboravljenih, slabo izučavanih i neznanih osoba, upravo je čovek po imenu Dragutin J. Ilić.

Dragutin Ilić rođen je 14. februara 1858. godine u Beogradu, bio je poznat kao novinar, publicista, političar, dramaturg, pravnik, filozof. Još kao mladi gimnazijalac postao je član i publicista u časopisu „Javor“, a tokom studija i u časopisu „Otadžbina“. Pored poezije koju je pisao i koju je ostavio iza sebe, pisao neke veoma poznate i neke manje poznate drame, koje su ugledale svetlost dana na pozornicama, gde su bile igrane pred punim salama. Njegovo knjževno stvaralaštvo možemo podeliti na dve faze razvoja:

1. Romantični realizam (Romantizam) 1882 – 1887. godine, kada je napisao svoja prva dramaturška ostvarenja, koja su bila zdušno prihvaćena među publikom( „Vukašin“ 1882, „Jakvinta“ 1883, itd.).

2. Realizam sa primesima okultizma i misticizma, to pokazuje njegovo prvo naučnofantastično dramsko delo do tada napisano „Posle milijon godina“ 1889. i, takođe, njegov kasniji roman „Sekund večnosti, istočnjački roman“ 1921, itd.

Ako pričamo o dramskim piscima i onima koji su obeležili srpsku književnost, moramo istaći da se Dragutin Ilić kao najmlađi nalazi rame uz rame sa Jovanom Sterijom Popovićem i Lazarom Lazom Kostićem. To su imena koja su obeležila ne samo dramsku scenu, već i srpsku književnost. U slučaju Dragutina Ilića, otvorena su vrata nove ideje i nove fikcije, naučnofantastične. Svet koji se do pre samo nekoliko godina borio za svoju nezavisnot, suočio se ne samo sa industrijskom, već i tehničko-tehnološkom revolucijom, a palanka koja je do tada bilo poprište guslara i megdandžija, zamenjena je dramskim bardovima i ljudima koji su gledali budućnost. Društvo tvrdog, tradicionalnog i patrijalhalnog karaktera, sa duboko urezanim religijskim shvatanjima, koja su uz to bili protkana starim kulturološkim navikama, nije bilo spremno za nove misli mladih umova, jer je svest ljudi koji su u to vreme obitavali našim ulicama bio samo „opanak koji se preko noći popapučio“.

Kada čovek danas uzme da pročita dramu „Posle milijon godina“, ne znajući da je ona pisana pre 120 godina, neće uočiti velike razlike pisanja. Naravno, to delo je više filozofsko delo nego naučnofantastično, ali za onaj period poseduje sve primese koje su potrebne da bi takvo futurističko štivo moglo biti priznato kao naučnofantastično. Interesantna drama koja je napisana u tri čina plus prolog, gde kao direktne učesnike imamo dva poslednja stanovnika zemlje, nove stanovnike ili Duho-svet i stanovnike Merkura. Naravno, ova drama nam daje uvid u razmišljanje čoveka koji se našao na zemlji nakon apokalipse u susretu sa uzvišenim bićima. Kako i sam navodi Dragutin Ilić u svojim autobiografskim spisima, sa spiritizmom susreo se prvi put 1895. godine, mada je po svemu sudeći kroz njegovo pisanje vidljivo da ima primesa teozofije i okultnih stvari i u ranijim delima, a naravno i u pomenutoj drami. Ovde se može istaći da se vidi jasna slika koju je imao i ono što ga je zabrinjavalo, a to je odnos religije i nauke, materije i duha, tj. materijalizma i spiritualizma. Takođe ono što je najviše uzdrmalo devetnaesti vek je teorija evolucije koja je došla u direktnu konfrotaciju sa religijskim shvatanjima. Briga o čovečanstu i putem kojim se zaputilo je ono što je zaokupljalo mislioce i pisce XVIV i XX veka.

Roman „Sekund večnosti, istočnjački roman“ je roman u kom se vidi stvarni upliv teozofskog i spiritualnog učenja. Tada je već postojao veliki upliv istočnjačkog učenja koji je zahvatio celu planetu, kako razvojem Prvog svetskog rata, tako i potražnjom za nečim boljim, nečim smirenijim, nečim što ima uzvišeniju zamisao, a nije hrišćanstvo. Tatijana Blavacka i njen pogled koji je zastupala i koji je i dan danas rasprostranjen po svetu u obliku Nju Ejdž (New Age) religije, jer premašuje pokret, je veoma zastupljena kod pisaca XVIV i XX veka, zato što su to bile velike nepoznanice za hrišćanstvo. Sam dodir sa njima unosio je ne samo dodir sa nečim spiritualnim, već i do tada nepojmljivim. U ovom romanu, koristio se starim folklornim motivima, gde je veoma duboko ulazio u propovedanju o vremenu, životu, svetu, a takođe pokazao je jedan zavidan nivo indijskog učenja koje je i implementirao u svoje delo. On je pokušao da kroz metaforična značenja i imena koje je koristio kroz roman prikaže npr. „Nivrti marga“ tj. jedan način gde se Jogi okreće od dejstva u ovozemaljskom svetu i vraća duhovnom svetu. Radnja romana prati mladog princa Panjati Sahiba koji zbog nesreće u pronalaženju svoje prave ljubavi, dolazi do različitih problematika koja ga more i koje na kraju kulminiraju. Ceo roman kao i njegova dramska dela propraćena su alegorijama, ovaj roman se može poistovetiti sa različitim oličenjima indijske religije i kulture, gde se na kraju stapaju vreme i postojanje materije, muško i žensko oličenje, svuda je jedna vrsta dualnosti. Ovo njegovo zanje je veoma vešto pretočio u još jedno vrsno delo, a ovim misticizmom i spiritualizmom napisao tako jedno kvalitetno štivo koje kulminira na samom kraju gde doslovno čitalac ostaje zatečen samim ishodom.

Kroz njegova dela spoznajemo da je bio upoznat i sa luciferskom gnozom, masonskim pokretom i samim činom inicijacija. Što bi se narodno reklo, posedovao je sve što je jedan tadašnji veliki pisac morao da poseduje. Rođen u zemlji koja se oporavljala od ratova, koja je uvek bila polarizovana i koja se uvek delila na neke tamo i neke ovamo, na našu veliku žalost izabrao je pogrešnu stranu, a mi kao što najbolje znamo i umemo, zaboravljamo uvek one koji su mogli nešto da postignu i kojima je trebalo samo malo podsticaja, jer naravno zašto bi jedan pisac, naučnik ili filozof bio involviran u politiku i vladavinu, takvi ljudi su potrebni narodu da bi se društvo razvijalo i kultivisalo, ali našim spretnim odstranjivanjem,kvalitetnog, Dragutin Ilić, čovek koji je napisao prvu naučnofantastičnu dramu, umire davne 1926. godine zaboravljen.

Ne dozovlimo dalja zaboravljanja!

Mač – Andrej Podobnik

Posted on by Redakcija

Smirivao ga je miris borova dok je čekao iznad uvale, urezane među stijenama, iz koje dopirao je žamor. Troje ili četvero ljudi i jedan ili dva konja, zaključio je nezadovoljno. Da nema kreštavih galebova bio bi sigurniji u procjeni. Kao što je siguran da šuštanje lišća iza njega nije vjetar. Opet isti zvuk nekoliko metara bliže. Spustio je ruku na dršku čekića naslonjenog na stablo. Odmaknuo se od visokog bora. Loše bi bilo umjesto glave tresnuti drvo. Još jedan šum, stisak zubiju, okret, moćan zamah…u prazno.

„Sporo”, zaključila je smiješeći se ustavši iz čučnja, „zašto ne koristiš mač umjesto tog komada željeza?”

Ardea, duge vrane kose, bujnih bokova stisnutih kožnim hlačama s parom noževa okupanih krvavim večernjim suncem. Ili možda osušenom krvi poslednje žrtve, zapitao se.

„Ne moram ga oštriti”, odgovorio je i naslonio čekić na stablo, „koliko ih je?”

„Dva ratnika, svećenik i konj. Trebao bi biti lagan posao.”

„Ne sviđa mi se to. Ubijati na svetom mjestu”, gledao je smrknuto prema uvali.
Stisnula mu je rame, „Sutra je pogreb i glava plemena mora biti pokopan uz mač inače duša vječno luta zemljom tražeći oružje. Znaš priču. Zato nas plaćaju više. Idemo. Brzo će noć.”

Smračilo se kad su stigli u logor. Vatra je igrala na licima druge polovice družine.

Plavokosi Lyros pjevušio je kraj ognjišta. Šakom dovoljno širokom da obuhvatiti ljudsku glavu držao je brusni kamen i nježno ka povlačio uzduž oštrice mača.

Kraj njega natmureni i vižljasti Dasant, tek s kožnom krpom preko bokova, tijela prošaranog ožiljcima i tetovažama. Kao i uvijek prije svakog posla klečao je pred improviziranim oltarom nepoznatog boga.

Sjeo je kraj vatre i pričekao da završe svoje omiljene rituale prije početka posla.

„Situacija je ovakva, imamo svećenika, konja i dva ratnika. Ardea, čekaš iznad uvale i čuvaš nam leđa. Dasant ulazi u more, Lyros i ja čekamo njegov znak. Nakon znaka nas dvoje uletimo u uvalu i ubijamo ratnike. Dasant ubija svećenika koji je u moru s konjem. Oni su mrtvi. Mi smo živi. Uzimamo mač i odlazimo. Lagan posao.”

„Kakav znak?” upita Lyros.

„Delfin”, odvrati Dasant.

Lyros se počeše po glavi : „Kako se glasaju delfini?”

Zamislio se, „pa mislim da zvuče kao…”, primijetio je Dasanta kako uzima dah, „stani, bogova ti! A ti Lyrose, znat ćeš kada ga čuješ. Krećemo čim izađe Mjesec.”

Boljela ga je ruka dok je grčevito držao čekić. Skriven iza stijena čuo je korake i topot potkova kako nestaju u šumu valova. Počeli su. Dasant bi morao uskoro dati znak. Kreštav zvuk poderao je tišinu, valjda je delfin, pomisli Hadran i zaleti se u uvalu. Taman iza ratnika koji je zbunjeno vrtio glavom tražeći izvor zvuka. Našao je čekić i smrt, okupao ga je  krvavom kašom mozga i kostiju. Možda ipak postoje lagani poslovi, zadovoljno je zaključio. Bezglavo tijelo neodlučno je lelujalo sve dok ga drškom čekića nije gurnuo u more.

Lyros nije imao sreće, komad stijene skrenuo je mač s putanje i bezopasno lupio leđa neprijatelja. Ali mladost i brzina nadoknađuje glupost, munjevito je položio mač i stisnuo ratnika uz stijenu prije nego li je zamahnuo na njega. Režali su i gurali se poput dva bijesna psa.

Okrenuo se prema pučini. Sjene konja i svećenika treperile su na površini mora. Neće čekati Dasanta, zaključio je, naslonio čekić na rame i krenuo dovršiti posao. Stao je nakon nekoliko nesigurnih koraka po mokrom šljunku. Trnci su mu prošli uzduž kičme. Brzo se okrenuo ruke stisnute oko drške čekića spreman pretvoriti u kašu još jednu glavu. Sjena se odvojila od stijene i krenula prema njemu.

„Zlih mi zmija jebeni žrec!” opsova i stražnjica mu poljubi tlo, „jebena krv i šljunak!”

Pokušao je ustati ali samo je uspio ostacima kostiju rasjeći ruku. Dignuo je glavu i pogledao žreca. I požalio. Ugrabio ga je pogledom. Tijelo mu se ukočilo. Užarene oči žderale su mu život. Pokušao je viknuti. Krvave duplje bile su sve bliže. Trzao se poput ribe na suhom. Nadvio se nad njim. Prokleti lagani poslovi i žreci, pomislio je i čekao smrt.

Grč ga je napustio. Ne razmišljajući zgrabio je čekić, zamahnuo i žrec se srušio kao pokošen. Približio mu se oprezno i gurnuo ga nogom. Počešao je nos sumnjičavo gledajući leš. Ljudi ne umiru zbog razbijenih nogu. Trznuo se kad je kraj njega, poput utvare, prišao žrecu Dasant i izvukao nož iz grudi mrtvaca.

„Da mu sto zlih zmija! Je l’ može sljedeći put to malo brže!“

„Predaleko.”

„Kako daleko? Pa vidio sam te kako bacaš taj nož s duplo veće udaljenosti.”

„Ne za nož.”

Podignutih obrva htio ga je pitati o čemu priča ali prekinulo ga je mrvljenje kostiju o stijenu i vedri Lyrosov usklik. Vrijeme je da odu s ovog jezovitog mjesta, „Lyrose! Uzmi mač!”

„Nema tu nikakvog mača! Ovaj ima samo sjekiru!”

„Mrtvih mu zmija. Pa nije valjda……”, zaletio se do mora. Nekoliko metara od obale plovio je bezglavi. Balčak mača sjao je iznad površine.

„Dasant, bio si već u moru, možeš li ti.?” i kimne prema pučini.

„Ne.”

„Lyrose, dam ti bačvu pive.”

„Ja u vodu ne idem.” reče i sjedne. Izvadio je iz džepa komad krpe i krenuo čistiti mač.

„Ajmo Hadrane, otplivat će ti mač!” podrugljivo je dobacila Ardea. Kada je ona stigla, zapitao se.

Uzdahnuo je, odložio čekić i počeo skidati odjeću. Posao se mora obaviti. Duboko je udahnuo i zakoračio u more. Probijao se polako, teško, usporeno….voda mu je smočila bradu kad je stigao do cilja. Samo mora izvući mač iz korica, hrabrio se. Nije bilo zubatih čudovišta niti krvožednih nimfi. Izvukao je mač, okrenuo se prema obali a s njime se izokrenulo sve ostalo. Nestalo je mora, mjeseca i zvijezda. Lebdeći u između svjetova protutnjalo mu je lubanjom:

„RITUAL TRAJE.”

Prožet nepostojanjem nije znao kako odgovoriti…

„ŽRTVA NEDOSTAJE.”

Izustiti nešto, vrisnuti, obznaniti postojanje…

„KRV ILI PATNJE.”

Ispunile su ga slike svega sadašnjeg i budućeg, sve što jest i sve što će biti, ništa neće izbjeći njegovoj mreži smrti, patnje, boli. On među njima, nadživljuje sve, svjedok gnjeva bogova, razum ga napušta….hladna voda dozvala je svijest. Šokiran, stisnuo je mač i požurio nazad.

„Što se dogodilo”, pogledala ga je zabrinuta Ardea.

„Gdje je konj?”

„Otišao”, reče Dasant.

„Mrtvih mi zmija…gotovi smo…”, gubeći dah zausti Hadran i sjedne : „..gotovi…”

Ardea je sjela kraj njega : „Što se dogodilo?”

Smirio se i nastavio : „Nečiji bog čeka u moru, moramo završimo ritual ili smo svi prokleti. Svi. Sve naše sadašnje i sve moguće buduće…”

„Znao sam”, promrmlja Dasant.

„Morat ćemo potražiti konja”, reče Ardea.

„Sigurno si da je bog a ne nešto drugo? Ima svakakvih morskih živina. Možda bismo ga mogli sasjeći”, predloži Lyros i zamahne mačem.

„Bog je. I traži krv”, reče i legne. Samo im je trebao mač a oni su prokleli cijeli život. Da su bar ranije krenuli u napad ne bi bilo prokletih već samo mrtvih. Mora naći konja. Pokušao je ustati ali ruka mu je skliznula. Sjetio se. Skočio je na noge i zgrabio nogu žreca:

„Lyrose odi do onog kojeg si dokrajčio!”

Zbunjeno su ga gledali.

„Ja i Lyros komadamo. Ardea i Dasant bacaju ih u more! Što dalje od obale!”

„Zar ne traži konja?” upita Ardea

„Konj, čovjek, žrec…tražio je krv. Dobiti će krv. Idemo dok nisu iskrvarili!”

„Tek sam ga očistio…”, progunđa Lyros i jednim zamahom prereže ruku mrtvaca i baci na pučinu.

Dasant je smrknuto odmahivao glavom dok je navlačio drugu mrtvačevu ruku i čekao sljedeći Lyrosov zamah. Hadran zgrabi mač i zamahne na nogu koju je držala Ardea. Kosti su pucale, meso komadalo i uzburkano more žderalo je krv no njega mučila je druga misao. Nakon što se izvukao iz zagrljaja grabežljivog žreca vidi je na trenutak Dasantove užarene oči kad je nečujno došao do njega. Ili mu se učinilo da to vidi.

„Lagano, prokleto lagano…”, promrmljao je u bradu i pustio neugodan zaključak za neka druga vremena.

Nastavio je mesariti, dao je komad noge Ardei i na tren su ga prestale moriti brige gledajući je kako se izvija, isteže i baca krvavi batrljak prema srebrnom Mjesecu.

 

Autor: Andrej Podobnik

Čitaonica avgust 2021 – domaća izdanja

Posted on by Stefan Brezar

Doooobar dan, naši dragi/e Autostoperi/ke. Došao je i avgust i po dogovoru se ponovo vidimo. Nadam se da vas zatičem u dobrom raspoloženju, da ste se vratili s odmora (ili tek idete na more/planine/banju) i da ste pročitali bar neke od knjiga koje smo vam preporučili prošlog meseca.

Zato što… što… stižu nove knjige!

Mnogo njih! Zar to nije sjajno?

Čemu taj pad oduševljenja?

Ah, da. Razumem.

Minut ćutanja.

Znam taj osećaj. Svi mi volimo da čitamo. I svi volimo da čitamo nove naslove.

Vidite najave, želite silno da čitate, dočekate konačno da željenu knjigu kupite/pozajmite… i onda vam nova knjiga skuplja prašinu zajedno sa drugim naslovima, iako dajete časnu reč da ćete je pročitati. Realnost je da svi imamo jako jako malo vremena. Niste jedini, ali surova realnost u poslednje vreme je da imamo malo slobodnih trenutaka – i moramo ih rasporediti i na partnere, porodicu, psa/mačku/zmaja, prijatelje, treninge, dedin plac koji mora da se pokosi… sve traži svoje.

Kako rešiti ovaj problem? Želite da čitate a nemate mnogo vremena?

Dok vezujete pojas, evo nekoliko trikova.

1. Napišite spisak naslova koji želite da pročitate, to vam je prioritet
2. Napravite i drugi spisak, manje važnih naslova
3. Odaberite jednu knjigu koju ćete čitati. Jednu. JEDNU.
4. Čitajte u prevozu, na pauzi, malo pre spavanje. Malo, ali uporno.
5. Ne čitajte 10 knjiga istovremeno – na kraju, kao što kažu Kinezi, od dva zeca koja istovremeno jurite nećete uloviti ni jednog jedinog.

Eto. Nije teško, a može koristiti. Vezali ste se? Krenimo onda na put!
Pripremili smo vam svašta – i romane i zbirke priča i delo o knjižvnoj kritici i teoriji – za svakog ponešto.

JELISIJUM Živojin Petrović

 

U izdanju Novosadskog kulturno-obrazovnog kruga, objavljen je kratki pseudoistorijski roman sa elementima fantastike, Jelisijum, Živojina Petrovića. Radnja romana je smeštena u srednji vek, u izmišljeno mesto Veliko Sadište i dvor vlastelina Marka od Lelandije.

U središtu radnje nalaze se tri sestre koje traže naklonost trojice momaka ne bi li se za njih i udale. Iako sestre, njih tri su različitih karaktera i shodno tome različitih očekivanja od života pa su i njihovi izabranici slika i prilika devojačkih ambicija i planova: jedan je pomalo teatralan vitez, lakomislen i umišljen, sklon opijatima, drugi je korparev sin, marljiv i povučen, poštovalac prirode, treći je umetnik, svirač leute koji svojom muzikom čini čuda.

Da li će sestre uspeti da ubede svoje izabranike se udaju baš za njih, i koje će sve fantastične metode isprobati saznaćete ako pročitate ovaj roman.

 

 

„KJAROSKURO“ – Goran Skrobonja i Ivan Nešić.

Iz štampe je i izašao i roman Kjaroskuro – završni deo duologije „Firentinski dublet“ iza koje stoji autorski dvojac domaćih majstora fantastike Skrobonja/Nešić.

Za vas koji niste čitali predstavljanje prvog dela u jednoj od ranijih čitaonica, radnja dvoknjižja smeštena u Engleskoj viktorijanskog doba, objedinjuje tajnu istoriju, triler i horor i prati Milovana Glišića kao prvog modernog profajlera, koji je nakon uspešnog razotkrivanja serijskog ubice Save Savanovića, od strane kralja Milana I Obrenovića poslat u pomoć Skotland Jardu kako bi rasvetlio niz misterioznih ubistava u Londonu s kraja 19. veka. U Londonu slavnog pisca čeka misija od čijeg ishoda ne zavisi samo sudbina srpske i britanske krune već sudbina čitavog sveta, misija u kojoj ključno mesto zauzimaju beležnice dvojice najvećih umetnika renesanse, Leonarda i Mikelanđela, iz vremena kada su nakratko radili zajedno u Firenci, poznatije pod nazivom „Firentinski dublet“.

Kjaroskuro se hronološki neposredno nastavlja na prvi tom, i prati događaje nakon okršaja u pušionici opijuma Stara vrana, u kome su učestvovali agenti Skotland Jarda i Glišić s jedne strane i nepoznati napadač s druge.

Zagonetni napadač na Milovana Glišića stradao je u obračunu sa piscem i detektivima Skotland jarda u pušionici opijuma, ali to lovcima na Trboseka nije od velike pomoći.

Po nalogu kraljice Viktorije, grupi se pridružuju operativci iz novoosnovane britanske tajne službe, kao i japanski emisar koji zna kako izgleda stranica sa simbolima iz nestale Mikelanđelove polovine Firentinskog dubleta.

Da li će Glišić uspeti da razreši misteriju Firentinskog dubleta, saznajte u finalu duologije.

HRIŠĆANSTVO I UMETNOST Vladimir Kolarić

 

U izdanju izdavačke kuće „Biblos“ objavljena je knjiga Vladimira Kolarića ,,Hrišćanstvo i umetnost.“

Prvi deo knjige čine eseji posvećeni opštim pitanjima odnosa hrišćanstva i umetnosti, određenim konkretnim problemima i pojedinim autorskim opusima. U drugom delu objavljeni su prikazi teorijskih publikacija i umetničkih dela iz oblasti književnosti, filma, stripa i vizuelnih umetnosti.

Ono što može biti zanimljivo za ljubitelje fantastike je esej „Hrišćanstvo, fantastika i drugi svetovi“, prvi put objavljen na sajtu posvećenom fantastici Art-Anima, kao i nekoliko tekstova posvećenih delima i autorima koji pripadaju fantastici ili koriste njene motive – Borhesu, Platonovu i slikaru Vasiliju Čekriginu i prikazi dela Tarkovskog, Dostojevskog, Bahtina (čija teorija je veoma uticala na tumače fantastike u umetnosti), Konstantina Vaginova, Dž. M. Kucija, Dejana Ognjanovića, Granta Morisona i Frenka Kvajtlija.

Ako volite književnu teoriju ova knjiga je baš za vas.

 

 

ČORBA OD MINOTAURA, grupa autora

Novosadska izdavačka kuća Solaris je okviru obnovljene Biblioteke srpske fantastike objavila antologiju avangardističke, postmoderne i eksperimentalne fantastike ,,Čorba od minotaura.“

Prema rečima priređivača Miloša Jocića, načinjen je napor da se ovom knjigom „objedine tekstovi koji su u podjednakoj meri povezani sa tradicionalnom žanrovskom fantastikom, ali i sa tamnijim, opskurnijim tokovima evropske ezoterije, istočnjačkog hermetizma, avangardne kombinatorije i novog psihonadrealizma. Ima stoga tu i naučne fantastike, epske fantazije, kiberpanka, horora, snovitih i alhemičarskih misterija…“, ističe Jocić.

Čorba od minotaura nije zbirka klasičnih kratkih priča i pripovedaka, već mešavina različitih književnih oblika i žanrova – priča, poezije, eseja, pesama u prozi, stripova, emblema, fragmenata…

Antologija predstavlja pokazatelj snage, imaginativnosti i umetničkih dometa srpske fantastike, koja je i u svojim skrajnutim i eksperimentalnim granama dosezala sam vrh takve vrste literature.

Izborom radova obuhvaćena su ne samo dela nekih od najčuvenijih srpskih književnika Miloša Crnjanskog, Stanislava Vinavera, Vaska Pope, već i izuzetni radovi stvaralaca manje poznatih široj javnosti: Dragutina Ilića, Stanislava Krakova, Boška Tokina, Josipa Kulundžića, Vladana Radovanovića, Miroljuba Todorovića…

Ukoliko želite da uživate u klasicima srpske fantastike, ali i novim pričama, ova zbirka je odlična da je ponesete sa sobom na put!
Toliko za ovo druženje.

Vidimo se u septembru.

Lepo se iskupajte i odmorite pa se vidimo za mesec dana, na starom mestu.

O književnoj kritici

Posted on by Pavle Horvat

Evo jedne lagane i jednostavne problematike za danas: književna kritika. Tema bez puno slojeva kompleksnosti, bez usijanih glava, bez povrijeđenih ega, bez kontroverzi i bez puno značaja – pogotovo na stranici koja se bavi recenzijama, analizama i promocijom književnih i inih uradaka. Kad je sve toliko jasno i čisto, gdje bi uopće mogao biti prostor da išta pođe po zlu?

Na apsolutno ničije iznenađenje, taj prostor je itekako prisutan. Kritika književnih (a isto tako i filmskih, dramskih i svih drugih) djela pojam je koji je doživio velike transformacije unutar poslednjih nekoliko desetljeća. Od uske i prilično elitističke branše kojim su se bavili isključivo medijski profesionalci – s pojavom i širenjem interneta kritičarem se mogao početi nazivati svatko tko je htio. I bez brige, ne pišem ovo iz perspektive čangrizavog nostalgičara koji želi vratiti kotač vremena unazad, očajnički zapomažući za razdobljem koje je odavno nepovratno prošlo. Globalizacija je tu: svidjelo se nama ili ne – i donijela je najmanje toliko pozitivnih koliko i negativnih promjena u pojam književne, pa i općenito umjetničke kritike.

Te uza sve te elemente specifične za suvremeno doba, ostaju i ona stara bezvremenska pitanja koja se vežu za kritiku umjetnosti još od njezinih davnih dana. Pitanja poput: Tko je mjerodavan za pisanje kritika? Koliko se možemo osloniti na kritičarevo mišljenje? Koliko kritičar može ili smije biti subjektivan? Koliku ulogu igraju kritičarev i umjetnikov ego? Te mnoga druga. Korisno je stoga analizirati ovu temu ne bi li, ako već i ne dođemo do nekih čvrstih zaključaka, barem pravilno definirali problematiku i postavili temelje za daljnju diskusiju.

Možemo krenuti od sljedećeg: književna kritika je forma književnosti, ili se barem može tako promatrati. Kao takva, ona slijedi sve one kanone kojima se pokoravaju i druge literarne forme. Baš kao i one – tako i kritika mora imati svoju strukturu. Mora imati uvod, razradu i zaključak. Mora imati pisca (tj. kritičara) koji ima nešto pametno za reći o određenoj knjizi, i koji zna kako to prenijeti čitateljstvu. Mora biti smislena i čitka. Mora djelovati kao zaokružena cjelina. I još koješta drugog.

Stoga – zadovoljavaju li današnje umjetničke kritike gornje kriterije? Odgovor – je ovdje često negativan, pogotovo što se tiče kritika napisanih na popularnim web stranicama poput Goodreads-a ili IMDB-a. Kao što je već navedeno, svojevrsna demokratizacija književne kritike do koje je došlo raširenom uporabom interneta dovela je do toga da kritiku može napisati, objaviti i za nju biti pohvaljen: svatko – uključujući i ljude koji za takvo što (još) nemaju kapaciteta ni sposobnosti. Ovdje uopće ne govorim o stupnju obrazovanja ili prisustva na književnoj sceni: ta ne mora (niti bi bilo dobro da je) svaki kritičar oxfordski odlikaš s nekoliko objavljenih bestselera i doktoratom iz komparativne književnosti, no neke nužne osobine bi svakako morao imati. Recimo nemalo čitateljsko iskustvo, spisateljsku vještinu, kritički nastrojen čitalački um, uložen trud i vrijeme. Tkogod posjeduje gore navedeno – po meni je bezrezervno zaslužio pravo da se njegovu kritiku uzme zaozbiljno. Puno je neugodnije pitanje koliko kritičara uopće spada u tu kategoriju.

Kritičarske greške prilično su brojne su po svom obimu i raznovrsnosti. Na početničkom, osnovnom nivou – to mogu biti nedostatak strukture u tekstu, prekratka duljina, odlazak u posve nepotrebne digresije koje nemaju veze s osnovnom temom niti su zanimljive publici, nemogućnost spoznaje svih slojeva nekog djela i poistovjećivanje elemenata koji se kritičaru sviđaju s objektivnom kvalitetom. Pogotovo je vrijedno spomenuti ovo poslednje: jer dok analiza književnog djela kao međuigra autorovih i čitateljevih karaktera, osobina, misli i osjećaja naprosto mora u sebi inherentno nositi nemalu dozu subjektivnosti, neki kritičari ni ne pokušavaju nadići te okvire i pokušati sagledati djelo iz šire, objektivne pozicije. Što je apsolutno neophodno za ikakvu suvisliju kritiku.

A i kad nadvlada ovaj nivo i pročisti svoj tekst od bazičnih propusta, kritičar je i dalje u opasnosti da neoprezno uleti u druge i drukčije tipove grešaka. Tako se recimo sporadično pojave pisci kritika koji previše vremena provode nadugo i naširoko opisujući djelo umjesto da o njemu daju svoj kritički stav. Pišu, i pišu dobro i zanimljivo – o radnji, likovima ili postavci bez da se iz ičega može iščitati kakvo je njihovo mišljenje o svemu tome. Što je dobro, a što nije? Koje su autorove snage, a koje slabosti? Ukratko, previše se deskriptivno spominje kakvo djelo jest, a premalo kakav je kritičarev dojam tog djela. I to je upravo ona doza subjektivnosti i kritičarevog „ja“ koja razdvaja solidnu od dobre kritike.

Neki pak odu u drugu krajnost i cijeli svoj tekst učine napadno autarkičnim, posve slijepim i gluhim prema budućim čitateljima. Analiziraju djelo, istina, no ne čine to referirajući se na generalne i općepoznate parametre s kojima je publika upoznata: već na vlastita iskustva i misli koje nisu poznate nikome osim njemu samom. Ne povezuju se sa čitateljstvom, niti to pokušavaju. Izražavaju svoje misli i stav, ali to čine na jeziku čiji su oni jedini govornici. Osobno mi je ova greška, prisutna ne samo u kritici već i u samoj umjetnosti, prilično odbojna kao konzumentu. Kritičar mora stalno imati na umu da mjerilo po kojem se vrednuje njegova kritika nije on sam, već samo i isključivo publika. Što ne znači da je dužan populistički podilaziti ukusu mase, već samo da treba pisati na način na koji je njegovo ciljano čitateljstvo (kolikogod široko ili usko ono bilo) u stanju razumjeti.

Za pisanje kvalitetne književne kritike, s druge strane, nije dovoljno samo zaobići gorenavedene propuste. Potrebno je složiti tekst koji ima svoju strukturu, svoju glavu i rep. Koji integrira informacije o djelu i kritičarevo mišljenje u jedinstvenu i smislenu cjelinu. Kojeg je napisao autor kojem spisateljstvo nije stran pojam, koji razumije kako dobro složiti riječi u rečenicu ili rečenice u pasus. Temeljno je pitanje sljedeće: može li čitatelj, na temelju pročitane kritike, i sam stvoriti predodžbu o čemu se radi u obrađenom djelu i koje su mu snage i slabosti? Ako je odgovor potvrdan – onda možemo reći da je kritika položila svoj prvi i najvažniji test i da je rezultat kritičarevog napora u najmanju ruku dobar.

No rezultat se ne mora zaustaviti samo na „dobrom“, dapače. Briljantne kritike i više su nego jednom ostavile dojam na mene i natjerale me da preispitam svoj odnos prema nekom djelu. Otvorile su mi brojna nova vrata, kao i zatvorile neka stara kojima je zatvaranje bilo potrebno. Prosvijetile su me na sto različitih načina. Spustile su me na zemlju pokazavši mi brojne teme i ideje koje sam lakonski profulao pri čitanju.

Isto mogu reći i za kritike djela koje još nisam pogledao ili pročitao. Kvalitetno napisana kritika jedan je od najvećih faktora na temelju kojih odlučujem hoću li pokušati ući u neko umjetničko djelo. Ona daje nivo spoznaje i promišljenosti koji ni ne jedan drugi način ne možemo dobiti (osim naravno konzumacijom samog djela) – i kao takva je neprocjenjiva i nezamjenjiva. Puno sam puta recimo odlučio odgledati neku seriju radi izvrsno napisane kritike, kao i odustati od gledanja na temelju pametne negativne kritike. I rijetko kad sam požalio.

Tek kad je kritika prošla prvi test i izbjegla greške na putu – tek onda možemo početi govoriti o raznim varijacijama na temu i stilu na koji se svaki kritičar izražava. Tako se recimo neki od njih vole približiti čitatelju pokojom osobnom anegdotom, dok drugi odmah uspostavljaju hladan i impersonalan ton. Neki koriste više digresija, drugi manje ili nimalo. Neki povremeno ubacuju fragmente humora u kritiku, drugi pak ne. Neki se drže provjerene formule: uvod – pozitivne strane – negativne strane – zaključak, dok drugi preferiraju slobodniju formu teksta. Neki više vole pisati afirmativne kritike, dok su drugi u svom najboljem elementu kad neko supstandardno djelo krvnički rastave na proste faktore. Itd. Dokle god je osnovni cilj kritike postignut, kritičar ima poprilično veliku slobodu kako će organizirati i prezentirati svoj tekst.

Još bih se dotakao jednog vida kritike koji zaslužuje da ga posebno izdvojimo: a to je davanje mišljenja bliskoj osobi koja vas je upitala za povratnu informaciju u vezi sa nekom knjigom ili pričom koju upravo piše. Ovdje su pak pravila malo drukčija, pošto kritičar više nije u poziciji objektivnog posrednika koji publici objektivno pokušava prenijeti svoj utisak o nekom djelu. U danoj situaciji, i publika i autor djela su u stvari ista bliska osoba. Kritičar više ne stoji na pola puta između nepoznate publike i nepoznatog autora, već kao prijatelj i partner autoru samom, i to njegova kritika mora odražavati. Stoga je njegova zadaća nešto drukčija: pokušavanje da svojom kritikom što više pomogne autoru i da mu savjete iz kojih će ovaj profitirati. Ranija impersonalna objektivnost ovdje ustupa mjesto konstruktivnom pristupu. Temeljno pitanje više nije može li čitatelj uspješno stvoriti sliku o analiziranom djelu, već je li autor imao koristi od kritičarevog inputa? Je li, zahvaljujući njemu, u stanju jasnije si osvijestiti vrline i mane svog djela i na temelju toga ga poboljšati? Ako je odgovor i ovdje afirmativan – onda je kritičar uspio kao kritičar. I kao osoba od povjerenja.

Eto, toliko zasad o književnoj kritici. Kao što rekoh: tema je jednostavna te lišena kompleksnosti i kontroverzi, taman za opušteno ljetno popodne. Do slušanja. Odnosno – do čitanja i kritiziranja.

Fatalna srčanost – Vlatka Basioli

Posted on by Redakcija

Duboko je udahnula i zatvorila oči. Srce joj je mahnito udaralo i sve za što je u tom trenutku bila sposobna je utjeravati što više kisika u pluća, u krvne žile, u mišiće i mozak, samo kako bi spriječila nesvjesticu. Svugdje naokolo nerazgovijetno je brujalo: strojevi, vriska, pucnjevi, detonacije… sve odjednom činilo je graju koju je naglašavalo jedino tutnjanje vlastitog pulsa u ušima.

Čvrsto je držala pušku uz prsa, prst na okidaču, zujanje termo-blastera koje ju je tješilo da joj je barem oružje spremno za borbu. Udahnula je još jednom; uvijek se pitala kako su se vojnici u Prvom svjetskom ratu tako olako penjali iz rovova, premostili onaj temeljni instinkt samoočuvanja i natjerali tijelo da se pomakne i izjuriša iz sigurnosti ravno u smrt. Bila je u istoj situaciji i nije razumjela. Od same pomisli na pomicanje, zrak joj je zapeo u grlu i činilo se da će se ugušiti u toj zatvorenoj kacigi, usko joj priljubljenoj uz lice, odjednom posve klaustrofobičnoj, kao da se njena jednolična tama izvana slila i s unutarnje stane. Jednim pritiskom na pločicu ispod uha, vizir je škljocnuo i povukao joj se na tjeme. Udahnula je duboko, sad u pluća unoseći i dim, vlagu, smrad spaljene zemlje, plastike i mesa.

Od toga joj je bilo još gore. Osjetila je kako joj panika izvire iz želuca, penje se uz kralješnicu, dolazi do očiju i puni ih suzama.

Kako se samo našla ovdje? Kako je zapela u vražjem rovu, kao da je i sama u Prvom svjetskom ratu, a ne sto pedeset godina kasnije. Čini se da nije prošao ni dan od tada, sad i ona poput svojih predaka ratuje u blatu i krvi i znoju i strahu. Da je znala, da je samo znala da će ovako završiti, nikad ne bi postala dragovoljac, ne bi ni u snu stisnula tu prokletu „prijavi se“ ikonu i postala jedna od „osloboditeljica naroda“. Jebeš oslobođenje, jebeš narod, mogla je umrijeti u svom domu, sa svojom obitelji, kao i ostatak normalnog svijeta.

„Zašto želite pristupiti oslobodilačkoj vojsci?“, pitala ju je holo-projekcija čovjeka s poručničkim znakovljem; gledao ju je oštro kao da ona njega treba više nego on nju.

Zašto, doista? S njega je podigla pogled na pljesnivi kut spavaće sobe: ispucali zidovi oko crne mrlje, boja što se opasno ljušti, smrad propadanja i siromaštva; pogledala je u napuklu roletu i neonska svjetla velegrada što su joj kroz rupu jurcala u sobu.

Koliko još života taj grad ima prije nego ga nadolazeći rat ne smrvi?

Zašto želi pristupiti vojsci? Zato što ne bi podnijela još jednu glad, još jedno skrivanje, još jednu strepnju hoće li joj se najmiliji vratiti iz sukoba, još jedno čekanje. Ako već treba otići u smrt, učinit će to aktivno. Ovako, kao sada, u blatnom rovu.

Zapravo je ovo bilo ono što je željela.

Nacerila se na tu pomisao i stisnula pušku jače. Dok su trajali neredi, dok su se svi van Otoka žestoko borili da prežive, bila je premlada da čini išta, osim skriva se u ruševnim stanovima, u podrumima, na krovovima, dok su svi njeni protestirali, krali, tražili načina da joj osiguraju preživljavanje… Ali sada, kad je deset godina starija, kad su se Ujedinjene vlade napokon odlučile suprotstaviti Global-korpu i odvojiti kao samostalne, preuzeti vlast nad narodom koju su u strahu od apokalipse tako jednostavno predale korporaciji, odlučila je da će to biti njena prilika za iskupljenje.

„Zašto želite pristupiti oslobodilačkoj vojsci?“

Činilo se kao jednostavno pitanje. Ali odgovor nije bio ono što su očekivali. Živo joj se fućkalo za oslobođenje naroda, ona je htjela osloboditi sebe.

Stisnula je zube i napokon smogla dovoljno hrabrosti za pomaknuti se. Odlijepila se od blata, osovila na noge, oprezno provirivši iz rova, spremna zapucati i uspentrati se u borbu, ali baš tada, zagrmjelo je s njene desne strane. Razrogačenih očiju vidjela je kako se četverokračni bojni mecha-dron, stroj kojeg su prvog dana obuke prozvali „smrt-mašina“, vere iz doline i, levitirajući tek metar i pol od zemlje, bjesomučno sije oko sebe termo-zrake, koseći jednako njene suborce i svoju robo-pješadiju.

Kliznula je natrag u rov, opet okrenuvši leđa bitci, kao da se nije bila ni pomakla, ponovo dozlaboga prestravljena. Ovo joj nisu spomenuli kad su je uvojačili. Nitko nikad nije rekao da ovo neće biti borba između vojnika Ujedinjenih vlada i vojnika Global-korpa, nego borba između vojnika Ujedinjenih vlada i strojeva Global-korpa. Tko joj je kriv, mogla je i sama pretpostaviti da korporacija ima neiscrpne resurse, najnoviju tehnologiju, a oni imaju… srčanost. Tako su im ponavljali na obuci: „Mi imamo srčanost!“, na što bi cijela satnija jednosložno zagrmjela u ponosu i bijesu, u slozi i srčanosti: „Huzzah! Mi imamo srčanost!“

Na žalost, srčanost neće ispucati 25.8 termo-zraka u sekundi, 360 stupnjeva oko sebe… smrt-mašina hoće.

„Razvodnice Amali!“, zaurlalo joj je u uhu i povratilo u tijelo. Udarila je dlanom po zapešću i holo-projekcija bojnika zatitrala joj je pred očima. I on je bio u nekakvom zaklonu, stisnut uza sivi zid ruševine, disao je brzo, voljela bi da mu može vidjeti lice i strah na njemu, utješiti se da nije jedina kukavica na ovom čitavom prokletom bojnom polju.

„Razvodn— koji kurac radite bez vizira na licu?!“, zaurlao je još glasnije, pa je gotovo mehanički udarila pločicu pod uhom i sekundu kasnije ponovo bila zatvorena u kacigi.

„Vidite li smrt-mašinu, razvodnice?!“

Kimnula je bez riječi.

„Razvodnice, vidite li smrt-mašinu?!“, čula je još nervoznije.

„Vidim, bojniče!“ ni sama nije znala odakle joj snaga za izbaciti glas iz sebe, pogotovo tako odlučno. Zagrmjelo je preko holo-projekcije, snažna detonacija od koje je preko bojnika počelo padati sitno odronjen beton i slap prašine.

„Trebamo skinuti tu mašinu!“, projekcija je titrala „….kako god znate i umijete…“, govorio je kroz sivu maglicu i krckanje „Kako god znate i umijete, razvodnice!“

Slike je nestalo, zvuk je iščezao i ponovo je bila sama.

Trebao joj je trenutak da provari bojnikove riječi. Osvrnula se oko sebe, nadajući se da će vidjeti još koga od svojih, nekoga s kime bi podijelila ovu zapovijed, a onda se nasmijala na tu nimalo smiješnu, ali očitu šalu. Jer bilo je nemoguće da od nje… ma od bilo koga iz pješadije… očekuju da skinu mecha-drona. Bilo je to suludo! Čak i da mu se živa uspije približiti… skinuti ga s čime?! Pogledala je u svoju termo-pušku i ispustila kratak, kiseli smijeh očaja i tragikomike cijele ove situacije. Ona nije superjunak… nije nikakav prokleti heroj, ona je običan pješak sa sedamdeset dana vojne obuke i sto sati u VR-simulatoru bitke, s činom razvodnice samo zato što je na posljednjem testu bila u deset posto najboljih i zadnje što je spremna je nasrnuti na deset metara široku i dvadeset visoku mašinu i onesposobiti je s… jebenom srčanosti.

„Zadatak koji je pred nama nije ni malo jednostavan“, govorila je Anastasia Robi, nekadašnja predstavnica Ujedinjenih vlada u Global-korpu, a danas njihova predsjednica. Njena osam metara visoka holo-projekcija nadimala se nad sedam tisuća ročnika, na svečanoj prisegi prve generacije vojske Ujedinjenih vlada.

„Korporaciju smo nekada zvali majkom, ali ta majka nam je okrenula leđa onda kad smo je trebali najviše. Ostavila nas je da umremo u gladi i bolesti, u olujama i suši, u borbi među sobom onda kad se priroda okrenula protiv čovječanstva. Zatvorila se naša majka na svome Otoku, na Arci – kako je ispravno volimo znati – na kojoj za nas, za sve nas koji nismo bili dovoljno sretni roditi se među elitom Otočana, nije bilo mjesta…“

Od ovih riječi svima su im srca ustreptala. Da nisu bili u stavu mirno, posloženi u formaciji i stisnuti u svojim svečanim vojnim odjelima, možda bi ispustili i urlik potvrde. Lica im jesu bila različita, ali sudbine iste.

„Čak ni sada – deset godina otkako smo ukrotili prirodu i spriječili izumiranje, Global-korp nije učinio ništa da nam olakša živote? Je li svoju utopiju s Otoka proširio i na Kopno? Je li se pobrinuo za nas? Za svoj narod? Za ljude koji pokreću kotače korporacije, ali unatoč tome ne uživaju u njenim blagodatima?!“

Žamor se pronio među ročnicima, praćen kratkim odmahivanjem glava. Ovoga se puta nisu uspjeli suzdržati.

„A kad smo rekli da više ne trebamo korporaciju, da više ne želimo biti njeni robovi, da želimo poput naših predaka o sudbini odlučivati sami. U demokraciji. Pod vladom naroda, a ne korporativne elite, rekli su ne!“

Odjednom je granuo urlik; urlik bijesa i prezira, širok i dubok koliko i brigada ročnika.

„I zato smo sada ovdje! Zato ste vi sada ovdje! Da se izborite za svoju slobodu! … To neće biti lako. Global-korp je velik, Global-korp je snažan. Sva tehnologija, sav novac, svi resursi ovoga svijeta u njegovim su rukama… ali ono što oni nemaju – to ste vi! Mi imamo ljude! Mi imamo ponos! Mi imamo glad za slobodom! Mi imamo—“

Srčanost…

Udarila je pločicu na kacigi i, čim se vizir podigao, istresla sadržaj želuca pred sebe. Kiselina i strah, ništa drugo nije imala za povratiti.

Spustila je vizir čim se malo pribrala. Mozak joj je grčevito pokušavao pronaći rješenje. Kako se izvući iz ove situacije? Kako se izvući živa? Gledala je lijevo-desno, ni sama ne znajući što se to toliko trudi pronaći u ovom kaosu od dima i krvi i blata i buke. Tutnjanje mecha-drona ozbiljno se približavalo i već je vidjela termo-zrake kako probijaju zrak nad njom. Prvi poriv i onaj najjači bio je bježati u suprotnom smjeru.

Ali zapovijed je bila jasna: Što god je potrebno!

Gotovo nesvjesno, pogledala je u svoju desnu nadlanicu – jedini dio tijela otkriven prozirnim guma-najlonom. Zagledala se u svoj masterkod, promotrila ga kao da ga vidi prvi put. Dvije tamne crte protezale su se od vrha kažiprsta do zapešća, pa od zapešća do vrha malog prsta; trajna elektro-pasta od koje je tetovaža bila napravljena, jedinim je očitanjem mogla otkriti baš sve što je sustav ikad o njoj zabilježio. Isto tako, preko njega je mogao biti praćen svaki njen korak, što je u ovoj bitci zasigurno bio. Tako je bojnik i znao da je najbliža mecha-dronu i tako će svi njeni nadređeni znati ako se dade u bijeg, umjesto u herojski pothvat.

Da je mogla, sastrugala bi je s kože. Da je mogla, odsjekla bi si ruku.

Ovako je mogla samo stisnuti zube u očaju i izračunati isplati li joj se više biti živa kukavica ili mrtav heroj.

Tutnjanje zemlje pretvorilo se u podrhtavanje i to je značilo da je mecha-dron opasno blizu. Provirila je van i, na njenu sreću ili nesreću, vidjela da će proći taman pored rova, ali ne i preko njega. Nalet olakšanja – kao da je mecha tornado koji će kliznuti tik do njene kuće, ali ne i skrenuti prema njoj – zamijenjen gorkim strahom sjetivši se da joj je misija uništiti to čudovište.

„Razvodnice Amali“, ženski glas javio joj se u ušima. Pritisnula je zapešće, ali holo-projekcije nije bilo.

„Razvodnice Amali, ovdje stožerna generalica Ae-Jung Yoo.“

„Generalice?! Ne vidim vas…!“

„Nema veze“, rekao je miran glas; oko njega – tišina. „Mecha-dron prolazi pored vas.“

„Vidim ga…!“

„Zapovijed vam je srušiti ga.“

„Ne znam kako!“

„Ava. Sjeti se obuke. NCI jezgra termo-blastera je van kućišta vrlo nestabilna. Iskoristi to.“

Namrštila se.

„I ne zaboravi na osu…“ Škljocnulo je i veza se prekinula.

Osa… oči joj se razrogače u otkrivenju; s dozom histerične nade, prekopala je po džepovima odore i iz prednjeg izvukla mali autoinjektor. Nasmiješila se, a onda, odjednom pogođena snažnim samosažaljenjem, zajecala. Podrhtavanje je već bilo jako i gromoglasno, mecha-dron je ovdje, nije se trebala podignuti, vidjela je njegove krakove kako joj letaju nad glavom. Nije više bilo vremena.

Bez daljnjeg odgađanja – jer ako bude razmišljala, nikad to neće učiniti – zabila je autoinjektor u bedro, dovoljno jako da probije odoru; kratak ubod i, samo trenutak kasnije… mir.

Sav strah i sva panika, ugasili su se. Buka i rušenje, smrt i strava, nestali su. Jedino čega je bila svjesna je ta mecha i ta puška u njenim rukama. Bez i trenutka okolišanja, bez imalo dvojbe, uzverala se uz blato i ispuzala iz rova. Mecha-dron joj je bio toliko blizu da je kroz čvrstu odoru osjetila škakljanje magnetske sile kojom je stroj levitirao nad tlom; tutnjava joj je pritiskala bubnjiće čak i kroz kacigu, prijeteći da će ih rasprsnuti; osjetila je pritisak u očnim jabučicama, oštru bol u zubnom mesu, a onda i krv u ustima. Ali nije marila. Rukama se povlačila prema stroju, odolijevajući sili što ju je pokušala odbiti od sebe, pa jedvice ustala. Metal je klizio pored nje, mogla ga je dotaknuti. Mecha je sijala smrt i uništenje svugdje naokolo, ali ne i toliko blizu sebe. Zato je i bila jedina šansa za njeno uništenje. Bila je preblizu neprijatelju da bi je mogao uočiti.

Zabacila je pušku na leđa i, kao začarana hrabrošću iz ose, skočila i ulovila se rukom za hladan, mastan i čvrst metal, za prečku donjeg ruba stroja. Uzverala se teško, ali ipak jest. Pronašla je uporište među osovinama, naslonila se tako da ima savršenu stabilnost, a onda ponovo dohvatila pušku. U nekoliko klikova, bila je rastavljena, još samo jedan i izvadit će kućište termo-blastera. Ostatak puške je bacila, a onda smrskala sad ranjivu stakloplastiku kućišta. Iz njenog središta izvadila je srce cijele puške, NCI jezgru. Trenutak ju je zadržala među crnim, blatnomasnim prstima. Mala, krvavo-crvena kuglica, sjajna poput rubina, zacaklila joj se pred očima.

Mi imamo srčanost. Prošlo joj je mislima.

Nasmiješila se.

Osjetila je kako joj se kuglica žari među prstima, raspadajući se na zraku, oslobađajući svoju fatalnu energiju. Ubacila ju je u prvi metalni džep kojeg je na mecha-dronu uočila, duboko udahnula i zatvorila oči.

 

Autor: Vlatka Basioli

Objavljeno u zbirci Marsonic 17 (2020.), izdavaštva Alienus.

Hit – Maja Đurić

Posted on by Redakcija

„Imamo hit!“ Glas urednika bio je piskav i uzbuđen. „Konačno imamo pravi hit! Oh dečko, dođi da te poljubim!“ Mali debeli čovek iza staklene pregrade skinuo je slušalice i stuštio se prema vratima studija. Već sledećeg trenutka tresao je za ramena zbunjenog mladića i na obraz mu utisnuo veliki, vlažni poljubac. „Sine, bićeš bogat i slavan još pre nego što shvatiš šta se sa tobom događa!“

Bio je ovo završetak prilično napornog posla koji je počeo jednog jutra kada je  mladić pokucao na vrata urednika, rekavši da želi nešto da snimi i radio više dana i noći, u toku kojih je valjalo od papira sa grubo nažvrljanim notama i tekstom napraviti pesmu. Trebalo je dabome imati oštar muzičarski njuh da bi se u toj zbrci prepoznalo nešto što obećava i urednik je bio prilično sklon da stvaranje ove pesme pripiše uglavnom sebi. Mada, moralo se priznati, i ovaj mladi đavo pokazao je u par navrata zaista impresivnu tvrdoglavost, kad se radilo o nekim izmenama melodije i reči, sa kojima se nije slagao. Imalo je da bude onako kako je odlučio, ili da ne bude uopšte. Jednostavno nije bilo sile koja bi ga naterala da popusti. U nekoliko neprijatnih situacija urednik je bio u iskušenju da ga glasno nazove dugokosim neopranim magarcem, ali se uz pomoć mudrosti i iskustva savladao. Nešto malo je tome doprinela i činjenica da je mladić bio za glavu viši i okićen impozantnim bicepsima. Saradnja je tako uz dosta urednikovog gunđanja u bradu nastavljena i, evo, trud se konačno isplatio.

Pesma je zaista bila nešto posebno. Nimalo nije ličila na bilo šta od onoga što se ne samo tada, već i bilo kad ranije slušalo na radio talasima. Sve je počinjalo sa nekoliko taktova setne melodije svirane na gajdama, ponovljene prvo klavirom, a zatim harmonikom, ali svaki put u ponešto izmenjenom i obogaćenom obliku u pratnji ljudskog glasa, koji je dozivao iz daljine i kao u molitvi preklinjao. Polako je stizao sve bliže i sve manje molio, a sve više naređivao, dok je pratnja u pozadini rasla poput tek rođenog orijaša, koji naglo dostiže zrelost, da bi se te dve sile uhvatile u koštac i neko vreme besnela je borba u kojoj je glas čas bio krotitelj lavova, čas gospodar krda podivljalih bizona koji jure da ga pregaze, a čas je opet bio napadan od čopora besnih mačaka spremnih da ga na smrt izgrebu. U završnici naravno pobeđuje glas, ali to je nekako gorka pobeda, jer je prilično slomljen i kao da je u modricama, gotovo da bi ga trebalo pokupiti na nosila i odneti na previjanje, dok poslednjim tonovima setne melodije ispraća svog poraženog protivnika, koji se vuče po tlu. Sledi dramska pauza, zatim veličanstveni krešendo čitavog orkestra i velikog mešovitog hora i efektan kraj poput udarca sekire po panju. Gotovo! Tišina!

Sve muke kroz koje je valjalo proći da bi ova pesma bila stvorena, sad su se isplatile i urednik je konačno mogao da odahne. Biće to hit, osećao je u krvi, u kostima, hit koji će tresući bezbrojne nakovnje, čekiće i uzengije u ušima, njemu i ovom momku doneti pravo bogatstvo. Još samo da potpišu ugovor, a onda će da pokrene reklamnu mašinu i dalje će već sve ići glatko. Srce mu je pevalo, u čitavom telu damari su mu udarali ritam reči: HIT, HIT, HIT…

A muka je bilo, to je istina i neke od njih bile su prilično krupne. Kao onda kad je junoša odbio da za solistu uzme opersku zvezdu kakva je onaj Portugalac, zvezdu do koje nije bilo lako doći, a kamoli nagovoriti je da svoj skupoceni tenor iznajmi za pesmu nepoznatog autora, koja je imala daleko veće izglede da propadne, nego da postane hit. I kad je sve te prepreke on, urednik prebrodio i uz mnogo znoja i istinske muke doveo onu manikiranu ruku do poslednje stranice ugovora sa praznim mestom za potpis, pojavio se ovaj mazgov i sve pokvario! Doveo je neku mušku protuvu sličnu sebi, nekog dugokosog anonimusa izjavio da je to jedini glas za njegovu pesmu. Trebalo je stvarno imati petlju i jednom od tri najbolja tenora sveta reći da neće biti u stanju da otpeva nešto što čak nije ni operska arija, nego obična pesma! Dobro, ne baš obična, sad je jasno da će biti hit, ali tada se još nije znalo i uopšte sve do ovog momenta mnogo šta se nije znalo. Sve je izgledalo kao luda avantura u kojoj hrabri junak, prolazeći kroz neviđene opasnosti, srećno stiže do velikog zelenog smaragda. To što junak ima četrdeset sedam godina, pozamašan stomak i mnogo holesterola u krvi i svuda, nije nimalo umanjilo veličanstvenost  trenutka u kome taj smaragd, jedna zaista dobra pesma, kreće u zgrtanje nepojamno velike gomile novca. Konačno će on, urednik, moći da kupi novi auto, a ko zna, možda i kuću s bazenom i…i..

„Ne dolazi u obzir!“ Mladić je energično odmahnuo rukom. „Ja ovo ne želim da prodam!“

„Kako..? Šta to treba da znači?“ Urednik je osećao kako mu u ušima nešto počinje zlokobno da tutnji i kako mu po čelu izbijaju graške znoja. „Zašto smo se onda kog đavola mučili skoro dva meseca? Ne želiš da je prodaš? Nego šta želiš?“

„Želim da je radio stanice besplatno emituju!“

Odjeknuo je tup udarac. Mladić je prekoračio veliko onesvešćeno telo i prišao najbližem mikrofonu. „Može li neko da pomogne ovom čoveku?“ Zatim je otvorio vrata i izašao u mračni hodnik.

 

Idućeg jutra pesma je prvi put emitovana. Još pre večeri našla se na prvom mestu svih važnijih top lista. Za manje od tri dana obišla je Zemlju, prenošena poput štafete od jedne do druge stanice. Nekoliko njih otpočelo je da je emituje dvadesetčetiri časa u danu i uskoro se pokazalo da im je slušanost neverovatno porasla. Čak su i radio amateri obavili svoj deo posla, prenevši je do najzabačenijih kutaka planete i moglo se reći da je za nekoliko meseci od njenog nastanka pesmu čuo gotovo čitav svet. Postala je najizučavaniji fenomen od nastanka ljudskog roda i gotovo da nije bilo značajnijeg naučnog instituta koji joj nije dao svoj doprinos.

Prva stvar oko koje su se svi morali složiti bila je činjenica da se nigde na svetu nije pojavila ni jedna jedina verzija pesme osim originalne, što je takođe bio do tada neviđen fenomen. Koliko god da su se najveći svetski muzičari trudili da je ovako ili onako obrade, ili samo reprodukuju uz minimalne izmene, ona se uvek izvrgavala u nešto drugo, što gotovo nimalo nije ličilo na original. Sve njene note bile su uredno prepisane, harmonije i aranžman do detalja otkriveni, nije tu bilo nikakvih tajni čak ni za prosečnog muzičara, a ipak, njeni delovi kao da su imali neki svoj skriveni, gotovo volšeban život i jednostavno su odbijali da se sklope u željenu celinu. Čak ni mladi autor hita nije mogao da ponudi nikakvo razumno objašnjenje ove pojave i u bezbrojnim intervjuima neprestano je ponavljao nekoliko istih rečenica: niko mu nije pomogao da je smisli, pesma mu se jednog dana tek tako pojavila u glavi, ništa značajno pre toga nije komponovao, nema nikakvih određenih planova za budućnost niti ideju za novi hit.

Naravno, nijedan novinar nije propustio da ga pita kako je moguće da pesmu nikome nije prodao, jer bi do sada bio najbogatiji muzičar na planeti. Svi su dobili isti smušen odgovor da jednostavno misli kako prava umetnost ne bi smela da ima išta sa novcem, a pošto se ovde bez sumnje radi o pravoj umetnosti, valjda je njegovo ponašanje time objašnjeno. Činjenica da je više doktorskih teza bilo posvećeno bezuspešnom pokušaju objašnjenja tog ponašanja, govorila je o tome da nikome zapravo nije bilo jasno kako je moguće da živ čovek pri čistoj svesti, bez određenog razloga odgurne toliko bogatstvo. Bilo je izvesnih pokušaja da se čitava stvar pripiše ljubavi, budući da se ovo osećanje gotovo uvek krilo iza najnerazumnijih ljudskih postupaka, ali kako ni najupornija novinarska njuškala nisu uspela da pronađu ikakvu vezu između pesme i mladićevog oskudnog ljubavnog života, ovaj smer traganja uskoro je napušten. Ostala je zagonetka kao trajan izazov za bezbrojne sociologe, psihologe i psihijatre, koji su u svojim analizama uspeli da se slože samo oko jedne stvari: da u jednom od sanatorijuma za duševno obolele postoji čovek koji bi možda znao neke odgovore, ali se nažalost radi o beznadežnom slučaju katatonije. A nekada je bio muzički urednik, čak vrlo uspešan.

 

Na jednom od manjih instituta, koji nije prednjačio u istraživanju fenomena hita i svih pratećih zbivanja, pa nije bio u centru pažnje javnosti, desilo se da je jedan od mlađih asistenata slučajno otkrio nešto neobično u vezi sa pesmom.

Sve je počelo tako što je iz čiste radoznalosti i ne očekujući ništa posebno, pesmu ubacio u novu i neobičnu video igru, koju tek što je bio nabavio. Glavni lik u ovoj igri bila je velika sjajno animirana sfinga, koja postavlja, ali i rešava razne zagonetke. Pošto je brzo istrošio svoj skromni repertoar zagonetki i pošto ih je sfinga sve do jedne munjevito rešila i tako stekla nad njim ogromnu prednost u bodovima, mladić je odlučio da pokuša da je zbuni tako što će joj umesto zagonetke ukucati nekoliko taktova hita, čije note je preveo na jezik brojeva. Čim je to učinio nestala je sfinga i na ekranu su se počeli nizati nepoznati znakovi slični klinastom pismu, izmešani sa nečim nalik na hemijske formule. Nastavio je sa ukucavanjem čitave pesme, kompjuter mu je ubrzo odštampao nekoliko listova prekrivenih onim znakovima, odneo ih je svom profesoru. Ovaj je dugo zurio u ispisane stranice, a onda otišao da se konsultuje sa kolegama.

Nakon nekoliko neprospavanih noći, mnogo ispijenih kafa i grozničavog listanja stručnih knjiga, mala ekipa je sročila elaborat i stavila ga javnosti na uvid. Nigde u elaboratu nije spomenuta video igra, kao ni ime mladog asistenta, ali je zato dobar deo uvodnog teksta bio posvećen pravu prvenstva, zaštiti autorstva i nedvosmislenim pretnjama svakome ko bi i pomislio da im to oduzme. Dalje je sledio pomalo sirov prevod onih znakova, čija suština se svodila na to da je čitava pesma zapravo složen i nedovoljno objašnjen impuls, koji deluje na hipotalamus slušaoca. O posledicama njegovog dejstva ništa se nije znalo.

Posle toga krenula je lavina reakcija javnosti, koje su se kretale od zahteva za zabranu emitovanja pesme, do predloga da se njeno dejstvo eksperimentalno ispita na strogo kontrolisanom uzorku slušalaca. Neke zemlje su je smesta skinule sa repertoara radio stanica, druge su je i dalje hrabro emitovale, a u nekima je postala gotovo kultna himna. Ovako ili onako ona je i dalje ispunjavala etar i svako ko je želeo mogao je da je sluša.

 

Prvi signal dala je statistika. U svim policijskim izveštajima odjednom su se pojavile praznine u rubrikama određenim za zločine. Ubistva, pljačke, nasilje svih vrsta, sve je to prestalo da ispunjava dnevne izveštaje čuvara reda. U isto vreme ratni reporteri kao da su ostali bez posla. Ni jedan metak, ni bilo kakav drugi projektil danima nije bio ispaljen ni na jednom svetskom bojištu i sve vojne operacije obustavljene su još u prvim danima slušanja pesme. Nije bilo ni običnih tuča, čak ni deca više nisu dobijala batine.

Pa ipak, trebalo je da prođe još dosta vremena do prvih stidljivih nagoveštaja moguće veze između pesme i ovih neobičnih događaja. A i tada je bilo mnogo više skeptika, koji su ovu ideju dočekali na bajonete, ismevajući patetiku i romantizam njenih pristalica. Mnogo je mastila i hartije utrošeno u okršaju dve struje, ali je uskoro i ova polemika izgubila prvobitnu oštrinu, jer su i jedni i drugi počeli da koriste sve mekše i umerenije izraze, dok im se na kraju stavovi nisu toliko približili, da su se praktično našli na istoj strani.

 

Autor: Maja Đurić

PROMOCIJA ROMANA „UKRADENI BOG“ NEMANJE D. PAVLOVIĆA

Posted on by Redakcija

Promocije knjiga su za pisce i izdavače isto što i Nova godina za decu. U ova zatvorena vremena, organizacija Nove godine, pardon promocije, postala je ozbiljan izazov. Zato smo povodom ove, druge po redu promocije romana „Ukradeni bog“ Nemanje D. Pavlovića, održane 27.7.2021. godine u Mladenovcu, bili posebno uzbuđeni.

Razloga za uzbuđenje, a bogami i za tremu, bilo je nekoliko. Nemanja Pavlović, rođeni Mladenovčanin, prvi put se svojim sugrađanima predstavio kao autor. A kako, prema staroj izreci, „Niko nije prorok u svom selu“, prirodno je da se Nemanja brinuo na kakav će prijem naići. Razloga za brigu, kako se ispostavilo, nije bilo. Naime, i pored gotovo nepodnošljivih vremenskih uslova, Mladenovčani su još jednom pokazali da su veliki ljubitelji kulture, pa se u svečanoj sali „Elsi Ingils“ okupilo mnogo gostiju. Interakcija sa publikom bila je više nego dobra. Iako možda pomalo stidljivi da u oficijelnom delu programa postave više pitanja, gosti su sa ozbiljnom pažnjom pratili izlaganja, a svoju su zainteresovanost pokazali nakon završetka, prilazeći autoru i ostalim učesnicima programa i raspitujući se kako o romanu „Ukradeni bog“, tako i o ostalim izdanjima IK AVKF.

Priliku da ostvari svoju i našu želju da roman predstavi baš u Mladenovcu, Nemanja D. Pavlović je dobio zahvaljujući profesorki književnosti Jasmini Čubrilo, svojoj mentorki iz srednjoškolskih dana, koja ga je prva upoznala sa pozorišnom umetnošću, dramom i glumom. I ne samo da nam je gospođa Čubrilo pomogla oko organizovanja samog događaja, već smo i mi, kao izdavačka kuća, i Nemanja kao autor, dobili tu čast da promocijom „Ukradenog boga“ otvorimo tribinu/festival „Zanimljivi Mladenovčani (ovom prilikom su gosti imali priliku da se upoznaju sa proizvodima još jednog zanimljivog Mladenovčanina, vlasnika firme Health industry, koji nas je opskrbio neverovatno ukusnim i zdravim kolačima).

Oficijelni deo programa tekao je u opuštenom, neformalnom tonu, a vodili su ga organizatorka Jasmina Čubrilo, autor Nemanja D. Pavlović, urednica romana Mira Satarić i urednica nastavka (koji je u završnoj fazi) Biljana Golić. Ceo događaj snimila je TV Mladenovac, pa će svi oni koji su bili zainteresovani, ali nisu mogli da prisustvuju promociji, uskoro moći da vide snimak, te vam sadržaj razgovora ovom prilikom nećemo otkriti.

 

Snoviđenje reči kroz boje i poeziju

Posted on by Kristijan Šarac

Bez pravog imena nismo ni mogli da otkrijemo ko smo, a i kada smo to znali, nismo smeli glasno da to izgovorimo. I da jesmo izgovorili ime zemlje, koja je bila na ivici zaborava, niko ne bi mogao da prepozna reči, osim onih koji su rasli na njenom tlu ili čiji su preci tu obitavali.
Tigana – Gaj Gavrijel Kej

Upravo taj segment karakteriše pisanje Nemanje D. Pavlovića. Ne amnezuje fantastiku niti zaboravlja tlo na kom je odrastao i stasao da i sam doprinese slobodi, oslobađanju fantastične književnosti iz okova marginalnosti. U neku ruku, on je svaki patriota, svaki neimenovani stanovnik iz Kejeve Tigane. Iako se autor diči mnogim drugim uzorima, stilski i narativno najviše je nalik Keju. Bez istorijske potke i podloge naravno, ali uz isto snoviđenje reči kroz boje i poeziju. Na sličan način primenjuje poeziju u prozi, što veoma pogoduje njegovoj težnji da svetu doda malo jarkih nijansi. I odista, svet koji je stvorio u debitantskoj knjizi odiše i diše petu umetnost materijalizovanu kroz šestu, znanim i neznanim teksturama. Možete se utopiti i utopliti u njima – na trenutak zaboravljajući neemotivnu realnost na proputovanju kroz maštovitost i senzitivnu istančanost „Ukradenog boga“.

Epska fantastika ne može emigrirati i izmaći se od modela prototipa i ugledanja na doajene žanra. Pavlović ni ne beži od te činjenice. Naprotiv, podgreva je uveravajući nas da je baš tako. No, da li je tvrdnja baš verodostojna? S obzirom na to da uzori na koje ukazuje nimalo ne konveniraju njegovoj plodotvornosti i imaginaciji protkanoj tananom emotivnošću. Usudiću se da kažem da umešno i maestralno pliva u prominentnim tropima žanra, izvlačeći autentičnost sopstvenih raskošnih reči i tvoreći na taj način živopisne slike i svetove. Mogao bih reći i da crno-belo pretvara u šarenoliku šarmantnost.

Esencija autorove prizmatične mašte mnogima će bez sumnje biti sasvim dovoljan stimulans da se upuste u čitanje „Ukradenog boga“. Ali, sveobuhvatno odsustvo sivila i u najcrnjim trenucima, avantura, čudesni nepostojeći stvorovi i mesta na kojima obitavaju, nisu jedini produkt imaginatora i nisu jedino što nudi. Naime, između korica se nalazi život jednog mladića-starca. A život ipak priča najbolje i nezaboravne pripovesti. Mestimično u početku i kako odmiče roman metastazira i potpuno neinteresovanje za velike heroje i velika dela. U potpunosti se okreće običnom malom čoveku i njegovim nastojanjima da preživi do sutra. Faktički, tvori gogoljevske karaktere – neupečatljive svakodnevne – koji duboko uranjaju u fantastično i neobjašnjivo, makar sa datosti realnosti. Knjiga poseduje sopstvenu stvarnost, i to na momente, čini se, bez autorove svesti o tome. U stvari, on je samo bog, a obični mali ljudi su mu ukrali priču i napisali je rukovodeći se svojim životima i osećanjima.

Da primenim naslov čuvenog dela braće Strugacki Teško je biti bog i Pavlović ni ne pretenduje na to. Njegovi junaci su preuzeli presto, ustoličujući književnost skupa sa pokušajem očuvanja suficita i fragmenata kroz istoriju determinisanog mitosa, tako što su im dodelili skiptar, ali i zatvor među koricama knjige. To nije drugačija tamnica od one božije u priči. No, lepota leži baš u tome. U nadi da ovakva književnost može da pobegne i da se oslobodi. Prigodno, način je lirski, epski poetičan i bajkovito oslikan nadahnućem iz snoviđenja, od čega i nastaje umetnost.

Nedvosmislena je autorova devalvacija iz prvog plana. Ne bih pogrešio ako bih ustvrdio da on samo piše šta mu junaci šapuću. Ovo je njihova knjiga – njom su ukrali svog boga i podelili ga sa čitaocima. Svet, ili da kažem svetovi, nikad više neće biti isti. Biće kolorisani rečima i poezijom iz snoviđenja Nemanje D. Pavlovića.

Čitaonica jul 2021 – Strana izdanja

Posted on by Jovana Mitrović

Eto tako, dočekasmo to leto u punom jeku. Bilo da umiremo od vrućine ili slušamo udarce grmljavine u pozadini, za mene je ipak leto najbolje doba godine. Kako Vi provodite leto? Uz šetnje, bazene, možda ste uspeli da pobegnete na more, negde na planinu ili čisto negde u prirodu? Ako pak ne znate koju knjigu da ponesete na more ili da držite uz sebe zarad makar i pet minuta mogućnosti da pročitate pasus, ja ću vam predstaviti novije knjige koje će vas odvesti mnogo dalje od Grčke.

Zemlja traganja – Keri Vaun

 

Insula Mirabilis – je izolovano ostrvo koje je izgradio bogati Haris Lang, u kome će turisti jednog dana dati velike pare da iskuse fantastičnu avanturu, zasnovanu na visokoj tehnologiji, zajedno sa zmajevima, jednorozima i magijom.

Međutim, jedan od zaposlenih se odmetnuo i aktivirao nevidljivi štit koji je ukinuo svaku komunikaciju sa spoljnim svetom i niko više ne može da uđe.

Tako je Lang, zaposlio profesorku književnosti dr Adi Koks da vodi štrajkački tim plaćenika kako bi upali na to ostrvo. Međutim, ovaj put neće biti lak za Adi, a nijedna d20 kocka neće moći mnogo da pomogne.

 

 

 

Za vuka – Hana F. Viten

 

Kao jedina druga ćerka koja se rodila u porodici u poslednjem veku, Crvena ima jednu svrhu – da bude žrtvovana Vuku iz šume, u nadi da će vratiti zarobljene Bogove Sveta. Ali legende lažu… Vuk je čovek, a ne čudovište. Njena magija je poziv, a ne prokletstvo. A ako ne nauči da je koristi, čudovišta koja su nekad bili Bogovi, će preuzeti šumu.

 

 

 

 

 

 

Biblioteka mrtvih – T.L. Huču

 

Ropa je napustila školu da postane neko ko priča sa duhovima. Sada priča sa mrtvima, i prenosi poruke živima. Sve dok u najmračnijim ulicama Edinburga, ne nestane dete i ona oseća da je njena obaveza da ovo istraži. Otkriće začaranu biblioteku, susresti se sa smrću nekoliko puta – nije to baš planirala i, naravno, otkriće tajne ovog grada koje niko do sada nije čuo.

Za ljubitelje Stranger Things i Šesto čulo, dobiće pravi letnji triler u ovoj fantastici smeštenoj u moderno doba.

 

 

 

 

Priča o Tišini – Aleks Mejers

 

Nekada davno, bio je jedan Kralj dovoljno budalast da napravi zakon gde ženska deca ne mogu, niti će ikada, biti naslednici. A onda se Lordu Kordonu rodila ćerka. Te je Merlin, sakrio na mestu gde će da odrasta kao dečak, a ime Lorda Kordona će ostati neukaljano.

To dete se zove Tišina.

Ovo je priča o Tišini i kako se ona uklapa u svet gde ima velika i jasna podela na polove i klase. Vrlo zabavan osvrt na poznatu francusku priču.

 

 

 

Društvo glicenije Lejdi Skoundrel – India Holton

 

Sesilija Basingvejt je idealna viktorijanska dama. Ona je, takođe, lopov. Kao i ostali članovi sestrinskog društva Društvo glicenije, ona leti po Engleskoj pijući čaj, ucenjujući prijatelje i stičući blago na zanimljiv način. Svakako, ona ima mračnu i traumatičnu prošlost i prepotentnu tetku, ali ako se uzme u obzir, to je prijatno postojanje. Dok se muškarci ne pojave.

Ova izuzetno duhovita igra mačke i miša, sa obaveznom pauzom za čaj, prava je knjiga za pored mora.

Sa time, želim vam dobro leto i provode, u nadi da se čuvate, naravno, kao i mnogo mnogo knjiga.

Pod zvezdama – Dimitrije Golubović

Posted on by Redakcija

„Je l’ si bio nekad ovde?“, pitala je, navaljena na automobil bez tablica, paleći cigaru. Još jedna pauza na dugoj vožnji.

„Valjda, jednom. Ni ne sećam se.“

Leđima okrenut njoj, gledao je u zvezde. Noć je trajala večno.

„Nekim poslom?“

„Ne… bio sam dete“, rekao je i okrenuo se. Sve vreme pokušavao je da dokuči odakle je poznaje. Možda su se samo jednom videli u prolazu i zapamtio je njen lik. Šta ako je neka davna poznanica na koju je zaboravio?

„Dete? Šta deca traže u ovakvim predelima?“

Nasmejao se.

„Kažem ti, ne sećam se. Sve su to isprekidane slike… slika ovog puta, slika zvezda, slika neke… ne znam čega, valjda deponije pored reke. I, uvek je tu zvuk, lavež pasa.“

„Koliko si godina imao?“

„Možda pet, nisam siguran.“

Klimnula je glavom i nastavila da zuri u daljinu.

Na početku puta rekla mu je da će vožnja biti duga. Bilo je to ublažavanje, jer osećao se kao da je dane proveo u suvozačkom sedištu, posmatrajući monotoni predeo. Nikako da dođe izlazak sunca.

„Još koliko?“, upitao je.

„Ne mnogo. Najveći deo smo već prešli.“

Odgovarala je u kratkim crtama. Reči su je zamarale, kao da je nadljudski napor ulagala u svaku. Gledao je u njene oči dok je govorila. Nije se sećao ni zašto je tačno došao ovde. Namera je valjda bila posetiti neko mesto zanimljivo i drugačije. Toliko o tome.

Blagi povetarac mrsio mu je kosu. Bacila je cigaru na asfalt i zgnječila je potpeticom, pa otvorila prednja vrata i ušla.

„Ne treba da se zadržavamo“, rekla je.

Pridružio joj se na suvozačkom sedištu. Otvorio je prozor i nastavio da zuri u zvezde. Kola su naglo ubrzala. Gledao je u isprekidane trake na auto-putu kako se pojavljuju i nestaju pod kolima. U toj ritmičnosti pojavila se misao. Pokušavao je da se seti života pre tog trenutka. Ništa. Video je samo isti predeo, slike bezbroj puta ponovljene.

Ćutala je. Zavezani pojas, duga kosa spuštala joj se niz leđa, ruke je držala na volanu. Ko je ona? Zaborav je opet prekrio sve. Ali zašto se onda vozi s njom? Zašto je u kolima sa strancem? Nije se sećao ni trenutka kad ju je prvi put video, kao da mu je čitav život počeo vožnjom.

Uhvatio se za rukohvat jer je počeo da oseća mučninu. Želeo je da povraća. Odjednom, njegovo telo se promenilo. Ruke mu postaše naborane i stare, a noge oslabiše. Glava ga je bolela. Neravnomerni puls, kao udarci čekićem. Mutno je video put pred sobom.

„Približavamo se kraju.“, rekla je, ne otvorivši usta.

Laveži pasa postajali su bliži, isprva ih je čuo kao sećanje, a sad ih osećao pored sebe. Glasno, previše glasno. Nije mogao da smiri pulsirajuću buku, sveopšti haos. Učinilo mu se da vidi svetlo pravo ispred sebe, blještalo je toliko jako da je morao da skrene pogled.

Kroz prozor je video da su zvezde i zemlja zamenili su mesta, prelili se jedno u drugo u njegovom uskovitlanom umu. Vozio po noćnom nebu posmatrajući sazvežđa vegetacije u pustinji. Psi, nije znao koliko njih, trčali su pored automobila. Njihovo krzno bilo je mračno, zubi oštri. Plamenocrvene oči tragale su za plenom, dok su im šape udarale o zvezdano nebo. Čuo je njihov lavež, kao reči, kao da pokušavaju nešto da mu kažu.

Šta je radio ovde kao dete? Uspomene je prekrivao veo magle. Svi događaji su se sjedinili u jedno, kao da vreme ne postoji, samo mesto. Samo ovo prokleto mesto koje je stvaralo sopstvena sećanja i svest. Nije više mogao da je vidi kako vozi, izgubila se u tami. Uzaludno je tražio kvaku ili pokušavao da otvori prozor. Drao se. Psi nisu posustajali. Neizdrživa hladnoća obujmila mu je telo.

Pao je u vodu, slušao šum reke dok se borio za vazduh. Sećao se.

Kao mali šetao je obalom, gledao kako voda mirno teče, svetla kako se presijavaju po površini. A kad su se svetla ugasila reka je naličila mraku što curi i deli zemlju na dva dela. Sećanje se prekida vriskom. Glas je bio majčin.

Promolio je glavu iznad površine i duboko udahnuo. Neko je šaputao. Nije više osećao telo. Ruke ga nisu slušale, noge su mirovale, glava mu je klonula na desno rame, a reka ga nosila daleko. Šapat je postajao glasniji.

„.Zalutali putniče zaboravljenog sveta.“

Opet je video. Sedeo je na obali reke, u odrazu lik starca, lik sebe.

„Oprosti se.“

Šapat, opet. Nije znao odakle, niti je mogao da odredi da li je glas bio muški ili ženski.

„Put je sećanje. Put je tvoj život.“

Reka je nestala i ostao je samo mrak.

„Ovo je mesto praznina. Ispunio si je najlepšim i najbližim, poslednjim trenucima. Seti se, jer ubrzo ćeš zaboraviti. Odlaziš na mesto gde prošlosti nema, u večni zaborav.“

Vozio se sa svojom ženom i kroz prozor posmatrao noćno nebo. Jurili su auto-putem kroz pustoš, ne mareći ni za šta. Vetar im je mrsio kosu i muzika zujala u ušima. Pogledao ju je, zadržao se na nežnim očima. A ona mu je uzvratila pogled i nasmejala se.

Udarila su ih kola koja su išla suprotnim smerom. Videli su se, ali bilo je kasno reagovati pri toj brzini. Sudarili su se pod zvezdama.

„Sada znaš. Bio si ovde i kao mali, nakratko, ali spasili su te. Davio si se u reci, majka te je izvukla.“

Video je. Čuo. Svaki trenutak izgledao je tako živopisno u sećanju.

„Ovde se naši putevi razilaze. Moraš poći.“

„Kuda?“

Tišina je bila odgovor.

 

Autor: Dimitrije Golubović