Blog

Čitaonica jul 2021 – domaća izdanja

Posted on by Stefan Brezar

Doooobar dan, dragi naši Autostoperi i Autostoperke. Nadam se da vas zatičem u dobrom zdravlju i još boljem raspoloženju.

Vreli jun je konačno gotov i počeo je jul… koji će po svemu sudeći biti još topliji. Ipak, vreme je odmora pa pretpostavljam da su mnogi od vas otišli na zasluženi godišnji/letnji raspust (ili tek planirate da odete).

Ipak, pre pakovanja i više no zasluženog odlaska na more/planine/banju/selo, čeka nas još jedan zajednički put po prostranom svemiru domaće fantastike.

Ko što rekoh prošli put, u junskoj čitaonici, fantastika je uvek bila (i ostala) verni pratilac na svakom mom putovanju. Neke knjige povezujem sa mestima na kojima sam bio tokom leta – Kingov „Revolveraš“ sa Romanijom, „Neuromanser“ sa Zakintosom, „Hobit“ sa selom u Dragačevu u zimu, „Karmilu“ sa Pragom… kada zatvorim oči i prisetim se ili vidim fotografije, jedna od uspomena je i čitanje tih naslova – obično na plaži ili uveče, pred spavanje.

Na neki način, čitanje tokom putovanja produbljuje naš doživljaj puta, daje mu više dimenzija. Putujete na željenu destinaciju… a istovremeno uranjate u još jedan fantastični svet.

Nadam se da će bar neka od knjiga koju sam vam pripremio za ovaj put postati deo vašeg putničkog prtljaga, kao i makar delić lepih uspomena na jedno nezaboravno leto. Ima tu svega i svačega… malo horora, malo priča, romana, pa i malčice književne kritike, da se nađe. Ali da ne dužim, čeka nas put.

Vežite se, stavite vaše maske (naredba Kriznog štaba, šta da se radi) pa da krenemo!!!!

„Tarakan“ Milka Knežević – Ivašković

 

„NNK“ International nam donosi nešto posebno – književni horor prvenac… i to kakav! Milka Knežević – Ivašković podarila nam je napetu priču, smeštenu u Beograd, osamdesetih godina 20. veka. Glavni junak, četrnaestogodišnji Mihajlo Kračun, provodi dugo, dosadno leto u centru Beograda. Međutim, jednog dana, njegovo leto će postati uzbudljivo – ili možda čak malo previše uzbudljivo. Na njegova nejaka pleća sručiće se odgovornost da zaštiti svoju porodicu od zastrašujućeg dušmanina koji ne želi ništa do njihovo potpuno uništenje. Da li će uspeti u tome, saznajte u ovom romanu, koji po brzini radnje i estetici podseća na grafičke novele.

 

 

 

Književna fantastika, grupa autora

 

Posle odlaganja, izazvanog pandemijom korone, pred nama se konačno pojavljuje novi broj „Književne fantastike“, časopisa nastalog u saradnji „Art anime“ i „Kontrast izdavaštva“.

I u njemu zaista ima za svakog ponešto. Priče, eseje, kritike… naših i stranih autora, svih podžanrova fantastične književnosti i različite tematike. Simbolično, temat je posvećen je Reju Bredberiju, velikanu savremene SF/F književnosti, povodom velikog jubileja stogodišnjice njegovog rođenja. Ako dakle, volite da čitate fantastične priče, fan ste Reja Bredberija ili vam se sviđa književna kritika, ovaj broj ,,Književne fantastike“ je za vas.

 

 

 

DUM-DUM , Pavle Zelić

U izdanju beogradske ,,Lagune“, upravo je objavljena zbirka priča Dum-Dum beogradskog pisca fantastike Pavla Zelića. Knjiga pred čitalačku publiku stiže u godini u kojoj Zelić obeležava dve decenije profesionalnog pisanja i sadrži presek njegovog dosadašnjeg proznog stvaralaštva, kada je reč o kratkoj formi.

U zbirci je sabrano osamnaest žanrovski raznovrsnih priča, od kojih neke ne pripadaju fantastici, ali nijedna od ovih priča vas neće ostaviti ravnodušnim. Neke od priče će vas povesti u afričke prašume gde vladaju zaposednuta deca-ratnici, među smele skakače sa litica zaliva Akapulko i pod površinu kužne vode Amazona. Druge pak priče istražuju kutke alternativne prošlosti – mistični jevrejski geto srednjovekovnog Praga, tajni sovjetski Gulag za tuđine, omladinske radne akcije trebljenja nemrtvih i Veliki rat običnih, malih ljudi.

Protagonisti ovih priča su drugačija, natprirodna bića i grešni junaci. Kancerozna deca-krvopije spržene Zemlje, besmrtni kafanski gosti, fudbaleri bolji od Pelea, šimpanza Sami – legenda beogradskog zoo-vrta, sablasti sa odeljenja intenzivne nege, političari koji su đavolu prodali dušu (i ne samo svoju!), kostimirani vakcinatori i petparački proroci sudnjeg dana.

Zbirka Dum-Dum, pored naslovne priče, sadrži sledeća ostvarenja: „Uvek sedi za šankom“, „Žena Dorijana Greja“, „Sami“, „Ribe hodaju“, „Tarzanova poslednja velika avantura“, „Meso naše braće“, „Galaksija Gulag“, „Udarnica“, „Ispod grobova“, „Homo homini lupus est“, „Suvaja“, „Ljudi koji ne vole da idu u bolnice“, „Najbolji gol koji Pele nikada nije dao“, „Otrovno sunce“, „Pandemonija“, „Veliki Vakcinator“, „Knjigokalipsa“ Ako do sada niste imali prilike da čitate dela ovog pisca, uronićete u mnoge fantastične svetove, a njegovi fanovi imaće priliku da se podsete svojih omiljenih priča, skupljenih na jedno mesto.

,,Avanture pobednika“ Vladimir Kolarić

 

U izdanju ,,Presinga“ objavljen je novi roman Vladimira Kolarića pod nazivom Avanture pobednika.

Roman prati odrastanje odrastanje i osvajačke podvige Jovana, srpskog Don Žuana današnjice. Zavodeći žene širom Evrope, on kao da pokušava da zavede Evropu samu, sa svom njenom kulturom, istorijom i skrivenim tokovima, dok na kraju ostaje neizvesno ko je u toj igri zapravo zaveden i pobeđen. Roman sa elementima erotike, trilera, fantastike, noara i dekadencije, priča je o duhovnoj potrazi, prevazilaženju unutrašnjih i kolektivnih rascepa i mogućnosti izricanja sopstvenog glasa.

Naša julska vožnja srpskom fantastičnom galaksijom je okončana. Želim vam nezaboravni jul, pun putovanja i dobre zabave… vidimo se u avgustu, na istom mestu.

Uplakana Sunca – Igrica s puno avantura

Posted on by Ranko Trifković

Admiral Adama, kultni lik kultne serije. Svi se sećaju njegovog mira dok Galaktiku prate Sajlonci. ‘Ladan ko špricer, komanduje krstaricom, pod sobom ima hiljade mornara, marinaca, pilota. Svemirske bitke pune lovaca, razmena teške vatre između najvećih ratnih brodova zaraćenih strana.

Ako ste i vi nekad poželeli da budete u ulozi admirala Adame, eto ,,Uplakana sunca” (Crying Suns) je igra koja je nastala baš sa tom nekom inspiracijom. No, ova igra ima dva sukobljena aspekta, jedan je strateška i taktička svemirska borba, to je taj deo sa Adamom. A drugi element je priča, koja je negde više nadahnuta Dinom, Zadužbinom, te još ponekim biserom naučne fantastike.

U poslednje vreme, čim se pojavi taktička svemirska pustolovina sa elementima igre ,,Roug” (roguelikes), nameće se poređenje sa igrom ,,Brže od svetlosti” (FTL). I zaista mnogi elementi, a posebno strateškog dela igre, mogu neposredno da se povežu sa tom igrom.

Priča se pripoveda kroz animirane sekvence urađene u prilično dobrom stilu starih igara (pixel art). Igraču se nude dijaloške opcije, premda osim ritma čitanja i upijanja priče nemaju neki uticaj na tok igre. Ovo je najbolji deo igre, budući da strateški i taktički deo imaju ozbiljne nedostatke u dizajnu igre, svaki na svoj način. Igrač se budi iz sna kao klon legendarnog admirala Elisa Ajdahoa (Ellys Idaho). Dočekuje ga brodska veštačka inteligencija, i od samog početka plete se mračna, pomalo melodramska saga o padu Carstva, izopačenju čovečanstva i pokušaju pokajanja jednog čoveka u tragičnoj ljubavnoj priči. Igra je i podeljena u pet poglavlja, od kojih svako ima tri sektora, sa pričom koja se postepeno odvija.

Strateški deo podrazumeva da se, kao i u igri ,,Brže od svetlosti”, stigne iz krajnjeg levog sistema u krajnji desni, kroz mrežu zvezdanih sistema. Svaki sistem ima nekoliko lokacija na kojima igrača čekaju borbe, komadići priče ili oba. Osnovne sirovine koje se sakupljaju i troše tokom igre su otpad (Scrap), Neo-N i komandosi. Otpad je zapravo glavno sredstvo plaćanja. Pomoću njega se kupuju unapređenja bojnog broda, oružje, eskadroni manjih brodova, te oficiri. Neo-N je gorivo. Pomoću njega se brod pokreće, kao i određeni sistemi. Moguće ga je dobiti iz zvezde u svakom sistemu (ova sposobnost se unapređuje tako da brod može biti sve efikasniji), kupiti u određenim stanicama, te kao nagrada iz pojedinih nasumičnih događaja.

E, komandosi su vrlo zanimljiva inovacija, baš kao i oficiri. Naime, na početku igre biraju se dva oficira od četiri ponuđena. Svaki oficir ima specijalnu sposobnost koja se primenjuje kad komanduje brodskim sistemima (objasniću kasnije), imaju zdravlje, te dve od devet veština. Osim što imaju uticaja na pojedine komadiće priče, ove veštine služe da se deaktiviraju prepreke na koje nailaze kad prevode ekspediciju komandosa na površinu planete (nešto kao ‘away team’ iz ,,Zvezdanih staza”). Komandosi su potrošna roba, ali ako svi poginu misija je automatski neuspešna. Težina misije opravdana je izrazito vrednim nagradama, obično neki brodski sistem ili oružje.

Spona strateškog i taktičkog dela čini bojni brod. Početni brod je klase Ekscelzior, a još pet klasa moguće je otključati tokom igre i proigravanja. Zamisao je bila da svaki brod iziskuje posebno prilagođavanje stila igre, ali osim nekih sitnih bonusa, ništa značajno ne utiču na igru. Klasa bojnog broda zapravo znači da svaki ima osnovni sistem (core), broj i vrstu početnih eksadrona, početno oružje i ležišta za pomoćne sisteme.

Svaki brod ima sistem za lansiranje eskadrona, sistem za oružje i sistem za oplatu, te podsisteme. E, sad. Podsistemi su navigacija, sistem za rudarenje goriva, te sistem za praćenje zemaljskih timova. Ne treba ih brkati sa pomoćnim sistemima koji se instaliraju i praktično dodaju nove opcije za bojne brodove.

Eskadroni dolaze u četiri oblika. Dronovi brzi i donose prednost nad fregatama. Lovci su odlični za odbijanje dronova, ali su dosta krhki. Fregate ubijaju lovce, ali su najsporiji brodovi. Jasno je da je zamisao bila da se po principu ‘papir-kamen-makaze’ dobije ravnoteža, ali to nažalost nije postignuto. Krstarice ne mogu da se brane iz neposredne blizine, ali nose dalekometno naoružanje slično brodskim sistemima. Eskadroni se oporavljaju između dve borbe, tako da je eskadron retko kad sasvim uništen, ali ‘zakrpljeni’ eskadroni imaju umanjenu efektivnost.

Brodsko naoružanje deli se na protivbrodsko (služi za neposredno gađanje protivničke krstarice), te odbrambeno, koje deluje na protivničke eskadrone ili druge prepreke na bojištu (asteroidi, minska polja, itd). Svako oružje ima odloženo dejstvo u skladu sa jačinom efekta. Zamisao je bila da taktička borba dva glavna broda bude haotična, teška, jer treba pratiti stanje odbrane, napada, pratiti ritam napadanja, te obraćati pažnju na efekte, kombinacije efekata i povrh toga na ritam odloženog dejstva (cooldown). No, umesto toga dobili su igru u kojoj je prilično jednostavno provaliti koji su najbolji sistemi, najbolji eskadroni. Bitke su previše lake, a počesto protivnik ima mnogo manji broj opcija od igrača. Veštačka inteligencija je, naprosto, glupava, tako da uvek pokušava isti trik i oslanja se na iznurivanje igrača velikim brojem eskadrona i slično. Ko god je odigrao jednu i po stratešku igru znaće kako da pobedi.

U suštini ovo je igra koja se igra zbog priče. Sve ostalo je prilično jednostavno, vremenom nezanimljivo, a broj nasumičnih događaja, malih priča značajno je manji od konkurentnog ,,Brže od svetlosti”, što donosi repetitivnost već posle drugog poglavlja. Ipak, igra je trenutno na letnjem popustu i košta svega 9.5 EUR, a ako vam treba da probate da biste se odlučili, demo-verzija je besplatna.

Grad Ambasada – Čajna Mjevil

Posted on by Mira Satarić

„Jezik je medijum pomoću kojeg čovek izgrađuje i tumači svet u kojem živi.“
(prof. Ranko Bugarski u svom uvodu u priču o jezicima sveta)

Reči su nepouzdane, višeslojne iluzije, koje svojom simbolikom treba da nam predoče kompleksan sistem tumačenja sveta i da nas uvedu u njega. Nivo standardizacije ovih simbola, količina znanja i vrsta značenja koju smo usvojili, kao i sam jezički sistem unutar koga funkcionišemo, formira našu percepciju stvarnosti. Uzajamno povezan i duboko prožet odnos poimanja sveta izraženog jezikom i jezika kao uslova za poimanje sveta odvajkada je predmet proučavanja lingvista, filologa, psihologa i brojnih drugih stručnjaka različitih profila. Književnici u ovim odnosima i različitostima pronalaze brojne inspiracije, a mali, obični čovek shvatiće koliko je jezik moćan tek onog trenutka kada iskorači iz sopstvenog kulturnog i jezičkog šablona i susretne se sa nerazumevanjem na nivou dubljem od jednostavnog nepoznavanja reči i izraza.

Razlike u jeziku kao razlike u percepciji sveta

Iako se ne naslanja na nju direktno, poput Dilejnijevog Vavilona 17, i Čajna Mjevil u svom „Gradu Ambasadi“ donekle ispituje i umnogome proširuje razmatranja Sapir-Vorfove hipoteze, odnosno polemiše da konkretne misli izražene na jednom jeziku govornici drugog jezika ne mogu jednako konkretno shvatiti.

U Gradu-ambasadi, na samom rubu poznatog svemira, čini se da ona izjava Ludviga Vitgenštajna ’granice mog jezika su granice mog sveta’ poprima svoje puno značenje. Barem nas u to sam autor na početku uverava. Postoje jasne granice između ’domorodaca’, bubolikih stvorova koji se nazivaju Domaćinima, i ostalih stanovnika grada, i ove granice nisu samo fizičke prirode. Najveći i najkompleksniji aspekt suživota sa domorocima Grada Ambasade jeste upravo pitanje komunikacije, odnosno pitanje adekvatnog sporazumevanja.

„Pre nego što su ljudi došli…“

Govorni aparat Domaćina je specifičan, kao i njihova sposobnost da istovremeno govore kroz ’dvoja usta’, i predstavlja ozbiljan izazov u toj komunikaciji. Sa njima komunicira ambasador – dve osobe mentalno i duhovno sinhronizovane kao jedna. Problem nastaje kada u Grad stigne novi ambasador, čije će prisustvo i delovanje ozbiljno ugroziti same temelje civilizacije Domaćina i urušiti čitav njihov jezički sistem.

Jer, Domaćini ne umeju da lažu, za njih „mi smo ludaci, govorimo istinu putem laži.“ Da bi uopšte uspeli da pojme brojne aspekte ljudskih jezika, okrenuti materijalnom i manifestovanom, sebi stvaraju poređenja: stvarne situacije na osnovu kojih bi mogli da opišu nešto drugo, apstraktno, nepostojeće.

Svet ove narativno dobro vođene svemirske opere, složen i pun političkih intriga, sagledavamo kroz perspektivu jedne od stanovnica samog Grada, imerserke, tj. pilota kroz hipersvemir, Avis, koja je u detinjstvu poslužila kao primer poređenja i koja se, sasvim slučajno, našla uvučena u niz događaja koji će uzdrmati temelje tog kraja sveta.

Mjevil pažljivo vodi priču, iščašuje naše shvatanje jezika i jezičkih sistema i uvodi zapitanost u ispravnost naše sopstvene logike. Svet koji nam kreira dovoljno je uverljiv da se u njemu osetimo komotno, upoznaje nas sa različitim njegovim aspektima (iako ostaje malo suzdržan i prepušta mašti kako, na primer, određene mašine funkcionišu), odomaćuje nas taman u dovoljnoj meri da se rado upustimo u niz ’šta ako’ situacija koje nam servira.

I dok nas sa jedne strane istresa do maksimuma, preispitujući postojeće i gradeći nov jezički sistem, Mjevil nas ostavlja delom uskraćene za dublju karakterizaciju likova. Ne mogu da sporim motivaciju svakog od njih, kao ni njihovo mesto i ulogu u priči, ali mi je ipak, nakon čitanja, ostao utisak da su likovi pomalo šablonski i plastični i da se nisam sasvim saživela sa njima. Ostavljam, doduše, mogućnost da je možda samo do toga da me je pitko napisana knjiga o jeziku povukla, pa i nisam dovoljno pažnje posvetila tom aspektu.

Sve u svemu, Grad Ambasada zavređuje da mu se posveti pažnja, posebno ukoliko ste ljubitelj jezika ili se njime bavite. U pitanju je kvalitetna knjiga savremene naučne fantastike, pažljivo i inteligentno osmišljena i promišljena, puna ne samo intriga i zapleta, već i dubljih filozofskih pitanja.

Beogradska promocija zbirke kratkih priča na temu gužve u saobraćaju satkanih od 505 reči pod nazivom ,,505 sa crtom”

Posted on by Redakcija

U beogradskom klubu umetnosti ,,Beti Ford”, 8. jula ove godine, u 19h, održaće se promocija zbirke kratkih priča na temu gužve u saobraćaju satkanih od 505 reči pod nazivom ,,505 sa crtom”.

Zbirka je nastala kao zajednički projekat Udruženja nezavisnih pisaca Srbije i zadarske podružnice Hrvatskog književnog društva. Sadrži 96 autora iz regiona, Srbije, Makedonije, Slovenije, Hrvatske, Bosne i Hercegovine, Crne gore, ali i iz dijaspore, Nemačke, Velike Britanije, Kanade, Sjedinjenih Američkih država… Književni konkurs za priče trajao je do 30. novembra 2020. godine. Stiglo je čak 126 prijava i nešto više radova od kojih je većina bila izvanredna. Svoje priče slali su autori i autorke svih starosnih doba, a najmlađi od njih imao je svega 13 godina. Zbog neočekivano velikog broja dobrih priča, uredništvo časopisa i biblioteke ,,Vertikale” donelo je odluku da duplira broj radova koji će se naći u zbirci. Žiri je sa velikom mukom i ogromnim pritiskom mnogobrojnih čitalaca birao prva tri mesta. Pozitivnih reakcija publike bilo je više nego povodom bilo kog ranijeg projekta, što je pozitivno iznenadilo organizatore i autore.

Klub u kome će zbirka biti predstavljena nalazi se u Zetskoj ulici broj 2, u Skadarliji. Druženje će biti održano u bašti uz muziku, piće i opuštenu atmosferu. U događaju će učestvovati autori knjige: Jelena Kostić, Dušan Blagojević, Bojana Nikoletić i Katarina Fiamengo, a dr Jelena Nolan Roll, Tanja Ajtić, Ružica Ožbolt i Azemina Klobodanović će se programu priključiti putem interneta iz Velike Britanije, Kanade, Hrvatske (Rijeke) i Bosne i Hercegovine (Zenica). Autorima će se pridružiti i Nikola Šimić Tonin iz Zadra koji je koorganizator ovog projekta. Pobednicima konkursa biće uručene diplome u okviru promocije.

Knjiga se u Srbiji od 15. marta nalazi na rafovima ,,DELFI” knjižara, a može se naručiti i u Hrvatskoj i u Bosni i Hercegovini. Svi koji do sada nisu kupili zbirku kratkih priča ,,505 sa crtom”, moći će da je nabave na promociji.

Predstavljanje zbirke biće uživo prenošeno na Fejsbuk stranici ,,Književne vertikale” od 19:15h. Na taj način će i oni koji fizički ne mogu da dođu na promociju imati mogućnost da je isprate.

Posetioce očekuje mnoštvo kvalitetnih i zanimljivih priča, kao i dobar provod i komunikacija. Ovaj događaj je odličan način da ulepšate sebi jedan topli, julski dan. Svi koji budu došli zasigurno će se dobro provesti uz sjajno društvo i fenomenalnu umetnost.

 

Autor: Elena Gligorijević

Cenzor (2021): Ako brineš, ostavi me na miru

Posted on by Nikola Jović

Nakon godina trpnje i potiskivanja tog terora, otišao je čovek u psihijatrijsku kliniku ne bi li se oslobodio svog najvećeg straha: da je on zrno kukuruza koje će kokoška pokljucati. Višemesečni razgovori, terapije i tretmani u klinici, urodili su plodom: došao je i taj dan kada je čovek prestao da veruje da je zrno kukuruza i zakorači samouvereno na ulicu, ne strepeći od kokošaka koje mogu vrebati iza ugla. Ali već na prvom koraku, spazi čovek kokoš na ulici, i od straha brzo utrča nazad u kliniku. Upita ga psihoterapeut: Dobro, pa nisi li i sam došao do zaključka da ipak nisi zrno kukuruza, već čovek, sunce mu poljubim? Na šta mu čovek odgovori: Naravno, ja znam da sam čovek, ali znaju li to i kokoške?

Ono šta je zanimljivo u vezi sa ovim vicem, čuvenim u psihoanalitičkim krugovima, jeste da često radnje koje činimo i kojima se određujemo, ne govore toliko šta mislimo o nama samima, već kako doživljavamo svet koji nas okružuje, i kako mislimo da se taj svet odnosi prema nama, oslobađajući nas tereta da budemo akteri za sebe, već kao reakcija na taj i takav svet. Možemo isti princip preslikati i na zaštitničke odnose. Mi ne radimo ništa, ili to ne radimo namerno. Činimo stvari u ime nekog drugog, iz najbolje namere, štiteći ih od zlih sila, pa čak i od njih samih. Ovo je teret svakog pojedinca, ali je najbolje oličen u funkciji cenzora koji sebe postavljaju na poziciju onih koji bolje znaju šta je dobro za nas, od bolje i od nas samih.

Film Cenzor (2021.) je horor drama, smeštena u Veliku Britaniju tokom osamdesetih godina prošlog veka (usred Tatčer ere), period kada je regulacija šunda i kiča dosegla takav nivo da je posedovanje eksploatacionih filmova bilo zakonom zabranjeno. Protagonistinja filma je uštogljena i blago neurotična mlada cenzorka po imenu Enid, čiji je posao da britansku javnost poštedi i spase koruptivnih i traumatičnih aspekata niskobudžetnih eksploatacionih, direct to video, filmskih ostvarenja (u Velikoj Britaniji poznatiji pod imenom: video nasties). Što Enid postavlja u poziciju gledanja necenzurisanih verzija nekih od najgorih prizora koje ljudski um može da smisli, scene od kojih bi barem neka potresla čak i one sa najizdržljivijim stomakom: ali ne i mladu Enid koja svoj posao doživljava odgovorno i ozbiljno.

Od scena brutalnih odrubljivanja glave do silovanja i još gore, ništa ne uznemirava Enid jer su prizori prenaglašeni. Jedino šta nju uznemirava jesu pogledi, prozori u ljudsku dušu koji prelaze prag dobrog ukusa i zahtevaju od publike previše: da se sa akterima identifikuju i sa njima zajedno boje eksploatacionih prizora. Zaplet počinje onog trenutka kada Enid u filmu reditelja Fredrik Norta naiđe na glumicu po imenu Elis Li, koja ju je likom neodoljivo podsećala na njenu sestru iz detinjstva, koja je pod sumnjivim okolnostima nestala tokom njihove igre u šumi. Enid je godinama krivila sebe, i pokušavala da pronađe svoju izgubljenu sestru, ubeđena da ju je neko kidnapovao tog dana (kojeg se, usled traumatičnosti događaja, seća maglovito). Film Fredrika Norta, probudiće u njoj mnoga uspavana sećanja i biće poslednja slamka za uhvatiti u njenoj potrazi sa sestrom, samo je pitanje: šta je od svega toga naknadno iskonstruisana fikcija usled čežnje i krivice, a šta stvarnost.

To pitanje krivice i odgovornosti, agresivno (ali ipak s ukusom) doslovno je potencirano u filmu što kroz sporedne mini-događaje: od naslovnih stranica novina, razgovora u javnom prevozu do rasprava glavnih likova. Svi za sve traže krivca i traže uzrok i odgovornost u nekom drugom. Javnost okrivljuje državne cenzore za tragični slučaj čoveka koji je ubio svoju porodicu i pojeo im lica: za to je kriv film i cenzori koji su odobrili takav film; Enid nije sigurna, ili joj je lakše da poveruje, da joj je sestru oteo misteriozni čovek u šumi i da joj poturaju horor filmove sa njom u glavoj ulozi, pre nego da je ona sama odgovorna za njen nestanak. Njenim roditeljima lakše je da poveruju da im je ćerka mrtva, i da je Enid kriva za njen nestanak, nego da postave pitanje sopstvene odgovornosti, a reditelj tih horora, Fredrik Nort, je stava da horore ne izmišlja on: ,,oni (horori) su napolju u društvu, ja ih samo podražavam” skidajući za sebe svu odgovornost. Maltene implicirajući: ,,Ja ne govorim ništa, ja ne radim ništa. Vraćam vam vas same nazad. A zašto baš volim da vam vraćam ovakvu verziju, i šta se meni tu dopada i šta ja time govorim… (to je pitanje koje treba zaobići verovatno). “

Moć ovog filma upravo je u toj neopredeljenosti jer film se zaista može posmatrati iz više uglova. Ako umetnost ni na koji način ne utiče na nas, i ne može da nas nagoni na dela koja sami ne želimo, kako to da je Enid do kraja podražavala i maltene se pretvorila u osobu koja je poput aktera filmova koje je gledala na poslu. S druge strane, kada se slučaj čoveka koji je pojeo lica svoje porodice dodatno ispita, ispostavlja se da nema nikakve povezanosti sa nasilnim filmovima. Može da se čita iz konzervativnog ugla gde bi prelaz u Tatčer eru bio pozitivan: od države se očekuje da ljude treba tetošiti, umesto da se sami staraju o sebi kao pojedinci. A može i iz suprotnog ugla: sredstva za javne službe su skresana, sve je neefikasno što rezultira u totalnom haosu koji je nemoguće dovesti u red, stoga ćemo ulepšati sliku lociranjem krivca, filmovi su krivi – sve ostalo je na mestu.

Aporetičnost ovih tumačenja može se gledati kao kontradiktorna, kao da film sedi na dve stolice, ali ona nam samo pokazuju radikalnost onoga što se nalazi ispod; a to je da se u svakom od tih dela koje akteri čine izražava jedno samoispunjujuće proročanstvo, po kojem se dela, predstavlja i pokazuje onakva stvarnost, kakvu svako očečuje da onaj drugi zamišlja. Roditelji svojom odlukom štite Enid, ona svojim cenzorskim odlukama štiti javnost… Radnja se uvek štima, usklađuje i izvodi za nečiji tuđi, drugi, pogled (ili pre, spram našeg doživljaja onog drugog) i adresa je uvek kriva zbog načina i mesta na koji pismo šaljemo. Proročanstvo je samoispunjujuće zato što, čak i ukoliko izvorna pretpostavka o izvoru nasilja nije bila istinita, onog trenutka kada se ono vrati nazad iz kulture u društvo ono se ispostavlja naknadno istinitim. Taj osećaj saoispunjućeg proročanstva nije prisutan samo kroz sudbinu glavne junakinje i stava o izvoru nasilja, on je doslovan i na nivou samog žanra gde nam se isprva film predstavlja kao drama, profil mlade cenzorke sa tragičnom prošlosti… kao film o ekspoatacionim hororima, ali do kraja filma on se doslovno pretvara u eksploatacioni horor, doslovno menjajući svoj format prikaza iz širokog ‘skoupa’ (1.85:1) u video format (4:3), s jedne strane naglašavajući promenu žanra, a u isto vreme uređujući (editing), sužavajući (cenzurišući) horizont vidnog polja.

Iako nas ostavlja sa nekolicinom nerazrešenih pitanja, koja je film otvorio kako bi radnju pomerio sa tačke A do tačke B, film kao celina, bez obzira na promenu žanrova, uspeva da smisleno iznese jedno jedinstveno viđenje problema i epohe. Promena samog žanra na polovini filma zamenila je gradiranje sretpnje i identifikaciju sa heroinom sa gimikom horora koji se možda neće svakom dopasti, ali je prelaz urađen sa dovoljno ukusa i čitav postupak je dovoljno smislen da daje i publici koja ne uživa u horor elementima dovoljno mesa da zagrize, i iz filma izvuče nekakav pozitivan doživljaj.

Monstrumska Matura

Posted on by Ranko Trifković

Premda igre još optužuju da kvare omladinu, zapravo, ako gledamo po sadržaju, igre su poprilično konzervativna zabava. Možemo ih, čak, uporediti sa holivudskom mekanom cenzurom. S odobravanjem se gleda na sve ono što može da se nađe u najtipičnijem akcionom filmu, malo nagoveštaja seksa, mnogo akcije i nasilja, onoliko queer koliko je aktuelno u glavnotokovskoj zabavi, ali ona prava provokacija, istinski pomereni sadržaji – skrajnuti su.

Nezavisna scena igara, nažalost, odavno je stopljena sa glavnim tokom. Srećom, uvek se nađe neki biser, neki tim koji uspe da pametno igra na granici. Taman pomereno da bi malo šira igračka publika mogla da prihvati, ali ipak lukavo ograđeno da se sadržaj ne bi skrajnuo u dubine niše.

O čemu pričam? Monstrumska matura (Monster Prom) je igra, simulator zabavljanja (dating sim) koja na veoma lucidan način spaja humor referenci pop-kulture, popularan žanr i poprilično uvrnuti sadržaj. Radnja je smeštena u srednju Sablasnu (Spooky High), školu za monstrume. Igrač bira ime, zamenicu i ulogu. U ponudi su Oz, personifikacija straha, Amira Rašid, vatreni đin, Brajan Ju, zombi i Viki Šmit, ženska verzija Frankenštajnovog čudovišta. Tri nedelje pre maturske večeri, igrač ima zadatak da izabere partnera ili partnerku, te ga/je smuva do početka proslave.

U ponudi kao ‘bolje polovine’ su Skot Haul, vukodlak, Liam de Lajnokur, vampir, Vera Oberlin, gorgona, Damjen LaVej, vatreni demon, Poli Gajst, duh i Miranda Vanderbilt, morska sirena. Igra ima budžet od 1300 scena koje se nasumično biraju pre svake partije kao scenario igre. Time igrač može da otvori jedan od 47 tajnih završetaka. Dakle, ima da se igra i igra, da biste videli ceo sadržaj igre.

Tok igre je takav da su dijaloške deonice istovremeno u službi priče, ali i izazov. Tačan odgovor zavisi od sagovornika i poznavanja njihovih specifičnosti. Miranda je razmažena plemkinja, Vera je prilično brutalni plaćeni ubica, Skot je tašti sportista. No, osim pravog odgovora, često je neophodno imati i odgovarajući skor u jednoj od šest karakteristika: visprenost, odvažnost, kreativnost, šarm, duhovitost i bogatstvo.

Naravno, kao što je tipično za igre ovog žanra, postoje mnoge skrivene scene, slike koje se otključavaju i pakuju u galeriju, kao i prodavnica predmeta koji mogu da se iskoriste kao pokloni ili kao spasonosno rešenje za pojedine situacije.

Pravi dragulj ove igre su reference na sadržaje pop-kulture, politički nekorektan humor ispod koga se krije oštra kritika globalne kulture koja nas sve gura u kalupe i ne trpi ništa drugačije. Nešto kao… moderna verzija humora Porodice Adams (Adams Family).

No, ono gde ova igra potpuno izuva iz cipela je – multiplejer. Naime, od obične, pomalo plitke simulacije, kad se igra u četiri igrača, Monstrumska Matura postaje nova vrsta zabave, od one vrste igara koja izaziva urnebes (party game).

Trenutno je na letnjem popustu i košta svega četiri evra.

Beograd na moru – Ranko Trifković

Posted on by Redakcija

Spustili smo se niz stepenice do podnožja mosta. Vetar se igrao najlonskim kesama i prebirao po đubretu koje je kipilo iz prevrnutih kontejnera. Reka se talasala tromo, velikim plutonijumskosivim brežuljcima. Iznad nas protutnjali su motori. Traže nas. Pokušavamo da im umaknemo.

,,Hajde! Brže!“ vikao je Igor i poterao nas. Ubrzo se trk opet pretvorio u bolno šepanje i stenjanje otečenih zglobova. Nosila sam tanke sandale, osećala sam svaki kamen ispod tabana. Molila sam se da mi ne pukne kaišić, jer bih morala bosa preko usijanog asfalta.

Igor se okrenuo i podigao pištolj. S mosta su se kezili motoristi. Znali su da sa te udaljenosti može samo da potroši metak. Opsovao je i pohitao za nama. Već smo stigli u bilizinu Kapetanije. Sanja je skrenula ka dokovima. Nadala se da je ostao neki brod, makar brodić ili čamčić. Anton me je povukao i potrčali smo za Sanjom. Od jutros gazimo kroz ruševine prateći nit nade da je na obali reke spas. Motori su štektali u daljini. Vedar se razduvao. Beličaste mrlje posule su površinu vode. Paperjasti pepeo spaljenog grada počeo je da veje kao sneg.

Sanja je jauknula. Sve je potonulo. Uz betonsko pristanište plutali su ostaci rečne flote. Zar da plivamo? Noge su mi bile teške, a levu ruku gotovo i da nisam osećala. Motoristi su se dozivali rikom mašina.

,,Tamo! Splav!“ Igor je zapovedao. Čak i posle svega što nas je zadesilo smatrao je da čovek sa pištoljem treba da naređuje. Poželela sam da mu razvežem šamarčinu, onako preko usta, kao derletu.

Prošli smo pored obijenih skladišta. Pljačkaši su bili izbirljivi. Odneli su hranu, gorivo, sve što je moglo da posluži kao oružje. Spazila sam dečiju igračku, plišanog medu sa uzicom i muzičkom kutijom. Kao da sam mogla da čujem uspavanku, ,,Frere Jacques, Frere Jacques, Dormez-vous? Dormez-vous?“ Nisam uspela da dohvatim medicu, Igor me je već gurnuo da požurim.

Stigli smo do kraja pristaništa. Anton je već nabacao daske i limove da napravi mostić. Ukrcali smo se na splav. Igor je ostao na obali i srušio prelaz. Kao da motoristi nisu mogli da nam priđu sa gornje strane, tamo od tramvajske stanice.

Nisam se pitala kako to da smo samo mi preživeli. To se podrazumevalo. Ja sam važna, zar ne? Bog me je spasao, zar ne? Ipak, bila sam toliko umorna i u bolovima, da se uopšte nisam osećala pošteđenom.

Vatra je suknula s desne strane. Sledili smo se. Sanja je ponovo zavapila. Motoristi su na nas bacali zapaljenu burad. Znači da su već stigli do okretnice. Sanja se srušila pored vrata kabine, Anton joj je pritekao u pomoć. Igor je pokušao da još jednom nanišani.

,,Odvezuj splav! Daću ti ja ta mačo-sranja!“ dreknula sam. Postiđen, zadenuo je pištolj za pojas i pomogao mi da se otisnemo. Gurala sam svom snagom, imala sam utisak da pokušavam da pomerim slona. Skočila sam sa ograde na palubu i potražila čaklju.

,,Igore!“ viknula sam. Sa vrha grebena, motorista je spremao opasnu vratolomiju. Pokušaće da se sjuri niz liticu. Ukoliko uspe da se održi na motoru, mogao je da uhvati zalet i skoči nam na glavu.

Kao u snu, kao na usporenom snimku, splav se odvajao od pristana. Igor je oklevao da se otisne sa obale i to ga je koštalo ravnoteže. Pljusnuo je u vodu, ali se brzo uhvatio za ogradu splava.

Motorista je već jezdio nizbrdicom, uspravljen na motociklu kao cirkuski akrobata. Poželela sam da zgrabim pištolj i dočekam ga. Da mu kao antička boginja pravde prosviram mozak iz neposredne blizine. Ipak, pružila sam čaklju Igoru i pomogla mu da se uspne na palubu. Motorista je već bio tu. Spustio se niz opaku strminu i ispaljen kao iz praćke poleteo preko vode, ka nama. Videla sam nazubljene točkove kako mi se groze kao čeljusti. Podigla sam ruke da pokrijem lice, a kaišić sandalice me je konačno izdao i okliznula sam se. Pokleknula sam udarivši snažno kolenom u čeličnu ploču.

Motorista me je nadleteo, oprljivši mi kosu plamenom jarosne mašine. Pljusnuo je u vodu, tik iza splava i reka ga je progutala.

Trupnula sam stražnjicom o palubu i zaplakala. Spaseni smo! Velika voda se otvarala. Matica nas je nosila ka ušču, a odatle lagano ka Panonskom moru.

 

Autor: Ranko Trifković

Neobični vodič – Koza Nostra

Posted on by Elena Alexandra

Romansirane biografije holivudskih fimova donele su sliku o sasvim drugačijem izgledu i delovanju mafijaških porodica i beskrupuloznih pojedinaca kriminalnog miljea. A ko su bili zaista? Kakve su novitete doneli, koji su opstali i dan danas… prilično legalni.

Da su probali da izgledaju kao firma govori i titula Predsedavajućeg (ili Glavešine) Nacionalne Komisije (capo di tuttu capi verzija skrivena iza „glavnog biznismena“) a nosili su je Čarls „Lacky“ Lućiano (1931-1951. kad je uhapšen i deportovan), Vinsent „the Executioner“ Mangano (1946-1951 kad je i nestao), Frenk „the Prime Minister“ Kostelo i Jozef „Joe Bananas“ Bonano (1951-1957. kao par), Vito „Don Vitone“ Đenoveze (sa Tomijem Lučezeom i Karlom Gambinom, 1957-1959. kad je pritvoren, umire 1969), Jozef „Joe Bananas“ Bonano (sa Džoom Profačijem i Stefanom Magadinom, 1959-1976), Karlo „Don Karlo“ Kastelano (sa Tomijem Kučezem i penzionisanim Frenk Kostelom, 1963-1976 kad umire), Pol „Big Paul“ Kastelano (1976-1984 kada je ubijen), a od 1985. i suđenja ovoj grupi, više se ne sastaju kao takvi nego porukama glasaju pa je nezvanično Džon „Dapper Don“ Goti sledeći (1986-1997, uhapšen 1992. i umro 2002), zvanično Vinsent „Chin“ Masino (1985-1997. kada je uhapšen, umro 2005) i nezvanično Jozef „Big Joey“ Masino (2000-2003. kada je pritvoren da bi 2004. postao vladin svedok).

Famijlije Koza Nostre dovoljno moćne da imaju pravo glasa u Sindikatu i svoje stalno mesto u Komisiji: Genoveze (1931-do danas), Gambino (1931- do danas), Lucchese (1931- do danas), Chigago Outfit (1931- do danas i često ju je prestavljala Đenoveze familija), Bonnano (1931-1980, 1990- do danas), Colombo (1931-1990, 2000- do danas).

Đenoveze familija je zastupala bande koje su imale, takođe, svoje mesto u ovim organizacionim sednicama (Bufalo 1931-1974, Filadelfija 1961-1980, Partnerstvo Detroit 1961-1977, DeKavalkante iz Novog Džerzija, Patriarka bandu iz Nove Engleske, Pitcburšku bandu, Kilivlendsku bandu i bandu Novog Orleansa). Čikago „Outfit“ je zastupao bandu Milvokija, Kanzas sitija, Sv. Luisa, Trafikante grupu , Los Anđelos bandu, San Hoze krimi grupu i Bandu San Franciska.

DŽOZEF BONANO: Švercer, revolveraš, uterivač dugova i mafijaški Don uvek je o sebi mislio kao o tradicionalnom tipu. Za njega se veruje da je Mariju Pizu poslužio kao model za kreiranje Don Korleonea u romanu ,,Kum”. Rođen 1905. u mestu Kastelamare del Golfo (Sicilija), u SAD dolazi sa tri godine da bi se sa 7 vratio na Siciliju. Otac mu umire teško bolestan došavši na dopust iz rata 1916. a tri godine kasnije umire mu i majka pa on odlazi kod strica/ ujaka (postoji verzija da mu je otac sa starijim bratom vodio klan ali kada su članovi Bučelato klana ubili mu saveznike braću Magadino, Džozefov otac se osvetio i tek 1921. umro od infarkta).

Bonano preuzima porodicu (26 godina) posle smrti Salvatorea Manzana (ubijen 1931) i sa Magliokom pravi planove za odstrel skoro svih bosova ali ga je njegov ‘hitman’ odao žrtvama. Komisija je ubici poštedela život, dala mu Bonanov kan a bivši bos beži u Kanadu na kratko. Po povratku plamti Banana rat koji traje do 1968. kada se Bonano penzionisao u Arizoni. Kao i mnogi gansteri napisao je autobiografiju. Bio je oženjen i otac troje dece a jedno, Salvatore ‘Bill’ Bonano bio je istaknuti ganster. Nakon karijere ekzekucija i standardnih krimi stvari umire od kolapsa srca a sahranjen je u Tuskonu.

AL KAPONE: Alfonso Gabrijel Kapone rođen je 1899. POznat pod nadimkom ,,Scarface” američki je ganster i ‘biznismen’ koji se obogatio tokom ere prohibicije u bandi Čikago outfits. Sedam godina je bio bos kad odlazi u zatvor (u 33). Dete italijanskih emigranata rođeno u SAD pridružuje se prvo bandi ,,Pet tačaka” i postaje telohranitelj Džonija Torija (glava Sindikata zaštićena političarima preko Unije Sicilijana). Konflikt sa Severnom bandom dovešće do njegovog uspona i pada. Nakon neuspelog atentata šef mu se povlači a Kapone dobija bandu i ,,najboljeg prijatelja” u gradonačelniku Njujorka, Vilijamu Halu Tompsonu (u miraz je išla i kompletna policija). Poznat je po mnogim donacijama što je stvorilo sliku modernog Robina Huda ali nakon što je izveo masakr na sv. Valentina u pokušaju da odstrani konkurente postaje državni neprijatelj br. 1.

Vlasti ga hapse zbog utaje poreza koje on nudi prvo da podmiri i izvuče se, bezuspešno. Osuđen na 11 godina (veći deo ležao u zloglasnom Alkatrazu gde mu i danas za turiste stoji ćelija sa ličnim uređenjem) biva naposletku pušten posle 8 godina zbog znakova neurosifilisa. Umro je od zastoja srca kao posledice šloga 1947.

POL KASTELJANO: ,,Bos nad bosovima” (Papa, Veliki Poli, Mesnata zavesa) jedan je od najokrutnijih mafijaša ikada. Sujetan i nasilan predvodio je porodicu Gambino dugih i krvavih 9 godina. Rođen kao Konstantino Pol Kasteljano 1915. u Bruklinu od malena je na svoju ruku. Rano napušta školu, radi kod oca u mesari gde već reketira okolo. Oženio je ljubav iz detinjstva sa kojom dobija tri sina (inače nećak mu je Ričard S. Kasteljano koji je glumio u filmu ,,Kum”). Godine 1940, pridružio se Mangano porodici, postaje capo ispod Vinca Mangana (bos posle Alberta Anastasije). Kada mu zet posle ubistva Anastasije preuzima bandu Kasteljano je uhapšen na Apalačkom sastanku mafije ali odbija da svedoči i leži godinu dana.

Zatim 1960. dobija 5 godina za konspiraciju ,,Biznismen” koja sve nelegalne poslove pretvara u legalne (vlasnik preko 300 mesara, supermarketa, lanaca brze hrane, cementarske unije kojom je vladao njegov sin FIlip a kontroliše i Valbaum i Teamsters Union) zbog prinude potencijalnih klijenata na saradnju. Godine 1975. ubio je dečka svoje ćerke jer ga je za večerom uporedio sa F. Perduom (farme Perdu), narkomana Nikolasa Šibetu jer neuravnotežen trabunja okolo i pritom je uvredio ćerku Džordža De Kika, oca i sina Epolito, pravi savez sa Vestijima (irska banda iz Paklene kuhinje Menhetna) jer mu trebaju ubice, sklapa dil sa Čeri Hil Gambinosima (heroinski dileri), ubija bivšeg zeta Frenka Amata jer mu je zlostavljao ćerku (isekao ga je i bacio u more), ubio je Roja Demea (nađen u gepeku svog kadilaka), reketirao je, iznuđivao, krao, organizovao prostituciju,…

Na vrhuncu kupuje velelepnu vilu sa olimpijskim bazenom i engleskom baštom, ne skida purpurne somotske papuče i svilene penjoare, započinje vezu sa kolumbijskom služavkom i ne izlazi više. Tomas Gambino i Džejms Faila su dolazili po instrukcije dok Džon Goti nije smatrao da mu je previše ovoga a i hteo je da širi posao sa drogom što mu bos nije dozvoljavao. Rugiero i Goti su pali zbog heroina (ozvučeni) a Kasteljano ih izbacuje zbog droge.

Nakon svedočenja autokradljivca koje tovari Gotiju još 5 ubistava, Kasteljano je ubijen. Nakon dve nedelje Goti postaje bos Gambino porodice ali kako odstrel bosa nije odobren od Koza Nostre, Vinsent Gigante (bos Genoveze familije) uz pomoć Lućeze porodice (bos Antoni Koralo) probali su autobombom da ubiju Gotija. Posle sklapaju primirje a Goti je uhapšen sa ubistvo Kasteljana i osuđen na doživotnu na kojoj umire od raka (2002).

FRENK KOSTELO: Frančesko Kastilja rođen je 1891. u Lauropolu, Italija, godine 1895. je ukrcan sa majkom i bratom Edvardom nab rod da se ocu pridruži u Harlemu, u 13. je već bio deo bande nazvavši sam sebe Frenki, robija (1908, 1912, 1917) za sitne prestupe i krađe a 1918. se ženi Jevrejkom Lauretom da bi iste te godine robijao ponovo 10 meseci zbog nošenja oružja. Sem odabira supruge i njegov rad za bandu Morelo gde sreće Čarlija ‘Laki’ Lučijana ne nailazi na blagoslov stare garde sicilijanaca koji su u osnovi vrlo tradicionalni i oni upozoravaju Lučana da nema ništa sa ,,prljavim Kalabrijcem”.

Zajedno sa Vitom Genovezeom, Tomijem ,,Three finger brown” Lučezom, jevrejskim sardnikom Mejerom Lanskim i Bendžaminom ,,Bugsy” Sigelom postaje ekspert za pljačku, iznudu, kockanje i narkotike, prohibiciju (flaširaju finansirani od Arnolda ,,the Brain” Rotštajna). Grupi se pridružuju jevrejski i irski mafijaši (Dač Šulc, Ovni ,the Killer” Maden, Vilijam ,,Big Bill” Dvajer, Džo ,,the Boss” Maserija) pakujući viski, rum i pivo a projekat su nazvali ,,the Ombine” usput nagovarajući Kostela da promeni prezime. Privedeni su za pokušaj mita obalskog carinika (najveći utovar je bio 20.000 boca). Čarls ,,Vannie” Higins je mislio da ume bolje od Kostela pa je izbio,,Menhetn rat pivom” a problem mu prave i Džek ,,Legs” Dajmong i Vinsent ,,Mad dog” Kol.

Kasne 1920. DŽoni Torio organizuje karte i flaširanja (velika sedmorka: Kostelo, Lučano, Longi, Zvilman, Džoe Adonis, Mejer Lanski) a nakon konferencije zbog rata bandi na kojoj je govorio Kostelano stvoren je Nacionalni Krimi Sindikat. Kada je nakon aktivnog učestvovanja u Kastalamarese ratu Lučano ubio bosa Maserija i preuzeo klan stvorio je i ,,The Commission” kao glavno telo organizovanog kriminala a Kostelo mu postaje ,,consigliere” (kontroliše slot mašine- njih oko 25.000 i knjigovodstvo).

Okrivljen za lanac prostitucije Lučano dobija 30-50 godina ali vlada odande uz Kastela i Lanskija ali to je mučno pa Genoveze postaje bos. No, zbog ubistva (1934) beži u Italiju pa Kostelo dobija to mesto. Zbog pokušaja mita u Senatu dobija 18 meseci, novčanu kaznu zbog poreza sa 5 godina zatvora a od 1950-61. je zatvaran i puštan iz 12 federalnih ustanova. Kada mu je desna ruka Adonis deportovan u Italiju (1956) na dugo odsluženje Kostelo je oslabljen i na njega kreće (1957) Genoveze no ga samo ranjava.

Bos je mirno predao klan posle toga a tokom penzije je ostao poznat kao ,,premijer podzemlja” sa moćnim utiajem na mafiju Nju Jorka do same smrzti. Zanimao se za baštovanstvo i neki od njegovih cvetova su dobijali prestižne nagrade. Pokušaji oduzimanja državljanstva nisu uspeli par puta i on na kraju 1973. doživljava infarkt u svom domu na Menhetnu. Njegov neprijatelj Karmino Galante po izlasku iz zatvora naredio je bombe koje su bosu raznele vrata mauzoleja.

KARLO GAMBINO: Rođen u Palermu, Sicilija (1902) u mafijaškoj familiji iz Passo di Rigano. Ušao je u SAD 1921. i pridružio se rođacima Kastelanovima u maloj prevoznoj firmi kod ujaka. Seli se u Bruklin, ženi jednom od Kastelanovih rođaka (Katarina, sestra Pola Kasteljana) i dobija 4-oro dece. Učesnik je Kastelamarese rata a posle smrti Maserije Gambino i njegovi rođaci postaju vojnici Vincenta Mangana koji više voli Gambina od ,,na svoju ruku” zamenika Anastasije.

Gambino je uhapšen 1937. (22 meseca zatvora) zbog poreza. Manganov brat FIlip je pronađen mrtav u Bruklinu (1951) od ruke Anastasije a telo Vincenta Mangana nikada nije pronađeno pa je posle 10 godina proglašen mrtvim. Smaknuće Anastasije Gambino je naredio Džou Profačiju a ovaj Jozefu ,,Crazy Joe” Galou da izvede (1957, berbernica na Menhetnu). Gambino postaje novi bos Mangano familije, preimenuje je u Gambino. Izbegao je hapšenje na Apalačijanskom samitu mafije, sa Lučijanom je pomogao Puertorikanskom narko dileru da uvuče Genoveza u dil sa drogom pa je ovaj osuđen a 15 godina robije gde je i umro (1969) a nakon njegove eliminacije Gambino preuzima i kontrolu nad ,,The Commission”. Prezirao je droge jer privlače pažnju pa je njegova kazna za dilovanje bila smrt. Kad je Gambinov najstariji sin Tomas oženio čerku Tomija Lučeza sem keša i objekata za reket koje su razmenili kao svadbene darove postali su tim koji kontroliše aerodrome i vazdušne sindikate.

Bonano, ljut što nije dobio mesto u savetu šalje Kolumba da pobije šefove ali im ovaj odaje zaveru . Probali su da deportuju, ubiju, i osude Gambina tokom godina više puta ali na kraju je pravda posustala zbog njegovog trošnog srca. Iako je uhapšen zbog plana da otme vozilo sa 3 miliona dolara pušten je uz kauciju i konačno dobija nalog za deportaciju. Ali nisu uspeli u tome jer je doživeo masivan infarkt i umire u svom domu u Masapekvaji u 74. (1976).

VITO ĐENOVEZE: Rođen 1897. u Risiglianu kao deo krimi familije (nećak mu je bio bos Pitsburške porodice), školovao se par godina a dolaskom u USA (1913) počinje da krade i obrće ilegalnu lutriju da bi več u 19. bio u zatvoru zbog posedovanja oružja. Počinje da radi za Đuzepea ,,Joe the boss” Maserija a Čarli Lučijano počinje da radi za kockara Arnolda ,,The Brain” Rotštajna. Frenk Kostelo Lučijano i Đenoveze počinju svoj biznis flaširanja (finansira ga Rotštajn). Policija pronalazi milon dolara u radionici kod Đenoveza u Bruklinu (1930) a iste godine je ubio Gaetana Reina (pucao mu u vrat i glavu iz sačmare). I ovaj ganster je učesnik Kastelamarese rata. U 1931. umire mu prva žena od tuberkuloze i on odmah objavljuje da se ženi Anom Petilo koja je već udata. Njen suprug Gerardo Vernotik je sledeća žrtva (našli su ga udavljenog na krovu u Menhetnu, 1932) pa se par nesmetano uzima iako je Ana Vitu rođaka po majci.

Ubio je Ferninanda Bočija (kada je tražio deo posle prevare kockara), dolazi na mesto bosa nakon što Lučijano robija, beži za Italiju zbog organizovane prostitucije, podmićuje Musolinijevu političku partiju (4 miliona dolara za šta dobija titulu komendatora), postaje prijatelj sa Galeacom Cianom (Musolinijev zet) i snabdeva ga kokainom i ubija Karla Trasku (anarhista iz USA protiv Musolinija) za šta niko nije odgovarao. Kada su saveznici potukli fašistu, Đenoveze menja stranu i nudi usluge US armiji a oni mu daju nameštenje u Napulju kao prevodiocu. On naravno odmah pravi crno tržište sa gansterom Kalogerom Vizinijem. Godine 1944. je umešan u Bičijevo ubistvo (ubio ga Ernest ,,the Hawk” Rupolo ali ubica je postao svedok) i policija ga hapsi u sred transakcije pokradenih kamiona punih robe i hrane. Sada je njegova prošlost javna. Agent Diki uspeva da ga privede u Nju Jork gde mu bos nudi pola miliona mita i preti mu nakon što je odbio.

Suđenje nije išlo glatko. Izjavio je da je nevin, svedok Džeri Esposito je pronađen mrtav pored puta u Nju Džerziju svedok Piter La Tempa je nađen mrtav u ćeliji gde je čuvan od napada,…

Po puštanju se priključuje porodici Lučijano, raspravlja o trgovini kokainom, organizuje kubansko kockanje i dogovara šta da rade sa Bagzijevim ,,Flamingo” hotelom (vidi Bagzi dole) u Las Vegasu. Postaje capo Grinvič ekipe a kad je mafija ubila Moretija jer su se upašili da će njegov sifilistični mozak da trabunja okolo, Đenoveze postaje zamenik Kostela. Žena ga je potkazala pri razvodu iznevši da ima on para za alimentaciju (navela million dolara prihoda na ilegalnoj lutriji, noćne klubove, trke pasa,…) ali oboma su odbačene izjave a usput Đenoveze ubija Stivena Fransa (1953) koji umesto da nadgleda bivšu ženu spava sa njom. Sa Gambinom naručuje ubistvo Anastasije, utekao je raciji na Apalačkom samitu, zbog Lučijana je osuđen na robiju zbog trgovine drogama (15 godina) odakle počinje da vodi posao. Piše knjigu ,,Pet familija”, naručuje ubistvo Antonija Karfana, uređuje ubistvo Kostela (u gepeku kadilaka), naredio je ubistvo Antonija Stroloa (nikad nisu pronašli telo), ubio je Jozefa Valačija (1962, cinkaroša na robiji) poslavši čuveni ,,poljubac smrti” u kantini, odgovaran je za smrt Ernesta Rupola (zalivenih nogu u betonskom bloku i vezanih ruku izvučen iz Jamajka zaliva).

Đenoveze je doživeo infarct u medicinskom centru za federalne zatvorenike u Springfildu (1969) a sahranjen je u Kvinsu.

SEM MOMO ĐANKANA: Rođen kao Gilormo Giangana 1908. u Pač okrugu Čikaga. Momo se ženi i dobija tri ćerke (Antoanetu, Bani i Francin) ali mu žena Angelina umire 1954. Prvo je u bandi „42“ koja je radila za političara Jozefa Esposita i stiče reputaciju opakog vozača i svirepog ubice. Učestovao je u ubistvu Esposita pa se onda banda pretvroila u Čikago autfit a do ’50-ih kontrolišu kockanje, ilegalni alkohol i masu političkih reketa. Učestovao je u pobedi Džo F. Kenedija aktivno a i raširio biznis ka Panami i Iranu kao i Srednjem istoku krijumčareći oružje za Mosad u saradnji sa CIA-om.

Nakon ubistva Kenedija CIA ga angažuje da ubije Fidela Kastra što odbija. Blizak je prijatelj Frenka Sinatre i vrlo revnostan u ozvučavanju i uceni Holivuda koliko i političke scene uglavnom podsredtvom nameštenih ljubavnica. Nakon hapšenja i više od godine u zatvoru prelazi u Meksiko ostavljajući vođstvo Jozefu „Joey Doves“ Aiupi . Meksičke vlasti ga hapse i deportuju nazad. Policija je čuvala njegovu kuću ali to nije sprečilo ubice da ga smaknu dok je pržio kobasice i paprike pre nego će uspeti da svedoči protiv Koza Nostre. Nije mu još ni zarasla rana od operacije jetre od pre nedelju dana već je bio položen pored svoje Angeline na groblju u Hilsajdu u Ilinoisu. FBI je vodio istragu imenujući mnoge bosove kao potencijalne ubice tipujući najviše na Trafikante porodicu ali kad su stigli do dokaza da je CIA obavila prljavi posao slučaj je sklonjen u fioku.

DŽON GOTI: Ganster koji je organizovao ubistvo Gambino bosa Pola Kastelana i postavio se na čelo Gambino porodice. Uskoro je proglašen najmoćnijim ikada bosom kriminalnog miljea (sindikata). Odrastao je u siromaštvu i rano se posvetio kriminalu. Njegovi počeci su lokalizovani na Ozon Park u Kvinsu i zaslužan je za početke uvršćavanja narkotika u ponudu „usluga“ koje mnogi stari bosovi nisu prihvatali (Kastelano ga je hteo mrtvog zbog toga). Pritom ovaj bos je patio od javnog šarmerskog pojavljivanja pred kamerama vesti šepureći se u odelima iz ’20-ih. Prvobitno nazvan „The Dapper Don“ uskoro dobija nadimak „The Teflon Don“ nakon što je posle tri suđenja išetao slobodan (naravno uz čudno nestale svedoke ili one koji su se predomislili, podmićene sudije i slično o čemu je maltene javno se hvalio). Konačno su ga se vlasti dokopale uz dokaze a procenjuje se da je zarađivao 5-20 miliona godišnje. Potkazala ga je njegova desna ruka, Lasvatore „Sammy the Bull“ Gravano (1991) u zamenu za „oprost“ za njegov udeo u mnogih ubistvima koje su zajedno osmislili ili izveli. Optužen je na doživotnu robiju za 5 ubistava (toliko su imali dokaze), opstrukciju pravde, utaju poreza, ilegalno kockanje, iznudu, kamatiranje, konspiracije i reket. Umro je od raka pluća 2002.

SEMI „BIK“ GRAVANO: Rođen 1945. prvo je bio desna ruka Gambino porodice pod Džonom Gotijem a kasnije i Gotijeva karta za doživotnu zbog nagodbe sa vlastima (oprošteno mu je čak 19 ubistava). Na početku je bio ganster Kolumbo porodice a kasnije kao deo Bruklinske frakcije Gambino porodice bio je deo grupe koja je ubila tadašnjeg bosa Gambino kuće, Pola Kastelana (1985). Iako ga je Goti postavio za svoju desnu ruku ovaj je poverenje uzvratio masovnim prisluškivanjem. Sa Gotijem ja doživotnu zbog ovoga dobio i Frank Lokascio i obojica nemaju pravo na žalbu (1992). Lokalni sudija je Gravanu dao 5 godina (1994) ali kako je on već odslužio koju godinu čekajući suđenje ostao je još godinu. Pušten je u okviru programa zaštite svedoka u Arizoni ali je taj program napustio 1995. Godine 1997, je više puta kontaktiran vezano za pisanje njegove biografije (Underboss, autor – Peter Maas) ali nije imao vremena za to. Gravano sa 40 članova svoje nove bande uključujući ženu Debru, ćerku Karen i sina Gerarda uhapšen je 2000. a posle dve godine i osuđen na 20 godina zatvora. U isto vreme dobio je i 19 godina u Arizoni (nakon mesec dana). Međutim, pušten je i pored obe kazne 2017. godine.

MEJER „ČOVEČULJAK“ LANSKI: Poznat kao „Mafijaški računovođa“ bio je ključna figura organizovanog kriminala zajedno sa Čarlijem „Laki“ Lučijanom i ključan je za osnivanje čuvenog Sindikata u Americi. Povezan sa Jevrejskom mafijom, razvio je kockarsku imepreriju koja se prostirala širom sveta. Usput j e odigrao veliku ulogu u ujedinjenju kriminalnog podzemlja. Iako se zna da je skoro 50 godina bio aktivni član organizovanog kriminala nikad nije optužen za nešto više od ilegalnog kockanja. Bije ga glas da je finansijski najuspešniji ganster u Američkoj istoriji. Pre nego je pobegao na Kubu bio je „težak“ 20 miliona (danas je to 195 miliona). Ipak, najveći šok je doživela njegova porodica kad je nakon njegove smrti (1983) otkrila da su nasledili samo ono što je ostalo, 57.000 dolara.

ČARLS – LAKI LUČIJANO: Rođen u Italiji 1897. svoju karijeru započinje u bandi „Pet Tačaka“ i jedan je od zaslužnih za osnivanje Nacionalnog krimi Sindikata kasnije. Smatra se ocem modernog organizovanog kriminala u SAD. Ustanovljenje „Commission“ veća koje je zamenilo capo ti tutti opciju sa krimi „senatom“ (1931) je njegovo maslo a ovo je izveo nakon Kastelamareze rata dok je poslednji capo bio Salvatore Maranzano. Lučano je i prvi moderni šef Genoveze porodice. Godine 1936, vlast je uspela da ga osudi za organizovanu prostituciju kao i uterivanje prostitucionog reketa (godine rada okružnog advokata Tomasa E. Duvija) i osuđen je na 30-50 godina zatvora ali tokom drugog svetskog rata sklopljen je dogovor sa Mornaricom preko Mejera Lenskog (mafijaški računovođa) da se obezbedi služba obaveštajaca. Te 1946. za svoje aktivno učešće u ratu njegova presuda je preinačena u deportovanje u Italiju. Lučano je preminuo 1962. a njegovo telo je vraćeno u SAD gde je i sahranjeno.

DŽORDŽ KLARENS MOREN: „Bugs“ Moran je rođen kao Adelard Leo Cunin 1893. i jedan je od onih romansiranih ganstera Holivuda jer pripada eri prohibicije u Čikagu. Zatvaran tri puta pre punoledstva na kraju je sa bandom pokošen u skladištu u čuvenom masakru na dan Sv. Valentina 1929. za koji se predpostavlja da je izveo Al Kapone. Do 18., Buba je bio uzoran dečak Kanadskih roditelja, pohađao privatne katoličke škole i u početku krimi karijere sa lokalnom bandom krao je po radnjama . Kako je 18. amandman proglasio zabranu točenja alkohola tako je sa bandom Dina O’Baniona i uglavnom irskim grupama postao deo bande Severne strane u vreme kad je Kapone vodio Južnu stranu. Oni su nasilno se raznosili i ubijali po poslastičarnicama u sukobu poznatom kao „The bootleg battle of the Marne“.

Morena je kao „dobrog“ katolika zgrožavalo što se Kapone bavi organizovanjem prostitucije u katoličkim regijama pa je bezbroj atentata od kojih su neki vrlo osiono bili pokušani u njihovim domovima i „sedištima“ i to od strane njih dvojice lično. Na posletku ga je Kapone na prevaru dovuko na neku isporuku zakasnelog kamiona viskija i dvojica ubica obučenih kao policajci su postrojili Moranove ljude i streljali ih. Morano je ovaj dan prespavao kući, a masakr je posledica pogrešne identifikacije da je bio na isporuci. Možda bi i preživeo da je jedan preživeli dao izjavu (Frank Gusenberg) koji se pozivao na mafijaški kod ćutanja i ubrzo umro u bolnici. Ali Morano je prekršio ovaj kod i optužio Kaponea no niko nije nikad povodom ovoga uhapšen a Kapone se vadio na bolest tokom koje je bio kući.

Držao je čelo bande do 1930. ali nikad se nisu oporavili od masakra pa su se bavili sitnim kriminalom, prevarama i pljačkama. Pao je za prorez 1939. (62.000 dolara), pobegao pa uhvaćen da bi bio pušten 1944. Bez cvonjka u džepu samo 17 godina nakon što je bio najbogatiji gangster Čikaga. Te 1946. je uhvaćen i dobija 20 godina. Na uslovnu izlazi 1956. i odmah je potom uhapšen zbog pljačke banke u Ohaju (1945) a 1957. dobija 10 godina.

Umro je od raka pluća nekoliko meseci po zatvaranju u Kanzasu (63 godine).

DIN O’BENION: Rođen 1892. glavni je rival Džonija Torija i AL Kaponea tokom brutalnog Čikaškog „flaširanog“ rata (1920). Vodio je Severnu bandu do 1924. kada je ubijen. Nastanjuje se kao dete u Irskom bloku poznatom kao „Litlle Hell“ poznatom po kriminalu. Pevao je u crkvenom horu ali ubrzo dobija nadimak „Gimpy“ zbog jedne kraće noge ali slabo ko je smeo da ga tako i javno oslovi.

Pljačke, crno tržište, krađe bile su stil bande Čikago Tribjuna a kasnije prelazi sa bandom kod bosa Mojsija Anenberga u Čikago Examiner i ovo je jedini period gde su uspeli da ga zatvore u popravne domove. Radio je kao konobar u Liberti Inu gde je uveče dodatno zarađivao pevajući svojim tenorom dok su njegovi pajtosi džeparili goste, drogirali pića posetiocima pa ih presretali po mračnim ulicama nakon izvedbe. Umešan je u 42. i 43. političke izbore ali je u prohibiciji doživeo svoj vrhunac. Njegov sektor je bilo pivo, viski i džin a pionir je otimanja tuđe robe i eliminacije suparnika kakav danas vidimo na velikom platnu. Uskoro sem Severa vlada i Zlatnom obalom (najprofitabilniji deo) čime zarađuje milion dolara godišnje. Čuven je po krađi viskiija sa Kanadske železnice i Sibli destilerije (1750 buradi viskija). O Benion se 1921. ženi i otvara cvećaru (čak su i vlasti primetile da je bio izuzetno talentovan aranžer).

U cvećari je i ubijen 1924. dok je orezivao hrizanteme.

DAČ ŠULC: „Predpostavljam da se nigde ne vodi rat pa moraju mene da stave na naslovnu stranu“ – Dač Šulc, jula 1935.

Dač hara Nju Jorkom (1920-30) praveći imperiju na aktivnostima organizovanog kriminala, prohibicije, reketiranju i utaju poreza. Ipak nočna mora mu je okružni tužioc Tomas Djui kao i Laki Lučijano. Pitao je Komisiju (mafijako veće) da ubije advokata koji ga ganja ali su on to odbili o što se on oglušio i probao pa je Komisija odlučila da je kazna za nepoštovanje njihove odluke smrt (1935).

Artur Simon Flegenhajmer rođen je kao nemačko jevrejski emigrant (1901), otac ih napušta a on napušta školu da bi mogao da pomogne u preživljavanju porodice. Vrlo brzo vidi priliku za dodatni novac. Krenuo je potkradanjem na stolovima ruleta, provalama i sitnim krađama po radnjama ali pri provali u stan uhvaćen je i poslat na Blackwell ostrvo ( Ruzveltovo ostrvo) ali je toliko bio nemoguć zatvorenik da su ga poslali na farmu na Long island gde zbog bekstva dobija još dva meseca.

Po izlasku vraća se vožnji kamiona, dobija nadimak Dač (iskrivljeno Deutsch- Dojč) gde se uvaljuje u promet nelegalnog alkohola. Prelaskom kod Italijana počinje da naoružan sačmarom obezbeđuje ili presreće vozila sa novcem (zavisi čiji su). Uskoro ulazi u konflikt sa bandom Bronksa zbog flaširanja jer su braća Rok odbila da kupuju pivo od njega. Dač zato jedne večeri otima Džona Roka, prebija ga i kači za palčeve na kuku za meso u klanici. Zatim mu je oči povezao zavojem natopljenim izlučevinom koja sadži gonoreju (ovo ne smem ni da mislim odakle je i kome izvukao), tražeći otkup. Talac je vraćen ali potpuno oslepeo pa Dač dobija ceo Bronks. Njegove eliminacije protivnika daleko su od romansiranih ekgzekucija ganstera. Izrešetani ljudi u pižamama dok doručkuju sa porodicom, javni odstrel bez obzira na očevice činili su ga psihopatskim sadistom. Nije trpeo ni česte konflikte unutar sopstvene bande koji su bili česti jer im nije davao procenat ili ravan deo, nego ostatke. Njegov brat zbog masakra koji je usledio unutar njihovih redova dobija nadimak „Mad dog“ nakon što je stradalo dete. Sa krajem ere prohibicije prelazi na Harlemski reket sa Otoom „Abbadabba“ Bermanom (računovođa), nameštene lutrije i slično. Berman je imao super mozak, mogao je da sračuna u sekundi, broji karte i vadi procente na koje je Dač mogao brzinski da se kladi. Dač ovako dobija multimilionsku dobit mesečno a Berman 10.000 dolara nedeljno.

Reket restorana, radnika, butika zajedno sa Džulijem Martinom (Džul Modgilevski) prelazi u forsiranje radnika ugostiteljstva da se priključe sindikatima ove grane privrede koje naravno vode kriminalci. Organizovaje štrajkova i opstrukcija rada postaju nejgova specijalnost. Sve dok pijan i lud nije ubio partnera nabivši mu pištolj u usta a onda je nastavio da sedi mirno i pije dok se ovaj razlivao po prostoriji. Njegova psihopatija se ogledala i u izvinjenju prisutnima na pokvarenoj večeri a kad su ga posle naslova u novinama pitali zašto je telo pronađeno na bankini izbodeno do kaše, odgovorio je smireno da je isčupao njegovo srce.

Pao je za porez, provlači se sa masom sudija koje podmićuje, prekonoćnim preseljenjima skladišta i poslova. Osmislio je projekat koji je nazvao „Artur Flegenhejmer fond za odbranu“ u kome je podmićivao policajce sve dok keša nije ponestalo ali stvorio je time najmasovniji korumpirani lanac unutar službe vlasti. Lučano mu se našao kod ubistva advokata Dujia koji ih je redno sve proganjao i uspešno hapsio.

Dač je izrešetan naposletku, zapravo upucan je nekoliko puta, pa se sručio napolju u kante za đubre u pokušaju da sustigne ubicu pucajući gde stigne. Njegovi ustreljeni kompanjoni su umirali i po 30 sati naknadno po bolnicama. Dač je pred kraj života bio potpuno lud, jedan stenografski zapis sa policijskog ispitivanja govori o tome:

„ A boy has never wept…nor dashe a thousand kin. You can play jacks, and girls do that with a soft ball and do tricks with it. Oh, oh, dog Biscuit, and when he is happy he doesn’t get snappy.“

Ovo su mu bile poslednje reči a potraga za njegovim skrivenim štekovima novca je ostala inspirisana ovim naizgled kodiranim rečima. Nakon smrti otkriveno je da je bio legalno oženjen sa više žena kad su počele da se javljaju u naslednom pravu na 7 miliona vredan imetak koga nikad nisu našli. Ono što se zna je da je pred smrt tražio da se napravi specijalna vodootporna konstrukcija (danas bi sadržaj bio vredan preko 130.875.985,40 dolara) koji su on i Rozenkrojz zakopali negde na tlu Nju Jorka.

Dač je preminuo 1935. godine. A sef još niko pronašao nije.

BENDŽAMIN – BAGZI SIGEL: „Otac“ Las Vegasa. Opisan kao zgodan i harizmatičan postao je vrlo brzo simbol seksipila u javnosti. Jedan je od osnivača i vođa „Murder. Inc“ kompanije , aktivan učesnik tokom prohibicije i začetnik modernog kockanja. U početku je radio kao ubica po narudžbini i „gorila“ čuven po preciznom hicu i nasilju.

Godine 1941, suđeno mu je za ubistvo ganstera Harija Grinberga ali je oslobođen jer je žrtva bila ganster (1942, ukratko rečeno u odnosu na amerike zakone). Finansijer je kazina počevši od Flamingo hotela što je postalo tradicija.

Ubijen je u stanu svoje devojke Virdžinije Hil (kurira bande Čikago) na Beverli Hilsu (1947) dok je čitao novine (koje su se posle više bavile izrešetanim klavirom i statuom Bahusa). Predpostavlja se da je previše trošio i utajivao novac od „kolega“. Ovo ubistvo nikad nije razrešeno.

Inače, Bagzi je voleo Holivud, bio prijatelj sa masom glumaca, reditelja, pevača i zabavljača (Keri Grant, Gari Kuper, Džejn Harlov je čak bila kuma njegovoj ćerki Milicent, Toni Kurtis, čuveni Frenk Sinatra,…). Čuvena je njegova veza sa groficom Doroti di Frasko što ga odvlači u Italiju gde Musoliniju prodaje oružje, družio se i sa nacistima (Geringom i Gebelsom) ali ih nije podnosio pa je kasnije nudio da ih ubije govoreći da je tamo sedeo samo zbog grofice koja ga je na to molila. Bio je i „vlasnik“ sindikata filmske industrije što bi u prevodu bio reket i pranje novca kroz taj biznis i ceo Holivud je zajmio od njega a tokom prve godine u Holivudu je zaradio preko pola miliona dolara samo u zajmovima.

Koza Nostra (Naša stvar), gde se novac stiče lako a još lakše gubi glava.

S ljubavlju, Elena Alexandra

Tamna vaseljena Danijela Galuja

Posted on by Lazar Vuković

S vremena na vreme, kada se podsećam klasika o kojima bih mogao da pišem, volim da pronalazim pisce koji su ostali u senci poznatijih kolega po peru. Čitajući starija izdanja našao sam dve knjige između kojih sam se dvoumio koje da obradim u rubrici o klasicima. Jedna je postapokaliptična knjiga nastala u hladnoratovskim godinama, dok je druga pisana pod uticajem stvaralaštva Reja Bredberija. Odabrao sam prvu knjigu zbog i dalje prisutne napetosti među moćnicima što ne znači da ću u nekom narednom tekstu pisati i o drugoj knjizi, samo što se to neće desiti u skorije vreme.

Verujem da je retko ko upoznat sa stvaralaštvom Danijela Galuja (Daniel F. Galouye), pri tom ne mislim na starije ljubitelje fantastike. Reč je o autoru koji je počeo da objavljuje pedesetih godina prošlog veka i koji je tokom svoje dvodecenijske spisateljske karijere iza sebe ostavio pet romana i dve zbirke priča. Bio je jedan od pobornika tvrde naučne fantastike i u svojim delima se bavio ispitivanjem prirode stvarnosti, što je kasnije maestralno radio Filip Dik. Čvrsto se držao nauke i njenih mogućnosti što je kao posledicu imalo veoma lošu karakterizaciju likova prošaranu klišeima i nedovoljnim razvojem, što se moglo videti i kod Artura Klarka.

Od njegovih dela vredi izdvojiti Simulakron 3 (Sumalcron 3) po kome su snimljeni nemačka mini serija Svet na žici (Welt Am Draht) i film Trinaesti sprat (The Thirteenth Floor) koji je te 1999. godine ostao u senci Matriksa i Tamnu vaseljenu, postapokaliptičnu priču o kojoj će biti reči u ovom tekstu. Mnoga dela ovog pisca su ostala nedovršena zbog njegove rane smrti izazvane narušenim zdravljem kao uzrokom povrede zadobijene u Drugom svetskom ratu.

Priča Tamne vaseljene (Dark Universe) nas vodi u svet nastao nakon razornog nuklearnog holokausta. Preživeli pripadnici čovečanstva su se povukli u pećine i žive duboko pod Zemljom daleko od Spoljašnjeg sveta pogođenog radijacijom. Vremenom su se privikli na tamu i kreću se po prirodnom osećaju. Njihov poredak počinju da narušavaju čudni događaji i nestanci. Jedan od njih, Džared Fenton, odlučuje da otkrije istinu o svetu u kome živi i o tzv. čudovištima koja otimaju ljude. Ovde ću se zaustaviti zato što bi neka suvišna reč mogla da predstavlja potencijalni spojler.

Galuju je pošlo za rukom da u ovom kratkom romanu kreira interesantan postapokaliptični svet. Život u mrklom mraku sa originalnom razvijenom mitologijom preživelih ljudi je jedna od svežijih ideja na ovu temu. Roman je pisan prostim i jednostavnim stilom tako da čitaocu neće biti teško da uđe u štos sa izrazima koji su osmislili preživeli, npr. Vizovati. Takođe, su dati jasni nagoveštaji da se radi o svetu postapokaliptične zemlje.

Još jedan plus ovog romana je što je dato naučno objašnjenje svih događaja koji su se odvijali. Ipak, naučno saznanje baca senku na nedovoljnu karakterizaciju likova što se jasno može videti kroz lik glavnog protagoniste. Ostao je identičan kao na početku, nije prošao kroz proces katarze i poput ostalih sporednih likova, je ostao plastičan. Uprkos tome ova knjiga može da posluži kao upozorenje i protest protiv sve tinjajuće atmosfere u svetu između velikih sila koja je i danas prisutna, a kamoli za godine kada je roman objavljen.

Koliko je Tamna Vaseljena značajna za sf scenu ide u prilog tome da je bila u nominaciji za Hugo nagradu 1962. godine koju je te godine uzeo Hajnlajnov Stranac u tuđoj zemlji. Iako poseduje nedostatke koje sam nabrojao može se smatrati za pravi dragulj u sf klasicima.

Pred domaćim čitaocima je objavljena u okviru edicije Polaris i to je, nažalost, jedini Galujev roman koji je izdat kod nas. Zahvaljujući istoj ediciji pred domaćim čitaocima su predstavljeni i ostali klasici o kojima ću pisati u narednim tekstovima.

Na kraju ovaj roman ima moju preporuku. Možda je stil pisanja pojelo vreme, ali je sama tematika aktuelna i danas kao i zbog načina na koji je ideja realizovana.

Koje knjige poznatih bi bilo lepo napisati?

Posted on by Nenad Jevtić

Povodom vesti da je Aleksandar Vuksanović, poznatiji kao Aca Lukas objavio autobiografiju u kojoj se Vanja Bulić potpisao kao urednik, pala mi je izvrsna ideja na pamet. U nagonu kreativnosti, morao sam da se zapitam: Kako bi bilo lepo napisati knjigu ili roman o nekoj našoj poznatoj ličnosti? Moje misli su prirodno lutale prema fantastičnim elementima i kako bi izgledalo da neko od naših istaknutih pisaca, u saradnji sa poznatom ličnošću napiše nešto šarenije od puke realnosti.

Videli smo već da takvih knjiga ima na tržištu, pogotovo ako pođemo malo oko sveta, jer su tu dela o pop divama, preduzetnicima, ali i glumcima. Možda se tu promakne i knjiga o nekom ko nije u samom vrhu popularnosti, ali svakako postoje knjige koja se bave teškim životom i nečijom borbom do slave. Dakle, knjige o poznatima, autobiografije i slično, nisu novost, niti takva štiva postavljaju književnosti na viši nivo. Kako god da gledate na ovu vest o autobiografiji „Ovo sam ja“, ipak moram da spomenem da je knjiga namenjena fanovima Ace Lukasa, ljudima koji pored njegove uspešne karijere muzičara i soliste, prate i njegov lični život. Pored obožavalaca Ace Lukasa, ova biografija ima za cilj da privuče i ljude koji se profesinalno bave estradom, izučavaju njen razvoj i život, ali može biti zanimljiva i onima koji imaju afinitete prema dramatičnim životnim situacijama koje one sami ne bi mogli da prožive. Da li je knjiga kvalitetno napisana, ostaje da vidimo recenzije i ocene pre nego što krenemo s negativnim komentarima i „čemu sad ovo“? Vanja Bulić je iskusan pisac, a Acin život prilično turbulentan, pa je možda i u pitanju vrlo uzbudljiva knjiga o pređašnjem vremenu nemira u regionu i borbi jednog umetnika za opstankom.

Ako se vodite ovim šablonom, da jedan iskusan pisac uzme neku javnu ličnost za svoju inspiraciju i temu svog budućeg romana, da li biste kupili nešto tako i čitali s velikim uzbuđenjem da se radi nekoj drugoj zvezdi? O kojoj estradnoj zvezdi bi voleli da saznate više? Jeste li se ikad pitali, kako li je onim starletama, i šta su izazovi koji nosi njihov život? Vidite, ako odgovorate na ovakva pitanja, mašta će vam proraditi, a odatle već može da se formira skelet budućeg romana. Pa, kakve sam ja romane smislio, koje uključuju fantastične elemente?

Živeti brzo

 

Urbana fantastika

Davno sam čuo vest da je naš poznati folk solista Saša Matić u kontrolisanim uslovima seo za volan i uspeo da vozi automobil, što mu je na trenutak omogućilo da se oseti kao običan čovek, odnosno da doživi nešto što je rezervisano samo za one koji imaju čulo vida. To me je navelo da smislim radnju romana u kome bi on bio glavni lik.

Saša Matić, čovek koji uprkos slepilu, postaje zavisnik o brzini. Kao nekada Beogradski fantom koji je jurio Slavijom i bio problem Jugoslovenskoj policiji, u modernom vremenu imamo čoveka koji brzinu doživljava kroz sva čula, sem vida. U romanu ćete doživeti senzorne utiske, onako kako iz Saša proživljava s pedalom na gasu, jednom rukom na volanu, a drugom na menjaču, dok neuzdrživo juri ulicama Beograda. Upustite se u priči o čoveku koji je oduvek maštao da se jednog dana pojavi na trkama i osvoji Grand Prix. Možda ovo nije priča poput one u filmu „Nacionalna klasa“, ali u sebi sadrži dinamičnu i dramatičnu priču o nadanjima, problemima slepih i slabovidih, željama i strasti za brzinom.

 

Kodiranje sa Koštunicom

 

Tehnopank

Nije strano da se neki političar oproba u pisanju. Imajte na umu da je srpski novelovac Ivo Andrić nekada bio jugoslovenski ambasador u Nemačkoj pred početak Drugog svetskog rata, ili da je Dobrica Ćosić, naš poznati književnik, bio predsednik Jugoslavije. Naravno, od ovih modernih imamo Vuka Draškovića kao političara koji se bavi pisanjem, ali i dr Vojislava Šešelja s njegovim knjigama. Pa ako mogu oni, zašto isto ne bi i Vojislav Koštunica.

U romanu pratimo Vojislava Koštunicu, poslednjeg predsednika Jugoslavije koji je 2000. sa svojim narodom ušao u novi milenijum i postao predsednik Srbije. S tim korakom u budućnost, otvorili su se novi horizonti, pa tako i mogućnosti za dalji razvoj društva. Nikada do sada nismo više zavisili od tehnologije, zato se ovaj predsednik odlučio da još jednom bude vođa, i to u kodiranju. S namerom da još jednom pomogne svom narodu, dajući mu sopstveni primer, u romanu vidimo sve neophodne korake da se savladaju softverski jezici kao što su JAVA i PYTHON. Kodiranje, neko mora da upravlja svim tim mašinama i priprema buduće hakere da stanu na branik otadžbine ukoliko dođe do sajber napada.

Možda da neko kaže ex-predsedniku koja je godina? Ili ipak ne…

 

Jedna noć u Dubaiju

Psihološki horor

Starlete trpe veliki pritisak od strane našeg društva. Da li je ruganje i ponižavanje opravdano ili ne, nije na nama da sudimo, ukoliko nismo upoznati sa takvim stilom života i kakve izazove isti nosi sa sobom. U ovom romanu, imamo prilike da saznamo kako je živeti kao starleta u Dubaiju.

Soraja Vučelić, jedna od najpoznatijih starleta za kojom se okreću muškarci i maštaju o tome da budu s njom barem na jednu noć, odlazi u Dubaji, s nadom da će tamo bogato unovčiti svoj dar, svoju lepotu. U prvih mesec dana, priča počinje po savršenom, posve stereotipnom obrascu, i sve deluje kao da je Soraja nadomak svog cilja. Ona investira u svoj izgled, šminku, silikone i odlaskom u teretanu, savladava sve one ženske trikove kako zavesti bogatog muškarca i zaseniti sve koji je ugledaju. Soraja dominira na podijumu klubskih žurki paprenih cena, često mami poglede, a kraj bazena, njen bikini budi maštu i porive za strašću. Upoznaje mladog i imućnog Arapina, i opet, sve izgleda kao san, dok priča ne dobija nagli obrt i njen život postaje noćna mora. Sledi kobna noć kao u „50 nijasni sive“, samo što ona nije spremna da ide toliko daleko. Da li je vredno uložiti toliko u fizički izgled, praviti kompromise oko nepristojnih ponuda i često se dvoumiti oko sledećeg koraka, samo da u tom trenu, toj noći u Dubaiju, Soraja konačno spozna stravične dubine ispod maske luksuza i prestiža?

 

U redu, ovo je bila moja neka verzija satire, mada sa zadrškom, jer ove ideje možda mogu biti zanimljive nekom da napiše roman. Evo, razmislite sami. Priča o vozaču Formule 1, Dakar relija, ili čak brdskih relija koji su popularni na Balkanu, koji tragičnim slučajem ostane bez vida, a brzina mu je ostala u krvi, da li vam to izgleda kao zanimljiva ideja za roman? Kako se ti trkači zaista osećaju dok jure moćnim vozilima? Lišeni vizulenog i s akcenotm na sluh da čujete brundanje motora, akcentom na njuh da omirišete benzin, i akcentom na taktilnom, da svakim delom tela osetite sve sile koje utiču na vas, podrhtavanje na papučici gasa, treperenje volana u rukama, kakav je ukus pobede ako se uprkos nedostatcima izborite za životni cilj?

Kodiranje, ali viđeno kroz dnevnik nekog ko praktično i uprošćeno objašnjava, analizira i govori o svom procesu učenja softverskog jezika, da li ista knjiga može da koristi onima koji tek ulaze u materiju ili su se zainteresovali za kodiranje, a stručne knjige deluju suviše apstraktno i konfuzno?

Ako govorimo o straletama, koliko mi zapravo znamo o onome šta one rade i zašto? U ovakvom romanu može da se krije vrlo poučna priča, bez lažnih obećanja, bez glorifikacije života na visokoj nozi. Takva priča može poslužiti kao način da se ukaže na greške devojaka koje zaslepljene nadom o lagodnom životu i luksuzu upadaju u društvene krugove koji mogu biti okrutni. Dakle, ja sam naveo primer starlete, a u stvari, junakinja može da bude i obična devojka sa sela koja odlaskom u velegrad upada u loše društvo.

Možemo i sa nešto ozbiljnijim temama, a da uključuju poznate ličnosti. Ja bih naveo i dve ideje koje su mi došle tek tako.

Sećanje na Starog Vuka

 

Ovaj roman, odnosno zbirka utisaka, bavila bi se Borom Drljačom i kakav je on bio čovek. Stari Vuk je jedna od njegovih najpopularnijih pesama, zato i takav naslov, a sećanja bi već pripadala onima koji su ga lično poznavali. Za početak, uvod bi sadržao kratku biografiju, gde je rođen, kako je ušao u estradu, kakva je bila njegova karijera i koji su njegovi uspesi. O Bori bi u glavnom segmentu pričale njegove kolege i poznanici. Tu bismo saznali kakav je on bio iza scene, u najtežim i najlepšim mometima njegovog života. Drugi deo bi već spao na brojne podatke i prisećanja s njegovih nastupa, viđenih kroz oči publike i brojnih fanova. Ton koji bi ovakvo delo imalo, treba da odiše toplinom, da ga se stvarno sećamo onako kakav je bio u duši.

Naravno, stvaranje ovakve knjige ne bi moglo da se započne bez pristanka porodice.

 

 

 

 

Zbogom Kikindo

Znam, već vam deluje smešno, ali ovo je ipak ozbiljna drama. Za Savu Savanovića, ili kako su ga na internetu prozvali „Sava Licimur“ iz Kikinde, ne zna se mnogo sem da je jedared bio trendujuća ličnost iz pomalo banalnih razloga. Na YouTube platformi postoji kratak video klip pod nazivom Zbogom Kikindo, u kome Sava Savanović vrlo ozbiljno govori o svom problemu. A njegov problem je septička jama koja preliva, čak iako u tom periodu nije bilo kiše. Gde tačno nastaje problem? Upravo dolazimo do srži i razloga zašto ovaj roman mora da nastane. Septička jama, je koliko-toliko rešiva stvar, sem što gradska čistoća Kikinde ne reaguje na prijavljen problem. Sava onda rešava da stvari uzme u svoje ruke i natera sistem da obavi svoju dužnost. Za tako nešto, on ima dobar plan. Kako u tom videu lošeg kvaliteta sam izjavljuje, na tabli je napisao da je zbog nesposobnosti sistema skočio u septičku jamu koju nisu hteli da isprazne, zatim je tablu stavio na vidno mesto pokraj dotične jame, a onda se sakrio na tavanu.

Po njegovoj priči, uključili su se svi, i ljudi iz Gradske čistoće, i vatrogasci i spasioci, sa sve cisternama kojima su ispraznili jamu, samo da bi na kraju zaključili da je jama bila prazna, odnosno da nema davljenika. Ovo je vrsna komedija o dosetljivosti naroda na Balkanu, ali samo na površini. Ako malo zaronimo dublje, koliko govana će isplivati? Hoću da kažem da bi ovaj roman govorio o uspehu malog čoveka iz naroda da primora vlasti da obave svoj posao, što nekako deluje kao naučna fantastika, da neko tek tako prkosi sistemu i na kraju pobedi.

Hoćete da kažete da ne biste voleli da upoznate ovog Savu Savanovića, saznate celokupnu priču i kontekst, koji je sled događaja prethodio njegovoj odluci da sistem nauči pameti, ali i šta se kasnije desilo sa ovim junakom, kome je posvećena i pesma?

To bi bio kraj liste ideja koje su mi pale s neba, pošto se, eto, i Aca Lukas upisao u listu pisaca. Šta mislite, ako knjiga doživi uspeh koliko i knjiga Žarka Lauševića, hoće li biti nastavka, ili možda neka ekranizacija, pa da to gledamo kao Lepu Brenu i Draganu Mirković na malom ekranu?