Blog

Motiv proklete ženske lepote u poznatim delima srpske književnosti

Posted on by Elena Gligorijević

,,Lepota je misteriozna, ali i užasna. Božansko i đavolje se tu bore, a poprište borbe je ljudsko srce” reči su Fjodora Mihajloviča Dostojevskog. Zaista, u mnogim svetskim delima, lepota je prikazana i kao bogatstvo i kao nesreća, problem pojedinca i društva oko njega. U ovom tekstu, osvrnuću se na žensku lepotu i njenu lošu stranu, njeno prokletstvo. O ovome se dosta govorilo u srpskoj književnosti. Izdvojiću  dramu ,,Koštana” i roman ,,Nečista krv” Borisava Stankovića i pripovetku ,,Zapis o darovima moje rođake Marije” Momčila Nastasijevića.

U delu ,,Koštana”, govori se o nestvarnoj lepoti devojke Koštane. Varošani su, privučeni njenim izgledom i pesmom, dane i noći provodili pored nje, ostavljajući iza sebe svoje porodice. Iako poštena i bez loših namera, Koštana je bila uzrok patnje mnogih žena, majki i drugih članova familije onih koji su omađijani njenom lepotom. Mnogi je nisu želeli u blizini. Koštanin čarobni izgled privlačio je muškarce i bez nje su bili nesrećni; kad god bi odlazila iz grada, oni bi je vraćali nazad. Na kraju, njena lepota je postala i njen neprijatelj. Jedini način da je muškarci puste i počnu da brinu o svojim porodicama bio je da se Koštana uda. Prisilno se morala venčati. Tada je napustila mesto u kome je živela, svoje roditelje, svoj dom i ono što joj je bilo najvažnije – svoju slobodu. Njen nestvarni izgled unesrećio je ne samo njenu okolinu, već i nju samu.

Sofka iz dela ,,Nečista krv” bila je devojka svesna svoje lepote. Smatrala je da se nikada neće udati, jer nema osobe koja je dovoljno dobra za nju. Zbog svoga izgleda, stekla je mišljenje da joj niko nije ravan i počela da sanjari. Često se osamljivala i provodila vreme maštajući o svom idealnom muškarcu koga nikada neće naći. Njena lepota postala je njeno prokletstvo. Na kraju, Sofka se ipak udala, ali pod pritiskom oca. On je unovčio njenu lepotu. Prodao ju je mnogo mlađem čoveku. Bila je ljuta i razočarana zato što se venčavala protiv svoje volje, ali je pristala na brak kako bi spasila svoje najmilije od bede. Na svadbi, zavela je svog svekra koji je zbog nje poludeo. Neizdržljiva žudnja za njom naterala ga je da pobegne od kuće, a kada se vratio ranjen, odustao je od lečenja kako ga Sofka ne bi videla bolesnog i umro. Nakon svađe njenog oca i muža, kada je supug saznao da je Sofka zapravo prodata njemu, život joj je postao mnogo teži. Suprug ju je stalno maltretirao i ophodio se prema njoj kao prema stvari. Postala je pijanica, a deca su joj bila stalno bolešljiva. Sa mužem nasilnikom je ostala u braku i do kraja života je živela nesrećno. Sofkina lepota bila je najpre njena kazna, zbog nje nikada nije pronašla sreću i mir.

U pripoveci ,,Zapis o darovima moje rođake Marije”, takođe vidimo pomenuti motiv. Marija je bila prelepa devojka koja je postala uobražena onog trena kada je videla sebe u ogledalu. Razni momci, i oženjeni i neoženjeni, želeli su da budu sa njom i činili svakakve loše stvari zbog žudnje. Kao i Sofka, smatrala je da je niko od njih nije dovoljno vredan. Podrugljivo je terala sve muškarce koji su je prosili. Jednog dana, osmehom je odbila prosidbu stidljivog komšijskog momka. Sutradan, on se ubio zbog nje. Tada je požuda za njom nestala. Svi su je zamrzeli, nazivali je vešticom i držali se dalje od nje. Njena prokleta lepota ugrozila je i nju i njenu dadu koja ju je očuvala, a ujedno je probudila bes u svima iz njene okoline. Na kraju je skončala, i dalje mlada, ostavivši iza sebe samo zaključane kovčege sa svadbenim darovima. Zla čarolija lepote joj je potpuno uništila život.

Vlasnici nestvarne, magične lepote najčešće su žene. Žene su simbol rađanja, novih početaka, temelje svega. Međutim, pisci u raznim delima žele da pokažu da one mogu biti ne samo izvor života, već i izvor zla. Žene se nazivaju lepšim polom, lepota je njihova karakteristika te je baš zato izabrana da bude i njihova moć. Ipak, sve ove lepotice nemaju dovoljno snage da se izbore sa problemima koje njihova lepota nosi. One besciljno lutaju kroz život nadajući se boljoj budućnosti, ali uzalud. Žele mir, ali nemir njihove moći, čarolije izgleda, ne dopušta im da ga nađu. Njihova tuga i jad rastu s vremenom, a na kraju jedino uz pomoć smrti uspevaju da pobegnu od užasnog sveta u kome žive.

Koštanu, Sofku i Mariju povezuje upravo prokleta lepota koja ih je upropastila. Sofka i Marija bile su žrtve egoizma, dok je Koštana najviše propatila zbog tuđe zaljubljenosti. Međutim, suštinski uzrok problema svake devojke bio je čaroban izgled. Sofka i Marija imale su mnogo sličnosti. Ni jedna lepotica nije želela da se uda, smatrale su da im nema ravnog. U njima je gorelo samoljublje usled kog su odbijale sve udvarače. Zbog Marijine i Sofkine gordosti, po jedan se život ugasio, a njihovi životi su se slomili na bezbroj komada. Marija je postala omražena veštica koju je narod krivio za sve nedaće. Sofka je, ostavši dugo neudata, postala oružje svog oca pomoću kog se izborio protiv nemaštine, ne mislivši na ćerku koju je tako bacio u ponor. Koštana, glavna junakinja istoimene drame, takođe nije želela da se uda, ali zbog toga što nije želela da izgubi svoju slobodu. Za razliku od Sofke i Marije, nije bila uobražena; iako lepa, bila je zaista skromna. Međutim, moć lepote našla je drugi način da napravi zbrku u Koštaninom životu i njenom okruženju. Očaravajući muškarce, rastuživala je razne porodice, a sebi je zapečatila gorku budućnost, budućnost od kakve je strepila. Sve tri su bile osuđene na patnju i bol, sve tri su doživele krah snova i želja. Do kraja života živele su nesrećno, duhovno slomljene.

Moglo bi se reći da su povezanost lepote i patnje u ovim delima slučajnost, da nešto natprirodno poput magije i prokletstva lepote nema nikakve veze sa ljudskom nesrećom. Ipak, pomenuti motiv čest je u svetskoj književnosti te je mnogo verovatnije da je povezanost namerna. Pisci su govorili o lepoti svojih junakinja baš kako bi nam ukazali na zlu sudbinu nosilaca iste. Njihov spoljašnji izgled opisan je ne samo direktnim opisima, već i kroz nemir okruženja, ljubomoru i pogrdna imena. Pojava junakinja i vrhunac njihove lepote planski je povezan sa porastom broja loših događaja oko njih. One su svojom božanstvenošću kvarile ravnotežu sveta, nevidljivim silama stvorile su oluju. Poput čarolije, neshvatljivo su menjale i uništavale tuđe živote te kvarile spokoj okruženja. Kako je njihova lepota venula, tako su venule i njihove duše. Ipak, slom njihove magije je za narod značio olakšanje i vratio mu je nadu da će nekadašnji mir ponovo doći.

Ove likove možemo posmatrati i kao bića koja su došla sa nekog drugog sveta. Anđeoska lepota sa djavolskim posledicama može se objasniti njihovim nepoznatim poreklom, vanzemaljskim. Devojke iz navedenih dela bile su poput vila ili sirena, zanosile su druge svojom lepotom. Nisu imale rep, krila niti čarobni štapić, ali svojom pojavom činile su strašna čuda. U sebi su nosile mitsku, natprirodnu i neobjašnjivu moć koju je bilo nemoguće kontrolisati. Možda im je bilo suđeno da dođu na ovaj svet i izazovu buru koja će prestati tek kada se i same udave zbog iste.

Biti obična žena i nositi breme nečeg natprirodnog podjednako je teško kao i živeti u svetu u kome ne pripadaš. Ne zna se da li su Koštana, Sofka i Marija bile natprirodna bića ili samo natprirodne lepote, ali sigurno je da su, igrom sudbine, jako patile i ostavile veliki trag u društvu. Njihova magična lepota bila je kao vatra koja sjaji, ali ostavlja opekotine. Primeri života ovih junakinja kazuju nam da je ponekad bolje biti daleko od savršenstva, jer blizina može da stvori probleme. Teret božanstvenosti ume da slomi krhko telo onog koji ga nosi. Motiv proklete lepote treba da bude poruka ljudima da je najvažnija duhovna lepota, jer ona ne može imati zlu moć. Ono što je spolja lepo ne mora biti i dobro. Ljudi treba da koriste razum i da nauče da se bore protiv loših čarolija i poriva kako ne ni nastradali. ,,Čovek samo srcem dobro vidi. Suština se očima ne da sagledati”, rekao je Antoan de Sent Egziperi.

Božanstveni ženski izgled koji privlači, ali i truje zasigurno će još dugo biti tema o kojoj će se diskutovati. Verujem da je ovo večni književni motiv i da će nam budućnost doneti još mnoga dela koja govore o prokletstvu ženske lepote.

Neobični vodič – Sva lica kuge

Posted on by Elena Alexandra

Ceo svet je itekako dobro upoznao Kugu. Iz nekog razloga planeta povremeno reši da udari reset i to izvede na vrlo nesimpatičan način tako što pusti neki novitet koji pokosi narod kao klasje a onda to nešto jedinstveno ne stignemo ni da upoznamo ono već pokupi prnje i pokaže još jednu neverovatnu osobinu – isčezne. Kod epidemija je logičan sled događaja, kao i kod parazitskog napada na biljke, dok ima subjekata, širi se. Dobro, ne ispare baš u potpunosti, tela zaraženih žrtava mogu biti nosioci zauvek čak i odavno raspali. Ako se i vrati, nemojte da vas zavara, svaki put se preruši u nešto novo što samo liči pa sva znanja padoše u vodu. Čuma je očigledno vrlo nezgodna persona.

Kuga, ona bukvalna, definicijski prestavlja infekcionu zarazu izazvanu Jersinija pestis bakterijom koja se obično nalazi kod malih sisara i njihovih buva. Prenosi se kao zoonoza među njima ali joj se dopada i kad se naseli na ljude. Istorija ipak pokazuje nešto drugačiju sliku. Postojale su kuge koje nisu pratile pravila i definicije. Nečim se ipak moramo rukovoditi pa ćemo reći da postoje tri tipa kuge: bubonska, pneumonijska i septička.
Svaka pošast odmah dobije ovo ime pa tako u Bibliji na primer imamo opis gneva Božijeg kroz 7 kuga u 11 knjiga Egzodusa: vodu pretvorenu u krv, kiše žaba, vaške, skakavce, pomrlu stoku, danima je bio mrak ,…i na koncu smrt svih prvorođenih.

Ali kako nismo bili tamo, ajde da se ovaj put bavimo kugama koje ubijaju tako što odseku sposobnost ćelije da komunicira sa imunim sistemom.

Sve tri pomenute vrste kuge u osnovnoj podeli počinju groznicom, drhtavicom, glavoboljom i mučninom. Bubonska ima oticanje limfnih žlezda, intoksikacijom, pravi kvrge po koži koje su nekrotične i hemoragične. Oticanjem u krvotok prerasta u septičku kugu a kad završi u plućima u pneumonsku. Septična kuga izvodi performans u kom bakterija napravi intravaskularnu koagulaciju pa dovede do ishemijske nekroze i odumiranja tkiva, ugruške po organima. Krvarenje je nekontrolisano. Ocrtava se na koži teškim podlivima ali i povraćanjem krvi. Kvrge na koži izgledaju kao ujedi insekata, crveni sa belom sredinom. Fatalna je. Pneumonijska kuga krene sa teškim kašljem i svako ko to udahne je sledeći. Inkubacija je kratka (do dva dana) nekad čak i par sati, takođe, uključuje povraćanje krvi i sve simptome gripa. Smrt nastupa za 6 dana i svakako je fatalna 100%.

Može se zakačiti udisanjem zaraženih kapljica nečijeg kijanja ili kašlja, direktnim fizičkim kontaktom, indirektnim kontaktom, prenosom vazduhom, preko ljudskih izlučevina i vektor sistemom preko insekata ili životinja. Buvci koji je prenose zapravo imaju Xenopsylla cheopis oboljenje i obično se ovo zbiva na buvama pacova koji kao što vidimo nisu direktno odgovorni za kuge. Buva je ta. Pritom, verovali ili ne iako vrlo invazivne često u laboratoriji uzorci ne pokažu oboljenje.

Prva vakcina Valdemara Hafkina (1897) koju je probao u Britanskoj Indiji je doprinela da se spase 85% ljudi. Danas imamo vakcine (da, neverovatan izum u kome nema čipova kao što nema ni parazita reptilijanskih u maskama) iako smo neke kuge skoro i zaboravili jer se nisu vraćale čak ni izmenjene a terapija antibioticima se pokazala uspešnom (streptomicin, hlorafenikol, tetraciklin, gentamicin, doksiciklin). No, ne zaboravimo da ova napast i te kako ume brzo da stvori rezistenciju na lekove (primer je Madagaskar, 1995, 2014. i 2017). Globalno se godišnje javi oko 600 slučajeva (najviše iz Demokratske republike Kongo, Madagaskara i Perua). A očigledno je vrlo interesantna i kao biološko oružje i večna tematika teoretičara zavera.

Nije da se nije desilo, antička Kina i srednjovekovna Evropa su se koristile leševima zaraženih životinja (krava i konja pa i ljudi), isto su radili Mongoli i Turci da bi obično trovali pijaću vodu neprijatelja. A dešavalo se i da vam prebace leš katapultom i prosto čekaju. Japanci su od kuge napravili oružje jer su uzgajali kolonije buva čime su skrljali Mandžuriju, Kineze, Koreance i Mančuan civile i zatvorenike. Keramički plotuni su sadržali zaražene buve. Sovjeti su se pozabavili difterijom, a kao i USA obilato se koristili pneumotskim oblicima kuge u sukobima. O genetskom inžinjeringu da ne govorimo. Inače preminuli od kuge uredno ostaju zaraženi zauvek, čak i da nisu mumificirani kuga ulegne u tlo. Ali kuge nisu ljudski izum, ljudska je samo zloupotreba. No, sve i da je tako naučimo nešto o njima, ko god da je rešio da nas nagrdi (čovek ili priroda) moramo se sačuvati.

Lista ispod je namerno štura. Naziv, mesto, broj žrtava i izazivač (ukoliko je poznat). Uputstvo je jednostavno:

1: Imajte u vidu da su neke od ovih godina odavno bile i da nema pisanih zapisa ali kad neko napiše pomor ili pošast u spisima onda to i misli (kasnije to potvrđujemo iskopinama masovnih grobnica).

2: Kad piše: nepoznat broj žrtava, to ne znači da su neznatne nego da je to sve bilo tako brzo da nisu imali kad zapisivati (dobro negde su se podaci i izgubili ako je antičko doba).

3: Obratite pažnju na male kalendarske razmake izbijanja kuga, epidemija i slično. Na ponavljanja i modifikacije. Koliko su zapravo česte i uporne.

4: Neka mesta, primetićete, imaju više napada bolesti, primera radi preprljavi London davnih dana nikako da se tada opameti. Pa razmislimo koliko je zapravo tih par uputstava oko higijene i distance dovoljno da sprečimo haos. Jednom je Luj, istina, zatvorio svoj dvor da bi se spasio od kuge pustivši raju ispred da pomre ali karma je čudo pa kako se ta ista raja kupala makar kad prinudno pere veš a Luj i njegova svita samo puderisali dvor je potamanila kuga. Ovi ispred su pretekli.

5: Ako vidite mali broj žrtava nemojte odmahnuti glavom sa: šta je to na 7,7 milijardi ljudi. Nekad nije nas bilo toliko. Pritom nek i je i jedan, taj jedan je verovatno na sreću ostatka sveta bio izolovan kad je preminuo, i samo i jedino zato nije nastala pandemija. Zašto se onda tako zove ipak na listi? Zato što da nije bio izolovan priroda navedene bolesti bi pobila pola sveta. I naravno imajte obzira prema drugima, taj jedan negde je nečiji jedan i neko je zbog toga u žalosti.

6: Mnoge bolesti ovog tipa traju još uvek. Neke od njih su izbile i traje kao epidemije i nakon te čuvene korone (za koju će te primetiti da je izbijala i ranije) što znači da kad su kuge u pitanju nema moje-tvoje dvorište i baš nas briga uplatio sam letovanje šteta da propadne. Nekada je nemogućnost putovanja i lakog kretanja spasila neke delove sveta danas je to vrlo rizično.

7: Poruka za razne prekonoćne naučne glave: ZNANJE JE MOĆ. Upoznajmo se sa ponašanjem kuga, očigledno je (ako uporedite godine sa istorijskim prikazom tih mesta i načina života) kako funkcionišu. Šta vole a šta ih odbija. Obratimo pažnju na pojave vakcina i antibiotika u tekstu, koliko to menja sliku. Primetićete da mnogo nas zna šta je H1N1 ali znamo li da ima toga sve do H7N9? Ili koliko vas zna da je planeta 7 puta imala pandemiju kolere? I to jednom skoro pa juče?

8. Bitna stvar, ma koliko imali bogatstvo rečnika nemojte da vas zbune što u kuge upletoh i očigledno druge bolesti jer imaju nešto što jeste oličenje kuga. Sve što sa lakoćom, neverovatnom brzinom, malim periodom inkubacije i ogromnom smrtnošću može da opaše planetu u kratkom roku sa stravičnim posledicama jeste tipa kuge. Ne bitno dal se nešto odledilo iz Artičkog leda ili smo ga stvorili, naučimo da se branimo i ne doprinosimo širenju.

9. Broj preminulih (sem kad naglasim kao kod polia da su oboleli) iako mali ponegde, nemojmo da nam smetne s uma da su to oni koji nisu uspeli ali da i pored te omanje cifre postoje podaci o masama zaraženih od kojih su (jer to je u prirodi epidemija i pandemija) ostali trajno u zdravstvenom problemu ovako ili onako.

10. Čuvajte se, budite mi zdravi i obavešteni. Nikako manipulisani, to vodi u propast.

KUGE KROZ ISTORIJU:

VAVILONSKA EPIDEMIJA INFLUENCE: Vavilon, Babirus Persijski, Centralna Azija, Mesopotamija i južna Azija godine 1200. p.n.e. u sanskriptima pominju ovu pošast. Broj žrtava nepoznat.

ATINSKA KUGA: Grčka, Libija, Egipat, Etiopija bile su pogođene 429-426. p.n.e. i mislimo da je ovo verovatno bio tifus, tifoidna ili hemoragična groznica. Odnela je 75.000-100.000 ljudi.

EPIDEMIJA NALIK INFLUENCI: Grčka (severna Grčka i Rimska republika) pokošene su ovim a broj žrtava nije zabeležen.

ANTONIJEVA KUGA: Najverovatnije velike boginje koje su pokosile Rimsko carstvo, odnele 5-10 miliona ljudi (165-180. pa i 190. godina).

JIAN’AN KUGA: Za vreme Han dinastije, vrlo moguće tifoidna groznica ili hemoragična groznica (217. godina). Broj žrtava nepoznat.

KIPRIJANOVA KUGA: Harala je Evropom u periodu 250-266. godine i ovo su verovatno bile velike boginje a žrtve su nepoznate.

JUSTINIJANOVA KUGA: Bubonskog tipa, odnela je 15-100 miliona ljudi odnosno 60% Evrope (541-549).

RIMSKA KUGA: Deo Prve kužne epidemije u Rimu, Vizantijsko carstvo u obliku bubonske kuge (590) sa nepoznatim brojem žrtava.

ŠERO KUGA: Ovo je deo Prve kužne epidemije koji se odigrao u Bilad al-Šam-u (627-628), bubonska je i odnela je preko 25.000 ljudi.

AMVAS KUGA: Deo prve kužne pandemije (638-639) koji je zahvatio Vizantijsko carstvo, Zapadnu Aziju i Afriku. Bubonska je i odnela je 25.000 plus ljudi.

KUGA 664: Deo je prve kužne pandemije (664-689) i pogodila je Britanska ostrva, tipa bubonske sa nepoznatim brojem žrtava.

KUGA 698: Deo je prve kužne pandemije (698-701), zahvatila je Vizantijsko carstvo, Zapadnu Aziju, Siriju i Mesopotamiju. Tipa je bubonske i ima nepoznat broj žrtava.

JAPANSKA EPIDEMIJA MALIH BOGINJA: Male boginje su u Japanu (735-737) odnele trećinu Japanaca odnosno tada preko 2 miliona ljudi.

KUGA 746: Nepoznat broj žrtava je odnela bubonska kuga (746-747) na teritoriji Vizantijskog carstva, Zapadne Azije i Afrike.

CRNA SMRT: Ovo je početak druge kužne pandemije (1346-1353) i globalna je bubonska verzija kuge koja je odnela 75-200 miliona ljudi a od toga 60% Evropljana. I za nju se zna da je pacovska buva napravila haos.

ZNOJUĆA BOLEST: Ova kuga je izbijala modifikovana više puta (1485-1551) na teritoriji Britanije i kasnije kontinentalnom Evropom, vrlo moguće da je uzročnik bio Hanta virus a odnela je preko 10.000 ljudi.

ŠPANSKI TIFUS: Godine 1489. tifus je ovde odneo preko 17.000 ljudi u Španiji.

PANDEMIJA INFLUENCE: U Aziji, Severnoj Africi i Evropi, influenca je (1510) a broj žrtava je bio tačno nepoznat.

MEKSIKO EPIDEMIJA VELIKIH BOGINJA: Pet do osam miliona ljudi Meksika je stradalo (1519-1520).

KOKOLITZI EPIDEMIJA: Meksiko je izgubio 5-15 miliona (80%) ljudi zbog Salmonele enterike.

PANDEMIJA INFLUENCE: Nepoznat broj žrtava. U periodu 1557-1559. influenca je harala Azijom, Afrikom, Evropom i Amerikom.

ČILEANSKA EPIDEMIJA VELIKIH BOGINJA: Ovo je odnelo 20-25% stanovništva Čilea.

LONDONSKA KUGA: Ovo je deo druge kužne pandemije (1563-1564) koji je harao Londonom pa i celom Engleskom, bubonskog je tipa i odnela je 2-2,5 miliona ljudi odnosno tada 50% populacije.

KOKOLITZI EPIDEMIJA 1576: Meksiko ponovo na gubitku zbog salmonele enterike sa 2-2,5 miliona ljudi (1576-1580).

KUGA SA TENERIFA: Španija je pogođena (1582-1583) bubonskim tipom kuge sa 5.000-9.000 žrtava.

SENEKA KUGA: Narod Seneka (Severna Amerika) osakaćen je Morbilama, broj žrtava je nepoznat (1592-1596) a za ove smrti zaslužni su beli doseljenici.

MALTEŠKA KUGA: Bubonskog tipa (1592-93) odnela je 3.000 života.

LONDONSKA KUGA: Deo druge Kužne pandemije (1592-1593) je bubonska i poharala je London i Englesku sa 19.900 plus žrtava.

ŠPANSKA KUGA: Bubonska kuga (1596-1602), deo je Druge Kužne pandemije sa 600.000-700.000 žrtava.

MALARIJA JUŽNE AMERIKE: Ovo je bila epidemija (1600-1650) sa nepoznatim brojem žrtava.

LONDONSKA KUGA: Bubonska se vratila modifikovana (1603) kao deo drugog talasa kužne pandemije 2 sa 40.000 žrtava.

NOVO ENGLESKA INFEKCIONA EPIDEMIJA: Juž. Nova Engleska i britanska severna Amerika (posebno Vampanoag narod) pogođene su ovom pošasti (1616-1620). Odnela je 30-90% populacije. Najverovatnije da je uzrok bila leptospiroza sa Veil sindromom, žuta groznica, bubonska kuga, influenca, velike boginje, male boginje, tifus i sindemna infekcija hepatitom B i hepatitom D… kombinovano.

ITALIJANSKA KUGA: Deo drugog talasa kužne pandemije (1629-1631), bubonskog tipa sa jednim milionom žrtava.

AUGSBURG KUGA: Deo drugog globalnog talasa (1632-1635) pogodila je ovo mesto u Nemačkoj odnevši 13.712 života.

MASAČUSETSKE VELIKE BOGINJE: Kolonija Bej i 13. kolonija su desetkovane (1633-1634) sa 1.000 žrtava.

VIANDOT EPIDEMIJA: Ovo je pleme severne Amerike koje je (1634-1640) desetkovao dolazak belog čoveka sa velikim boginjama i influencom odnevši 15.000-25.000 ljudi.

LONDONSKA KUGA: I dalje je drugi pandemski talas (1636-1637) ali sad sem Londonom hara i Vestminsterom odnevši 10.400 ljudi. Bubonskog je tipa.

VELIKA KUGA KASNE MING DINASTIJE: Kinu je ojadila bubonska kuga kao deo druge globalne pandemije (1633-1644) sa preko 200.000 preminulih.

SEVILJSKA KUGA: Deo druge pandemije je pogodila Španiju žutom groznicom (1647-1652) sa nepoznatim brojem žrtava.

ŽUTA GROZNICA CENTRALNE AMERIKE: Nepoznat broj žrtava (1648).

NAPULJSKA KUGA: Deo druge pandemije je u Italiji (1656-1658) sa bubonskim tipom odnela 1.250.000 ljudi.

AMSTERDAMSKA KUGA: Bubonski tip kuge (1663-1664) sa 24.148 žrtava.

VELIKA KUGA LONDONA: Ova kuga baš voli prljave ulice tog vremena a London je bio kao septička jama (1665-1666) pa je ovaj put pomorila Englesku sa 100.000 žrtava.

KUGA SELA EJAM: Englesko selo je 1665. iako se samoizolovalo kompletno pomrlo.

FRANCUSKA KUGA: Deo je drugog kruga globalnog (1668) bubonskog tipa sa 40.000 žrtava.

MALTEŠKA KUGA: Bubonskog tipa, odnela je 11.300 ljudi (1675-1676).

ŠPANSKA KUGA: Bubonski tip sa nepoznatim brojem žrtava (1676-1685).

BOSTONSKA KUGA: Ponovo udara na Bej koloniju malim boginjama (1677-1678) i odnosi 750-1000 ljudi.

VELIKA KUGA BEČA: Bubonska kuga (1679) odnela je 76.000 žrtava.

KUGA PRAGA: Češka je osetila bubonsku kugu (1681) sa 83.000 žrtava.

JUŽNO AFRIČKA INFLUENCA: Nisu sigurni ni oko uzroka a ni oko žrtava (1687) no zapisano je da je napravila pomor.

BOSTONSKA ŽUTA GROZNICA: Boston, Masačuse Bej kolonija, Britanska severna Amerika pogođene žutom groznicom sa 3.100 žrtava (1693).

ČARLSTON I FILADELFIJA EPIDEMIJA: Ovde je harala žuta groznica kao i po Britanskoj Sev.Americi sa 520 mrtvih (1699).

EPIDEMIJA NJU JORKA: Ali i Britanske sev. Amerike odnela je 500 žrtava žutom groznicom (1702).

EPIDEMIJA DOLINE SV. LOVRENSA: Ovde svetac izgleda nije bio od pomoći jer su male boginje pregazie Novu Francusku u Kanadi sa 1.300 žrtava (1702-1703).

ISLANDSKA EPIDEMIJA: Male boginje je odnela 18.000+ odnosno 36% Islanda (1707-1709).

KUGA VELIKOG SEVERNOG RATA: Danska, Švedska i Litvanija pale su pod bubonsku kugu sa 164.000 preminulih (1710-1712).

EPIDEMIJA SEVERNE AMERIKE: Nova Francuska (Kanada) i 13. kolonija pale su pod morbila virus (1713-1715), bubonskog tipa sa nepoznatim brojem žrtava.

VELIKA KUGA MARSELJA: Bubonska kuga Francuske sa 100.000+ žrtava (1720-1722)

BOSTONSKE VELIKE BOGINJE: Opet Masačusec Bej kolonija sa 844 preminula (1721-1722).

KADIZ ŽUTA GROZNICA: Španija sa 2.200 preminulih (1730).

EPIDEMIJA 13-E KOLONIJE: Ova kolonija mira nema ovaj put je influenca (1732-1733) odnela nepoznat broj žrtava.

NOVO FRANCUSKA EPIDEMIJA: Velike boginje su u Kanadi odnele nepoznat broj ljudi (1733).

EPIDEMIJA DIFTERIJE: Nova Engleska, provincija Nju Jorka, provincija Novog Džerseja i Britanska sev. Amerika stradale su od difterije sa 20.000 žrtava (1735-1741).

VELIKA KUGA BALKANA: Bubonskog tipa sa 50.000 preminulih (1738).

VELIKE BOGINJE SEVERNE KAROLINE: Zaključno sa provincijama i 13. kolonijom (vala, stvarno je 13. kad bolje razmislim) (1738-1739) sa 7.700-11.700 žrtava.

ŽUTA GROZNICA KARTAGENE: Kolumbijska pošast sa 20.000 preminulih (1741).

SICILIJANSKA KUGA: Mesina, Sicilija, Italija osetile su bubonski tip kuge sa 40-50.000 mrtvih (1743).

MORBILA VIRUS SEV. AMERIKE: Ovo je napravilo totalnu smrtnost nekih plemena ali se tačan broj ne zna (1759).

ČARLSTON EPIDEMIJA: Britanska sev. Amerika pogođena velikim boginjama sa 730-940 preminulih (1760).

ŽUTA GROZNICA HAVANE: Na Kubi (1762) odnela je 8.000 ljudi.

PITSBURŠKE VELIKE BOGINJE: Nepoznat broj žrtava (1763).

RUSKA KUGA : Bubonski tip (1770-1772) sa 50.000 preminulih.

MORBILE SEV. AMERIKE: Ponovo, (1772) sa zapisanih 1.080 preminulih.

PERSIJSKA KUGA: Bubonski tip kuge sa 2 miliona mrtvih (1772-1773).

ENGLESKA INFLUENCA: Nepoznat broj žrtava (1775-1776).

SEVERNO AMERIČKA EPIDEMIJA VELIKIH BOGINJA: Pored svega što su preživeli na ovom spisku Indijanska plemena su ovde sa 11.000 žrtava stradala na teritoriji Pacifičkog severozapada USA (1775-1782).

ŠPANSKA DENGU GROZNICA: Nepoznat broj žrtava (1778).

PUEBLO INDIJANSKA EPIDEMIJA: Ovo su male boginje koje su odnele nepoznat broj života Pueblo indijanaca Nove Španije (danas USA).

EPIDEMIJA NOVOG JUŽNOJ VELSA: Australija je (1789-1790) pogođena velikim boginjama gde je stradalo 50-70% starosedelaca.

ŽUTA GROZNICA FILADELFIJE: USA, sa 5.000 žrtava (1793).

ŠPANSKA ŽUTA GROZNICA: Odnela je 60.000 ljudi (1800-1803).

BUBONSKA KUGA OTOMANSKOG CARSTVA I EGIPTA: Nepoznat je broj žrtava (1801).

ŽUTA GROZNICA SVETOG DOMINGA: Sa 29.000-55.000 preminulih (1802-1803).

RUSKI TIFUS: Sa 300.000 mrtvih (1812).

OTOMANSKA KUGA: Bubonska kuga sa 300.000 mrtvih (1812-1819).

MALTEŠKA KUGA: Bubonska kuga sa 4.500 preminulih (1813-1814).

KARAGEA KUGA: Rumuniju je pogodila bubonskog tipa kuga sa 60.000 preminulih (1812).

IRSKI TIFUS: Sa 65.000 mrtvih (1817-1819).

PRVA PANDEMIJA KOLERE: Azija i Evropa sa 100.000 mrtvih (1817-1824).

ŽUTA GROZNICA SAVANE: Džordžija USA, (1820) imala je 700 mrtvih.

ŽUTA GROZNICA BARSELONE: Španija je izgubila 5-20.000 ljudi (1821).

DRUGA PANDEMIJA KOLERE: Azija, Evropa, Sev. Amerika sa 100.000- mrtvih (1826-1837).

NOVI JUŽNI VELS: Australija ponovo pati sa 19.000 mrtvih u epidemiji velikih boginja (1828-1823).

GRONINGENOVA EPIDEMIJA: Holnadiju je pogodila malarija sa 2.800 mrtvih (1829).

MALARIJA PACIFIKA: Pacifički severozapad i USA u kombinaciji sa drugim epidemijama odnela je 150.000 života (1829-1833).

IRANSKA KUGA: Bubonski tip kuge, nepoznatog broja žrtava (1829-1835).

EGIPATSKA KUGA: Bubonski tip , nepoznat broj žrtava (1834-1836).

EPIDEMIJA VELIKOG PLEJNSA: Veliki Plejns (USA i Kanada) poharale su velike boginje (1837-1838) sa 17.000 mrtvih.

USA ŽUTA GROZNICA: Severne Aerika (posebno Luizijana i Florida) sa 3.498 žrtava (1841).

SEVERNO AMERIČKI TIFUS: Kanada je stradala sa 20.000 mrtvih (1847-1848).

ŽUTA GROZNICA JUŽNE AMERIKE: Posebno Nju Orleans sa 3.400 mrtvih (1847).

EPIDEMIJA INFLUENCE: Globalna epidemija sa nepoznatim brojem žrtava (1847-1848).

HAVAJSKA EPIDEMIJA INFEKCIJA: Morbile, magareći kašalj, dizenterija i influenca pokosili su 10.000 ljudi (1848-1849).

ŽUTA GROZNICA, EPIDEMIJA NJU ORLEANSA: Sa 7.970 upisanih žrtava (1853).

TREĆA PANDEMIJA KOLERE: Globalna pošast sa preko 1 milion mrtvih (1846-1860).

KUGA OTOMANSKOG CARSTVA: Bubonskog tipa, nepoznatog broja žrtava (1853).

KOPENHAGENSKA KOLERA: Sa 4.737 preminulih (1863).

KOLERA BROAD ULICE: London, gde je (1864) preminula čitava jedna ulica samo sa 616 mrtvih.

NORFOLK ŽUTA GROZNICA: Napala je Norfolk ali i Portsmut sa 3.000 mrtvih (1855).

TREĆA PANDEMIJA KUGE: Globalno je (1855-1960) odnela 12-15 miliona života. Bubonskog tipa.

LISABONSKA ŽUTA GROZNICA: Portugal sa 6.000 mrtvih (1857).

VIKTORIJANSKE MALE BOGINJE: Nepoznat broj preminulih, Australija (1857).

EPIDEMIJA INFLUENCE: Evropa i obe Amerike sa nepoznatim brojem žrtava (1857-1859).

EPIDEMIJA PACIFIČKOG SEVEROZAPADA: Kanada i SAD sa preko 20.000 mrtvih (1862-1863).

TIFOIDNA EPIDEMIJA SAD: Tifoidna groznica je (1861-1865) odnela 80.000 života.

ČETVRTA PANDEMIJA KOLERE: Srednji Istok (1863-1875) sa 600.000 mrtvih.

SIDNEJSKA MORBILA EPIDEMIJA: Australija je izgubila tada 748 ljudi (1867).

ŽUTA GROZNICA BUENOS AJRESA: Argentisk ipomor na 13-26.200 mrtvih (1871).

EVROPSKA EPIDEMIJA VELIKIH BOGINJA: Sa pola miliona preminulih ( 1870-1875).

MORBILI FIDŽIJA: Sa 40.000 mrtvih (1875).

AUSTRALIJSKA SKARLET GROZNICA: Sa 8.000 mrtvih (1875-1876).

OTOMANSKA KUGA: Bubonska kuga sa 20.000 mrtvih (1876).

ŽUTA GROZNICA NJU ORLEANSA: Sa 4.046 mrtvih (1878).

ŽUTA GROZNICA MISISIPI DOLINE: USA sa 13.000 mrtvih (1878).

PETA PANDEMIJA KOLERE: Afrika, Azija, Evropa, Južna Amerika sa 298.600 mrtvih (1881-1896).

MONTREALSKE VELIKE BOGINJE: Kanada sa 3.164 mrtvih (1885).

PANDEMIJA GRIPA: Globalni užas izazvan ljudskim korona virusom OC 43/ HcoV-OC43 sa milion mrtvih (1889-1890).

KUGA HONG KONGA: Deo sad već treće globalne kužne pandemije, bubonskog tipa sa 20.000 mrtvih (1894-1929).

BOMBAJSKA KUGA: Sa 20.788 mrtvih (1896-1905).

EPIDEMIJA KONGO BASENA: Afrička tripanosomiazijaza sa pola milion mrtvih (1896-1906).

PORTO KUGA: Bubonskog tipa sa 132 mrtvih (1899) u Portugalu.

ŠESTA PANDEMIJA KOLERE: Evropa, Azija i Afrika sa preko 800.000 mrtvih (1899-1923).

KUGA SAN FRANCISKA: Bubonskog tipa sa 119 mrtvih (1900-1904).

SIDNEJSKA BUBONSKA KUGA: Sa 103 preminula (1900).

UGANDA EPIDEMIJA: Afrička tripanosomizijaza sa 200-300.000 mrtvih (1900-1920).

KURU EPIDEMIJA PAPUE NOVE GVINEJE: Sa 2.700-3.000 mrtvih usled kanibalizma (1901-2009).

INDIJSKA KUGA: Bubonski tip sa 22 mrtva (1903).

FREMANTL KUGA: Severna Australija, bubonski tip sa 4 preminula (1903).

CEJLONSKA MALARIJA: Sa 80.000 mrtvih (1906-1936).

MANDŽURIJANSKA KUGA: Kina, pneumoničnog tipa sa 60.000 mrtvih (1910-1911).

KINESKA KUGA: Bubonski tip sa 40.000 mrtvih (1910-1912).

PANDEMIJA ENCEFALITISA LETARGIČNOG: Pola miliona mrtvih (1915-1926).

SAD POLIO EPIDEMIJA: Sa 7.130 žrtava (1916). Uzročnik poliomijelitis.

ŠPANSKI GRIP: Globalni užas izazvan A virusom podtipa H1N1 (1918-1920) sa 17-100 miliona mrtvih.

RUSKA TIFUS EPIDEMIJA: Sa 2-3 miliona pogođenih (1918-1922).

KUGA LOS ANĐELESA: Pneumonična kuga (1924). Sa 30 mrtvih.

VELIKE BOGINJE MINESOTE: Sa 500 mrtvih (1924-1925).

MONTREALSKA TIFOIDNA GROZNICA: Sa 538 mrtvih (1927).

PSITAKOZNA PANDEMIJA: 100+ pogođenih, globalna, izazvana psitacozom (1929-1930).

KROJDONOVA GROZNICA: Ovo je tifoidna groznica koja je izbila u Krojdonu (Ujedinjeno kraljevstvo) sa 43 preminula (1937).

AUSTRALIJSKA EPIDEMIJA POLIJA: Poliomijelitis je pogodio nezabeležen broj đrtava (1937).

SUDANSKA ŽUTA GROZNICA: Sa 1.627 žrtava (1940).

EGIPATSKA MALARIČNA EPIDEMIJA: Nepoznat broj pogođenih (1942-1944).

EGIPATSKA OBNOVLJENA GROZNICA: Nepoznat broj pogođenih (1946).

EGIPATSKA EPIDEMIJA KOLERE: Sa 10.277 žrtava (1947).

POLIO EPIDEMIJA USA: Poliomijelit ponovo udara i pogađa 1-4 miliona dece (1948-1952).

PANDEMIJA AZIJSKOG GRIPA: Izazvan influencom A virusnog podtipa H2N2 sa 1-4 miliona žrtava (1957-1958).

ETIOPLJANSKA ŽUTA GROZNICA: Sa 30.000 žrtava (1960-1962).

SEDMA PANDEMIJA KOLERE: Soj El Tor je odneo nepoznat broj žrtava (1961-1975).

HONKONŠKI GRIP: Izazvan influencom A virusnog podtipa H2N2 odneo je 1-4 miliona ljudi (1968-1970).

STAPHORST POLIO EPIDEMIJA: Holandski poliomijelitis je odneo 5 ljudi(1971).

JUGOSLOVENSKA VARIOLA VERA: Broj žrtava 35 (1972).

LONDONSKI GRIP: Napao USA izazvan A virusom podtipa H2N2 sa 1.027 žrtava (1972-1973).

ITALIJANSKA KOLERA: Izazvana sojem El Tor sa 24 žrtve (1973).

VELIKE BOGINJE INDIJE: Sa 15.000 žrtava (1974).

RUSKI GRIP: Izazvan influencom A virusnog podtipa H2N1 sa 700.000 žrtava (1977-1979).

SVERDLOSK ANTRANKS: Izazivač je antraks sa 105 žrtava, Rusija (1979).

PANDEMIJA HIV/AIDS: Preko 35 miliona ljudi je žrtva a traje od 1981- do danas.

KUGA ZAPADNE SAHARE: Bubonskog tipa sa 64 mrtva (1984).

OJU ŽUTA GROZNICA: Nigerijska epidemija sa 5.600 mrtvih (1986).

ŽUTA GROZNICA MALIJA: Sa 145 mrtvih (1987).

BANGLADEŠKA KOLERA: Sa 8.410-9.432 pogođena (1991).

KOLERA LATINSKE AMERIKE: Peru, Čile, Bolivija, Ekvador, Kolumbija, Meksiko, El Salvador, Gvatemala sa 8.000 žrtava (1991-1993).

INDIJSKA KUGA: Kombinacija bubonske i pneumnoske kuge sa 56 mrtvih (1994).

KROJCEFILD JAKOBSOVA BOLEST ENGLESKE: Izazivač su razni oblici vCJD, sa 178 žrtava (1996-2001).

MENINGITIS JUŽNE AFRIKE: Sa 10.000 žrtava (1996).

MALEZIJSKI NIPA VIRUS: Nipa virusna infekcija sa 105 žrtava (1998-1999).

DENGA EPIDEMIJA CENTRALNE AMERIKE: Sa 40+ žrtava (2000).

NIGERIJSKA KOLERA: Sa 400+ ŽRTAVA (2001).

KOLERA JUŽNE AFRIKE: Sa 139 žrtava (2001).

SARS: Pandemija izazvana okrutnim aukutnim respiratornim sindromom odnela je tada 774 žrtve (2002-2004).

ALŽIRSKA KUGA: Bubonski tip sa 1 mrtvim i 18 obolelih pride (2003).

AZIJSKA I EGIPATSKA AVIAN INFLUENCA: Izazivač je influenca A virus podstipa H5N5 sa 455 žrtava (2003-2019).

AFGANISTANSKA LEIŠMANIJAZA: Sa 3.958 pogođenih (2004).

INDONEŽANSKA DENGA GROZNICA: Sa 658 žrtava (2004).

SUDANSKA EBOLA: Sa 7 žrtava (2004).

SINGAPURSKI DENGU: Sa 27 žrtava (2005).

LUANDA KOLERA: Angola, sa 1.200+ žrtava (2006).

KUGA ITURI PROVINCIJE: Demokratska republika Kongo, bubonskog tipa sa 61 mrtvim (2006).

INDIJSKA MALARIJA: Sa 17 žrtava (2006).

INDIJSKI DENGU: Groznica sa 50+ žrtava (2006).

PAKISTANSKI DENGU: Sa 50+ žrtava (2006).

FILIPINSKI DENGU: Sa 1.000 žrtava (2006).

ISTOČNO AFRIČKA GROZNICA RIFT DOLINE: Sa 394 žrtve (2006-2007).

MVEKA EBOLA: Demokratska republika Kongo sa 187 žrtava (2007).

ETIOPSKA KOLERA: Sa 684 žrtve (2007).

KOLERA IRAKA: Sa 10 žrtava (2007).

DENGU PORTORIKA, DOMINIKANE I MEKSIKA: Sa 183 žrtve (2007).

EBOLA UGANDE: Sa 37 žrtava (2007).

HOLANDSKA Q GROZNICA: Sa 95 žrtava (2007-2018).

BRAZILSKI DENGU: Sa 67 žrtava (2008).

KAMBODŽANSKI DENGU: Sa 407 žrtava (2008).

KOLERA ČADA: Sa 407 žrtava (2008).

KINESKA BOLEST USTA, ŠAKA I STOPALA: Uzrok nepoznat, Sa 3.322 žrtve (2008-2017).

INDIJSKA KOLERA: Sa 115 žrtava (2008).

KUGA MADAGASKARA: Bubonskog tipa sa 19+ žrtava (2008).

DENGU FILIPINA: Sa 172 žrtve (2008).

ZIMBABVE KOLERA: Sa 4.293 žrtve (2008-2009).

BOLIVIJSKI DENGU: Groznica sa 18 žrtava (2009).

GUJARAT HEPATITIS: Indija, Izazivač hepatitis B sa 49 žrtava (2009).

KRALJIČINE ZEMLJE DENGU: Sa 1 preminulim i 503 slučaja pride u Australiji (2009).

MENINGITIS ZAPADNE AFRIKE: Sa 1.100 žrtava (2009-2010).

SVINJSKI GRIP: Pandemija izazvana influencom A virusnog podtipa H1N1 sa 575.400 mrtvih (2009-2010).

KOLERA HAITIJA: Soj serogrupa Q1 serotip Ogava sa 10.075 žrtava (2010-2019).

MORBILE DEMOKRATSKE REPUBLIKE KONGO: Sa 4.500+ žrtava (2010-214).

VIJETNAMSKA BOLEST USTA, ŠAKA I STOPALA: Sa 170 žrtava (2011).

PAKISTANSKI DENGU: Sa 350+ žrtava (2011).

SUDANSKA ŽUTA GROZNICA: Mesto Darfur sa 171 žrtvom (2012).

SREDNJE ISTOČNI RESPIRATORNI SINDROM KORONAVIRUSA: Sa 936 žrtava od tada do danas (2012-2021). Izazvan MERS-CoV-om

SINGAPURSKA DENGA: Sa 8 žrtava (2013).

VIJETNAMSKE MORBILE: Sa 142 žrtve (2013-2014).

ZAPADNO AFRIČKA EBOLA: Pandemija sa centrom u Gvineji, Liberiji i Sijera Leoneu. Sa 11.323+ žrtve (2013-2016).

ČIKUNGUNIJA: U obe Amerike sa 183 žrtve (2013-2015).

AVIAN INFLUENCA: Kina, uzročnik influenca A virus podtipa H7N9 sa 616 žrtava (2013-2019).

KUGA MADAGASKARA: Bubonskog tipa sa 292 žrtve (2014-2017).

ODIŠA JANDIS: Indija, primarno izazivač hepatitis E ali i hepatitis A sa 36 žrtve (2014-2015).

INDIJSKI SVINJSKI GRIP: Izazivač influenca A virus podtipa H1N1 sa 2.035 žrtava (2015).

ZIKA VIRUS: Globalno navalio, odneo 53 života (2015-2016) a hiljade degenerativno oštetio zauvek, masa beba je podlegla deformacijama koje su ponele.

ANGOLA I DR KONGO: Žuta groznica sa 498 žrtava (2016).

JEMENSKA KOLERA: Sa 3.886 žrtava (2016—do danas).

PEŠAVAR DENGU: Pakistan, sa 69 žrtava (2017).

GORAKPUR JAPANSKI ENCEFALITIS: Iako japanski harao je Indijom sa 1.317 žrtava (2017).

DENGU ŠRI LANKE: Sa 440 žrtava (2017).

SEZONSKI GRIP USA: Odneo je 95.000 žrtava (2017-2018).

NIPA VIRUS KERALE: Indija, Sa 17 žrtava (2018).

KIVU EBOLA: Kongo i Uganda, sa 2.280 žrtava (2018-2020).

NDM-CRE ITALIJE: Metalo-beta-laktamaza proizvodi karbapenem otpornu enterobakteriocezu, sa 31 žrtvom (2018-do danas).

KONGO MORBILE: Sa 7.018 žrtava (2019-2020).

NOVO ZELANDSKE MORBILE: Sa dve žrtve (2019-2020).

FILIPINSKE MORBILE: Sa 415 žrtava (2019-2020).

KUALA KOH MORBILE: Melazija sa 15 žrtava (2019).

SAMOA MORBILE: Sa 83 žrtve (2019-do danas).

DENGU GROZNICA : Pacifička Azija i Latinska Amerika sa 3.930 žrtava (2019- do danas).

KOVID-19 PANDEMIJA: Izaivač je korona virus 2019/ COVID-19 odnela je 6,9 miliona ljudi u svoj zagrljaj (2019- do danas).

NIGERIJA LADA GROZNICA: Sa 246 žrtve (2019- do danas).

EBOLA KONGA: Sa 55 žrtve (2020).

NIGERIJSKA ŽUTA GROZNICA: Sa 296 žrtava do sad (2020- do danas).

Ako bi ste probali da umiostivite Čumu, njeni dani su padali na današnjeg Sv. Antonija i Sv. Atanasija koji se i sada nazivaju Čumini sveci. Prema ruskim i ukrajinskim rodnovernim zajednicama Moranin dan je 21. novembra ali ova dvojica su kod nas posvećena Morani koliko i Čumi i padaju na 17. i 18. januar. Ovih dana žene ne kunu decu, ne predu i ne tkaju. Ali ako se osoba razboli 18. neće preživeti. Naravno, ovi sveci nemaju veze sa njima niti se Čumin dan praznuje, čisto da znate, već obeležava. Ovih dana dolazi u liku tri žene ili starca u crnini kao Čumirolama a ako u noći (30-31.01) napravite nešto što samo podseća na košulju to vam je zaštita od svih epidemija.

Što se tiče vakcina, one u sastavu imaju mrtve ili oslabele izročnike bolesti, cilj je imunitet na uzrok i sasvim je normalno da nakon iste se vodite kao oboleli neko vreme. Dakle, očekivano.

Nekad su nas vodili kod dece koja imaju boginje da ih preležimo? Sećamo li se koliko nas je vakcinisanih ipak ih dobilo? Ja prva. Ali me nisu ubile. Ne srećom niti što me neki svetski moćnik zaboravio, već što moj osnovni sklop organizma vakcinom nije bio mlitav. Sve ovo iznad bi nas odavno pokupilo metlom zaborava da nije bilo Pastera, Henrijete Laks (pogledati besmrtne ćelije, tekst Super ljudi) i upravo otkrivanja ovakve terapije.
Edukacija je majka. No, slobodna volja isto. I jedno i drugo aktivno učestvuju u kasnijem popisu stanovništva. Pa kako vam drago.

Iz priloženog se vidi da planeti ovo nije ništa novo, to što mi ne možemo da se naviknemo da nas povremeno nešto ubija mimo naše volje, pa se ljutimo, ostaje samo jadikovka. Umnogome smo doprineli mnogim stvarima ali toliko godina od nekih užasa kad smo živeli u mraku neznanja poražavajuće je da se i danas ponašamo kao divljaci kad imamo veće šanse nego naši preci da preživimo ovo surovo doba. Planeta će nas svejedno povremeno podsetiti koliko smo tričavi i mali u svoj našoj umišljenosti.

Pritom nekada nas je bilo manje a mnogo od manje je strašno. Ali nije ni „manje“ od mnogo više ljudi manje strašno pa je i taj komentar pošast na mrežama. Među tih „manje“ je neko, nečiji.

Što se tiče ljudskog uticaja na ove pojave, šta da vam kažem, dešavalo se, no ratovanjima po mrežama se ta bitka ne dobija. Razumemo se, valjda. Dotle, čuvajte sebe i druge, toliko možete.

S ljubavlju, Elena Alexandra

Autostoperska junska čitaonica 2021

Posted on by Stefan Brezar

Pozdrav, Autostoperi i Autostoperke. Prošao je i maj (mada se to po temperaturi ne bi moglo baš reći) i dolazi nam, polako ali sigurno i jun.

Leto je tu, iza ugla, a sa letom se prikrada i sezona (zaluženih) godišnjih odmora.

Meni je lično jun najomiljeniji mesec.

Počinje leto (đacima i letnji li raspust), i putuje se… na selo… na more… na planinu…inostranstvo, i naravno, na put se nose knjige.
Ja sam uvek nosio uvek knjige sa sobom na put i to, razume se, najviše fantastiku. Meni je kofer uvek prepun… knjiga, pošto se ipak znaju prioriteti prilikom putovanja.

Odaću vam tajnu.

Puno puta se desilo da moram u noć pred put da biram između knjiga i još dve majice ili rezervnih papuča. Odabirao bih knjige pošto sam računao da ću papuče lakše kupiti nego knjigu. Ako nemate ideje šta biste mogli da nosite u svom koferu ovog leta, imamo za vas par predloga iz ponude domaće li fantastike. Ovaj jun obeležeilo je izdavanje nekoliko knjiga odličnog horora, kojeg smo duugo čekali, ali i istorijske fantastike. Za vas koji volite audio knjige takođe imamo nešto posebno.

Vežite se, stavite masku, pa krećemo!

,,Prokletije“, Dejan Ognjanović

Posle mnogo najava i 15 godina mukotrpnog pisanja i istraživanja, treći roman književnog kritičara i proučavaoca horora dr Dejan Ognjanovića, konačno izlazi iz štampe.

,,Prokletije“ su uslovno rečeno nastavak horor romana ,,Naživo“ iz 2003. godine. Priča započeta u ,,Naživo“ doživljava svoju kulminaciju upravo u ,,Prokletijama“ mada autor kaže da je ovo potpuno nezavisno delo koje možete čitati iako niste čitali prethodni roman.

Priča Prokletija smeštena je na sam kraj 1990-ih godina u nepristupačnim planinskim vrletima na tromeđi Srbije (Kosova), Crne Gore i Albanije. Veteran okultnog rata u Bosni, godinu dana nakon povlačenja iz vojnih aktivnosti i velike lične tragedije, istražuje niz neobičnih smrti u psihijatrijskoj bolnici Toponica pored Niša, koje bi mogle imati veze sa Crnim Bratstvom. Ono što će saznati na tom mestu i ono što će na Kosovu doživeti njegov nekadašnji saborac, odvešće obojicu, zajedno sa manjom grupom specijalaca, u srce planinskog venca Prokletija – tamo gde se susreću Podljudsko i Nadljudsko; genije i ludilo; čovek i natčovek; evolucija i devolucija… Sudar suprotnosti u žestokom kovitlacu krvi, koji vodi iza krvi, iza mesa… ka Novim/Starim Bogovima? Ili – u Ništavilo

Ako želite da saznate šta vreba na Prokletijama, obratite se autoru na blogu Cult of Ghoul, gde se nalazi uputstvo kako naručiti knjigu.

,,Besan 3’’, grupa autora

 

 

 

Projekat ,,Besan“ koji okuplja autore horora iz regiona, objavio je svoju treću zbirku horor proze. U ovoj zbirci, moće će te da čitate 14 autora iz Srbije, Hrvatske i Slovenije. Ono što ovu zbirku izdvaja u odnosu na slične zbirke je to što svaki od autora piše na svoj, specifičan način i ima svoj jedinstven stil – svaka od 14 priča koju su napisali predstavlja kapiju ka posebnoj vrsti strave.

Ako želite da se kvalitetno uplašite ovog juna čitajući, naručite ovu zbirku na zvaničnoj stranici ,,Besan 3“.

 

,,Balkanski mol, Drakula, Tihomir Stevanović“

 

 

Iz ,,Otvorene knjige“, stiže nam ,,Balkanski mol, Drakula“ autora Tihomira Stevanovića.

Bazirajući svoj roman na zastrašujućim legendama i ništa manje strašnim zapisima hroničara, o strašnom Vladu Cepešu, vladaru Transilvanije, Tihomir Stevanović nas uvlači u svoj roman u kojem se prepliću stvarnost i mit, junaštvo i demonska surovost.

Šta je istina a šta legenda, šta fantastika a šta surova realnost, saznaćete ako pročitate ovaj intrigantni roman. Između pravde i nepravde, dužnosti i koristi, etike i politike, ljubavi i mržnje, Tihomir Stevanovoć vešto i promišljeno gradi i osvetljava nedovoljno poznatu stranu uzbudljive istorijske price o Vladu Drakuli i njegovoj vladavini.

 

,,Dronstad, karantin“, Nenad Jevtić (audio izdanje)

 

Za sve vas koji lično preferirate audioknjige, pripremili smo vam uzbudljivi roman našeg autora Nenada Jevtića ,,Dronstad: Karantin“ u audio formatu.

Dronstad je sarvemeni roman vojne fantastike, nabijen akcijom, pažljivo osmišljen i zaokružen, a čitaocu predstavljen kao poligon, simbolično karantinski zatvoren, na kome se ispituje da li je dašak ljudskosti i zrno svetlosti dovoljno da se stvari pokrenu ili je tama i beznađe ipak preovlađujuće.

Vaš primerak u audio izdanju možete kupiti putem aplikacije ,,Digitalne Dosade“ u Google Play prodavnici, a ukoliko preferirate štampanu ili elektronsku verziju, možete je naći u onlajn prodavnici na sajtu ,,Autostoperskog vodiča”.

Surovost i romantika rata

Posted on by Kristijan Šarac

 

 

 

ŽANR: istorijski/ratni
ORIGINALNI NAZIV: Koinsky raconte: … deux ou trois choses que je sais d’eux
IZDAVAČ ZA REGION: Čarobna knjiga
AUTOR: Hugo Prat
KOLOR: Patricija Canoti
ZEMLJA: Švajcarska
PREVOD: Bojana Janjušević
GODINA IZDAVANJA: 1959.
OCENA:

 

 

 

 

Svi koji prate naš portal sigurno su pomislili u nekom trenutku da favorizujem ediciju Stari kontinent. I u pravu su, naime, zaista ovu ediciju posmatram kao niz najboljih dela i autora koji su zadesili devetu umetnost. Ti ljudi su menjali svest o stripu. Učinili ga vrednom umetnošću. Surov i romantičan rat, koji su dobili. A verovatnije je da je to jedan od onih ratove nevidljivih i stalno trajućih. Te da su dobili samo svoje bitke i da je na nama da vodimo svoje. Što je iscrpljujuće i nezahvalno, pa ipak evo nas tu smo, ne trebasmo ordenje doli onog da lepota i važnost pisano-crtane reči trijumfuje. Naše fanfare su zvuk miliona stranica vrednog teksta. Milost ne tražimo niti ćemo je dati ičemu ispod naših kriterijuma. Na kraju krajeva ne moramo ni pobediti samo ne ustuknuti, držati se svojih svetlonazora. Sutra će se pobrinuti za sebe, mi moramo za danas.

Oduvek postoje ljudi, u svim sferama postojanja, koje možemo nazvati Ratnicima umetnosti i višeg dobra. Prepoznaju se po tome što iza njih ostaje enorman doprinos opštem dobru, i jako mala lična satisfakcija. Ipak, danas je dosta drugačije vreme i ovakvih mecena umetnosti je sve manje. Razlog nije taj što se plaše surovosti rata, već smrt romanse. Ubijena je kapitalizmom, umetnost više ni slučajno ne može postojati iz romantičnih pobuda. Zapravo ovo je zabluda jednog trošnog i lakrdijaškog vremena. Bez romantičnih pobuda umetnost i ne postoji, ratovi umetnosti se ne vode zarad tričavih deset srebrnjaka. Vode se za sutrašnjicu, danas. Vodili su se i juče i jedan od najvećih ratnika naše strane je upravo Hugo Prat. Visoki standardi koje je postavio vrede i danas. On je primer onog koji nikad nije ustuknuo. I zato nje budimo lakrdijaš, budimo…

Hugo Prat – jedan od najznačajnijih stripskih autora ikada tvorac nadaleko čuvenog serijala Korto Malteze. Kao i dela Pustinjske škorpije, Ana iz džungle, Viling,, Erni Pike i Narednik Kirk.

Naravno tu su i ostvarenja koja je pisao za Mila Manaru. Posthumno je postao član Ajznerove kuće slavnih. Njegov čitav opus odlikuje pripovedanje sa moćnom, naracijom i snažnim crtežom, posebnih karakteristika. I naravno insistiranje na istoriografskom istraživanju, svako njegovo delo je iskinuti komadić istorije. Doprinos kulturi od strane Prata je nemerljiv,. Rodonačelnik je umetnosti u stripu. Jedan od onih koji je izistinski imao dar i naklonost bogova i muza. Pravi Ratnik umetnosti i njen mecena i dan danas.

Major Koinski koga znamo iz Pustinjskih škorpija nam priča pet priča o surovosti i romantičnosti rata. Ako su lagali njega slagaću i ja vas. Počinje sa dvojicom probisveta iz Australije koji su se obreli u Africi i uprkos trudu uloženom u to da se ne angažuju više nego je neophodno. Postaju ratni heroji. Druga pripovest govori o braći Filips. Herojstvu iz kukavičluka i drugim zamkama rata. Treća pripovest je o srećnom novčiću i praznoverju vojnika. Ali i onom šta je čovek spreman da uradi za to da preživi. Četvrti zapis delomično spada i u fantastiku. Lokomotiva je centralni lik priče, i kroz njeno pamćenje zarđalo i raspadnuto uslediće osveta davno zaboravljenih duhova. Poslednja priča u tomu govori op ljubavi. Rivalima, ljubomori i prevazilaženju zarad višeg cilja. Tom satkan od surovosti i romanse rata.

Teško je odraslom i pasioniranom čitaocu stripove ne biti oduševljen Pratovom prezentacijom surovosti i romanse rata. Nemoguće je ostati ravnodušan. Još kada se zna koliko je vodio računa o istorijskoj tačnosti, još više bivate uvučeni u svaku pojedinačnu priču. Na sve to dodate njegov oštar i jasan crtež, a opet nežan. Njegova verna saradnica i takoreći naslednica Patricija Canoti doprinosi bojom, bez nje ovo delo ne bi bilo isto. Koloriste često zaboravimo, ali oni su takođe izuzetni umetnici. Nema nikakve sumnje da je ovo što imam u rukama remek-delo. Ipak, imam sasvim malu zamerku na prevod, jednom od braće Filips se obraćaju sa Džordžu umesto Džordže ili Džordž. Mada, postoji mogućnost da je namerno, a da meni to samo para uši.

Ukoliko volite prave ratne priče u kojima se ne skriva surovost, ali pronalazi i romansa u ratu, ovo je knjiga za vas. Meni je prijala, osetio sam da me uvlači u svoj svet, jer je svaki gest i događaj u potpunosti realan. Sa druge strane dovoljno smo distancirani od te prošlosti da je možemo posmatrati i kao plod autoreve imaginacije. Stvarno bi surovo bilo da ostanete bez svog primerka, pohrlite zato da ostvarite tu malu romansu spajanja sa ovim tomom. To je ujedno i mala pobeda u ratu za strip. Srećno saborci, možda vrhovna komanda jeste izbrisala naša imena sa spiska, ali strip nije. Budite surovi i romantični idite po svoj primerak, ovo je rat koji ćemo dobiti.

PROKLETI Sukob božjeg blagoslova i kletve

Posted on by Dejan Sklizović

 

 

Naslov originala: THE GODDAMNED VOLUME 1: BEFORE THE FLOOD
Izdavač: Image Comics
Godina izdanja: 2016.
Autori: Džejson Aron i R.M. Gera

Naslov srpskog izdanja: PROKLETI, Knjiga 1, Pre poplave
Izdavač: SYSTEM COMICS
Godina izdanja: 2018.
Izdanje: Crno-belo, prošireni A4, tvrdi povez

Žanr: Epik-horor sa biblijskim motivima

Ocena: 9,5/10

 

 

 

 

Sirova brutalnost ekpsilicitnog stripskog horora novog doba doživljava svoju ekspanziju u ovom veku kroz serijal Crossed (Avatar Press) koji je od izuzetnog značaja, što zbog kvaliteta autora koji su radili na njemu, što zbog podizanja uloga za stomak publike i kritičara na najviši nivo. Izvrsni Gart Enis (Hitman, Preacher, Punisher) i Džejsen Berouz (Ultimate Spider-Man, Providens, Neonomicon) su započeli rad na njemu, a kasnije su im se pridružili mnogi vrhunski scenaristi i crtači. Čak je legendarni Alan Mur zašiljio pero i uradio jedan od spinofova serijala.

Paralelno sa pomenutim serijalom, samo godinu dana ranije, kreće serijal Skalpirani (Vertigo) sa talentovanim dvojcem, Džejsonom Aronom, na mestu scenariste (Thor, Avengers, Heroes Reborn), i Rajkom Miloševićem – Gerom, crtačem srpskog porekla koji u tom momentu nije bio poznat širokoj javnosti. Rezultat je jedan od najboljih serijala u ovom veku, koji je kod nas inkarniran u sjajnom izdanju Darkwooda. Dok ovo pišem, drugi tom je već izdat, a kod nas se očekuje do kraja godine u izdanju System Comics-a.

Razlog zbog kojeg sam pomenuo prvi Crossed jeste trend da se Prokleti najčešće porede upravo sa njim, koji je epitom eksplicitnosti i testiranja moralnih načela čitalaca do krajnjih granica. Napominjem da je Crossed i dalje na prvom mestu, jer je završen i razrađen univerzum sa kojim se može na kreativan način igrati do mile volje. Prokleti je, s druge strane, tek krvavo čedo u povoju čije je potencijale kalibra Crossed prepoznao veliki broj poznavaoca žanra. Iako za nijansu manje eksplicitan od perjanice brutalnosti, on se može pohvaliti crtežom na nivou najvećih majstora, ne samo stripske, već i celokupne likovne umetnosti.

Knjiga Postanja 6:11 – jadno stanje čovečanstva pre potopa i dinamika koja dovodi do božanske intervencije

Brutalni opisi stanja na Zemlji nakon stvaranja sveta Božijom promisli su glavna sadržina prvog toma Prokletih, sastavljenog od pet epizoda. Unverzum je smešten u 1665. godinu nakon stvaranja sveta, a oslikan je kroz paletu opšteg nemorala i propasti svakog segmenta božanske kreacije. Linije, kadrovi, a naročito totali sa monstruoznim pejzažima nam govore o jednom surovom okruženju u kojem je brza smrt verovatno najveći blagoslov koji vas može zadesiti, jer je život osuda i prokletstvo najgore vrste. Stoga je i sama priča genijalno otvorena: ludilom izjeden sakati dečak stoji na brežuljku i zapišava izvor pijaće vode, koji je ionako opoganjen i pretvoren u otpad organske materije i lešina zveri čije ogromne, oglodane kosti iz zatrovane zemlje izbijaju kroz kužnu vodu. Ljudi su sami sebi zapišali izvor života, a njihova je izopačenost toliko velika da je opstanak takvog sveta čista blasfemija za božju kreaciju, kako se već na početku čita iz kadrova.

Horde lutajućih zočinaca i svakojakih secikesa su u skoro svakom kadru, a u odnosu na njihovo poreklo i specifičnu genetiku, čitalac može da očekuje široku paletu kreatura. Prisutni su bastardi iz kamenog doba, kojima je zašiljeni kamen jedino oružje, kao i daleko opremljeniji, oni koji su usvojili veštinu obrade i topljenja metala i tako sebi stvorili nedostižnu prednost. Ipak, pod okriljem noći, prednost je upitna i krajnje diskutabilna, a noći su u svetu Prokletih crne i izdajničke.

Šizofrenija božanskog uma

SPOILER ALERT!

Primetno odsustvo ženskih likova je sasvim opravdano jer su materinstvo i rađanje u takvom svetu osuđeni na propast, a kanibalizam novorođenih i brutalna silovanja uz teška sakaćenja – svakodnevica. Tako imamo samo jednog, ali veoma vrednog ženskog lika čija će pojava glavnog junaka, Kaina, dodatno učvrstiti u svojoj odluci i dati mu novu energiju za izvršenje zadatka.

Nefilimi, taj otpadni soj nastao usred opštenja napaljenih božjih anđela sa rasplodnim i podatnim ćerkama ljudi su takođe prisutni, makar jedan od njih, sa veoma specifičnom ulogom koja će se pokazati presudnom u poslednjim kadrovima stripa i srušiti uobičajene interpretacije o prirodi ove kopiladi.

Apsolutno sve što udiše vazduh je na neki način obogaljeno, što je u skladu sa neprijateljski predstavljenom prirodom, a gusti oblaci koji se danju nadvijaju nas Zemljom najavljuju neizbežan usud koji će uskoro pogoditi čovečanstvo.

Koliko je kraj blizu znaju samo dve osobe. Jedna je Kain, mišićavi i prelepi ratnik, koji u svetu degenerika i bogalja ima savršenu simetriju tela i kožu bez ijednog ožiljka, na taj način čineći kontrast i prkoseći čitavom stanju stvari. Prvi ubica, onaj koji je izmislio ubistvo i pokrenuo lavinu zločina i užasa svih vrsta je besmrtnik koji očajniki pokušava da ispuni jednu jedinu želju. Da umre. On je nosilac božjeg prokletstva, dara večne mladosti i besmrtnosti, kombinovanih sa surovim karakterom i nedostatkom bazične empatije (makar na prvu loptu, jer je lik kompleksno predstavljen), ali i darom britkog razuma i dubokog razumevanja stvari. Njegov jedini ožiljak se može videti samo pd određenim okolnostima i od strane određenih stvorenja.

Noje, biblijski spasitelj svega živoga je ovde predstavljen u ne tako primamljivom svetlu. Kao surovi oportunista, ubica i zločinac, on sebe smatra prvim božjim čovekom i sprovodnikom njegovog plana. Barka u izgradnji je simbol moći koju će ovaj psihopata i robovlasnik zadobiti od boga, ako mu pomogne u ostvarenju plana koji ni sam ne razume. On je božji blagoslov, slepa i sebična vera, nasuprot prokletstvu Kainovog zdravog razuma i hladne osude monstruoznog sveta za čije je stvaranje posredno odgovoran.

Njihova će dinamika pokazati dva lica Boga samog i u grehom razoreni svet ubaciti šizofrenu dilemu koja dolazi od tvorca lično. Pitanja je mnogo, ali je Kainu bitno samo jedno: ako smo svi nastali po njegovom liku, u ovakvom svetu, kakav li je on tek monstrum? Pritom je sam tvorac prikazan kroz njegovo odsustvo i oličen u tišini i odbijanju da se odgovori na bilo koju molitvu. U tom smislu, Kain Boga smatra kukavicom i onim koji stalno beži od sopstvene odgovornosti, a dar slobode i razuma ultimativnim prokletstvom. Kao slobodan i samosvestan, on predstavlja stanje krajnjeg pesimizma razumnog čoveka u svetu ludaka.

S druge strane, Noje je tip čoveka koji želi da svoje služenje u potpunosti materijalizuje i unovči i predstavlja oportunistički pristup kreaciji, tipa koji će svaki resurs zloupotrebiti kako bi ostvario egoistične ciljeve. Njegovo razumevanje je prizemno i svedeno na lukavost i manipulaciju nad slaboumnima.

Ovakva postavka njih dvojicu dovodi u neminovni sukob u kojem Noje Kaina vidi kao poslednju prepreku ka svome zagarantovanom mestu prvog božjeg sluge na Zemlji i njegovo ubistvo postavlja na sam vrh liste prioriteta. Kainu je Noje nebitan i nimalo interesantan kao protivnik, jer on shvata da je to samo još jedna od božjih zveri koje ovaj svet čine užasnim mestom za život, ali on poseduje nešto što Kainu može doneti oslobođenje i u tome nalazi motiv da mu se suprotstavi. Čitava priča se gradi oko finalnog susreta njih dvojice, koji se vremenski poklapa sa porinućem barke na kojoj Noje radi, dakle – takoreći sam čas biblijskog potopa. Poslednji kadrovi nam prikazuju kišu koja počinje da pada sve jače.

Potpuna sinergija scenariste i crtača kao recept za stvaranje remek-dela

Nadalje je moguće upustiti se u dublju telošku raspravu, naročito sa gnostičkog stanovišta, ali to ostavljam za neku drugu priliku. Napominjem da je lepota kadrova i potpuno unikatnog i retko viđenog crteža uživanje za oko samo po sebi. Pod uslovom da imate jak stomak i odbacite sve predrasude o stvarima o kojima mnogi pričaju sa podrazumevanim strahopoštovanjem. Ovaj univerzum ne mari za religiozne i moralne dileme prosečnog čitaoca i otvara se samo istinskim ljubiteljima tvrdokornog horora.

Za kraj sam ostavio najbolji (zapravo: jednako dobar) deo, a to je scenario. Koliko god da se strip i bez oblačića čita sam po sebi, jer je Gerin sugestivni crtež toliko nedvosmislen da ništa više nije ni potrebno, scenario je pravi pravcati biser među sličnima i jedan od najboljih, ako ne i najbolji koji sam u stripu ikada pročitao. Jezik je u potpunosti prilagođen mizanscenu i likovima, tako da je prisutna maksimalna surovost, zaprljanost i prostoća u momentima kada rečenice izgovaraju idioti i maloumne ubice, ali i visoko sofisticiran kada dođe do dijaloga glavnih junaka. Sve je ovo upakovano u oštre psovke, pre svega upućene tvorcu sveta u kojem monstrumi žive svoje bedne živote, a prevod na srpski je izuzetan i bez trunke političke korektnosti. Aron i Gera su toliko studiozno ušli u priču da se može slobono reći da scenarista govori jezikom crtača, a da se crtač napaja inspiracijom iz samog scenarija. Nemoguće ih je odvojiti, sem za potrebe analize, i to je vrhunski kvalitet ovog stripa.

Brutalan do bola i nikada, niti u jednom momentu na bilo koji način spreman da štedi čitaoca, Prokleti je strip za istinske sladokusce i ljude koji razumeju suštinu žanra. Pritom, nosi jednu duboku religioznu dilemu u sebi i daje odgovore na poreklo slobodne volje i morala kod čoveka, pa kome se odgovori svide – svide. Ostali neka ne jedu mnogo hrane pred čitanje. Samom činu posvećivanja u ovaj biser devete umetnosti doprinosi i izduženi A4 format u sjajnom i lukzuznom izdanju System Comics-a. Taman da ne poželite da ga ikada ispustite iz ruku!

Nisam dao čistu desetku samo iz razloga jer je u inostranstvu izašao i u boji. Kolorit je odličan i sasvim odgovara pohvalama iznetim na račun crteža i scenarija. Pritom, ne mislim da srpski čitalac išta gubi sa crno-belim izdanjem, jer je u jedinstvenoj mogućnosti da sagleda ubitačno surov i prokleto dobar Gerin crtež u razigranom stilu sa mnoštvom linija koje se ne vide u obojenoj verziji.

Samo jedna stvar, za sam kraj. Upozoreni ste šta uzimate u ruke!

O diskriminaciji i drugim demonima

Posted on by Mira Satarić

(Upozorenje: poduže lično mišljenje, potencijalno jezički vulgarno predočeno i sa skoro off-topic uvodom)

DEO I – Džezvica za kafu

Opet sam podlila sipajući kafu. Razmišljala sam o tome treba li da napišem ovaj tekst ili ne i eto, desilo se. Podlije ponekad, kad nisam koncentrisana, posebno iz one velike, pa sad eto imam neplaniran i naizgled sasvim off-topic uvod. Dobro, ali kakve to ima veze, svima se desi. Jeste, ali ne sipaju svi levom rukom. Ne sipam ni ja, i u tome je problem. Džezvica je pravljena za dešnjake. Da, znam, ima i džezvica za levoruke, ali kao i sve nestandardno, tako su i proizvodi za levoruke skuplji, nema ih svuda i uglavnom je izbor u dizajnu sužen.

Tako i makaze držim u desnoj ruci. Probala jednom one za levoruke, ali ne vredi, mal nisam ostala bez prstiju. Naviklo da drži makaze i nož u desnoj, pa to ti je. Reklo bi se da sam u stvari ambidekster. Mnogo toga radim sa obe ruke, što ima svojih prednosti – mogu da radim mišem i istovremeno hvatam beleške, recimo. Ali nažalost, većini levorukih desna ruka je korisna koliko i dešnjacima leva, pa su povrede svakodnevnim predmetima česte.

Dobro, ali kakve veze sad ovo ima sa naslovom? Naizgled – nikakve. Ali ima sa različitošću, a različitost i te kako ima sa diskriminacijom. Levorukost se smatrala nakaradnom osobinom (kao da je to nekakva loša navika koju je levoruka osoba pokupila u porodici) i levoruka deca su nasilno (pa i batinama) učena da pišu desnom rukom. Ovo je vrlo često za posledicu imalo mucanje (ima veze sa centrom za govor, potražite nešto više o tome), probleme u pisanju i čitanju, što je dodatno dovodilo do toga da levoruka deca budu ponižavana i maltretirana u školi. Praksa da se detetu prebacuje olovka iz jedne u drugu ruku je manje uobičajena i učestala danas, u školama odavno zabranjena, ali je – hvala na pitanju – i dalje živa i zdrava i uzbrdo brza u mnogim porodicama.

Eto, jedna naizgled beznačajna stvar koju niko ne primećuje i nikome ne smeta. I ne, pre nego se neko uhvati za ovo i krene da krivi i sprda se sa ovim, nije u pitanju diskriminacija. Nisam ugrožena i nesrećna zbog toga, nego eto primećujem. Ponekad. Ovako kad mi zasmeta, kad prolijem prvu jutarnju kafu.

Nije ništa strašno – ovo je ionako samo jedna u nizu beznačajnih stvari koje niko ne primećuje.

DEO II – Sankanje u kolicima

Pre neku godinu, jedan moj prijatelj je ironično primetio da se Dan osoba sa invaliditetom krajnje primereno obeležava zimi, jer osobe u kolicima obožavaju sankanje. Nastala je nasumična, rafalna paljba po njemu istog trena, i bilo je potrebno krajnje plastično dotičnoj gospođi koja je zapenila objasniti da nije u pitanju manjak empatije nego višak sarkazma. Kao i to ko je osoba s kojom razgovara i zašto je, uostalom, uopšte i izjavio tako nešto. Ironično, osobe sa (fizičkim) invaliditetom kojima i čijim pravima je ovaj dan posvećen, često ne mogu da učestvuju u njegovom obeležavanju jer niko nije razmišljao, nije primetio, kada je određivao datum da mnogima od njih vremenski uslovi predstavljaju još jedan izazov koji ometa pokretljivost i socijalizaciju. International level failure.

Kada se postavi pitanje jednakog pristupa, suviše često se čuju izjave tipa: ’oni hoće da se prema njima ponašamo kao da nemaju invaliditet, a onda se na njega pozivaju’. Ok, ovo je jako opasna zamena teza. Nešto slično ćete čuti i u kontekstu prava žena: mi hoćemo da se prema nama (daleko bilo!) ponašaju kao da smo muškarci. I u jednom i u drugom slučaju, izbor jezičke konstrukcije relativizuje problem i ukazuje na to da, umesto prilagođavanja uslova, dotična osoba(e) želi da bude neko drugi.

Ovo jezičko krivljenje je – potencijalno opasno. Skoro se u nekoj od grupa na društvenim mrežama, povela veoma žučna rasprava nakon naizgled bezazlenog posta koji je trebalo da izazove saosećanje sa osobom koja ga je napisala i da nas, pružajući nam uvid u to sa čime se susreće, podstakne na razumevanje. Ali – ups. Desila se situacija ’nije tako mislila’. Pošto većina čitalaca nije telepata, sporni deo koji je svojom nesrećnom formulacijom aludirao na to da su sve osobe sa invaliditetom nesrećne u životu (kao da su svi ostali savršeno zadovoljni) i da zbog toga zloupotrebljavaju svoj status (jer to nikada niko drugi nije uradio u nekoj drugoj sferi života niti iz bilo kakvih drugih pobuda), shvaćen je upravo onako kako je napisan. U raspravi koja je usledila (umesto da se odmah lepo prizna da je prosto u pitanju nesrećna formulacija) priča je otišla dalje, u pokušaju da se slepo odbrani ’ja sam u pravu, a ti grešiš’, potegnut je i gorepomenuti argument da bi ’oni hteli da se prema njima ponašamo kao da nemaju invaliditet’. Argumentacija je otišla i korak dalje, pa je potegnuto pitanje kako se maltane ne sme pomenuti da neko nešto ne može, jer je diskriminacija.

Opa, stoj, stani. Koči. U kom tačno Univerzumu je izjednačeno to da ne smeš da kažeš da neko nešto objektivno ne može (npr. da gluvonema osoba ne može da bude radijski voditelj – za sada, možda AI i IT budu dovoljno napredovali pa omoguće, ali može TV, zato; ili da osoba u kolicima ne može da se popne uz stepenice) i činjenica da osoba sa invaliditetom ako želi jednaki tretman ne sme da ukaže na svoj invaliditet (npr. da joj fali rampa?).

Zamislite situaciju: Skup na kome treba da govorite vi i osoba sa invaliditetom je unutra, ima 4-5 stepenika. Nema rampe.
’posmatram te kao da nemaš invaliditet’: Ajmo uz stepenice – ups, nema rampe, nema veze, ti ionako želiš da da te posmatram kao da nemaš invaliditet, što se ne popneš nekako, vidiš da ne možeš

’posmatram te kao jednakog’: Ok, nema rampe. Ja mogu ti, ne možeš. Želiš da te posmatram kao jednakog? Onda hajde da vidimo kako da obezbedimo rampu da se i ti možeš popeti. Jer skup je unutra i na njemu oboje treba da učestvujemo.

Uviđate šablon?

 

Kolica su vidljiva, šta ćemo sa onim oblicima invaliditeta ili problemima koji nisu vidljivi? Osoba sa disleksijom i disgrafijom na završnoj godini studija moli da joj se odobri usmeno polaganje ispita. Ne traži asistenta (na koga ima pravo ali kog fakultet ne može da joj obezbedi!), ne traži posebne povlastice, samo usmeno da odgovara. Prvo pitanje sa kojim se susreće tokom celih studija kada dolazi da se raspita o svojim pravima jeste ’zašto ste vi ovde, pa na vama se ne vidi da vam nešto fali’.

Kako je nešto rečeno – još jedna u nizu beznačajnih stvari koje niko ne primećuje.

DEO III – Nepostojeća Milunka Savić i piški(e)nje nasred dnevne sobe

Ovih dana, ratni tabori i bojni pokliči oko toga ’kako je nešto rečeno’ zamalo da demantuju ovu gorenavedenu izjavu. Zamalo, ali nisu. I ovde je, pod kapom izrugivanja tome ’kako se nešto kaže’ drugim ’kako bi moglo’ napravljena opasna zamena teza.

Kao neko ko je jezički tradicionalista i neko kome nikada nije naročito smetalo što mu je zanimanje u muškom rodu, priznajem, nisam oduševljeno dočekala jezičke izmene iz novog zakona o rodnoj ravnopravnosti. Prvenstveno zato što sam znala da će da usledi talas izrugivanja i degradiranja, jer su se određeni ženski oblici već uveliko ustalili u svom posprdnom značenju,…

Ali…

Ono što svakako nisam očekivala mada je možda trebalo da pretpostavim, podučena cirkusom oko korone, jeste zloupotreba zvanja i stručnosti u cilju propagiranja sopstvenog mišljenja i stavova.

U ovom slučaju krajnje mizoginih i šovinističkih. Ali eto, ispostavilo se da i mi filolozi i filološkinje, lingvisti i lingvistkinje imamo sopstvenu varijantu dr Nestorovića.

Zaletim se tako u jednoj od profesionalnih, jezičkih grupa na članak, tj. pismo ’čuvenog lingviste profesora…’ sa molbom predsedniku i preporuku jedne ženske osobe da bi valjalo pročitati. Prvi i u tom trenutku jedini komentar, takođe ženske osobe, bio je ’profesor je car’.

Nakon što sam dva puta, jedva i na silu jer mi je bilo fizički muka, pročitala članak, zbunjena da previđam neku veliku mudrost, napisala sam da mi nije prijao.

Uz argumentaciju da je ovaj rodno osetljivi rečnik veštački konstruisana tvorevina, nasilje nad jezikom, i da je potrebno da se izbore da nam plate i penzije budu jednake, a za ne ovako trivijalne stvari – a na moju molbu da ponovo pročita članak – dobila sam i komentar da je ’zanemarila taj deo i gledala širu sliku’.

Opasna rabota. Suviše smo skloni tome da previđamo stvari zarad šire slike. Mišljenja i stavovi, usputno provučeni, jednako su opasni, ako ne i daleko opasniji od toga da li je nešto jezički nakaradno ili ne.

U šali pa prevali (ili kako vam već volja) opasne i pogubne stavove – još jedna u nizu beznačajnih stvari koje niko ne primećuje.

I dok ne smatram da me zvanje u muškom rodu diskredituje kao ženu, i slažem se da je glavni front borbe ekonomska samostalnost i jednakost, degradirajući i ponižavajući momenti koji se provlače u tekstu su mi bili zastrašujući.

U celom tekstu nisam videla ništa pametno rečeno i stručno obrazloženo, zašto bi danas trebalo da ostane kako je bilo, osim da je tako nekada bilo i u nekom trenutku tako uspostavljeno na osnovu tada prisutnih okolnosti. Pozivajući se na „Najviši Prirodni Poredak, svakovrsno upisan u genetsku matricu“, on objašnjava jezik kao društveni konstrukt insistirajući na tome da jedna fluidna, društvena tvorevina treba da se povinuje zakonu nepromenjljivosti i da ostane dosledna „podeli nadležnosti koja je bila pravična u trenutku nastanka“.

Izjava da se dotični profesor našalio (sporno, ako imate u vidu druge njegove članke), evo, meni uopšte nije pomogla – nije mi bilo smešno da neko žene u 21. veku poredi sa priplodnom marvom (možda bi i tu mogao ruku pod ruku s dr Nestorovićem i njegovim viđenjem ženske reprodukcije u perspektivi kučki – onih pravih, psećih).

„I to, opet – prirodno, važi za svaku žen(k)u budući da jedino one mogu biti trudne, stelne, s(u)prasne, (su)ždrebne, skozne, sjagnje(ne), skotne, smacne.

I da se jedino one mogu porađati, teliti, prasiti, ždrebiti… “

Da jasno stavlja do znanja da je ideja i mesto žene jedino u kovanici ‘on da brani, ona da rađa’ u protivnom je ona neiživljena – „nedovršena“. Da „normalna žena može biti pesnikinja, a samo nedovršena – vojnikinja”. Srećom, pa Milunka Savić nije znala za ovo. Ni moja pokojna tetka, koja je imala odlikovanje iz II sv. rata. A pre njih ni Čučuk Stana, hajdučica.

Nije mi bilo smešno ni to da pominjući neki oblik svaki put insistira na tome da su mogli da upotrebe još odvratniji oblik, koji još više degradira ženu. Jer zašto ne bi bile režiserulje, astrologuše ili politkologulje, „ako im se dopada da budu pobegulje ili namiguše”.

I dok se jedan deo članka zaista i dotiče teme kojom se bavi (pa čak i tu, u delu gde je prisutno ismevanje modifikacija izmena iz latinskog, namerno prelazi preko činjenica da su neki latinski izrazi pretrpeli modifikacije u skladu sa našim jezičkim normama), ona nije centralna.

Upotreba ili bolje zloupotreba titula je jednako opasna kao i te sve ‘nazovi’ teorije zavere. Eto, ja smatram da se profesor ni po čemu ne razlikuje od svih tih frustriranih „nedovršenih“ žena koje pominje, osim što se nalazi na drugom kraju motke i slučajno je, po njemu, ispravnog pola.

I da. Smatram sebe sasvim ostvarenom ženom na svim poljima, „normalnom“, pa mi je ipak ovaj članak više smetao nego bilo koji nakaradni novojezički oblik. Ili sprdanje sa njima.

Sa svih strana, novoiznikli borci za očuvanje srpskog jezika i pravopisa, veselo najednom predlažu i pitaju se da li će se žene-pisci zvati „piškinjama“. Stvarno?! Pored mogućnosti da ženu koja se bavi pisanjem nazovete književnica, autorka ili spisateljica (iako se malo ježim na ovaj poslednji izraz, koji se kod nas inače smatra alternativom izrazu ’pisac’) zašto se zakačiti baš za izraz „piškinja“?!

Možda, eto, ako se nekad zaneta radom zaboravim, pa obavim nuždu nasred dnevne ili radne sobe setiću se ovog predloga… Hm, ko bi rekao da će se novi rat za srpski jezik i pravopis voditi oko ženskog prava na toalet.

Neslaganje sa brzinom ili načinom uvođenja jezičkih izmena je jedno, ali namerno izrugivanje i dodatna sprdnja pod velom ’nasilja nad jezikom’ je drugo. Možda je ipak tačna ona rečenica „granice mog jezika su granice mog sveta“ a da mi ne volimo da nam se taj svet menja. Ipak u očuvanju tog našeg sveta možda bismo ipak na trenutak mogli da sklonimo pogled sa toga ko inicira promenu i preusmerimo ga na to ko se toj promeni protivi i zašto.

To što je neko na ’našoj strani’ ne znači uvek da zastupa i naše stavove – ali i to je još jedna u nizu beznačajnih stvari koje niko ne primećuje… dok ne bude kasno.

U svakom slučaju, razmislila sam. U redu mi je da me neko zove i rodno osetljivom varijantom mog zanimanja – ja i ovako i onako stojim iza svog znanja i zvanja – pa mogu da budem i filološkinja i lingvistkinja, prevoditeljka i autorka, urednica, književnica i spisateljica,…
A za ono ’piškinja’… e pa za to ću vas naknadno obavestiti. Možda. 😉

Akim – Jovana Banić

Posted on by Redakcija

Odkad je znao za sebe, Akim je bio sam. Jedan. Ini. I dugo vremena je to bio jedini način na koji je doživljavao život. Bio je svestan da je drugačiji, da su ljudi najčešće provodili vreme jedni sa drugima. Ali njemu to jednostavno nije prijalo. Bilo mu je teško da razume te besmislene razgovore o vremenu, o komšilku, o politici. Razgovor je, po njemu uvek imao neku svrhu i razlog, ali taj razlog nije bio povezivanje. Nije osećao da može da se poveže sa drugima samo pukim rečima.

Bio je klasičan čudak. Izrod, i po mnogima, nesreća za porodicu.  I on je to znao. Ali iz svoje kože i od svoje sudbine nije mogao pobeći. Zato se potrudio da nauči da živi sa samim sobom i svojom osobenošću. Otac, ugledno svešteno lice, zdušno se trudio da održi porodicu blizu Bogu i Njegovoj zamisli, odvraćajući ih od svakog zla i osobenjaštva. Ali nije mogao da porekne da je njegov sin upravo to-jedan od onih čudaka od kojih meštani okreću glavu u stranu kada prolaze pored. Rođak koga ne zovu na prela i posela. Onaj od kog se očekuje da se pojavi sa rodbinom na sahrani, ali ne i na venčanju. Siva, tmurna prilika u dnu crkve, koja čeka završetak službe da pođe kući.

Pokušao je, istina, da se poveže sa drugim ljudima. Poneko mu se učini pristupačnim, i on proba. Započne razgovor. Ali razgovor ubrzo zamre. Nešto ne ide. Nešto je otišlo…do đavola. Još mu je bilo gore ako bi se razgovor produbio. Osećao je da se guši u moru nepotrebnih reči i beskorisnih vesti, jezu kako mu se penje uz kožu i znoj kako se nakuplja oko okovratnika. Nije mogao da nađe put do drugog ljudskog bića. Ostajao je u svom nevidljivom zatvoru, a godine su prolazile jedna za drugom, kao dosadni, ničim ispunjeni letnji dani.

Voleo je da čita. Pogotovu crkvene knjige o Bogu i o Raju. Smatrao je da su reči njegovog oca  uvek imale svrhu, mada on to nije svaki put mogao da vidi. Pogotovu njegova crkvena pojanja.  I njegova omiljena Zapovest: „Ne uzimaj uzalud u usta ime Gospoda svoga.“ – Druga knjiga Mojsijeva, glava 20.  I on je poštovao, možda i najviše od svih zapovesti.

Reći da je mrzeo ljude, bila bi čista laž. Mrzeo je sebe i svoj život. Ali je znao da se sve dešava sa razlogom, pa i njegovo postojanje. I da su vazda bili – i ostali – čudni putevi Gospodnji. Pa, tako je i njegov život morao imati smisao, makar neshvatljiv i njemu samom.  Ali ostao je predan svom i očevom zavetu, da bude pošten i ponizan, i nadasve pristupačan Bogu.

Jedini trenuci kada je osećao radost i ushićenje, bili su oni pred kišu, kada se sva priroda utiša, i nebo dobije izuzetan, prigušeni sjaj koji kao da je dolazio odasvud. Osećao je tada kao da je na pravom mestu u pravo vreme, i da ispunjava sopstvenu svrhu i smisao prostim postojanjem u tom pojedinačnom trenutku, na sred čistine sopstvenog dvorišta, na pola puta između ničeg i nigde. I, naravno, potpuno sam. Ali, u ovim trenutcima, samoća je za njega predstavljala svojevrsno oslobođenje od ljudi, od njihovih očekivanja, od besmislenih razgovora, i nadasve, od sebe samog. Jer shvatio je, da vidi samog sebe samo kroz tuđe oči, i tuđi sud. A kada je ostajao sam na kiši, mogao je sebe da vidi samo kroz oči jedinog posmatrača – Boga. A u Božijim očima, Akim je bio potpun i savršen.

Nakon smrti poslednjeg roditelja, Akim je ostao sam, sa izuzetkom crkvenjaka koji je smatrao za svoju svetu dužnost da obilazi nesrećnog rođaka i da mu pruži Božiju milost ublažavajući mu muke samotnjačkog ludila, kako su meštani opisivali njegov život. Ali Akim već dugo nije žudeo za povezivanjem sa drugom živom dušom. Shvatio je da će mu to u ovom smrtnom životu zauvek ostati nepristupačno. Shvatio, i oprostio Bogu. Jedino što je već godinama želeo bilo je da ostane potpuno sam, baš kao što se i rodio. Jedan. Ini. Jedinstven. Slobodan. I konačno, jednog kišnog oktobarskog popodneva, crkvenjak se vraćao kući, krećući se uz natrule plotove, skrivajući svoje telo od krupnih, hladnih kapi, pribijajući se pritom u zaklon krošnji koje su uzvisivale ograde. U jednostavnoj, kožnoj torbi nosio je pogaču sa proslave Miholjdana koju je namenio svom rođaku. Uprkos hladnoći koja mu je prožimala svaki delić vlažnog tela, crkvenjak je ostao veran svojoj svetoj dužnosti i uz zveket gvozdene kapije, ušao u rođakovo dvorište. Koračajući po hladnom i vlažnom kamenom pločniku, pomislio je na njegove roditelje kako ga zacelo posmatraju sa neba, zahvaljujući se na milosti koju pruža njihovom sinu. Stresavši se, ponovio je samom sebi kako ne želi nikakvu nagradu za svoju ljudsku dužnost i pokucao na drvena vrata zapuštene i oronule kuće. Nije dobio nikakav odgovor. Crkvenjak je zatvorio oči. Iako još nije video, srcem je znao odgovor. Gurnuo je lagano drvena vrata. Za velikim, tamnim salonskim stolom iznad koga je stajala ikona Krsne slave, sedeo je Akim, sa rukama obešenim pored ukočenog, hladnog tela i očima uprtim u naslikanog Sveca. Crkvenjak zatvori oči, kleče, i stade se moliti, ali ne za dušu pokojnika koja je zacelo već bila na vratima raja, već za svoju, i svih ostalih koji nisu mogli naći put do ovog posebnog, nesrećnog čoveka.

 

Autop: Jovana Banić

Prikaz lika Kleo u filmu Roma

Posted on by Nikolina Preočanin

Režiser ovog filma, koji nosi naziv po predgrađu Meksika, je na upečatljiv način prikazao život jedne služavke koja radi za   porodicu   srednje   klase.   Priča  se   odigrava   početkom   sedamdesetih   godina  u Meksiku. Neko bi pomislio da radnja ovog filma nije ništa novo, služavka koja radi za bogatu porodicu, nismo li ovako nešto već videli, počev od sapunica? Međutim, Kleo je mnogo više od obične služavke, kao što ovaj film nije jedan od onih koji se gledaju usput sa pola pažnje. Ovo remek-delo zahteva da se gledalac udubi i zauzvrat dobija savršene kadrove, prelepu i, na trenutke, bolnu priču, sve to kroz oči jedne hrabre, mlade devojke.

Bitno je spomenuti da ovaj Oskarom nagrađen film nije u potpunosti fikcija, a kada to kažem, mislim pre svega na lik Kleo. Naime, baziran je na detinjstvu samog reditelja, tako da ovu priču možemo da posmatramo kao omaž Kvaronovom detinjstvu i njegovoj dadilji. Film je protkan rediteljevim sećanjima i neosporno je da mu upravo to daje na težini. Sada kada znamo da je ova priča istinita, nije teško za poverovati da se Kleo može pronaći u mnogim devojkama u našoj porodici, krugu prijatelja ili na ulici, a da toga nismo ni svesni. Predstavlja, između ostalog, sve one devojke koje moraju da budu jake iz bilo kog razloga. Kod glavne junakinje se može videti upravo ta unutrašnja jačina u bolnim i teškim trenucima kao, na primer, kod scene porođaja. Neodvojivi deo ovog filma je nostalgija koja je prožeta kroz skoro svaku scenu i zajedno sa crno-belom bojom i sporijim tempom radnje nas uvlači u jedan drugi, potpuno intimni svet. Stavljeno nam je do  znanja da je Kleo  deo porodice, iako možda  na trenutke to ne  deluje tako. To možemo  videti u scenama  kada je vode  sa sobom na putovanje ili kada  se   deca ponašaju prema njoj kao  da  im je majka. Impresionirana  sam unutrašnjom jačinom glavne junakinje, kao i njenom osećajnošću. Tokom celog filma saosećala sam sa njom i sve vreme sam želela da dobije svoj srećan kraj. Iako je prikazana kao neko ko kroz čitav film ,,korača istim tempom“, definitivno možemo videti razvoj njene ličnosti kroz događaje koji joj se dešavaju i njene reakcije na iste, kao, na primer, kada je saopštila svom partneru Ferminu da je trudna, a on je odmah nakon tog saznanja ostavlja.

U filmu su prikazani događaji koji su sasvim realni u stvarnom životu i upravo to je razlog zašto mi je bilo lako da se poistovetim sa Kleo. Ovo filmsko ostvarenje je isprepleteno metaforama i simbolima koje, takođe, mogu bliže da je opišu. Ogromni talasi i uopšte voda predstavlja njenu snagu, dok vatra koja zahvata šumu asocira na bol sa kojim se Kleo suočava. Kao što sam već napisala, film prati spori tok radnje, međutim, s vremena na vreme nam se prikaže događaj koji nas ne ostavi ravnodušnima. Takve oscilacije, takođe, možemo uporediti sa glavnim likom i njenom ekspresivnošću. Vrlina koja možda najviše opisuje ovu devojku je hrabrost. Hrabrost da nastavi sama nakon što je ostavljena, hrabrost da preživi gubitak deteta i na kraju, hrabrost da rizikuje svoj život kako bi spasila tuđi, kada je, ne znajući da pliva, ušla u vodu. Nisu potrebne šokantne scene da bi nam prikazale kakva je Kleo.

Dovoljno je videti scenu kada, dok širi veš, napravi pauzu i legne pored deteta gledajući u nebo ili  scenu na  plaži  kada  je  ostatak  porodice   grli.  Tokom  celog filma, osećala sam se prebačenom u drugi, crno-beli svet i sve vreme sam želela da je uhvatim za ruku i da joj kažem da će sve na kraju da bude dobro.

Ovaj film nam priča priču o tome šta se dešava sa druge strane medalje, ko su ti ljudi kao Kleo koje život ne mazi i kako izgleda njihova svakodnevna borba. Sa čime se oni suočavaju i kako izgleda njihov život kada ispunjenje snova i srećan završetak, neretko, nisu deo priče. Želela  sam da  kraj filma  bude  na plaži  dok je  Kleo  u zagrljaju  porodice, međutim, ostala sam razočarana kada se pri kraju filma sve vratilo na staro, a Kleo je opet ušla u ulogu služavke i na trenutak je izgledalo kao da, iako je sa porodicom mnogo toga prošla, neće biti više od toga. Kroz film se prikazuju scene aviona koji prolaze, kao što se upravo desilo i na samom kraju. Možda ti avioni predstavljaju prolaznost onoga što se dešava, pa i samog života. Na kraju filma, Kleo se penje uz stepenice i ta scena dok prolazi avion je zaista dubokoumna i emotivna, s obzirom na to da se tokom celog filma može videti kako se spušta niz iste. Možda nam je na ovaj način režiser poslao poruku da će naša junakinja ipak biti dobro i da će od tog trenutka njen život krenuti uzlaznom putanjom.

Fantastično u pesmi Apolo 9 – Mašinke Lukić

Posted on by Nenad Jevtić

O Mašinki Lukić i njenom opusu se ne zna mnogo, a i internet nije od velike pomoći pri istraživanju ove umetnice. Ipak, saznao sam da se ona pojavila sedamdesetih godina prošlog veka kada su njeni savremenici Silvana Armenulić, Predrag Živković Tozovac, Lepa Lukić i mnogi drugi estradni umetnici bili popularni. Svega nekoliko godina kasnije, dolazi do ekspanzije scene i novog talasa umetnika od kojih se izdvajaju: Bora Spužić Kvaka, Miroslav Ilić, Vera Matović, Boro Drljača, Vesna Zmijanac, Mile Kitić i Šaban Šaulić.

Era u muzici između pedesetih i devedesetih je poznatija kao doba novokomponovane muzike. S tim da je Mašinka svoj prvi singl objavila 1969, jasno je da govorimo o zlatnom dobu narodne muzike kada je ona stupila na scenu. Tadašnji melos karakterišu pesme prepune nostalgije, patnje, tuge za propuštenom mladošću i prilikama koliko i tekstovi o teškom životu, nedaćama i pogrešnim izborima. U strukturi pesama ćete često pronaći narodne elemente i ukrase, često opisujući prirodu ili život na selu, što je ovu vrste muzike stavilo pod termin „seljačka muzika“. Melodija novokomponovanog stvaralaštva se pretežno zasnivala na zvuku harmonike, pogotovo „dugmetara“, i akustičnih instrumenata, dok je ritam sekcija mahom stavljena po strani ili zapostavljena. Za ritam se koristio takt i pauze između tonova što je omogućilo slobodniji tok pesama, brz tempo, uzbudljive prelaze i solaže. Međutim, kako je tehnologija uzimala maha, prvi čovek sleteo na Mesec, pojavili su se prvi komercijalni računari i implementacija elektronike u svakodnevni život, tako se sve više koriste električni instrumenti, što je nekako očekivano za period kada je bivša Jugoslavija bila u punoj snazi.

Za Mašinku Lukić se ne zna da li je to bilo njeno kršteno ili scensko ime. Jedni tvrde da je Mašinka zapravo bilo popularno ime u doba komunizma i da je simbolizovalo uspehe i razvoj industrije Jugoslavije, dok drugi pak kažu da je reč o umetničkom imenu koje je Lukićka odabrala zarad iste simbolike. Lukićku još opisuju i kao borkinju za ženska prava, pogotovo ako posmatramo njene pesme kao što su „Džajo, Džajka“ posvećena fudbaleru Draganu Džajiću, levim bekom Crvene zvezde s legendarnim statusom. U toj pesmi, ona peva o ljubavi prema njemu, odnosno želji da bude s njim. Značenje pesme nas dovodi do toga da su žene u sedamdesetim podjednako pratile sport i fudbal ili barem bile u stanju da prate to koliko i muškarci. U takvim pesmama, koje su postale raritet, umetnici se suprotstavljaju društvenim normama i izazivaju ustavljene granice dozvoljenog. Po sredi je borba protiv predrasuda, čak iako su žene u SFRJ bile daleko ravnopravnije s muškarcima nego u nekim drugim vremenima.

Krasi je savršena dikcija, iako su stihovi u ondašnjim pesmama okarakterisani kao nepismeni ili polupismeni. Prepoznatljiva je po tome što peva s pola glasa, oslanja se na ton normalnog govora, s tim da ne koristi dublje ili piskave tonove, kao ni pun potencijal glasnih žica kao operske ili moderne pevačice.

Opus Mašinke, ako ga uporedimo sa drugim izvođačima tog doba, prilično je ujednačen sa konkurencijom i uklapa se u tadašnje šablone. Većina njenih pesama prati standarde, govori o ljubavi, nostalgiji, ali i o tome kako je biti žena na selu, kako je biti žena u ono vreme i kakve sve izazove jedna žena mora da doživi. U svakom tekstu, provuče se po stih koji suptilno ukazuje na feminističke ideje. Svoju karijeru je započela na eksperimentalan način, snimivši singlericu „Apolo 9“ po tekstu Obrena Pjevovića. U ovom tekstu, pozabaviću se baš tom numerom u potrazi za fantastičnim elementima. Počnimo od prve strofe i refrena.

Apolo 9 – singlerica 1969

Spavam, jadna, u drveni krevet
a moj Mile u Apolo devet
momci nam se veru na Veneru
devojke im kiselicu beru

Ref. 2x
Suve šljive i planete
a na Zemlji plače dete
traži hleba i salate
gladno dete, brate

U samom startu ulećemo u fantastičan svet pesme i vidimo kontrast između života na Zemlji i života u svemiru. Pri prvom stihu, dobijamo prepoznatljivu odliku melosa i tugu za partnerom koji više nije s njom, odnosno za Milom koji spava u raketi Apolo 9. Da bi naglasila svoj jad, Mašinka poredi materijale poput neke paralele u razvoju tehnologije, s tim da je verovatno moderno doba industrijsko i od metala, srlja u svemir, dok je dole na Zemlji sve i dalje od drveta. Mile se često pojavljuje u Mašinkinim pesmama, pa bih preporučio da potražite ostale pesme i ispratite Milove dogodovštine.

Drugi stih u prvoj strofi, daje nam nešto drugačiju sliku, veranje po Veneri što može biti insinuacija erotskog ili visoke tehnologije koja zalazi dublje u fantastiku. Kiselica može biti i neka vrsta pite ili peciva, međutim u datom kontekstu, reč je o lekovitoj biljci koja se koristi u različite svrhe. Zašto baš kiselica, a ne neka druga biljka, ili čak radnja, teško je protumačiti. Moram da podsetim da su stihovi u novokomponovanim pesmama često birani radi dobre rime, umesto dubljeg značenja, pa tako nije potpuno isključivo da je ovde to slučaj.

Refren nas dalje upoznaje s jadom života na Zemlji zbog suvih šljiva koje se u narodu isključivo jedu zimi kada nema svežeg voća, ali i uplakanog i gladnog deteta. Ovde se govori o nemaštini u kojoj se Mašinka nalazi. Uz to, na kraju refrena kaže „gladno dete, brate“, kao da iskazuje svoju nemogućnost da sama prehrani dete, odnosno da se nalazi u bezizlaznoj situaciji. Dakle, nije da dete plače jer je ona loša majka, već je upravo ta nemaština zaslužna za glad.

Kaži, Mile, vasionski brate
na Mesecu ima li salate
il’ salate, il pršute stare
il’ su tamo sve gole pustare

Ref. 2x
Napredno sam i ja dete
želim s’ tobom na planete
na Zemlji nas đavo vreba
sve zbog džaboleba

Hleb možemo smatrati i osnovnom prehrambenom namirnicom kod naroda na Balkanu. Nedostatak istog ukazuje na nemaštinu. Međutim, reč salata se spominje već treći put, a uz dodatak pršute stare, sama slika se menja u nešto bolji jelovnik, izobilje hrane, bogatiju ishranu. Raspitivanje kakva je hrana na Mesecu, i sumnja da je tamo u svemiru još gore nego na Zemlji, daje nam psihološki momenat s kolikim jadom se suočava, ne samo Mašinka, već celo čovečanstvo, pogotovo oni koji su već u svemiru, na Veneri, na Mesecu, u raketama. Sam stih uliva jezu i strah, jer govori o nepoznatom i neistraženom vaseljenskom prostranstvu, kolonizaciji, životu u okrutnoj sredini. Istovremeno ove rime prikazuju stanje modernog društva, uspeh čovečanstva da se odupre gravitaciji i otisne se na daleki put, hrabro idući van svih granica bezbednog koje diktiraju zakoni fizike naše planete.

Refren je već drugačije postavljen i govori o drugačijim stvarima. Iz refrena možemo da shvatimo da nada za boljitkom ipak postoji, i da je sama Zemlja osuđena na propast. Ličnom izjavom da je ona napredno dete, pritom je još i žena, daje nam taj njen prkosni stav i element feminizma. Mašinka sebe smatra detetom, ali naprednim detetom, time ukazujući na podelu ko zaslužuje blagodeti napretka, a ko ih nije dostojan, jer po njoj, samo napredna deca idu u svemir, putuju po planetama. Ispada da ona prosečna deca ne mogu to isto, i da zbog svoje prosečnosti moraju da pate. Poređenje s detetom možda ima i simboličan ton, kao da govorimo o nekom početku ili osobi koja tek treba da stasa u čoveka. Napredna deca, put u svemir, kolonizacija pustara na Mesecu, Lukićka ovde mašta o mogućoj budućnosti. Ona želi da se vine među zvezde, putuje galaksijom, učestvuje u kolonizaciji Venere, Meseca. Njen cilj je beg sa Zemlje u kojoj vlada glad, gde deca plaču za hlebom i salatom. Pesma pri dubljoj analizi otkriva crnilo propasti, apokalipsu, obećanu trulež i odumiranje koji su sastavni deo života. Mašinka mašta, žudi za svetlom budućnošću.

Ko li našu zemlju špijunira
iz letećih, nečijih tanjira?
Da l’ su oni od Apola veći
il’ su možda, neki ljudi treći

Ref. 2x
Navalila buka, jeka
dvadesetog naseg veka
iz ove se, naše kože
nikuda, ne može

Spomenuto crnilo ovde više dolazi do izražaja, pa tako i sam ton pesme dosta skreće na suštinu teksta. Ovde nas Lukićka vraća u doba komunizma, period „Hladnog rata“, špijunažu i afere oko tehnoloških dostignuća. Pitanje ko to nas špijunira, već ima odgovor. Ona sama nudi odgovor da to nisu naši leteći tanjiri, već nečiji. Ako usvojimo podatak da su leteći tanjiri poreklom vanzemaljski i da verovatno takva tehnologija nije dostupna Jugoslovenima, reč nečiji onda može da označava da vanzemaljci špijuniraju našu zemlju za potrebe tamo nekog. U drugom stihu, idemo dalje s pitanjima, „da l‘ su od Apola veći“, misli se na program Apolo, ili bolje rečeno na Amerikance, pa onda pitanje može da glasi: Da li su ti špijuni snažniji od Amerike i njihovog svemirskog programa?

Zanimljivo mi je još i to da se sumnja na neke ljude treće, ali zašto treći, zar ne treba da bude neko drugi, umesto treći? Ko to nas pored prvih špijunira, da smo svesni za postojanje drugih, pa da tek na kraju mislimo na nekog trećeg? Možda je u pitanju samo dobra rima. Kao i u prošloj strofi, i ovde imamo nepoznato, sumnju, strah, tajne špijunske operacije i borbu, nama nevidljivih, sila.

Refren nas vraća na Zemlju, odnosno natrag u realnost Mašinkinog sveta. Buka i jeka mogu označavati bum populacije, napredak grana industrije i tehnologije, ubrzanje odvijanja stvari i događaja, još ako spomenemo i ratove, svežu mentalnu sliku prethodnih stradanja, tek dve decenije posle Drugog svetskog rata ili nešto svežije kao što je rat u Vijetnamu, kao i drugih manjih čarki u Evropi i šire, to već poprima odlike prave buke, jeke i haosa.

Zemlja je za nju postala haotična, rupa bez dna, planeta puna gladi i neradnika, mesto gde se i dalje spava na drvenim krevetima, gde jednostavno nema dovoljno za hleb. Da li je ova pesma suptilna kritika čovečanstva koje je zarad zvezda batalilo sopstvenu planetu? Ili je pesma ipak o tome da je tehnologija postala pogubna, da jednom šakom daje napredak, dok drugom otima deci iz usta da bi se finansirala? Veranje po Veneri, branje kiselice, izobilje hrane, moderno susreće nazadnost Zemlje ili specifično propast sela usled vrtoglavog razvoja industrije, tehnologije i gradova Jugoslavije do te mere da nema ko hleb da umesi, šta ova pesma govori nama u dvadeset i prvom veku? Šta Mašinka iz ’69. poručuje našoj naprednoj deci, generaciji koja se saživela sa tehnološkim ostvarenjima i sve dobijamo klikom na dugme, instant život podržan brzinom električnih aparata?

Ako je ova pesma o majci s gladnim detetom, negde u bivšoj Jugoslaviji, koja peva o svom jadnom okruženju, zatim sa poslednjim refrenom konstatuje da se „iz ove naše kože, nikud ne može“, u kakvu poziciju ona stavlja savremene majke? Zaista, na kakvoj društvenoj lestvici se nalaze majke oko nas? Pesma, iako se smatra naivnom i povodom za sprdnju i smeh, možda ipak govori o značajnijem problemu. Mašinka posmatra tehnologiju, velika dostignuća stranih sila, potom skreće pogled na sopstveno dvorište, Jugu i njena sela. Nju ne dotiče modernizacija, možda joj se čak na neki način gadi sve to što je okružuje, ali je opet svesna sebe, da je i ona u neku ruku dete, gladna uspeha, željna promena, ali suviše nemoćna da to sama ostvari. Nije li ovo prava tugalica posvećena čovečanstvu i njegovom jurcanju u nuklearno doba?

Ostaviću na vama da procenite šta je pisac, odnosno pevačica htela da kaže.

Imajte u vidu da je pesma iz 1969, snimljena je nakon decenije pošto je sovjetska raketa Luna 2 poslala sondu na Mesec i tako ostvarila prvi kontakt sa satelitom. Potom, ova pesma je snimljena iste godine kada je, 20. jula, raketa Apolo 11 sletela na površinu Meseca time ostvarivši prvi ljudski kontakt sa površinom Zemljinog satelita.

Apolo 9 je bila raketa zadužena da ispita Mesec, površinu, potencijalna mesta za sletanje, proračuna vreme, trajektoriju, prikupi sve potrebne podatke kako bi nekoliko godina kasnije Apolo 11 zablistao svojim epohalno malim korakom za čoveka, ali velikim za čovečanstvo. Sama godina, prepuna dešavanja i velikih dostignuća, bila je dovoljna inspiracija za Mašinku i Obrena da rade na ovoj pesmi. Kakav li je samo utisak ostavila na ljude kada je tek izašla na vinilu, ili kada su na poleđini pročitali tekst pesme, potom je poslušali? Da li je neko posle poslušane pesme izašao napolje, pogledao u zvezde, a onda lagano skrenuo pogled prema Mesecu s jasnom idejom da baš u tom trenutku neki Amerikanac šeta njegovom površinom? Ko to našu zemlju špijunira iz nečijih letećih tanjira?

Ukoliko vam se dopala analiza, i želite još ovakvih tekstova, preporučite mi u komentaru sledeću pesmu, umetnika ili numeru sa fantastičnim elementima.

Salvador Dali ( Upornost sećanja i Dezintegracija)

Posted on by Lana Zlatović

Da bismo primili Dalija u naš svet fantastike, ili možda bolje rečeno – da bi on nas primio u svoj, osvrnućemo se na svetski poznato delo Upornost sećanja i njegovog naslednika nastalog dvadesetak godina kasnije. Međutim, za razumevanje tih čudesnih scena pred našim očima, koju reč ćemo posvetiti i nadrealizmu kao umetničkom pravcu.

Nadrealizam je osnovao francuski pesnik Andre Breton ne tako davne (nije prošlo čak ni 100 godina) 1924. Taj novi pokret, koji je išao u korak sa trenutnik dešavanjima svoga doba, bio je povezan sa umetničkim stvaranjem koje je osnovu nalazilo u iskustvu sveta snova i podsvesti. Takođe je bio veoma podstaknut razvijanjem moderne nauke – posebno fizike. Time se rađa nova stvarnost za umetnike tog doba, nova nauka je stvorila svet u kom determinizam ne postoji – objekti i pojave su stvoreni u činu posmatranja, pojedinac ih identifikuje kako ih sam zapaža. Sve je bilo podređeno proizvoljnoj mašti. Većina nadrealista bili su verni pratioci psihoanalitičara Sigmunda Frojda, što možda čak i samo po sebi dosta govori s obzirom na to da je on deo svog naučnog rada posvetio pojmu nesvesnog, koristivši i fragmente snova. Nadrealisti su se oslanjali na pristupanje nesvesnom umu – putem spavanja, sanjanja – možemo reći i ‘sirove’ misli koja nije bila provučeno kroz ruke društva.

Kada govorimo konkretno o Salvadoru Daliju možemo videti koliko je moderna fizika uticala na njegove radove, čak je bila i ključna. Gavin Parkinson, proučavalac umetnosti nadrealizma, za njega govori: „Dali je bio fasciniran teorijom relativnosti jer je pružala ideju da realnost ne može biti svedena na jedan protok”. Dok sam Dali o sebi piše u svojoj knjizi Osvajanje iracionalnog (Conquest of the Irrational) sledeće: „Sva moja ambicija u domenu slikarstva je da materijalizujem slike svoje konkretne iracionalnosti sa najimperijalističkim besom preciznosti”. Interesantno je, takođe, to da je on idolizovao i Pabla Pikasa – a dobro nam je poznato da njegova dela sigurno nisu oslikavala realni svet u svom pravom obliku – koga je čak i upoznao u Parizu 1926. godine.

Čuvena slika koju smo svi već videli, ali nikad se dovoljno nagledali, jeste Upornost sećanja (La persistencia de la memoria), naslikana 1932. godine kada je Dali imao tek 28 godina. Već u to vreme je nadrealizam bio u svom vrhuncu što je dodatno pripomoglo našem slikaru da razvije sopstveni metod stvaranja umetnosti. On se naziva „paranoiac-critical method” i kroz njega je Dali sam sebe podsticao da upadne u hipnotičko stanje koje bi ga izbavljalo od realnosti. Imao je to verovanje da će se vizija sama stvoriti ako njegove misli rade neometano. Iako bismo elemente slike najpre okarakterisali kao plod mašte, litica u pozadini je prepoznata kao obala Katalonije, odakle je Dali. Bezoblična forma, boje kože, preko koje se nalazi jedan od izobličenih satova, identifikovana je kao Dalijev autoportret. Sam slikar je rekao da ni on ne zna značenje ovog dela, a ta izjava zasigurno daje mnogo prostora izučavaocima njegove umetnosti za sopstvene interpretacije. Shvatajući satove kao klasično opšte mesto, oni se ovde mogu protumačiti kao sveprisutnost vremena, dok Dali odbija da ih poveže sa bilo čim osim sa francuskim sirom, nazivajući ih čak „kamamber vremena”.

I? Šta vi kažete? Teško je reći na šta tačno misli, možda na topljeni francuski kamamber? Ali neporecivo je stvar u preovlađivanju mašte.

Dali uzima čvrst, mehanički objekat (kao što je sat) i pretvara ga u nešto tako fluidno, čini se čak rastegljivo, možda i kao da bismo mogli da se opečemo ako ga pipnemo po velikoj vrućini – nešto slično topljenom siru… Objekat je nama poznat, ali iskrivljen i definitivno shvaćen van konteksta i svog izvornog značenja, kao što obično biva u mašti, pogotovu snovima i halucinacijama. Sakupljeni mravi, kao i jedna mušica, pojavljuju se asocirajući na leš što potom aludira na smrt i raspadanje. O ovom delu Dali je napisao: „Bio sam spreman da isključim svetlo kad sam u trenu video rešenje. Video sam dva mekana sata, jedan od njih je žalosno visio sa grane maslinovog drveta”. Dok njegova tadašnja žena, posle viđenja dela, komentariše: „Niko ne može zaboraviti tu sliku nakon što ju je video”. Zar nije bila u pravu? Kao kakav prorok jer evo nas, sa milionima drugih ljudi, koji ne možemo zaboraviti, a i dalje se pitamo šta se tu tačno dogodilo – i verovatno ćemo se pitati zauvek. Možda ne možemo zaboraviti baš zbog toga što je ne možemo ni potpuno razumeti, sama mogućnost i da razumemo ovakvo delo nam je oduzeta od strane autora kada nije dao objašenje, sve ostalo se čini kao prazno nagađanje i igranje analize.

Godina 1932. ne predstavlja poslednji put da će Dali iskoristiti pomenute simbole i predmete u svom stvaralačkom opusu. Posle dosta godina (tek 1952-1954) javlja se sa delom Dezintegracija upornosti sećanja (La Desintegración de la Persistencia de la Memoria), koje se isprva zvalo Hromozom jarko obojenog ribljeg oka započinjući harmoničnu dezintegraciju upornosti sećanja (The Chromosome of a Highly-coloured Fish’s Eye Starting the Harmonious Disintegration of the Persistence of Memory). Svoje pređašnje delo sada „ažurira” u skladu sa vremenom koje odražava strah od nuklearnog rata, prikazuje svet izmenjen ratnim dobom. Dali svoj rad nastao pedesetih godina naziva „Rhinocerotic period” – što vidimo u obličju roga nosoroga koji podseća na ispaljene rakete pod vodom. Za Dalija, taj rog životinje predstavljao je simbol apsolutne savršenosti. Na Dezintegraciji jasno vidimo šta se dešava i pod vodom a i iznad nje. Predeo litica Katalonije sada lebdi nad vodom. Grane drveća sada su kao isprekidane linije koje lebde dok ih ništa ne spaja. To predstavlja razdvajanje materije na atome, otkriće u doba kvantne mehanike. Dali je bio veoma zainteresovan za nuklearnu fiizku od eksplozije prve atomske bombe u avgustu 1945. godine. On opisuje atom kao njegovu „omiljenu hranu za misli”. Saznavši da je materija stvorena od atoma koji se ne dodiruju, pokušao je to da preslika u slikarstvo svog vremena, sa predmetima koji nisu bili u dodiru jedni sa drugima, što jasno vidimo u praksi. Za Dalija, ova slika je bila simbol nove fizike. Nekada čovečje (Dalijevo) lice, sa prethodne slike, kao da počinje da se preobražava u drugu ribu – sličnu onoj iznad. Za našeg slikara, riba je bila simbol života. Ako bismo mi sami vršili neku mini analizu, rekli bismo da je riba simbol i hrišćanstva, što možda mnogima padne na pamet. Međutim, s obzirom na to da se Dali izjašnjavao kao „katolik bez vere” ili čak u krajnjem slučaju ateista, a definitivno je bio udaljen od srednjovekovnog stvaralaštva, tu ideju ćemo, za sad, odbaciti kao mogućnost. Sve nam govori da je on ipak bio čovek nauke, ali zar to ne bi značilo i da je on čovek koji daje prednost razumu i vodi se njime? Mada mislim da odgovor na to već jasno vidimo u umetnikovoj težnji ka podsvesti.

Slika prvobitne Upornosti sećanja bi mogla da se protumači kao predstava Ajnštajnove teorije relativnosti simbolizujući relativnost vremena i prostora, mada je sam Dali odbijao vezu sa teorijom, već se držao francuskog sira. U novom, prerađenom delu, „digitalizovanje” stare slike simboliše kvantnu mehaniku.

Kroz nadrealizam, čak i avangardu, vidimo koliko je umetnost relativna stvar. Kod Dalija se konkretno sada susrećemo i sa uplivom nauke u umetnost. A ko bi pomislio da je takav umetnik, čiji opus zavisi od sanjarenja, halucinacija kao i od „sirove” misli, ikada bio toliko zainteresovan za nauku da čak i ovekoveči njen razvitak u svojim delima. Možda nam baš tako dokazuje da umetnost može da se napaja u svakoj sferi postojanja, u svakom pronalasku, da ide gore-dole, napred-nazad, da putuje i stoji, ali da uvek govori i čini da se zapitamo. A dok se pitamo, možda i mi stvorimo nešto novo, nadahnuti njom.