Blog

Akim – Jovana Banić

Posted on by Redakcija

Odkad je znao za sebe, Akim je bio sam. Jedan. Ini. I dugo vremena je to bio jedini način na koji je doživljavao život. Bio je svestan da je drugačiji, da su ljudi najčešće provodili vreme jedni sa drugima. Ali njemu to jednostavno nije prijalo. Bilo mu je teško da razume te besmislene razgovore o vremenu, o komšilku, o politici. Razgovor je, po njemu uvek imao neku svrhu i razlog, ali taj razlog nije bio povezivanje. Nije osećao da može da se poveže sa drugima samo pukim rečima.

Bio je klasičan čudak. Izrod, i po mnogima, nesreća za porodicu.  I on je to znao. Ali iz svoje kože i od svoje sudbine nije mogao pobeći. Zato se potrudio da nauči da živi sa samim sobom i svojom osobenošću. Otac, ugledno svešteno lice, zdušno se trudio da održi porodicu blizu Bogu i Njegovoj zamisli, odvraćajući ih od svakog zla i osobenjaštva. Ali nije mogao da porekne da je njegov sin upravo to-jedan od onih čudaka od kojih meštani okreću glavu u stranu kada prolaze pored. Rođak koga ne zovu na prela i posela. Onaj od kog se očekuje da se pojavi sa rodbinom na sahrani, ali ne i na venčanju. Siva, tmurna prilika u dnu crkve, koja čeka završetak službe da pođe kući.

Pokušao je, istina, da se poveže sa drugim ljudima. Poneko mu se učini pristupačnim, i on proba. Započne razgovor. Ali razgovor ubrzo zamre. Nešto ne ide. Nešto je otišlo…do đavola. Još mu je bilo gore ako bi se razgovor produbio. Osećao je da se guši u moru nepotrebnih reči i beskorisnih vesti, jezu kako mu se penje uz kožu i znoj kako se nakuplja oko okovratnika. Nije mogao da nađe put do drugog ljudskog bića. Ostajao je u svom nevidljivom zatvoru, a godine su prolazile jedna za drugom, kao dosadni, ničim ispunjeni letnji dani.

Voleo je da čita. Pogotovu crkvene knjige o Bogu i o Raju. Smatrao je da su reči njegovog oca  uvek imale svrhu, mada on to nije svaki put mogao da vidi. Pogotovu njegova crkvena pojanja.  I njegova omiljena Zapovest: „Ne uzimaj uzalud u usta ime Gospoda svoga.“ – Druga knjiga Mojsijeva, glava 20.  I on je poštovao, možda i najviše od svih zapovesti.

Reći da je mrzeo ljude, bila bi čista laž. Mrzeo je sebe i svoj život. Ali je znao da se sve dešava sa razlogom, pa i njegovo postojanje. I da su vazda bili – i ostali – čudni putevi Gospodnji. Pa, tako je i njegov život morao imati smisao, makar neshvatljiv i njemu samom.  Ali ostao je predan svom i očevom zavetu, da bude pošten i ponizan, i nadasve pristupačan Bogu.

Jedini trenuci kada je osećao radost i ushićenje, bili su oni pred kišu, kada se sva priroda utiša, i nebo dobije izuzetan, prigušeni sjaj koji kao da je dolazio odasvud. Osećao je tada kao da je na pravom mestu u pravo vreme, i da ispunjava sopstvenu svrhu i smisao prostim postojanjem u tom pojedinačnom trenutku, na sred čistine sopstvenog dvorišta, na pola puta između ničeg i nigde. I, naravno, potpuno sam. Ali, u ovim trenutcima, samoća je za njega predstavljala svojevrsno oslobođenje od ljudi, od njihovih očekivanja, od besmislenih razgovora, i nadasve, od sebe samog. Jer shvatio je, da vidi samog sebe samo kroz tuđe oči, i tuđi sud. A kada je ostajao sam na kiši, mogao je sebe da vidi samo kroz oči jedinog posmatrača – Boga. A u Božijim očima, Akim je bio potpun i savršen.

Nakon smrti poslednjeg roditelja, Akim je ostao sam, sa izuzetkom crkvenjaka koji je smatrao za svoju svetu dužnost da obilazi nesrećnog rođaka i da mu pruži Božiju milost ublažavajući mu muke samotnjačkog ludila, kako su meštani opisivali njegov život. Ali Akim već dugo nije žudeo za povezivanjem sa drugom živom dušom. Shvatio je da će mu to u ovom smrtnom životu zauvek ostati nepristupačno. Shvatio, i oprostio Bogu. Jedino što je već godinama želeo bilo je da ostane potpuno sam, baš kao što se i rodio. Jedan. Ini. Jedinstven. Slobodan. I konačno, jednog kišnog oktobarskog popodneva, crkvenjak se vraćao kući, krećući se uz natrule plotove, skrivajući svoje telo od krupnih, hladnih kapi, pribijajući se pritom u zaklon krošnji koje su uzvisivale ograde. U jednostavnoj, kožnoj torbi nosio je pogaču sa proslave Miholjdana koju je namenio svom rođaku. Uprkos hladnoći koja mu je prožimala svaki delić vlažnog tela, crkvenjak je ostao veran svojoj svetoj dužnosti i uz zveket gvozdene kapije, ušao u rođakovo dvorište. Koračajući po hladnom i vlažnom kamenom pločniku, pomislio je na njegove roditelje kako ga zacelo posmatraju sa neba, zahvaljujući se na milosti koju pruža njihovom sinu. Stresavši se, ponovio je samom sebi kako ne želi nikakvu nagradu za svoju ljudsku dužnost i pokucao na drvena vrata zapuštene i oronule kuće. Nije dobio nikakav odgovor. Crkvenjak je zatvorio oči. Iako još nije video, srcem je znao odgovor. Gurnuo je lagano drvena vrata. Za velikim, tamnim salonskim stolom iznad koga je stajala ikona Krsne slave, sedeo je Akim, sa rukama obešenim pored ukočenog, hladnog tela i očima uprtim u naslikanog Sveca. Crkvenjak zatvori oči, kleče, i stade se moliti, ali ne za dušu pokojnika koja je zacelo već bila na vratima raja, već za svoju, i svih ostalih koji nisu mogli naći put do ovog posebnog, nesrećnog čoveka.

 

Autop: Jovana Banić

Prikaz lika Kleo u filmu Roma

Posted on by Nikolina Preočanin

Režiser ovog filma, koji nosi naziv po predgrađu Meksika, je na upečatljiv način prikazao život jedne služavke koja radi za   porodicu   srednje   klase.   Priča  se   odigrava   početkom   sedamdesetih   godina  u Meksiku. Neko bi pomislio da radnja ovog filma nije ništa novo, služavka koja radi za bogatu porodicu, nismo li ovako nešto već videli, počev od sapunica? Međutim, Kleo je mnogo više od obične služavke, kao što ovaj film nije jedan od onih koji se gledaju usput sa pola pažnje. Ovo remek-delo zahteva da se gledalac udubi i zauzvrat dobija savršene kadrove, prelepu i, na trenutke, bolnu priču, sve to kroz oči jedne hrabre, mlade devojke.

Bitno je spomenuti da ovaj Oskarom nagrađen film nije u potpunosti fikcija, a kada to kažem, mislim pre svega na lik Kleo. Naime, baziran je na detinjstvu samog reditelja, tako da ovu priču možemo da posmatramo kao omaž Kvaronovom detinjstvu i njegovoj dadilji. Film je protkan rediteljevim sećanjima i neosporno je da mu upravo to daje na težini. Sada kada znamo da je ova priča istinita, nije teško za poverovati da se Kleo može pronaći u mnogim devojkama u našoj porodici, krugu prijatelja ili na ulici, a da toga nismo ni svesni. Predstavlja, između ostalog, sve one devojke koje moraju da budu jake iz bilo kog razloga. Kod glavne junakinje se može videti upravo ta unutrašnja jačina u bolnim i teškim trenucima kao, na primer, kod scene porođaja. Neodvojivi deo ovog filma je nostalgija koja je prožeta kroz skoro svaku scenu i zajedno sa crno-belom bojom i sporijim tempom radnje nas uvlači u jedan drugi, potpuno intimni svet. Stavljeno nam je do  znanja da je Kleo  deo porodice, iako možda  na trenutke to ne  deluje tako. To možemo  videti u scenama  kada je vode  sa sobom na putovanje ili kada  se   deca ponašaju prema njoj kao  da  im je majka. Impresionirana  sam unutrašnjom jačinom glavne junakinje, kao i njenom osećajnošću. Tokom celog filma saosećala sam sa njom i sve vreme sam želela da dobije svoj srećan kraj. Iako je prikazana kao neko ko kroz čitav film ,,korača istim tempom“, definitivno možemo videti razvoj njene ličnosti kroz događaje koji joj se dešavaju i njene reakcije na iste, kao, na primer, kada je saopštila svom partneru Ferminu da je trudna, a on je odmah nakon tog saznanja ostavlja.

U filmu su prikazani događaji koji su sasvim realni u stvarnom životu i upravo to je razlog zašto mi je bilo lako da se poistovetim sa Kleo. Ovo filmsko ostvarenje je isprepleteno metaforama i simbolima koje, takođe, mogu bliže da je opišu. Ogromni talasi i uopšte voda predstavlja njenu snagu, dok vatra koja zahvata šumu asocira na bol sa kojim se Kleo suočava. Kao što sam već napisala, film prati spori tok radnje, međutim, s vremena na vreme nam se prikaže događaj koji nas ne ostavi ravnodušnima. Takve oscilacije, takođe, možemo uporediti sa glavnim likom i njenom ekspresivnošću. Vrlina koja možda najviše opisuje ovu devojku je hrabrost. Hrabrost da nastavi sama nakon što je ostavljena, hrabrost da preživi gubitak deteta i na kraju, hrabrost da rizikuje svoj život kako bi spasila tuđi, kada je, ne znajući da pliva, ušla u vodu. Nisu potrebne šokantne scene da bi nam prikazale kakva je Kleo.

Dovoljno je videti scenu kada, dok širi veš, napravi pauzu i legne pored deteta gledajući u nebo ili  scenu na  plaži  kada  je  ostatak  porodice   grli.  Tokom  celog filma, osećala sam se prebačenom u drugi, crno-beli svet i sve vreme sam želela da je uhvatim za ruku i da joj kažem da će sve na kraju da bude dobro.

Ovaj film nam priča priču o tome šta se dešava sa druge strane medalje, ko su ti ljudi kao Kleo koje život ne mazi i kako izgleda njihova svakodnevna borba. Sa čime se oni suočavaju i kako izgleda njihov život kada ispunjenje snova i srećan završetak, neretko, nisu deo priče. Želela  sam da  kraj filma  bude  na plaži  dok je  Kleo  u zagrljaju  porodice, međutim, ostala sam razočarana kada se pri kraju filma sve vratilo na staro, a Kleo je opet ušla u ulogu služavke i na trenutak je izgledalo kao da, iako je sa porodicom mnogo toga prošla, neće biti više od toga. Kroz film se prikazuju scene aviona koji prolaze, kao što se upravo desilo i na samom kraju. Možda ti avioni predstavljaju prolaznost onoga što se dešava, pa i samog života. Na kraju filma, Kleo se penje uz stepenice i ta scena dok prolazi avion je zaista dubokoumna i emotivna, s obzirom na to da se tokom celog filma može videti kako se spušta niz iste. Možda nam je na ovaj način režiser poslao poruku da će naša junakinja ipak biti dobro i da će od tog trenutka njen život krenuti uzlaznom putanjom.

Fantastično u pesmi Apolo 9 – Mašinke Lukić

Posted on by Nenad Jevtić

O Mašinki Lukić i njenom opusu se ne zna mnogo, a i internet nije od velike pomoći pri istraživanju ove umetnice. Ipak, saznao sam da se ona pojavila sedamdesetih godina prošlog veka kada su njeni savremenici Silvana Armenulić, Predrag Živković Tozovac, Lepa Lukić i mnogi drugi estradni umetnici bili popularni. Svega nekoliko godina kasnije, dolazi do ekspanzije scene i novog talasa umetnika od kojih se izdvajaju: Bora Spužić Kvaka, Miroslav Ilić, Vera Matović, Boro Drljača, Vesna Zmijanac, Mile Kitić i Šaban Šaulić.

Era u muzici između pedesetih i devedesetih je poznatija kao doba novokomponovane muzike. S tim da je Mašinka svoj prvi singl objavila 1969, jasno je da govorimo o zlatnom dobu narodne muzike kada je ona stupila na scenu. Tadašnji melos karakterišu pesme prepune nostalgije, patnje, tuge za propuštenom mladošću i prilikama koliko i tekstovi o teškom životu, nedaćama i pogrešnim izborima. U strukturi pesama ćete često pronaći narodne elemente i ukrase, često opisujući prirodu ili život na selu, što je ovu vrste muzike stavilo pod termin „seljačka muzika“. Melodija novokomponovanog stvaralaštva se pretežno zasnivala na zvuku harmonike, pogotovo „dugmetara“, i akustičnih instrumenata, dok je ritam sekcija mahom stavljena po strani ili zapostavljena. Za ritam se koristio takt i pauze između tonova što je omogućilo slobodniji tok pesama, brz tempo, uzbudljive prelaze i solaže. Međutim, kako je tehnologija uzimala maha, prvi čovek sleteo na Mesec, pojavili su se prvi komercijalni računari i implementacija elektronike u svakodnevni život, tako se sve više koriste električni instrumenti, što je nekako očekivano za period kada je bivša Jugoslavija bila u punoj snazi.

Za Mašinku Lukić se ne zna da li je to bilo njeno kršteno ili scensko ime. Jedni tvrde da je Mašinka zapravo bilo popularno ime u doba komunizma i da je simbolizovalo uspehe i razvoj industrije Jugoslavije, dok drugi pak kažu da je reč o umetničkom imenu koje je Lukićka odabrala zarad iste simbolike. Lukićku još opisuju i kao borkinju za ženska prava, pogotovo ako posmatramo njene pesme kao što su „Džajo, Džajka“ posvećena fudbaleru Draganu Džajiću, levim bekom Crvene zvezde s legendarnim statusom. U toj pesmi, ona peva o ljubavi prema njemu, odnosno želji da bude s njim. Značenje pesme nas dovodi do toga da su žene u sedamdesetim podjednako pratile sport i fudbal ili barem bile u stanju da prate to koliko i muškarci. U takvim pesmama, koje su postale raritet, umetnici se suprotstavljaju društvenim normama i izazivaju ustavljene granice dozvoljenog. Po sredi je borba protiv predrasuda, čak iako su žene u SFRJ bile daleko ravnopravnije s muškarcima nego u nekim drugim vremenima.

Krasi je savršena dikcija, iako su stihovi u ondašnjim pesmama okarakterisani kao nepismeni ili polupismeni. Prepoznatljiva je po tome što peva s pola glasa, oslanja se na ton normalnog govora, s tim da ne koristi dublje ili piskave tonove, kao ni pun potencijal glasnih žica kao operske ili moderne pevačice.

Opus Mašinke, ako ga uporedimo sa drugim izvođačima tog doba, prilično je ujednačen sa konkurencijom i uklapa se u tadašnje šablone. Većina njenih pesama prati standarde, govori o ljubavi, nostalgiji, ali i o tome kako je biti žena na selu, kako je biti žena u ono vreme i kakve sve izazove jedna žena mora da doživi. U svakom tekstu, provuče se po stih koji suptilno ukazuje na feminističke ideje. Svoju karijeru je započela na eksperimentalan način, snimivši singlericu „Apolo 9“ po tekstu Obrena Pjevovića. U ovom tekstu, pozabaviću se baš tom numerom u potrazi za fantastičnim elementima. Počnimo od prve strofe i refrena.

Apolo 9 – singlerica 1969

Spavam, jadna, u drveni krevet
a moj Mile u Apolo devet
momci nam se veru na Veneru
devojke im kiselicu beru

Ref. 2x
Suve šljive i planete
a na Zemlji plače dete
traži hleba i salate
gladno dete, brate

U samom startu ulećemo u fantastičan svet pesme i vidimo kontrast između života na Zemlji i života u svemiru. Pri prvom stihu, dobijamo prepoznatljivu odliku melosa i tugu za partnerom koji više nije s njom, odnosno za Milom koji spava u raketi Apolo 9. Da bi naglasila svoj jad, Mašinka poredi materijale poput neke paralele u razvoju tehnologije, s tim da je verovatno moderno doba industrijsko i od metala, srlja u svemir, dok je dole na Zemlji sve i dalje od drveta. Mile se često pojavljuje u Mašinkinim pesmama, pa bih preporučio da potražite ostale pesme i ispratite Milove dogodovštine.

Drugi stih u prvoj strofi, daje nam nešto drugačiju sliku, veranje po Veneri što može biti insinuacija erotskog ili visoke tehnologije koja zalazi dublje u fantastiku. Kiselica može biti i neka vrsta pite ili peciva, međutim u datom kontekstu, reč je o lekovitoj biljci koja se koristi u različite svrhe. Zašto baš kiselica, a ne neka druga biljka, ili čak radnja, teško je protumačiti. Moram da podsetim da su stihovi u novokomponovanim pesmama često birani radi dobre rime, umesto dubljeg značenja, pa tako nije potpuno isključivo da je ovde to slučaj.

Refren nas dalje upoznaje s jadom života na Zemlji zbog suvih šljiva koje se u narodu isključivo jedu zimi kada nema svežeg voća, ali i uplakanog i gladnog deteta. Ovde se govori o nemaštini u kojoj se Mašinka nalazi. Uz to, na kraju refrena kaže „gladno dete, brate“, kao da iskazuje svoju nemogućnost da sama prehrani dete, odnosno da se nalazi u bezizlaznoj situaciji. Dakle, nije da dete plače jer je ona loša majka, već je upravo ta nemaština zaslužna za glad.

Kaži, Mile, vasionski brate
na Mesecu ima li salate
il’ salate, il pršute stare
il’ su tamo sve gole pustare

Ref. 2x
Napredno sam i ja dete
želim s’ tobom na planete
na Zemlji nas đavo vreba
sve zbog džaboleba

Hleb možemo smatrati i osnovnom prehrambenom namirnicom kod naroda na Balkanu. Nedostatak istog ukazuje na nemaštinu. Međutim, reč salata se spominje već treći put, a uz dodatak pršute stare, sama slika se menja u nešto bolji jelovnik, izobilje hrane, bogatiju ishranu. Raspitivanje kakva je hrana na Mesecu, i sumnja da je tamo u svemiru još gore nego na Zemlji, daje nam psihološki momenat s kolikim jadom se suočava, ne samo Mašinka, već celo čovečanstvo, pogotovo oni koji su već u svemiru, na Veneri, na Mesecu, u raketama. Sam stih uliva jezu i strah, jer govori o nepoznatom i neistraženom vaseljenskom prostranstvu, kolonizaciji, životu u okrutnoj sredini. Istovremeno ove rime prikazuju stanje modernog društva, uspeh čovečanstva da se odupre gravitaciji i otisne se na daleki put, hrabro idući van svih granica bezbednog koje diktiraju zakoni fizike naše planete.

Refren je već drugačije postavljen i govori o drugačijim stvarima. Iz refrena možemo da shvatimo da nada za boljitkom ipak postoji, i da je sama Zemlja osuđena na propast. Ličnom izjavom da je ona napredno dete, pritom je još i žena, daje nam taj njen prkosni stav i element feminizma. Mašinka sebe smatra detetom, ali naprednim detetom, time ukazujući na podelu ko zaslužuje blagodeti napretka, a ko ih nije dostojan, jer po njoj, samo napredna deca idu u svemir, putuju po planetama. Ispada da ona prosečna deca ne mogu to isto, i da zbog svoje prosečnosti moraju da pate. Poređenje s detetom možda ima i simboličan ton, kao da govorimo o nekom početku ili osobi koja tek treba da stasa u čoveka. Napredna deca, put u svemir, kolonizacija pustara na Mesecu, Lukićka ovde mašta o mogućoj budućnosti. Ona želi da se vine među zvezde, putuje galaksijom, učestvuje u kolonizaciji Venere, Meseca. Njen cilj je beg sa Zemlje u kojoj vlada glad, gde deca plaču za hlebom i salatom. Pesma pri dubljoj analizi otkriva crnilo propasti, apokalipsu, obećanu trulež i odumiranje koji su sastavni deo života. Mašinka mašta, žudi za svetlom budućnošću.

Ko li našu zemlju špijunira
iz letećih, nečijih tanjira?
Da l’ su oni od Apola veći
il’ su možda, neki ljudi treći

Ref. 2x
Navalila buka, jeka
dvadesetog naseg veka
iz ove se, naše kože
nikuda, ne može

Spomenuto crnilo ovde više dolazi do izražaja, pa tako i sam ton pesme dosta skreće na suštinu teksta. Ovde nas Lukićka vraća u doba komunizma, period „Hladnog rata“, špijunažu i afere oko tehnoloških dostignuća. Pitanje ko to nas špijunira, već ima odgovor. Ona sama nudi odgovor da to nisu naši leteći tanjiri, već nečiji. Ako usvojimo podatak da su leteći tanjiri poreklom vanzemaljski i da verovatno takva tehnologija nije dostupna Jugoslovenima, reč nečiji onda može da označava da vanzemaljci špijuniraju našu zemlju za potrebe tamo nekog. U drugom stihu, idemo dalje s pitanjima, „da l‘ su od Apola veći“, misli se na program Apolo, ili bolje rečeno na Amerikance, pa onda pitanje može da glasi: Da li su ti špijuni snažniji od Amerike i njihovog svemirskog programa?

Zanimljivo mi je još i to da se sumnja na neke ljude treće, ali zašto treći, zar ne treba da bude neko drugi, umesto treći? Ko to nas pored prvih špijunira, da smo svesni za postojanje drugih, pa da tek na kraju mislimo na nekog trećeg? Možda je u pitanju samo dobra rima. Kao i u prošloj strofi, i ovde imamo nepoznato, sumnju, strah, tajne špijunske operacije i borbu, nama nevidljivih, sila.

Refren nas vraća na Zemlju, odnosno natrag u realnost Mašinkinog sveta. Buka i jeka mogu označavati bum populacije, napredak grana industrije i tehnologije, ubrzanje odvijanja stvari i događaja, još ako spomenemo i ratove, svežu mentalnu sliku prethodnih stradanja, tek dve decenije posle Drugog svetskog rata ili nešto svežije kao što je rat u Vijetnamu, kao i drugih manjih čarki u Evropi i šire, to već poprima odlike prave buke, jeke i haosa.

Zemlja je za nju postala haotična, rupa bez dna, planeta puna gladi i neradnika, mesto gde se i dalje spava na drvenim krevetima, gde jednostavno nema dovoljno za hleb. Da li je ova pesma suptilna kritika čovečanstva koje je zarad zvezda batalilo sopstvenu planetu? Ili je pesma ipak o tome da je tehnologija postala pogubna, da jednom šakom daje napredak, dok drugom otima deci iz usta da bi se finansirala? Veranje po Veneri, branje kiselice, izobilje hrane, moderno susreće nazadnost Zemlje ili specifično propast sela usled vrtoglavog razvoja industrije, tehnologije i gradova Jugoslavije do te mere da nema ko hleb da umesi, šta ova pesma govori nama u dvadeset i prvom veku? Šta Mašinka iz ’69. poručuje našoj naprednoj deci, generaciji koja se saživela sa tehnološkim ostvarenjima i sve dobijamo klikom na dugme, instant život podržan brzinom električnih aparata?

Ako je ova pesma o majci s gladnim detetom, negde u bivšoj Jugoslaviji, koja peva o svom jadnom okruženju, zatim sa poslednjim refrenom konstatuje da se „iz ove naše kože, nikud ne može“, u kakvu poziciju ona stavlja savremene majke? Zaista, na kakvoj društvenoj lestvici se nalaze majke oko nas? Pesma, iako se smatra naivnom i povodom za sprdnju i smeh, možda ipak govori o značajnijem problemu. Mašinka posmatra tehnologiju, velika dostignuća stranih sila, potom skreće pogled na sopstveno dvorište, Jugu i njena sela. Nju ne dotiče modernizacija, možda joj se čak na neki način gadi sve to što je okružuje, ali je opet svesna sebe, da je i ona u neku ruku dete, gladna uspeha, željna promena, ali suviše nemoćna da to sama ostvari. Nije li ovo prava tugalica posvećena čovečanstvu i njegovom jurcanju u nuklearno doba?

Ostaviću na vama da procenite šta je pisac, odnosno pevačica htela da kaže.

Imajte u vidu da je pesma iz 1969, snimljena je nakon decenije pošto je sovjetska raketa Luna 2 poslala sondu na Mesec i tako ostvarila prvi kontakt sa satelitom. Potom, ova pesma je snimljena iste godine kada je, 20. jula, raketa Apolo 11 sletela na površinu Meseca time ostvarivši prvi ljudski kontakt sa površinom Zemljinog satelita.

Apolo 9 je bila raketa zadužena da ispita Mesec, površinu, potencijalna mesta za sletanje, proračuna vreme, trajektoriju, prikupi sve potrebne podatke kako bi nekoliko godina kasnije Apolo 11 zablistao svojim epohalno malim korakom za čoveka, ali velikim za čovečanstvo. Sama godina, prepuna dešavanja i velikih dostignuća, bila je dovoljna inspiracija za Mašinku i Obrena da rade na ovoj pesmi. Kakav li je samo utisak ostavila na ljude kada je tek izašla na vinilu, ili kada su na poleđini pročitali tekst pesme, potom je poslušali? Da li je neko posle poslušane pesme izašao napolje, pogledao u zvezde, a onda lagano skrenuo pogled prema Mesecu s jasnom idejom da baš u tom trenutku neki Amerikanac šeta njegovom površinom? Ko to našu zemlju špijunira iz nečijih letećih tanjira?

Ukoliko vam se dopala analiza, i želite još ovakvih tekstova, preporučite mi u komentaru sledeću pesmu, umetnika ili numeru sa fantastičnim elementima.

Salvador Dali ( Upornost sećanja i Dezintegracija)

Posted on by Lana Zlatović

Da bismo primili Dalija u naš svet fantastike, ili možda bolje rečeno – da bi on nas primio u svoj, osvrnućemo se na svetski poznato delo Upornost sećanja i njegovog naslednika nastalog dvadesetak godina kasnije. Međutim, za razumevanje tih čudesnih scena pred našim očima, koju reč ćemo posvetiti i nadrealizmu kao umetničkom pravcu.

Nadrealizam je osnovao francuski pesnik Andre Breton ne tako davne (nije prošlo čak ni 100 godina) 1924. Taj novi pokret, koji je išao u korak sa trenutnik dešavanjima svoga doba, bio je povezan sa umetničkim stvaranjem koje je osnovu nalazilo u iskustvu sveta snova i podsvesti. Takođe je bio veoma podstaknut razvijanjem moderne nauke – posebno fizike. Time se rađa nova stvarnost za umetnike tog doba, nova nauka je stvorila svet u kom determinizam ne postoji – objekti i pojave su stvoreni u činu posmatranja, pojedinac ih identifikuje kako ih sam zapaža. Sve je bilo podređeno proizvoljnoj mašti. Većina nadrealista bili su verni pratioci psihoanalitičara Sigmunda Frojda, što možda čak i samo po sebi dosta govori s obzirom na to da je on deo svog naučnog rada posvetio pojmu nesvesnog, koristivši i fragmente snova. Nadrealisti su se oslanjali na pristupanje nesvesnom umu – putem spavanja, sanjanja – možemo reći i ‘sirove’ misli koja nije bila provučeno kroz ruke društva.

Kada govorimo konkretno o Salvadoru Daliju možemo videti koliko je moderna fizika uticala na njegove radove, čak je bila i ključna. Gavin Parkinson, proučavalac umetnosti nadrealizma, za njega govori: „Dali je bio fasciniran teorijom relativnosti jer je pružala ideju da realnost ne može biti svedena na jedan protok”. Dok sam Dali o sebi piše u svojoj knjizi Osvajanje iracionalnog (Conquest of the Irrational) sledeće: „Sva moja ambicija u domenu slikarstva je da materijalizujem slike svoje konkretne iracionalnosti sa najimperijalističkim besom preciznosti”. Interesantno je, takođe, to da je on idolizovao i Pabla Pikasa – a dobro nam je poznato da njegova dela sigurno nisu oslikavala realni svet u svom pravom obliku – koga je čak i upoznao u Parizu 1926. godine.

Čuvena slika koju smo svi već videli, ali nikad se dovoljno nagledali, jeste Upornost sećanja (La persistencia de la memoria), naslikana 1932. godine kada je Dali imao tek 28 godina. Već u to vreme je nadrealizam bio u svom vrhuncu što je dodatno pripomoglo našem slikaru da razvije sopstveni metod stvaranja umetnosti. On se naziva „paranoiac-critical method” i kroz njega je Dali sam sebe podsticao da upadne u hipnotičko stanje koje bi ga izbavljalo od realnosti. Imao je to verovanje da će se vizija sama stvoriti ako njegove misli rade neometano. Iako bismo elemente slike najpre okarakterisali kao plod mašte, litica u pozadini je prepoznata kao obala Katalonije, odakle je Dali. Bezoblična forma, boje kože, preko koje se nalazi jedan od izobličenih satova, identifikovana je kao Dalijev autoportret. Sam slikar je rekao da ni on ne zna značenje ovog dela, a ta izjava zasigurno daje mnogo prostora izučavaocima njegove umetnosti za sopstvene interpretacije. Shvatajući satove kao klasično opšte mesto, oni se ovde mogu protumačiti kao sveprisutnost vremena, dok Dali odbija da ih poveže sa bilo čim osim sa francuskim sirom, nazivajući ih čak „kamamber vremena”.

I? Šta vi kažete? Teško je reći na šta tačno misli, možda na topljeni francuski kamamber? Ali neporecivo je stvar u preovlađivanju mašte.

Dali uzima čvrst, mehanički objekat (kao što je sat) i pretvara ga u nešto tako fluidno, čini se čak rastegljivo, možda i kao da bismo mogli da se opečemo ako ga pipnemo po velikoj vrućini – nešto slično topljenom siru… Objekat je nama poznat, ali iskrivljen i definitivno shvaćen van konteksta i svog izvornog značenja, kao što obično biva u mašti, pogotovu snovima i halucinacijama. Sakupljeni mravi, kao i jedna mušica, pojavljuju se asocirajući na leš što potom aludira na smrt i raspadanje. O ovom delu Dali je napisao: „Bio sam spreman da isključim svetlo kad sam u trenu video rešenje. Video sam dva mekana sata, jedan od njih je žalosno visio sa grane maslinovog drveta”. Dok njegova tadašnja žena, posle viđenja dela, komentariše: „Niko ne može zaboraviti tu sliku nakon što ju je video”. Zar nije bila u pravu? Kao kakav prorok jer evo nas, sa milionima drugih ljudi, koji ne možemo zaboraviti, a i dalje se pitamo šta se tu tačno dogodilo – i verovatno ćemo se pitati zauvek. Možda ne možemo zaboraviti baš zbog toga što je ne možemo ni potpuno razumeti, sama mogućnost i da razumemo ovakvo delo nam je oduzeta od strane autora kada nije dao objašenje, sve ostalo se čini kao prazno nagađanje i igranje analize.

Godina 1932. ne predstavlja poslednji put da će Dali iskoristiti pomenute simbole i predmete u svom stvaralačkom opusu. Posle dosta godina (tek 1952-1954) javlja se sa delom Dezintegracija upornosti sećanja (La Desintegración de la Persistencia de la Memoria), koje se isprva zvalo Hromozom jarko obojenog ribljeg oka započinjući harmoničnu dezintegraciju upornosti sećanja (The Chromosome of a Highly-coloured Fish’s Eye Starting the Harmonious Disintegration of the Persistence of Memory). Svoje pređašnje delo sada „ažurira” u skladu sa vremenom koje odražava strah od nuklearnog rata, prikazuje svet izmenjen ratnim dobom. Dali svoj rad nastao pedesetih godina naziva „Rhinocerotic period” – što vidimo u obličju roga nosoroga koji podseća na ispaljene rakete pod vodom. Za Dalija, taj rog životinje predstavljao je simbol apsolutne savršenosti. Na Dezintegraciji jasno vidimo šta se dešava i pod vodom a i iznad nje. Predeo litica Katalonije sada lebdi nad vodom. Grane drveća sada su kao isprekidane linije koje lebde dok ih ništa ne spaja. To predstavlja razdvajanje materije na atome, otkriće u doba kvantne mehanike. Dali je bio veoma zainteresovan za nuklearnu fiizku od eksplozije prve atomske bombe u avgustu 1945. godine. On opisuje atom kao njegovu „omiljenu hranu za misli”. Saznavši da je materija stvorena od atoma koji se ne dodiruju, pokušao je to da preslika u slikarstvo svog vremena, sa predmetima koji nisu bili u dodiru jedni sa drugima, što jasno vidimo u praksi. Za Dalija, ova slika je bila simbol nove fizike. Nekada čovečje (Dalijevo) lice, sa prethodne slike, kao da počinje da se preobražava u drugu ribu – sličnu onoj iznad. Za našeg slikara, riba je bila simbol života. Ako bismo mi sami vršili neku mini analizu, rekli bismo da je riba simbol i hrišćanstva, što možda mnogima padne na pamet. Međutim, s obzirom na to da se Dali izjašnjavao kao „katolik bez vere” ili čak u krajnjem slučaju ateista, a definitivno je bio udaljen od srednjovekovnog stvaralaštva, tu ideju ćemo, za sad, odbaciti kao mogućnost. Sve nam govori da je on ipak bio čovek nauke, ali zar to ne bi značilo i da je on čovek koji daje prednost razumu i vodi se njime? Mada mislim da odgovor na to već jasno vidimo u umetnikovoj težnji ka podsvesti.

Slika prvobitne Upornosti sećanja bi mogla da se protumači kao predstava Ajnštajnove teorije relativnosti simbolizujući relativnost vremena i prostora, mada je sam Dali odbijao vezu sa teorijom, već se držao francuskog sira. U novom, prerađenom delu, „digitalizovanje” stare slike simboliše kvantnu mehaniku.

Kroz nadrealizam, čak i avangardu, vidimo koliko je umetnost relativna stvar. Kod Dalija se konkretno sada susrećemo i sa uplivom nauke u umetnost. A ko bi pomislio da je takav umetnik, čiji opus zavisi od sanjarenja, halucinacija kao i od „sirove” misli, ikada bio toliko zainteresovan za nauku da čak i ovekoveči njen razvitak u svojim delima. Možda nam baš tako dokazuje da umetnost može da se napaja u svakoj sferi postojanja, u svakom pronalasku, da ide gore-dole, napred-nazad, da putuje i stoji, ali da uvek govori i čini da se zapitamo. A dok se pitamo, možda i mi stvorimo nešto novo, nadahnuti njom.

Država mutanata

Posted on by Kristijan Šarac

 

 

ŽANR: naučna fantastika / superhoroji
ORIGINALNI NAZIV: House of X and Powers of X
IZDAVAČ ZA REGION: Čarobna knjiga
SCENARISTA: Džonatan Hikman
CRTAČI: Pepe Laraz i R. B. Silva
ZEMLJA: SAD
PREVOD: Draško Roganović
GODINA IZDAVANJA: 2019.
OCENA:

 

 

 

 

 

 

Nisam pisao prikaze neko vreme. Nema boljeg načina da se vratim u sedlo od početka nove edicije, pod nazivom The Best of Marvel RIGHT NOW gde će biti objavljivane najnovije tvorevine iz slavnog izdavačkog poduhvata koji traje i traje bez namere da stane. Doduše, ova priča je stara neke dve godine, ali i dalje je poprilično friška za naše omaleno tržište. Nećemo biti baš tolike cepidlake da zahtevamo od juče za danas. Na kraju krajeva, nije ni odveć važno koliko je priča stara, nego kako je ostarila. Kao i činjenica da izdanje postoji na našem jeziku u – slobodno mogu reći – fantastičnom prevodu Draška Roganovića. U tom segmentu sam zahtevan, a on je jedan od prevodilaca koji je svoje umeće dizao sa svakim urađenim tomom, i podigao ga na jedan zavidan i vrhunski nivo. Što u konačnici u mnogome doprinosi i kvalitetu dela. Ne kaže se za badava da je prevođenje pisanje nanovo.

Glede i unatoč knjiga, stripova i prikaza imam neka razmišljanja. Kako se piše dobar, zanimljiv i realan prikaz? Svakako ne na način koji je danas učestala pojava po društvenim mrežama. Primerak koji dobijete od autora ili izdavača vas ne obavezuje na pozitivno mišljenje, ali vas obavezuje na argumentaciju i poznavanje materije. Naravno da ne možemo svi biti profesionalni kritičari, ali neke osnove možemo ispoštovati i tako isključiti očigledne spoljašnje uticaje na naš krajnji sud. Prva i najbitnija stvar je – ne postoji nesubjektivnost, svačiji ukus je subjektivan, od toga i kreće doživljaj dela. Jednostavno naš racio funkcioniše na nivou prija mi – ne prija mi. No, onda smeštamo predmet kritike u okvire vremena nastajanja, zemlje u kojoj je stvoren, religije, kulturološkog značaja, žanra, obrazovne vrednosti, umetnosti, strogo razdvajamo delo od tvorca i merimo veštinu izvedbe. Tim činom će naše ja biti gotovo sigurno suzbijeno na margine i um će tražiti racionalno razdvajanje sviđa mi se od znam da je ovo dobro.

Nažalost, kako nisu sva dela vrhunska, tako nisu ni svi kritičari vanserijski. Sećate se, okviri. Malobrojne su takve umetničke gromade koje istupaju iz šablona i ruše ih. Prepoznatljivo, naglašavajuće i ekstravagantno. Oni menjaju svet, to su vizionari. Ali, čak i takve slučajeve morate znati objasniti i predstaviti publici na razumljiv i jasan način. Autor nikad nije kriv što je loš ili krivo shvaćen, nego kritičar koji ga pohvali i laički protumači. Da budem malo samokritičan, moji prikazi su ložački, zabavni, tek malim delom kritični, iz razloga što niko ne želi na ovakvom mestu čitati isključivo analizu, želja je da to bude prisutno, ali da ne preuzme tekst. Ipak, popularizacija ne sme biti neselektivna, mora biti usmerena na kvalitet i oslanjati se na znanje. Drugim rečima, nije ovaj posao za svakoga. Baš kao i svi drugi poslovi, od vas zahteva konstantno usavršavanje i ažuriranje znanja, gotovo neprekidan rad na sebi. Posvećenost i odricanje. Rezultati će nadoći, samo se naoružajte radnom i kritičkom etikom.

Džonatan Hikman – nagrađivani scenarista i crtač. Autorsko učešće je imao u delima Pax Romana, Transhuman, The Nightly News, Tajni ratnici, Fantastična četvorka, Tor i Osvetnici.

Pepe Laraz – crtač čije vreme tek dolazi. Zasada, iza sebe ima rad na Spajdermenu, Zvezdanim ratovima, Osvetnicima i nekim manje poznatim serijalima.

R. B. Silva – crtač poznat po radu na Superboju, Spajdermenu i manje poznatom stripu Nova.

Šta je to što može da ujedini milione mutanata toliko oprečnih stavova? Država, njihova država – država mutanata! I pitanje opstanka. Kroz hiljadugodišnju priču vidimo varijacije i moguće završetke borbe za nezavisnost ostrva Krakoa koje bi bilo država mutanata. Ljudi i mašine imaju mnogo šta protiv stvaranja države mutanata, ali da li su u stanju da to spreče? Profesor X, Magneto, Apokalipsa, Marvelka, Zlokobni na istoj strani, pa šta ih uopšte može zaustaviti? Niko i ništa reklo bi se, ali…. Uvek je ključno to ali. Da li je osnivanje istovremeno i kraj za državu mutanata? Proverite živeći živote Mojre X.

Strip je jednom davno odrastao i što pre to shvate američki cenzori biće bolje za devetu umetnost. Apsolutno je frustrirajuća samocenzura dva najveća američka izdavača. Psovke u znakovima, seks se izbegava, sve u cilju da se ne zapati oznaka R. No teme za odrasle nisu u saglasju sa tom težnjom da strip bude što široj masi dostupan. Mišljenja sam da se treba strogo razdvojiti stvaranje za decu i stvaranje za odrasle. Ovako je šteta samo na umetnosti. To se već desilo u Evropi, mogu da prepišu. Superherojski strip je postao važan, kroz njega provejavaju sva bitna pitanja, što će reči i vetrovi promene.

Još jednom ću napomenuti da bez ovako dobrog prevoda strip ne bi bio isti. Uprkos jednom jakom scenarističkom i crtačkom ostvarenju. Dok ste vi spavali svet se promenio, reče vođa mutanata i otpoče revoluciju. Učestvujte čitanjem u osnivanju države mutanata. I naravno dobro promislite o okvirima i pisanju prikaza. Popularizacija da, ali ne na uštrb kvaliteta. Pozdravljam vas sa Krakoe, živela država mutanata!

Recenzija „Priče iz poštanske torbe“

Posted on by Elena Alexandra

Svako od nas ima svoje favorite u svemu pa tako i u žanrovima ali se u jednom svi slažemo, a to je da ono što bismo da pronađemo između korica omiljenog žanra zaista bude i vredno naše pažnje. Sa druge strane, čitaoci su u prednosti na pomen ega jer pronalaze knjiške dragulje čak i tamo gde zagriženi autor ne bi svratio ako mu nije u domenu interesovanja. A baš naprotiv, autori bi trebalo da prošetaju s vremena na vreme po svim žanrovima i podžanrovima jer se tako gradi kvalitetan tekst. Primera radi, knjiga prepuna robota, ma koliko volela SF mi je krajnje dosadna ukoliko nema međuljudskih odnosa. Masa ljudi je na „Walking dead“ imala komentar da iako su zombiji već izvikano dosadni nakon decenije upravo taj odnos snaga i socio ponašanja je zanimljiv. Snaga autora je da nas ubedi u real svog teksta. Da ga doživimo stvarnim. Da saosećamo sa ljubavlju dva mitska bića ili se zajedničkim snagama radujemo ili ljutimo na ko zna kakve svemirske rase.

E sad, kao što rekoh u svakom žanru postoje majstori voleli vi to ili ne. I dostupni su. Mene lično duša zaboli kad u sred dobrog horora iskoči scena ljubavnog para koji izgleda kao da autor nikad u životu ni leksikon simpatiji nije popunio. A ako ih nema uopšte onda je štivo, sve samo neuverljivo. Jer sve je život pa makar i fiktivni između korica. I sve ga čini.

Još jedno od teških bremena autora je da ne ume da se izuje iz svojih cipela i obuje cipele svojih likova, ne ume da ispriča priču iz tuđeg pogleda i nekako sve doživljaje plete na sigurnosnom terenu sopstvenih iskustava. Ok, ume to biti zanimljivo. Ali kad vidite da je očigledni stanovnik planete Zemlje se kvalitetno predstavio kao pečurka sa Saturna i poverovali ste nekako u to onda imate majstora. Iako treba čitati sve što vam padne pod ruku (loša literatura ako ništa drugo opominje i ukazuje šta ne treba da radite pri pisanju) nekako je najmanje knjiga koje su bukvalno život između korica.
U tom magnovenju mojih dugogodišnjih pretraga naiđe po koji biser ali „Priče iz poštanske torbe“ su donele momenat otkrovenja.

Radnici JP Pošte iz Novoga Sada, Aleksandar Tepić i Zoran Popnovakov, autori su ove zbirke. Da, dragi moji autori, ovo nisu potkovani književnici niti učmale face akademskog kora zbog kojih vekovima učimo šta je neki pisac hteo da kaže a ni on ili ona sami možda se ne slažu sa tim, ovo su dva svakodnevna čoveka sa nesvakidašnjim darom. Ne da pišu priče ili da ih prepričavaju već da ih postave tako da smo tamo i da ih živimo sa njima. Izmestiti se u cipele svojih kolega, uvući se u kožu likova sa mesta na kojima možda i nisu baš uvek bili prisutni, dočarati scenu bez kitnjastih performansi, naterati nas da se smejemo i plačemo, strepimo i saosećamo sopstveni mentalitet do kostiju. Ovi autori su pravi pokazatelj kako se „ide na teren“ pre stvaranja dela. I kako se sa terena zapisuje samo srž priče.

Moram priznati da skoro nisam ništa pročitala brže i upečatljivije. Apsolutno fascinirana lakoćom stila koji nosi toliko emocije u svakom pogledu. Al nemojte da vas ovo zavara kao patetično. Daleko je od toga. Pisano je tako da će te se smrzavati sa poštarom, nervirati što su se cigarete nakvasile, žaliti za preminulom bakom koja je umela da vam ponudi čašu vode ili toalet nakon mnoštva sati hodanja, smejaćete se iz srca, nedostajaće vam unuci deke iz broja na kraju ulice koliko i njemu, durićete se i inatiti otaljavajući poslove koji su uvaljeni liku a ne vama pa sve do momenata kad ovi fantastični pripovedači prosto počnu da vam se pričama toliko uvlače pod kožu da zamalo pa ćete ujutru ustati i pomisliti da treba da se javite u poštu po raspored.

Ne šalim se, ne trude se da nas ubede a ubedili su nas čim su spustili prva slova. Ne trude se da nam dočaravaju a sve smo doživeli. Ni malo im nije stalo da li će nas dotaći neki njihov „svakodnevni“ dan a zapitali smo se koliko poznajemo sebe a tek one oko nas. Koliko samo sreće, agonije, smrtnih opasnosti, tuge, bola, nemoći, uobrazilje, ludila i karaktera će nam otvoriti vrata kroz ovu knjigu. Sama pomisao da da ste provirili u priče nekih drugih ljudi ušunjavši im se u stanove i kuće sa ovim poštarima budi onaj večiti ljudski poriv da gvirnemo malo kod drugih. Negde ćete naići na dobar ulov znatiželji a negde će vas biti pomalo sram. Iako je vi samo čitate.

Istina, kao što rekoh, slabo me koja knjiga navela da se smejem naglas ili se rasplačem. Ova me pogurala i da se raspsujem i da mi dođe da se obračunam a ako to nije vrhunski dar pripovedača, onda ne znam šta je.

Četrdeset i dva teksta ako računamo post skriptum i reč autora (koja se u ovom slučaju čita drage volje jer i sama liči na jednu od priča) čine ovu neverovatnu zbirku života. Događaji su autentični. A motiv, kako sami autori navode bio je razbijanje predrasuda o poštarskom poslu. Da, da, ne lažimo se svi mi smo bar jednom za tamo nekog rekli kako je njemu lako u tome što radi. Nije da nisam znala da nije lako šetati po svi vremenskim uslovima i obračunavati se ili biti na pogrešnom mestu u pogrešno vreme a samo si radio svoj posao ali dok nisu počeli da na mrežama dele pitalicu gde ide u toalet teta sa trafike ni to se nismo pitali, zapravo.

Kad bi me pitali šta njih dvojica nosaju zapravo u svojoj poštanskoj torbi dovoljna bi bila jedna reč: život. Da ne govorimo o tome kako je divno „čuti“ vojvođane u tim redovima teksta i njihov odnos prema životu. Ali nisu ovo samo priče koje su ovekovečile sva ona lica kojih već sad više nema ili su nam ostavila gorak ukus da žive teško pa i pod nasiljem upravo sada u realu tu negde blizu ovo je i kritika društva, isticanje tabua, skidanje predrasuda, izvlačenje na površinu svega onoga što guramo pod otirače. Ako vas zanima pravo stanje stvari a ljubitelji ste majstorskog (i pomalo izumrlog pripovedanja uz logorsku vatru ili u ovom slučaju u kafančetu tj. separeu, možda zadnjim prostorijama pošte ili haustoru) ovo je prava knjiga za vas. U ovoj knjizi se krije još jedan biser a to je neverovatno opštekutlurno obrazovanje autora. Malo malo pa će vam nešto uporediti sa pojmom iz muzike, istorije, kulture, umetnosti, politike ili jednostavno povazati pojmove na krajnje neočekivanim mestima tako da se sasvim normalno uklapaju u bit priče.

Kako reče Miljan Ristić u svom osvrtu na exxxperiment.net: svaka profesija bi trebalo da ima jednu ovakvu knjigu koja u sebi nosi sve ono lepo i loše u određenoj profesiji ali i drugu stranu medalje.

Slažem se sa tim, da jednom za svagda sagledamo kako je sa druge strane bilo kog „šaltera koji toliko kudimo“. Da se malko pogledamo očima drugih ljudi. Da se zna, ima mnoštvo osvrta na ovo delo i svi su između 3- 5.000 karaktera pa i više i nijedna loša kritika. Verujete li mi da ovde i te kako čuči blago neorealizma? Bukovski komotno sa „Poštom“ iz 1971. može da se pomeri u stranu. Iako je i sam bio poštar. Ako ste ikada voleli priče posle ponoći koje pričaju taksisti voleće te i ove dnevne koje će vam ispričati poštari.

Znate li koliko su autori drage osobe? Koliko u njima ima zdravog humora? Koliko samo osećaju i razumeju ovaj vrli novi svet u kome pokušavaju da dobiju ili poklone osmeh kad je najteže?

U recenziji oradio.rs reče jedan od njih da ako ništa drugo ova knjiga je dobra da je ponesete sa sobom u toalet. Samo…bojim se cenjeni autori da onaj koji to učini ne bi odatle izašao sve dok je ne pročita do kraja što bi umnogome blokiralo tu vrstu saobraćaja kućevnog. Skromni, dragi i realni ma koliko osuđivali okrutnost novog doba i prazninu nastalu u ljudima optimistički traže onu jednu travku u oku prolaznika. Oni ne šetaju samo, vise po kafanama i važe za švalere (mada imate priču o jednom legendarnom) već su prinuđeni da budu likovi na scenama naših života jer nekako ih zadesi da tad naiđu. Da se ne lažemo samo poštar ume da pismo bez pune adrese oslovljeno sa „Pera ložač treći haustor“ dostavi bez greške.

Citiram autore: …postaješ njihova baba sera, sveštenik, zid plača, stub srama, bandera po kojoj će lepiti svoje oglase, dežurni i redovan krivac…(preuzet citat sa oradio.rs, Dušan Majkić).

Dodala bih da su i draga lica koja nose igubljene razglednice onih koji nam nedostaju, redove pisama davno ispisanih i nadu da će jednom iz svojih torbi umesto računa koje ni sami ne vole da dele izvući kakvo čudo i otkrovenje. Mi u kraju imamo divnog poštara. Kakav je to maher. Sve taj zna, i kad bi ti nešto primio i kad te nije zatekao iako ste se mimoišli. Živi su to ljudi. Pa se tako i ponašajmo.

Jedna stvar je sigurna, kad je vrućina dajte vrapcima vode a poštaru da odmori kosti, nismo ni svesni kakav je to posao zapravo. Sem ako već niste poštar. A nisu autori sakrili ni kad su uhvatili krivinu, nemojte se ljutiti na njih svi mi „za ove novce“ dobro smo i došli na posao. Ko nije sa ljudima radio taj … posebno kad im ne nosite nešto lepo.

„Tokom života mnoge stvari uzimamo zdravo za gotovo ili letimično prolaze pored nas. Mnogo puta to bude sam život. Dva novosadska poštara, Aleksandar Tepić i Zoran Popnovakov su u svojim poštarskim pričama ostavili crtice inspirisane autentičnim događajima koje ne samo da pokazuju koliko zapravo njihov posao nije lak ili samo puko raznošenje pošte već i na kratko učestovanje u mnogim životima. Svakom dostavljenom kovertom oni hteli ne hteli postanu gostujući lik na nečijoj sceni života. A ono što su nama prikazali, u svoj svojoj težini, bolu, radosti, predrasudama i mentalitetu našeg naroda nije ništa manje nego autentičan prikaz samog življenja i pokušaja postojanja. „Priče iz poštanske torbe“ smo mi sami, ono duboko u nama, nepredvidivo. Urezujuće, potresno pa i obilato vrcavim humorom jer ovi redovi su sam život, onakav kakav jeste. Ispričane onako kako se najpomnije sluša: „De sipaj još jednu morao bih ti nešto reći…ne znam hoćeš li mi verovati…ali bio sam tamo…delićem sebe sam još uvek. ”

Elena Alexandra, osvrt na audio izdanje ove knjige u produkciji „Digitalne dosade”

Knjigu možete naći u novosadskim knjižarama („Mala velika knjiga“, „Most“, „Bulevar Books“, poručiti je od autora na FB stranici (Al D Tepić), sajtu „Dotkom-Neopolitikin zabavnik“ (sa koga su ove priče i potekle kao i audio izdanje „Digitalne dosade“ na istoimenoj stranici (FB) i aplikaciji.

Knjigu je ilustrovao, kako drugačije nego karikaturama, Hugo Nemeta što je posebna dragocenost. Fun fact i Hugo je poštar.

Da rezimiramo, majstorski rad stila koji vas vozi emotivno, otvorenog jezika koji ne prelazi u vulgarnost i prostotu iako upravo taj jezik najbolje razumemo i baš takav nama sa ovih prostora direkt u oko objasni celu situaciju u dva skoka, sposobnost da se autor izmesti neosetno u tuđe cipele, staloženost u svojima, lakoća izvlačenja svega i svačega iz čitaoca tokom čitanja, razbijanje predrasuda oko jedne profesije koju mnogi smatraju trivijalnom i „lako ćemo“, pokazatelj jednog sasvim novog sveta.

Nabavite ovu knjigu, neka vam poštari otvore vrata drugih života oko nas.

Ocena 15/10, bravo.

S ljubavlju, Elena Alexandra

Privlači li nas nešto zlo?

Posted on by Tamara Petrović

“By the pricking of my thumbs Something wicked this way comes” (Shakespeare’s “Macbeth”)

Neobično je kako neki životni trenuci mogu biti ključni, ne samo za nas, kao glavne aktere, već i za čitavo čovečanstvo. Tako je i susret dvanaestogodišnjeg Reja Bredbarija sa vašarskim mađioničarem Mister Elektrikom bio presudan da ovaj autor započne upravo ono što najbolje ume i podeli sa nama čitav niz priča i romana koji zaslužuju počasno mesto na policima, ne samo ljubitelja fantastike i horora, već i mnogo šire čitalačke publike. Kao i druge velike autore, Bredberija je teško svrstati u neki određen žanr. Svojim raskošnim talentom prevazilazi ograde, preskače žice i pomera granice žanrovski definisanog stvaralaštva, otvarajući pred nama vrata novih svetova, gde se likovi i dešavanja, ma kako neobični ili čak nemogući bili, uvlače pod kožu, udaraju pravo u centar i skuće se tu u nama, među rebrima, s leve strane, zauvek. Upravo taj iskorak iz žanra možda je najuočljiviji u romanu „Nešto nam se zlo privlači“.

Sam naziv, direktno je preuzet stih iz IV čina Šekspirovog Makbet i aludira na neki predosećaj, koji je svako od nas iskusio, kada neobjašnjivo, a opet neosporno, znamo da će se uskoro desiti nešto veoma, veoma loše. Ovaj osećaj nije obična slutnja, opipljiv je i ima fizičku dimenziju. Stiven King u romanu „Crna kuća“ govori o nečem sličnom: „Druga definicija iskliznuća glasi: osećaj da stvari od skora stoje gore, ili da će se ubrzo pogoršati.“ Baš ovakvim odabirom naslova, Bredberi nas od starta kupuje, budeći onaj osvežavajući i neodoljivi osećaj jeze u kičmi. Od samog početka svesni smo da čitamo nešto što nećemo lako ispustiti iz ruku. I zaista, roman se čita u dahu, od korica do korica i onda opet, iz početka. Opijajuća poetika, karakteristična za Bredberija, prisutna je u svakoj rečenici. Čak i imena likova su takvi: Vil Halovej (Vil Hallway), Džim Najtšejd (Jim Nightshade), Mister Dark (Mr Dark), Mister Kuger (Mr. Cooger), Peščana veštica (Dust Witch)…

Pripovedačka veština ogleda se, ne samo u priči koja nas usisava u sebe, već i u opisima ambijenta, likova i scena. Malo je autora koji tako umešno daju karakter tami koja preuzima ulogu glavnog junaka. Uživanje u čitanju ovog remek-dela time postaje duhovno iskustvo. Simbolika, iako jasna, nije ni malo izklišeizirana, čak i kada se posmatra kao nebrojano puta ispričana bajka o večitoj borbi dobra i zla. Ljubav, prijateljstvo, radost i humor na jednoj strani i bol, zavist, ambicija i jad na drugoj, u književnosti, i generalno, u umetnosti, svakako nisu novina, ali u ovom slučaju to nimalo ne smeta, naprotiv, daje novu nadu da je zaista jednim osmehom moguće poraziti mrak koji nas okružuje, ali i onaj opasniji, mrak u nama samima. Iako potpuno različitog tona i atmosfere, „Nešto nam se zlo privlači“ moramo posmatrati kao svojevrstan nastavak romana „Maslačkovo vino“. Čak i sam Bredberi ih spaja u tzv „Green Town trilogiju“, nazvavši je tako po fiktivnom gradiću u kome je smeštena radnja oba romana, dodavši joj i treći „nastavak“, „Zbogom leto“, kao i kraću priču „Letnje jutro, letnja noć“ čime zaokružuje celinu. Čitava trilogija reflektuje različite aspekte odrastanja dvojice dečaka (u pitanju su različita deca u svakom od nastavaka). Leto i jesen nisu ni malo slučajno odabrani, kao ni uzrast junaka. Svi mi se sećamo koliko su baš ova godišnja doba važna u toj dvanaestoj, trinaestoj i četrnaestoj godini života, kada, neko manjim, a neko jezivo krupnim koracima, grabi ka zadivljujućem i istovremeno zastrašujućem svetu odraslih. Neki od nas imaju tu sreću da (bar) jednom nogom ostanu s one strane duge. Ili je to ipak odluka? Možda neka vrsta, običnom oku nevidljivog, belega koji nije polumesec, nego osmeh? Kec koji vadimo iz rukava kada zagusti? Trik kojim varamo i život i smrt, nekada i sami sebe? Ako time nekog učinimo barem malo srećnijim, da li je uopšte važno? Na kraju krajeva, svako bira svoje oružije.

Naravno, ovaj „mračni horor”, kako ga mnogi kritičari opisuju, ostavio je dubok trag u celokupnom umetničkom stvaralaštvu koje je usledilo nakon prvog izdanja, 1962. Iako je sam Bredberi, pre nego što je završio roman, imao ideju o filmu, ona, nažalost, u takvoj intepretaciji, nikada nije realizovana. Utešnu nagradu dobili smo 1983. Mnoge od nas nije ni malo utešila. Ali ko nije pomislio „Hej, od ove knjige mogao bi se snimiti sjajan film!“ neka prvi baci kamen. Drugih pokušaja, na sreću, nije bilo. U književnosti, kao što je to uglavnom slučaj, bili smo talične ruke. Pominjali smo već „Green Town trilogiju“ čiji je roman, premda, sam za sebe autonoman, ipak deo. Gotovo svaki pisac fantastike odao je neku vrstu počasti Bredberiju: Stiven King ( „It“, „Salem-s Lot”, „Dance Macabre”, „Different Seasons”, „Needful Things”.. ) i Nil Gejman („American Gods“, „The Graveyard Book“, „Eternaty’s Wheel“) su jedni od mnogih koji su otvoreno priznali uticaj baš ovog romana na svoje stvaralaštvo.

Svakako treba pomenuti i strip i grafičku novelu kao umetnički izraz čiji majstori su takođe bili dotaknuti ovim delom: Kristof Šabote svoj najpoznatiji strip „Veštice“ započinje pričom pod nazivom „Gatanje“-kratkom epizodom o neobičnom i zloslutnom putujućem cirkusu koji na prilično mračan način sakuplja svoje „zvezde“. Naravno, i mnogobrojni scenaristi popularnog Dilan Doga nisu ostali imuni na očaravajući Bradberijev roman. Brojni muzičari od Eltona Džona do Pixies, preko različitih, mahom metal bendova, i genijalnog Pink Floyd bili su inspirisani Bradberijevim književnim opusom, ali, kada je reč konkretno o romanu „Nešto nam se zlo privlači“ treba izdvojiti „ Medicine man“ možda manje poznatog benda Barclay James Harvest. Tipično za sedemdesete, kada je bend bio aktivan, pesma je kombinacija instrumentalno bogatog zvuka i harizmatičnog vokala, u mešavini američkog folka i rock’n’roll-a. Takođe, neizostavno moramo pomenuti i Nuclear Assault, američki trash metal bend koji je svoj peti studijski album posvetio upravo ovom romanu. Ukoliko ste ljubitelj dobrog gitarskog zvuka gde je kvalitet teksta u drugom planu, čitav ovaj album je svakako preporuka. Zapravo, tema Bredberija uticaja na muziku zahteva znatno više prostora nego što je ove prilike to moguće, pa zainteresovanima preostaje samo da zgrabe knjigu (ako već odavno nisu) naćule uši i obrate pažnju. Na pravu stvar!

Naposletku, ostaje pitanje šta nas toliko privlači zlu. Čak i kada po strani ostavimo svu diskutabilnost zla kao pojma, odgovor na ovu enigmu ostaje nedokučiv. Zašto tako halapljivo gutamo filmove, dokumentarce, romane, filozofske rasprave na temu zločina, rata, nesreće, straha, katastrofe? Da li nas takva vrsta apetita čini različitim od onih koji su odgovorni za ta (ne)dela? Koliko smo i sami odgovorni ili čak krivi za zlo koje je, ma koji ugao posmatranja zauzeli, nedvojbeno prisutno u našim pojedinačnim, ličnim životima i civilizaciji uopšte? Ili samo nemamo petlje da se pokorimo našoj pravoj prirodi? Možemo li uopšte govoriti o hrabrosti kada se predajemo? Pobuna i suprotstavljanje zahtevaju stvarnu akciju, snagu, odvažnost. Samo bunt mora imati u temelju promenu u emocionalnom i svesnom biću čoveka, za sve ostalo dovoljno je biti lenj. Vajld je mržnju video kao atrofiju ljudskog bića. Herbert o strahu govori kao o ubici uma, maloj smrti koja donosi potpuno brisanje. Zavetuje nas na suočavanje sa našim strahom. Ljubav i sloboda traže, buđenje, pokret i rad. I možda bi zaista bili manje utopistički ideali ako se svako od nas mrdne, makar malo, malčice, makar za pedalj. Hoćemo li?

Na krilima Nosferatu Zoda

Posted on by Stefan Brezar

Pisati o delu čoveka koji je tek umro često je… pa, tugaljiv posao.

Ponekad se to pretvori u nekrolog, u hvalospev slavnom mrtvacu… a delo ostane skrajnuto, pukom činjenicom što je autor sada mrtav, i s tim u vezi, jako interesantan.

Nisam sklon tome da odvajam autora od dela – delo ne nastaje u nekom vakumu već od strane živog čoveka, i mada ću Mijuru pominjati u tekstu koji sledi, akcenat ću staviti na ono što je uradio – a pisanje o njemu, kao čoveku, ću ostaviti nekome drugom. Takođe ću ubaciti i neke detalje iz mog života, meni bitne (ali umereno, obećavam).

Ne sumnjam da će ih biti mnogo u danima koje slede koji će pisati o Mijuri – smrt nas učini nekad još popularnijim (ako još popularnosti treba čoveku koji je prodao pedeset miliona mangi)

Dakle, ostavimo druge da pišu o autoru a osvrnimo se na Mijurino siroče – mada to siroče ima dva metra i ogroman mač na leđima – manga serijal „Berzerk“.

Neki od vas su čuli za njega, neki su ga pročitali celog, neki su gledali anime… no ipak, ono što sledi sadrži spojlere, tako da vas moram upozoriti na vreme.

Još ste tu?

Još jednom.

Treći put.

Dobro. Da počnemo onda.

Anime, manga, metal…i administrativni posao

Za „Berzerk“ sam čuo još u gimnaziji.

U to vreme, slušao sam metal i bio lud za fantastikom, a i japanska kultura počela je da se pomalja na mom horizontu. Nisam bio zagriženi ljubitelj… ALI povremeno bih odgledao i pročitao ponešto – pa je na red došao i anime „Berzerk“.

Odgledao sam anime… onaj iz 1997. koji na mene nije ostavio bog zna kakav utisak. Tu su bile i igre, koje smo igrali na „soniju“… a kasnije i prva poglavlja mange… mada nisam nikad mangu čitao od početka do kraja.

Originalni stripovi su bili tada još retki i skupi, tako da sam od starijih drugara čuo da je „Berzerk“ možda nešto najbolje što ću ikad čitati… ako ikad uspem da dođem do svih poglavlja.

Posle dosta godina, sada već kao svež diplomac književnosti, krenuo sam da radim jedan do zla boga dosadan administrativni posao… koji mi je ostavio dosta vremena na samom poslu. Trebalo je da bdim nad nekoliko ekrana i povremeno ubacujem podatke u izvesnu aplikaciju, dok sam u međuvremenu mogao da radim šta sam hteo. Jedan kolega je čitao mange i preporučio mi je sajt sa 3000 naslova.

Jedan od najpopularnijih je bio…. pa, Berzerk. I pisalo je da imaju sva do tada izašla poglavlja. I tako sam, u pauzi kucanja na kompjuteru pročitao SVE. Može se reći da je to bio preokret u mom životu.

Epska fantastika u srednjovekovnoj post apokalipsi

Za neupućene, radnja „Berzerka“ odvija se u svetu koji neodoljivo podseća na Evropu na kraju srednjeg veka… ali sveta koji je na pragu svojevrsne apokalipse i kako se radnja odmiče to postaje sve očiglednije.

Glavni junak, Gac, znan kao Crni mačevalac, poput Med Maksa luta tim i takvim svetom, usput se razračunavajući sa čitavim nizom čudovišta, od kojih su neka, jako moćna i sebe nazivaju apostolima. Za razliku od Geralta od Rivije, on ne čini to iz računa – razlog za to nam se dugo ne daje, iako nas tolika mržnja vuče na neke zaključke.

Tek kasnije, mi saznajemo Gacove motive – on odlazi u borbu protiv apostola ne bi li nekako stigao do Božije ruke, petoro anđela zla, među kojima je i njegov nekadašnji prijatelj, Grifit, krvnom žrtvom preobražen u Femta, hladno i okrutno čudovišta koje podseća na spoj čovekolikog slepog miša i ptice.

Gac je usamljenik ali s vremenom mu se u borbi pridružuju stara ljubav Kaska, bivša inkvizitorka Farnes i njen brat Serpiko, veštica Šerki i drugi…i to u trenu kada svet konačno doživljava svoju apokalipsu. Veliko je pitanje hoćemo li videti kraj ove mange, ali zasigurno je da ono što je napisano, pleni epskim zamahom. Mijura se nije ograničio na jedan žanr – imamo tu elemente epske fantastike, horora, gotike… a manga ponekad ulazi u vode realizma – tad njegov svet postaje moguć ako ne i zaista stvaran. Prilikom gradnje tog sveta, Mijura je crpeo isnpiraciju sa raznih strana, a kada kažem sa raznih to zaista i mislim.

Šekspir, Barker, One piece

Popularnu kulturu, a posebno fantastiku i horor, optužuju za banalnost sadržaja i nedovoljnu „visinu“ na koju autor puca.

Mišljenja sam da svaka generacija kritičara iz dna duše prezire ono što kasnije biva prepoznato kao vrednost – ne sumnjam da su u Homerovo doba pojedinci mrzeli „Odiseju“ iz istog razloga zbog kojeg se danas neki gnušaju mogućnosti da jedan strip u sebi sadrži ikakvu vrednost. Mijuri treba odati najveće priznanje upravo zbog činjenice da je uspeo da za 33 godine izlaženja „Berzerka“ spoji visoku i pop kulturu na način na koji retko ko može da izvede. „Berzerk“ je metal, pop, gotik, palp, šekspirovska drama, Klajv Barker, vestern, Niče, One piece, istorija i mašta, Japan i Evropa, filozofija i dobro staro ultra nasilje.

Postmoderna obožava citatnost, da rovari po nekom delu i traži uticaje – toga je u Berzerku bilo dovoljno za sve te tragaoce za retkim blagom. Možete porediti Grifita sa Makbetom, Gaca sa Ničeovim nadčovekom, videti u Božijoj ruci Helrejzer Klajva Barkera, u imenima vila nailaziti veze sa „Snom letnje noći“, porediti mangu sa 10 drugih mangi, raspravljati o religijskim konceptima. I što je još bolje – svi oni bi bili u pravu.

Ključni elemetni, koji pomažu u razumevanju „Berzerka“ su (anti)junak, Slučajnost/Pojam Zla, odnos fantastičnog/realnog.

(Anti)Junak u osenčenom svetu

Svako uspešno delo ima atmosferu.

Atmosfera jednog dela je toliko važna, da se može reći da ako imate atmosferu imate pola onoga što je potrebno da bi imali delo koje će privuću pažnju. Teško je ipak opisati šta je to atmosfera jednog dela, ali svakako je možete osetiti iako ne i opisati. Atmosfera „Berzerka“ je neizrecivo teška… ali i neizrecivo lepa. Anime adaptacije ne mogu, nažalost, da je uhvate. U Berzerku kao što sam rekao ima nešto i od Med maks franšize – svet je u potpunom haosu, osenčen crnim bojama ponora i u središtu haosa koji ključa, nalazi se junak li antijunak (kako želite) koji ne može niti želi da se uklopi.

Gac, Crni mačevalac, ne pripada ni svetu senki niti svetu živih. Polu čovek a polu oružije, žrtvovan a živ, on, ne svojom voljom, ali vremenom postaje stranac svima pa i sebi. Označen ukletim žigom, on hoda u senovitom prostoru između dva sveta, koja ga oba mrze i koja su se oba ogrešila o njega – na šta im on uzvraća mržnjom. Nevernik, cinik, naučen na loše, on vodi rat protiv senki, koje tek ponekad dobiju svoj oblik – i ti susreti, mahom su brutalni. To je ako ne njegova sudbina onda barem realnost u kojoj živi – beskrajni napor posle kojeg ne dolazi ništa osim novog napora.

Nekadašnji ljudi, a sad čudovišta, protiv kojih Gac vodi sopstveni, one man krstaški pohod, apostoli Principa zla, nekada su možda bili isto što i Gac – ali je njihov prelaz bio potpun – i zato je za njih borba protiv Gaca borba do kraja – što im on i daje, vođen mržnjom i željom za osvetom koja ga nagriza sa svakim smaknutim neprijateljom. Ta borba se u jednom trenutku učinila gotovo beznadežna – borba ogorčenog čoveka u mračnom svetu na pragu apokalipse… i možda je baš ta beznadežnost borbe učinila da Gac postane toliko popularan – ukleta figura, koja samo u mržnji nalazi nekakav osećaj smisla.

Kasnija poglavlja, posebno saga Zlatno doba, iako pokazuju i naličije Gaca kao heroja, kao ni kasnija poglavlja u kojem on ponovo stiče saputnike na svom usamljenom putovanju ne menjaju njegov lik suštinski niti menaju radikalno atmosferu – borba protiv Zla ostaje sumorno koračanje sve sivljom zonom. Dobijanje berzerk oklopa, čije korišćenje Gac plaća sa sopstvenom krvlju i ljudskošću dovodi Gaca još bliže Ponoru.

Ipak, smrću autora (verovatno) nećemo znati kraj tog rata sa svima i sobom.

U raljama Slučaja

Negativci u „Berzerku“ su živopisna galerija čudovišta svih vrsta, nekadašnjih ljudi a sada menjača oblika, na čelu sa enigmatičnom Božijom rukom, skupinom od pet enermno moćnih stvorenja, koja nalikuju na bogove. Međutim, ono što ih pokreće nije ni zlo radi zla niti puki niski porivi, niti neki vrhovni zli entitet, već ono što se često u mangi naziva kauzalnost, ili grubo prevedeno – Slučajnost.

Slučajnost, a ne sudbina, dovode svakog pojedinca „Berzerk sveta“ do određenog ishoda. Slučajnost se upliće u odluku Gaca da ukrsti put sa družinom Sokola i Grifitom, slučajnost navodi Grifita da postane deo Božije ruke, slučajnost presuđuje u tome da Gac konačno prihvati pomoć i stvori novu družinu… i tako dalje.

Mijura nikad nije do kraja objasnio ovaj koncept, kao ni koncept Principa Zla, koji se provlači kroz celu mangu ali se iz onog što se moglo pročitati, može razumeti da on nije želeo da bilo kom negativcu da ulogu koji je Tolkin dao Sauronu – Zlo protiv koga se Gac bori i koje je progutalo njegovog prijatelja Grifita, difuzno je i možda čak i nepostojeće… što ga čini možda još opasnijim.

Tumačeno u pesimističkom ključu – protiv Zla nema pobede. Optimistično gledano – Zlo ne postoji. Ipak ma koliko se naglašavao ili preglašavao, taj koncept ne potire drugu bitnu stavku – čovek je kovač svoje sudbine. Član Božije ruke Void to tumači kao „pokušaj ribe da ide protiv struje kauzalnosti“. Ipak, Gac, kao i drugi ukleti lik, Skeletni vitez, uspevaju da prkose slučajnosti i preduprede, u pojedinim slučajevima određena događanja – da iz Ralja Slučaja otmu drugačiji završetak Svesni izbor, u slučaju apostola, presuđuje hoće li ili ne oni ostaviti svoju ljudskost i postati čudovišta. Na kraju bi se mogao izvući i sledeći, slobodan zaključak – čovek može prkositi i bogovima… ako je spreman da plati skupu cenu.

Epilog?

Mijurinom smrću, najverovatnije se završava i čitav projekat „Berzerk“…A možda i ne.

Međutim, ono što je izvesno je da je upravo u ovoj mangi Mijura uspeo da da svoj magna opus, iako je nije završio, filozofski izraz razmišljanja jednog umetnika o neprestanoj borbi čoveka protiv života, o ljubavi, izdaji i niskim odnosno visokim porivima.

Zaključaka ima mnogo – i koji god da odaberete, verovatno će biti tačan.

(Posvećeno uspomeni na Kentaroa Mijuru) 

Neobični vodič – Super ljudi

Posted on by Elena Alexandra

Nema osobe koja bar jednom u životu nije poželela da bude makar kakav vlasnik neke super moći. Ako ništa drugo, da ponedeljkom ustaje odmoran. Taman pomislimo da smo ponešto otkrili, pojavi se neka persona ili više njih koji igricu pomere za level up. Ili više njih odjednom na istu temu. Svedoci smo da ljudsko telo može neverovatne stvari potpomognuto DNK mutacijom pa i ličnom voljom ili nagonom.

Ljudi stradali u nesrećama koji su sebe uzdigli do Olimpijskih pobednika. Slabovidi koji se kreću bolje i jasnije razaznaju okolinu od onih koji imaju funkcionalno to čulo, pomoću eholokacije (vrsta kliktanja pomoću usta najpribližnija sonar tehnici) pa voze bicikle u saobraćaju i razaznaju objekte na određenoj udaljenosti. Mutant ljudi koji vide, čuju, trpe, podižu, misle, izdrže ili stvaraju brže i bolje od drugih stanovnika ove planete.

Neki pomeraju granice na druge načine. David Laterman je omogućio stipendije učenicima koji su oduvek osrednji, verujući da ocena nije merilo talenta. Neki su neobični poput osoba koje pate od Dermatografije (običan zarez na koži se razlista u prelepe crteže poput šare koja podseća na šaru nakon udara groma i koja nestaje nakon pola sata). Nekima nam namaknu osmeh ljudi koji poput Karam Anda i njegove supruge Katari provedu 90 godina u braku (tačnije 90 god. i 291 dan). Tilda Svinton (engleska glumica) potiče iz neprekidnog niza anglo-škotskih predaka i to sa nepromenjenim vlasništvom zemljišta od doba kad još Normani nisu okupirali Englesku (samo tri porodice u Engleskoj se mogu ovim pohvaliti). Škotski psihijatar R.D. Lang je imao poseban pristup obolelima od šizofrenije tako što ih je oponašao, tvrdeći da je mentalna bolest samo odgovor zdrave osobe na izopačen svet koji doživljavaju (jednom se zbog nage pacijentkinje u transu, svukao go i klatio zajedno sa njom što je rezultiralo da ona posle predhodnih nekoliko meseci agonije i ćutanja ne samo progovori nego smo dobili i jasniji uvid u svet koji je njima opterećujući).

Postoje heroji tipa Kendrika Kastila (18 godina) koji je svojim telom svesno i dobrovoljno nalego na napadača tokom pucnjave u STEM školi spasivši tako sve žive ponudivši sebe kao štit. Medicinska setra Sandra Klark nije sebi mogla da oprosti što nije uspela da stigne na vreme i bude uz pacijenta koji ju je molio da ne premine sam pa je inicijator „No One Dies Alone” sa volonterima koji se ovim bave.

Slomljeno srce Semjuela Morza je stvorilo telegraf. Slikajući portret u drugom mestu kasno je dobio poruku da mu je žena bolesna a kad se konačno pojavio ona je več bila sahranjena. Svi bi voleli da imaju ortaka kao što je Tomas Kuk iz Vinskonsina koji se u detinjstvu dogovorio sa najboljim drugom da ako ikada neko od njih dvoje dobije na lotou podele dobitak, što je i učinio nakon što je ogrebao 22 miliona dolara. Bivši fudbaler, Jason Braun je donirao 37.5 miliona gladnima napravivši usput farmu (S. Karolina) sa koje prvi prinos ide ugroženima besplatno. Malo ko može da se pohvali da je potomak jedne od najčuvenijih mumija kao što to može učitelj iz Somerseta čiji je predka (Čedar man) star 9100 godina upecan u obližnjoj močvari (izgleda da se ta familija ozbiljno nije pomerala). Mila Bozoto (9 godina) je u brutalnoj trci Specijalnih jedinica „Foke” za 24 sata pretrčala 36 milja, plivala 8 km i prešla 25 prepreka u 6 krugova kao odgovor na zlostavljanje njenih vršnjaka.

Sve više dece parla strane jezike još dok je u pelenama, nabrajaju podatke svojih neverovatnih memorija ili sviraju instrumente kao da su reinkarnirani Paganini. Kradljivac identiteta koji se predstavljao kao hirurg je listajući literaturu pred samu intervenciju na jednom mornaričkom razaraču uspešno izveo nekoliko kritičnih operacija. Zbog genetske mutacije nepoznatog izvora (18. vek) jedan gradić na severu Italije nema problem sa holesterolom ili krvnim ugrušcima pa svi puše, piju i krkaju mrsno do besvesti.

Najviši, najniži, najdeblji, najmršaviji, najpirsingovaniji, najmodifikovaniji pune stranice Ginisa već dugo. Sadhu Amar Bharati drži dobrovoljno ruku u vazduhu još od 1973. u čast Šive i još mu nije otpala. Gutanje metala, stakla (regurgitatori), i vraćanje predmeta nazad po volji a neretko i prepletene su česta zabava live programa. Kontra postavljeni ili duplirani organi nisu retkost. Amoo Hadij (Iran) je zvanično najprljaviji čovek na svetu koji se nije kupao preko 80 godina i za divno čudo potpuno je zdrav iako izgleda kao skoreni otirač. Otac petoro dece radio je kao domar na Univerzitetu Boston 23 godine da bi sva njegova deca besplatno studirala (uštedeo je 700.000 dolara koje realno ne bi ni imao za ovo).
Iz navedenog, malo malo pa nas neko ili nešto iznenadi. Iako su svi pobrojani heroji ili antiheroji koje ne viđa čovek svaki dan, baš oni su samo vrh ledenog brega u različitim kategorijama. Ipak imaju nešto zajedničko, sve ih je više.

Zato se ovim tekstom bavimo onim skoro pa unikatnim ili zapravo jedinstvenim primercima ljudskog roda.

HENRIJETA LAKS: Rođena kao Loreta Plesant (1920-1951) je Afro Amerikanka iz Roanoke, Virdžinija. Ni njena porodica nije sigurna kako je njeno ime promenjeno u Henrijeta no nije važno, svi su je ionako znali kao Heni. Kada je imala 4 godine preminula joj je majka pri porođaju a kako otac nije mogao da brine o svima njima seli se u Klover gde ih razdeljuje rodbini. Henrijeta je dodeljena svom kumu Tomasu Henri Laksu u dvosobnu kolibu koja je nekad bila dom robova. Tu živi sa rođakom i budućim mužem.

Radila je na farmi duvana i rodila sina u 14. (Lovrense) i ćerku (Elsi) nekoliko godina kasnije, koja je rođena kao gluva i mentalno usporena do retardacije. Malo su se seljakali u potrazi za boljim životom a doživela je i da radi napornije dok joj se suprug borio u Drugom svetskom ratu. I taman kad je sve nekako počelo da liči na mir, 4 meseca nakon što je rodila treće dete otkriva da boluje od raka grlića materice. U isto vreme, njena ćerka Elsi je preminula (15 godina) u instituciji zatvorenog tipa. Sve skupa dovodi do užasnog stresa i ona počinje da u sebi nosi rapidno razvijajući epidermoidni karcinom cerviksa.

Doba segragacije nije bilo od pomoći ni u čemu pa ni sa ovim, slaba nega i tada opšte primenjeno lečenje guranjem radioaktivnih šipki radijuma unutar vagine odvelo je u propast. Kad su shvatili da ona zapravo ima adenokarcinom, bilo je kasno. Uzeta su dva uzorka tokom lečenja od kojih je jedan bio oboleo a drugi nekim čudom potpuno zdrav na analizi.

I tu počinje priča o najneverovatnijoj stvari čovečanstva. Priča o besmrtnosti.

Henrijeta to nije dočekala, na opštu zbunjenost, žena koja je nosila nejneverovatnije otkriće medicine preminula je u svojoj 31. godini u užasnim abdominalnim bolovima. Obdukcija je pokazala totalnu metastazu a njen grob je izmešten iz opravdanih razloga iako nije u redu da tačno mesto ne zna ni porodica. Porodica, takođe, vodi sudsku bitku da se dohodak od ćelija njihove Heni podeli sa njima.

A od njega žive farmaceutske kompanije, laboratorije, istraživački centri,… jer ćelije Henrijete Laks (HELA ćelije) same sebe obnavljaju, razmnožavaju i zaceljuju neverovatnom brzinom pa se ova kultura deli i prodaje institucijama koje se bave raznim istraživanjima. Ma čime da ih zagade one vrlo brzo se oporave i razmnože a kako su bile osnov Polio vakcine (i vakcina uopšte) svi mi koji smo pelcovani od rođenja zapravo imamo po malo Henrijete u sebi. Ključ su perfektnog imuniteta, brzog zarastanja, zalečenja, podmlađivanja a množe se toliko da viškove uništavaju. Neizostavne su za DNK istraživanja, tretmane i terapije.

 

ADAM RAINER: Rođen u Gracu (1899-1950, Austrija-Mađarska) sa 18 godina bio je visok 122.5cm, sa 19 godina -111.5cm što se smatra dvorfizmom (prosek je 147) i već je bio neverovatan jer kako stari tako se zapravo smanjuje. Dete roditelja prosečne visine je na svoj 21 rođendan izgledao kao trogodišnjak, vrlo slab i premršav. Sumnjalo se na pituitarni tumor.

A onda se dogodilo nešto što se dogodilo eto samo jedanput u zapisanoj istoriji. Adam je od svog 21. rođendana počeo da raste i do svoje 30. godine dostigao visinu od 218cm. Kad mu je otklonjen pituitarni adenom on je ostao prikovan za krevet do kraja života. Nastavio je da raste i u času kad je prmeinuo u 51. godini bio je visok 234 cm dok mu je stopalo raslo za po tri broja na godišnjem nivou. On je jedini ljudski stvor koji se rodio sa dvorfizmom i već bio jedinstven jer je to stanje bilo unazadno, koji je okrenuo tok i prešao u gigantizam.

DŽEJM HARISON: Poznatiji kao čovek „zlatne ruke” je donor krvne plazme iz Australije. Mnogi to rade ali on je jedinstven jer ima plazmatičnu komponentu, jedinu na svetu koja pomaže u bolesti znanoj kao Rezus sindrom. Preko 1000 njegovih donacija spasilo je preko 2.4 miliona beba širom sveta. Poslednju (1173) dao je 2018. u svojoj 81. jer Australijski zakon zabranjuje davanje krvi nakog tog starosnog doba. Njegova krv sadrži neobično snažna i otporna antitela (koja se bore protiv D Rh grupe antigena) a ovo otkriće je dovelo do razvoja imunoglobulina baziranog na ideji da spreči hemolize kod beba. Trenutno se radi na stvaranju sintetičkog odgovora jer on više ne može da daje krv.

EDVARD MORDRAKE: Polako ali sigurno iz urbane legende prerasta u moguć mit (da ne davim oko nekih otkrovenja). Priča kaže da je rođen u 19. veku, Englez je i ma koliko stalno imamo na videlu neverovatne genetske mutacije i usko gledano sijamske blizance ipak ostaje najneobičniji čovek iz te tematike. Edvard je imao jedno lice na svom potiljku, koje je plakalo i smejalo se i to kontra od onoga što je doticalo Edvarda. Molio je doktore da ga odstrane jer je trvdio da mu ono noću govori užasne stvari, vređa ga i ponižava. Danju nije patio od ovih prikaza. Na kraju se izmučen i očajan ubio u svojoj 23. godini otrovom. Važio je za prilično lepog i zgodnog momka, naslednik bogate porodice, školovan, muzički obrazovan i talentovan ipak je svoj kratki vek proveo u osami i nesrećan. Lice sa potiljka je balavilo iskolačenih očiju, nije moglo da govori (bar ne naglas pred drugima). Ova priča ima brojne svedoke ali i nekoliko zapisa. „Anomalije i Kurizioteti Medicine” (dr Džordža M. Goulda i dr Davida L. Pajla) kao i priče Čarlsa Lotina Hidreta u „Boston post”-u (1895, serijal gde spominje ženu sa repom što je Sirenomelia, čoveka sa telom pauka, čoveka krabu što je Ektrodaktilija,…) spominju deformitet lica prilepljen za potiljak koji balavi.

Jedna verzija govori da je to lice devojke čija usta bi naše babe uredno isprale sapunom s obzirom na količinu gadosti koje sposobno da izgovori ali da ne mešamo ono što bi moglo biti istina sa tamo nekim pričama uz logorsku vatru, postoji predlog da bi ovo mogao biti kraniofagijalni parazit (parazitski blizanac), oblik diprosopusa (kranijalna duplikacija) ili ekstremni parazitski blizanac (jedinstveni sijamski blizanac). Poslednja želja mu je bila da mu posle smrti odstrane lice da ga ne bi mrcvarilo i posthumno zauvek kao i da mu ne obeleže grob zbog znatiželjnika, a Edvard je i danas predmet interesovanja mnogih umetnika.

EBI I BRITANI HENSEL: Američke sijamske bliznakinje (1990) koje izdvaja to što su one dicefalični parapagus blizanci i to visoko simetrični sijamski blizanci…ili u prevodu jedno telo sa dve glave na njemu. Ono što ih izdvaja od Afrikanki Merien i Nadji Nadje kao i od Brazilaca Hesusa i Emanuela je to što se okom ne vidi. Svaka ima svoje srce, želudac, kičmu, par plućnih krila i svoju kičmenu moždinu. Ipak, imaju jedan par dojki, 1 dijafragmu, 1 jetru, 1 tanko crevo, 1 debelo crevo, 3 bubrega (2 leva i 1 desni), 1 set reproduktivnih organa, 2 odvojena polusakruma i 1 karlicu. Svaka bliznakinja kontroliše svoju stranu tela pa je neverovatno gledati kako sinhronizovano voze auti, jedu i pišu u isto vreme, trče, plivaju,… Po rođenju, ovakvi bliznaci imaju još jednu ruku između glava ali ovde je to odstranjeno.

Život im otežavaju vratovi iskrivljeni u stranu i jedna kraća noga (jedna je viša od druge) pa jedna mora hodati na prstima što je konstantan napor. Neobično je i to što kad uživaju ili trpe bol to zapravo oseća ona druga. Univerzitetski su obrazovane i rade u lokalnoj školi kao učiteljice a u socio veštinama se prilagođavaju (ako se slažu poslaće vam mejl sa: Ja se slažem a ako ne svaka će potpisati svoje mišljenje). Jedna u 100.000 blizanakih trudnoća ima ovakav slučaj a da prežive ceo process i rode se u terminu bukvalno 1: million. Mnogo je češći slučaj gde odvajanjem ostanu na jednoj nozi, jedna osoba premine jer nema telo ili nošenje parazitskog blizanca na sebi (obično je taj mentalno nerazvijen) ili u sebi.

DAMIER OMIER: Ovaj 11-godišnji dečak nosi retku bolest poznatu kao CDG (Congenital Disorders of Glycosylation) ali je i jedina osoba na svetu sa specifičnom mutacijom. Ne hoda, koristi tubus za hranjenje i potrebna mu je pomoć oko toaleta no ide u školu iako je neverbalan a često se i smeje. CDG ima preko 100 različitih oblika ali on je jedini sa potpuno novim CDG-GET4 koji je doveo naučnike do potpuno novog gena u DNK sekvenci, odnosno nečega što potpuno zaustavlja protein da se navede do pravog mesta što razvija neuropatiju van poznatih granica. Ima jedan ovakav Hulk bebac i u Nemačkoj.

N. N. lice: Samo jedna osoba je medicinskim analima poznata kao nosioc Ribose-5 fosfatne izomerazne deficijencije (RPI), njeno ime je sklonjeno od javnosti jer je ona potencijana meta neetičkim istraživanjima Molekularne medicine (MRI i DNA analiza). Godine 1984. ova osoba je prestavljena struci da bi 1999. ušla i u medicinske studije. Do danas niko ne razume ovu pojavu kako nastaje.

Neke od najređih dijagnoza: Sindrom kamenog čoveka (1:2 miliona) pod nazivom FOP je fibridoplazija progresiva koja polako tkivo pretvara u kost. Alisa u zemlji čuda je sindrom (AIWS; frekvencija pojavljivanja je skoro pa nikad) odnosno stanje u kome je osoba zbunjena oko oblika i veličine svojih delova tela i to mahom kao rast retko kao smanjenje istih ali i ima pogrešno viđenje oblika i predmeta (male zgrade i ogromne šoljice za kafu).

Hačkinson-Gliford progerija sindrom (HGPS, 1: 8 miliona) poznata je kao Progerija prestavlja ubrzano starenje dece a od 1886 prijavljeno je 130 slučajeva. Alkaptonurija (1:miliona) je sindrom crnog urina gde telu fali proces da polomi dva proteina amino kiselina (Tirozin i Fenulanin) pa telo pravi kiselinu. Hronična Fokalna Encefalopatija (Rasmunezenov encefalitits, 2: 10 miliona ljudi) i napada decu u uzrastu od 10 godinasa frasovima, gubitkom motorike i govora, paralizama, upalama mozga i mentalnim poremećajima. Metameglobinemija (sindrom plave kože) nastaje zbog neverovatne količine mete tipa hemaglobina koji transformiše gvožđe u krvi. Kuru (smejuća smrt) je redak i posledica je jedenja ljudskog mozga, lociran je u plemenu Fore (Nova Gvineja) a dovodi do oštećenja mozga usled proteina iz istog. Fielsovo stanje (po sestrama Kirsti i Katarina Filds) je progresivno mišićno oštećenje koje pravi bolne spazme i preko 100x na dan.

Retka je i Vanzemaljska ruka, odnosno posedovanje ruke koja živi za svoj ćef pa davi, grebe, pokušava da izvadi oko i udara sopstvenog vlasnika. Apotemnofilija je potreba da se odseče neki deo svog tela. Boantrofija je uverenje osobe da je krava (pasu travu, idu četvoronoške po livadama) sa obrtom gde se nakon epozode osoba toga ne seća. Kapgrasova deluzija je stanje u kome osoba veruje da je sve ljude zamenilo nešto drugo (svuda klonovi i slično). Klinička likantropija je stanje gde osoba veruje da se transformiše u vuka ili vukodlaka pa žive u gorama i kriju se u šumama. Kotardov sindrom je stanje gde osoba veruje da je zombi, duh, da ima teo koje se raspada, da gubi krv ili unutrašnje organe. Diogenov sindrom je poznatij ikao hordašenje uglavnom đubreta.

Fakticiozni poremećaj nam donosi osobe koje se ne vode kao hipohondori već žude da imaju boravak u bolnici snimanja i tretmane i često sebe namerno razboljevaju ili povređuju. Kluver Buki sindrom ima žrtve koje obožavaju seksualni odnos sa automobilima ali i pate od gubitka memorije ili imaju potrebu da jedu staklo i gvožđe. OKP (kompulsivno opsesivni poremećaj) je obično manija o čišćenju sa gomilom iznurujuće ponovljenih ritual i određenih pokreta i reči. Pariski sindrom (ne mešati sa turističkim sinromom ili Jerusalimskim, videti tekst Neobične dijagnoze) pogađa samo Japance kad vide Pariz (inače imaju repliku kod kuće u detalj) i dovodi ih do deluzija, halucinacija a trigger je sam francuski jezik koji u mozgovima Japanaca napravi kuršlus. Reduplikativna amnezija je čin viđenja duplirane lokacije uisto vreme na dva mesta (od 1903 u knjigama) a vodi u Alchajmera, tumour, trauma mozga i druge psiho poremećaje. Stendal sindrom je srećom privremen i redak a pogađa osobe izložene velikoj količini umteničkih dela odjednom što ih dovede da dobiju srčani udar. Retka je alergija na vodu (samo 30 osoba je ima), Porfirija, Pika (ovi jedu sve što vide ne bitno što nije jestivo), Moebusov sindrom (potpuna facijalna paraliza), najređa mutacija je na genu KAT6A, Morgelonova bolest je manifestacija stvarnog bola ili gmizanja pod kožom, Sindrom stranog akcenta podrazumeva da osoba počne da govori jezikom koji ne postoji.

Memorija ljudskog mozga se tako lako maniuliše da za okvirno tri sata mogu da vas ubede da ste počinili zločin koji niste. Skoro 70% to uradi nesvesno i ne samo da priznaju nego i detaljno opišu kako, gde, svaki detalj. Posle bitke u Šilou (1862), ranjeni na smrt ležali su na ledenom tlu i isijavali „anđeoski sjaj” iz rana (svetleli biolumiscentno). Dva klinca (2001) su na naučnom sajmu objasnila i zašto: u pitanju je biolumiscentna bakterija koja jede bakteriju za razlaganje i sepsu samo rana mora biti jako ohlađena. Svi vojnici su preživeli masakr a ovo bi trebalo bolje istražiti u modernoj medicine.

EERO MANTIRANTA: Prvi Finski sportista koji je pao pozitivan na dopingu je ujedno i bezveze pao na istom. Ispostavilo se da on i članovi njegove šire familije su nosioci mutacije eritroproteinskog G receptora što znači da mogu da nose 50% više kiseonika kroz krv na hladnom ili visoravni. Za skijaša sjajna moć.

LIAM HOESTRA, KRIS MORGAN: Liam Nosi dar neverovatne snage jer blokira protein miostatin što rezultira nemanje masti, rast mišića i neverovatnu snagu. Jedina mana ovog stanja je što oni moraju konstantno da jedu neverovatne količine hrane. Sa 1 godinom je radio zgibove do podbratka a sa 18 meseci raznosio nameštaj po kući. Kako ima deficijenciju miostatina i inhibirani rast mišića 6x je jači od prosečnog snagatora (ima inače 4 godine sad). Kris lagano podigne Ford Fijestu od tonu.

VERONIKA SEIDER,KONČETA ANTIKO,NATAŠA DEMKINA : Veronika vidi 20x bolje od top vida 20/20 (identifikuje osobu na više od 1.6km). Končeta (žena duga sa 4 retine u očima) vidi u spektru boja koje niko drugi ne vidi kao i ultraljubičaste (do 100x).Ima tetrahromat sa dve različite mutacije na svakom X hromozomu i samim tim ima 99 osnovnih boja pa na kamičku vidi duge. Nataša (Rusija) ima rendgenski vid (ne šalim se) vidi kroz predmete i osobe.

RAHMA HARUNA: Nigerijska cura koja od tela ima vrat i glavu sa nešto malo torza, poznata po tome što živi u lavoru, u konstantnim bolovima nesretna devojka prkosi zakonima medicine.

 

KIM NOBLE; DŽENI HEJNES: Obe imaju redak disocijativni poremećaj identiteta odnosno stanje višestruke linosti (1% ljudi pati od DID i imaju oko 2-3 ličnosti u proseku). Kim ima 100 a Dženi čak 2.500 komada.

MIHAEL MOTITO: Ima ih koji jedu šta stignu ali ovaj lik (Gosn, Magnetut ili Gsn jedem sve) sem sijalica i bicikala je pojeo avion Cesnu 150 i jedini je sa ekstremnim oblikom Pike jer guta kiseline i otrove.

KOBAJAŠI TAKERU: Ovaj mršavko ima moć rastezanja želuca koji je umalo svario sondu pri pregledu istog i nismo iznenađeni što je prvak u jedenju hot-doga koji verovatno dezintegriše odmah.

MARILU HENER, STEFAN VITLIŠIR, REBEKA ŠAROK: Marilu ma jedinstveno pamćenje svakog detalja i nebitnosti zbog Hipertimnezije. Stefan ima toliko perfekt memoriju da ako smao jednom baci pogled na panorama gradu ume da je nacrta u detalj (zgodno pa je momak arhitekta). Rebeka se seća boravka u maminoj utrobi.

HAVIJER BOTETA,DANIJEL BROVNING SMIT, JULIJA GUNTEL: Havijer je lik koji glumi Mamu (španski horor), u rimejku Mumije i Slendermenu. Ima i Marfan sindrom koji utiče na spajajuće tkivo ali ovaj lik raslojava kičmu kao gumu što ga čini jedinstvenim. Danijel ovo kombinuje sa Ehlers Danlos sindromom što dovodi do toga da ne oseća bol. Julija (umetničko Zlata) je žena guma koja se uredno iz zabave spakuje u perecu.

OZI OZBORN: Ovaj je odavno trebao da premine usled poroka koje konzumira u svim oblicima ali ima gentsku mutaciju gde gen odgovoran za alkoholizam apsorbuje metamfetamin i druge droge pa je imun na posledice svega ovoga. Dalje od toga ne mogu da otkriju. Super moć partijanja bez posledica.

ELIZABET TEJLOR: Ima mutaciju Dističija što znači da ima duge trepavice u duplom redu koje fenomenalno ističu njene ljubičaste oči.

STEFAN KRON: Ima mutaciju na delti 32 što mu omogućava da je imun na HIV virus u svakom pogledu.

Neustrašivost, amnezija (jedna oblik doduše je redak i tragičan krajnje), foto prepoznavanje lica, nesposobnost da se vide tuđa lica, vizuelna agnozija gde s ene razlikuje zmija od perece koja pravi koherentne slike sveta, deža vu, gledanje u pikselima, viđenje nepostojećih proračuna (šema, grafikona, matematičkih postavki, 6d objekata i atomskih struktura) u vazduhu sun eke od super moći. Posle nekoliko minuta gledanja sebe u ogledalu u zamračenoj prostoriji mozgu postane dosadno pa počne da kombinuje vaš odraz ili tuđ sa monstruoznim slikama. Mozak isključi nepotrebne centre i onesvesti vas da sačuva materije za vitalne organe, kao što ume da dijarejom izvede antitoksikaciju koju mi uredno zaustavimo probiotikom na bazi dehidratacije sadržaja (jel di ćeš tako u bus?). Ljudska pljuvačka sadrži opiofin prirodni lek protiv bolova koji je barem 6x snažniji od morfijuma.

Šećer na rani ublažava bol i ubrzava proces zarastanja. Nikaragvanski jezik znakova je sponatno nastao među napuštenom gluvonemom decom (1980) u izolovanom selu. Psihička utrnulost je pojava u času kad previše ljudi umire a ostalima to postaje nešto normalno. Miris najbrže prizove uspomene (Džoj Milne može da namiriše Parkinsonovu bolest mesecema čak pre nego osoba oboli).

Ljudsko telo je očigledno čudo mašinerija.

LIVE THOV LIN: Kinez koji je Magneto do te mere da za sebe lepi autobuse.

ŠI LILIANG: Šangajski monah koji na površini vode pretrči čak 125m.

TAI NGOC: Vijetnamac koji od groznice (1973) je izgubio mogućnost da zaspi. Svaki dan radi težak fizički posao i ne spava uopšte.

DEJV MULINS: Novozelanđanin koji je ronio je u daljinu čitavih 244m na dah za 4min i 2sek a zaronio na dah na 108m.

RATHAKRINANA VELU: Njači zubi na svetu (Indija) vuku voz od 261 tonu sa razdaljine kanapom od 4m.

WIM HOF: Ne oseća hladnoću niti mu šteti pa sedi u ledenom jezeru i po sat i po.

BEN ANDERVUD, DANIJEL KIŠ: Korišćenjem ehololokacije Ben vozi skejt (ima reblastom odnosno vrstu kancera na oba oka i slep je skroz), pentra se na drveće. Danijel čak vozi bicikl unutar saobraćajnog toka.

DIN KARNAZES: USA maratonac koji s enikad ne umara niti je iscrpljen jedino što spava danima posle trke. Trčao je 350milja, 50 maratona zaredom u 50 država tokom 50 dana i kao vrhunac tri sata trčao čuvenu trku Nju Jorka. Može da trči neprekidno.

GARTI MONASI TIBETA: Samoregulišu svoju temperature. Proverili sui h na -17 (Himalaji) gde su spavali u snegu i ledu napolju i nisu ni zadrhtali.

SLAVIŠA PAJKIĆ: Poznatiji kao Biba Struja proizvodi elektricitet sovjim telom. Primio je 20.000 volti (1983) u telo a 2003 je podgrejao lonac do ključanja za 1min i 37sek. Ume da uvuče i sačuva u sebi struju pa da je odpusti kad mu volja.

ZAO RUI: Šaolin monah koji ima ne probušivu kožu. Sem što odmara svom težinom na šiljcima voli i da demonstrira uključenu bušilicu na svojoj slepoočnici.

ALAIN ROBERT : Francuski spajedermen se bez opreme vere preko Ajfel tornja, Empajer Stejt bildinga, Kanadskog skver tornja, Petronas tornja u Maleziji, Hotela „4 godišnja doba” u Hong Kongu, solitera Londona i to brzinski spolja po staklenim klizavim, ravnim pločama.

DEREK AMATO, ORLANDO SEREL,ALONZO KLEMONS : Savant sindrom je momenat kad nakon udarca u glavu umesto da pobrljavite postanete genije. Derek je virtouz na klaviru koji ga neobično privlači a prvi put je seo za njega nakon oporavka od povrede. Orlando je posle udarca u bejzbolu dobio perfekt memoriju svega i svačega. Alonzo je imao više udaraca u glavu i od tad je dovoljno da uglom oka vidi mrlju i da je pretvori u skulpturu (bukvalno naizgled živu). Drugi od udarca mahnito peru ruke, imaju opsesije za žutom i ljubičastom bojom, ponavlajju isti odgovor više puta, vređaju nepoznate ljude u javnosti, presvalče se u javnosti, imaju kockaste crno-bele vizije, migrene, amnezije, ili kradu po radnjama.

SAMJUEL RODRIGEZ: Rodio se u 26. nedelji trudnoće i preživeo.

ZAK SVART: Preživeo leukemiju tri puta za 10 godina.

BRUK GRINBERG: Preminula je u svojoj uzrasno 20. godini sa telom 5-godišnjakinje, jedino su joj kosa i nokti nastavili sa rastom.

ŠAJLO PEPIN, TIFANI JORKS: Devojčice rođene sa spojenim nogama i razmaknutim stopalima što podseća na peraje. Ovo je Sirenomelija.

LANDOD DŽONS: Dečak iz Ajove ne oseća nikakvu glad od svoje 12. godine.

Disenbark sindrom (stalni osećaj da ste na brodu koji se ljulja), spontano sagorevanje (povećana količina kalijuma koji pri varnica razmeni sa natrijumom pri mimoilaženju kroz ćelije tela izazove varnicu) ostavlja samo potkolenice kao uzemljenje i jedva oprljene fotelje a ako znamo da je za sagorevanje ljudskih kostiju potrebna neverovatna temperature deluje zapanjujuće da ništa drugo ne plane (oko 1000 stepeni C), nemamo pojma zašto spavamo ili zevamo pa i zašto sanjamo, zašto imamo viruse unutar tela i zašto su drugi primati snažniji od nas, zašto je smeh „zarazan”,…Adermatofagija je nepostojanje brazdi koje čine otisak prsta, 1:500.000 beba se rodi trudna,…

N.N. : Osoba iz Arizone ima moć anti osteoporoze, odnosno nema šanse da slomi kost.

KARLOS RODRIGEZ: Odrasla osoba sa nejvećim procentom odstranjene kosti lobanje. Postoji još par bebaca rođenih bez pola ili skoro celog krova lobanje.

JAKSON BUEL: Dečak koji je rođen 2014. bez mozga i uspeo je da poživi relativno dugo za ovo stanje, čak 5 godina. Inače sa ovim stanjem beba ne poživi ni sat dva nakon rođenja.

DŽO KMEORN: Nikad nije osetila bol niti to ume da doživi ikako.

SKOT FLANSBURG: Momak iz Ariozne je živi digitron koji ako mu kažete datum iz koje god ere ili epohe kazaće vam koji je to dan bio.

DEREK PARAVICI: Potpuno slep ume da odsvira celokupno muzičko delo ma koliko bilo dugo nakon samo jednog slušanja istog.

KEVIN RIČARDSON: Kad vide ovog lika makar to bilo i prvi put, lavovi (ali i hijene i tigrovi) prosto legnu i traže da ih češka šaptač lavova.

ISAO MAČJI: Japanski Jaido majstor ume da samurajskim mačem preseče metak koji ide ka njemu.

KIM PIK, LIMAN BLIZNAKINJE: Inspiracija za film „Kišni čovek”, soba sa hendikepom u razvoju kongenitalnog mozga (kao i sutistični spektar, intelektualni hendikep i FG sindrom, mikrocefaliju, agenezu na telu kalosuma i nedostatak prednjeg režnja) imao je neprikosnovenu memoriju, znao je da izračuna dan na osnovu bilo kog datuma. Limanove znaju svaku ploču, naslovnicu i sadržaj iste ikada.

PRVA ŽENA FEODORA VASILJEVA, GĐA. GRAVATA, GĐA KIRILOV, BARBARA STRACMAN, MADALENA GRANATA, MARIAM BABIRU,

ELIZABETA MOT, ALISA HOKS,…: Rekorderi u rađanju. Redosledno: 69, 62, 57, 53, 52, 44, 42, 41, 39, 35,…

Nismo ni zagrebali tematiku. Niti nauka DNK i sposobnosti koje krije ljudsko telo niti ja sa nabrajanjem. Ako vas zanimaju dodatni DNK primeri imate sjajan kanal „Special books by special kids” sa unikatnim prestavnicima nekih stanja.

Sigurna sam da i vi imate kakve super moći, ma koliko trivijalne možda one to ipak jesu. A ako imate nešto što vas muči i za šta još uvek nauka nema odgovor niste sami i niste drugačiji, samo posebni i voljeni pa ne zaboravite to.

S ljubavlju, Elena Alexandra

Pukovniče, stoj! SF noar o manje poznatoj prirodi ljudskosti

Posted on by Dejan Sklizović

Nakon čitanja romana Pukovniče, stoj! Mire Satarić, pokrenulo se nekoliko novih pitanja, pored onih koja su me mučila za vreme čitanja. Po mom mišljenju, jedan od najboljih mogućih znakova na kraju avanture sa piscem i njegovim delom jeste to da mentalne aktivnosti i interesovanje ne spadnu na nulu, a knjiga ode u zaborav. Naprotiv, pitanja postavljenja u knjizi, kao i način na koji su centralni problemi tretirani, teraju čitaoca na dodatnu mentalnu gimnastiku i preispitivanje, a samim tim i na intelektualno jedinstvo sa romanom. Ako bih morao nekako da ga žanrovski ukalupim, onda bih ga nazvao „farmaceutski SF noar“. Znam, zvuči ludo, čak i nespojivo, ali je kao celina veoma promišljeno i zaokruženo. Zato sam požurio da autorki dostavim nekoliko pitanja o romanu, a evo šta je Satarićeva odgovorila:

Dejan: Čestitam na romanu prvencu! Finalna verzija je veoma zanimljiva. Vremenske linije su izmešane i ispresecane, a reklo bi se da se roman bavi konačnim određenjem čoveka (suštinski – SF tema) u jednom klasičnom noar okruženju. Koliko ti je bilo teško da pomešaš retro-noar sa modernim SF-om koji se bavi bioetikom?

Mira: Najpre, hvala na čestitkama.

Sam put kroz različite forme do ove konačne, ispresecane, izmešane i pomalo zbunjujuće – koja, u stvari, odgovara osećanjima samog junaka u trenutku kada se susrećemo s njim – iz ove perspektive liči mi upravo na način na koji Pukovnik povezuje činjenice i rešava slučaj. Volim noar okruženje, taj šmek starih, detektivskih filmova, junaka koji se ne uklapaju, a čiji moralni kodeks ipak stavlja pravdu iznad ustaljenih pravila. Retro-noar ili neo-noar pokazao se kao veoma zahvalan za uklapanje sa podžanrovima SF-a, prvenstveno jer gaji tu dozu misterije i omogućava da se na mala vrata uvede neka ’zavera’. Nudi poznatu postavku u koju se dozirano mogu uvoditi novi elementi. Bioetička pitanja, koja su u roman uvedena, samo su savremeni pristup ’zaveri’ koja se kuje i u koju naš junak, ničim izazvano, biva upetljan. Malo opušteniji, ležerniji, neobavezniji način da se dotakne i priča o nekim ozbiljnim temama.

Dejan: Zanima me kako ti tretiraš postavku koja je uvek ključna za određenje žanra. Stekao sam utisak da je urbana sredina u koju je radnja smeštena dobrim delom alegorija zatvorenog sistema, sposobnog za samoodržanje putem pakla birokratije i teško rešivih odnosa društvenog i privatnog vlasništva. Da li si ovakvom postavkom mizanscena htela da protkaš delo društvenom kritikom kao nužnim preduslovom za pojavu samosvesti?

Naglašena je hijerarhija, i to vertikalnog tipa, sa uvek mističnim i neuhvatljivim nivoima na kojima borave nadređeni. Međutim, postoji suštinska nužnost za postojanjem čvrste strukture, budući da opisuješ svet bolesti, kloniranja, dupliranja, simbioze humanog hardvera i kompjuterskog softvera. Da li je sistem opisan u Pukovniku himera na koju smo kolektivno pristali da bismo ostvarili davnašnji san, onaj o besmrtnosti? To je motiv bačen u drugi plan, rekao bih, ali svakako prisutan. Dakle, besmrtnost ima svoju cenu?

Mira: Sve uvek ima svoju cenu, samo je pitanje da li smo spremni da je platimo i koju opciju biramo. Nema besplatnog ručka, nikada ga nije ni bilo. Ali da krenem redom. Moja potreba za nekom vrstom društvene kritike nije ništa novo, SF je oduvek bio okrenut društvenoj kritici, možda mnogo više od drugih žanrova, ponekad zastrašujuće objektivan u svojoj ’vidovitosti’, pa se – kako vreme odmiče – sve više klackamo između onog ’zloslutne, crne prognoze’ i ’ovo je pisano kao upozorenje, a ne kao uputstvo za upotrebu’. Nisam sigurna da u dovoljnoj meri, kao društvo, učimo iz prošlosti koja nam je dostupna i već učinjenih grešaka, a tek o promišljanju i projekcijama za neku budućnost da ne govorim, pa smatram da su podsećanja u različitim, pa i neobaveznim ili zabavnim oblicima potrebna. Nisu autori SF klasika bili vidoviti, samo su imali dobru percepciju i na osnovu dotadašnjeg umeli da izvuku šablone za ’šta ako’ situacije o kojima su pisali. U svakom slučaju, sve se, na neki način, svodi na pojedinca koji je anomalija u sistemu i sve se nade polažu u njega.

Svaki deo fiktivnog grada kroz koji Pukovnik prolazi rešavajući slučaj oslikava jedan aspekt društva ili sistema u kome je čovečanstvo njegovog vremena zaglavljeno i po čijim pravilima igra i svesno ili nesvesno ih se grčevito drži. Mi danas kolektivno pristajemo na mnogo toga da bismo ostvarili neke pogodnosti za sebe, vrlo često nesvesno, a želja za besmrtnošću je samo jedna dodatna stavka. Što me vraća na ono da sve ima svoju cenu, samo je pitanje da li smo spremni da je platimo. Ponekad, doduše, čini se da i nemamo pravo izbora, jer gomila stihijski odlučuje umesto nas.

Dejan: Kloniranje i postojanje nekoliko tipova ljudi stavlja u centar pitanje bioetike i finalnog određenja čoveka. Rekao bih da si se poigrala sa materijalizmom i postavila prastaro pitanje, na sasvim autentičan način – da li smo mi naše telo ili smo naš um i naša svest, i do koje mere se naše telo može nazvati ličnim, a u kojim slučajevima javnim vlasništvom ili makar vlasništvom neke korporacije. Da li tvoj roman veliča ljudsku svest, sa svim njenim anomalijama, kao finalno određenje ljudskosti?

Mira: Svest, možda ne najnužnije ljudska, samo je pokretač u polemici o određenju ljudskosti. To je neka večita klackalica. Možda bismo mogli reći da, svest je presudna, ali onda se osvrnemo oko sebe i shvatimo da nas u svakodnevnom životu umnogome određuje upravo to kakvo je naše telo (pol, boja kože, starost, neka fizička odlika…). U romanu je samo napravljen još jedan korak dalje u ovom disbalansu na relaciji svest – telo. Možda bih se najpre opredelila za to da je odraz čovečnosti u postupcima, iznad svega.

Bioetička pitanja i problemi po kojima sam možda samo zagrebala čine se kao da su iza ćoška i mnogima od njih ne pridajemo značaj. Dokle god postoji opcija da se nešto postigne, naći će se i naučnik koji će to pokušati. Na primer, 2018. godine rodile su se prve bliznakinje sa DNK modifikacijom. Kineski naučnik je prekršio zabranu genetskih modifikacija na ljudima da bi im uklonio određeni gen kako ne bi obolele od HIV-a od koga im boluje otac. I sad ste tehnički u problemu. S jedne strane, uklonjen je gen koji omogućava da obolite od opasne bolesti – san mnogih koji imaju loše genetske predispozicije, a sa druge, naučnici zapravo još uvek ne znaju šta još taj gen reguliše i kakav haos u organizmu njegovo uklanjanje može da napravi.

Dodatni problem, čini mi se, predstavlja materijalizam, koji je u svetu oko nas dominanta koja se teško može poreći i čiji je uticaj nemerljiv. Svet je uvek bio poprište borbe za resurse, samo što ti resursi više nisu samo prirodne sirovine, posebno industrijske, već se priča uveliko proširila na borbu za potpuni monopol nad hranom i nad zdravljem. Konzumerizam na kraju i od čoveka napravi robu, samo se način ’trgovine’ neznatno menja. Danas, čini mi se, nama prodaju – nas.

Dejan: Jedan od glavnih likova u jednom delu ima problem sa demencijom, što je predstavljeno kao krajnje ljudska bolest svesti, a ne tela. Da li je poruka da, na kraju, ne treba sve lečiti i težiti što većem produženju života, već se okrenuti kvalitetu?

Mira: Demencija je krajnje ljudska, relativno česta i svakodnevna bolest koja, nažalost, svojom progresijom čoveku oduzima upravo ono što ga čini jedinstvenom jedinkom. Narušavajući kvalitet života pojedinca ali i njegovog okruženja, vrlo neposredno i jasno podseća na to da je ovde i sada važno. Uostalom, sa produženjem životnog veka, povećava se i njena učestalost, jer je prvenstveno, premda ne i isključivo, povezana sa starijim životnim dobom. Nekada mi se čini da u svojim željama nismo svesni ili možda baš svesno ignorišemo njihove posledice. Bojim se da u jurnjavi za besmrtnošću ne zaboravimo na to da je večna mladost ipak nemoguća, pa da i od nas, kao i od čuvene proročice, na kraju ne ostane samo tanani glas koji će pričati u prazno.

Dejan: Zlo je u tvom romanu korporacijskog tipa, veoma slično današnjoj situaciji u svetu. Čak ni agenti vladine službe nemaju ovlašćenja da vršljaju po privatnom posedu. Ipak, vidimo da se tu radi o nužnoj simbiozi dve zaraćene strane, od kojih niti jedna nema ljudski lik. Time je postavljeno i pitanje kompormisa prilikom biranja „manjeg zla“. Da li je takav kompromis u Pukovnikovom univerzumu direktno odgovoran za nezavidnu situaciju u kojoj se našao ljudski rod?

Mira: U ovom je pitanju, zapravo, dodirnuto nekoliko aspekata. Korporacije, privatno, odnosno lično, kompromisi… A sve je nekako povezano. Ako pođemo od našeg okruženja, svet u kome danas živimo zapravo se ne razlikuje mnogo od Pukovnikovog, pa bi kratak odgovor na ovo pitanje bio ’da’.
Okruženi smo sistemima, od kojih neke jasno primećujemo, a za neke ni ne pretpostavljamo da to jesu. Korporacije, institucije, sve što ima neko ustrojstvo i funkcioniše po određenom setu principa u nekom trenutku počinje da oponaša način funkcionisanja živog organizma koji samo i jedino za cilj ima sopstveno samoodržanje. Da bi opstao, jedan takav ’nadorganizam’, koji u suštini simbiotski zavisi (da ne idemo baš do nivoa parazitiranja) od elemenata od kojih je sačinjen (kupci, zaposleni, građani…), mora da ponudi nešto dovoljno primamljivo da druga strana pristane i, bitnije, ostane u simbiozi. I tu kreću kompromisi, vođeni prvenstveno ličnim motivima. Lična korist je osnova svih kompromisa, a nekako, čini mi se, i osnov manipulacije – održavanje privida i insistiranje na individualnosti jeste preduslov da se manipuliše kompromisima.

Dejan: Verujem da je vizija sveta iz tvog romana ljudim daleko bliža od utopijskih putovanja u dubine svemira, ratova sa drugim vrstama i osvajanja orgomnih prostranstava. Naime, za sve to nam je potrebno vreme, a ne možemo ga steći ukoliko ne uspemo da se nosimo sa bolestima. Zato kod autora koji su duboko promislili ovaj problem (recimo kod Haldemena u Večitom ratu), imamo razvoj medicine kao preduslov za sve ostalo u svetu SF-a. Tvoj sam roman doživeo kao tu međufazu, skoro pa nimalo pokrivenu u SF-u. Fazu koja govori o tome šta sve mora da se desi da bismo uopšte bili spremni da mrdnemo odavde. Tu vidim veliki žanrovski značaj ovog romana. Da li je tvoja ideja bila da, u okviru žanra, ljude zadržiš na Zemlji dok ne reše probleme bioetike i određenja čoveka, pa im tek posle toga izgradiš moćan svemirski brod?

Mira: Mislim da je potrebno da počistimo određene probleme u sopstvenom dvorištu pre nego što krenemo dalje.

Činjenica je da sve deluje i da jeste nekako povezano. Bez vremena (u ljudskim godinama) nije moguće planiranje dalekosežnih istraživanja kosmosa. I slažem se da je na medicini da obezbedi to vreme kao osnovni preduslov za osvajanje svemira (iako se bojim da su motivi savremenog čoveka u zahtevima za ’kupovinom vremena’ daleko prizemniji). E sad, tu kreću i prvi problemi, a neki od njih su i dotaknuti u romanu.

Od velikih otkrića i velikih pojedinaca, do onih svakodnevnih boraca u prvim redovima i njene praktične primene, medicina je grana nauke koju bi čovek trebalo izuzetno da vrednuje i poštuje. Posebno savremeni čovek, koji uživa mnoge njene blagodeti bez ozbiljnijeg promišljanja kako je do njih došlo i kako je bilo nekad. Nažalost, nije uvek pitanje ni velikih otkrića i pojedinaca niti onih koji sve čine da pomognu.

Kada pokušamo da stavimo tržište nasuprot Hipokratovoj zakletvi, vidimo da tržište nema mnogo obzira. Ponaša se kao potpuno samostalni i samoodrživi nadorganizam koji je dovoljno dominantan da diktira trendove i uslove. I, kao i Sterdženovom homo geštaltu, potreban mu je novi, sopstveni moral i etika. Dok se koncipira novi moral i nova etika određenog segmenta tržišta, šteta je već načinjena, a jaz produbljen. Dosta davno pročitala sam jednu lepu rečenicu koja sažima sve probleme sadašnjosti: „Nije problem u nedostatku resursa, već u njihovoj neadekvatnoj raspoređenosti (dostupnosti).“ Taj disbalans deformiše napredak u dovoljnoj meri da nam jasno predočava nemogućnost usklađivanja onoga što je potrebno za jedan takav poduhvat kao što je širenje čovečanstva van granica Zemlje.

I tu dolazimo do srži problema – nisam sigurna da će čovečanstvo u svom sadašnjem obliku i sa pravcima u kojima se razvija ikada biti spremno za taj veliki svemirski brod i za tu novu fazu naše evolucije. Čini mi se da ćemo se još duugo baviti određenjem i usponima i padovima čoveka ovde na Zemlji, uz sporadične poglede ka Marsu i nešto bližem Mesecu.

Dejan: Prema Pukovniku, čovek-građanin je nametnuta definicija i u jednom delu romana postoji polemika oko toga da li je takva socijalna kategorija dovoljna da odredi ljudsko biće. Naglašava se potreba za redefinisanjem termina „čovek“ kako bismo se vratili univerzalnijim vrednostima koje nisu zavisne od sistema. Da li samosvesnog čoveka vidiš kao pobunjeni deo sistema, koji ga na kraju poboljšava, ili kao revolucionarnu snagu koja ga ruši?

Mira: Samosvesni čovek je uvek nesrećan u okviru sistema jer vidi njegove loše strane, kao i načine, ali i nedostatak volje da se to ispravi. Sistem uvek pronalazi način da se samoodržava i bilo kakva njegova modifikacija zahteva da joj pristupimo tako što ćemo se prvo priupitati ’šta posle?’. Kako sprečiti povratak starog sistema ili utapanje novih vrednosti u drugačiji vid jednako štetnog šablona? Deluje kao muka svakog prosečnog glasača, zar ne? Ali, kao što sam već pomenula, sistemi su svuda oko nas, od mikro do makronivoa, od pojedinca do društva. Neki nas svojim ustrojstvom održavaju u životu i neophodni su, neke mi održavamo.

Potreba za redefinisanjem termina čovek u romanu je dvojaka – sa jedne strane to jeste, kako si primetio, potreba za povratkom nekim univerzalnijim vrednostima koje je društvo, utopljeno u ’sistematizaciju’, izgubilo, a drugo, malo složenije, jeste pitanje klasifikacije svesti, odnosno pitanje ravnopravnosti. U sadašnjem svetu primećujemo da je čoveku najteže da prizna da mu je neko ravan. U Pukovnikovom svetu to pitanje se proširuje na različite nivoe inteligencija, svesti koje nisu nužno ljudskog porekla. Uostalom, jednostavno je – zapitajte se da li biste svog (ili nečijeg) klona smatrali čovekom ili ne. Čovečanstvu je trebalo vremena da se pomiri sa prvom bebom iz epruvete, a ona je bila simbol nade za mnoge roditelje. Klon? Nisam sigurna oko toga…

Dejan: Za kraj, hvala ti na razgovoru. Šta bi poručila svojim budućim čitaocima, a da već nisi rekla u ovom ili nekom drugom obraćanju?

Mira: Hvala tebi, bio je ovo, nadam se, konstruktivan razgovor. Obećavam da roman nije toliko mračan i težak kao teme o kojima smo razgovarali. Naprotiv.

A našim čitaocima bih poručila da čitaju. Što više i što raznovrsnije. I da se trude da pročitanom uvek pristupaju bez predrasuda. Ko zna, možda upravo neko od nas bude taj koji će čitanjem uspeti da iznađe način kako da otključa tajne mehanizma nekog sistema.