Blog

Kuda je otputovao Jelisje Svagorski?

Posted on by Redakcija

Kuda je otputovao Jelisje Svagorski?

 

– Zapitaš li se nekada kuda putuju oni koji nikada nisu bili nesrećni?

– Oni ne putuju. Takvi ne postoje. Kako nepostojeći mogu putovati? Možda lutaju mednom zemljom i ne znajući da lutaju i da im se to prsti od meda lepe. A lutati nije isto što i putovati, to dobro znaš.

– Kuda putuju nesrećni?

– E, oni već putuju svuda. Oni primete da im se korenje plete u jezik, u misao, da im grli ruke, a nesrećnima su ruke neprirodno duge i tanke pa ih često i same bole.

– Ja nikada nisam video nesrećnog sa rukama. Oni uvek teturaju nespretno, bez ruku rušeći lepotu sklada akorda uličnih svirača. Čini mi se da ljubomorom trgaju pogrešne žice muzičarima. Kažem ti, ljubomorom!

– Nemoj da me zasmejavaš. To što su tebi oči ostale među dojkama podatnih bregova kojima si se peo urličući nezgrapne reči i sipajući letnje maglovite kiše kao da ćeš ih otopiti, ili uplašiti, možda čak i zadiviti, da bi porasle i približile se nebu, je greška puna olova. A u olovo ne udaraj ni kostima ni kožom.

Nesrećni putuju svojim grlom i uvek se u istom predelu zaglave na zalasku gledajući jeljenji skok jezika koji igra zavodničku igru između glave i srca.

Gledaš me upitno. Što ne kažem odakle su došli, odakle potiču? Zar je bitno odakle potiče majčino mleko ako te na prvom gutljaju zagrcnulo? I jeste i nije. Ali, to ćeš već saznati pružajući se. Samo pazi, ti zubi su naoštreni. Taj jelen hoće da ode. On vidi daljinu i svežinu glatkih daljina po kojima bi skakao divlje i klizio nežno, bez spoznaje umora. Povuče ih jelen u skok iz celog tela. A onda, čudo: ruke, noge − sve se meša i leti kao krila Ikarova, laka a teška topeći se u krv, u meso, u Sunce, u mesečinu… Vidiš, nesrećni i lete. I tada ne skreću pogled kada vide komšiju dok rasipa utrobu ovce koju je još juče gladio po runu dok joj je davao obilan obrok… a sada se, ona, otvorene njuške, očiju i stomaka puši na prohladnom danu kao mek i mirisni veš koji majka prostire ispred kuće drhteći ispružena ka žici, ka nebu. Oni tad vrisnu: „Majko!“ Ali, krila mešaju glasove, pa majka samo podigne pogled i prekrsti se kao Bogorodica koja moli mir za izgubljenu ovcu pred Stvoriteljem, pod silnim nebom. A komšija šmrkne glasno na nos i opsuje psa iza sebe znajući da čeka mrs i da će mrs doći neizostavno.

– Dobro, dobro, a gde putuju nama slični?

– Za Jelisjem Svagorskim.

– A gde je on? Kuda on ide? I šta uopšte pričaš, ko je Jelisje Svagorski?!

– On je onaj koji nikuda ne ide, a uvek se uspešno vraća.

 

Doživljaji Jelisja Svagorskog

 

Ja, Jelisje Svagorski, od Majke Zemlje i Boga Oca, zatvaram poslednja vrata za sobom i molim da se to u istoriju ubeleži!

Meni je davno, na mostu prespojniku vode i peska, jedna mlada žena govorila o mukama poroda, i tada su rekom protekla krvava jata riba. Tako su se barem činila. A ja kasnije podignem pogled i vidim vatru Sunca što se stidno pred Mesecom crveni − zna za njegovo oko skriveno pod suknjom. I zinuo sam da viknem na ženu zbog laži na koju me navede rečima i statuetnom pojavom… ali nje više nije bilo. Žena koje nema… Nisam od besa mogao da pogledam u reku. Skrenuh pogled i videh ljude pognute pored reke. Siguran sam da jedu jedni druge. Šta bi drugo radili tako pogrbljeni jedni nad drugima i nad obalom. Zgađen pljunuh s mosta. Gle, nad samom vodom pljuvačka začinjena besom ispari i preobrati se u oblak. Pratim oblak zadivljen znanjem da je iz mene izašao. Bio sam kreator! A moja kreacija na nebu! Tamo stanuju ljudi i predeli i životinje i život koji mi stvaramo, pa se on, tako, neprimetno, išunja iz nas i ode gore.

Uspeti se na nebo! Biti Odisej, biti Cezar, biti Janković Stojan, biti… samo ne biti Jelisje Svagorski. Na obroncima neba saznati istoriju sveta, gušiti se u ljubavi svetla i svih žena koje će biti poda mnom. I penjem se: vidim Itaku punu svatova, vidim oklopnike velikog Rima i Brutov nož, vidim vinograde srpske i Milicu i Kosovku u njima, kosom loze vezuju, vidim… vidim… sebe.

Meni je, davno, na mostu prespojniku vode i peska, jedna mlada žena govorila o mukama poroda… i tada su rekom protekla krvava jata riba i nekoliko izgubljenih duša.

Ja, Jelisje Svagorski, od Majke Zemlje i Boga Oca, zatvaram poslednja vrata za sobom.

 

Da li je neko video Jelisja Svagorskog?

Svedoci i oni drugi

 

Dobar dan. Radimo anketu o Jelisju Svagosrskom. Da li znate ko je on i da li ste ga možda videli?

Prolaznik 1
– Koga? Jelisja? Ne, stvarno ne bih znala. Žurim! Možda drugi put.

Prolaznik 2
– Jelisje! Kako da ne znam, pa on i ja smo u istu školu išli hehe. Osnovnu. Ma on je, znate, bio od one ćutljive dece koja kad naprave neko s…., aha ,ne smem tako. Dobro. Izvinite. Ajde opet. On je, znate, bio ćutljivo dete koje kad napravi nered neki, onda se to daleko čuje, znate, haha. Takav je bio. A, pitate da li sam ga video. Koliko se sećam, pre mesec dana, pred dragstorom. Nema na čemu. Ajde, uzdravlje.

Prolaznik 3
– Zdravo zdravo. Jelisje? Šta će tebi, mala, taj nesrećnik. Ja ću da ti objasnim neke stvari i odgovorim na sve što te zanima. ‘Oćeš na kafu prvo, da se malo praviš fina, il’ odma uskačeš u kola, a? Nećeš?! Pfff, i onako si ružna.

Prolaznik 4
– Dobar dan. Da, imam malo vremena. Recite. Jelisje Svagorski je predsednik opštine M. I. Videla sam ga jutros na lokalnoj televiziji, govorio je o… iskreno da Vam kažem ne znam tačno o čemu, videla sam ga kraičkom oka dok sam se spremala da krenem na posao i to je to. Prijatno!

Prolaznik 5
– Šta? Ma propalica bre jedna obična. Pu! Idi radi nešto pametno, a ne da napadaš ljude na ulici glupim pitanjima.

Prolaznik 6
– Divan čovek. Jutros smo igrali šah u Devet Jugovića. Pobedio sam.

Prolaznik 7.
– Mjau.

Voditeljka: Otkud znam, možda i ona zna nešto, hahahahaha. I njih da pitamo? Dobro. Samo ti snimaj.

Svedoci 1 i 2

(Jedan drugome)

– Ne guraj se.

– Ti se guraš.

– Sedimo ovde trideset godina i sad si našao da ti smeta što sam seo malo šire nego obično. Svet je dovoljan za nas dvojicu.

– Svet je premali i za jednog, a kamo li za dvojicu! Vidiš da se sve raspada. Danas sam LIČNO video kako je Australija otpala sa Zemlje.

– Spavao sam tada.

– Život ćeš prespavati.

-Pa šta je sad umesto Australije? Mislim, šta stoji na njenom mestu? I gde je, zaboga miloga, pala, ako je već otpala?

– Ćuti, budalo. Ćuti. Neka ženska ide ka nama. Snima. Uredi se.

– Ma kako da se uredim za tri sekunde nakon trideset godina, da li si ti normalan?

 

 

– Dobar dan! Naravno da…

– Znamo!

– Da… znamo… ko… je… Je… Lisje… Sva… Gorski…

– Znamo, da.

– On je… On je ni srećan ni nesrećan. On ide, vraća se, ide, vraća se, ide. I tako u nedogled. A on ne želi da se vraća! To je bitno! On, on nije neko ko bi to hteo.

– Nije.

– On je… A šta su Vam drugi rekli, ko je on? Poznaju li ga? Jesu li ga videli? Šta?!! Tu je jedino mačka bila iskrena. Jelisja je poslednji put videla žena na mostu. Žena koje nema. Eto, tako. Nego, jesi ti videla kako je jutros Australija otpala? Nisi. Čekaj! Dobro. Biću konkretan. Jelisje je otišao, ponovo. Molio je da se pod njim zatvore vrata. Tako, pod njim. Jeste. On je, on je otišao u Raj, da bude Jelisje. Čekajte! Ako slučajno vidite da još nije zatvorio vrata za sobom, podmetnite nogu i ne dajte, zaboga, ne dajte da zatvori ta vrata. Jelisje mora biti žrtvovan večitim krugom vraćanja. Jer, ako je zatvorio vrata… Ako je zatvorio vrata… Ovo moram tiho reći, priđite… Ako je zatvorio vrata, niko više nikada neće otići u Raj. A, a, ako je Australija jutros otpala, samo je pitanje sati kada ćemo i mi.

– Jeste, mhm.

 

Autor: Bojana Cvetković

Čitaonica maj 2021 – strana izdanja

Posted on by Jovana Mitrović

Evo nas opet, još jedan mesec, još jedna čitaonica. Da li i vama svaki dan sve brže prolazi ili sam to samo ja izgubila pojam o prostoru i vremenu? Beše četvrtak danas? Hmm…

Elem, kao i sa svaki put, upoznajemo se sa novim knjigama koje su izašle prošlog meseca i sa kojima možemo da se družimo, ili da se izgubimo vreme.

Beskrajni sudovi – Akemi Davn Bovman

Mlada Nami Mijamoto je sigurna da njen život tek počinje. Ima super porodicu, završila srednju školu i upravo ide ka žurci gde je svi čekaju. Jedini problem? Na putu do tamo, Nami umre.

Kada se ona probudi, shvata da se nalazi u realm beskrajnosti, tamo gde svest ode nakon što napusti telo. Gde saznaje da je Ofelija, virtuelni asistant koji ljudi mnogo koriste, preuzela ovaj realm i postavila sebe za kraljicu je uzela ljude pod svoje i tretira ih kako oni nju tretiraju.
Ova interesantna knjiga je odlična za dobar vikend provod, kada ne izlazite iz kuće.

Svetlost ponoćnih zvezda – Rena Rosner

Duboko u mađarskoj šumi, sveta magija kralja Salomona živi u njegovim potomcima. Okupljajući se pod ponoćnim zvezdama, oni se mole, pevaju i čine mala čuda – i nijedno nije nadarenije od velikog rabina Isaka i njegove tri ćerke. Svako je blagoslovljen jedinstvenim talentom – bilo da je to nagovaranje biljaka da rastu ili predviđanje budućnosti čitanjem puta zvezda.

Kada se sudbonosna odluka da se pomogne autsajderu završi optužbom za vračanje, njihovo selo plamti vatrom. Rabin Isak i njegova porodica prinuđeni su da beže, da napuste magiju i nauče se novom načinu života.

Ovo je odličan spoj fantastike, istorije i Jevrejskog folklora, a pomalo i kao bajka.

Zatvorski iscelitelj – Linete Noni

Kiva Meridan je provela poslednjih deset godina boreći se za opstanak u najozloglašenijem zatvoru Zalindov, radeći kao zatvorski iscelitelj.

Kada je kraljica pobunjenika zarobljena, Kiva je postavljena da održava smrtno bolesnu ženu u životu dovoljno dugo da bi mogla da prođe sudsko iskušenje: niz elementarnih izazova protiv muka vazduha, vatre, vode i zemlje, dodeljen samo najopasnijim od kriminalaca. Igrom slučaja i namene, Kiva volontira da ode na iskušenja umesto nje, a uz sve to kroz prostorije zatvora kreće se neizlečiva kuga.

Veštice natopljene zlatom – Sinon Smart

Jedna od novih fantastičnih knjiga koja obećava je priča o dve žene. Iraja je provela život u ćeliji, ali svaki dan je približava slobodi – i osveti.
Džazmin je kraljičina ćerka, ali za razliku od svoje sestre pre nje, ona nema nameru da umre da ojača moć svoje majke.

Zaklete neprijateljice, ove dve veštice ulaze u nesigurni savez da bi uklonile međusobnu pretnju. Ali moć je opojna, osveta je krvava potraga i ništa nije sigurno – osim svega što će uložiti da pobede u ovoj igri.

Folklorn – Angela Mi Jung Hur

Saga o korejskom mitu, naučnom otkriću i trajnoj ljubavi koja veže čak i najrazorenije porodice, koja prkosi žanru i obuhvata kontinente. Elsa Park je fizičar čestica na vrhu svoje igre, smeštena u opservatoriji neutrina na Antarktiku, uverena da je dovoljno razdvojila svoje ambicije i porodične duhove od kojih je čitav život bežala. Ali nedugo zatim, njen imaginarni prijatelj iz detinjstva – bolno poznata, spektralna žena u snegu – konačno dolazi da je preuzme.

Mnogo godina pre, njena majka je upozorila da žene u porodici bile osuđene da ponove narativne živote svojih predaka iz korejskog mita i legendi. Ali pored toga, Elsu muče i problemi mentalnog zdravlja.

To je to i za ovu čitaonicu, nadam se da će te uživatu u nekoj pa se čitamo sledeći mesec.

Svet fantastike u stvaralaštvu Dostojevskog – Drugi deo

Posted on by Natalija Tanasković

„Krokodil“

Jedna od prvih asocijacija koje imamo kad nam neko pomene Dostojevskog jesu religija ili teme koje se tiču različitih oblika ljudske patnje kao i načina njenog prevazilaženja.

Ipak, da autor katkad može da razbije „monotoniju“, nesumnjivo nam pokazuje njegova satirična priča „Krokodil“.

Treba ipak napomenuti da ova priča ne sadrži samo elemente čiste satire. Ona ima i elemente alegorije, kao i elemente fantastike. Zbog toga je teško svrstati ovu priču isključivo u jedan žanr. Sam pisac je isto tako imao poteškoća da definiše priču kao isključivo produkt jednog žanra.

Ova priča prethodila je većim romanima Dostojevskog i vidi se uticaj ranijih dela koje je napisao. Tu spada njegov novinarski članak „Zimske beleške o letnjim utiscima“ (u ovom članku Dostojevski govori o svom dvomesečnom putovanju po Evropi kao i o svojim stavovima o Evropi), „Zapisi iz podzemlja“ i „Loša anegdota“ (glavni junak ove satirične priče podseća pomalo na Ivana Matvejiča). U toku same analize teksta, praviće se povremene analogije sa novinskim člankom („Zimske beleške o letnjim utiscima“), da bi bilo lakše razumeti neke odlomke ove satirične priče.

Najveći plus ovog članka jeste da Dostojevski analizira društvenu i političku klimu koja postoji u evropskim gradovima i nalazi opravdane nedostatke za ideologije koje su obeležile istoriju Zapadne Evrope u devetnaestom veku. Dalje, on napominje da postoji i neusaglašenost između onoga što ideologija propagira i primene te ideologije u praksi. Isto tako, govori na koji način se društveni sistem vrednosti u zapadnoevropskim zemljama srozao, a da Rusija, opet, želi da te vrednosti usvoji. On govori o tome da primena evropskih filozofskih i političkih ideja i društvenog uređenja nije urodila plodom na evropskom tlu. Samim tim je implementacija svih tih stvari na tlu Rusije osuđena na propast. Stoga je članak bitan za bolje razumevanje nekih delova priče „Krokodil“.

Svakako, ovaj članak ima svoje nedostatke. Pre svega, glavni minus sastoji se u nekim stavkama koje Dostojevski nije preterano objašnjavao. Tako, recimo, on kaže da se pravi patriotizam ne sastoji u tome da se strane zemlje unižavaju dok se rodna zemlja uzdiže, ali, nažalost, nije zalazio u preterana objašnjenja ove misli jer je rekao da nema previše vremena za to. Elaboriranje ove stavke možda ne bi bilo potrebno da sam tekst ne odaje upravo takav utisak – da je u Rusiji sve bolje nego u Evropi, te se ponekad čini da autor pobija sam sebe. Iako on kaže u jednom momentu ni da ne podržava sve iskonsko ruske običaje i tradicije koje nekad mogu delovati varvarski, opet ih pravda time što one nisu bile stvorene sa željom da ikom načine zlo. Iz ovoga se može videti da je Dostojevski bio poklonik ideje slavenofilstva- ideje da će Rusija naći svoj put razvoja koji će se razlikovati od puta evropskog razvoja.

Ipak, sam Dostojevski bio je svestan da njegov stav ne mora nužno biti objektivno tačan. Na samom početku pisanja  članka Dostojevski govori da je nemoguće upoznati Evropu uzduž i popreko za samo dva meseca, koliko je njegov put trajao. Takođe napominje da je svestan da utisak koji su na njega ostavili neki gradovi (okruženje, građevine) ne mora biti tačan, jer je negde bio tek jedan dan i da se moglo desiti da bi njegova impresija bila drukčija da je neka mesta posetio u drugo vreme.

Iako je motiv za nastanak priče bio delimično zasnovan na istinitim događajima (postojao je Nemac koji je za novac pokazivao krokodila), Dostojevski je mogao imati još jedan razlog da izabere ovaj motiv. Naime, u svom članku pisac napominje kako su Rusi na Evropu posmatrali kao mesto koje obiluje egzotikom i unikatnošću. Kada je najzad tamo otišao, Dostojevski je za neka mesta doživeo razočaranje. Tako, recimo, on govori o gordosti koja je izbijala iz pogleda jednog Nemca kada su posmatrali most u Kelnu (koji Dostojevskog nije nimalo impresionirao). Dostojevski je imao utisak da Nemac gleda na njega sa visine jer tako nešto unikatno u Rusiji ne može postojati, na šta je Dostojevski pomislio da i njegova otadžbina ima isto tako svoje osobenosti (poput, recimo, samovara). Tako se može reći da je biranje ovako „egzotičnog“ motiva bilo upravo-podsmevanje toj egzotici.
Neobičan slučaj činovnika koji je ostao živ nakon što ga je pojeo krokodil samo je okidač za razmatranje različitih tema o kojima će se diskutovati u narednim podnaslovima. One se, pre svega, tiču toga kakav je bio evropski uticaj na Rusiju devetnaestog veka. U svojim beleškama, Dostojevski je rekao da je 1864. godine u peterburskom Pasažu jedan Nemac pokazivao drugim ljudima krokodila i da je tu uslugu naplaćivao.

Sličnosti i razlike sa Gogoljevim „malim čovekom“

Treba napomenuti da je Dostojevski jednim delom bio inspirisan načinom na koji je Gogolj napisao pripovetku „Nos“ kad je pisao svoju satiričnu priču i motivom „malog čoveka“.

Ko je „mali čovek“?

Mali čovek označava junaka koji nema značajno socijalno poreklo, nema neke sposobnosti po kojima se ističe i nema karakter koji ga izdvaja kod drugih. Smatra se da je Puškin prvi stvorio prototipa ovakvog junaka kad je pisao „Povesti Belkina“. Međutim, Gogolj je dalje nastavio da razvija ovaj motiv. Junaci Gogolja uzdižu svoju ličnost na mnogo veći nivo nego što zaista jeste. Uzrok ovome leži u tituli koju oni imaju u društvu. Titula određuje moć, međutim, ona nije odraz sposobnosti i zdravorazumskog razmišljanja (ono, štaviše, najčešće odsustvuje). Gogolj sa svojim junacima, u tom smislu, češće ide do ekstrema- kod njega mnogo češće srećemo činovnike koji imaju veoma nizak nivo ne samo intelektualne, već i emocionalne inteligencije. Neretko nisu dovoljno sposobni za samostalan život i možemo na momente videti i retardaciju samog junaka. Primeri za to su priče „Zapisi ludaka“ i „Šinjel“.

Iako je Dostojevski bio pod uticajem Gogolja (i u priči „Krokodil“ postoji veličanje sebe zbog svoje pozicije u društvu, jer prema junaku, čin određuje i značaj u društvu), on nije u potpunosti sledio sve Gogoljeve u principe u izgradnji likova.

Kao prvo, ako govorimo o priči „Krokodil“, sama retardacija junaka nije izražena u onolikoj meri u kolikoj postoji kod Gogolja. Naravno, to ne isključuje da neki od likova nisu oslobođeni izjava koje govore o njihovom (ne)znanju i pomodarstvu. To možemo videti kada pripovedač kaže da je Jelena Ivanovna pomislila da je krokodil sačinjen od brilijanata.

Kao drugo, Gogolj i Dostojevski imali su drukčije ciljeve kad su formirali svoje junake. Dostojevski je, služeći se nekim od metoda koje je koristio Gogolj, želeo da pokaže na koji način je prodor evropskih struja u Rusiju uticao na ruski narod dok se Gogolj u svojim delima nije bavio uticajem Evrope na Rusiju.

Junaci priče

Narator

Narator je junak koji može da sagleda stvari jasno (primećuje da njegov nadređeni polako skreće s uma kada svoj položaj vidi kao mogućnost da postane novi vođa-videti scene kad Ivan priča). On je, takođe, jedina osoba koja želi da izvuče Ivana Matvejiča iz krokodila.

Ipak, i njegov odnos prema Ivanu Matvejiču nije potpuno zasnovan na iskrenom poštovanju i privrženosti. Zapravo, jedini razlog što je sa njim u kontaktu jeste iz – ljutnje i besa. Taj bes poticao je ne samo od toga što je bio inferioran u odnosu na njega od samog detinjstva. Njegov bes poticao je od toga što je toliko puta želeo da mu dokaže i pokaže kako u određenim stavovima greši. Samo u poslednjoj sceni možemo videti da su se pozdravili pod uticajem neke emocije.

Može se takođe reći da je odnos podređenog delimično koristio da bi bio u blizini njegove žene (iako kaže da je njegova naklonost isključivo očinska, iz njegovih gestova možemo da vidimo sasvim suprotno).

Uprkos tome, on nema dovoljno spretnosti, a ni petlje da svoj položaj podređenog promeni, te mu ne ostaje ništa drugo nego da se pokorava onima koji su na višem položaju od njega dok u dubini duše zazire od njih.

Kao što je napomenuto u analizi teksta „San smešnog čoveka“, snovi u delima Dostojevskog dosta govore o junacima kao takvima. Dokaz tome je da sanja Jelenu Ivanovnu i majmune nakon što napušta svog nadređenog. To što sanja Jelenu Ivanovnu dodatno potvrđuje da je prema njoj gajio više od očinskih osećanja. Sanjanje majmuna može se tumačiti kao sanjanje ruskog društva koje ne radi ništa drugo, nego što imitira nove evropske trendove, što izaziva komičan efekat.

Jelena Ivanovna

Prva stvar koja zapada za oči jeste činjenica da Jelena Ivanovna odlazi da vidi majmune koji joj se dopadaju jer primećuje da su slični ljudima koje svakodnevno sreće. Ona u njima vidi osobine koje imaju i ljudi, a koje u njoj izazivaju podsmeh.

Ipak, ono što je tragikomično je to što se ona pokorava istom tom društvu koje ima osobine kojima se ona podsmeva. Iako je svesna da to društvo predstavlja dekadenciju u emocionalnom i intelektualnom smislu, ona se boji da ne naruši svoju reputaciju. Tako ona, recimo, ne želi da prihvati muževljev predlog da se on u kovčegu sa krokodilom donese u njihov salon gde bi on propovedao svoje „mudrosti“. Nju ne plaši apsurdnost muževljeve ideje, već to kakav će utisak sprovođenje te ideje ostaviti na druge. Na taj način, ni ona sama se ne razlikuje od društva koje je okružuje.
Može se reći da je njen brak zasnovan više iz koristi, nego iz ljubavi (primetićemo svakako, da ništa bolji nije ni Ivan Matvejič). Odustala je od razvoda ne zato što se uverila u ljubav svog muža, već zbog mogućnosti da neprekidno prima goste i ima nove toalete.

Jelena je junakinja koja je svesna koliko joj njena mladolikost i samo na prvi pogled nevin izgled da dobije ono što želi. Koristi svoj izgled ne samo zbog koketiranja kao takvog, već i da bi joj njeni udvarači stavljali do znanja kakav uticaj ima na ljude. Svoj izgled takođe koristi da šarmira pripovedača kada njih dvoje imaju dijalog

I kao što je majmun ponekad tragikomičan zbog toga jer deluje da podražava čoveka (ili možda čovek podražava majmuna?), tako je i Jelena Ivanovna isti taj majmun sa početka priče-zasmejava nas zbog svojih stavova i gestova, ali nas istovremeno tera da se zapitamo u kom smeru se rusko društvo tog doba kretalo.

Ne treba takođe zaobići i poslednje poglavlje članka „Zimske beleške o letnjim utiscima“ koje se naziva Bribri i ma biche. Ovo poglavlje govori kako su funkcionisali brakovi u Francuskoj. Miraz bogatih supruga bio je u rukama muža, ali je zbog toga žena imala slobodu da ima ljubavnike i privilegiju da za sebe traži tretman fizičkog izgleda na najvišem nivou; stoga je i muž sebi nekad mogao sebi da dozvoli pokoju aferu. Dalje se opisuje i na koji način se ponaša i supruga, njeni gestovi i izveštačenost tih prefinjenih gestova (primetimo takođe da se i za Jelenu Ivanovnu vezuju gestovi koji su se u visokom društvu smatrali prefinjenim). U svom tekstu Dostojevski, opisujući francuske supruge, koristi reč bombona, dok u satiričnoj priči Krokodil jedan od junaka (Andrej Ivanič) koristi istu reč kad opisuje suprugu Ivana Matvejiča. Iz ovoga možemo zaključiti da su odnos između dvoje supružnika zasnovan upravo na odnosima koji su se negovali u francuskom društvu.

Timofej Semenič

Uz pomoć lika Timofeja Semeniča saznajemo kakva je Evropa u sistemu vrednosti ruskog društva i zašto se Evropa toliko uzdiže. Možemo reći da Timofeja Semeniča karakteriše pronicljivost (primetio je da je Ivan Matvejič gorda osoba), i u neku ruku, sposobnost da primeti pogubnost ponašanja tamošnje „intelektualne elite“ u koju je spadao i Ivan Matvejič. Na ovu „intelektualnu elitu“, prema junaku, uticale su „progresivne“ ideje. On isto tako, jedan od junaka koji ne uzdiže svoju ličnost iznad svojih mogućnosti (naratoru govori da ne može da mu obeća izbavljenje Ivana Matvejiča, jer mu položaj to ne dozvoljava).

Preko njegovog lika možemo da se upoznamo sa takozvanim „ekonomskim principom“. Zbog toga će se u ovom poglavlju govoriti delimično i o članku Dostojevskog „Zimske beleške o letnjim utiscima i o tome kako je uticao na pisanje satire“. Konkretno će se ovde analizirati neke stvari koje su iz dva poglavlja: „Iskustvo o buržoaziji“ i „Produžetak prethodnog“ (pod „prethodnog“ se na poglavlje o buržoaziji). U ovom poglavlju, Dostojevski iznosi svoj stav o kapitalu i ideji sloboda, bratstva i jednakosti. Takođe, iznosi svoj stav o buržoaziji, a videćemo da je i u samoj priči cilj društva da se uvođenjem kapitala stvori ruska buržoazija.

Postavlja se pitanje: zašto je junacima u priči bilo bitno formiranje buržoazije i zašto se, zapravo, ova ideja ismeva?

Pojam „buržoazija“ menjao je svoja značenja kroz istoriju. Istorijski gledano, na početku su pripadnici buržoazije potpomogli razvoju gradova i život se sa sela prebacivao u gradove. Buržoazija je bila ta koja je doprinela slomu feudalnog sistema i procvatu država.

Međutim, doprinos buržuazije u daljem toku istorije počinje da bledi i ona više ne doprinosi procvatu država onako kako je to činila nekad.

Govoreći o buržoaziji u Francuskoj u svom članku, Dostojevski govori da je zaplašena i da zatvara oči pred problemima u Francuskoj koji ukazuju da njihovo društvo nije dostiglo ideal koji bi trebalo da dostigne (a za koji buržoazija govori da je dostignut). Dalje govori da se strah buržoazije zasniva na tome da ne izgubi sav stečen imetak (i što više stiču, sve im je teže da izgube ono što su dobili). Takođe, Dostojevski govori da buržoazija ne predstavlja glup sloj društva, čak štaviše, imaju u glavi i principe po kojima veruju da bi mogli da žive (ali je sve samo na rečima). Uče fraze i imena, ali ne shvataju važnost i primenu istih. Buržoazija ima jedino krasnorečivost, i njeno delanje se na tome i završava. Stoga buržoazija, kao takva, više ne može doprinositi procvatu gradova kao što je to mogla nekad, jer gleda da sve što stekne, zadrži za sebe. Samim tim, možemo reći da bi formiranje buržoazije u Rusiji bilo isto tako pogubno-ako bi i na početku dovodilo do nekog napretka, ovaj sloj bi vremenom gledao da profitira i sav stečen imetak ostavi za sebe.

Dostojevski u svom članku pominje kako je cilj ljudi tog doba bio da svaka individua ima svoj kapital. Govoreći o Parižanima, Dostojevski govori da se nekada obraćala pažnja na ljudske kvalitete i da nije bilo bitno ukoliko je čovek bez novca. Međutim, u trenutku kada je pisao članak, pisac je smatrao kako je u Francuskoj bitno da se sakupi novac, da se nabavi što je više stvari moguće da bi mogao da računa na neku dozu poštovanja. To je zapravo, ekonomski princip-kapital je na prvom mestu. U samoj priči isto tako vidimo da je ideal ruskog društva bilo privlačenje kapitala sa Zapada, ali i da je postojala ideja o sopstvenom vlasništvu. Tako, na primer, Timofej Semenič govori da je nemoguće da se krokodil ubije, jer je on potpada pod vlasništvo Nemca, i da se vlasništvo ne može uništiti bez neke kompenzacije. Komičnost ove situacije pokazuje dublji problem- da je kapital postao bitniji od života čoveka, na šta je Dostojevski ukazivao i u svom članku.

Nadovezujući se na temu kapitala, Dostojevski u svom članku „Zimske beleške o letnjim utiscima“ objašnjava na koji način je parola: sloboda, jednakost, bratstvo zapravo, obezvređena i loše primenjena u praksi.

Naime, u svom članku, Dostojevski govori da sloboda označava jednaku mogućnost za sve da rade bilo šta dok to ne krši zakonske okvire. Tada se postavlja pitanje: a ko može da radi bilo šta? Na to pitanje daje odgovor: možeš raditi šta hoćeš kada imaš milione. Zatim zadaje pitanje: da li sloboda daje mogućnost svakom da ima milione? Na ovo pitanje daje odričan odgovor. I tu zadaje ključno pitanje i nakon njega ključan odgovor: ko je onaj koji nema milione? Na njega daje odgovor: to je onaj čovek koji ne može da radi šta hoće, nego onaj kome drugi mogu da rade šta im se prohte.

Dalje, za jednakost govori da ona postoji u obliku koji vređa čoveka, a da bratstvo (odnosno, osećaj zajedništva među ljudima) ne može da stvori čovek, kako govore Francuzi, već da ono samo po sebi u prirodi postoji, da je usađeno u ljudima.

Ivan Matvejič- prototip Černiševskog ili parodija na Isusa komunističkog doba

Dostojevski je, u jednom od svojih tumačenja ove priče rekao: „U čemu se sastoji alegorija (naziva priče)? Pa, krokodil simboliše Sibir, preterano samouvereni i lakomisleni činovnik- Černiševskog. On se obreo u krokodilu i još se nada da će da pouči nečemu čitav svet.“

Ko je Černiševski?

U ovoj rečenici Dostojevski je mislio zapravo na Nikolaja Gavriloviča Černiševskog, autora knjige „Šta raditi?“ Ova knjiga sadrži junake koji je trebalo da propagiraju „ljude novog doba“-one koji će svojim radom i individualističkim zalaganjem doprineti društvu. Iako u umetničkom smislu ona nema neke kvalitete, teoretičari književnosti je proučavaju jer je filozofija proistekla iz ove knjige uticala na razvoj događaja u Rusiji i uticala na stvaralaštvo drugih autora. Černiševski je bio književni kritičar, demokratski revolucionar, filozof materijalizma i tvorac utopističkog socijalizma. Bio je protivnik hrišćanskih dogmi. On je, između ostalog, uticao na Vladimira Lenjina, a zanimljiv je podatak da je bio blizak i sa srpskim socijalistom Svetozarom Markovićem. Nikolaj Černiševski odricao je filozofski koncept slobodne volje (to jest, mogućnost čoveka da ima sopstveni izbor nezavisno od spoljnjih faktora). Smatrao je da bi, udovoljavanjem ljudskih potreba, čovek mogao da doživi procvat, ali da je zbog toga potrebno izmeniti uslove življenja kroz revoluciju (nju je želeo i da stvori na tlu Rusije). Černiševski ne veruje u žrtvu radi nekog ideala i smatra da je to egoističan čin kojim individua hoće da pokaže svoju slobodu. U tekstu možemo da vidimo da Ivan Matvejič kaže da samo divlji ljudi vole nezavisnost, što može odmah da pravi aluziju na Černiševskog.

Isto tako, na Černiševskog je dosta uticalo učenje filozofa Furjea, koji se pominje u priči i na koga Ivan Matvejič želi da liči. Ovo je dodatni dokaz da je Ivan Matvejič prototip Černiševskog. Naime, u samom tekstu, pominje se Ivan Matvejič sa ponosom govori da će biti novi Furje. Furje je bio francuski filozof koji se zalagao za utopističko verovanje (furjerizam) gde je moguće da ljudi sve dele među sobom kako bi živeli bolje. Pristalice ovog pokreta nazivale su se furjeristi. U svom članku Zimske beleške o letnjim utiscima Dostojevski pominje kako su furjeristi uzeli svojih devedeset hiljada franaka kako bi stvorili bratstvo-odnosno, osećaj kolektivne pripadnosti (što nisu uspeli; videti predstavu Dostojevskog o pojmu bratstva kod analize Timofeja Semeniča). Iz ovog učenja mogu se lako napraviti analogije sa komunizmom.

Glavna crta Ivana Matvejiča koja je dovela do toga da prvo bude pojeden, pa onda i da izgubi razum, leži u njegovoj gordosti (setimo se da je u članku „San smešnog čoveka“ napomenuto da je gordost pokretač drugih loših događaja u životima junaka). Ovu njegovu karakteristiku primetio je i junak Timofej Semenič. To se vidi iz njegove želje da poseti Evropu, ali ne jer ga to izistinski zanima, već da bi se na taj način izdvojio od drugih. Njegova gordost takođe potiče iz uverenja da će, pošto je u nedrima krokodila biti mnogo mudriji i prosvetljeniji i da će ga, samim tim, drugi ljudi slušati i verovati njegovim mislima. U neku ruku, sam sebe je postavio za Mesiju, jer je verovao da će se njegove reči zapisivati, tumačiti, analizirati. On isto tako veruje da će kvalitete (neka čitalac primeti da je ovaj pojam relativan) njegove žene društvo pripisivati kao njegovu zaslugu.

Radi boljeg razumevanja junaka, moramo se vratiti na članak „Zimske beleške o letnjim utiscima“.

U jednom delu članka, Dostojevski govori da se u prirodi Francuza, ali i svih naroda zapadne Evrope neguje individualizam. On uslovno rečeno, pravi podelu na dve vrste individualizma: evropski individualizam i individualizam kome čovek treba da teži.

Kakav je evropski individualizam?

Za evropski individualizam Dostojevski kaže da osoba suprotstavlja svoje individualističko „ja“ celoj prirodi i svim ljudima, negujući neku vrstu osobenjaštva, usiljene potrebe za samoočuvanjem, samoodređivanja. Ovo individualističko „ja“ traži za sebe, gleda svoje potrebe, a opet ne želi da izađe iz takozvanog „bratstva“, odnosno, zajednice. Dalje, Dostojevski pojašnjava da u pravom bratstvu individua ne zahteva da bude jednaka sa ostalim ljudima, već da upravo ti ostali treba da sami priđu individui i prihvate je kao ravnopravnu, bez njenih prethodnih zahteva da je učine jednakom.

Postavlja se pitanje: kakvom onda individualizmu, prema Dostojevskom, čovek mora da teži?

Dostojevski govori da se čovek razvio u potpunu ličnost kada je spreman da da život za sve druge, da primi krst za sve, kad je spreman da ga spale radi dobrobiti drugih. Dalje, Dostojevski govori da osobi sa razvijenom ličnošću, koja je u potpunosti sigurna da ima prava da bude ličnost i koja se ne plaši za sebe, ne preostaje ništa drugo nego da se preda celu sebe drugima, kako bi onda i drugi doživeli sreću takvog individualizma. I naravno, postoji uslov: ovakva individua ne sme tražiti ništa zauzvrat.

Znajući ove podatke, možemo da vidimo na koji način Dostojevski parodira žrtvovanje Ivana Matvejiča. Iako Timofej Semenič govori da Ivan treba da bude srećan što se žrtvuje radi razvitka kapitalizma na tlu Rusije, vidimo da je ovo sve, samo ne žrtva. U toj situaciji svaki junak je iz ove situacije hteo da izvuče neku korist. Recimo, možemo primetiti grozničavu radost kod Ivana Matvejiča pri njegovoj pomisli da će postati novi propovednik u društvu i da će ga svi slušati (i time se podsmeva evropskom individualizmu). Takođe, možemo videti i da je njegova supruga želela da iskoristi situaciju što joj je muž pojeden da bi udovoljila svojim željama.

Pošto se u priči reč „progres“ stavlja pod navodnike, shvatamo da je u pitanju ironija i da se misli na regres. Postavlja se samo pitanje: kakav je to mogao da bude ruski čovek pre regresa? Kako je mogao da se razvije jedan ruski velikan bez upliva evropskih uticaja?

U svom članku „Zimske beleške o letnjim utiscima“ Dostojevski pominje Puškina i to da nije bilo njegove nane Arine Rodionovne, sam Puškin teško da bi stekao onu pronicljivost koja mu je pomogla da uđe u srž lika Pugačova kao i da stvori dela poput Onjegina i Povesti Belkina i da doprinese ruskoj književnosti, jeziku i kulturi.. Pritom, sama nana bila je prostodušna žena iz naroda. Time Dostojevski aludira zapravo da nikakve „progresivne“ misli nisu bile potrebne da bi Puškin postao ono što jeste. Ukratko, da bi čovek sazrevao kao ličnost više će ga duhovno „hraniti“ rodna zemlja i narodno blago koje mu pripada. Znajući ove podatke, možemo zaključiti zašto je ruska misao u ovoj pripoveci doživela regres- jer se otela od svojih prvobitnih korena i u potpunosti naklonila evropskim tendencijama.

Usred zime – Midwinter

Posted on by Ranko Trifković

Koju današnju igru znate da pokriva oko četiri stotine kvadratnih kilometara? A da celu tu mapu možete da posetite jednim od trideset dva lika? Da je spoj akcije i strategije? Ako se setite neke slične, garantujem da ćete naći nit koja inspiraciju vodi do ovog remek-dela Majka Singltona.

Godina je 2099. Svet je pogođen klimatskom katastrofom, gotovo doslovce, kada je godine 2040. meteor zveknuo u Burmu. Nuklearna zima koja je usledila oborila je vlade, uništila ekonomije i raštrkala narode. Ostrva Piko, Sao Horhe i Tersera u oblasti Azora postala su jedno kada se nivo mora povukao. Izbeglice sa severne hemisfere naselile su se oko 2060. godine i do 2081. stvorili društvo zasnovano na otkriću termalnih izvora oko kojih su nastala sela i zaseoci. Savez pod nazivom Slobodna sela (Free Villages) stvorio je narodnu miliciju (Free Villages Peace Force – FVPF).

Igrač je u ulozi predvodnika ove milicije – kapetana Džona Starka. Na skijama, naoružanog tek snajperom i granatama, progone ga brigade despotskog generala Mastersa. Protivnik ima nekoliko vrsta borbenih snežnih vozila, logistiku u vidu transportera i tankera. Stark shvata da je posredi blickrig u kome će se invazija generala Mastersa usmeriti na osvajanje svih termalnih izvora. Njegove brigade (svaka ima četiri eskadrona), juriće preko snežnog pejzaža i usput osvajati ne samo termoelektrane, već i fabrike oružja, rafinerije goriva, ali i policijske stanice kako bi zatočili borbene efektive FVPF-a.

Zadatak kapetana Starka deluje jednostavno. Ili će da se uputi mečki na rupu i da digne u vazduh štab generala Mastersa ili će da počne da regrutuje ljude i oformi gerilu koja će da dobrani Slobodna sela tako što uništi dovoljan broj generalovih brigada.

Što se tiče samoubilačke misije na štab, moguće ju je izvesti srazmerno lako ako isključite avijaciju generala Mastersa. No, uz dve vrste aviona (izviđači i bombarderi), ovaj zadatak postaje gotovo nemoguć. Izviđači najpre uoče borca, zatim ga nadleću, pa sledi minobacački napad, dok se bombarderi bave preciznim bacanjem eksploziva. Povrede obaraju opštu sposobnost likova da se kreću, a premda u igri niko ne može da pogine, ranjenici su praktično izbačeni iz stroja čim polome jedan ili više udova.

 

Da bi se uspešno odbranili, tako što napadaju generalove jedinice, likovi će morati da im postavljaju snajperske zasede ili ih love brzim snežnim vozilima. Avijaciju je moguće eliminisati raketnim napadom iz zmaja (hang glider), dok su granate zaista poslednje i najmanje efikasno sredstvo pružanja otpora. Snežna vozila su Mačka, Lija i Vuk, a razlikuju se po broju snežnih torpeda, raketa zemlja-zemlja i PVO-raketa.

E, sad.

Dakle igra ima nekoliko slojeva. Prvi je akcioni, kada se lik nalazi na snegu, a može da se kreće (skijama, vozilom, glajderom, skijaškom gondolom). Sa skija je moguće bacati granate, iz gondole nisu moguće dodatne akcije. Pešak može da pređe na snajperski mod, premda se za to preporučuje da bude unutar naselja kako bi snajperisao sa crkvenog tornja ili iz bunkera. Iz zmaja-jedrilice i snežnog vozila moguće je ozbiljnije pružati otpor, sve dok se vozilo ne slupa, bilo greškom vozača ili usled neprijateljske vatre.

 

Akcioni deo je i uzbudljiv, pomalo maničan, te zahteva malo vežbe. No, kao i snajperisanje, učinak neposredno zavisi od veštine datog lika. Naime, retko kad sam video da se deklarisane osobine likova tako lepo prikazuju u igri. Svako ima lovačku pušku, ali dok će za bakicu Rendls biti gotovo nemoguće da bilo šta nacilja, mirna ruka lovca Rudela omogućiće da pogodite sve što smestite u končanicu snajpera. Isto važi za bezbednost vožnje. Da, neuki vozač razvijaće veliku brzinu, ali isto tako će se lakše prvrnuti prilikom vožnje strmim obroncima. Iskusan vozač može da zapodene bitku čak i u brdovitom predelu punom iznenadnih eskarpi.

No, osim teškoće akcionog dela igre, poteškoća organizacije gerile odražava se i u strateškom delu. Stark, naime, počine sam. Prva velika odluka koju mora da donese je – da li će se posvetiti uništenju brigade koja ga napada ili će pohrliti ka prvom sledećem liku. Da sve bude teže, likovi koje susreće nisu uvek profesionalni policajci, a i među njima ima slabih boraca. Naravno, kao što možete da pretpostavite, mreža likova sastavljena je tako da nisu svi spremni da sarađuju.

Osim opisnih ocena osobina i veština svakog lika, tu je i kratak opis koji zapravo ukazuje na rešenje ove zagonetke. Tako već ih Starkove biografije shvatate da neće moći da regrutuje one likove koji su previše uštogljeni, kao ni one koji su previše opušteni ili rade sa one strane zakona. Kao i inače u Singltonovim igrama, postoje i veoma značajni likovi koje je teško regrutovati, kao i oni likovi koji veoma lako regrutuju gotovo sve likove. U ovoj igri, pomenuta bakica Rendls kao najstariji kolonista predstavlja svojevrsnog džokera koji može da regrutuje većinu likova, dok je džangrizavog profesora Kristijansena (jedini koji može da probije radio-ometanje i regrutuje nekoliko likova istovremeno) gotovo nemoguće pridobiti.

Dakle, do pobede će vas dovesti mudro planiranje kuda se kretati, kako izbegavati Mastersove jedinice, gde i kada ih napadati bez milosti, kako razvijati mrežu gerilaca i kako mudro koristiti resurse. Pod ovim mislim na mesta na kojima možete obezbediti vozila, gorivo i municiju. Naime, svaka tačka na mapi, selo ili zaselak, sastoji se od različitih zgrada u kojima mogu da se nađu važne zalihe. Neke zgrade zauvek osvajaju Mastersove jedinice, dok druge uvek ostaju slobodne, ali zbog načina na koji igra tretira vreme i poteze, premda nema ograničenja resursa, vrlo brzo mogu postati nedostupni.

Kad već pominjem poteze, posredi je vrlo zanimljiv sistem. Naime, dok se igrač kreće, protivničke jedinice ne delaju. Možete ih zateći tamo gde piše na mapi. Isto tako, možete da otkrijete kuda su se zaputili ukoliko dovoljno dobro izviđate. No, jedinica će se zaista i pomeriti tek kad vašim agentima istekne vreme. Akcioni potez traje dva sata, posle toga svi ‘sinhronizuju satove’, pa oni koji su preterali gube potez, a oni koji su završili potez pre isteka vremena, pretvaraju višak u – predah. Tako se igra, praktično, odvija u zanimljivim zalogaijma od po dva sata koji postaju sve duži kako vam se povećava spisak likova koje možete da pokrenete. Stoga će na početku igre potezi da vam traju pet ili deset minuta realnog vremena, dok se sa punim spiskom to može odužiti i na pola sata i više.

Raznolikost igranja ogleda se u tome što u svakoj partiji Stark počinje na malo drugačijem mestu na mapi, a jedinice generala Mastersa napreduju malo drugačijom trasom. Premda teškoća ove igre ne leži u prepametnom AI protivniku, posredi je igra koja zaista pruža lepu mogućnost ponovnog igranja, te sasvim pristojan izazov, čak i današnje vreme.

Ako se pitate zašto biste igrali zastarelu 3D igru, evo odgovora. Posredi je remek-delo gejm dizajna, posebno u smislu sinergije svih elemenata, kombinovanja strategije i akcije (nešto sa čime su gejm dizajneri uvek kuburili), zato što je posredi igra koja pripoveda upravo svojom akcijom, zahvaljujući odlično postavljenim likovima, te maestralno premošćenim ludo-narativnim procepom, jer sve ono što u igri piše, ono što se prenosi, savršeno nalazi utočište u radnji igre i načinu na koji se igra.

Ako vam ovo nije dovoljno, posredi je napušteni softver (abandonware), te je igru moguće probati bez instaliranja, te nabaviti bez ikakvog plaćanja, a budući da je posredi remek-delo, klasik i velika inspiracija gotovo svim FPS avanturama, mislim da je vredi makar probati.

Nišgard 2021 – Utsici o manifestaciji

Posted on by Lazar Vuković

Prošlo je godinu dana kako je Korona stopirala sva dešavanja i omela ljubitelje fantastike u druženju uživo tako da su se promocije i tribine preselile na online platformu. Uprkos tome, ljudi su ostali željni druženja uživo i poseta tribina i na kratko im se ukazala prilika da izađu iz svojih sigurnih domova i odu na jedan festival koji se održao u gradu na Nišavi.

Niš je bio domaćin trećeg festivala fantastike pod nazivom NIŠGARD u organizaciji Udruženja ljubitelja fantastike ORDO DRAKONIŠ i Niškog Kulturnog centra. Festival se održao 20 i 21 aprila sa tematikom nordijske mitologije i superheroja. Prva dva festivala su bila sa tematikom Tolkinovog stvaralaštva, odnosno fenomena Igre prestola, tako da su ovaj put došli na red Nordijska mitologija koja predstavlja nepresušnu inspiraciju mnogim stvaraocima i superheroji koji polako, ali sigurno stiču veliku publiku poštovalaca . Doduše, prošlo je godinu dana pauze, a razlozi su svima opšte poznati.

Prvi dan je protekao u svečanom otvaranju festivala propraćenim bazarom fantastike gde su na štandu posetioci mogli da kupe knjige iz edicije Fantazija koju su pokrenuli niški pisci Goran Tokić i Miloš Petković. Edicija zasad broji četiri naslova, Veliko putovanje, serijal Gorana Tokića koji zasad broji dve knjige, Tajna stare vodenice reizdanje trilogije Miloša Petkovića i novi roman Mladena Đorđevića Miraž . autora trilogije Svetioničar koji je opisan kao psihološki horor. Sa festivalom je otvorena i izložba radova Igora Krstića, nagrađivanog autora stripova, karikaktura i ilustracija za korice dečijih knjiga sa čijim radovima su posetioci mogli da se upoznaju.

Svečano otvaranje su vodili Miloš Petković, Boban Vučković i Darko Stanković koji su pričali o ranim počecima festivala i ORDO DRAKONIŠA, kao i o programu trećeg festivala koji su bili prinuđeni da odlože. Izrazili su nadu da će od festivala napraviti Niški brend i nagovestili buduće planove sa najavama potencijalnih iznenađenja za naredni festival. Naknadno im se na govornici pridružio i Srđan Savić, direktor NKC-a koji je izrazio zadovoljstvo što se festival održava, uprkos trenutnoj situaciji. U pauzama između govora posetioci su mogli da uživaju u numerama muzičkih gostiju Staše Petrović i Lazara Petrovića koji su otpevali poznate pesme koje svaki ljubitelj fantastike poznaje poput Dragonborn comes, May it be poznatu ljubiteljima LOTR, I See Fire iz Hobita Toss the coin to your Witcher i pesmu iz Neverending Story.

Nakon otvaranja posetioci su prešli u salu NKC-a gde je Srđan Savić održao predavanje o Mitovima i Legendama u filmu. U petnaest minuta je obrazložio poimanje legendi i mitova u očima filmskih režisera i publike, nakon čega je usledio film iznenađenja Ekskalibur iz 1981. godine. Ovime je i završen prvi dan festivala.

Program drugog dana je bio raznovrsniji, ali je opet prošao u skromnoj atmosferi. Otvorila ga je tribina o izdanjima edicije Fantazija pod imenom FANTASTIKA NIŠKOG IZDAVAŠTVA na kome su predstavljena dosadašnja izdanja edicije. Miloš Petković, jedan od pokretača edicije, je upoznao publiku sa počecima edicije i željom da se preko nje popularizuju žanr i pisci i najavio je da iz kuhinje ove edicije možemo da očekujemo još zanimljivih izdanja.

Posle tribine o književnosti došao je red na superheroje. SUDAR TITANA: MARVEL VS DC vodio je Srđan Savić koji je pričao o počecima ove dve franšize i o evoluciji istih kroz stripove i filmove. Dotakao se i uticaja mitoloških ličnosti na današnje superheroje i načinu predstavljanja superheroja što se odražava na umetnički pristup u Nolanovom Betmenu i u komercijalnom Marvelovom.

Nakon superheroja usledila je poslastica za sve ljubitelje RPG igara. Drugari iz ORDO DRACONIŠA Darko Stanković, Mladen Đorđević i Miloš Petković su nas proveli kroz ovaj rastući fenomen. Naravno, sve je počelo od klasične DND koja je i danas popularna. Proveli su nas kroz nastanak i evoluciju, ličnim iskustvima i značaju DND-a za igrača. Takođe je bilo reči i o uticaju ovog fenomena na modernu kulturu i objašnjavanju razlika sa Pathfinderom.

Posle tribina usledilo je dodeljivanje festivalske nagrade koja je ove godine pala u ruke Marku Vasiću koji nas je nakon toga proveo kroz magični svet nordijske mitologije Od Nifelhajma do Ragnaroka. Posetioci su se upoznali sa počecima i stvaranjem sveta i božanstava, pa do pojedinih mitova i do neizbežnog Ragnaroka. Nakon toga je sledilo razočarenje jer je festival priveden kraju.

Utisci od ova dva dana su više nego pozitivni. Drugari iz ORDO DRACONIŠA su se potrudili oko organizacije tribina i da sve prođe u ambijentu. Simboličan i skroman broj posetioca u skladu sa merama su dokaz da je Niš željan ovih dešavanja i nadam se da će ih biti više u budućnosti. Postoje planovi da Niš postane prestonica fantastike, ali otom potom.

Zamerki nemam, samo žal što zbog poznatih razloga program nije mogao biti bogatiji i zbog čega nije bilo mnogo više gostiju. Ali ako je verovati organizatorima za sledeću godinu nam spremaju velika iznenađenja. Na nama ostaje da se nadamo da će se situacija sa epidemijom smiriti i da sačekamo narednu godinu i novi festival.

Šapat suvih usana – Milan Kovačević

Posted on by Redakcija

Čađavi vetar zloslutno je hukao oko stare oronule zgrade noseći sa sobom gomilu sitnog otpada i gareži, dok sam se teturao po njenom ravnom krovu, pritiskajući rukama stomak. Nozdrve mi je još uvek ispunjavala zaostavština maligne arome, ali slatkasti miris upokojenja je ovoga puta bio kreacija mog tela. Nabubrela žila na čelu otkucavala je u neparnim taktovima, svedočeći sveprožimajućem bolu koji je isisavao život iz mene. Gorko sam želeo da verujem da još ima nade, ali kada sam podrobno osmotrio dve pulsirajuće prostrelne rane, shvatio sam da je ovoj prljavoj igri došao kraj. Krv je liptala iz svežih mesnatih rupa i iza sebe sam ostavljao vidljivi crveni trag poraza; trag koji u zimskim noćima uvek prizove gladne vukove. Uhvaćen sam – znao sam to.

Gromko tutnjanje je dolazilo iz podnožja zgrade i nagoveštavalo dolazak specijalnih jedinica ornih za demonstraciju sile. Znao sam da će sa zadovoljstvom od mene napraviti puku gomilu izmrcvarenog mesa. U šaržeru su mi čamila svega četiri metka, a slobodan pad sa krova zgrade trajao bi taman toliko da se prisetim vapaja onih koje sam upokojio bez trunke empatije.

Vapaj – taj slatki nusproizvod bola. Bol – jedino što sam umeo da stvorim svojim kvrgavim prstima. Sada su ti prsti zadržavali sadržinu mog stomaka, kako ne bi završila pod mojim nogama.

Poželeo sam da zapalim cigaretu – nekoliko dimova biće dovoljno za kraj – ali sudbina mi je još jednom podmetnula nogu kada sam shvatio da su u paklici samo ništavni ostaci duvana. Zgužvao sam praznu kutiju cigareta i nekoliko puta opsovao Boga. Nisam ga smatrao svojim stvoriteljom i saveznikom koji bdi nada mnom. Baš zbog toga sam odabrao da živim život skitnice; nisam svoje utočište pronašao u zagrljaju konvencionalnosti kakva je porodica ili slični socijalni postulati kojih sam se iz dubine duše gnušao. Iskašljao sam krv – bila je pomešana sa maslinastim sekretom koji sam udisanjem spaljenog duvana taložio na pluća godinama.

Zar je moguće da ću skončati na prljavom pločniku predgrađa – bez poslednje cigarete, bez reflektora, medijske pompe i izbezumljenih glasova besne rulje? Izgledalo je tako – ivice krovne ograde suzile su se poput inficiranog oka, a isparenja visokih odžaka obližnje industrijske zone upotpunila su ugođaj krešenda. Bili su blizu. Rukavom sam pokušavao da obrišem crvenu tečnost koja mi je kuljala iz usta.

Limena vrata naglo se otvoriše uz nesnosni prasak i nekoliko treperavih svetala bi upereno direktno u moje zajapureno lice. Buka koju su proizvodili besni psi pretvorila se u kanonadu besmislenih pravnih fraza, ali i pretnji prošaranih ogorčenjem, a ja sam samo ćutao, oslonjen o ogradu. Opkolili su me držeći puške u pripravnosti – znali su da nije u pitanju obična protuva koja će biti uplašena njihovom autoritativnom pojavom, već zver koja ne poznaje kategoriju milosti. Zlo je nepredvidivo – nisu želeli da rizikuju.

Sve što su videli bio je smešak iscrtan krvavim desnima, ukrašen podugačkim skerletnim izbljuvkom, pre nego što sam se svojevoljno strovalio preko zaštitne ograde krova. U slobodnom padu, bezumno sam pritiskao okidač, nasumično pucajući u pravcu dželata koji su bili iznenađeni hrabrom odlukom opkoljene lovine.

***

Nešto kasnije, priželjkivana rulja slučajnih prolaznika sjatila se na mesto egzekucije ljudskog otpada. Postoji nešto perverzno u čoveku, što ga tera da pilji u svu odvratnost postojanja nasilne smrti – u samu srž hrama poznatijeg kao telo. Naročito kada je taj hram razrušen; kada njegovi zidovi krvare.
Ipak – nada o završetku demonskog postojanja bila je rukom odnesena, kada je zgužvana krvava telesina počela da se koprca na hladnom betonu i daje znake života. Znake kojima se niko od prisutnih nije obradovao.

Poput upravo spašenog davljenika, pokušavao sam da zagrabim što više kiseonika, ali su slomljena rebra pravila svojevrsnu barikadu koju nije bilo moguće preskočiti. Pogledi puni prezira pratili su čoveka koji se opraštao sa životom, a neki od nemih posmatrača čvrsto su pritiskali palčeve kažiprstima, trudeći se da Božijoj volji ne staju na put, već da je poguraju prozaičnim sujeverjem.

Uzalud.

Policajci su ustupili mesto bolničarima i kolima hitne pomoći, dok su odlagali teže naoružanje u oklopna vozila. Video sam da ih je obespokojavala misao koja se ticala stvorenja iz legendi, kojima su izrastale dve nove glave, kada im se odseče ona koju su zadužili rođenjem. Znali su da imaju posla sa alom – da sam ja taj koji prljavom gradu zadaje nesanicu. Multipliciranje zla je bilo posredi, i iako je ozloglašeni đavolji rab bio telesno razoren, svi su se nelagodno meškoljili, znajući da jedino istinska smrt zaista može da stane na put besprekornoj gnusobi terora. A ponekad – čak ni smrt nije dovoljna. Kiselo sam se nasmejao, svestan da će me tama uzeti pod svoje.

***
U bolničkoj sobi bilo je začuđujuće hladno, ako se uzme u obzir skorašnji dolazak proleća koje kao da je zaboravilo da rascveta krošnje i pronese sunce tmurnim nebom. Zemlja još uvek nije bila spremna za izbavljenje iz zimske apatije, ali je jedan spavač – nakon eona provedenog u crnilu unutrašnjeg bića – odlučio da se vrati u svet živih. Svet živih je, na kraju krajeva, bio jedini svet u kojem je bio od koristi.

Nagli udah vazduha prekinuo je sterilnu tišinu.

Nakon nekoliko meseci statičnosti i ležanja, provirio sam kroz pritegnute zavoje, zatekavši sebe zakovanog za neudobni bolnički krevet. Pokraj mene – odeven u doktorski mantil – sedeo je Inspektor Sulomar; strpljivo je čekao veliko buđenje i pasionirano zapisivao nešto u notes obložen crnom kožom. Razmenili smo osmehe, ali su bleda lica krila drugačije namere. Bilo je to rivalstvo kakvo dečurliji nude poučne basne – rivalstvo različitih strana iste medalje. Nekoliko puta sam trznuo ranjenim torzom ka inspektoru u pokušaju da ga zastrašim i oteram, ali shvatajući da ne mogu da se oduprem pritegnutim kaiševima izdahnuo sam i mumljajući zatražio cigaretu.

„Dobićeš paklicu.. ali tek kada tvoj posao bude završen.”, progovori pandur tiho, prislanjajući Vinston na suve usne. Nakon popušene polovine cigarete, zagasio je ostatak i stavio opušak na noćni stočić koji se nalazio nedaleko od kreveta.

„Evo ti – za kasnije.”, dobacio je pri izlasku. „Budi dobar dečak.”

Srebrni dim koji se raširio bolničkom sobom bio je opojnog mirisa, gotovo kristalne i slatkaste teksture, a ja – usta zaklonjenih zavojima – nisam uspevao da ga udahnem bez obzira na maničnu želju. Zanemarujući bol koja je pokušavala da prokopa put ka površini tela, poput ribe na suvom otvarao sam usta u agoniji. Sve što sam želeo bila je adekvatna doza nikotina da umiri rasplamsane crne misli. Nije li to bila najskromnija poslednja želja čoveka koji se svojevoljno bacio u smrt?

Ipak, nisam mrtav – preživeo sam pad. Poput nekroznog Ikara iz nekog drugog sveta, uzdigao sam se iz mrtvih. Data mi je još jedna šansa. Šansa da ispunim svoj deo dogovora sa inspektorom – šansa da nakon svega, ipak budem slobodan. Taj dan će doći tek kada završim službu kod čoveka koji je savršeno znao da iskoristi moje gnusne potencijale i talenat za nanošenje bola.

Prokletnik, upalih obraza i uredno izbrijanog lica – znao je u meni da probudi duboko ukorenjenu nečistu silu. Njegove reči su mi se poput siktaja zmije otrovnice uvlačile u ušne školjke, i nisu napuštale unutrašnjost lobanje sve dok posao ne bi bio obavljen. Sve do trenutka u kojem bi tela pala uz beživotni udarac – oslobođena krvi i vazduha. Mrtva. Tek tada – a ponekad ni tada – njegov glas bi utihnuo, a zamenila bi ga umirujuća tišina.

Bio sam siguran da žaca nije osoba koju sam želeo da vidim očima tek izbeglim iz dubokog veštačkog sna. Koliko god da sam zavisio od inspektora, smatrao sam da na njegovom licu ima nečega krajnje uznemirujućeg. Kao kod osobe koja u sebi čuva pregršt tajni, a one pokušavaju da pobegnu kroz zenice u trenucima preumornosti ili razdraženosti. Stari hrt ipak nije bio razdražen, niti je ikada bio uhvaćen bez garda – bio je spreman. Morao je da bude.

Bol je počela da se javlja nakon nekoliko evociranih uspomena. Smrt – koliko god apsolutna bila – bi me zauvek odvojila od okova kojima sam bio vezan. Dugo sam mrmljao sebi u bradu nebuloze koje su bile određena vrsta preispitivanja. Zapravo – nisam želeo da vidim nikoga. Pokušavao sam da saberem razlivene čestice svesti u svrsishodnu celinu koja bi navela na razmišljanje o nastupajućim danima, ali me je iz praznine sopstvenog uma nasilno izvukao škripavi zvuk ulaznih vrata.

Doktori su došli u vizitu – očekivano. I dalje sam nepomično ležao, trudeći se da shvatim razlog preživljavanja. Da li je inspektor lično zaslužan za poseban tretman koji je – uništitelj života – dobio od bolnice? Sadističkog skota kakav sam bio bi svaki normalan policajac ostavio da iskrvari na mestu na kojem je prvi put poljubio beton, ali ja sam – iz nekog neobjašnjivog razloga – održan u životu.

Da li sam zaista bio toliko potreban bledom visokom čoveku? Ista muzgava pitanja su mi kolala ranjenom glavom poput zbunjenih ptica povratnica koje se vraćaju u sravnjeni grad. Setio sam se pada i zamagljenih lica koja su me okruživala dok sam ležao u lokvi krvi grcajući. Želeo sam da me tama proguta, ali očigledno nije bila željna mog mesa. Horda je – sa druge strane – bila spremna za obed. Učinilo mi se da su oblizivali usne čineći ih previše vlažnim – ali jedno lice se izdvajalo.

Da – bio je to on. Gledao sam ga u trenutku svoje totalne slabosti – u trenutku apsolutnog kraha. Smejao se – bio sam ubeđen u to! Smejao se mojoj zloj – možda zasluženoj – sudbini. Kao da je znao da našoj priči još uvek nije došao kraj.

Počeo sam da dišem ubrzano i ponovo sam poželeo da zapalim cigaretu, a nekoliko prilika uniformisanih u belo okružilo je krevet, gledajući me sa izvesnom radoznalošću.

„Čudo – ovo je čudo.”, izjavi glavni doktor na odeljenju za intenzivnu negu.

„Po svakom prirodnom pravilu ne bi trebalo da ste živi, gospodine.. Edvard Mosural.”

„Zanimljivo prezime, odakle ste?”, upita doktor, gledajući na tablicu okačenu za podnožje bolničkog kreveta.

Ćutao sam. Pitanja su bila retorička. Zapravo – pitanje je bilo da li ću ikada ponovo progovoriti kako dolikuje – bez zamuckivanja i nužnih prekida. Medicinska sestra je u venu pacijenta sasula abnormalnu dozu lekova protiv bolova, kao preventivnu meru za nalet prodornih grčeva u nedavno probuđenim mišićima. Nakon što je koktel tekućina počeo da deluje, konačno sam jasno mogao da osetim otkucaje srca, ali su oni nesebično raširili obećanu bol koja je situaciju načinila nepodnošljivom. Još jednom sam pomislio kako bi brza smrt bila savršen epilog ovoj priči. I cigareta – barem još jedna pre smrti.

Šteta na telu bila je nemerljiva. Doktor je bio u pravu – samo je čudo moglo da me spasi, ali bio sam živ, moje vreme još uvek nije došlo.
Očajnički sam pokušavao da progovorim, ali me je nedostatak vazduha sprečio u toj nameri. Onda sam se setio – nekoliko puta sam kucnuo kažiprstom po izgužvanoj posteljini, simulirajući pri tom pokrete pisanja. Doktor je – na svu sreću – shvatio moj zahtev, i pored desne ruke mi stavio parče papira, a među požutele prste vešto ugurao hemijsku olovku.

Usporenim ali upornim pokretima na papiru sam napisao sledeće reči.

„Cigareta – na – stolu.”

Doktor i njegova pratnja se nakon čitanja ovih reči okrenuše ka bolničkom stoliću, a potom u čudu vratiše poglede kameni.

„Kakva cigareta gospodine?”, doktor upita češkajući glavu.

„Verujem da imate izvesne želje dragi moj, pa su deluzije nakon buđenja izvesne, ali..”, prekinulo ga je moje manijakalno lupkanje po papiru.

Podvukao sam reč ’cigareta’, raširivši zenice u bunilu.

„Na stolu nema cigarete. Zapravo, sto je potpuno prazan. Da ne govorim o tome da je ovde pušenje strogo zabranjeno!”, cinično reče doktor i približi se stolu.

„Vidite – ovde nema ničega.”, rukom je nekoliko puta prešao preko glatke površine stola.

„I da – kako očekujete da na stolu bude ičega, kad Vam niko nije dolazio u posetu?”, doktor će razložno.

Poslednja rečenica mi je poput žileta presekla iskvareno srce. Niko nije bio u poseti? Kako je, u tom slučaju, bledi inspektor došao do mene – i to odeven u doktorski mantil i pušeći – ako nikoga nije bilo u poseti?

Proklete cigarete – setio sam se koliko mnogo smo pušili u motelskoj sobi. Pred očima sam jasno mogao da zamislim pretrpani radni sto, sa pepeljarom koja je redovno bila postavljena na samu ivicu, poput patnika koji razmišlja o skoku u provaliju. Uvek je gorela barem jedna cigareta – miris te sobe još uvek mi je bio u nosu, kao i opori miris nagog tela mog antipoda.

Bile su to duge noći ispunjene dubokim konverzacijama i razmišljanjem o nužnim promenama. Izmene su uključivale uklanjanje određenih pojedinaca – onih koji su na bilo koji način mogli da ugroze veliki naum – kako je inspektor voleo da ga zove. Mnoga imena bila su uredno upisana u crnu knjižicu, a zenit večeri, koji se redovno pretvarao u orgiju metafizičkog užitka, bio je onaj u kojem je određena imena prekriživao crnim permanentnim markerom.

Sećanja su krenula da naviru poput neumitne i gladne lavine. Još jednom sam rukom zatražio papir i hemijsku olovku, ovoga puta celom dužinom papira traljavo ispisujući reč – SULOMAR.

„Ovo – biću iskren – ne znam šta znači. Možda bi trebalo da odmorite gospodine”, izreče doktor, i sa ostalim kolegama žurno napusti bolničku sobu u kojoj je bio smešten notorni žderač života.

Zapitao sam se kako je idejni kreator zlodela uspeo neprimećeno da prođe pored bolničarki na šalteru i obezbeđenja koje je čuvalo sobu. Izduženih nogu, uskog grudnog koša, odeven u crni dugački kaput iz kojeg je izvirivala izbeljena fizionomija – bio je idealna žrtva za mrzovoljne medicinske sestre koje žele da budu upućene u sve tokove. Da li je moguće da je njegov mesijanski uticaj dopreo i do njih? Da su ga propustili tek tako – iako nije član moje, odavno izgubljene familije.

Po završetku posete, nastavio sam da gledam u okrnjeni plafon razmišljajući o delu koje će me što pre vratiti na ulicu – na teren. Ipak – znao sam vrlo dobro činjenicu koja bi sa zemljom sravnila čak i najostvarljivije snove i nadanja. Oporavak će trajati dugo – bio sam na korak od stanja raspadanja. Sama pomisao na modre fleke koje su se poput korova raširile leđima i donjim ekstremitetima još više mi je poljuljala nadu u izbavljenje. Na kraju krajeva – ako ikada i napustim bolnički krevet – čekao me je zatvor i odeljenje sa pojačanim nadzorom. Maksimalna kazna, bez mogućnosti pomilovanja – zasluženo.

***

Prva noć za moje ponovo otvorene oči je pala bez posebne najave i klopot belih užurbanih klompi više nije dolazio iz hodnika. Kao da je mojsijanska kazna protutnjala bolnicom – sve je utihnulo. Čak se i nesnosna vreva saobraćaja zadržala van zidina velikog belog zdanja. Čuo sam samo sopstveni izmučeni dah i kloparanje misli koje su na javu dolazile iz mrke podsvesti.

U tom trenutku katatonične tišine palo mi je na pamet da postoji samo jedan način da smanjim zatvorsku kaznu. A možda – ukoliko tužitelji budu dobre volje – uspem da se nagodim i dobijem uslovnu nakon odslužene dve decenije.

Na suđenju ću morati da izgovorim golu istinu. Moraću da ispljunem činjenice koje uključuju sve gnusne informacije vezane za bledog poslodavca i njegovo ekscesivno učešće u krvoproliću koje sam doveo u ovaj prokleti grad zaveden njegovim rečima. Cilj i sredstvo – cigarete, dodiri i nagost – ovo nije bila samo moja igra. Istina o toj dosadnoj, nervoznoj svinji – mora biti izrečena. Da – to ću uraditi, jer to je jedini način. To je slamka spasa koja će Judu skloniti zauvek i zaključati ga na dno osiguranog grotla koje će biti dovoljno užareno da svari njegove kosti i ne dozvoli mu da uništi još života.

Ipak – tišina je progutala bolnicu, i mogao sam da osetim prisustvo praćeno dobro poznatim mirisom. Nozdrve nikada ne zaboravljaju.

Neonska svetla u hodniku se naprasno ugasiše, ostavljajući veliki deo predsoblja u potpunoj tami. Samo je malena stona lampa uzvraćala udarac gustoj smesi mračnog haosa koja je počela da se kovitla pred vratima bolničke sobe. Počelo je lagano, sa nekoliko sivih oblaka koji su se ubrzo pretvorili u kolosalnu neprozirnu miksturu boje pepela. Par kužnih udaha kasnije, neko ili nešto, vrhovima dugih ali urednih noktiju pokuca na stakleni deo ulaza, izvirujući iz tamne materije koja je poput naftnog gejzira šikljala pred vratima. Zatvorio sam oči trudeći se da ne primetim neželjenog gosta.

Nije mi davao mira. Kucanje se pretvorilo u struganje koje nije prestajalo. Koščata šaka nije poznavala umor, a intenzitet grebanja se povećavao svakim sekundom. Piskavi iritantni zvuk na kraju ipak privuče moju pažnju, pa pogled – uprkos nelagodi – usmerih u pravcu ulaznih vrata.

Sa druge strane stakla, čovekolika figura bledog ispijenog lica i upalih obraza, je nonšalantnim pokretom ruke prislonila kažiprst na suve usne, šaljući mi tako nedvosmislenu poruku. Poput upaljene sveće lojanice, stajao je u sred žive tame, isijavajući nečovečnim bledilom.

Iako omamljen snažnom dozom lekova protiv bolova, mogao sam se zakleti da mi se pred očima duguljasti ekstremiteti avetinjskog gosta uvijaju poput mrtvih algi u uznemirenom zagađenom plićaku. Zubi pepeljaste nijanse ispratiše zloslutni osmeh, kojeg je po sredini još uvek prigušivao lelujavi beskrvni prst.

Otelotvorenje bezumlja blještalo je iz vrtloga – poput nekakve prozirne mesnate lampe postavljene u dubinu živog olujnog crnog oblaka. Prodorne sive oči – oštre poput ajkulinih i isto toliko žedne krvi – bez treptaja su lucidno gledale u mom pravcu.

Učinilo mi se da dobro poznata prikaza nešto šapuće, ali nisam mogao da razaznam reči bledog bića. Nisam uspevao da čujem šapat suvih usana. Hladan znoj oblio mi je zavojem obmotano lice, a gusta pljuvačka koju sam pokušao da progutam, slepila mi se za sasušeno grlo. Poruku namenjenu samo meni morao sam da čitam sa iskeženog lica, koje je poput tek odbačene zmijske košuljice odavalo utisak hrskave prozirnosti, uronjene u gusti crni dim.

Nemo sam gledao u pravcu nedostižnog i zapečaćenog izlaza, na čijem se pragu odigravala predstava samo za moje oči, sve dok posetilac nije ispario bez pozdrava, poput duvanskog dima na kišnom danu. Nije ušao; iz nekog razloga odlučio je da ostane van bolničke sobe u kojoj sam nepomično ležao. I tek tako – preneo me u san. Posao još uvek nije bio završen – siktaj zmije koji mi je odzvanjao unutar ušne školjke podsećao me je na to.
Kada sam sutradan otvorio oči, pogled usmerih ka staklu na kojem su se nazirali netipični masni i garavi otisci – kao da je vreo zadah ukrasio ulaz, ispraćen duguljastim prstima koji su ga apstraktno oslikali. Pokušao sam da se prisetim događaja koji su obeležili moj izlazak iz tame, ali svaki trud bio je uzaludan. Samo fragmetni pređašnjeg života treperili su unutar moje lobanje, dok sam se mirio sa činjenicama vezanim za njegov nastavak. Više od toga me je uznemirila činjenica koja se ticala sopstvene refleksije. Usukani obrazi savršeno su se slagali sa upalim očima i bledilom lica. Medicinsko osoblje skinulo mi je skorene zavoje sa glave dok sam bio u zenitu sna – nije bilo drugog načina da se ponovo nađem licem u lice sa ubicom. Otpozdravio sam sablast osmehom, prisećajući se reči koje su tekle sa ispucalih suvih usana zajedno sa dimom cigareta.

„Ne možeš pobeći od onoga što jesi.”

Baš tako je govorio, i bio je prokleto u pravu.

Autor: Milan Kovačević

Savršena planeta – Robert Šekli

Posted on by Lazar Vuković

Svedoci smo da su sve ideje i svi spisateljski počeci potekli iz priča. Isto tako su, zahvaljujući potražnji, zbirke priča marginalizovane, a romani se guraju napred što nije baš pravedno. Nema potrebe da pominjem koliko je pisaca prvobitno objavljivalo svoje priče po časopisima dok nisu osvojili neku prestižnu nagradu kojom su im se otvorila vrata ka daljim uspesima. A o pričama koje su proširene u romane i o pričama objedinjenim u fix-up romane nema potrebe da govorim.

Opus pojedinih pisaca se, međutim, sastoji od priča što je u današnje vreme teško zamislivo. (Harlan Elison je, recimo, tokom svoje karijere objavio samo četiri romana, dok je ostatak opusa sazdan od priča i novela). U ovom tekstu sam odlučio da predstavim jednog od njih. Pisca koji nas je zabavljao svojim pričama, ali je isto tako u pozadini istih ukazivao i na probleme modernog društva.

Sa Robertom Šeklijem (Robert Schekley) sam se prvi put susreo čitajući njegov roman Trampa svesti (Mindswap) i ne pamtim kada mi je neka knjiga komične fantastike legla, pored neprevaziđenog Autostoperskog vodiča kroz galaksiju. Dogodovštine Zemljanina koji je odlučio da se okuša u zameni tela sa Marsovcem su mi izmamile iskreni osmeh na lice pa me je želja da pročitam još nešto od ovog pisca naterala da saznam da li je kod nas objavljeno još šta od njegovih radova. Pored priča zastupljenih u domaćim sf časopisima i u antologijama našao sam zbirku Savršena planeta u izdanju Polarisa iz 1996. godine u kojoj je sakupljeno 12 najboljih priča ovog pisca po izboru Gavrila Vučkovića, urednika Almanaha Andromeda, koji ih je ujedno i preveo.

Šekli je bio jedan od autora koji je imao sposobnost da od svake ideje napravi priču. Međutim, rezultat nije uvek bio zadovoljavajući, ali je ako verujemo Vučkovićevom izboru u ovoj zbirci sakupljeno najbolje od najboljeg. Krenimo redom.

Glavna tema kojom se Šekli bavio je mogućnost postojanja savršene utopije. Često je sebi postavljao pitanje šta čini utopiju i koja je cena dosezanja iste? Tako u naslovnoj priči Zemljanin stiže na planetu koja deluje kao pravi raj, dok ne otkrije da je svaki vid razbojništva legalizovan zarad ekonomskog napretka. Šta tek treba reći o pričama Izgubljena budućnost u kojoj su svi globalni problemi rešeni masovnim promiskuitetom i Hodočašće na Zemlju sa tematikom razvijenog tržišta trgovine emocijama. Sedma žrtva, jedno od najboljih Šeklijevih dela po kome je snimljen film Deseta žrtva, donosi nam lutriju u kojoj učestvuju dvoje učesnika, lovac i žrtva, a poenta dvoboja je kanalisanje nasilja. Priča Dobrodošli u standardni košmar govori o nezadovoljnom Zemljaninu koji odlučuje da iskoristi vanzemaljsku civilizaciju kako bi pokorio svoju matičnu planetu zarad svog nezadovoljstva.

Doduše, pored potrage za utopijom, Šekli se bavio i drugim socijalnim problemima. Tako je u priči Kontrolni pregled dao recept za uspešan brak. Besmrtni vojnik, sumorna priča o vojniku koga iznova oživljavaju kako bi učestvovao u besmislenom ratu, nosi jednu od najupečatljivijih antiratnih poruka skrivenu u sarkastičnoj ispovesti našeg junaka. Šta tek treba reći o Najvećem srećkoviću na svetu, ironičnoj priči o jedinom preživelom iz nuklearnog rata koji svakog trenutka čeka svoju smrt. Pet minuta prerano je priča sa jasnom porukom da pazimo šta želimo jer može da nam se ostvari.

Nešto humoristične Specijalista, Priča o stvaranju zemlje i Pitaj tek da pitaš zatvaraju ovu zbirku i ostavljaju nas više nego zadovoljnima jer smo pročitali zaista nekoliko kvalitetnih priča. Čitajući sam se smejao na više mesta, kao i kod Trampe svesti tako da garantujem i vama veliku dozu smeha.
Iako je pisao često o ozbiljnim temama, Šekli je vešto koristio svoj humor, sarkazam, satiru i ironiju zahvaljujući kojima je stekao popularnost kod čitalačke publike. Nije pretendovao da piše dubokoumne priče. Stil mu je prost i ležeran i kod njega su sve priče pravolinijske što daje dodatnu lakoću prilikom čitanja. Možda je to glavni razlog zašto nikada nije osvojio nijednu nagradu, uprkos silnim nominacijama i poštovanju od strane kolega po peru. Daglas Adams je jednom izjavio da je kada je objašnjavao razliku između njegovih i Šeklijevih priča prosto odgovorio da su Šeklijeve bolje.
Brojne Šeklijeve priče su doživele filmsku adaptaciju. Pored već pomenute Desete žrtve, vredi izdvojiti Freejack, film rađeno po romanu Isporučena besmrtnost (Immortality Inc) sa odličnom glumačkom postavom (Emilio Estevez, Rene Zelveger, Mik Džeger i Entoni Hopkins su garancija za kvalitetan film).

Ova zbirka se može naći na sajtovima za prodaju i nudi se po sasvim pristojnoj ceni. Ne štedite pare već počastite sebe ovim izborom. Ništa nećete izgubiti, a dobićete mnogo.

Junaci – Džo Aberkrombi

Posted on by Dimitrije Golubović

Tri čoveka. Jedna bitka. Nijedan junak.

Džo Aberkrombi je dobro poznato ime, pre svega zbog svog crnog humora i odličnih likova. Karijeru je započeo „Oštricom“, koju je pisao u pauzama između honorarnih poslova. Knjiga je kasnije postala prvi deo trilogije „Prvi zakon“, u čijem se svetu odigrava i radnja „Junaka“, osam godina kasnije.
Njegovim knjigama je otpočelo moje putovanje svetom fantastike. Za mlađeg mene trilogija „Skrhano more“ bila je vrhunac književnosti, nisam mogao da se suzdržim da svima potanko pričam o njoj, a Aberkrombija sam smestio na sam vrh, dao mu titulu – omiljeni pisac. Zavoleo sam ga zbog lakoće čitanja, humora i zanimljive radnje. Nastavio sam da ga čitam, otkrivši „Prvi zakon“ (koji mi je prirastao srcu zbog likova kao što je inkvizitor Glokta). Zbog te ljubavi prema njegovim knjigama odlučio sam da dam priliku knjizi „Junaci“, jednom od njegovih standalone romana. Može se čitati posebno, ali više uživanja dolazi s poznavanjem priče koja leži u pozadini svega.

Radnja knjige počiva na trodnevnoj bici između zaraćenih strana – Saveza i Severnjaka. Te dve frakcije poznate su po svom ratovanju, a u njihovom velikom ratu, ovo je samo još jedna bitka. Tu i leži zanimljivost ove knjige – u kratkom, izdvojenom delu veće celine, ispričana je priča o čitavom ratovanju. Ciničnim stilom Aberkrombi predstavlja nesposobnost vojske, uzaludnost rata i težinu vladanja, teme koje se provlače i u njegovim ranijim knjigama. Tu je i dosta likova (kao što su Crni Dau, Ker, Bajaz…) s kojima smo već upoznati, kao i par novih.

Naređenja su izdata i vojske sporo gaze kroz severnjačko blato. Hiljade ljudi se kreće, iz mnogih pravaca, ka zaboravljenom krugu od kamenova, na bezvrednom brdu, u beznačajnoj dolini, a svi sa sobom nose mnogo oštrog oružja.

Trodnevna bitka oko parčenceta zemlje smeštena na sedamsto stranica – obimna knjiga, ali ne i dosadna. Poglavlja su kratka i uzbudljiva, humor je stalno prisutan, pa se knjiga pročita u dahu. Nema mnogo praznog hoda, sve dosta brzo protiče, ali se ništa ne gubi. Na kraju se oseća težina priče, njena pouka, a likovi kao da su stari prijatelji.

Likovi. Lako je saosećati se s njima, bez obzira da li oni bili Severnjaci ili vojnici Saveza. Kroz čitavu priču pratimo njihov sukob, i navijamo za obe strane. Između protivnika razlike nema, svako strahuje za svoj život. Težnje za tom zemljom oko koje ratuju ne dolazi od ljudi koji se za nju bore, već od onih, kao što je Bajaz, koji već dugo kroje sudbinu sveta. Još jednom Aberkrombi pokazuje kako se protiv nekih stvari ne može, koliko god se borili uvek postoji poslednja prepreka. Sve je uzaludno, jer neko je već odlučio.

Poenta čitave knjige je besmislenost rata. Oni koji u njega uđu željni da se bore, na kraju žele samo da pobegnu, a oni koji su već dugo tu ne mogu da pobegnu uprkos trudu. Ubijanje je poziv, i ma koliko u njemu bilo nečovečnosti ili nelogičnosti, neki se samo u njemu pronalaze, to je jedini posao koji obavljaju kako treba.

Priča se razvija iz perspektive šest likova, a svaki od njih prikazuje neki aspekt rata, bilo sa strane Severnjaka ili Saveza: Karnden Grlo, najpošteniji čovek na Severu, iskusni ratnik koji uvek postupa časno; kraljević Kalder, Betodov mlađi sin, slatkorečiv, ali kukavica; Bremer dan Gorst, kraljevski posmatrač Severnog rata i nezaustavljiv borac; Finri dan Brok, besna na nesposobnost vojske, željna da se domogne više pozicije; Kaplar Tani, ratni veteran, iskusan u izbegavanju borbe i okorišćavanju u najrazličitijim situacijama; Bek, mladi sedamnaestogodišnjak željan slave, kao što ju je njegov otac imao.

Sam naziv knjige – Junaci, ironičan je. U čitavom romanu nema nijednog junaka. Mi vidimo, zapravo, obične ljude u običnom ratu. Na primer, Karnden Grlo prekaljeni je ratnik, poznat Severu kao častan i „prav kao drvo“, možda čak i previše, ali pojave se situacije gde ni on ne zna šta je čast zapravo. Bremer dan Gorst iskusan je i vešt borac, majstor mačevalac, spreman da uradi sve da spere ljagu sa svog imena… ali, na kraju dana, i on je čovek – koliko god bio vešt na bojnom polju, ne može da reši svoje ljubavne muke.

Tokom tri krvava dana bitke odlučiće se sudbina čitavog Severa. Međutim, pošto na obe strane vladaju spletke, glupost, surevnjivost i ljubomora, verovatno neće prevagnuti ni hrabriji a ni jači…

Još jednom Aberkrombi pokazuje kako pravila nema – junaci su tvorevina legende, idealizovanje već prošlih trenutaka. Niko se ne bori za viši cilj, jer njega nema. Svi su porivi duboko lični. Izdvojio bih citat Mikija Mentla koji otvara finalni deo knjige: „Nikad ne morate da dugo čekate i daleko tražite, da biste se podsetili koliko je tanka linija između junaka i magarca.“ A ta linija, kao što vidimo kroz knjigu, ni ne postoji. Svi smo mi i magarci i junaci, i koliko god se pesama pevalo, legenda ispredalo, ili priča ispričalo o nama, to se neće promeniti.

Bitka se odigrava u dolini Osrunga, oko brda Junaci, na kome leži četrnaest divovskih kamenih blokova, spomen junacima od pre. Prvo poglavlje počinje upravo na njima, i tad upoznajemo Karnedna Grlo. Kroz njegove misli i nadanja, već u prvom pasusu, može se sažeti čitava poruka i ideja knjige:

„Prestar sam ja za ova sranja“, mrmljao je Grlo, mršteći se od bola u načetom kolenu pri svakom drugom koraku. Krajnje je vreme da prestane sa ovim. U stvari, krajnje vreme je odavno prošlo. Da se povuče i sedi na tremu iza kuće, s lulom, da se smeška i gleda vodu dok sunce zalazi, pošto je završio sve poslove za taj dan. Naravno da on nije imao kuću. Ali kada je bude imao, biće dobra.

„Junaci“ su interesantna knjiga, pre svega zbog koncepta i likova. Kao i sve Aberkrombijeve knjige, brzo se čita. Imao je on i bolje, nije ova knjiga ništa revolucionarno niti maestralno, ali vredna je čitanja. Dopunjuje čitav svet, još detaljnije nam ga otkriva, i produbljuje neke od likova. Iako nisam veliki obožavatelj Aberkrombijevih standalone romana, moram priznati da su „Junaci“ bili prilično dobri. „Osveta“ me je blago rečeno razočarala, tako da je ova knjiga bila pravo olakšanje. Nije bila naporna za čitanje, a kraj me je ostavio zadovoljnim. A za kraj ovog teksta, citat:

„Ja sam jebena kukavica.“

„Možda.“ Grlo palcem preko ramena pokaza na leš. „Eno ga junak. Reci mi kome je sad bolje.“

Ocena 7/10

Poseta malom divu

Posted on by Redakcija

Ja stvarno ne volim Novu godinu. Nije da je mrzim, samo nemam neki poseban odnos prema tom prazniku. Nije da imam razloge da izbegavam to veče, kao jedna moja bivša kojoj je tetka umrla tog datuma. Ne, nije ništa tako. Samo ne vidim ništa posebno u tom glupom prazniku. Ne bih bojkotovao proslavu Nove godine, da sam pozvan na neku dobru žurku, žensko društvo se podrazumeva. Devojku sa kojom sam bio pet godina upoznao sam baš na jedno novogodišnje veče, naravno da nam u sledećim godinama taj dan nije bio kao i svi ostali… Ali da budem sa drugarima, sa kojima mi je dosta da ponekad popijem par piva, cele novogodišnje noći, samo zato da ne bih bio sam, e taj film se neće gledati! Dodajmo tu i pitanje kako se posle vratiti kući ili, daleko bilo, ono smaranje od proslave na nekom od trgova.

Poseban problem je gužva tih dana pred novogodišnje praznike. Masa koja bezglavo juri negde, da kupi poklone i možda obraduje podmladak ili možda nabave hranu kao da je 31. decembar poslednji dan života. I to sve je bilo problem i pre nego je gradska vlast raskopala širi centar, kao da će tamo pronaći zlato. Sada je ta situacija dodatno eskalirala…

Zanimljivost Srbije je da se Nova godina ne slavi samo jednog dana. Ono što zovemo Srpska Nova godina bio mi je draži praznik samo zato što se te noći manje čulo ono „Srećna Nova godina!“ I prigodne rečenice tipa da bude bolje, a svake sledeće godine sve gore. Jednog 13. januara bio sam sa Gabrijelom na prigodnom koncertu Lajbaha u Srpskom narodnom pozorištu. Posle sam na na fejsbuku video genijalni uradak, takozvani „mim“. Lik se dosetio da uz skupljena tri prsta tvrdi kako je Srbima da slave „svoju“ Novu godinu branio papa rimski, silni Turci i nacisti, a nisu mogli da zabrane ni bezbožni komunisti. Izgleda nije uspeo da nas spreči ni Milanković, čiji reformisani gregorijanski kalendar umalo da prihvati SPC. Lik verovatno ne zna da u vreme Turaka Srbima Nova godina i nije bila nešto, a znalo se samo za jednu i jedan kalendar. Božić je bio bitniji, zar ne. Mislim da znam zašto, ali preskočiću sada argumentaciju. Nacisti su imali pametnija posla nego da Srbima brane proslavu po julijanskom kalendaru, posebno što su tolerisali srbovanje đenerala Nedića, koji je danas mnogima uzor. Komunisti jesu zabranili proslavu Srpske, kao uostalom i svako ispoljavanje „nacionalizma“ u SFRJ. Toliko o tome.

Nekada je u firmi bilo proslava, neki dan krajem decembra. Jednom mi se dogodilo nešto zaista zanimljivo, ali neću sad o tome. Ako dodamo i ono što je pravi datum za proslavu, a to je 21. decembar, mogu reći da sam mogao imati četiri slavlja u tom vremenskom periodu. Možda i pet-šest, ako bih slavio Kinesku novu godinu, ili ako neko ima poseban razlog da slavi nešto nekog od tih dana kad se menja brojka na kalendaru.

Večeri u kojoj se odigrava radnja ove priče bio je 21. decembar, pa recimo nešto o tome. Najlogičnije je slaviti Novu godinu baš na dan kratkodnevnice, kad se nešto astronomski menja, dan posle kojeg ćemo Sunce viđati sve više. Godina je prirodan ciklus, a ovaj praznik je solaran. Slavio bih ranijih godina tog dana Koledo sa mojim paganima, rodnovercima. Ipak i to sam prestao zbog pomenutih gužvi kroz koje bih se probijao, samo da bih stajao u blatu na Košutnjaku. Neka oni dođu malo bliže mom predgrađu, u Austrougarsku.

Istog dana može da se slavi i Yule, što je Koledo u skandinavskoj verziji. Zgodno se to potrefilo sa rođendanom prijateljice koja me upoznala sa Runama. Tako da mi je nordijska varijanta bila srcu najbliža. Ali nje nije bilo u gradu tog dana, pa sam slavio nolajferski – uz serije na kompu.

Prethodno sam skinuo Marvelov serijal o Lokiju, kojem sam se sad mogao posvetiti uz nekoliko litara piva. Bio je petak veče, razlog da ne mislim o tome šta ću sutra, pa ni prekosutra. A Loki je moje omiljeno božanstvo. Marvel ga primereno prikazuje kao figuru trikstera koji je uticao na istorijske tokove, nekoga ko najbolje poznaje sve paradokse istorije. Ili što reče jedan „mim“ sa njegovim likom – prevario sam polovinu čovečanstva da sam jedini bog sa različitim imenima Jahve/Isus/Alah i naterao ih da se pokolju oko toga. Kažu da je đavo najveću prevaru odradio kad je ubedio ljude da ne postoji. Nije istina, najuspešnija obmana bila mu je kada se predstavio kao Bog.

Loki je bio u Sankt Peterburgu kad je došlo vreme za promenu. Bio je tamo kad je Isus Hrist imao svoj trenutak bola i sumnje. Vodio je pancer divizije dok je tutnjao Blickrig. Naterao je kraljeve i kraljice da se deset decenija bore u ratu. Udesio je da Deneris poludi i načini Dubrovnik, pardon Vesteros, ljepšim & starijim, ali nećemo sad o tome… I kad je viknuo „Ko je ubio Kenedije!?“ – na kraju krajeva, bili ste to vi, narode!

I zato dopustite mi da vam se predstavim, ja sam čovek bogastva i stila. Ali ono što vas muči je priroda moje igre… Tako sam ja utonuo u Marvelov univerzum kada se čulo zvono na vratima stana.

* * *

Kada sam otvorio vrata prvih deset sekundi bio sam u šoku. Mora da je bilo več primetno kako ukočeno stojim i zurim, pa je gošća odmahnula svojom kovrdžavom kosom narandžaste boje i uz svoj najlepši osmeh rekla:

– Zdravo Gabrijela, kako si? Izvoli, uđi…

Godinu i po dana je nisam video, a sada je tu, normalno da nisam brzo dolazio k sebi. Nisam imao drugog izbora do da ponovim iste reči:

– Zdravo Gabrijela, kako si? Izvoli, uđi…

– Hvala na pitanju, nikad bolje.

Ušla je lagano me odgurnuvši, jer sam se sporo povlačio iz uzanog ulaza u stan. Blago vrckajući ušla je u sobu.

– Opa, Loki! I dalje si u tom fazonu.

– Kako ne bih bio, ti si me naložila na Marvel.

– Ne i na te tvoje… divove. Meni je najdraži Tor, sećaš se.

– Klasičan dobar momak – rekoh misleći na Marvelovog Tora. – Šteta što su ga načinili njanjavim…

– Ali ti si stvarno dosađivao sa tim divovima – nije prestajala ona.

– Prvim bogovima.

– Jeste. Kako ono beše… Harkonnen came first.

– Ne mogu da verujem! I toga se sećaš, to je bilo iz one igrice.

– Stvarno znaš da se proseravaš – rekla je stavljajući mi ruku na vrat.

– Jesi došla zato da pričamo o negativcima iz knjiga, filmova, mito…

– Ne!

Nisam stigao da završim rečenicu jer mi se več približavala svojim usnama. Tada već nisam bio u šoku. Prešao sam u akciju.

* * *

Sećam se sna koji sam sanjao dok sam bio sa Gabrijelom. Na planinskom proplanku sretnem belog konja. Priđem mu i gledam ga pravo u oči. U očima mu je Vorteks. Matrica koja spiralno kruži. Teserakt. Uzjašem ga i on se propne. Kad sam ga obuzdao jašem na njemu veoma brzo. Konj preskače jaruge i uskoro smo u ravnici. Sa druge strane polja, prema meni jaše Gabrijela. Gola je i obline na njoj igraju. Sjašemo oboje i strasno vodimo ljubav. U umu i dalje oboje jašemo…

Odjednom, sam sam. Da li je to ona ušla u mene. Ponovo jašem, sada uzbrdo. Na vrhu planine sjašem i gledam pravo u oči konja. On mi kaže:

– Da li ti imaš filgju?!

– Svejedno je to moja filgja, kakva je da je – odgovorim mu.

Uzjašem ga i poletimo. Sada smo na pravom astralnom putovanju. Vidimo svetove Igdrasila – Jotunhajm, Vanahajm, Muspelhajm, Nifelhajm…

Bili smo par, Gabrijela i ja. Uživali smo u ljubavi. Zajedno. Onda sam nešto saznao i to me je pročistilo, kao vatra. Njenu mračnu tajnu. Onu koju je jednom pomenula uz reči da mi je neće odati, jer samo je jednom rekla čoveku s kojim je tada bila i on je posle drugačije na nju gledao. Saznao sam na drugi, potpuno sulud, način. Saznao. Ipak se ništa nije promenilo, ne odmah. Možda sam se zbog toga drugačije ponašao, možda je ona primetila, pa otišla od mene. No sad mi je svejedno. Sasvim svejedno jer osećam slepu snagu u sebi. Pun sam energije i spreman za divlji seks.

* * *

Pušimo ležeći u krevetu. Iz nekog razloga setih se svog kontempliranja kada sam učio Kenaz, Runu vatre i znanja. Nije mi bilo pravo što baklju znanja odvojiše o Lučonoše. Tada mi se javio Loki, bog prevare i vatre.

– Loki, ukrali ti baklju – rekoh ni sam ne znam kakvim tonom.

– Pitaš se šta bih ja radio? – reče on. – Da vidiš kako je meni.

Prostreli me bol od stomaka, sveprožimajući, ali ne mnogo jak – kao da je višestruko prigušen. Bio je to samo delić bola koji bogovi nameniše Lokiju kada im se smučio. Privezan ispod zemlje, dok na njega kaplje iz usta večne zmije. Njegova verna žena skuplja otrov, ali kad se on prospe, ovaj div se pomera i izaziva zemljotrese gore…

Pitam se da li sam ga oduvek sledio. Možda kad sam kao dečačić palio kante po ulici, ponekad pred nosom murije.

– Znanje je tvoj oklop – reče mi on tada.

Možda sam zato u meditaciji ubacivao reč „oklop“ u stihove runske pesme.

Kenaz je poznat svakom živom čoveku

po svom bledom, jasnom plamenu,

koji uvek gori,

gde prinčevi sede na okupu.

Onaj bol sam i tada jasno osetio, čak se trgao tako da me Gabrijela upita šta mi je. Umesto odgovora ustadoh i rekoh ajmo u sobu.

Uključio sam TV, nismo pričali, pa me je Kenaz ponovo ščepao. Kao Luk Skajvoker ulazim u pećinu, u ruci mi svetlosna sablja. U zidove pećine ugrađene su ljudske glave. Govore:

– To ima cenu, to ima cenu…

Zmaj gamiže kroz usek u pećini, tamo gde bi bila podzemna reka. Na leđima mu zlatna krljušt, svetli kao gomila blaga. Savladao sam zmaja lako, iako me žestoko mlatnu. Rasporih mu utrobu i ispekoh njegovo srce na vatri koja je plamsala u kutku pećine. Počeo sam da ga jedem, ukus bljutav, ali onda se raspali vatra u meni. Gori mi stomak i padam od bola. Uskoro izgoreh do kostiju. Patuljak sav u ožiljcima ulazi u prostoriju hramajući i počinje da greje čelik na onoj vatri i zakiva moje kosti. Kako ja ponovo dobijam oblik svoga tela, i on se ispravlja i postaje sve lepši. Daje mi krunu.

Onda u pećinsku salu ulazi boginja Freja. Njen lik mi je poznat od ranije. Vodimo ljubav, vatra poljubaca je slaba metafora za ono što doživljavam. Tresu joj se sise dok je pumpam.

– Otrese me Meda ko prase krušku – dahće ona.

Dugo me nisu tako zvali. Glave na zidovima ponavljaju:

– Ima cenu!

Ova moja vizija je kratko trajala. Ni cigareta nije dogorela. Osmehnuh se široko kad se pomenu „Meda“, tako me je zvala Gabrijela, bivša draga koja se vratila. Ili se seks sa bivšom stvarno ne računa?! Osmehnuh se na to i ono „ima cenu“. Sve ima svoju cenu.

Bolje ipak da razgovaramo, pomislih. Počesmo da pijemo ono pivo, posvećeno druženju Lokija i mene. Nije kome je namenjeno, nego kome je suđeno… I, kako to obično biva, priča o religiji se sama nametnula. Kosmos i bogovi idu zajedno sa C2H5OH. Kao nekad kad smo tako pili, tada uglavnom vino, i filozofirali u pauzama vođenja ljubavi…

Gabrijela se seti da je ona zapravo hrišćanka, što mene podseti na njene ranije reči:

– Da je tako ostalo danas bismo imali boga za daljinski upravljač, jel tako?

– Da, da, tako sam rekla – kroz smeh prizna ona.

– Onda ovaj bog kaže da je dosta.

I demonstrativno ugasih televizor, kao što je ona nekad radila. Krenuh u sobu.

– I sad ćeš da gledaš Lokija?

– Jok, imam pametnija posla – rekoh hvatajući je za struk.

– Mislim da je jasno šta sledi – šapnu ona ono što je davno znala reći.

– Aha! – rekoh i bacih je na krevet.

* * *

Posle još jednog vođenja i ljubavi i svog onog alkohola, prevario me san. Bio sam na ivici glečera dok je ogromna kosmička krava lizala led. Pio sam mleko iz vimena Auđumle. Jeza me probadala, a onda se pojavio div u svoj svojoj ogrmonosti i podigao tu veliku kravu put nebesa.

Odjednom sam na livadi, grizem vlat trave, a pored mene je ništa manje nego Igdrasil – drvo sveta. Na stablu je lik Drvobradog koji mi se obraća:

– Aj me samo pipni, pa ću da ti jebem mater!

Polako prilazim krošnji, pazeći da je ne dotaknem, poštujem upozorenje Drvobradog. Na granama su koza i jelen, gore je nešto što bi predstavljalo Valhalu. Iz nekog razloga nisam impresioniran. A onda se ogromno govedo ustremi na ovo drvo.

Skočih mu na leđa, uviđajući da je mirniji nego što sam očekivao. Brzo sam ga smirio i šetasmo okolo, dok ne zaspah na njegovim leđima. Ušao sam u Auroksa, i legao pasući kao u onom crtaću bik Ferdinand. „A što bih morao da jurim?“, pomislih. A onda se vratih u sebe, svoje telo sa šlemom i rogovoma na njemu. Bodem oko sebe, probadam svetove. Moćno se osećam. I na kraju, umesto rogova imam indijanska pera.

Onda osetih da me moja draga Gabrijela drma.

– I baš ti neću dati da spavaš

Očigledno je da ima drugu ideju.

– O ne, ne mora opet! – rekoh, ipak se penjući na nju.

Mada treći seks pred zoru mi je dobro došao.

* * *

Već je svitalo, dakle mora da je bilo sedam ujutru tog najkraćeg dana u godini, kada je Gabrijela otišla. Možda sam se ponudio da je pratim do stanice, nisam se posle sećao. I da jesam, mora da je odbila, što mi sigurno nije teško palo. Ne sećam se jasno ni kad je otvorila vrata, mora da sam već bio pao u san.

Sanjao sam da sam losos. Izlegao se, spuštao se niz potok u reku. Neke žene su stajale na obalama ili nogama u vodi i pokušavale da me uhvate rukama. Umakao sam im. Pored mene prizori koje sam viđao dok sam bio čovek i meditirao na Laguz – Runu dubina. Stim-pank strukture na obali reke. Najzad sam stigao do mora. Izbegavao sam ajkule i druge opasnosti. Tovio se, spremajući se za put nazad, onda kada me pozove nagon za razmnožavanjem… Ali do toga nije došlo, našao sam prečicu.

Sukobio sam se u pećini sa morskim zmajem, i on me izbaci uz zvuk sirene na vrh planine gde sam se rodio. Gušio sam se na suvom, ali se najzad pretvorih u čoveka. Izbegao sam sudbinu lososa, iscrpljenost i deformaciju pred smrt, koja nastaje kad je misija obavljena. Ali – da li sam se razmnožio?!

Iz sna me prekide telefonsko zvono.

– Zdravo Coa, jesam li te probudi – Goranov glas.

– Jesi Goks, ali dobro – rekoh zevajući. – Možda je bilo vreme da ustanem.

– Gabrijela – reče on, ja tek sad primetih da zvuči uznemireno.

– Da!?

– Poginula je, Aleksandre. Juče popodne…

– Nemoguće! – viknuh u slušalicu. – Bila je, bila je kod…

– Ne sumnjam da ti teško pada. Niste više zajedno, ali…

Dalje ga nisam slušao. Prekinuo me je u rečenici i bolje što je tako uradio. Kako bih mu mogao objasniti? Kada primetih da je zaćutao rekoh kratko:

– Dobro… ovaj, pozvaću njene.

Razgovor se završio, ali onaj sa samim sobom tek započeh. Kakvo crno dobro! Priznah sebi da sam dileja. Primetih da nisam pitao kako je poginula. Poginula – to znači da nije umrla od bolesti ili nečeg… ovo je bilo nasilno. Nesreća verovatno.

Ali bila je kod mene. Zajedno i to tri puta… Tri puta, nisam smeo ni u sebi da izgovorim reč. Majku mu, imao sam seks sa duhom!

I neću pitati šta se dogodilo, kako je nastradala. Za mene će ona ostati ona od pre dve godine, od pre godinu i po, kad je otišla. Ili će u mojim mislima biti ona iz lude noći tokom koje je već fizički bila mrtva. Dokaz da postoje i neki drugi svetovi…

 

Autor: Ivan Vukadinović

Cezar 3 – Savršeno nesavršena igrica

Posted on by Ranko Trifković

Neke igre su naprosto savršeno nesavršene. I nikad ne zastarevaju.

Nema više takvih studija za igre kao što je bio Sierra Entertainment. Još 1992. godine objavili su igru Cezar i kroz još dve iteracije došli do savršenstva. Nastavili su da ih prave u raznim istorijskim predlošcima, sve do 2006. godine, „Faraon” (Pharaoh), naravno, u drevnom Egiptu, „Zevs” (Zeus) u mitskoj Grčkoj, te „Car: Uspon Srednjeg kraljevstva”, smeštena u Kini. Ali „Cezar 3”, sa preko dva miliona prodatih kopija i danas je fantastična igra koja odoleva vremenu.

Savršenstvo ove igre nije lako predočiti. Zabava i igranje jesu komplementarni, posebno kada se u tkivo igre verno utkaju i činjenice, ali i atmosfera koju donosi predložak. Igra „Cezar” po žanru je graditeljska simulacija. Sve građevine i njihov razvoj, svi izazovi zaista su preneseni onako kako je zapisano u istoriji. Brige koje će da muče igrača sasvim su iste one muke na kojima su bili graditelji drevnog Rima.

Igrač počinje na ledini, sa zadatkom da u Cezarovo ime izgradi grad. Zadatak je uvek precizan i ograničen. Nije neophodno da grad bude lep. Niti da bude veliki. Naročito nije MOGUĆE napraviti ga da bude savršen. Dovoljno je da postigne niz parametara, te da donosi novac i ispunjava Cezarove želje.

Na početku, na mapi se nalazi plodno tle, šume, planine, reka, te jedan put (koji vodi u Rim, razume se). Neophodno je raskrčiti zemljište, postaviti kuće, dograditi puteve, izgraditi farme, pokrenuti industriju, logističku podršku za trgovinu, dići hramove, administrativne zgrade, policiju i službu održavanja, dovesti vodu, ukrasiti grad, obezbediti školovanje, sazidati prostore za zabavu. Trik je u tome što gotovo svaka služba, bilo da se radi o pijaci koja snabdeva građane hranom ili o vodovodnoj instalaciji ima nekoliko različitih građevina koje pružaju svoje usluge određenog kvaliteta i u ograničenom dometu. Isprva, na primer, dovoljno je da kvart ima svoj bunar, ali kasnije će biti neophodno da se izgradi rezervoar, da se podigne fontana i akvadukti.

Srušila se zgrada, zapalio se kvart, razbojnici su zavladali, nema dovoljno radnika, Cezar traži danak u maslinovom ulju, varvari napadaju, zemljotres, poplava, sve su to muke na koje će ova igra da vas baci, isti oni problemi koji su kinjili i stare Rimljane. U tome je čar ove igre. Kao i već pomenuta nesavršenost.

Naime, i pored toga što već trideset godina milioni igrača pokušavaju da naprave savršen grad, on ne postoji. Nije predviđen po pravilima igre. Urbanizam je živa stvar, kao i sve živo ima svoje harmonične i disharmonične tokove, ima svoje metastaze i svoje ćorsokake evolutivnog razvoja. Divota ove igre je u tome što ona i ne zahteva da napravite savršenstvo, već grad koji će da živi i raste, grad koji će da opstane i odbrani se. Grad koji će da reši probleme svog rasta, kao i potrebe stanovnika, a i cara.

Za samo pet evra, možete da kupite ovu igru, bilo na platformi Steam ili GOG, ako ste ljubitelj simulacija, upravljačkih i graditeljskih, posredi je čist dragulj, nećete se pokajati. Neophodno je samo da se ne gadite 2D grafike i da vam je važniji duh izazova od potrebe da „pređete igricu”.