Blog

PROKLETI Sukob božjeg blagoslova i kletve

Posted on by Dejan Sklizović

 

 

Naslov originala: THE GODDAMNED VOLUME 1: BEFORE THE FLOOD
Izdavač: Image Comics
Godina izdanja: 2016.
Autori: Džejson Aron i R.M. Gera

Naslov srpskog izdanja: PROKLETI, Knjiga 1, Pre poplave
Izdavač: SYSTEM COMICS
Godina izdanja: 2018.
Izdanje: Crno-belo, prošireni A4, tvrdi povez

Žanr: Epik-horor sa biblijskim motivima

Ocena: 9,5/10

 

 

 

 

Sirova brutalnost ekpsilicitnog stripskog horora novog doba doživljava svoju ekspanziju u ovom veku kroz serijal Crossed (Avatar Press) koji je od izuzetnog značaja, što zbog kvaliteta autora koji su radili na njemu, što zbog podizanja uloga za stomak publike i kritičara na najviši nivo. Izvrsni Gart Enis (Hitman, Preacher, Punisher) i Džejsen Berouz (Ultimate Spider-Man, Providens, Neonomicon) su započeli rad na njemu, a kasnije su im se pridružili mnogi vrhunski scenaristi i crtači. Čak je legendarni Alan Mur zašiljio pero i uradio jedan od spinofova serijala.

Paralelno sa pomenutim serijalom, samo godinu dana ranije, kreće serijal Skalpirani (Vertigo) sa talentovanim dvojcem, Džejsonom Aronom, na mestu scenariste (Thor, Avengers, Heroes Reborn), i Rajkom Miloševićem – Gerom, crtačem srpskog porekla koji u tom momentu nije bio poznat širokoj javnosti. Rezultat je jedan od najboljih serijala u ovom veku, koji je kod nas inkarniran u sjajnom izdanju Darkwooda. Dok ovo pišem, drugi tom je već izdat, a kod nas se očekuje do kraja godine u izdanju System Comics-a.

Razlog zbog kojeg sam pomenuo prvi Crossed jeste trend da se Prokleti najčešće porede upravo sa njim, koji je epitom eksplicitnosti i testiranja moralnih načela čitalaca do krajnjih granica. Napominjem da je Crossed i dalje na prvom mestu, jer je završen i razrađen univerzum sa kojim se može na kreativan način igrati do mile volje. Prokleti je, s druge strane, tek krvavo čedo u povoju čije je potencijale kalibra Crossed prepoznao veliki broj poznavaoca žanra. Iako za nijansu manje eksplicitan od perjanice brutalnosti, on se može pohvaliti crtežom na nivou najvećih majstora, ne samo stripske, već i celokupne likovne umetnosti.

Knjiga Postanja 6:11 – jadno stanje čovečanstva pre potopa i dinamika koja dovodi do božanske intervencije

Brutalni opisi stanja na Zemlji nakon stvaranja sveta Božijom promisli su glavna sadržina prvog toma Prokletih, sastavljenog od pet epizoda. Unverzum je smešten u 1665. godinu nakon stvaranja sveta, a oslikan je kroz paletu opšteg nemorala i propasti svakog segmenta božanske kreacije. Linije, kadrovi, a naročito totali sa monstruoznim pejzažima nam govore o jednom surovom okruženju u kojem je brza smrt verovatno najveći blagoslov koji vas može zadesiti, jer je život osuda i prokletstvo najgore vrste. Stoga je i sama priča genijalno otvorena: ludilom izjeden sakati dečak stoji na brežuljku i zapišava izvor pijaće vode, koji je ionako opoganjen i pretvoren u otpad organske materije i lešina zveri čije ogromne, oglodane kosti iz zatrovane zemlje izbijaju kroz kužnu vodu. Ljudi su sami sebi zapišali izvor života, a njihova je izopačenost toliko velika da je opstanak takvog sveta čista blasfemija za božju kreaciju, kako se već na početku čita iz kadrova.

Horde lutajućih zočinaca i svakojakih secikesa su u skoro svakom kadru, a u odnosu na njihovo poreklo i specifičnu genetiku, čitalac može da očekuje široku paletu kreatura. Prisutni su bastardi iz kamenog doba, kojima je zašiljeni kamen jedino oružje, kao i daleko opremljeniji, oni koji su usvojili veštinu obrade i topljenja metala i tako sebi stvorili nedostižnu prednost. Ipak, pod okriljem noći, prednost je upitna i krajnje diskutabilna, a noći su u svetu Prokletih crne i izdajničke.

Šizofrenija božanskog uma

SPOILER ALERT!

Primetno odsustvo ženskih likova je sasvim opravdano jer su materinstvo i rađanje u takvom svetu osuđeni na propast, a kanibalizam novorođenih i brutalna silovanja uz teška sakaćenja – svakodnevica. Tako imamo samo jednog, ali veoma vrednog ženskog lika čija će pojava glavnog junaka, Kaina, dodatno učvrstiti u svojoj odluci i dati mu novu energiju za izvršenje zadatka.

Nefilimi, taj otpadni soj nastao usred opštenja napaljenih božjih anđela sa rasplodnim i podatnim ćerkama ljudi su takođe prisutni, makar jedan od njih, sa veoma specifičnom ulogom koja će se pokazati presudnom u poslednjim kadrovima stripa i srušiti uobičajene interpretacije o prirodi ove kopiladi.

Apsolutno sve što udiše vazduh je na neki način obogaljeno, što je u skladu sa neprijateljski predstavljenom prirodom, a gusti oblaci koji se danju nadvijaju nas Zemljom najavljuju neizbežan usud koji će uskoro pogoditi čovečanstvo.

Koliko je kraj blizu znaju samo dve osobe. Jedna je Kain, mišićavi i prelepi ratnik, koji u svetu degenerika i bogalja ima savršenu simetriju tela i kožu bez ijednog ožiljka, na taj način čineći kontrast i prkoseći čitavom stanju stvari. Prvi ubica, onaj koji je izmislio ubistvo i pokrenuo lavinu zločina i užasa svih vrsta je besmrtnik koji očajniki pokušava da ispuni jednu jedinu želju. Da umre. On je nosilac božjeg prokletstva, dara večne mladosti i besmrtnosti, kombinovanih sa surovim karakterom i nedostatkom bazične empatije (makar na prvu loptu, jer je lik kompleksno predstavljen), ali i darom britkog razuma i dubokog razumevanja stvari. Njegov jedini ožiljak se može videti samo pd određenim okolnostima i od strane određenih stvorenja.

Noje, biblijski spasitelj svega živoga je ovde predstavljen u ne tako primamljivom svetlu. Kao surovi oportunista, ubica i zločinac, on sebe smatra prvim božjim čovekom i sprovodnikom njegovog plana. Barka u izgradnji je simbol moći koju će ovaj psihopata i robovlasnik zadobiti od boga, ako mu pomogne u ostvarenju plana koji ni sam ne razume. On je božji blagoslov, slepa i sebična vera, nasuprot prokletstvu Kainovog zdravog razuma i hladne osude monstruoznog sveta za čije je stvaranje posredno odgovoran.

Njihova će dinamika pokazati dva lica Boga samog i u grehom razoreni svet ubaciti šizofrenu dilemu koja dolazi od tvorca lično. Pitanja je mnogo, ali je Kainu bitno samo jedno: ako smo svi nastali po njegovom liku, u ovakvom svetu, kakav li je on tek monstrum? Pritom je sam tvorac prikazan kroz njegovo odsustvo i oličen u tišini i odbijanju da se odgovori na bilo koju molitvu. U tom smislu, Kain Boga smatra kukavicom i onim koji stalno beži od sopstvene odgovornosti, a dar slobode i razuma ultimativnim prokletstvom. Kao slobodan i samosvestan, on predstavlja stanje krajnjeg pesimizma razumnog čoveka u svetu ludaka.

S druge strane, Noje je tip čoveka koji želi da svoje služenje u potpunosti materijalizuje i unovči i predstavlja oportunistički pristup kreaciji, tipa koji će svaki resurs zloupotrebiti kako bi ostvario egoistične ciljeve. Njegovo razumevanje je prizemno i svedeno na lukavost i manipulaciju nad slaboumnima.

Ovakva postavka njih dvojicu dovodi u neminovni sukob u kojem Noje Kaina vidi kao poslednju prepreku ka svome zagarantovanom mestu prvog božjeg sluge na Zemlji i njegovo ubistvo postavlja na sam vrh liste prioriteta. Kainu je Noje nebitan i nimalo interesantan kao protivnik, jer on shvata da je to samo još jedna od božjih zveri koje ovaj svet čine užasnim mestom za život, ali on poseduje nešto što Kainu može doneti oslobođenje i u tome nalazi motiv da mu se suprotstavi. Čitava priča se gradi oko finalnog susreta njih dvojice, koji se vremenski poklapa sa porinućem barke na kojoj Noje radi, dakle – takoreći sam čas biblijskog potopa. Poslednji kadrovi nam prikazuju kišu koja počinje da pada sve jače.

Potpuna sinergija scenariste i crtača kao recept za stvaranje remek-dela

Nadalje je moguće upustiti se u dublju telošku raspravu, naročito sa gnostičkog stanovišta, ali to ostavljam za neku drugu priliku. Napominjem da je lepota kadrova i potpuno unikatnog i retko viđenog crteža uživanje za oko samo po sebi. Pod uslovom da imate jak stomak i odbacite sve predrasude o stvarima o kojima mnogi pričaju sa podrazumevanim strahopoštovanjem. Ovaj univerzum ne mari za religiozne i moralne dileme prosečnog čitaoca i otvara se samo istinskim ljubiteljima tvrdokornog horora.

Za kraj sam ostavio najbolji (zapravo: jednako dobar) deo, a to je scenario. Koliko god da se strip i bez oblačića čita sam po sebi, jer je Gerin sugestivni crtež toliko nedvosmislen da ništa više nije ni potrebno, scenario je pravi pravcati biser među sličnima i jedan od najboljih, ako ne i najbolji koji sam u stripu ikada pročitao. Jezik je u potpunosti prilagođen mizanscenu i likovima, tako da je prisutna maksimalna surovost, zaprljanost i prostoća u momentima kada rečenice izgovaraju idioti i maloumne ubice, ali i visoko sofisticiran kada dođe do dijaloga glavnih junaka. Sve je ovo upakovano u oštre psovke, pre svega upućene tvorcu sveta u kojem monstrumi žive svoje bedne živote, a prevod na srpski je izuzetan i bez trunke političke korektnosti. Aron i Gera su toliko studiozno ušli u priču da se može slobono reći da scenarista govori jezikom crtača, a da se crtač napaja inspiracijom iz samog scenarija. Nemoguće ih je odvojiti, sem za potrebe analize, i to je vrhunski kvalitet ovog stripa.

Brutalan do bola i nikada, niti u jednom momentu na bilo koji način spreman da štedi čitaoca, Prokleti je strip za istinske sladokusce i ljude koji razumeju suštinu žanra. Pritom, nosi jednu duboku religioznu dilemu u sebi i daje odgovore na poreklo slobodne volje i morala kod čoveka, pa kome se odgovori svide – svide. Ostali neka ne jedu mnogo hrane pred čitanje. Samom činu posvećivanja u ovaj biser devete umetnosti doprinosi i izduženi A4 format u sjajnom i lukzuznom izdanju System Comics-a. Taman da ne poželite da ga ikada ispustite iz ruku!

Nisam dao čistu desetku samo iz razloga jer je u inostranstvu izašao i u boji. Kolorit je odličan i sasvim odgovara pohvalama iznetim na račun crteža i scenarija. Pritom, ne mislim da srpski čitalac išta gubi sa crno-belim izdanjem, jer je u jedinstvenoj mogućnosti da sagleda ubitačno surov i prokleto dobar Gerin crtež u razigranom stilu sa mnoštvom linija koje se ne vide u obojenoj verziji.

Samo jedna stvar, za sam kraj. Upozoreni ste šta uzimate u ruke!

O diskriminaciji i drugim demonima

Posted on by Mira Satarić

(Upozorenje: poduže lično mišljenje, potencijalno jezički vulgarno predočeno i sa skoro off-topic uvodom)

DEO I – Džezvica za kafu

Opet sam podlila sipajući kafu. Razmišljala sam o tome treba li da napišem ovaj tekst ili ne i eto, desilo se. Podlije ponekad, kad nisam koncentrisana, posebno iz one velike, pa sad eto imam neplaniran i naizgled sasvim off-topic uvod. Dobro, ali kakve to ima veze, svima se desi. Jeste, ali ne sipaju svi levom rukom. Ne sipam ni ja, i u tome je problem. Džezvica je pravljena za dešnjake. Da, znam, ima i džezvica za levoruke, ali kao i sve nestandardno, tako su i proizvodi za levoruke skuplji, nema ih svuda i uglavnom je izbor u dizajnu sužen.

Tako i makaze držim u desnoj ruci. Probala jednom one za levoruke, ali ne vredi, mal nisam ostala bez prstiju. Naviklo da drži makaze i nož u desnoj, pa to ti je. Reklo bi se da sam u stvari ambidekster. Mnogo toga radim sa obe ruke, što ima svojih prednosti – mogu da radim mišem i istovremeno hvatam beleške, recimo. Ali nažalost, većini levorukih desna ruka je korisna koliko i dešnjacima leva, pa su povrede svakodnevnim predmetima česte.

Dobro, ali kakve veze sad ovo ima sa naslovom? Naizgled – nikakve. Ali ima sa različitošću, a različitost i te kako ima sa diskriminacijom. Levorukost se smatrala nakaradnom osobinom (kao da je to nekakva loša navika koju je levoruka osoba pokupila u porodici) i levoruka deca su nasilno (pa i batinama) učena da pišu desnom rukom. Ovo je vrlo često za posledicu imalo mucanje (ima veze sa centrom za govor, potražite nešto više o tome), probleme u pisanju i čitanju, što je dodatno dovodilo do toga da levoruka deca budu ponižavana i maltretirana u školi. Praksa da se detetu prebacuje olovka iz jedne u drugu ruku je manje uobičajena i učestala danas, u školama odavno zabranjena, ali je – hvala na pitanju – i dalje živa i zdrava i uzbrdo brza u mnogim porodicama.

Eto, jedna naizgled beznačajna stvar koju niko ne primećuje i nikome ne smeta. I ne, pre nego se neko uhvati za ovo i krene da krivi i sprda se sa ovim, nije u pitanju diskriminacija. Nisam ugrožena i nesrećna zbog toga, nego eto primećujem. Ponekad. Ovako kad mi zasmeta, kad prolijem prvu jutarnju kafu.

Nije ništa strašno – ovo je ionako samo jedna u nizu beznačajnih stvari koje niko ne primećuje.

DEO II – Sankanje u kolicima

Pre neku godinu, jedan moj prijatelj je ironično primetio da se Dan osoba sa invaliditetom krajnje primereno obeležava zimi, jer osobe u kolicima obožavaju sankanje. Nastala je nasumična, rafalna paljba po njemu istog trena, i bilo je potrebno krajnje plastično dotičnoj gospođi koja je zapenila objasniti da nije u pitanju manjak empatije nego višak sarkazma. Kao i to ko je osoba s kojom razgovara i zašto je, uostalom, uopšte i izjavio tako nešto. Ironično, osobe sa (fizičkim) invaliditetom kojima i čijim pravima je ovaj dan posvećen, često ne mogu da učestvuju u njegovom obeležavanju jer niko nije razmišljao, nije primetio, kada je određivao datum da mnogima od njih vremenski uslovi predstavljaju još jedan izazov koji ometa pokretljivost i socijalizaciju. International level failure.

Kada se postavi pitanje jednakog pristupa, suviše često se čuju izjave tipa: ’oni hoće da se prema njima ponašamo kao da nemaju invaliditet, a onda se na njega pozivaju’. Ok, ovo je jako opasna zamena teza. Nešto slično ćete čuti i u kontekstu prava žena: mi hoćemo da se prema nama (daleko bilo!) ponašaju kao da smo muškarci. I u jednom i u drugom slučaju, izbor jezičke konstrukcije relativizuje problem i ukazuje na to da, umesto prilagođavanja uslova, dotična osoba(e) želi da bude neko drugi.

Ovo jezičko krivljenje je – potencijalno opasno. Skoro se u nekoj od grupa na društvenim mrežama, povela veoma žučna rasprava nakon naizgled bezazlenog posta koji je trebalo da izazove saosećanje sa osobom koja ga je napisala i da nas, pružajući nam uvid u to sa čime se susreće, podstakne na razumevanje. Ali – ups. Desila se situacija ’nije tako mislila’. Pošto većina čitalaca nije telepata, sporni deo koji je svojom nesrećnom formulacijom aludirao na to da su sve osobe sa invaliditetom nesrećne u životu (kao da su svi ostali savršeno zadovoljni) i da zbog toga zloupotrebljavaju svoj status (jer to nikada niko drugi nije uradio u nekoj drugoj sferi života niti iz bilo kakvih drugih pobuda), shvaćen je upravo onako kako je napisan. U raspravi koja je usledila (umesto da se odmah lepo prizna da je prosto u pitanju nesrećna formulacija) priča je otišla dalje, u pokušaju da se slepo odbrani ’ja sam u pravu, a ti grešiš’, potegnut je i gorepomenuti argument da bi ’oni hteli da se prema njima ponašamo kao da nemaju invaliditet’. Argumentacija je otišla i korak dalje, pa je potegnuto pitanje kako se maltane ne sme pomenuti da neko nešto ne može, jer je diskriminacija.

Opa, stoj, stani. Koči. U kom tačno Univerzumu je izjednačeno to da ne smeš da kažeš da neko nešto objektivno ne može (npr. da gluvonema osoba ne može da bude radijski voditelj – za sada, možda AI i IT budu dovoljno napredovali pa omoguće, ali može TV, zato; ili da osoba u kolicima ne može da se popne uz stepenice) i činjenica da osoba sa invaliditetom ako želi jednaki tretman ne sme da ukaže na svoj invaliditet (npr. da joj fali rampa?).

Zamislite situaciju: Skup na kome treba da govorite vi i osoba sa invaliditetom je unutra, ima 4-5 stepenika. Nema rampe.
’posmatram te kao da nemaš invaliditet’: Ajmo uz stepenice – ups, nema rampe, nema veze, ti ionako želiš da da te posmatram kao da nemaš invaliditet, što se ne popneš nekako, vidiš da ne možeš

’posmatram te kao jednakog’: Ok, nema rampe. Ja mogu ti, ne možeš. Želiš da te posmatram kao jednakog? Onda hajde da vidimo kako da obezbedimo rampu da se i ti možeš popeti. Jer skup je unutra i na njemu oboje treba da učestvujemo.

Uviđate šablon?

 

Kolica su vidljiva, šta ćemo sa onim oblicima invaliditeta ili problemima koji nisu vidljivi? Osoba sa disleksijom i disgrafijom na završnoj godini studija moli da joj se odobri usmeno polaganje ispita. Ne traži asistenta (na koga ima pravo ali kog fakultet ne može da joj obezbedi!), ne traži posebne povlastice, samo usmeno da odgovara. Prvo pitanje sa kojim se susreće tokom celih studija kada dolazi da se raspita o svojim pravima jeste ’zašto ste vi ovde, pa na vama se ne vidi da vam nešto fali’.

Kako je nešto rečeno – još jedna u nizu beznačajnih stvari koje niko ne primećuje.

DEO III – Nepostojeća Milunka Savić i piški(e)nje nasred dnevne sobe

Ovih dana, ratni tabori i bojni pokliči oko toga ’kako je nešto rečeno’ zamalo da demantuju ovu gorenavedenu izjavu. Zamalo, ali nisu. I ovde je, pod kapom izrugivanja tome ’kako se nešto kaže’ drugim ’kako bi moglo’ napravljena opasna zamena teza.

Kao neko ko je jezički tradicionalista i neko kome nikada nije naročito smetalo što mu je zanimanje u muškom rodu, priznajem, nisam oduševljeno dočekala jezičke izmene iz novog zakona o rodnoj ravnopravnosti. Prvenstveno zato što sam znala da će da usledi talas izrugivanja i degradiranja, jer su se određeni ženski oblici već uveliko ustalili u svom posprdnom značenju,…

Ali…

Ono što svakako nisam očekivala mada je možda trebalo da pretpostavim, podučena cirkusom oko korone, jeste zloupotreba zvanja i stručnosti u cilju propagiranja sopstvenog mišljenja i stavova.

U ovom slučaju krajnje mizoginih i šovinističkih. Ali eto, ispostavilo se da i mi filolozi i filološkinje, lingvisti i lingvistkinje imamo sopstvenu varijantu dr Nestorovića.

Zaletim se tako u jednoj od profesionalnih, jezičkih grupa na članak, tj. pismo ’čuvenog lingviste profesora…’ sa molbom predsedniku i preporuku jedne ženske osobe da bi valjalo pročitati. Prvi i u tom trenutku jedini komentar, takođe ženske osobe, bio je ’profesor je car’.

Nakon što sam dva puta, jedva i na silu jer mi je bilo fizički muka, pročitala članak, zbunjena da previđam neku veliku mudrost, napisala sam da mi nije prijao.

Uz argumentaciju da je ovaj rodno osetljivi rečnik veštački konstruisana tvorevina, nasilje nad jezikom, i da je potrebno da se izbore da nam plate i penzije budu jednake, a za ne ovako trivijalne stvari – a na moju molbu da ponovo pročita članak – dobila sam i komentar da je ’zanemarila taj deo i gledala širu sliku’.

Opasna rabota. Suviše smo skloni tome da previđamo stvari zarad šire slike. Mišljenja i stavovi, usputno provučeni, jednako su opasni, ako ne i daleko opasniji od toga da li je nešto jezički nakaradno ili ne.

U šali pa prevali (ili kako vam već volja) opasne i pogubne stavove – još jedna u nizu beznačajnih stvari koje niko ne primećuje.

I dok ne smatram da me zvanje u muškom rodu diskredituje kao ženu, i slažem se da je glavni front borbe ekonomska samostalnost i jednakost, degradirajući i ponižavajući momenti koji se provlače u tekstu su mi bili zastrašujući.

U celom tekstu nisam videla ništa pametno rečeno i stručno obrazloženo, zašto bi danas trebalo da ostane kako je bilo, osim da je tako nekada bilo i u nekom trenutku tako uspostavljeno na osnovu tada prisutnih okolnosti. Pozivajući se na „Najviši Prirodni Poredak, svakovrsno upisan u genetsku matricu“, on objašnjava jezik kao društveni konstrukt insistirajući na tome da jedna fluidna, društvena tvorevina treba da se povinuje zakonu nepromenjljivosti i da ostane dosledna „podeli nadležnosti koja je bila pravična u trenutku nastanka“.

Izjava da se dotični profesor našalio (sporno, ako imate u vidu druge njegove članke), evo, meni uopšte nije pomogla – nije mi bilo smešno da neko žene u 21. veku poredi sa priplodnom marvom (možda bi i tu mogao ruku pod ruku s dr Nestorovićem i njegovim viđenjem ženske reprodukcije u perspektivi kučki – onih pravih, psećih).

„I to, opet – prirodno, važi za svaku žen(k)u budući da jedino one mogu biti trudne, stelne, s(u)prasne, (su)ždrebne, skozne, sjagnje(ne), skotne, smacne.

I da se jedino one mogu porađati, teliti, prasiti, ždrebiti… “

Da jasno stavlja do znanja da je ideja i mesto žene jedino u kovanici ‘on da brani, ona da rađa’ u protivnom je ona neiživljena – „nedovršena“. Da „normalna žena može biti pesnikinja, a samo nedovršena – vojnikinja”. Srećom, pa Milunka Savić nije znala za ovo. Ni moja pokojna tetka, koja je imala odlikovanje iz II sv. rata. A pre njih ni Čučuk Stana, hajdučica.

Nije mi bilo smešno ni to da pominjući neki oblik svaki put insistira na tome da su mogli da upotrebe još odvratniji oblik, koji još više degradira ženu. Jer zašto ne bi bile režiserulje, astrologuše ili politkologulje, „ako im se dopada da budu pobegulje ili namiguše”.

I dok se jedan deo članka zaista i dotiče teme kojom se bavi (pa čak i tu, u delu gde je prisutno ismevanje modifikacija izmena iz latinskog, namerno prelazi preko činjenica da su neki latinski izrazi pretrpeli modifikacije u skladu sa našim jezičkim normama), ona nije centralna.

Upotreba ili bolje zloupotreba titula je jednako opasna kao i te sve ‘nazovi’ teorije zavere. Eto, ja smatram da se profesor ni po čemu ne razlikuje od svih tih frustriranih „nedovršenih“ žena koje pominje, osim što se nalazi na drugom kraju motke i slučajno je, po njemu, ispravnog pola.

I da. Smatram sebe sasvim ostvarenom ženom na svim poljima, „normalnom“, pa mi je ipak ovaj članak više smetao nego bilo koji nakaradni novojezički oblik. Ili sprdanje sa njima.

Sa svih strana, novoiznikli borci za očuvanje srpskog jezika i pravopisa, veselo najednom predlažu i pitaju se da li će se žene-pisci zvati „piškinjama“. Stvarno?! Pored mogućnosti da ženu koja se bavi pisanjem nazovete književnica, autorka ili spisateljica (iako se malo ježim na ovaj poslednji izraz, koji se kod nas inače smatra alternativom izrazu ’pisac’) zašto se zakačiti baš za izraz „piškinja“?!

Možda, eto, ako se nekad zaneta radom zaboravim, pa obavim nuždu nasred dnevne ili radne sobe setiću se ovog predloga… Hm, ko bi rekao da će se novi rat za srpski jezik i pravopis voditi oko ženskog prava na toalet.

Neslaganje sa brzinom ili načinom uvođenja jezičkih izmena je jedno, ali namerno izrugivanje i dodatna sprdnja pod velom ’nasilja nad jezikom’ je drugo. Možda je ipak tačna ona rečenica „granice mog jezika su granice mog sveta“ a da mi ne volimo da nam se taj svet menja. Ipak u očuvanju tog našeg sveta možda bismo ipak na trenutak mogli da sklonimo pogled sa toga ko inicira promenu i preusmerimo ga na to ko se toj promeni protivi i zašto.

To što je neko na ’našoj strani’ ne znači uvek da zastupa i naše stavove – ali i to je još jedna u nizu beznačajnih stvari koje niko ne primećuje… dok ne bude kasno.

U svakom slučaju, razmislila sam. U redu mi je da me neko zove i rodno osetljivom varijantom mog zanimanja – ja i ovako i onako stojim iza svog znanja i zvanja – pa mogu da budem i filološkinja i lingvistkinja, prevoditeljka i autorka, urednica, književnica i spisateljica,…
A za ono ’piškinja’… e pa za to ću vas naknadno obavestiti. Možda. 😉

Akim – Jovana Banić

Posted on by Redakcija

Odkad je znao za sebe, Akim je bio sam. Jedan. Ini. I dugo vremena je to bio jedini način na koji je doživljavao život. Bio je svestan da je drugačiji, da su ljudi najčešće provodili vreme jedni sa drugima. Ali njemu to jednostavno nije prijalo. Bilo mu je teško da razume te besmislene razgovore o vremenu, o komšilku, o politici. Razgovor je, po njemu uvek imao neku svrhu i razlog, ali taj razlog nije bio povezivanje. Nije osećao da može da se poveže sa drugima samo pukim rečima.

Bio je klasičan čudak. Izrod, i po mnogima, nesreća za porodicu.  I on je to znao. Ali iz svoje kože i od svoje sudbine nije mogao pobeći. Zato se potrudio da nauči da živi sa samim sobom i svojom osobenošću. Otac, ugledno svešteno lice, zdušno se trudio da održi porodicu blizu Bogu i Njegovoj zamisli, odvraćajući ih od svakog zla i osobenjaštva. Ali nije mogao da porekne da je njegov sin upravo to-jedan od onih čudaka od kojih meštani okreću glavu u stranu kada prolaze pored. Rođak koga ne zovu na prela i posela. Onaj od kog se očekuje da se pojavi sa rodbinom na sahrani, ali ne i na venčanju. Siva, tmurna prilika u dnu crkve, koja čeka završetak službe da pođe kući.

Pokušao je, istina, da se poveže sa drugim ljudima. Poneko mu se učini pristupačnim, i on proba. Započne razgovor. Ali razgovor ubrzo zamre. Nešto ne ide. Nešto je otišlo…do đavola. Još mu je bilo gore ako bi se razgovor produbio. Osećao je da se guši u moru nepotrebnih reči i beskorisnih vesti, jezu kako mu se penje uz kožu i znoj kako se nakuplja oko okovratnika. Nije mogao da nađe put do drugog ljudskog bića. Ostajao je u svom nevidljivom zatvoru, a godine su prolazile jedna za drugom, kao dosadni, ničim ispunjeni letnji dani.

Voleo je da čita. Pogotovu crkvene knjige o Bogu i o Raju. Smatrao je da su reči njegovog oca  uvek imale svrhu, mada on to nije svaki put mogao da vidi. Pogotovu njegova crkvena pojanja.  I njegova omiljena Zapovest: „Ne uzimaj uzalud u usta ime Gospoda svoga.“ – Druga knjiga Mojsijeva, glava 20.  I on je poštovao, možda i najviše od svih zapovesti.

Reći da je mrzeo ljude, bila bi čista laž. Mrzeo je sebe i svoj život. Ali je znao da se sve dešava sa razlogom, pa i njegovo postojanje. I da su vazda bili – i ostali – čudni putevi Gospodnji. Pa, tako je i njegov život morao imati smisao, makar neshvatljiv i njemu samom.  Ali ostao je predan svom i očevom zavetu, da bude pošten i ponizan, i nadasve pristupačan Bogu.

Jedini trenuci kada je osećao radost i ushićenje, bili su oni pred kišu, kada se sva priroda utiša, i nebo dobije izuzetan, prigušeni sjaj koji kao da je dolazio odasvud. Osećao je tada kao da je na pravom mestu u pravo vreme, i da ispunjava sopstvenu svrhu i smisao prostim postojanjem u tom pojedinačnom trenutku, na sred čistine sopstvenog dvorišta, na pola puta između ničeg i nigde. I, naravno, potpuno sam. Ali, u ovim trenutcima, samoća je za njega predstavljala svojevrsno oslobođenje od ljudi, od njihovih očekivanja, od besmislenih razgovora, i nadasve, od sebe samog. Jer shvatio je, da vidi samog sebe samo kroz tuđe oči, i tuđi sud. A kada je ostajao sam na kiši, mogao je sebe da vidi samo kroz oči jedinog posmatrača – Boga. A u Božijim očima, Akim je bio potpun i savršen.

Nakon smrti poslednjeg roditelja, Akim je ostao sam, sa izuzetkom crkvenjaka koji je smatrao za svoju svetu dužnost da obilazi nesrećnog rođaka i da mu pruži Božiju milost ublažavajući mu muke samotnjačkog ludila, kako su meštani opisivali njegov život. Ali Akim već dugo nije žudeo za povezivanjem sa drugom živom dušom. Shvatio je da će mu to u ovom smrtnom životu zauvek ostati nepristupačno. Shvatio, i oprostio Bogu. Jedino što je već godinama želeo bilo je da ostane potpuno sam, baš kao što se i rodio. Jedan. Ini. Jedinstven. Slobodan. I konačno, jednog kišnog oktobarskog popodneva, crkvenjak se vraćao kući, krećući se uz natrule plotove, skrivajući svoje telo od krupnih, hladnih kapi, pribijajući se pritom u zaklon krošnji koje su uzvisivale ograde. U jednostavnoj, kožnoj torbi nosio je pogaču sa proslave Miholjdana koju je namenio svom rođaku. Uprkos hladnoći koja mu je prožimala svaki delić vlažnog tela, crkvenjak je ostao veran svojoj svetoj dužnosti i uz zveket gvozdene kapije, ušao u rođakovo dvorište. Koračajući po hladnom i vlažnom kamenom pločniku, pomislio je na njegove roditelje kako ga zacelo posmatraju sa neba, zahvaljujući se na milosti koju pruža njihovom sinu. Stresavši se, ponovio je samom sebi kako ne želi nikakvu nagradu za svoju ljudsku dužnost i pokucao na drvena vrata zapuštene i oronule kuće. Nije dobio nikakav odgovor. Crkvenjak je zatvorio oči. Iako još nije video, srcem je znao odgovor. Gurnuo je lagano drvena vrata. Za velikim, tamnim salonskim stolom iznad koga je stajala ikona Krsne slave, sedeo je Akim, sa rukama obešenim pored ukočenog, hladnog tela i očima uprtim u naslikanog Sveca. Crkvenjak zatvori oči, kleče, i stade se moliti, ali ne za dušu pokojnika koja je zacelo već bila na vratima raja, već za svoju, i svih ostalih koji nisu mogli naći put do ovog posebnog, nesrećnog čoveka.

 

Autop: Jovana Banić

Prikaz lika Kleo u filmu Roma

Posted on by Nikolina Preočanin

Režiser ovog filma, koji nosi naziv po predgrađu Meksika, je na upečatljiv način prikazao život jedne služavke koja radi za   porodicu   srednje   klase.   Priča  se   odigrava   početkom   sedamdesetih   godina  u Meksiku. Neko bi pomislio da radnja ovog filma nije ništa novo, služavka koja radi za bogatu porodicu, nismo li ovako nešto već videli, počev od sapunica? Međutim, Kleo je mnogo više od obične služavke, kao što ovaj film nije jedan od onih koji se gledaju usput sa pola pažnje. Ovo remek-delo zahteva da se gledalac udubi i zauzvrat dobija savršene kadrove, prelepu i, na trenutke, bolnu priču, sve to kroz oči jedne hrabre, mlade devojke.

Bitno je spomenuti da ovaj Oskarom nagrađen film nije u potpunosti fikcija, a kada to kažem, mislim pre svega na lik Kleo. Naime, baziran je na detinjstvu samog reditelja, tako da ovu priču možemo da posmatramo kao omaž Kvaronovom detinjstvu i njegovoj dadilji. Film je protkan rediteljevim sećanjima i neosporno je da mu upravo to daje na težini. Sada kada znamo da je ova priča istinita, nije teško za poverovati da se Kleo može pronaći u mnogim devojkama u našoj porodici, krugu prijatelja ili na ulici, a da toga nismo ni svesni. Predstavlja, između ostalog, sve one devojke koje moraju da budu jake iz bilo kog razloga. Kod glavne junakinje se može videti upravo ta unutrašnja jačina u bolnim i teškim trenucima kao, na primer, kod scene porođaja. Neodvojivi deo ovog filma je nostalgija koja je prožeta kroz skoro svaku scenu i zajedno sa crno-belom bojom i sporijim tempom radnje nas uvlači u jedan drugi, potpuno intimni svet. Stavljeno nam je do  znanja da je Kleo  deo porodice, iako možda  na trenutke to ne  deluje tako. To možemo  videti u scenama  kada je vode  sa sobom na putovanje ili kada  se   deca ponašaju prema njoj kao  da  im je majka. Impresionirana  sam unutrašnjom jačinom glavne junakinje, kao i njenom osećajnošću. Tokom celog filma saosećala sam sa njom i sve vreme sam želela da dobije svoj srećan kraj. Iako je prikazana kao neko ko kroz čitav film ,,korača istim tempom“, definitivno možemo videti razvoj njene ličnosti kroz događaje koji joj se dešavaju i njene reakcije na iste, kao, na primer, kada je saopštila svom partneru Ferminu da je trudna, a on je odmah nakon tog saznanja ostavlja.

U filmu su prikazani događaji koji su sasvim realni u stvarnom životu i upravo to je razlog zašto mi je bilo lako da se poistovetim sa Kleo. Ovo filmsko ostvarenje je isprepleteno metaforama i simbolima koje, takođe, mogu bliže da je opišu. Ogromni talasi i uopšte voda predstavlja njenu snagu, dok vatra koja zahvata šumu asocira na bol sa kojim se Kleo suočava. Kao što sam već napisala, film prati spori tok radnje, međutim, s vremena na vreme nam se prikaže događaj koji nas ne ostavi ravnodušnima. Takve oscilacije, takođe, možemo uporediti sa glavnim likom i njenom ekspresivnošću. Vrlina koja možda najviše opisuje ovu devojku je hrabrost. Hrabrost da nastavi sama nakon što je ostavljena, hrabrost da preživi gubitak deteta i na kraju, hrabrost da rizikuje svoj život kako bi spasila tuđi, kada je, ne znajući da pliva, ušla u vodu. Nisu potrebne šokantne scene da bi nam prikazale kakva je Kleo.

Dovoljno je videti scenu kada, dok širi veš, napravi pauzu i legne pored deteta gledajući u nebo ili  scenu na  plaži  kada  je  ostatak  porodice   grli.  Tokom  celog filma, osećala sam se prebačenom u drugi, crno-beli svet i sve vreme sam želela da je uhvatim za ruku i da joj kažem da će sve na kraju da bude dobro.

Ovaj film nam priča priču o tome šta se dešava sa druge strane medalje, ko su ti ljudi kao Kleo koje život ne mazi i kako izgleda njihova svakodnevna borba. Sa čime se oni suočavaju i kako izgleda njihov život kada ispunjenje snova i srećan završetak, neretko, nisu deo priče. Želela  sam da  kraj filma  bude  na plaži  dok je  Kleo  u zagrljaju  porodice, međutim, ostala sam razočarana kada se pri kraju filma sve vratilo na staro, a Kleo je opet ušla u ulogu služavke i na trenutak je izgledalo kao da, iako je sa porodicom mnogo toga prošla, neće biti više od toga. Kroz film se prikazuju scene aviona koji prolaze, kao što se upravo desilo i na samom kraju. Možda ti avioni predstavljaju prolaznost onoga što se dešava, pa i samog života. Na kraju filma, Kleo se penje uz stepenice i ta scena dok prolazi avion je zaista dubokoumna i emotivna, s obzirom na to da se tokom celog filma može videti kako se spušta niz iste. Možda nam je na ovaj način režiser poslao poruku da će naša junakinja ipak biti dobro i da će od tog trenutka njen život krenuti uzlaznom putanjom.

Fantastično u pesmi Apolo 9 – Mašinke Lukić

Posted on by Nenad Jevtić

O Mašinki Lukić i njenom opusu se ne zna mnogo, a i internet nije od velike pomoći pri istraživanju ove umetnice. Ipak, saznao sam da se ona pojavila sedamdesetih godina prošlog veka kada su njeni savremenici Silvana Armenulić, Predrag Živković Tozovac, Lepa Lukić i mnogi drugi estradni umetnici bili popularni. Svega nekoliko godina kasnije, dolazi do ekspanzije scene i novog talasa umetnika od kojih se izdvajaju: Bora Spužić Kvaka, Miroslav Ilić, Vera Matović, Boro Drljača, Vesna Zmijanac, Mile Kitić i Šaban Šaulić.

Era u muzici između pedesetih i devedesetih je poznatija kao doba novokomponovane muzike. S tim da je Mašinka svoj prvi singl objavila 1969, jasno je da govorimo o zlatnom dobu narodne muzike kada je ona stupila na scenu. Tadašnji melos karakterišu pesme prepune nostalgije, patnje, tuge za propuštenom mladošću i prilikama koliko i tekstovi o teškom životu, nedaćama i pogrešnim izborima. U strukturi pesama ćete često pronaći narodne elemente i ukrase, često opisujući prirodu ili život na selu, što je ovu vrste muzike stavilo pod termin „seljačka muzika“. Melodija novokomponovanog stvaralaštva se pretežno zasnivala na zvuku harmonike, pogotovo „dugmetara“, i akustičnih instrumenata, dok je ritam sekcija mahom stavljena po strani ili zapostavljena. Za ritam se koristio takt i pauze između tonova što je omogućilo slobodniji tok pesama, brz tempo, uzbudljive prelaze i solaže. Međutim, kako je tehnologija uzimala maha, prvi čovek sleteo na Mesec, pojavili su se prvi komercijalni računari i implementacija elektronike u svakodnevni život, tako se sve više koriste električni instrumenti, što je nekako očekivano za period kada je bivša Jugoslavija bila u punoj snazi.

Za Mašinku Lukić se ne zna da li je to bilo njeno kršteno ili scensko ime. Jedni tvrde da je Mašinka zapravo bilo popularno ime u doba komunizma i da je simbolizovalo uspehe i razvoj industrije Jugoslavije, dok drugi pak kažu da je reč o umetničkom imenu koje je Lukićka odabrala zarad iste simbolike. Lukićku još opisuju i kao borkinju za ženska prava, pogotovo ako posmatramo njene pesme kao što su „Džajo, Džajka“ posvećena fudbaleru Draganu Džajiću, levim bekom Crvene zvezde s legendarnim statusom. U toj pesmi, ona peva o ljubavi prema njemu, odnosno želji da bude s njim. Značenje pesme nas dovodi do toga da su žene u sedamdesetim podjednako pratile sport i fudbal ili barem bile u stanju da prate to koliko i muškarci. U takvim pesmama, koje su postale raritet, umetnici se suprotstavljaju društvenim normama i izazivaju ustavljene granice dozvoljenog. Po sredi je borba protiv predrasuda, čak iako su žene u SFRJ bile daleko ravnopravnije s muškarcima nego u nekim drugim vremenima.

Krasi je savršena dikcija, iako su stihovi u ondašnjim pesmama okarakterisani kao nepismeni ili polupismeni. Prepoznatljiva je po tome što peva s pola glasa, oslanja se na ton normalnog govora, s tim da ne koristi dublje ili piskave tonove, kao ni pun potencijal glasnih žica kao operske ili moderne pevačice.

Opus Mašinke, ako ga uporedimo sa drugim izvođačima tog doba, prilično je ujednačen sa konkurencijom i uklapa se u tadašnje šablone. Većina njenih pesama prati standarde, govori o ljubavi, nostalgiji, ali i o tome kako je biti žena na selu, kako je biti žena u ono vreme i kakve sve izazove jedna žena mora da doživi. U svakom tekstu, provuče se po stih koji suptilno ukazuje na feminističke ideje. Svoju karijeru je započela na eksperimentalan način, snimivši singlericu „Apolo 9“ po tekstu Obrena Pjevovića. U ovom tekstu, pozabaviću se baš tom numerom u potrazi za fantastičnim elementima. Počnimo od prve strofe i refrena.

Apolo 9 – singlerica 1969

Spavam, jadna, u drveni krevet
a moj Mile u Apolo devet
momci nam se veru na Veneru
devojke im kiselicu beru

Ref. 2x
Suve šljive i planete
a na Zemlji plače dete
traži hleba i salate
gladno dete, brate

U samom startu ulećemo u fantastičan svet pesme i vidimo kontrast između života na Zemlji i života u svemiru. Pri prvom stihu, dobijamo prepoznatljivu odliku melosa i tugu za partnerom koji više nije s njom, odnosno za Milom koji spava u raketi Apolo 9. Da bi naglasila svoj jad, Mašinka poredi materijale poput neke paralele u razvoju tehnologije, s tim da je verovatno moderno doba industrijsko i od metala, srlja u svemir, dok je dole na Zemlji sve i dalje od drveta. Mile se često pojavljuje u Mašinkinim pesmama, pa bih preporučio da potražite ostale pesme i ispratite Milove dogodovštine.

Drugi stih u prvoj strofi, daje nam nešto drugačiju sliku, veranje po Veneri što može biti insinuacija erotskog ili visoke tehnologije koja zalazi dublje u fantastiku. Kiselica može biti i neka vrsta pite ili peciva, međutim u datom kontekstu, reč je o lekovitoj biljci koja se koristi u različite svrhe. Zašto baš kiselica, a ne neka druga biljka, ili čak radnja, teško je protumačiti. Moram da podsetim da su stihovi u novokomponovanim pesmama često birani radi dobre rime, umesto dubljeg značenja, pa tako nije potpuno isključivo da je ovde to slučaj.

Refren nas dalje upoznaje s jadom života na Zemlji zbog suvih šljiva koje se u narodu isključivo jedu zimi kada nema svežeg voća, ali i uplakanog i gladnog deteta. Ovde se govori o nemaštini u kojoj se Mašinka nalazi. Uz to, na kraju refrena kaže „gladno dete, brate“, kao da iskazuje svoju nemogućnost da sama prehrani dete, odnosno da se nalazi u bezizlaznoj situaciji. Dakle, nije da dete plače jer je ona loša majka, već je upravo ta nemaština zaslužna za glad.

Kaži, Mile, vasionski brate
na Mesecu ima li salate
il’ salate, il pršute stare
il’ su tamo sve gole pustare

Ref. 2x
Napredno sam i ja dete
želim s’ tobom na planete
na Zemlji nas đavo vreba
sve zbog džaboleba

Hleb možemo smatrati i osnovnom prehrambenom namirnicom kod naroda na Balkanu. Nedostatak istog ukazuje na nemaštinu. Međutim, reč salata se spominje već treći put, a uz dodatak pršute stare, sama slika se menja u nešto bolji jelovnik, izobilje hrane, bogatiju ishranu. Raspitivanje kakva je hrana na Mesecu, i sumnja da je tamo u svemiru još gore nego na Zemlji, daje nam psihološki momenat s kolikim jadom se suočava, ne samo Mašinka, već celo čovečanstvo, pogotovo oni koji su već u svemiru, na Veneri, na Mesecu, u raketama. Sam stih uliva jezu i strah, jer govori o nepoznatom i neistraženom vaseljenskom prostranstvu, kolonizaciji, životu u okrutnoj sredini. Istovremeno ove rime prikazuju stanje modernog društva, uspeh čovečanstva da se odupre gravitaciji i otisne se na daleki put, hrabro idući van svih granica bezbednog koje diktiraju zakoni fizike naše planete.

Refren je već drugačije postavljen i govori o drugačijim stvarima. Iz refrena možemo da shvatimo da nada za boljitkom ipak postoji, i da je sama Zemlja osuđena na propast. Ličnom izjavom da je ona napredno dete, pritom je još i žena, daje nam taj njen prkosni stav i element feminizma. Mašinka sebe smatra detetom, ali naprednim detetom, time ukazujući na podelu ko zaslužuje blagodeti napretka, a ko ih nije dostojan, jer po njoj, samo napredna deca idu u svemir, putuju po planetama. Ispada da ona prosečna deca ne mogu to isto, i da zbog svoje prosečnosti moraju da pate. Poređenje s detetom možda ima i simboličan ton, kao da govorimo o nekom početku ili osobi koja tek treba da stasa u čoveka. Napredna deca, put u svemir, kolonizacija pustara na Mesecu, Lukićka ovde mašta o mogućoj budućnosti. Ona želi da se vine među zvezde, putuje galaksijom, učestvuje u kolonizaciji Venere, Meseca. Njen cilj je beg sa Zemlje u kojoj vlada glad, gde deca plaču za hlebom i salatom. Pesma pri dubljoj analizi otkriva crnilo propasti, apokalipsu, obećanu trulež i odumiranje koji su sastavni deo života. Mašinka mašta, žudi za svetlom budućnošću.

Ko li našu zemlju špijunira
iz letećih, nečijih tanjira?
Da l’ su oni od Apola veći
il’ su možda, neki ljudi treći

Ref. 2x
Navalila buka, jeka
dvadesetog naseg veka
iz ove se, naše kože
nikuda, ne može

Spomenuto crnilo ovde više dolazi do izražaja, pa tako i sam ton pesme dosta skreće na suštinu teksta. Ovde nas Lukićka vraća u doba komunizma, period „Hladnog rata“, špijunažu i afere oko tehnoloških dostignuća. Pitanje ko to nas špijunira, već ima odgovor. Ona sama nudi odgovor da to nisu naši leteći tanjiri, već nečiji. Ako usvojimo podatak da su leteći tanjiri poreklom vanzemaljski i da verovatno takva tehnologija nije dostupna Jugoslovenima, reč nečiji onda može da označava da vanzemaljci špijuniraju našu zemlju za potrebe tamo nekog. U drugom stihu, idemo dalje s pitanjima, „da l‘ su od Apola veći“, misli se na program Apolo, ili bolje rečeno na Amerikance, pa onda pitanje može da glasi: Da li su ti špijuni snažniji od Amerike i njihovog svemirskog programa?

Zanimljivo mi je još i to da se sumnja na neke ljude treće, ali zašto treći, zar ne treba da bude neko drugi, umesto treći? Ko to nas pored prvih špijunira, da smo svesni za postojanje drugih, pa da tek na kraju mislimo na nekog trećeg? Možda je u pitanju samo dobra rima. Kao i u prošloj strofi, i ovde imamo nepoznato, sumnju, strah, tajne špijunske operacije i borbu, nama nevidljivih, sila.

Refren nas vraća na Zemlju, odnosno natrag u realnost Mašinkinog sveta. Buka i jeka mogu označavati bum populacije, napredak grana industrije i tehnologije, ubrzanje odvijanja stvari i događaja, još ako spomenemo i ratove, svežu mentalnu sliku prethodnih stradanja, tek dve decenije posle Drugog svetskog rata ili nešto svežije kao što je rat u Vijetnamu, kao i drugih manjih čarki u Evropi i šire, to već poprima odlike prave buke, jeke i haosa.

Zemlja je za nju postala haotična, rupa bez dna, planeta puna gladi i neradnika, mesto gde se i dalje spava na drvenim krevetima, gde jednostavno nema dovoljno za hleb. Da li je ova pesma suptilna kritika čovečanstva koje je zarad zvezda batalilo sopstvenu planetu? Ili je pesma ipak o tome da je tehnologija postala pogubna, da jednom šakom daje napredak, dok drugom otima deci iz usta da bi se finansirala? Veranje po Veneri, branje kiselice, izobilje hrane, moderno susreće nazadnost Zemlje ili specifično propast sela usled vrtoglavog razvoja industrije, tehnologije i gradova Jugoslavije do te mere da nema ko hleb da umesi, šta ova pesma govori nama u dvadeset i prvom veku? Šta Mašinka iz ’69. poručuje našoj naprednoj deci, generaciji koja se saživela sa tehnološkim ostvarenjima i sve dobijamo klikom na dugme, instant život podržan brzinom električnih aparata?

Ako je ova pesma o majci s gladnim detetom, negde u bivšoj Jugoslaviji, koja peva o svom jadnom okruženju, zatim sa poslednjim refrenom konstatuje da se „iz ove naše kože, nikud ne može“, u kakvu poziciju ona stavlja savremene majke? Zaista, na kakvoj društvenoj lestvici se nalaze majke oko nas? Pesma, iako se smatra naivnom i povodom za sprdnju i smeh, možda ipak govori o značajnijem problemu. Mašinka posmatra tehnologiju, velika dostignuća stranih sila, potom skreće pogled na sopstveno dvorište, Jugu i njena sela. Nju ne dotiče modernizacija, možda joj se čak na neki način gadi sve to što je okružuje, ali je opet svesna sebe, da je i ona u neku ruku dete, gladna uspeha, željna promena, ali suviše nemoćna da to sama ostvari. Nije li ovo prava tugalica posvećena čovečanstvu i njegovom jurcanju u nuklearno doba?

Ostaviću na vama da procenite šta je pisac, odnosno pevačica htela da kaže.

Imajte u vidu da je pesma iz 1969, snimljena je nakon decenije pošto je sovjetska raketa Luna 2 poslala sondu na Mesec i tako ostvarila prvi kontakt sa satelitom. Potom, ova pesma je snimljena iste godine kada je, 20. jula, raketa Apolo 11 sletela na površinu Meseca time ostvarivši prvi ljudski kontakt sa površinom Zemljinog satelita.

Apolo 9 je bila raketa zadužena da ispita Mesec, površinu, potencijalna mesta za sletanje, proračuna vreme, trajektoriju, prikupi sve potrebne podatke kako bi nekoliko godina kasnije Apolo 11 zablistao svojim epohalno malim korakom za čoveka, ali velikim za čovečanstvo. Sama godina, prepuna dešavanja i velikih dostignuća, bila je dovoljna inspiracija za Mašinku i Obrena da rade na ovoj pesmi. Kakav li je samo utisak ostavila na ljude kada je tek izašla na vinilu, ili kada su na poleđini pročitali tekst pesme, potom je poslušali? Da li je neko posle poslušane pesme izašao napolje, pogledao u zvezde, a onda lagano skrenuo pogled prema Mesecu s jasnom idejom da baš u tom trenutku neki Amerikanac šeta njegovom površinom? Ko to našu zemlju špijunira iz nečijih letećih tanjira?

Ukoliko vam se dopala analiza, i želite još ovakvih tekstova, preporučite mi u komentaru sledeću pesmu, umetnika ili numeru sa fantastičnim elementima.

Salvador Dali ( Upornost sećanja i Dezintegracija)

Posted on by Lana Zlatović

Da bismo primili Dalija u naš svet fantastike, ili možda bolje rečeno – da bi on nas primio u svoj, osvrnućemo se na svetski poznato delo Upornost sećanja i njegovog naslednika nastalog dvadesetak godina kasnije. Međutim, za razumevanje tih čudesnih scena pred našim očima, koju reč ćemo posvetiti i nadrealizmu kao umetničkom pravcu.

Nadrealizam je osnovao francuski pesnik Andre Breton ne tako davne (nije prošlo čak ni 100 godina) 1924. Taj novi pokret, koji je išao u korak sa trenutnik dešavanjima svoga doba, bio je povezan sa umetničkim stvaranjem koje je osnovu nalazilo u iskustvu sveta snova i podsvesti. Takođe je bio veoma podstaknut razvijanjem moderne nauke – posebno fizike. Time se rađa nova stvarnost za umetnike tog doba, nova nauka je stvorila svet u kom determinizam ne postoji – objekti i pojave su stvoreni u činu posmatranja, pojedinac ih identifikuje kako ih sam zapaža. Sve je bilo podređeno proizvoljnoj mašti. Većina nadrealista bili su verni pratioci psihoanalitičara Sigmunda Frojda, što možda čak i samo po sebi dosta govori s obzirom na to da je on deo svog naučnog rada posvetio pojmu nesvesnog, koristivši i fragmente snova. Nadrealisti su se oslanjali na pristupanje nesvesnom umu – putem spavanja, sanjanja – možemo reći i ‘sirove’ misli koja nije bila provučeno kroz ruke društva.

Kada govorimo konkretno o Salvadoru Daliju možemo videti koliko je moderna fizika uticala na njegove radove, čak je bila i ključna. Gavin Parkinson, proučavalac umetnosti nadrealizma, za njega govori: „Dali je bio fasciniran teorijom relativnosti jer je pružala ideju da realnost ne može biti svedena na jedan protok”. Dok sam Dali o sebi piše u svojoj knjizi Osvajanje iracionalnog (Conquest of the Irrational) sledeće: „Sva moja ambicija u domenu slikarstva je da materijalizujem slike svoje konkretne iracionalnosti sa najimperijalističkim besom preciznosti”. Interesantno je, takođe, to da je on idolizovao i Pabla Pikasa – a dobro nam je poznato da njegova dela sigurno nisu oslikavala realni svet u svom pravom obliku – koga je čak i upoznao u Parizu 1926. godine.

Čuvena slika koju smo svi već videli, ali nikad se dovoljno nagledali, jeste Upornost sećanja (La persistencia de la memoria), naslikana 1932. godine kada je Dali imao tek 28 godina. Već u to vreme je nadrealizam bio u svom vrhuncu što je dodatno pripomoglo našem slikaru da razvije sopstveni metod stvaranja umetnosti. On se naziva „paranoiac-critical method” i kroz njega je Dali sam sebe podsticao da upadne u hipnotičko stanje koje bi ga izbavljalo od realnosti. Imao je to verovanje da će se vizija sama stvoriti ako njegove misli rade neometano. Iako bismo elemente slike najpre okarakterisali kao plod mašte, litica u pozadini je prepoznata kao obala Katalonije, odakle je Dali. Bezoblična forma, boje kože, preko koje se nalazi jedan od izobličenih satova, identifikovana je kao Dalijev autoportret. Sam slikar je rekao da ni on ne zna značenje ovog dela, a ta izjava zasigurno daje mnogo prostora izučavaocima njegove umetnosti za sopstvene interpretacije. Shvatajući satove kao klasično opšte mesto, oni se ovde mogu protumačiti kao sveprisutnost vremena, dok Dali odbija da ih poveže sa bilo čim osim sa francuskim sirom, nazivajući ih čak „kamamber vremena”.

I? Šta vi kažete? Teško je reći na šta tačno misli, možda na topljeni francuski kamamber? Ali neporecivo je stvar u preovlađivanju mašte.

Dali uzima čvrst, mehanički objekat (kao što je sat) i pretvara ga u nešto tako fluidno, čini se čak rastegljivo, možda i kao da bismo mogli da se opečemo ako ga pipnemo po velikoj vrućini – nešto slično topljenom siru… Objekat je nama poznat, ali iskrivljen i definitivno shvaćen van konteksta i svog izvornog značenja, kao što obično biva u mašti, pogotovu snovima i halucinacijama. Sakupljeni mravi, kao i jedna mušica, pojavljuju se asocirajući na leš što potom aludira na smrt i raspadanje. O ovom delu Dali je napisao: „Bio sam spreman da isključim svetlo kad sam u trenu video rešenje. Video sam dva mekana sata, jedan od njih je žalosno visio sa grane maslinovog drveta”. Dok njegova tadašnja žena, posle viđenja dela, komentariše: „Niko ne može zaboraviti tu sliku nakon što ju je video”. Zar nije bila u pravu? Kao kakav prorok jer evo nas, sa milionima drugih ljudi, koji ne možemo zaboraviti, a i dalje se pitamo šta se tu tačno dogodilo – i verovatno ćemo se pitati zauvek. Možda ne možemo zaboraviti baš zbog toga što je ne možemo ni potpuno razumeti, sama mogućnost i da razumemo ovakvo delo nam je oduzeta od strane autora kada nije dao objašenje, sve ostalo se čini kao prazno nagađanje i igranje analize.

Godina 1932. ne predstavlja poslednji put da će Dali iskoristiti pomenute simbole i predmete u svom stvaralačkom opusu. Posle dosta godina (tek 1952-1954) javlja se sa delom Dezintegracija upornosti sećanja (La Desintegración de la Persistencia de la Memoria), koje se isprva zvalo Hromozom jarko obojenog ribljeg oka započinjući harmoničnu dezintegraciju upornosti sećanja (The Chromosome of a Highly-coloured Fish’s Eye Starting the Harmonious Disintegration of the Persistence of Memory). Svoje pređašnje delo sada „ažurira” u skladu sa vremenom koje odražava strah od nuklearnog rata, prikazuje svet izmenjen ratnim dobom. Dali svoj rad nastao pedesetih godina naziva „Rhinocerotic period” – što vidimo u obličju roga nosoroga koji podseća na ispaljene rakete pod vodom. Za Dalija, taj rog životinje predstavljao je simbol apsolutne savršenosti. Na Dezintegraciji jasno vidimo šta se dešava i pod vodom a i iznad nje. Predeo litica Katalonije sada lebdi nad vodom. Grane drveća sada su kao isprekidane linije koje lebde dok ih ništa ne spaja. To predstavlja razdvajanje materije na atome, otkriće u doba kvantne mehanike. Dali je bio veoma zainteresovan za nuklearnu fiizku od eksplozije prve atomske bombe u avgustu 1945. godine. On opisuje atom kao njegovu „omiljenu hranu za misli”. Saznavši da je materija stvorena od atoma koji se ne dodiruju, pokušao je to da preslika u slikarstvo svog vremena, sa predmetima koji nisu bili u dodiru jedni sa drugima, što jasno vidimo u praksi. Za Dalija, ova slika je bila simbol nove fizike. Nekada čovečje (Dalijevo) lice, sa prethodne slike, kao da počinje da se preobražava u drugu ribu – sličnu onoj iznad. Za našeg slikara, riba je bila simbol života. Ako bismo mi sami vršili neku mini analizu, rekli bismo da je riba simbol i hrišćanstva, što možda mnogima padne na pamet. Međutim, s obzirom na to da se Dali izjašnjavao kao „katolik bez vere” ili čak u krajnjem slučaju ateista, a definitivno je bio udaljen od srednjovekovnog stvaralaštva, tu ideju ćemo, za sad, odbaciti kao mogućnost. Sve nam govori da je on ipak bio čovek nauke, ali zar to ne bi značilo i da je on čovek koji daje prednost razumu i vodi se njime? Mada mislim da odgovor na to već jasno vidimo u umetnikovoj težnji ka podsvesti.

Slika prvobitne Upornosti sećanja bi mogla da se protumači kao predstava Ajnštajnove teorije relativnosti simbolizujući relativnost vremena i prostora, mada je sam Dali odbijao vezu sa teorijom, već se držao francuskog sira. U novom, prerađenom delu, „digitalizovanje” stare slike simboliše kvantnu mehaniku.

Kroz nadrealizam, čak i avangardu, vidimo koliko je umetnost relativna stvar. Kod Dalija se konkretno sada susrećemo i sa uplivom nauke u umetnost. A ko bi pomislio da je takav umetnik, čiji opus zavisi od sanjarenja, halucinacija kao i od „sirove” misli, ikada bio toliko zainteresovan za nauku da čak i ovekoveči njen razvitak u svojim delima. Možda nam baš tako dokazuje da umetnost može da se napaja u svakoj sferi postojanja, u svakom pronalasku, da ide gore-dole, napred-nazad, da putuje i stoji, ali da uvek govori i čini da se zapitamo. A dok se pitamo, možda i mi stvorimo nešto novo, nadahnuti njom.

Država mutanata

Posted on by Kristijan Šarac

 

 

ŽANR: naučna fantastika / superhoroji
ORIGINALNI NAZIV: House of X and Powers of X
IZDAVAČ ZA REGION: Čarobna knjiga
SCENARISTA: Džonatan Hikman
CRTAČI: Pepe Laraz i R. B. Silva
ZEMLJA: SAD
PREVOD: Draško Roganović
GODINA IZDAVANJA: 2019.
OCENA:

 

 

 

 

 

 

Nisam pisao prikaze neko vreme. Nema boljeg načina da se vratim u sedlo od početka nove edicije, pod nazivom The Best of Marvel RIGHT NOW gde će biti objavljivane najnovije tvorevine iz slavnog izdavačkog poduhvata koji traje i traje bez namere da stane. Doduše, ova priča je stara neke dve godine, ali i dalje je poprilično friška za naše omaleno tržište. Nećemo biti baš tolike cepidlake da zahtevamo od juče za danas. Na kraju krajeva, nije ni odveć važno koliko je priča stara, nego kako je ostarila. Kao i činjenica da izdanje postoji na našem jeziku u – slobodno mogu reći – fantastičnom prevodu Draška Roganovića. U tom segmentu sam zahtevan, a on je jedan od prevodilaca koji je svoje umeće dizao sa svakim urađenim tomom, i podigao ga na jedan zavidan i vrhunski nivo. Što u konačnici u mnogome doprinosi i kvalitetu dela. Ne kaže se za badava da je prevođenje pisanje nanovo.

Glede i unatoč knjiga, stripova i prikaza imam neka razmišljanja. Kako se piše dobar, zanimljiv i realan prikaz? Svakako ne na način koji je danas učestala pojava po društvenim mrežama. Primerak koji dobijete od autora ili izdavača vas ne obavezuje na pozitivno mišljenje, ali vas obavezuje na argumentaciju i poznavanje materije. Naravno da ne možemo svi biti profesionalni kritičari, ali neke osnove možemo ispoštovati i tako isključiti očigledne spoljašnje uticaje na naš krajnji sud. Prva i najbitnija stvar je – ne postoji nesubjektivnost, svačiji ukus je subjektivan, od toga i kreće doživljaj dela. Jednostavno naš racio funkcioniše na nivou prija mi – ne prija mi. No, onda smeštamo predmet kritike u okvire vremena nastajanja, zemlje u kojoj je stvoren, religije, kulturološkog značaja, žanra, obrazovne vrednosti, umetnosti, strogo razdvajamo delo od tvorca i merimo veštinu izvedbe. Tim činom će naše ja biti gotovo sigurno suzbijeno na margine i um će tražiti racionalno razdvajanje sviđa mi se od znam da je ovo dobro.

Nažalost, kako nisu sva dela vrhunska, tako nisu ni svi kritičari vanserijski. Sećate se, okviri. Malobrojne su takve umetničke gromade koje istupaju iz šablona i ruše ih. Prepoznatljivo, naglašavajuće i ekstravagantno. Oni menjaju svet, to su vizionari. Ali, čak i takve slučajeve morate znati objasniti i predstaviti publici na razumljiv i jasan način. Autor nikad nije kriv što je loš ili krivo shvaćen, nego kritičar koji ga pohvali i laički protumači. Da budem malo samokritičan, moji prikazi su ložački, zabavni, tek malim delom kritični, iz razloga što niko ne želi na ovakvom mestu čitati isključivo analizu, želja je da to bude prisutno, ali da ne preuzme tekst. Ipak, popularizacija ne sme biti neselektivna, mora biti usmerena na kvalitet i oslanjati se na znanje. Drugim rečima, nije ovaj posao za svakoga. Baš kao i svi drugi poslovi, od vas zahteva konstantno usavršavanje i ažuriranje znanja, gotovo neprekidan rad na sebi. Posvećenost i odricanje. Rezultati će nadoći, samo se naoružajte radnom i kritičkom etikom.

Džonatan Hikman – nagrađivani scenarista i crtač. Autorsko učešće je imao u delima Pax Romana, Transhuman, The Nightly News, Tajni ratnici, Fantastična četvorka, Tor i Osvetnici.

Pepe Laraz – crtač čije vreme tek dolazi. Zasada, iza sebe ima rad na Spajdermenu, Zvezdanim ratovima, Osvetnicima i nekim manje poznatim serijalima.

R. B. Silva – crtač poznat po radu na Superboju, Spajdermenu i manje poznatom stripu Nova.

Šta je to što može da ujedini milione mutanata toliko oprečnih stavova? Država, njihova država – država mutanata! I pitanje opstanka. Kroz hiljadugodišnju priču vidimo varijacije i moguće završetke borbe za nezavisnost ostrva Krakoa koje bi bilo država mutanata. Ljudi i mašine imaju mnogo šta protiv stvaranja države mutanata, ali da li su u stanju da to spreče? Profesor X, Magneto, Apokalipsa, Marvelka, Zlokobni na istoj strani, pa šta ih uopšte može zaustaviti? Niko i ništa reklo bi se, ali…. Uvek je ključno to ali. Da li je osnivanje istovremeno i kraj za državu mutanata? Proverite živeći živote Mojre X.

Strip je jednom davno odrastao i što pre to shvate američki cenzori biće bolje za devetu umetnost. Apsolutno je frustrirajuća samocenzura dva najveća američka izdavača. Psovke u znakovima, seks se izbegava, sve u cilju da se ne zapati oznaka R. No teme za odrasle nisu u saglasju sa tom težnjom da strip bude što široj masi dostupan. Mišljenja sam da se treba strogo razdvojiti stvaranje za decu i stvaranje za odrasle. Ovako je šteta samo na umetnosti. To se već desilo u Evropi, mogu da prepišu. Superherojski strip je postao važan, kroz njega provejavaju sva bitna pitanja, što će reči i vetrovi promene.

Još jednom ću napomenuti da bez ovako dobrog prevoda strip ne bi bio isti. Uprkos jednom jakom scenarističkom i crtačkom ostvarenju. Dok ste vi spavali svet se promenio, reče vođa mutanata i otpoče revoluciju. Učestvujte čitanjem u osnivanju države mutanata. I naravno dobro promislite o okvirima i pisanju prikaza. Popularizacija da, ali ne na uštrb kvaliteta. Pozdravljam vas sa Krakoe, živela država mutanata!

Recenzija „Priče iz poštanske torbe“

Posted on by Elena Alexandra

Svako od nas ima svoje favorite u svemu pa tako i u žanrovima ali se u jednom svi slažemo, a to je da ono što bismo da pronađemo između korica omiljenog žanra zaista bude i vredno naše pažnje. Sa druge strane, čitaoci su u prednosti na pomen ega jer pronalaze knjiške dragulje čak i tamo gde zagriženi autor ne bi svratio ako mu nije u domenu interesovanja. A baš naprotiv, autori bi trebalo da prošetaju s vremena na vreme po svim žanrovima i podžanrovima jer se tako gradi kvalitetan tekst. Primera radi, knjiga prepuna robota, ma koliko volela SF mi je krajnje dosadna ukoliko nema međuljudskih odnosa. Masa ljudi je na „Walking dead“ imala komentar da iako su zombiji već izvikano dosadni nakon decenije upravo taj odnos snaga i socio ponašanja je zanimljiv. Snaga autora je da nas ubedi u real svog teksta. Da ga doživimo stvarnim. Da saosećamo sa ljubavlju dva mitska bića ili se zajedničkim snagama radujemo ili ljutimo na ko zna kakve svemirske rase.

E sad, kao što rekoh u svakom žanru postoje majstori voleli vi to ili ne. I dostupni su. Mene lično duša zaboli kad u sred dobrog horora iskoči scena ljubavnog para koji izgleda kao da autor nikad u životu ni leksikon simpatiji nije popunio. A ako ih nema uopšte onda je štivo, sve samo neuverljivo. Jer sve je život pa makar i fiktivni između korica. I sve ga čini.

Još jedno od teških bremena autora je da ne ume da se izuje iz svojih cipela i obuje cipele svojih likova, ne ume da ispriča priču iz tuđeg pogleda i nekako sve doživljaje plete na sigurnosnom terenu sopstvenih iskustava. Ok, ume to biti zanimljivo. Ali kad vidite da je očigledni stanovnik planete Zemlje se kvalitetno predstavio kao pečurka sa Saturna i poverovali ste nekako u to onda imate majstora. Iako treba čitati sve što vam padne pod ruku (loša literatura ako ništa drugo opominje i ukazuje šta ne treba da radite pri pisanju) nekako je najmanje knjiga koje su bukvalno život između korica.
U tom magnovenju mojih dugogodišnjih pretraga naiđe po koji biser ali „Priče iz poštanske torbe“ su donele momenat otkrovenja.

Radnici JP Pošte iz Novoga Sada, Aleksandar Tepić i Zoran Popnovakov, autori su ove zbirke. Da, dragi moji autori, ovo nisu potkovani književnici niti učmale face akademskog kora zbog kojih vekovima učimo šta je neki pisac hteo da kaže a ni on ili ona sami možda se ne slažu sa tim, ovo su dva svakodnevna čoveka sa nesvakidašnjim darom. Ne da pišu priče ili da ih prepričavaju već da ih postave tako da smo tamo i da ih živimo sa njima. Izmestiti se u cipele svojih kolega, uvući se u kožu likova sa mesta na kojima možda i nisu baš uvek bili prisutni, dočarati scenu bez kitnjastih performansi, naterati nas da se smejemo i plačemo, strepimo i saosećamo sopstveni mentalitet do kostiju. Ovi autori su pravi pokazatelj kako se „ide na teren“ pre stvaranja dela. I kako se sa terena zapisuje samo srž priče.

Moram priznati da skoro nisam ništa pročitala brže i upečatljivije. Apsolutno fascinirana lakoćom stila koji nosi toliko emocije u svakom pogledu. Al nemojte da vas ovo zavara kao patetično. Daleko je od toga. Pisano je tako da će te se smrzavati sa poštarom, nervirati što su se cigarete nakvasile, žaliti za preminulom bakom koja je umela da vam ponudi čašu vode ili toalet nakon mnoštva sati hodanja, smejaćete se iz srca, nedostajaće vam unuci deke iz broja na kraju ulice koliko i njemu, durićete se i inatiti otaljavajući poslove koji su uvaljeni liku a ne vama pa sve do momenata kad ovi fantastični pripovedači prosto počnu da vam se pričama toliko uvlače pod kožu da zamalo pa ćete ujutru ustati i pomisliti da treba da se javite u poštu po raspored.

Ne šalim se, ne trude se da nas ubede a ubedili su nas čim su spustili prva slova. Ne trude se da nam dočaravaju a sve smo doživeli. Ni malo im nije stalo da li će nas dotaći neki njihov „svakodnevni“ dan a zapitali smo se koliko poznajemo sebe a tek one oko nas. Koliko samo sreće, agonije, smrtnih opasnosti, tuge, bola, nemoći, uobrazilje, ludila i karaktera će nam otvoriti vrata kroz ovu knjigu. Sama pomisao da da ste provirili u priče nekih drugih ljudi ušunjavši im se u stanove i kuće sa ovim poštarima budi onaj večiti ljudski poriv da gvirnemo malo kod drugih. Negde ćete naići na dobar ulov znatiželji a negde će vas biti pomalo sram. Iako je vi samo čitate.

Istina, kao što rekoh, slabo me koja knjiga navela da se smejem naglas ili se rasplačem. Ova me pogurala i da se raspsujem i da mi dođe da se obračunam a ako to nije vrhunski dar pripovedača, onda ne znam šta je.

Četrdeset i dva teksta ako računamo post skriptum i reč autora (koja se u ovom slučaju čita drage volje jer i sama liči na jednu od priča) čine ovu neverovatnu zbirku života. Događaji su autentični. A motiv, kako sami autori navode bio je razbijanje predrasuda o poštarskom poslu. Da, da, ne lažimo se svi mi smo bar jednom za tamo nekog rekli kako je njemu lako u tome što radi. Nije da nisam znala da nije lako šetati po svi vremenskim uslovima i obračunavati se ili biti na pogrešnom mestu u pogrešno vreme a samo si radio svoj posao ali dok nisu počeli da na mrežama dele pitalicu gde ide u toalet teta sa trafike ni to se nismo pitali, zapravo.

Kad bi me pitali šta njih dvojica nosaju zapravo u svojoj poštanskoj torbi dovoljna bi bila jedna reč: život. Da ne govorimo o tome kako je divno „čuti“ vojvođane u tim redovima teksta i njihov odnos prema životu. Ali nisu ovo samo priče koje su ovekovečile sva ona lica kojih već sad više nema ili su nam ostavila gorak ukus da žive teško pa i pod nasiljem upravo sada u realu tu negde blizu ovo je i kritika društva, isticanje tabua, skidanje predrasuda, izvlačenje na površinu svega onoga što guramo pod otirače. Ako vas zanima pravo stanje stvari a ljubitelji ste majstorskog (i pomalo izumrlog pripovedanja uz logorsku vatru ili u ovom slučaju u kafančetu tj. separeu, možda zadnjim prostorijama pošte ili haustoru) ovo je prava knjiga za vas. U ovoj knjizi se krije još jedan biser a to je neverovatno opštekutlurno obrazovanje autora. Malo malo pa će vam nešto uporediti sa pojmom iz muzike, istorije, kulture, umetnosti, politike ili jednostavno povazati pojmove na krajnje neočekivanim mestima tako da se sasvim normalno uklapaju u bit priče.

Kako reče Miljan Ristić u svom osvrtu na exxxperiment.net: svaka profesija bi trebalo da ima jednu ovakvu knjigu koja u sebi nosi sve ono lepo i loše u određenoj profesiji ali i drugu stranu medalje.

Slažem se sa tim, da jednom za svagda sagledamo kako je sa druge strane bilo kog „šaltera koji toliko kudimo“. Da se malko pogledamo očima drugih ljudi. Da se zna, ima mnoštvo osvrta na ovo delo i svi su između 3- 5.000 karaktera pa i više i nijedna loša kritika. Verujete li mi da ovde i te kako čuči blago neorealizma? Bukovski komotno sa „Poštom“ iz 1971. može da se pomeri u stranu. Iako je i sam bio poštar. Ako ste ikada voleli priče posle ponoći koje pričaju taksisti voleće te i ove dnevne koje će vam ispričati poštari.

Znate li koliko su autori drage osobe? Koliko u njima ima zdravog humora? Koliko samo osećaju i razumeju ovaj vrli novi svet u kome pokušavaju da dobiju ili poklone osmeh kad je najteže?

U recenziji oradio.rs reče jedan od njih da ako ništa drugo ova knjiga je dobra da je ponesete sa sobom u toalet. Samo…bojim se cenjeni autori da onaj koji to učini ne bi odatle izašao sve dok je ne pročita do kraja što bi umnogome blokiralo tu vrstu saobraćaja kućevnog. Skromni, dragi i realni ma koliko osuđivali okrutnost novog doba i prazninu nastalu u ljudima optimistički traže onu jednu travku u oku prolaznika. Oni ne šetaju samo, vise po kafanama i važe za švalere (mada imate priču o jednom legendarnom) već su prinuđeni da budu likovi na scenama naših života jer nekako ih zadesi da tad naiđu. Da se ne lažemo samo poštar ume da pismo bez pune adrese oslovljeno sa „Pera ložač treći haustor“ dostavi bez greške.

Citiram autore: …postaješ njihova baba sera, sveštenik, zid plača, stub srama, bandera po kojoj će lepiti svoje oglase, dežurni i redovan krivac…(preuzet citat sa oradio.rs, Dušan Majkić).

Dodala bih da su i draga lica koja nose igubljene razglednice onih koji nam nedostaju, redove pisama davno ispisanih i nadu da će jednom iz svojih torbi umesto računa koje ni sami ne vole da dele izvući kakvo čudo i otkrovenje. Mi u kraju imamo divnog poštara. Kakav je to maher. Sve taj zna, i kad bi ti nešto primio i kad te nije zatekao iako ste se mimoišli. Živi su to ljudi. Pa se tako i ponašajmo.

Jedna stvar je sigurna, kad je vrućina dajte vrapcima vode a poštaru da odmori kosti, nismo ni svesni kakav je to posao zapravo. Sem ako već niste poštar. A nisu autori sakrili ni kad su uhvatili krivinu, nemojte se ljutiti na njih svi mi „za ove novce“ dobro smo i došli na posao. Ko nije sa ljudima radio taj … posebno kad im ne nosite nešto lepo.

„Tokom života mnoge stvari uzimamo zdravo za gotovo ili letimično prolaze pored nas. Mnogo puta to bude sam život. Dva novosadska poštara, Aleksandar Tepić i Zoran Popnovakov su u svojim poštarskim pričama ostavili crtice inspirisane autentičnim događajima koje ne samo da pokazuju koliko zapravo njihov posao nije lak ili samo puko raznošenje pošte već i na kratko učestovanje u mnogim životima. Svakom dostavljenom kovertom oni hteli ne hteli postanu gostujući lik na nečijoj sceni života. A ono što su nama prikazali, u svoj svojoj težini, bolu, radosti, predrasudama i mentalitetu našeg naroda nije ništa manje nego autentičan prikaz samog življenja i pokušaja postojanja. „Priče iz poštanske torbe“ smo mi sami, ono duboko u nama, nepredvidivo. Urezujuće, potresno pa i obilato vrcavim humorom jer ovi redovi su sam život, onakav kakav jeste. Ispričane onako kako se najpomnije sluša: „De sipaj još jednu morao bih ti nešto reći…ne znam hoćeš li mi verovati…ali bio sam tamo…delićem sebe sam još uvek. ”

Elena Alexandra, osvrt na audio izdanje ove knjige u produkciji „Digitalne dosade”

Knjigu možete naći u novosadskim knjižarama („Mala velika knjiga“, „Most“, „Bulevar Books“, poručiti je od autora na FB stranici (Al D Tepić), sajtu „Dotkom-Neopolitikin zabavnik“ (sa koga su ove priče i potekle kao i audio izdanje „Digitalne dosade“ na istoimenoj stranici (FB) i aplikaciji.

Knjigu je ilustrovao, kako drugačije nego karikaturama, Hugo Nemeta što je posebna dragocenost. Fun fact i Hugo je poštar.

Da rezimiramo, majstorski rad stila koji vas vozi emotivno, otvorenog jezika koji ne prelazi u vulgarnost i prostotu iako upravo taj jezik najbolje razumemo i baš takav nama sa ovih prostora direkt u oko objasni celu situaciju u dva skoka, sposobnost da se autor izmesti neosetno u tuđe cipele, staloženost u svojima, lakoća izvlačenja svega i svačega iz čitaoca tokom čitanja, razbijanje predrasuda oko jedne profesije koju mnogi smatraju trivijalnom i „lako ćemo“, pokazatelj jednog sasvim novog sveta.

Nabavite ovu knjigu, neka vam poštari otvore vrata drugih života oko nas.

Ocena 15/10, bravo.

S ljubavlju, Elena Alexandra

Privlači li nas nešto zlo?

Posted on by Tamara Petrović

“By the pricking of my thumbs Something wicked this way comes” (Shakespeare’s “Macbeth”)

Neobično je kako neki životni trenuci mogu biti ključni, ne samo za nas, kao glavne aktere, već i za čitavo čovečanstvo. Tako je i susret dvanaestogodišnjeg Reja Bredbarija sa vašarskim mađioničarem Mister Elektrikom bio presudan da ovaj autor započne upravo ono što najbolje ume i podeli sa nama čitav niz priča i romana koji zaslužuju počasno mesto na policima, ne samo ljubitelja fantastike i horora, već i mnogo šire čitalačke publike. Kao i druge velike autore, Bredberija je teško svrstati u neki određen žanr. Svojim raskošnim talentom prevazilazi ograde, preskače žice i pomera granice žanrovski definisanog stvaralaštva, otvarajući pred nama vrata novih svetova, gde se likovi i dešavanja, ma kako neobični ili čak nemogući bili, uvlače pod kožu, udaraju pravo u centar i skuće se tu u nama, među rebrima, s leve strane, zauvek. Upravo taj iskorak iz žanra možda je najuočljiviji u romanu „Nešto nam se zlo privlači“.

Sam naziv, direktno je preuzet stih iz IV čina Šekspirovog Makbet i aludira na neki predosećaj, koji je svako od nas iskusio, kada neobjašnjivo, a opet neosporno, znamo da će se uskoro desiti nešto veoma, veoma loše. Ovaj osećaj nije obična slutnja, opipljiv je i ima fizičku dimenziju. Stiven King u romanu „Crna kuća“ govori o nečem sličnom: „Druga definicija iskliznuća glasi: osećaj da stvari od skora stoje gore, ili da će se ubrzo pogoršati.“ Baš ovakvim odabirom naslova, Bredberi nas od starta kupuje, budeći onaj osvežavajući i neodoljivi osećaj jeze u kičmi. Od samog početka svesni smo da čitamo nešto što nećemo lako ispustiti iz ruku. I zaista, roman se čita u dahu, od korica do korica i onda opet, iz početka. Opijajuća poetika, karakteristična za Bredberija, prisutna je u svakoj rečenici. Čak i imena likova su takvi: Vil Halovej (Vil Hallway), Džim Najtšejd (Jim Nightshade), Mister Dark (Mr Dark), Mister Kuger (Mr. Cooger), Peščana veštica (Dust Witch)…

Pripovedačka veština ogleda se, ne samo u priči koja nas usisava u sebe, već i u opisima ambijenta, likova i scena. Malo je autora koji tako umešno daju karakter tami koja preuzima ulogu glavnog junaka. Uživanje u čitanju ovog remek-dela time postaje duhovno iskustvo. Simbolika, iako jasna, nije ni malo izklišeizirana, čak i kada se posmatra kao nebrojano puta ispričana bajka o večitoj borbi dobra i zla. Ljubav, prijateljstvo, radost i humor na jednoj strani i bol, zavist, ambicija i jad na drugoj, u književnosti, i generalno, u umetnosti, svakako nisu novina, ali u ovom slučaju to nimalo ne smeta, naprotiv, daje novu nadu da je zaista jednim osmehom moguće poraziti mrak koji nas okružuje, ali i onaj opasniji, mrak u nama samima. Iako potpuno različitog tona i atmosfere, „Nešto nam se zlo privlači“ moramo posmatrati kao svojevrstan nastavak romana „Maslačkovo vino“. Čak i sam Bredberi ih spaja u tzv „Green Town trilogiju“, nazvavši je tako po fiktivnom gradiću u kome je smeštena radnja oba romana, dodavši joj i treći „nastavak“, „Zbogom leto“, kao i kraću priču „Letnje jutro, letnja noć“ čime zaokružuje celinu. Čitava trilogija reflektuje različite aspekte odrastanja dvojice dečaka (u pitanju su različita deca u svakom od nastavaka). Leto i jesen nisu ni malo slučajno odabrani, kao ni uzrast junaka. Svi mi se sećamo koliko su baš ova godišnja doba važna u toj dvanaestoj, trinaestoj i četrnaestoj godini života, kada, neko manjim, a neko jezivo krupnim koracima, grabi ka zadivljujućem i istovremeno zastrašujućem svetu odraslih. Neki od nas imaju tu sreću da (bar) jednom nogom ostanu s one strane duge. Ili je to ipak odluka? Možda neka vrsta, običnom oku nevidljivog, belega koji nije polumesec, nego osmeh? Kec koji vadimo iz rukava kada zagusti? Trik kojim varamo i život i smrt, nekada i sami sebe? Ako time nekog učinimo barem malo srećnijim, da li je uopšte važno? Na kraju krajeva, svako bira svoje oružije.

Naravno, ovaj „mračni horor”, kako ga mnogi kritičari opisuju, ostavio je dubok trag u celokupnom umetničkom stvaralaštvu koje je usledilo nakon prvog izdanja, 1962. Iako je sam Bredberi, pre nego što je završio roman, imao ideju o filmu, ona, nažalost, u takvoj intepretaciji, nikada nije realizovana. Utešnu nagradu dobili smo 1983. Mnoge od nas nije ni malo utešila. Ali ko nije pomislio „Hej, od ove knjige mogao bi se snimiti sjajan film!“ neka prvi baci kamen. Drugih pokušaja, na sreću, nije bilo. U književnosti, kao što je to uglavnom slučaj, bili smo talične ruke. Pominjali smo već „Green Town trilogiju“ čiji je roman, premda, sam za sebe autonoman, ipak deo. Gotovo svaki pisac fantastike odao je neku vrstu počasti Bredberiju: Stiven King ( „It“, „Salem-s Lot”, „Dance Macabre”, „Different Seasons”, „Needful Things”.. ) i Nil Gejman („American Gods“, „The Graveyard Book“, „Eternaty’s Wheel“) su jedni od mnogih koji su otvoreno priznali uticaj baš ovog romana na svoje stvaralaštvo.

Svakako treba pomenuti i strip i grafičku novelu kao umetnički izraz čiji majstori su takođe bili dotaknuti ovim delom: Kristof Šabote svoj najpoznatiji strip „Veštice“ započinje pričom pod nazivom „Gatanje“-kratkom epizodom o neobičnom i zloslutnom putujućem cirkusu koji na prilično mračan način sakuplja svoje „zvezde“. Naravno, i mnogobrojni scenaristi popularnog Dilan Doga nisu ostali imuni na očaravajući Bradberijev roman. Brojni muzičari od Eltona Džona do Pixies, preko različitih, mahom metal bendova, i genijalnog Pink Floyd bili su inspirisani Bradberijevim književnim opusom, ali, kada je reč konkretno o romanu „Nešto nam se zlo privlači“ treba izdvojiti „ Medicine man“ možda manje poznatog benda Barclay James Harvest. Tipično za sedemdesete, kada je bend bio aktivan, pesma je kombinacija instrumentalno bogatog zvuka i harizmatičnog vokala, u mešavini američkog folka i rock’n’roll-a. Takođe, neizostavno moramo pomenuti i Nuclear Assault, američki trash metal bend koji je svoj peti studijski album posvetio upravo ovom romanu. Ukoliko ste ljubitelj dobrog gitarskog zvuka gde je kvalitet teksta u drugom planu, čitav ovaj album je svakako preporuka. Zapravo, tema Bredberija uticaja na muziku zahteva znatno više prostora nego što je ove prilike to moguće, pa zainteresovanima preostaje samo da zgrabe knjigu (ako već odavno nisu) naćule uši i obrate pažnju. Na pravu stvar!

Naposletku, ostaje pitanje šta nas toliko privlači zlu. Čak i kada po strani ostavimo svu diskutabilnost zla kao pojma, odgovor na ovu enigmu ostaje nedokučiv. Zašto tako halapljivo gutamo filmove, dokumentarce, romane, filozofske rasprave na temu zločina, rata, nesreće, straha, katastrofe? Da li nas takva vrsta apetita čini različitim od onih koji su odgovorni za ta (ne)dela? Koliko smo i sami odgovorni ili čak krivi za zlo koje je, ma koji ugao posmatranja zauzeli, nedvojbeno prisutno u našim pojedinačnim, ličnim životima i civilizaciji uopšte? Ili samo nemamo petlje da se pokorimo našoj pravoj prirodi? Možemo li uopšte govoriti o hrabrosti kada se predajemo? Pobuna i suprotstavljanje zahtevaju stvarnu akciju, snagu, odvažnost. Samo bunt mora imati u temelju promenu u emocionalnom i svesnom biću čoveka, za sve ostalo dovoljno je biti lenj. Vajld je mržnju video kao atrofiju ljudskog bića. Herbert o strahu govori kao o ubici uma, maloj smrti koja donosi potpuno brisanje. Zavetuje nas na suočavanje sa našim strahom. Ljubav i sloboda traže, buđenje, pokret i rad. I možda bi zaista bili manje utopistički ideali ako se svako od nas mrdne, makar malo, malčice, makar za pedalj. Hoćemo li?

Na krilima Nosferatu Zoda

Posted on by Stefan Brezar

Pisati o delu čoveka koji je tek umro često je… pa, tugaljiv posao.

Ponekad se to pretvori u nekrolog, u hvalospev slavnom mrtvacu… a delo ostane skrajnuto, pukom činjenicom što je autor sada mrtav, i s tim u vezi, jako interesantan.

Nisam sklon tome da odvajam autora od dela – delo ne nastaje u nekom vakumu već od strane živog čoveka, i mada ću Mijuru pominjati u tekstu koji sledi, akcenat ću staviti na ono što je uradio – a pisanje o njemu, kao čoveku, ću ostaviti nekome drugom. Takođe ću ubaciti i neke detalje iz mog života, meni bitne (ali umereno, obećavam).

Ne sumnjam da će ih biti mnogo u danima koje slede koji će pisati o Mijuri – smrt nas učini nekad još popularnijim (ako još popularnosti treba čoveku koji je prodao pedeset miliona mangi)

Dakle, ostavimo druge da pišu o autoru a osvrnimo se na Mijurino siroče – mada to siroče ima dva metra i ogroman mač na leđima – manga serijal „Berzerk“.

Neki od vas su čuli za njega, neki su ga pročitali celog, neki su gledali anime… no ipak, ono što sledi sadrži spojlere, tako da vas moram upozoriti na vreme.

Još ste tu?

Još jednom.

Treći put.

Dobro. Da počnemo onda.

Anime, manga, metal…i administrativni posao

Za „Berzerk“ sam čuo još u gimnaziji.

U to vreme, slušao sam metal i bio lud za fantastikom, a i japanska kultura počela je da se pomalja na mom horizontu. Nisam bio zagriženi ljubitelj… ALI povremeno bih odgledao i pročitao ponešto – pa je na red došao i anime „Berzerk“.

Odgledao sam anime… onaj iz 1997. koji na mene nije ostavio bog zna kakav utisak. Tu su bile i igre, koje smo igrali na „soniju“… a kasnije i prva poglavlja mange… mada nisam nikad mangu čitao od početka do kraja.

Originalni stripovi su bili tada još retki i skupi, tako da sam od starijih drugara čuo da je „Berzerk“ možda nešto najbolje što ću ikad čitati… ako ikad uspem da dođem do svih poglavlja.

Posle dosta godina, sada već kao svež diplomac književnosti, krenuo sam da radim jedan do zla boga dosadan administrativni posao… koji mi je ostavio dosta vremena na samom poslu. Trebalo je da bdim nad nekoliko ekrana i povremeno ubacujem podatke u izvesnu aplikaciju, dok sam u međuvremenu mogao da radim šta sam hteo. Jedan kolega je čitao mange i preporučio mi je sajt sa 3000 naslova.

Jedan od najpopularnijih je bio…. pa, Berzerk. I pisalo je da imaju sva do tada izašla poglavlja. I tako sam, u pauzi kucanja na kompjuteru pročitao SVE. Može se reći da je to bio preokret u mom životu.

Epska fantastika u srednjovekovnoj post apokalipsi

Za neupućene, radnja „Berzerka“ odvija se u svetu koji neodoljivo podseća na Evropu na kraju srednjeg veka… ali sveta koji je na pragu svojevrsne apokalipse i kako se radnja odmiče to postaje sve očiglednije.

Glavni junak, Gac, znan kao Crni mačevalac, poput Med Maksa luta tim i takvim svetom, usput se razračunavajući sa čitavim nizom čudovišta, od kojih su neka, jako moćna i sebe nazivaju apostolima. Za razliku od Geralta od Rivije, on ne čini to iz računa – razlog za to nam se dugo ne daje, iako nas tolika mržnja vuče na neke zaključke.

Tek kasnije, mi saznajemo Gacove motive – on odlazi u borbu protiv apostola ne bi li nekako stigao do Božije ruke, petoro anđela zla, među kojima je i njegov nekadašnji prijatelj, Grifit, krvnom žrtvom preobražen u Femta, hladno i okrutno čudovišta koje podseća na spoj čovekolikog slepog miša i ptice.

Gac je usamljenik ali s vremenom mu se u borbi pridružuju stara ljubav Kaska, bivša inkvizitorka Farnes i njen brat Serpiko, veštica Šerki i drugi…i to u trenu kada svet konačno doživljava svoju apokalipsu. Veliko je pitanje hoćemo li videti kraj ove mange, ali zasigurno je da ono što je napisano, pleni epskim zamahom. Mijura se nije ograničio na jedan žanr – imamo tu elemente epske fantastike, horora, gotike… a manga ponekad ulazi u vode realizma – tad njegov svet postaje moguć ako ne i zaista stvaran. Prilikom gradnje tog sveta, Mijura je crpeo isnpiraciju sa raznih strana, a kada kažem sa raznih to zaista i mislim.

Šekspir, Barker, One piece

Popularnu kulturu, a posebno fantastiku i horor, optužuju za banalnost sadržaja i nedovoljnu „visinu“ na koju autor puca.

Mišljenja sam da svaka generacija kritičara iz dna duše prezire ono što kasnije biva prepoznato kao vrednost – ne sumnjam da su u Homerovo doba pojedinci mrzeli „Odiseju“ iz istog razloga zbog kojeg se danas neki gnušaju mogućnosti da jedan strip u sebi sadrži ikakvu vrednost. Mijuri treba odati najveće priznanje upravo zbog činjenice da je uspeo da za 33 godine izlaženja „Berzerka“ spoji visoku i pop kulturu na način na koji retko ko može da izvede. „Berzerk“ je metal, pop, gotik, palp, šekspirovska drama, Klajv Barker, vestern, Niče, One piece, istorija i mašta, Japan i Evropa, filozofija i dobro staro ultra nasilje.

Postmoderna obožava citatnost, da rovari po nekom delu i traži uticaje – toga je u Berzerku bilo dovoljno za sve te tragaoce za retkim blagom. Možete porediti Grifita sa Makbetom, Gaca sa Ničeovim nadčovekom, videti u Božijoj ruci Helrejzer Klajva Barkera, u imenima vila nailaziti veze sa „Snom letnje noći“, porediti mangu sa 10 drugih mangi, raspravljati o religijskim konceptima. I što je još bolje – svi oni bi bili u pravu.

Ključni elemetni, koji pomažu u razumevanju „Berzerka“ su (anti)junak, Slučajnost/Pojam Zla, odnos fantastičnog/realnog.

(Anti)Junak u osenčenom svetu

Svako uspešno delo ima atmosferu.

Atmosfera jednog dela je toliko važna, da se može reći da ako imate atmosferu imate pola onoga što je potrebno da bi imali delo koje će privuću pažnju. Teško je ipak opisati šta je to atmosfera jednog dela, ali svakako je možete osetiti iako ne i opisati. Atmosfera „Berzerka“ je neizrecivo teška… ali i neizrecivo lepa. Anime adaptacije ne mogu, nažalost, da je uhvate. U Berzerku kao što sam rekao ima nešto i od Med maks franšize – svet je u potpunom haosu, osenčen crnim bojama ponora i u središtu haosa koji ključa, nalazi se junak li antijunak (kako želite) koji ne može niti želi da se uklopi.

Gac, Crni mačevalac, ne pripada ni svetu senki niti svetu živih. Polu čovek a polu oružije, žrtvovan a živ, on, ne svojom voljom, ali vremenom postaje stranac svima pa i sebi. Označen ukletim žigom, on hoda u senovitom prostoru između dva sveta, koja ga oba mrze i koja su se oba ogrešila o njega – na šta im on uzvraća mržnjom. Nevernik, cinik, naučen na loše, on vodi rat protiv senki, koje tek ponekad dobiju svoj oblik – i ti susreti, mahom su brutalni. To je ako ne njegova sudbina onda barem realnost u kojoj živi – beskrajni napor posle kojeg ne dolazi ništa osim novog napora.

Nekadašnji ljudi, a sad čudovišta, protiv kojih Gac vodi sopstveni, one man krstaški pohod, apostoli Principa zla, nekada su možda bili isto što i Gac – ali je njihov prelaz bio potpun – i zato je za njih borba protiv Gaca borba do kraja – što im on i daje, vođen mržnjom i željom za osvetom koja ga nagriza sa svakim smaknutim neprijateljom. Ta borba se u jednom trenutku učinila gotovo beznadežna – borba ogorčenog čoveka u mračnom svetu na pragu apokalipse… i možda je baš ta beznadežnost borbe učinila da Gac postane toliko popularan – ukleta figura, koja samo u mržnji nalazi nekakav osećaj smisla.

Kasnija poglavlja, posebno saga Zlatno doba, iako pokazuju i naličije Gaca kao heroja, kao ni kasnija poglavlja u kojem on ponovo stiče saputnike na svom usamljenom putovanju ne menjaju njegov lik suštinski niti menaju radikalno atmosferu – borba protiv Zla ostaje sumorno koračanje sve sivljom zonom. Dobijanje berzerk oklopa, čije korišćenje Gac plaća sa sopstvenom krvlju i ljudskošću dovodi Gaca još bliže Ponoru.

Ipak, smrću autora (verovatno) nećemo znati kraj tog rata sa svima i sobom.

U raljama Slučaja

Negativci u „Berzerku“ su živopisna galerija čudovišta svih vrsta, nekadašnjih ljudi a sada menjača oblika, na čelu sa enigmatičnom Božijom rukom, skupinom od pet enermno moćnih stvorenja, koja nalikuju na bogove. Međutim, ono što ih pokreće nije ni zlo radi zla niti puki niski porivi, niti neki vrhovni zli entitet, već ono što se često u mangi naziva kauzalnost, ili grubo prevedeno – Slučajnost.

Slučajnost, a ne sudbina, dovode svakog pojedinca „Berzerk sveta“ do određenog ishoda. Slučajnost se upliće u odluku Gaca da ukrsti put sa družinom Sokola i Grifitom, slučajnost navodi Grifita da postane deo Božije ruke, slučajnost presuđuje u tome da Gac konačno prihvati pomoć i stvori novu družinu… i tako dalje.

Mijura nikad nije do kraja objasnio ovaj koncept, kao ni koncept Principa Zla, koji se provlači kroz celu mangu ali se iz onog što se moglo pročitati, može razumeti da on nije želeo da bilo kom negativcu da ulogu koji je Tolkin dao Sauronu – Zlo protiv koga se Gac bori i koje je progutalo njegovog prijatelja Grifita, difuzno je i možda čak i nepostojeće… što ga čini možda još opasnijim.

Tumačeno u pesimističkom ključu – protiv Zla nema pobede. Optimistično gledano – Zlo ne postoji. Ipak ma koliko se naglašavao ili preglašavao, taj koncept ne potire drugu bitnu stavku – čovek je kovač svoje sudbine. Član Božije ruke Void to tumači kao „pokušaj ribe da ide protiv struje kauzalnosti“. Ipak, Gac, kao i drugi ukleti lik, Skeletni vitez, uspevaju da prkose slučajnosti i preduprede, u pojedinim slučajevima određena događanja – da iz Ralja Slučaja otmu drugačiji završetak Svesni izbor, u slučaju apostola, presuđuje hoće li ili ne oni ostaviti svoju ljudskost i postati čudovišta. Na kraju bi se mogao izvući i sledeći, slobodan zaključak – čovek može prkositi i bogovima… ako je spreman da plati skupu cenu.

Epilog?

Mijurinom smrću, najverovatnije se završava i čitav projekat „Berzerk“…A možda i ne.

Međutim, ono što je izvesno je da je upravo u ovoj mangi Mijura uspeo da da svoj magna opus, iako je nije završio, filozofski izraz razmišljanja jednog umetnika o neprestanoj borbi čoveka protiv života, o ljubavi, izdaji i niskim odnosno visokim porivima.

Zaključaka ima mnogo – i koji god da odaberete, verovatno će biti tačan.

(Posvećeno uspomeni na Kentaroa Mijuru)