Blog

Betmen Duga noć veštica prvi deo

Posted on by Nenad Jevtić

Saga o maskiranom osvetniku koji bdi nad Gotamom se nastavlja animiranim filmom Vorner Brosa i DC-ja pod nazivom „Betmen: Duga Noć veštica, prvi deo“. U ovom delu, priča je nešto razvučenija i kompleksnija od već viđenih. Poznavaoci strip verzija koja su izašle u svetu i došle na naše tržište, zahvaljujući požrtvovanom radu izadačkih kuća i striparnica, verovatno mogu naslutiti ko je čuveni Holidej, serijski ubica koji je aktivan samo uoči praznika. Međutim, oni koji DC konzumiraju samo preko filmskog platna ili malih ekrana, biće uvučeni u mrežu spletki koji ovaj tajanstveni ubica stvara kako bi Betmenu zadao većih problema od mafijaške porodice Falkone.

Prvi deo je izašao 19. juna ove godine, dok za drugi deo moramo da se strpimo do 27. jula, kako bismo dobili razrešenje zapleta. Kulminacija same radnje, kao što sam već spomenuo, orbitira oko misterioznog ubice koji kruži Gotamom i ubija visoko rangirane face u mafijaškoj familiji Falkone. Nadimak koji su mu nadenuli Holidej, vodi poreklo iz metoda kojim se ubica služi, jer napada samo oko praznika. Njegove mete nisu na samom vrhu kriminala, već važnije ličnosti, ljudi koji drže položaj, ali ne odlučuju o pravcu aktivnosti porodice. Kada počnu da stradaju ljudi iz drugih organizacija poput Trijada i kriminalne porodice Maroni, stvari poprimaju oblik rata za teritoriju, ali to ne može biti dalje od pravih razloga zašto se takva ubistva dešavaju. Sam povod za takve brutalne činove u ovom filmu ostaje nerazrešen, pa možemo samo da čekamo i drugi deo kako bismo uvideli punu sliku.

Radnja filma se dešava u Gotamu tokom četrdesetih, mada ne doslovno, jer imamo dosta modernih dizajnerskih rešenja oko samog izgleda Gotama, ali i objekata poput tehnoloških otkrića i slično. Deluje kao da se sve odvija u onom prelomnom periodu kada se era elektronskog razvoja zahuktava i polako preovlađuje dotadašnji vizuelni u funkcionalni aspekt čovečanstva.

Što se tiče same animacije, tim ljudi koji je radio na ovom, ali i na nastavku filma, obavio je odličan posao. Iako je u pitanju dvodimenzionalna, kruta vrsta animacije, dosta pokreta je obavljeno realistično i s dosta pažnje. Rad na detaljima i donošenju pokreta, zasnovan je pretežno na likovima, tako da sve što se događa u pozadini, poput vetra, kiše ili drugih vrsta animacija, ostao je delimično zapostavljen. Jeste, dobijamo i te pokrete, ali je sam akcenat stavljen na glavne likove koje ćete vrlo lako prepoznati zbog naglašene senke i crnog okvira. Pored toga, boje su homogene kroz ceo film, čak i kada imamo nekoliko vrsta senčenja, ili prelamanja uličnog svetla kroz venecijanere. Što se tiče senki, ovde imamo gradaciju po svetlu i obliku onoga što se sečni, pa je lako uvideti dubinu predmeta, lica ili detalja bitnih za radnju. Ovo je dodatno pojačano raznovsnim teksturama koje ćete videti po okolnim zgradama, oblačnom nebu ili zatalasanom okeanu. Crnilo koje je karakteristično za gotski Gotam je dovedeno do središnih podeljaka, tako da se Betmen i sva njegova mrak oprema ne utapaju sa tamom ulice u kojoj mlati mafijaške tabadžije. Naravno, sumorni izgled je ipak zastupljen zahvaljujući atmosferi i pažljivo odabranim scenama i uglovima kroz koje je radnja prikazana. Svakako ćete uživati u filmu, jer je direktor Kris Palmer, čovek koji je svoj talenat razradio na delima kao što su „Supermen: Sutrašnji čovek“, animiranom „Ultimativnom Spajdermenu“ i seriji „Voltron: Legedarni branilac“ ovde pokazao svoje umeće u pričanju priče.

Što se samih likova tiče, pored Betmena i Alfreda imamo Ženu Mačku, komesara Gordona, Harvija Denta i njegovu lepšu polovinu, i Džokera, dok je za nastavak najavljena i Otrovna Ajvi. Sam identitet Holideja, iako je to lik koji vuče radnju, za sada nije otkriven, ali je ostavljeno dosta prostora mašti da sami prosudimo ko je pravi zlikovac. Za interpretaciju likova je odabrana prilično jaka glumačka postava. Betmena tumači Džensen Ejkl, poznat po ulozi Dina Winčestera u seriji „Supernatural“ takođe najavljen da tumači i lik Sodžer Boja u trećoj sezoni „Momci“. Tu je još i Džek Kvejd, glavna uloga i šeprtlja u seriji „Momci“, koji u „Betmenu“ tumači lik Alberta Falkonija. Zatim, imamo i Džoša Dušamela, glumca iz „Transformersa“, koji pozajmljuje glas Harviju Dentu, ali i Titusa Velivera, glumca sa pozamašnom karijerom sporednog lika u zvučnim filmovima i serijama koje je teško staviti u listu jer je dugačka, pa zato sami potražite ovo ime na internetu i uverite se iz koliko filmova ga se sećate. Govorim vam sve ovo, jer su glumci obavili izvrsan posao i živo doneli likove.

Ova priča je više o svrsi porodice, porodičnim vrednostima i ličnim stavovima po pitanju svega. Betmen je jedini koji, na izgled, nema problem s porodicom… znate već zašto, ali i on pored svojih neprijatelja dovodi svoje mišljenje do ivice pucanja. Kroz film postaje jasno ko šta želi za dobrobit sebi bliskih ljudi, pa žrtvovanje za porodicu ili same porodice zarad većih ciljeva je vrlo dobro oslikano kroz postupke likova. Alfred je oštar na jeziku i zadaje odlične opaske, mada samo u početku. Harvi je poljuljana ličnost, pomalo tvrdoglav, ali ima dobru dušu… za sada. Gordon je sušti profesionalac zbog kog njegova porodica trpi, iako se kćer ugleda na njega. Žena Mačka, Džoker i ostali sporedni likovi su na granici, više svojeglavi i s rezervom prema drugima što se tiče interakcije, tako da od ovih likova ne dobijamo mnogo. Najviše o radnji i suštini filma dobijamo od Karmina ,Rimljanina‘ Falkonea, vođe mafijaške porodice čiji je posao ugrožen usled nagomilavanju leševa koji uporno ukazuju da će nešto gore desiti u budućnosti. Njegov stav je prilično jasan, a to je preživljavanje, možda ne svih članova organizacije, ali preživljavanje sposobnih. Pojava serijskog ubice Holideja, na Noć Veštica, Dan zahvalnosti i Božić, Falkonea ne bacaju u posezanje za drastičnim merama, hirovitim reakcijama i slično. Karmin je taktičar koji uz sve nedaće s kojim se suočava ipak planira da obnovi saradnju sa Vejn Korporacijom, jer su nekada ovde dve porodice činile dobro za Gotam. U filmu imamo nekoliko scena koje baš aludiraju na to da su svi ti ljudi, uspešni biznismeni, doktori i glavešine sa zvučnim imenima nekada poslovali udruženo, otud i često spominjanje Vejna u odabranim krugovima s dosijeom. Zaplet se baš tu nalazi da mrsi konce iz kojih dobijamo još više misterije i mogućih pravaca u kojima će radnja skrenuti.

Kada već spominjem misteriju, ona je opet rezervisana za same činove ubistva za koje je potrebno vreme da se razreše, što opet rezultira sa sporijim tempom, nešto manje akcije nego očekivano, i dosta scena gde se upravo razmatra potencijalni identitet ubice. Sama potraga za počiniocem se pokazuje kao savršena prilika da se testira Betmenova sposobnost da hirurški precizno ulovi ubicu, a da pritom ne načini još više štete. Pravi detektivski posao ispada stran Betmenu koji je više nadaren za dobre batine i isporuku vucibatina ispred vrata policijske stanice. Ovde možemo da vidimo taj preokret, evoluciju Betmenove ličnosti i sve to između dve strane grada koji obitava danju i noću, između svetla i tame, između kriminala i zakona. Na neki način, ovde i zakon treba da odabere na čiju će stranu, da li će stati uz mafiju koja trpi ogromnu štetu, ili zakoračiti prema tajanstvenom ubici s apetitom za mafijaške njuške, a na kraju možda čak i podržati Džokerovo ludilo koje preti Gotamu.

Pored svega ovoga, ipak imam nekoliko zamerki. Scene borbe su malo više isečene za moj ukus. Jurnjava automobilima je lepo urađena, međutim kada na scenu stupe pesnice i hladna oružja poput nunčaki i bataranga, smena svetla i senki oduzima fokus od pokreta. Samo u naznakama dobijamo šta se dešava, često se pokret naprasno iseče da vidimo početak nekog drugog, bez očekivanog prizora na sam efekat udarca. Fizika je još jedna stvar koja trpi, jer su neke od stvari nemoguće, čak i za Betmena. Videćete to kod potere na krovovima Gotama, ili u pojavljivanju Betmena na dve lokacije u vrlo kratkom vremenskom intervalu. Takođe i animacija podbacuje, pogotovo kada gume automobila nakon obilate kiše bacaju prašinu iza vozila koje ubrzava iz mesta.

Ovo su samo sitni detalji na koje ne treba mnogo obratiti pažnju, jer je sama priča opisana kao vrlo dobra obrada stripske priče na koju su fanovi DC-ja dugo čekali da vide, kada bi se neko ozbiljno rešio da je prati do detalja. Šta nas očekuje s nastavkom ove priče o Holideju i hoće li se pojaviti još koji super zlikovac, ostaje misterija i povod da s nestrpljenjem čekamo dan kada će i taj film izaći iz postprodukcije. Do tada, peškire u ruke i mirno osmatrajte grad s vrha kamene glave gargojla.

Miraž – Psihološki teror pustinjske strave

Posted on by Dejan Sklizović

Pre nekoliko nedelja sam se prvi put susreo sa Mladenom Đorđevićem, autorom sjajnog horor romana, Miraž. Osim što sam video nekoliko kratkih prikaza i pohvala na internetu, nisam imao pojma šta me čeka. Shvatio sam da je u pitanju nekakav pustinjski horor koji u sebi ima military aspekte priče i geopolitičke prikaze svetskih dešavanja u određenom periodu, što mi je dalo prilično nejasnu sliku o tome šta ću čitati u narednih dana. Prijatno druženje i razgovor sa Mladenom su mi u velikoj meri razbistrili percepciju i shvatio sam da se radi o autoru koji je dubinski istražio stvari kojima se bavio u tom trenutku i koji je maksimalno otvorenih shvatanja kada su u pitanju sugestije, rešavanje dilema u vezi toka radnje, ili izgradnje likova. To mi je bilo dovoljno da shvatim da definitivno želim da Miraž pročitam veoma pažljivo.

Ispostavilo se da sam u pravu i da me instinkt nije izneverio. Nekoliko dana nakon čitanja, kada su se mentalni tokovi malo slegli, ali još uvek svežeg pamćenja, rešio sam da se ponovo vidim s Mladenom i u prijateljskoj atmosferi najbolje niške pivnice, Ministarstvo, uradim intervju. S obzirom na to da su moja pitanja ista ona koja bih postavljao sebi (i autoru) da sam hteo da uradim prikaz knjige, ja ovde neću davati dalje sudove i pustiću da se moje nedoumice oko knjige i opširne teme koje se autor dohvatio pretoče u konkretna pitanja i tako čitaocu na najbolji mogući način razotkriju deo jednog složenog, ali sjajno prostudiranog mehanizma strave u sasvim specifičnom ambijentu. Budite spremni da se uhvatite u koštac sa monstrumima geopolitičkih interesa, iza kojih se postepeno otkrivaju mnogo veće i realnije himere, kao i nešto što vreba čovečanstvo sve vreme, beskrupulozno naplaćujući u krvi svoju misiju na Zemlji.

Sklizović: S obzirom na to da već imaš iskustva u objavljivanju, Miraž se ne može nazvati tvojim prvencem, ali je svakako prvi horor roman koji si ponudio čitaocima. Štaviše, radi se o jako dobrom horor prvencu. Ja uvek volim da, na početku razgovora, pokušam da pronađem neko jasnije žanrovsko određenje dela o kojem pričamo. Recimo da je moja preliminarna odrednica „ratni SF-horor, baziran na kosmičkoj stravi“ sa elementima mitologije. Zvuči kao dosta toga odjednom, ali je to zapravo jako dobro upakovano i kompaktno deluje, a čitaocima će biti jasno kada krenu u tvoju pustinjsku avanturu. Mene interesuje kako bi ti žanrovski odredio Miraž?

Đorđević: Nisi mnogo daleko od tačne klasifikacije Miraža. Ja sam imao iskustvo u komunikaciji sa čitaocima u vezi Svetioničara (trilogija, pisana pre Miraža) gde su mnogi od njih pokušavali da mu odrede žanr, zato što je imao mnogo različitih upliva, tako da je ispao, na neki način – žanr za sebe. Što se Miraža tiče, on jeste survival, ali ga ja baš ne bih nazvao ratnim, jer je, prema mom mišljenju, ratni survival recimo nešto o vijetnamskom, ili nekom sličnom ratu, negde gde se više sukobljenih strana bore do istrebljenja. Miraž definitivno jeste neka vrsta survivala, klasičnog horor survivala, s tim što ima i kosmičke strave, istorijske fikcije, malo i mitologije. Da bih izbegao klasično horor brendiranje, ja sam svoju knjugu žanrovski odredio kao Psihološki teror, sa elementima kosmičke strave i survivala.

Sklizović: Sledeće moje pitanje je u vezi tvog stava koji si izneo prilikom našeg prvog susreta. Ti si mišljenja da, u suštini, nema mnogo novih priča, već uglavnom starih, ispričanih na nov način. Nije da se u potpunosti slažem sa tim, naročito u vezi Miraža, jer mi se čini da si uspeo da napraviš dobru simbiozu različitih elemenata i samim tim nešto autentično. Pre svega, zbog pustinjskog okruženja. Kako si došao do pustinje kao postavke i koji su ti bili uzori kojima si se vodio kada si osmišljavao mizanscen za onu zajebanu rokačinu na kraju knjige?

Đorđević: Što se tiče pustinjskog setinga, ja sam veliki fan Herbertove Dine i Linčovog filma. Prikaz pustinje u filmu mi je delovao tako nestvarno i divno da je ostavio veliki utisak na mene. To je kao da gledamo nešto što je nekada bilo more, samo što je sada more peska, neistraženo i mistično. Takođe, kada sam gledao prvi put Predatora, zapitao sam se zašto niko nije stavio slična dešavanja u pustinju. Zašto svi beže od pustinje kao narativnog elementa koji može da posluži kao deo neke dobre ideje. Video sam da toga fali u filmovima, pa sam rešio da se upustim u to, kad već niko drugi nije. Kada sam kretao da pišem Miraž, vodio sam se činjenicom da nema pustinjskih horora, a ako ih i ima, uglavnom su u pitanju savane, u Arizoni, Australiji i uvek je to delovalo nedorečeno. S druge strane, element pustinje se donekle vezivao za piramide, ali nije se išlo dalje od toga. To je takav kliše da imam utisak da se piramide same od sebe ruše od tolikog korišćenja, više nego od zuba vremena. Za mene je pustinja bukvalno jedan neistraženi entitet, živ sam za sebe, koji nudi toliko toga da neko samo treba da se odvaži da piše o tome. Lavkraft je to brilijantno uradio sa Bezimenim gradom, od čije priče me i dalje, posle toliko godina, podilaze najuzbudljiviji žmarci.

Sklizović: Interesantno mi je da si izabrao baš Libiju i njen krajnji jug kao centar dešavanja Miraža. Auzu pojas i granica sa Čadom jeste trusno područje koje si ti dodatno oslikao istorijskom fikcijom koja se naslanja na neke stvarne događaje. Mene interesuje da li je Libija tvoja lična inspiracija, ili je omaž pukovniku Gadafiju i prijateljstvu sa SFRJ, budući da je priča smeštena u to vreme?

Đorđević: Pre svega, tražio sam zemlju koja ima najviše čistog pustinjskog prostranstva na svojoj teritoriji. Znam da to nije baš Libija, mislim da Etiopija ima više pustinje u svom sastavu, ali fora je bila u tome što su te zemlje bile politički, uslovno rečeno, mirne, jer nisu imale konflikata sa zemljama u okruženju u periodu o kojem sam pisao. Uzeo sam Libiju iz razloga što je dobrim delom pustinjska, a u tom periodu je bila u ratu sa Čadom, u pograničnom Auzu pojasu. Zatim, dostupnost podataka za istraživanje je, takođe, bila na strani Libije. Osim toga, Libija je istovremeno sarađivala i imala tenzije sa Zapadom što je bila dobra međunarodna povezica koja mi je trebala. Pukovnik Gadafi je tu kao jedan veoma harizmatičan, ali u isto vreme i enigmatičan lik čija je pojava u knjizi odlično legla na saspens koji sam gradio. Nešto poput centralne cigle u građevini, oko koje sve ostale gravitiraju. Tu su Jugosloveni; Amerika koja je sarađivala sa Gadafijem u vezi nafte; granica sa Čadom (nekada francuskom kolonijom) koja mi je dozvoljavala da ubacim Legiju stranaca u priču; Italija, kojoj je pak Libija bila kolonija; Engleska, koja uvek ima interese kao bivša kolonijalna sila. Jedino je Japan bila neka vrsta pokušaja da se probijem na Istok i proširim priču i na taj deo sveta. Naravno, SSSR je tu jer je Libija, iako arapska zemlja, u to vreme usvajala dosta od sovjetskog modela socijalizma. Libija je bila poput hobotnice koja je povezivala sve te zemlje i uticaje…

Sklizović: A pukovnik Gadafi je zapravo glava te hobotnice, kako sam barem ja doživeo?

Đorđević: Hahaha, tako nekako. Uostalom, možemo li zamisliti bolju glavu hobotnice od Gadafija, za taj period? Sada kada se osvrnem na vreme i dešavanja iza nas, čini se da sam nesvesno želeo i da odam poštu tom velikom čoveku koji je nepravedno svrgnut s vlasti, a sa njim i Libija gurnuta u nesagledivi ponor. Verovatno isti onaj ponor u romanu…

Sklizović: Napravili smo dobar uvod koji se tiče geopolitičkog momenta u Miražu. Libija je oduvek bila interesantna u geopolitičkom smislu, naročito velikim igračima na sceni u vreme u kojem se tvoja priča odvija. Moj utisak je da si ti upotrebio geopolitiku kao svojevrsni katalizator strave. Da li je to baš tako kako sam skontao, ili si prosto koristio geopolitiku kako narativnu alatku?

Đorđević: Ipak je više momenat priče i setinga. Hteo sam da dve zaraćene strane razdvojim i dam centralnoj lokaciji malo prostora za disanje. Odnosno, hteo sam da likove stavim usred ničije zemlje, a da budu okruženi tim ratnim vihorom i geopolitičkim pritiskom. Kao vatreni obruč koji se iz dana u dan sve više sužava i davi. Geopolitika je meni jako bliska, volim je i privlači me, pa sam iskoristio taj adut kao pomoć u pisanju. Osamdeseta godina je bila obeležena mukotrpnim događajima, a u Čadu je vladalo apsolutno rasulo. Vojska i vlada su se fragmentirale na toliko delova da se više nije znalo ko za koga radi. S druge strane, to sam iskoristio kao jedan od fragmenata za narativ. Ipak, glavna tema svakako nije geopolitika već psihološki teror. Tako da sam geopolitički momenat držao sa strane, ali dovoljno blizu da stvorim pritisak. Ona je zaista u ulozi vatre koja neumitno krčka stvari u loncu pustinje.

Sklizović: S obzirom da se radi o sudaru uobičajenih koncepata ljudske racionalnosti i moralnosti sa nečim što se smatra nepoznatim, sa kosmičkom stravom lično, imamo dosta mešanja mitološkog, kosmološkog i magijskog. Takva kombinacija tvori specifičnu formalnu logiku nepoznatog, suprotstavljena racionalističkoj i humanističkoj logici zapadnog sveta. Da li si ti tu logiku nepoznatog ostavio kao zagonetku koju likovi, pa i ljudski rod, treba da reše kako bi preživeli na dalje?

Đorđević: Mitološki element narativa je bio neophodan pre svega zbog okruženja. Arapske legende i mitove nije mnogo autora koristilo na Zapadu, nisu im posvetili mnogo pažnje, a radi se o raskošnim mitovima. Od šejtana, džinija, ifrita, gulova… uvek je u pitanju jedan proganjajući aspekt demonske duhovnosti koji je kroz epohe možda menjao svojstva i obličja, što mi je pomoglo da napravim glavne okosnice i paralele. Recimo, način na koji su stari Arapi doživljali biće o kojem pišem. Druga stvar, kosmološko. Kao veliki fan Lavkraftovih dela i imaginacija, želeo sam da na neki način raspolutim čitaoca i ostavim mu mogućnost da odabere da li će priču doživeti kao mitološku, ili kosmološku, poput SF-a. Recimo, imamo Paolu koja je zaljubljena u mitologiju i okultno, na neki način je vernica, dok je Denis astronom koji voli činjenice, pre svega, i želi da veruje u nauku.

Sklizović: Nešto poput sudara praznoverja i nauke?

Đorđević: Upravo. Nisam hteo da dajem svoj vrednosni sud, već da čitaocu ostavim da odabere s koje od te dve strane će prići biću koje opisujem. Neka čitalac odluči u šta će da veruje, ja sam mu ponudio dovoljno razloga za obe opcije.

Što se magijskog dela tiče, taj element je najmanji, ali ga ima. Naročito u ključnom momentu, kao šlag na tortu. Ja sam odrastao na tim pričama i želeo sam da provučem kroz narativ upravo magijski momenat kao final touch priče. Jer, ako verujemo u postojanje mitoloških bića, recimo da je Lilit postojala, ili Pazuzu, makar u nekom obličju, onda definitivno moramo verovati i u magiju, inkantacije, bajalice… Toliko zapisa ima o Molohu, da se u krajnjoj liniji ipak moramo zapitati, da li je on zaista plod praznoverja starih naroda ili stvarnost o kojoj su isti ti narodi pisali?

Sklizović: Postoji jedno pitanje koje se nedvosmisleno provlači kroz tvoj roman, a to je pitanje koliko je ljudski rod spreman da učini, kakvu cenu da plati zarad neizvesnog opstanka na Zemlji. To za sobom povlači i pitanje prirode saveznika i načina na koji ih doživljavamo. Deluje kao da je potrebna ultimativna žrtva da bismo uopšte opstali. Da li si imao na umu da čitaoca staviš u situaciju da se zapita koliko je spreman da žrtvuje zarad opšteg dobra?

Đorđević: Kao dete SF-a, kao ljubitelj astronomije i svega onoga što je na neki način izvan naše planete, mogu samo da kažem da mi možemo da razmišljamo samo kao ljudi. Odgovore na ta pitanja nećemo znati dok ne dođe do prvog kontakta sa vanzemaljcima. Ja mislim da ljudi nisu sremni za takav susret. Svedoci smo epidemije virusa korona koja nas je snašla, globalnog haosa, ludila i paranoje koji su proistekli od nje. Imajući to u vidu, može se reći da neznanje rađa strah, a neznanje je kao zaštitni kavez iz kojeg ne želimo da izađemo. Nas najviše plaši ono što ne znamo. Uvek je tako bilo kroz istoriju. Neko je rekao da bi prvi susret ljudi i vanzemaljaca protekao na isti način kao susret Kolumba i domorodaca. Čak i danas, kada vlada neka vrsta slobodnog razmišljanja i pristupa stvarima, mislim da ljudi nisu spremni jer bi to iz korena promenilo celokupno naše shvatanje sveta. Uzdrmalo nauku, pa i religiju na način na koji ona nije spremna da se nosi. Kao kada bi neki ludi majmun uzeo taj naš kavez i krenuo da ga drma. Mi ne znamo da li tim drmanjem želi da nas probudi ili uplaši. Sami smo sebi najveći protivnici jer nismo spremni da prihvatimo da postoji neka druga civilizacija koja razmišlja drugačije. Načelno tvrdimo da jesmo, ali odjednom ne bismo više bili tako posebni u svemu. Ne bismo se više doživljavali jedinstvenima, po shvatanju da imamo kosmičku braću i sestre.

U knjizi je, u tom smislu, geopolitička trka predstavljena kao želja da upravo nešto u tom smislu promenimo i naučimo nešto novo. Možda su načini surovi, ali je stvar u tome da želimo nešto da naučimo. Tu se javlja problem da li to želimo iz sebičnih, političkih ciljeva, ili želimo dobrobit celom čovečanstvu. To je upravo ono za šta si rekao da „vrišti“ u knjizi, ali taj vrisak je nem i sveprožimajuć. U tome se gubi i spoznaja za onim što zaista želimo. Možda smo tu i lutke na pozornici koje misle da znaju šta rade, dok ih drugi upravljaju. Mi želimo da stvorimo mit da nešto tamo postoji, makar bili u krivu. Ni sam ne pretendujem da dam tačan odgovor na ta pitanja, već samo da iznesem svoje mišljenje i vidim ko će sa njim da se složi.

Sklizović: Ja sam na svoja pitanja dobio odgovore i zadovoljan sam. Nadam se da će se i čitalac naći i snaći i dati nam svoje povratne informacije. Hteo sam da pitam još, da li spremaš nastavak? Lično ga priželjkujem na neki način jer smatram da je ovo jako dobro prošlo svoje vatreno krštenje. Budući da se u tvom horor prvencu vidi jedno sistematsko i dubinsko istraživanje, što nije česta pojava kod novijih autora, interesuje me da li si planirao da Miraž staviš u drugačije okruženje i bliski susret treće (pa i četvrte) vrste obradiš na neki drugi način?

Đorđević: U početku sam želeo da napišem knjigu koja će biti celovita, bez nastavaka. Imao sam pre toga trilogiju Svetioničar i nisam želeo da pustim svoje čitaoce da čekaju na izlaženje nastavaka. Međutim, kako sam se približavao kraju Miraža, osetio sam da ne mogu da pobegnem od svoje prirode. Uvek ima prostora za još. Ovu priču je moguće istražiti na drugi način, kroz drugačije perspektive, drugačiji seting. Da kostur ostane isti, ali da duša dela bude drugačija. Tako sam ostavio prostor da možda naredni deo bude na Arktiku, da malo istražim druge biome. Od džungle, do polarnih oblasti. Eskimi na Arktiku su na neki način paralela pustinjskim narodima, nomadima, sa svojom mitologijom koja, između ostalog, i pominje bića slična ovom o kojem pišem u Miražu. Recimo, naselje Roanok je dobar primer početne tačke istraživanja. Centralna tema Miraža je bio nestanak sovjetskih alpinista u Uralu, za koje se ni dan-danas ne zna šta se tačno desilo i kako su skončali na misteriozan način.

Ja sam siguran da ću u jednom trenutku da nastavim ovu priču, sa drugačijim zapletima, ali da glavna tema ostane ista, samo drugačije ispričana. Želim da pružim čitaocima jednu novu vrstu, novi modalitet straha. Ambijent je tu presudan i on je glavni lik. Ako te ambijent ne ubedi da je to – to, sve ostalo pada u vodu. Dakle, polarne predele bih definitivno kao naredne istražio, a opet, vuče me da napišem i prikvel. U knjizi je pomenuto da je postojala i operacija Miraž 1, na Bliskom istoku, u periodu kada je izbio šestodnevni rat između Izraela i Arapskih zemalja. Tako bih mogao da istražim i pozadinske priče nekih likova iz knjige. Izbora je mnogo i svaki je na svoj način poseban i inspirativan.

Sklizović: Na kraju ovog veoma iscrpnog razgovora mogu samo da ti se zahvalim na otvorenosti. Da li za kraj imaš neku preporuku za buduće čitaoce, ili one koji su već pročitali Miraž? Da dodaš nešto i poručiš za kraj?

Đorđević: Ovim putem se obraćam svim ljubiteljima horora, misterije, istorijske fikcije, mitologije i kosmičke strave. Želim da im poručim da pruže šansu ovoj knjizi jer je koncipirana drugačije od nekih drugih na slične teme, drugačije od mejnstrima. Ako su im dozlogrdili vampiri, koji se od upotrebe prevrću u grobu kao propeleri, kao i sve stvari koje se ponavljaju, ovo bi moglo da im legne poput saharskog peska na niškim šoferšajbnama koje je zasuo u aprilu. Mislim da će se lepo provesti i da neće ostati ravnodušni jer sam želeo da pobegnem od repetitivnosti. I kao u slučaju sa Svetioničarem, bilo je i ovog puta il’ pukovnik il’ pokojnik. Tvoje pohvalne reči i mišljenja u vezi knjige, pravi su primer da sam preživeo. Ljubitelji Karpenterovog Stvora i Kembelove knjige Ko tamo ide će se takođe pronaći u Miražu. Ja sam isti kao i svi, dete knjige i čitalac, pa tek onda pisac, tako da mislim da znam šta je jedna dobra avantura sa saspensom i višeslojnom tematikom. Čak i kada se knjiga zatvori, možda će ostati razmišljanje o njoj, možda spoznaja da nismo baš toliko bitni koliko mislimo da jesmo.

Da postanete deo ove pustinjske avanture, usred koje se halucinacije prepliću sa drevnim misterijama, kliknite na link ispod i priuštite sebi ulazak u začarani krug Miraža.

 

Junska čitaonica 2021 – lista stranih naslova

Posted on by Jovana Mitrović

Eto, došlo je i to leto, ali se sigurno ne čini tako. Pitanje je mogućnosti putovanja na more, a ipak verujem da kao i ja maštate o toplim danima, dok sedite na plaži sa pićem, koktelom i knjigom u rukama. Ahh, maštarije.

To ne znači da leto ne mora da bude dosadno i provedeno u nekoj hladovini, tu su knjige da nas odvedu na neko putovanje, možda čak i bolje nego što možemo da zamislimo. A kao i uvek, novih knjiga nikad ne manjka.

Uništitelj carstva – Viktorija Avejard

Od spisateljice serijala Crvena kraljica, stiže novi fantastični serijal.

Čudna tama raste u Alvardu, što može da oseti i Koriane an-Amarat, koja ušuškano živi u svom gradiću na ivici mora. Ubrzo otkriva istinu: ona je poslednja iz drevne loze – i poslednja nada da spasi svet od uništenja. Ali ona neće biti sama. Čak i dok pada mrak, pridružuje joj se grupa malo verovatnih saputnika:

Plemić – koji mora da bira između kuće i časti;

Besmrtni čovek – koji sveti prekršeno obećanje;

Atentator – prognan i krvoločan;

Drevna čarobnica – čije zagonetke sadrže jezivo predviđanje;

Falsifikator – sa tajnom prošlošću i

Lovac na glave koji ima da ispravi neke račune.

Šta može da krene naopako?!

 

 

Oštrica tajni – Triša Levenseler

 

 

 

Ziva više voli metal od ljudi. Danima sedi u svojoj kovačkoj radionici, daleko od društva i teskobe koji joj oni izazivaju, koristeći svoj magični dar za kreiranje jedinstvenog oružja prožetom snagom.

Kada dobije zahtev od moćnog vojskovođe, nastaje mač koji je sposoban da ukrade tajne svojih žrtava. Mač koji može da zaseče daleko dublje od svoje oštrice. Mač sa snagom da sruši kraljevstva. Uskoro saznaje da će vojskovođa koristiti taj mač da porobi ceo svet, te Ziva uzima svoju sestru i mač i beži. I tako kreću na put da pronađu nekoga ko može taj mač da koristi ili način da ga zauvek unište.

 

 

 

 

Senka bogova – Džon Gvin

 

Nakon što su bogovi ratovali i doveli sebe do izumiranja, kataklizma njihovog pada razbila je zemlju Vigrid.

Sada se diže novi svet, u kojem su vlasti gladne za moć, a čudovišta lutaju po šumama i planinama. Svet u kojem kosti Bogova i dalje imaju veliku moć, za one hrabre – očajne i dovoljno lude da ih potraže.

Sa takvom sudbinom pratimo troje ljudi, lovkinju koja ide na opasnu misiju, plemkinju koja je odbila sve svoje privilegije zarad slave na bojnom polju i roba koji traži osvetu.

Postavljen u novom svetu, inspirisanom Nordijskom mitologijom, ova knjiga je puna mitova, magije i krvne osvete.

 

 

 

Gospodar Đina – P. Đeli Klark

 

Iako je Fatma el-Sha’aravi najmlađa žena koja radi u Ministarstvu za alhemiju, čarolije i natprirodne celine, ona sigurno nije nova i neiskuna, posebno zato što je prošlog leta sprečila uništavanje univerzuma.

Nakon što neko ubije tajno bratstvo posvećeno jednom od najpoznatijih ljudi u istoriji, al-Jahizu, Fatma je pozvana da reši slučaj. Uz svoje kolege iz Ministra, devojke Siti, Fatma mora da reši slučaj pre nego što bude kasno.

 

 

 

 

Sestra crne vode – Zen Čo

 

Džesamin Teoh je ostala bez novca i odlučila da ode nazad u Malaziju. Kada počne da čuje glasove tj. jedan glas, shvati da je to niko drugi nego duh njene babe – Ah Ma. Za života, ona je bila medijum koji je razgovarao sa duhovima, a sada samo želi da poravna račune sa šefom bande koji je uvredio Boga i odlučila je da će Džes u tome da joj pomogne. Uvučena u svet Bogova, duhova i porodičnih tajni, Džes će shvatiti da pomaganje duhovima i nije baš tako pametan potez.

Sa ovim završavam i želim vam odlično leto, puno knjiga i avantura, pa makar bile samo i na papiru.

Nestanak – Maja Đurić

Posted on by Redakcija

„Jesi li tu?“ prošaputala je i u istom času dok je to izgovarala javi joj se misao kako je pitanje glupo. Kud bi mogao da ode? Naravno da je tu.

„Jesam. A gde bih drugo bio?“ stiže pomalo mrzovoljan odgovor.

„Ma to pitam samo onako. Zapravo pitanje bi trebalo da glasi da li si raspoložen za razgovor?“

„Zašto ne bih bio? Ionako sada nema ništa pametnije što bih mogao da radim.“

Doletela je ovde među njih starosedeoce pre par godina, nošena proletnim vetrom ko zna odakle. U početku je bila tiha, gotovo neprimetna, zabavljena svojim poslovima, okupirana rastom ka gore i još više ka dole. Vreme je prolazilo i sasvim polako je bivala sve uočljivija i sad, kad je gotovo dostigla puni razvoj, odjednom je postala brbljiva.

Naselila se u donekle praznom području, na mestu otvorenom prema nebu i suncu, što je bilo presudno za njen opstanak, jer bi, da je kojim slučajem stigla u dubinu i tamu gusto naseljene regije, onako krhka ubrzo propala. Ovako, sa južne i istočne strane nije imala bliske komšije, na zapadu najbliže su bile na pristojnoj udaljenosti koliko da se čuje dovikivanje, a na severu je bio on, veliki stari usamljenik, toliko blizu da je mogao da čuje i njen šapat. I tako su često razgovarali, gotovo uvek na njenu inicijativu, jer bila je kao i svi mladi veoma radoznala i veoma užurbana. Nestrpljenje je takođe odlika mladosti i neiskustva i treba da prođe još mnogo zima i proleća pre nego što nauči da savlada bujicu pitanja, da otkrije mudrost odlaganja i ćutanja i plodnost tišine. Bio je strpljiv koliko se to moglo očekivati od nekoga ko se već dugo nije družio sa mladima. Dešavalo se naravno da je prekine ako bi postala previše bučna, dešavalo se i da podvikne na nju kad bi ga zaokupila vodopadom dosadnih pitanja i neočekivanih tema od kojih bi mu se zavrtelo u vijugama I prevojima, a svi sokovi mu jurnuli ka glavi. Ali, većinom je bio dobar sagovornik jer, mada to nikada nije izgovorio, dah njene svežine prijao mu je kao proletni povetarac. Ostali su to naslućivali i zadirkivali ga, posebno u početku. „Šta nalaziš kod tog nezrelog stvorenja? I još nije od naše vrste. Suviše brblja. Prestani da obraćaš pažnju na nju i okreni se nama.“ Bilo je i zluradih koji su mu prebacivali suludu želju da se i sam podmladi baveći se njome. Ali, kako se na sve to nije obazirao, prestali su da ga ogovaraju i tek bi poneko ponekad progunđao: „Ah, pustite ga, renegat…“

Ovoga jutra nebo je bilo plavo posle kiše, koja je padala veći deo noći, a u vazduhu i u tlu se osećala prijatna svežina vlage. Mirisao je hlorofil i ozon, čuo se cvrkut ptica i pištanje gladnih tek izleglih mladunaca.

„Majka ptica iz onog tvog gnezda jutros baš lepo peva,“ rekla je želeći da ga odobrovolji.

„Nije to majka ptica, neznalico jedna, ptičije majke imaju previše posla oko hranjenja ptića da bi još i pevale. Ala ti umeš da promašiš istinu! To peva usamljeni mužjak da bi dozvao neku ženku. Ovo sam ti objasnio još prošlog proleća, ali ti ništa nisi upamtila. Šta li struji kroz te tvoje tanušne vijuge, sigurno neke besmislice! Ne mogu ni da zamislim da ćeš jednom u njih moći da smestiš sve znanje, ma ni pola znanja koje bih mogao da ti prenesem, kad bi me samo pažljivo slušala!“

Nije se uvredila zbog ovog prekora. Bila je vedrog duha i uvek spremna da sve uzme sa vesele strane.

„Znaš,“ rekla mu je jednom, „mislim da ova pokretna bića o sebi imaju suviše visoko mišljenje.“

„Kako to?“ prenuo se iz dremeža.

„Veruju da su mnogo pametni. Da sve shvataju. Da mnogo znaju i još više mogu da nauče. A o nama ne znaju ni osnovnu stvar.“

„Koju stvar?“

„Pa ne znaju ni gde nam se nalazi deo koji bi oni nazvali glavom. Misle da je to krošnja, sve te naše grane i lišće. Nemaju pojma da je ona dole u zemlji.“

„Otkud ti to? Mislim, kako si saznala šta misle o nama?“ Sad je već bio sasvim budan i prilično zainteresovan.

„O, pa ja često prisluškujem njihove razgovore kad prolaze pored mene. Tako sam jednom čula razgovor dva glasa, jedan je bio tanak kao kod ševe, a drugi dublji, ličio je na hukanje sove. Tanki glas je rekao: „Vidi kako je lepa ova brezica, tako je mlada i tanka i tako bela…“ A duboki je rekao: „Da, da, a zašto me ne poljubiš…“ „Ma pusti me, hoću da je bolje pogledam,“ rekao je tanki glas i prišao mi sasvim blizu. Osetila sam dodir na kori i bilo mi je nekako toplo i prijatno. „Otkud ona ovde na proplanku, kad je svuda oko nje samo ovo veliko drveće, kako se zove…?“ „Hrast,“ rekao je duboki glas, „ovo je hrastova šuma. A tu brezu… pa, mislim da je možda vetar nekako doneo njeno seme i tu je izrasla. A sad dođi ovamo…“ „Baš si dosadan,“ pobunio se tanki glas, „došli smo da šetamo i gledamo prirodu. Ljubićemo se posle, kod kuće. Jadna brezica. Šta misliš da li je usamljena? Daleko od svojih?“ „Ti si blesava! Kako drvo može da bude usamljeno? Ono nema osećanja. Ono nema čime da misli. Drvo jednostavno živi i nema pojma o bilo čemu.“ „Jako se varaš! Pa krošnja je njihova glava. A noge su im dole u zemlji. I kad bi mogla, ova brezica bi sigurno izvukla iz zemlje svoje korenje i pobegla među druge breze.“ Onda su otišli, a ja sam još dugo razmišljala o tome šta sam čula. Mi prema njima stojimo naglavačke! Ili oni prema nama, nisam sigurna. Ali to bi bilo isto, zar ne? Kako to ne znaju?“

„Ljudi,“ rekao je prezrivo stari hrast. „Šta očekuješ od tih pokretnih, nestalnih, prevrtljivih uobraženih stvorenja? Misle samo na sebe i u svojoj sebičnosti ne stižu da misle o nama.“

„Ali sigurna sam da su i oni ponekad bar u ponečemu u pravu. I da su nekada dobri. Eto, recimo kad u naš prostor usađuju nove biljke, ili kad nas zalivaju…“

„A šta ćemo sa onim groznim spravama kojima nam odsecaju donje delove? Naše korenaste glave su još donekle zaštićene, jer je ovde za ljudska stvorenja previše gusto i tamno. Ali od glave naniže mi smo izloženi njima na milost i nemilost! Lome nam noge, urezuju budalaštine u našu koru i što je najgore, režu nam vratove i ubijaju nas! I to da bi od nas pravili svoje glupave stolice i podove!“

„Oh, da, imaš pravo. Ali i mi ubijamo jedni druge, zar ne? Naravno, mi to činimo drugačije, sporije i bez nasilja gušimo one koji su mali i slabi, zaklanjamo im sunce… Pa i ja bih svenula da sam se našla tamo dublje među tvojima. Ti si me štitio dok sam bila lomna i slaba…“

„Ne, to je nešto drugo, borba za opstanak je prirodna i dopuštena. Ovo što nam oni čine čisto je nasilje! Genocid! Drvocid!“

Ućutao je da svojim pravednim gnevom ne bi sasvim pokvario raspoloženje ovom mladom stvoru. I ona je zaćutala. Tišina je potrajala tako dugo da je već pomislio da je zadremala. A onda se začu njen bojažljiv polušapat:

„Čula sam neki dan onaj grozni zvuk iz daljine i nisam u početku bila sigurna da je to zaista to. Slušala sam i slušala, izgledalo je kao da je ogroman roj stršljenova sasvim poludeo u košnici pa unutra besni i nasrće na zidove, a nikako da pronađe izlaz. Jesi li ga i ti čuo?“

Naravno da je čuo. I naravno da nije želeo da joj to kaže. Ali šapat se proneo brzo od žilice do žilice i dalje kao kroz strujne kablove do njega: tamo, dosta daleko, na obodu hrastove šume počela je seča! Ko zna koliko će da traje? Da li će da obore trideset, pedeset ili stotinu stabala? U kom pravcu će da se kreću? Hoće li stati pre nego što stignu do njega? A brezica, da li će i nju…? Nije znao odgovore. Sve što je znao bilo je da će poruka biti zaustavljena i da kroz njegove žilice do njenih neće proći. Kao da mu čita misli rekla je mirno:

„Znam ja da je to električna testera koja obavlja svoj posao. Jedino ne znam zašto ne činimo ništa, nego kao osuđenici čekamo na smrt!?

Morao je da se nasmeje, mada je to bio gorak smeh.

„Zar ima nešto što bismo MI mogli da učinimo?“

„Uvek može NEŠTO da se učini. Ja imam ideju.“ I sledećeg časa počela je da mu objašnjava. Bilo je suludo. I nemoguće. Ali vredelo je pokušati.

***

„Ne čini li ti se da je ova hrastova šuma nekako niža nego što je bila?“ Devojka u oznojenoj trenerci trčala je ujednačenim ritmom, dok je njen partner punijeg stasa s naporom držao korak.

„Hoćeš li da kažeš da se SMANJILA?“

„Ne znam, nekako mi se učinilo… Izdrži još dva kruga i vodim te na kafu.“

Nešto kasnije ušli su u obližnji restoran prepun gostiju i dima. Jedini slobodan sto nalazio se pored uključenog televizora i zadihano su seli. Poručili kafe, a onda osetili glad, pa odlučiše da tu ostanu na ručku.

Dok su jeli piletinu s graškom, sa ekrana iznad njihovih glava grmele su vesti. Spoljna politika, pa ekonomske teme, zatim sport, a onda plavokosa spikerka reče nešto o drveću, što im je skrenulo pažnju. Išla je kratka reportaža o nekoliko šumaraka, dok je glas reportera objašnjavao da je zapažen neobičan fenomen promene visine drveća. Ono je postajalo niže, na neobjašnjiv način je gubilo svoju visinu. Zatraženo je mišljenje botaničara, koji nisu ponudili nikakvo racionalno objašnjenje. Fenomen je bio jedinstven, pouzdano proveren. U poslednjih desetak ili petnaest dana merena je visina različitog drveća i, ma koliko izgledalo suludo, nemoguće i neverovatno, ona su se sporo ali postojano smanjivala! Javnost na čitavoj planeti je bila uznemirena, jer su sa svih strana stizale iste vesti. Bilo je već slučajeva da su se pojedina mlada i niska stabla toliko smanjila da su im krošnje bile jedva više od prosečnog čoveka, a naša kamera je, govorio je reporterov bestelesni glas, zabeležila ovaj neobični prizor… Na ekranu se pojavila jedna trešnja bogato osuta crvenim plodovima i nekoliko dece kako ih beru i jedu. Nisu čak morali ni na prste da se propnu, jer trešnja uopšte nije imala stablo, nego samo krošnju koja je rasla direktno iz zemlje!

Pogledaše se i prestadoše da žvaću.

***

Duboko u tamnoj vlazi zemlje, breza je osećala prijatnu gustinu svog novog obitavališta. Nikada ranije nije osetila ništa slično, a kako je i mogla, kad je veći deo njenog bića, otkad je nastala, boravio u vazduhu? Ovo je bilo nešto sasvim novo i uzbudljivo! Nije više osećala njihanje svojih grana na vetru, ni treperenje lišća, ali je zato bila svesna sigurnosti i zaklonjenosti od bili kakvog dodira.

„Kako stoje stvari tamo kod tebe?“ upitala je veselo. Pošto im sada korenovi i žilice nisu bili tako blizu kao ranije trebalo je malo vremena da impuls njenog pitanja doputuje do njega i hrast joj spremno otposla odgovor: „Nije loše. Ostalo je još nešto grana da uvučem ovamo, ali moram priznati da ti je ideja bila ne samo originalna, nego i ostvariva!“

„Zar se stvarno nikada prije ni jedno drvo nije uvuklo u zemlju?“ U glasu joj se osećao ponos. „Zar se niko toga do sada nije setio?“

„Nije. A ja mnogo pamtim. I tako eto, pobegli smo od ljudi. Ne samo mi, čitave šume su nestale ili nestaju upravo ovoga časa. Pitam se šta li sada ljudi misle?“

***

Ljudi su mislili da je došao sudnji dan. Jer šta bi uopšte moglo da se misli o tako čudovišnoj pojavi osim da najavljuje smak sveta? Još samo da reke poteku uzvodno, da sunce zađe na istoku i da se oglase Jerihonske trube…

Zavladala je sveopšta panika. Pojaviše se bezbrojne „mesije“, koje su pozivale na pokajanje, a pre svega na pristupanje nekoj od nebrojenih sekti koje su sve do jedne obećavale spas posrnulom čovečanstvu, ili bar onom njegovom delu koji se učlani u njihove redove. Nauka je zaćutala. Nekoliko vrhunskih botaničara pocepaše svoje diplome. Bilo je i takvih koji se baciše u pisanje naučnih rasprava. Teme su bile šarolike, ali sve su se svodile na tri osnovne ideje: zašto se sve to dogodilo, kako vratiti drveće i kako živeti bez njega. Potrošene su tone papira (specijalnim ukazom dopušteno je da se u naučne svrhe u taj papir pretvori dobar deo poslednjih zaliha drvene građe!), a rezultati su bili mršavi. Zapravo nije ih ni bilo.

Nestanak drveća ostao je nerazjašnjen i možda bi tako ostalo do potpunog izumiranja ove civilizacije, da jedna mlada učiteljica nije svojim đacima zadala pismenu temu: „Zašto je nestalo drveće“. Iz mora zadataka koje je ponela kući da ih pregleda, izdvojio se jedan koji je počinjao ovako: „Možda se sve to drveće uplašilo. Kad se ja uplašim, ja pobegnem i sakrijem se da me tata ne istuče. Pa tako su i oni od nas pobegli. Ako ih lepo zamolimo možda će opet da se vrate?“

Uplašili se… Ako ih zamolimo… Ove reči su joj se stalno vraćale i nisu joj davale mira, sve dok nisu urodile jednom šašavom i smešnom idejom. Povela je đake do obližnjeg šumarka, zapravo do poslednjih ostataka onoga što je nekad bio šumarak, a sad se svelo na dva-tri vrha krošnji bivšeg drveća, koje je upravo dovršavalo svoj neverovatni egzodus. Okupili su se oko ostataka krošnje jednog bagrema i počeli da glasno, neusklađeno i detinje nespretno recituju ono što ih je ona nekoliko dana ranije naučila. Bile su to reči čudne molitve koju je uz njihovu pomoć sastavila. Jednostavno i iskreno kako to samo deca umeju, molili su drveće da se ne plaši i ne beži, obećavali da će, ako se vrati, nastati bolji dani u kojima će električne testere imati posla samo oko starog i bolesnog drveća…

Poput zaraze ova ideja se proširila i uskoro gotovo da nije bilo kutka na zemlji gde se ljudi na raznim jezicima nisu stali moliti svome drveću.

Trebalo je da prođe nešto vremena da poruka bude primljena i razabrana u korenastim glavama i još malo vremena da se o njoj izjasne neke od najstarijih glava i još samo malo vremena da se žilicama pronese nešto vrlo slično ljudskoj emociji ljubavi i da iza toga usledi odluka o akciji. O ponovnom izrastanju.

Kad je ljudsko oko prvi put opazilo stidljive znake rasta i kad je vest prostrujala planetom, samo jedna reč mogla je da opiše nastalo stanje duha: radost.

 

Autor: Maja Đurić

PRINCEZA MONONOKE

Posted on by Pavle Horvat

Dobrodošli u Anime pod lupom – novu kolumnu gdje ćemo analizirati kvalitetne i zanimljive anime serije i filmove. Anime je kao medij prisutan već više od pola stoljeća, i obuhvata tisuće i tisuće boljih i lošijih uradaka iz svih mogućih žanrova: od trilera i komedija, preko povijesnih ili akcijskih, do fanatastike ili romanse. Anime pod lupom obuhvaćat će sve žanrove, no s naglaskom – ili barem pretenzijom naglaska – na kvalitetu. Obrađivat ćemo djela koja imaju neku ideju i poruku, djela s određenom dubinom, djela kojih se rado sjećamo i godinama nakon što smo ih pogledali. I malo je animea dostojnijih da otvore ovu kolumnu od slavne i dobre – „Princeze Mononoke“.

Svakome tko je imalo upućen u anime, ovaj klasik nije potrebno naširoko predstavljati. Princezu Mononoke režirao je legenadarni Hajao Mijazaki davne 1997. godine, vjerojatno ni ne sluteći razmjere popularnosti i utjecaja koji će Princeza Mononoke doseći. Film je doživio velik uspjeh, u rekordnom roku vinuvši Mijazakija i njegov Studio Ghibli među najslavnije japanske animatore svih vremena. Ne manje značajan je i njegov inozemni uspjeh: riječ je naime o jednom od filmova najzaslužnijih da je anime postao popularan i u državama izvan matičnog Japana, recimo u Americi ili europskim zemljama.

Lisice znaju mnogo malih stvari, dok jež zna jednu samo jednu, ali veliku stvar – rekao je grčki pjesnik Arhiloh prije skoro tri milenija; i njegova se ideja sasvim dobro može primjeniti i na suvremena umjetnička ostvarenja. Kao djelo, naime, ovaj je anime ogledni primjer čistog nepatvorenog ježa. Ima u filmu mnogo tipičnih mijazakijevskih elemenata – prekrasni ručno animirani kadrovi prirodnog pejzaža, dvoje adolescenata u ulogama glavnih junaka te izgradnja njihovog odnosa kao jedne od centralnih okosnica filma, standardne ekološke poruke i drugo – no svi oni zajedno ovdje su u službi jedne glavne teme o kojoj Priceza Mononoke želi pričati te koja ju i čini takvim ježom: a to je sudonos čovjeka i prirode. Njih dvoje stavljeni su u poziciju yin-yangovskog istovremenog kontrasta i komplementarnosti, vječito balansirajući u fragilnoj ravnoteži čije bi eventualno pucanje rezultiralo općom katastrofom. Naš glavni junak – princ Ašitaka – kroz cijeli se film nalazi u poziciji posrednika između ovih dvaju zavađenih koncepata, pokušavajući ih pomiriti te tako donijeti boljitak sebi i drugima.

Sama radnja nije odviše kompleksna. Na samom početku, Ašitaka odlazi na dugačko putovanje i, probijajući se kroz ratom opustošena područja, dolazi do Gvozdengrada, naselja predvođenog hrabrom Eboši čiji su stanovnici u vječitom sukobu s antropomorfiziranim okolnim divljim životinjama čiju šumu stalno iskrčuju. Na strani životinja bori se i naslovna junakinja, mlada djevojka San odgojena od strane vukova. No šuma je također i obitavalište jelenjeg božanstva kojeg traže carevi vojnici. Naime, Jelen-bogova glava navodno donosi vječni život onome tko ju posjeduje – za što je car veoma zainteresiran.

Nije teško pogoditi gdje ovakav setup vodi. Na jednoj strani nalazi se čovjek i ljudska civilizacija – istovremeno i blagoslovljen i proklet svim ljudskim vrlinama i manama. Na drugoj je strani pak Majka priroda, vječita i sveprisutna. I dok bi površno čitanje filma i poznavanje Mijazakijeve biografije moglo dovesti do zaključka o jednostavnoj moralnoj dihotomiji gdje je čovjek pokvareni eksploator, a priroda prekrasna i nevina žrtva, Princeza Mononoke nam nudi puno zanimljiviju i slojevitiju sliku; sliku o dvama arhetipskim suprotnostima koje trebaju i nadopunjavaju jedna drugu.

Krenimo od ljudi, naših dragih homo sapiensa – u filmu prikazanih u svom svojem sjaju i svoj svojoj bijedi. Ako postoji ijedna konsanta u načinu na koji film poima našu vrstu – onda je to rat, ili općenito sukob. Nema u Princezi Mononoke malih idiličnih zajednica, arkadijskih sela i gradića tako čestih u drugim Mijazakijevim filmovima, čiji stanovnici žive u harmoniji s prirodom i jedni s drugima. Ne, ovdje je svako društvo u permanentnom sukobu sa svima oko sebe. Gvozdengrad je u stalnom ratu protiv prirode, kao i aristokrata koji ga žele dovesti pod svoju vlast. Ti isti aristokrati ratuju jedni protiv drugih, protiv cara i protiv pučanstva – gdjegod Ašitaka putuje, svjedoči paležu, ratu i smrti. Sam car, pak, pokušava nasilno ubiti Jelen-boga kako bi se domogao besmrtnosti; i tako dalje. Koliko god njegovi filmovi odisali optimizmom i onim ugodnim feel-good toplim osjećajem kojeg tako vješto priziva, Mijazaki je ovdje prilično ciničan što se ljudske prirode tiče: Homo sapeins je prikazan kao inherentno gramzljiv i sklon otimačini. Mržnje, kukavičluk, prevara, ugnjetavanje – sve to i još više je milo ljudskim likovima Princeze Mononoke.

No to je samo jedna strana medalje: niti je ljudska vrsta isključivo loša i kvarna, niti ju anime takvom prikazuje. Korisno je primjerice promotriti lik Eboši, vođe Gvozdengrada i jednog od glavnih likova filma. Radi se o ženi koja je osnovala grad na vrlo nepovoljnom mjestu, okruženog neprijateljskom šumom i još više neprijateljskim plemićima – i uspjela ga održati zahvaljujući isključivo svojoj pameti i sposobnostima. Uspostavila je društvo zasnovano na principima pravde, solidarnosti i jednakosti. Primila je pod svoje različite skupine nepoželjne u drugim društvima – recimo prostitutke ili gubavce – te im u Gvozdengradu pružila utočiste i dom. Štoviše, dala im je poslove i od njih učinila sretne i produktivne članove zajednice. Otvorena je uma, voli napredak i rado koristi nove tehnologije. Sposobna je liderica i organizatorica. Hrabro vodi ljude u bitku iz prvih redova. Pokazuje bezuvjetnu lojalnost zajednici, koja joj spremno uzvraća istom mjerom. Gledajući likove poput Eboši (a i samog Ašitake), ne možemo se oteti određenom ponosu i optimizmu. Njihove hvale vrijedne, i brojne, osobine daju do znanja kako ljudskoj vrsti ne samo da ima spasa, već i potencijala za napredak.

Takva je situcija s ljudima, no što je s drugim krajem mononokeovskog spektra? Kako film prikazuje prirodu i tko ju predstavlja?

Na prvu loptu, odgovor je očit: to su vukovi, divlje svinje, majmuni i ostale životinje koje obitavaju u šumi. Sve one prepune su bijesa i mržnje prema ljudima, koji ih nemilice ubijaju i uništavaju njihovu šumu. No sve te životinje zapravo su krajnje antropomorfizirane po svom karakteru: ponašaju se puno prije kao ljudi u životinjskoj koži negoli kao prave životinje. Često su fizički i mentalno izobličeni od mržnje. Nad njima dominiraju osjećaji poput osvete ili tvrdoglavosti: neprestano ih goni ta demonska želja da tim gadovima ljudima vrate im milo za drago i izbace ih iz svog šumskog staništa. Naslovna junakinja San posve je identična po svojim osobinama i motivaciji. Posve odana vukovima koji su je odgojili i šumi koja joj predstavlja dom – San ne može ni smisliti ljude, koje napada i ubija čim ih ugleda. Vrlo je zanimljiva geneza nadimka kojeg joj je sam Mijazaki dao: riječ „mononoke“ naime označava često osvetničkog duha koji uzroukuje patnju, bol i smrt kod ljudi – i to je upravo ono što San radi. Ona je ubojita princeza osvete, ona je ratnica bijesa, ona je šumska glad za revanšizmom prema ljudima utjelovljena u jednom liku.

No ako većina divljih životinja možda i jest previše antropomorfizirana, jedna od njih je puno izravnija manifestacija prirode onakvom kakvom ona zaista jest. I Jelen-Bog, i priroda koju on u sebi utjelovljuje, vizualno su ništa manje nego prekrasni – toliko da poželite sjesti u naslonjač satima uživati u njihovoj ljepoti i eleganciji. Jelen-bog je tu da nas podsjeti koliko je priroda vrijedna poštovanja i divljenja, skoro pa i kvazi-religijskog štovanja. Ona je izvor naše inspiracije, ona je magična i vrijedna pažnje, s njom sve počinje i završava. No ona je također po svojoj srži potpuni antipod ljudima i načinu na koji oni funkcioniraju. Priroda nema nikakvih emocija, nikakvu motivaciju ni cilj koji želi ostvariti – ona jendostavno postoji. Njezini susreti s ljudima posve su nasumičnog ishoda – Jelen-bog jednako lako daje i oduzima život, bez ikakve logike ili moralnog koda. On to ne čini iz želje da pomogne ili napakosti, vez iz čiste indiferentnosti. U srži prirode, te Jelen-boga, je da budu neosjetljivi na nas i naše probleme; i na nama je kao ljudima da uspijemo i ostvarimo nešto usprkos toj indiferentnosti. Da nije tako, ne bi bilo ljudske civilizacije.

U nezavidnoj poziciji potrage za ravnotežom između dvaju suprotnosti nalazi se Ašitaka, naš glavni protagonist priče. Nesumnjivo je pozitivan lik – i prilično je izvjesno da je Mijazaki u njemu htio utjeloviti „heroja“ koji za kojeg aksiomatski pretpostavljamo da uvijek postupa ispravno i časno. Tijekom cijelog filma on štiti šumu, no isto tako štiti i ljude; pokušavajući naći zajednički jezik između njih, pomiriti ih i omogućiti im da grade budućnost na koliko-toliko zdravim zajedničkim temeljima. A pomiriti ih nije lako, dapače: jer se ljudska civilizacija i priroda baziraju na posve različitim principima. Dok je šuma vizualno prekrasna, Gvozdengrad je oličenje ružnoće koje izvana prije izgleda kao neka mješavina industrijskog postrojenja i postapokaliptične pustoši negoli kao grad (usporedi s vrlo pitoreskim i raznobojnim gradom iz Mijazakijevog filma „Kikina dostavna služba“). Dok šumske životinje žive u harmoničnom ekosustavu, Gvozdengrađani su neprestano u ratu s drugim ljudima (kao i sa samom šumom). Te možda i najvažnije: dok je Gvozdengrad oličenje tehnološkog i drušvenog napretka, stalno težeći nečem novom i boljem; priroda je oličenje vječite stangacije i nepromjenjivosti. Baš kao što je u srži ljudi stalno mijenjati sebe i okoliš u nastojanju da im bude lakše i bolje, tako je u srži prirode da uvijek bude ista i identična. Dok su ljudi prošli i kameno i gvozdeno doba, otkrivali nove tehnologije i osnivali desetke naselja i gradova zaključno s Gvozdengradom – i Jelen-bog, i vukovi, i dvilje svinje i šuma koja im je svima dom – ostali su nepromijenjeni i nepromjenjivi tisućama godina; i ostali bi takvi i dalje da ljudi nisu došli i pokrenuli rat.

To su krajnosti između kojih Ašitaka mora posredovati. Čovjek i priroda. Progres i stagnacija. Red i kaos. S jedne strane, on iskreno cijeni Eboši i njene ljude, rado im pomaže kad god može te se na samom kraju filma čak odluči i trajno nastaniti u Gvozdengradu. No isto tako on poštuje i šumu čije daljnje uništenje želi spriječiti; te se zaljubljuje u San na prvi pogled. Ašitaka, kao pravi heroj, uviđa kompleksnost situacije i nije odan nijednoj od strana – ili je možda bolje reći da je odan i jednima i drugima.

Centralni sukob nije samo između čovjeka i prirode, nego može poslužiti kao simbolika za bilo koji rat. Baš kao i druge uspješnice Studija Ghibli – poput „Groblja svitaca“ ili „Letećeg dvorca“ – tako se i Princeza Mononoke bavi ratom, odnosno negativnim posljedicama koje ostavlja na društvo. Mijazakija ovdje ne zanima toliko materijalna šteta, već prvenstveno psihološka pustoš koju rat uzrokuje u svojim sudionicima. Gvozdengrađani, a pogotovo šumske životinje, puni su mržnje jedni prema drugima – toksične mržnje koja im truje tijelo i um. Istina, ta mržnja je jako pogonsko gorivo, snažan motivator koji njihovim životima daje smisao i stalno ih tjera prema naprijed – no ona je i otrov koji od nekoć ponosnih i plemenitih divljih svinja stvorio bezumne zvijeri kojima je jedini cilj pobiti što više ljudi i izazvati što veću destrukciju. One su, metaforički a i doslovno, proklete mržnjom i bijesom – i kao takvima im nema pomoći. I opet je Ašitaka taj koji pokušava biti miritelj te uspostaviti kakvo-takvo primirje između zaraćenih strana. Što nije nimalo lako, jer i ljudi i šumske životinje imaju vrlo dugu listu razloga zašto mrze one druge, počevši od brojnih prijatelja i sudrugova što su izginuli u međusobnom ubijanju. Nasuprot jednostavnosti rata – mir je taj koji je težak. Mir zahtijeva da, ako već ne možemo zatomiti mržnju, da barem na dopustimo da ovlada nama i sjednemo za pregovarački stol s ratnim neprijeteljem. Jer moramo. Jer, koncentirajući se na nepravde koje nam je druga strana nanijela (i oni na naše), nećemo daleko dogurati. Jer jednostavno nemamo izbora ako želimo bolje sutra. Svega toga svjestan je i naš glavni mirotvorac Ašitaka.

I na kraju krajeva, kad se sve zbroji i oduzme, kakav to svijet Princeza Mononoke pokazuje? Jesu li Ašitaka, Eboši, San i drugi išta naučili nakon što su cijeli film proveli ratujući? Kakav će svijet ostaviti u naslijeđe budućim generacijama?

Odgovor je i ovdje prilično ambivalentan. Jer svijet na kraju radnje filma i dalje je prilično problematično mjesto – prepuno ratova, destrukcije, sebičnosti i mržnje. No usprkos tome Mijazaki pokazuje i nemalu dozu optimizma prikazajući kako, svim poteškoćama usprkos, postoji mogućnost za napredak i učenje iz počinjenih pogrešaka. Izvjesno je, primjerice, kako su skoro pa apokaliptični događaji na kraju filma potresli naše protagoniste koji će odsada biti oprezniji i mudriji jedni prema drugima – i prema prirodi. Općenito su priroda s jedne te ljudska civilizacija s druge strane, iako duboko suprostavljeni, zapravo i nužno komplementarni te ovisni jedno o drugom. Priroda bez ljudi je dosadna i kruto nepromjenjiva. Ljudska civilizacija bez prirode je jalova, pusta i mentalno ispražnjena. Pritom se jedni i drugi nalaze u pozicijama Amerikanaca i Sovjeta tokom hladnog rata: svaka je strana u stanju potpuno razoriti onu drugu, no samo pod cijenu uništavanja same sebe i svoje budućnosti. Ukratko – mutually assured destruction.

No napredak, i ako je moguć, kao da je vezan za još jednu pojavu, koju u nedostatku boljeg termina možemo nazvati profanizacijom. Kroz radnju filma, svijet Princeze Mononoke malo po malo postaje sve manje magičan i spiritualan te sve profaniji. Magična bića – bili oni vukovi, divlje svinje, Jelen-bog ili mali šumski duhovi – ili umiru, ili gube na važnosti ili se povlače u osamu. Svijet sve manje ovisi o čaroliji i božanstvima a sve više isključivo o ljudima i ljudskoj volji. Iako je možda u kontekstu našeg filma ovakva ideja neugodna, ona je zapravo prilično česta u raznim religijskim i mitološkim djelima diljem svijeta: poput Gospodara prstenova, Biblije ili grčke mitologije. Promotrimo ovaj posljednji primjer i vidjet ćemo da su u kronološki najranijim pričama (stvaranje svijeta, rat bogova i titana, Prometejeva krađa vatre…) bogovi glavni ili čak jedini likovi dok se u kasnijim djelima (Trojanski rat, Odiseja) radnja uvijek i jedino vrti oko ljudi, dok su bogovi eventualno igrači iz sjene čiji se utjecaj u pravilu svodi na neku pravovremenu manipulaciju nekog od ljudskih protagonista. Baš kao i u Princezi Mononoke, poruka je jasna: kao svijet ide prema naprijed, ljudi preuzimaju primat od magije i magičnog.

I za kraj, zanimljivo je proučiti prostorno-vremenski kontekst unutar kojeg se radnja odvija. Većina Mijazakijevih filmova smještena je ili u Japan 20.-og stoljeća ili u neki posve fiktivni svijet – i kao takvi nam pružaju odličan uvid u redateljevu osobnu filozofiju i način razmišljanja. No malo koji film nas toliko duboko uranja u samu japansku kulturu koje je autor dio, te ponajprije njezinu povijest i religiju.

Priča Princeze Mononoke smještena je otprilike u ekvivalent kasnog 16.-og stoljeća, doba kad Japan prolazi kroz stanovite socijalne i tehnološke promjene. Svašta se tada izdogađalo: i prvi kontakt s Europljanima i početak uporabe vatrenog oružja koje su ovi donijeli, i slabost careve vlasti (možda simbolizirana kroz njegovu želju za besmrtnošću), i neprestani vojni sukobi između moćnih aristokrata i najava skorašnjeg jačanja građanske u odnosu na ratničku klasu (tj. samuraje). Sve su to bili elementi koji su mijenjali japanski etos 16.-og stoljeća – i svi su barem natuknuti, ukoliko ne i izravno prikazani, u samom filmu. Ako je Mijazaki htio prikazati ljudsku civilizaciju kao sustav inherentno podložan ratovima i promjenama, onda je odabir ovog vremenskog perioda bio pun pogodak.

Osim povijesnih, film je također prepun i japanskih religijskih konotacija. Iako Mijazaki izričito negira da su njegovi filmovi nastali pod ikakvim religijskim utjecajem, indirektno ipak priznaje kako je jedna religija neizostavan dio japanske tradicije i kulture pod čijim utjecajem on živi i stvara.Tako ovdje, kao primjerice i u još poznatijem „Začaranom gradu“ (tj. „Spirited Away“) možemo uočiti prilično očite šintoističke elemente. Kroz vrlo doslovnu vizualnu i narativnu metaforu („kletvu“ koju uzrokuje mržnja) vidimo štetu koju uzoruje (fizička ili moralna) nečistoća – jedan od tabua u šintu – i važnost purifikacije odnosno uklanjanja te nečistoće. Vidimo božanstva u kojima nema ništa transcedentalno –sva ona dio su svakodnevnog svijeta, sasvim „prirodna“ a ne „natprirodna“. Vidimo skoro pa inherentnu „svetost“ prirode, kao obitavališta brojnih važnih bogova/duhova/duša. Vidimo i „kodama“ – tj. male šumske duhove koji se pojavljuju u japanskom folkloru. I tako dalje, i tako dalje. Iako ništa od toga nije nužno za razumijevanje filma i njegove poruke, svakako daje dodatnu vrijednost samom filmu. Možda čak i čine blage lisičje natruhe unutar ježa koji je Princeza Mononoke.

Kod filmova ovolikog utjecaja i značaja uvijek postoji određeni pritisak da se taj utjecaj i značaj i opravdaju. Neminovno je pitanje je film svojom kvalitetom to i zaslužio – ili se nažalost radi tek o nekom prolaznom hitu, koji će možda i biti u modi nekoliko godina prije negoli tiho nestane iz kolektivne svijesti. U slučaju Princeze Mononoke, odgovor je srećom potvrdan. Unutar anime kulture, ovaj film ima kultni status – kojeg je apsolutno zaslužio. Ako ste iskusni anime konzument – vjerojatno ste ga već gledali i znate o čemu govorim; a ako niste i tek planirate dublje uroniti u svijet japanske animacije – toplo preporučujem da Mijazakiju i Princezi Monoke barem date šansu.

Ledolomac – strip s vatrenom pričom

Posted on by Lazar Vuković

Sve su životinje jednake, ali neke životinje su jednakije od drugih.

Ne mogu drugačije da započnem ovaj tekst nego citatom iz Životinjske farme koji pokazuje surovost funkcionisanja današnjeg sveta. Manjina vlada većinom, pod okriljem demokratije, namećući svoju volju i uzurpirajući prava.

Ovim problemom su se bavili mnogi pisci i filmski režiseri prikazujući identičan problem na svoj način. Romani Mi, Vrli novi svet, 1984 i Farenhajt 451 su najbolji primeri upravljanja ugnjetenim masama s tim što im se položaj usađuje po rođenju, ponavljaju im se stalne laži u koje na kraju sami poveruju i zabranjuju se knjige kao sredstvo propagande. Primera u filmovima ima mnogo tako da ih neću navoditi.

Među navedene bih svrstao i Gvozdenu petu Džeka Londona koja je jedan od prvih radova sa tematikom borbe protiv represivnog režima. Nije tajna da su se na ovom polju okušali i strip umetnici među kojima mogu da izdvojim jedno delo koje je na jedan od najoriginalnijih načina obradilo ovu problematiku.

Ledolomac (Le Transperceneige) predstavlja interesantan spoj postapokaliptičke vizije i distopije. Zamislite svet uništen ekološkom katastrofom izazvanom ledenim dobom i hiljaduvagonski voz koji je osuđen na neprekidno putovanje tim smrznutim predelima. U njemu je upravo smešten preživeli postotak čovečanstva koji je imao sreću da se ukrca. Ali ljudi ne bi bili ljudi kada se i tu ne bi delili na povlašćene i potlačene sa neizbežnim sukobom. Tako izgleda surovi svet ove grafičke novele sa preostalom populacijom čovečanstva osuđenom na lutanje u neprekidnom zatvoru gde napuštanje istog predstavlja sigurnu smrt.

Strip je podeljen u četiri albuma u kojima se može videti sebičnost i bezobzirnost vladajuće klase u odnosu na potlačene. Kako bih to verno prikazao prinuđen sam da ostatak teksta napišem sa mogućim Spojlerima tako da preporučujem čitaocima koji se još nisu upoznali sa ovim remek delom da ne čitaju ostatak teksta.

Prvi album donosi priču o dvoje putnika iz pozadinskih vagona koji igrom sudbine budu pozvani na razgovor kod vojnog zapovednika. Tokom prolaza kroz vagone prisustvuju raskalašnom životu vladajuće klase kojoj je pristupačna prirodna hrana u vidu voća, povrća i mesa za razliku od splačina koje se jedu u pozadinskim vagonima gde su uslovi nalik logoraškim i gde neretko dolazi do kanibalizma. Saznaju da voz počinje da usporava i jedini način da se ubrza je da se pozadinci prebace na napredne vozove. Ali sve bi bilo u redu da se iza tog plana ne krije otkačinjanje suvišnih vagona sa potlačenima i protivnicima vladajuće klase. Šta tek treba reći o manipulaciji i izazivanju straha u drugom albumu pričom o potencijalnom sudaru sa drugim vozom (da, da, postoje dva voza) kako bi se masa kontrolisala. Vladajući se koriste makijavelističkim metodama kako bi ostvarili svoje ciljeve dok je na potlačenima borba da se izbore za svoja prava i bolje sutra.

Ova genijalna i unikatna distopija je nastala iz pera Žaka Loba (Jacques Lob), poštovanog francuskog crtača i scenariste. Nije ni slutio da je albumom Begunac (The Escape) iz 1982. godine o vozu podeljenim po klasama stvorio novi univerzum koji je počeo da dobija na razvoju i još većoj popularnosti nakon njegove smrti. Posle njega scenarističkog pera se latio Benžamen Legran (Benjamin Legrand) koji je svet Ledolomca proširio novom pričom i uveo postojanje još jednog voza u kome se nalaze i skafandari za izlazak i avioni za izviđanje (da, ima i toga). Albumima Istraživač (The Explorers) iz 1999. godine i Prelazak (The Crossing) iz 2000. godine koji predstavljaju direktan nastavak originalne priče, udahnuo je dušu novom pričom sa sve izraženijom borbom za prevlast i rijaliti programima kojima se ubija individua. Poslednji album Terminus (Terminus) iz 2015. godine razradio je Olivije Boke (Olivier Bouquet) donevši sa sobom svoju ideju. Voz se zaustavio, ali da li su njegovi putnici našli konačno odredište koje im može poslužiti kao dom?

Sad prelazimo na ono glavno zbog čega je Ledolomac popularan kod čitaoca. Jasno definisan crtež prošaran tamnim nijansama sive boje i sumorna lica poslednjih pripadnika čovečanstva predstavlja zaštitni znak ove sage jer uverljivo dočarava pesimističnu sliku čovečanstva u tom ledenom paklu. Taj crtež je delo ruku Žan-Marka Rošeta (Jean – Marc Rochette) koji je od početka radio na ovom univerzumu i gde je kolor jedino koristio na poslednjem albumu. Koliko je bio posvećen radu govori podatak da je, tokom rada na Terminusu, polomio ruku i da ga to nije omelo da radi.

Ovaj strip je na našem tržištu izdat zahvaljujući udruženoj saradnji dva izdavača, Makonda i Urban Readsa. Za strip sladokusce su spremili i mekokoričeno i tvrdkoričeno izdanje, tako da svako može da izabere izdanje po izboru.

Ledolomac je doživeo dve ekranizacije. Filmsku iz 2013. godine u režiji Bong Joon – Hoa ljubiteljima sedme umetnosti poznatom po radu na Uspomenama na ubistvo, Domaćinu i nagrađivanom Parazitu. Ne treba zapostaviti zavidnu glumačku postavu u vidu Krisa Evansa, Džona Hurta, Eda Harisa, Tilde Svinton, Song Kang – Hoa i drugih koji su doprineli Bong Joonovom viđenju grafičke novele. Druga ekranizacija je istoimena serija o kojoj su mišljenja podeljena.

Ovu sagu preporučujem za čitanje u hladnim zimskim noćima radi uverljivog dočaravanja atmosfere i kao uvoda u razmišljanje kuda ide ovaj svet. Ovo navodim zato što voz koji neprekidno kruži svetom može da se upotrebi i za alegoriju na današnji svet koji je daleko od promene.

BLIC INTERVJU SA ANIMATORKOM, DARIJOM KOEN

Posted on by Sofija Grebenarović

U moru prezasićenosti, neobično je zanimljivo otkriti nebrušeni dijamant. Pogotovo je neobično mesto otkrivanja – ni manje ni više je YouTube u pitanju. Govorimo o digitalnoj animatorki Darii Koen, autorki animiranog serijala video klipova ,,The Vampair“.

Serijal govori o vampiru Vojvodi od Trezora, koji je gledao svoja posla, kad je u njegov zamak banula studentkinja Melisa Dumarias Misi. Misi se sklonila u zamak da bi čitala ,,Sumrak“ (nemam komentar). Međutim, Vojvodi je, na misao da je u njegovom zamku ženska osoba, zaigralo… srce. Odlučio je da prekine čitanje i zaključa Misi u zamku. Ono što nije znao je da je Misi vrlo inteligentna i veoma, veoma sociopatski raspoložena. Uslediće jurenje, plesanje, mrtve prostitutke, oživljavanje, zavođenje, razne natprirodne moći i mnogo nasilja različitog kalibra (najs!). Iako je gorenavedeno ono što me je privuklo serijalu od nekoliko kratkih epizoda, ono što sam zavolela je neverovatna posvećenost detaljima i zanimljiv scenario. Ako sam vas zainteresovala, serijal možete da pogledate na LINKU.

 

Darija Koen (Daria Cohen) je nezavisna animatorka i ilustratorka. Umetnički pseudonim joj je ChibiDonDC. Diplomirala je 2016. god na Šenkarskoj školi za animaciju i dizajn (poznatijoj kao samo Šenkar) u Ramat Ganu, u Izraelu. Ima autoske naloge na Patreonu, Pinterestu, Fejsbuku, Instagramu i Tviteru. Što se muzike tiče, najviše koristi muziku Voltera, ali se pojavljuju i ne toliko poznati umetnici kao ,,Karavanski dvor“ (Caravan Palace), Dimi Mačka (Dimmie Cat), „Lutke Novog Albiona“ (The Dolls Of New Albion), Amanda Palmer iz ,,Drezdenskih Lutki“ (Dresden Dolls). Možete je novčano podržati na Patreonu.

AVKF: KADA STE POČELI SA DIGITALNOM ANIMACIJOM I ZAŠTO?

DK: Još dok sam studirala. Pre toga sam bila strip crtač, ali bila sam malo upoznata i sa animacijom, jer je i moj najstariji brat animator.
Ipak, u animaciju se nikada nisam upuštala sve dok nisam upisala odgovarajući kurs za animaciju na drugoj godini fakulteta.

AVKF: KAKO STE DOŠLI DO IDEJE STVARANJA VIDEO KLIPOVA FOKUSIRANIH NA VAMPIRE – VOJVODU I MISI?

DK: Veliki sam ljubitelj muzike Aurelia Voltairea više od 10 godina. Moja omiljena njegova pesma bila je „The Night“.
Ideja za animaciju mi se vrti po glavi od moje 16. godine, ali ne bi imalo smisla koristiti moje likove pa sam morala da stvorim likove Duke (Vojvoda) i Missy.

 

AVKF: ZAŠTO BAŠ MUZIČKI OPUS VOLTERA, KARAVANSKOG DVORA I DIMI MAČKE DOMINIRAJU U VAŠIM VIDEOZAPISIMA?

DK: Rekla bih da u mojim animacijama prevladava SAMO Volterova muzika, dok su sve ostale pesme jednokratne. Postoje dva razloga:
Volterova muzika me najviše inspiriše.

Vojvodin glas se nikad ne menja, pa mora biti isti muzički autor.

AVKF: IMATE LI BILO KOJE UZORE?

DK: To bi bili Vivziepop, neki od mojih nastavnika na fakultetu, Piter Penguinz0 i moj najstariji brat.

 

AVKF: MOŽEMO LI DOBITI MALI UVID U VAŠE BUDUĆE PLANOVE?

DK: Sve što mogu da kažem je da će se druga sezona uglavnom vrteti oko Vojvode.
Ostalo je tajna, pa ćete morati pažljivo da gledate i pratite dešavanja u klipovima.

Ne brinite, Daria, nećemo se odvajati od računara kao kolac od… pa… vampira.

Vaša Gospa Smrt.

In memoriam Zoran Stanojević

Posted on by Elena Alexandra

Zoran Stanojević (07.03.1942. – 11.06.2021.) bio je jugoslovenski i srpski pisac za decu i odrasle, dramski pisac, prevodilac, aforističar, satiričar, radijski voditelj (u penziji) i omniolog.

Rođen je u Beogradu od oca Tihomira i majke Jelice. Studirao je dramaturgiju na beogradskom Fakultetu dramskih umetnosti.

„Najnovija istraživanja pokazuju da smo mi bili ovde još mnogo pre no što smo odnekud došli.“

U toku svog stvaralačkog opusa objavio je 21 knjigu (1968-2018). Zastupljen je u mnogim antologijama. Napisao je oko 60 drama od kojih je trećina nagrađena na anonimnim radio konkursima a mnoge su i igrane na svim većim radio stanicama u nekadašnjoj Jugoslaviji dok je 15-ak prevedeno i igrano u Švedskoj, Nemačkoj, Austriji i Belgiji.

„Izvođač radova žali se što ga napadaju iako apsolutno ništa nije uradio.“

Od 1977-e godine objavio je na stotine priča u listovima i časopisima („Mladost“, „Jež“, „Maksi smeh“, „Letnji Ježev almanah“, „Ježev humor na kvadrat“, „Satirikon“, „Zum reporter“, „Novosti osam“, „Oko“, „Politika ekspres“, „Nin“, „Politika- The international weekly“, „Borba“, „Naša Krmača“, „Danga“, „Politika“) kao i stotinak brojeva ETNE (časopisa za satiru koji postoji samo na Internetu), itd.

„Ako je dobrim namerama popločan put u pakao, mi smo na putu za raj.“

Sam je govorio kako je polovinu svog radnog veka proveo kao slobodan umetnik a drugu polovinu kao voditelj i voditelj-urednik u Radio Beogradu gde je od 1965-e isprva kao spoljni saradnik a od 1976-2005 ostvario oko 4.000 sati „živog“ radio programa. Bio je i dopisnik Radio Beograda iz Nemačke gde je jedan period svog života i živeo u Minhenu.

„Rezutati dosta impresioniraju, samo šteta što baš na ovaj način…“

Radijske emisije po kojima ćemo ga pamtiti:

„Vreme radoznalosti“ (Prvi program Radio Beograda koju je vodio duže od sedam godina u periodu 1976-1983), „Lovac na bisere“ (na Beogradu 202 u trajanju nešto kraćem od godinu dana a u periodu 1979-1980), „Klub dva“ (ova se emisija slušala na Drugom programu Radio Beograda a on je u njoj bio prvi urednik i voditelj emisije više od sedam godina u periodu 1986-1994), „Hobiskop“ (emitovana na Drugom programu Radio Beograda takođe u periodu od sedam godina od 1986-e do 1994-e godine), „Omniologija/ Poznavanje svega“ (ova interesantna emisija je emitovana na Beogradu 202, u trajanju od četiri i po godine u periodu od 2011 do 2015 a rađena je po istoimenoj knjizi iz 1982-e godine)

„Nemamo ništa jer smo tako u mogućnosti“

Prevodi kojima nam je otvorio nove svetove mašte:

„Ozma od Oza“ (L.Frenk Baum, izdanje Nolit, Beograd), „Bil, Heroj Galaksije“ (SF, Hari Harison), „Trampa svesti“ (SF; Robert Šekli), „Dela vremena“ (izdanje Narodne knjige Beograd, SF, Džon Braner), „Družina prstena – Gospodar prstenova 1“ (DŽ.R.R.Tolkin), „Dve kule –Gospodar prstenova 2“ (Dž.R.R. Tolkin), „Povratak kralja – Gospodar prstenova 3“ (Dž.R.R. Tolkin – i to u najmanje devet izdanja sa njegovim prevodom, Nolit- Beograd sa prvom publikacijom u godini 1981-oj a ostalima u Stilosu – Beograd 1988-e, Bata knjizi – Beograd 1996-e, Esotheria/Moć knjige- Beograd 1996-2002, Narodnoj knjizi- Alfa Beograd 2002-e,…Publik praktikumu – Beograd 2018,…)

„Prožima me tako snažan entuzijazam da od toga ne stižem da se bavim onim na šta mi se on odnosi.“

Njegove pozorišne drame „Rođak Glo/Kapetan Snip“ i „Pablo, čovek kome su se dogodile cipele“ kao i scenario „Ljudi koji trepere“ (što je serija od 13 polučasovnih epizoda u duhu satire sa blagim dojmom naučne fantastike koju je TV Beograd otkupio 2003-e i čekala je realizaciju) nisu prošle nezapaženo.

„Šta god da treba da se radi, mi i za to imamo ljude koji to ne umeju.“

Objavio je i 11 naslova za odrasle i 10 naslova za decu:

„Lice namenjeno drugima“ (kratke priče, Matica Srpska, Novi Sad, 1968), „Rođak Glo“ („Radivoj Ćirpanov“, Novi Sad, 1971), „Kapetan Snip“ (Nolit, Beograd, 1973), „Poznavanje pisca“ (BIGZ; Beograd, 1974), „Najveći detektiv na svetu“ (NIGZ, Beograd, 1974), „Psi“ (pesme za decu, BOGZ, Beograd, 1972), „Mačke“ (pesme za decu, BIGZ, Beograd, 1972), „Životinje iz divljine“ (pesme za decu, BIGZ, Beograd, 1972), „Pospani Martin“ (Dečje novine, Gornji Milanovac, 1973), „Kuća koja je pustila koren“ („Radivoj Ćirpanov“, Novi Sad, 1981), „Zeci, peci, pec“ (JEŽ, Beograd, 1982), „Poznavanje svega“ (Nolit, Beograd, 1982), „Goranov dnevnik“ (Nolit, Beograd, 1982), „Knjiga, satirične priče“ („Vizija 011“, Beograd, 1994), „Beograd iz sve snage“ (Saga T.S.T. Beograd, 1995), „Beograd: brzi vodič, bleferski priručnik za prave blefere“, („Mala velika knjiga“, Novi Sad, 1999), „Pivo“ (Mono – Manjana pres, Beograd, 2000), „Crta ispod sveta, satirične priče“ („Konras“, Beograd, 2004), „Govori F. Gromki – Tmurni“ (Draslar partner, Beograd, 2004), „Nama nije ni kako nam jeste, knjiga aforizama“ (Alma, Beograd, 2009), „Mislim po tuđim kućama, satirične priče“ (Binder, Beograd, 2013)

„Imajmo u zidu da čak i jadna jedina slivna gruška može da upropasti mlitav sisao svake naše pečenice!“

Autori je i izložbi. „Izložba ničega“ (performans, 1985) u „Klubu međunarodnog prijateljstva“ u Beogradu predstavljala je anti-ozložbu ili parodiju izložbe jer ju je sačinjavao potpuno prazan izložbeni prostor, katalog, umetnik i 60 posetilaca.

„Zahvaljujući kupljenim doktoratima kod nas već postoji veštačka inteligencija.“

Dobitnik je „Neven“ nagrade za najbolje ostvarenje za decu na srpskohrvatskom jeziku za knjigu „Rođak Glo“ (1971) na Zmajevim dečijim igrama. Uručena mu je „Zmajeva nagrada“ za izuzetan stvaralački doprinos savremenom izrazu u književnosti za decu (Zmajeve dečije igre, 2002). Nagrađen je nagradom ,,Sigridrug“ za „Goranov dnevnik“ odnosno za najbolji tekst monodrame (Zmajeve dečije igre, 1997) kao i Zlatnom značkom Kulturno prosvetne zajednice (1991). Dobitnik je i Zlatnog mikrofona Radio Beograda (2008) i plakete Vitomir Bogić za izuzetan doprinos radiofoniji (2015).

„U kasapnici, ako se obraćate osobi koja drži sataru, dobro je za nijansu drugačije formulisati pitanje „imate li vi mozga?“

Do objavljivanja ovog teksta datum i mesto sahrane nisu objavljeni.

Elena Alexandra

Serija See dobija drugu i treću sezonu

Posted on by Redakcija

Epska postapokaliptična serija „SEE“ u produkciji AppleTV+ dobija drugu sezonu, a najavljeno je da će verovatno biti i treće sezone, pošto je objavljen datum da će se nastaviti sa snimanjem 14. oktobra 2021. Prijem i reakcija publike na prvu sezonu bile su vrlo dobre, pogotovo jer je u pitanju originalan koncept na kome su radili pisac Stiven Najt poznat po radu na scenarijima za seriju Peaky Blinders, Taboo i filmovima kao što su Sedmi sin i Devojka u paukovoj mreži. Na projektu je radio i Frencis Lorens, producent koji se proslavio delima kao što su Konstantin iz 2005, Ja sam legenda iz 2007, Crveni vrabac iz 2018 i serijal filmova Igre gladi. Pošto je prva sezona doživela zapažene rezultate, omogućen je dalji rad na drugoj i trećoj sezoni.

Prva epizoda je emitovana 1. novembra 2019, na striming platformi AppleTV+ gde je svu pažnju pokupila glumačka postava s Džejsonon Momoom u glavnoj ulozi Baba Vosa, vođe plemena Alkeni. Pored njega, glavnu žensku ulogu ima Hera Hilmar koja tumači lik Magre Kejn, zatim je tu i Silvija Hoeks koja tumači lik kraljice Kejn i vođu plemena Pajana i naslednika Kanzua dinastije. Za drugu sezonu je potvrđeno da će se pojaviti Dejv Bautista, poznati kečer čija je glumačka karijera već neko vreme na uzlaznoj putanji. Neki izvori tvrde da će druga sezona početi s emitovanjem 27. avgusta 2021, pošto je u postprodukciji, dok je snimanje treće sezone pomereno zbog poteškoća rada studija tokom restriktivnih mera usled pandemije COVID-19.

Premisa ove serije je da se pre nekoliko vekova od same radnje dogodila pandemija usled čega je čovečanstvo od sedam biliona spalo na tričavih dva miliona na celom svetu, s tim da su preživeli, takođe, podneli dodatnu žrtvu i svi oslepeli. Radnja u prvoj sezoni se dodatno komplikuje pojavom trudnice iz nekog drugog plemena koja rađa dva deteta s funkcionalnim čulom vida. Otud i poreklo imena serije SEE (eng. videti).

Prva i druga sezona imaju po osam epizoda, i snimljene su na raznim lokacijama u blizini Vankuvera, Britanska Kolumbija, Kanada. Epizode su vizuelno savršene, krase ih bogatstvo boja i kadrova, kao i detaljni kostimi i rekviziti. Arhaični govor likova, hijerarhija nalik na feudalno doba, ali i dramatična radnja i porodična priča u seriji See na IMDB ima ocenu 7.5, što je stavlja u visoki rang kvaliteta.

Za kraj, želimo da vas pitamo da li ste pogledali prvu sezonu, i ukoliko jeste, slažete li se sa IMDB ocenom i da li s nestrpljenjem očekujete nastavak?

PALP: Urušavanje vrednosti ili širenje kulture?

Posted on by Kristijan Šarac

 

 

 

ŽANR: istorijski/drama/triler/vestern
ORIGINALNI NAZIV: Pulp
IZDAVAČ ZA REGION: Čarobna knjiga
SCENARISTA: Ed Brubejker
CRTAČ: Šon Filips
ZEMLJA: SAD
PREVOD: Darko Tuševljaković
GODINA IZDAVANJA: 2020.
OCENA:

 

 

 

 

Prvo što treba navesti da je ovo nova edicija pod imenom Veliki Novi svet. U njoj će se objavljivati velika dela američkih autora, kao i autora koji su radili pod njihovim uticajem. Ovi pažljivo izabrani stripovi će biti objavljivani u dva formata: A4 Veliki Novi svet i B5 Novi svet. Vrlo sam uzbuđen zbog ove činjenice – jer u suštini nismo ni zagrebali vrh ledenog brega ispod kog se kriju kvalitetna dela devete umetnosti Novog sveta. Radujem se ovoj ekspediciji na delomično neistraženu teritoriju.

Iz perspektive današnjice jako teško je shvatiti uticaj palp časopisa na mnoge žanrove, posebno na fantastiku. Neobičan nam je pre svega toliki obrazovni doprinos nečeg za šta znamo da je literatura niskog kvaliteta, kao i otkud to da je bio toliko značajna ekonomska injekcija izdavačima. Kakva je poveznica sa nečim što je dobilo ime po jeftinom papiru na kojem je štampano? Papir se mrvio, korice su prelazile preko stranica, ali imale su dinamične crteže na naslovnim stranama, čudnovate i uzbudljive priče, štancane u velikim tiražima prema shemama koje su bile oblikovane uredničkim ličnim (ne)ukusom. Dela u kojima se nije vodilo računa o nauci, karakterizaciji junaka, autentičnosti radnje, a ponajmanje o književnoj vrednosti.

Da bismo shvatili gde leži uticaj palpa moramo se vratiti nekih stotinu godina unazad, jer skoro sedamdeset godina takva izdanja ne postoje. Polovinom devetnaestog veka u Evropi, književnici su imali status kakav danas imaju u Americi, to jest bili su dobrostojeće zvezde. U stvari, čak i oni koji nisu bili poznati i ustoličeni na prestolu ’zvezda’ mogli su živeti od pisanja. Strogo se vodilo računa o standardu, nešto ispod određenih vrednosti nije moglo da prođe ispod radara. Objavljivani su samo vrhunski autori koje kao takve i danas znamo: Dikens, Irving, Tolstoj, Vern, Vels. Dakle, iako se vodilo računa o publici, na prvom mestu je bila književna zaostavština koja ne zastareva, jer su joj vrednosti visoko frekventne. No, u svemu tome je postojala i mana, elitizam, doduše potpuno nenameran, ekonomski. Jednostavno rečeno, časopisi u kojima su objavljivali radove bili su skupi i dostupni isključivo bogatima i višem srednjem staležu. Primera radi, obeležje časopisa toga doba bio je relativno mali tiraž i cena od tridesetak centi što je bila trećina prosečne dnevne nadnice, a i sadržaj je bio prilagođen bogatijoj publici.

No grešno bi bilo okriviti samo ekonomiju za smrt dobrog i kvalitetnog petparačkog štiva. Veći deo zle kobi te vrste literature pada na cenzuru i crkvu koja je osuđivala njen đavolji upliv u naš svet. Jer ko je video ratove, nasilje, pirate, ljubavne afere, detektive, a da ne govorim o đavolštinama kao letelice, tenkovi i roboti – spalite inovatore! Tako je prisilnim bojkotom izdavača umro i sahranjen roman kao forma, ukoliko ne računate one u nastavcima, barem na neko vreme do vaskrsenja polovinom dvadesetog veka. Ako na to dodamo i činjenicu da je u Americi negde u to vreme upravo donesena kurikularna reforma, odnosno, osnovna škola postaje obavezna, pa je pismenost bila u naglom porastu u tom delu sveta, stvorena je idealna podloga za palp. Pa shodno tome palp časopisi dobijaju na popularnosti. U tim časopisima najčešće teme su bile Divlji zapad i Američka revolucija, kasnije i detektivske, avanturističke i ljubavne priče. Kupovali su ih gotovo svi čitajući ih kriomice, jer im je reputacija bila upitna. Nekako buntovnički, jer je zabranjeno voće slađe i kao vesnik promena koje će uslediti.

Kraj veka je doneo industrijsku revoluciju i uzdizanje fantastike kao žanra. Ime Luisa Filipsa Senarensa je vrlo skrajnuto u odnosu na njegov doprinos kroz 1500 priča fantastike. Doduše, vrlo verovatno da je to zbog slabog kvaliteta istih. Veliki rat je usporio Evropu sa druge strane Amerika je bila nedirnuta i sve je bilo spremno za konačan procvat palp i šund literature. Prvaci su bili Barouz i Lovel. Ipak treba valjano razgraničiti palp i šund, iako je granica tanka gotovo nevidljiva. Šund namerno kopira običaje i pravila palp fikcije, dakle svesno, pa i podsmehljivo spušta obrazac pisanja ističući najgore strane da bi se postigao zahtevani efekt. Ipak, najgrešnija (ne)dela su ona koja su nenameran šund, primer je verovatno tvorac ideje o teoriji zavere Ričard Šaver koji je priče pisao kao svoju doživljenu realnost. Konstatovaću da je nenamerni šund u fantastici danas nažalost neredak i učestaliji nego pre stotinu godina. U takvoj atmosferi, jasna je bila potreba za specijaliziranim časopisima niske cene koju je prvi uočio pionir u sferi radio amaterizma Hugo Gernsbek. Pokretanjem Amazing Stories-a menja lice fantastike, više od pola veka kasnije Spildberg snima seriju istog imena odajući počast jednom vremenu, omažirajući i najavljujući bolju sutrašnjicu fantastike u kojoj neće biti skrajnuta – iako nominalno nije prvi, jer od ranije postoje Weird Tales, koji objavljuje priče bliske stravi i užasu Hauard, Po, Lavkraft i slični, kao i zvanično prvi časopis fantastike ruski Mirpriklusheniya – svakako jeste najznačajniji za popularizaciju žanra. No, svako svetlo nosi u sebi malo mraka, pa tako i veliki Hugo po kome ime nosi jedna od najvećih žanrovskih nagrada. Sa obzirom da je stvorio prvi pravi fandom određujući ukus publike skupa sa svojim urednicima. U mnogome je odgovoran i za getoizaciju fantastike i zadržavanje u takoreći vodama trivijalnosti lakog štiva. I to u trenutku kada su se ostali žanrovi vraćali glavnom toku, fantastika je svesno otcepljena. Označena i dan danas kao književno nedonošče, lakši put, iako se sa ovim ne slažem. Svestan sam, baš kao i Stanislav Lem u svom čuvenom stručnom tekstu, kakva medveđa usluga je time učinjena celokupnom žanru.

Ipak, na trenutak moram da usporim i spomenem neka imena koja su prošla kroz Amazing, E. E. Smit, Džon Kembel, pre njegovog nesrećnog gašenja i pokretanja skoro naslednika Wonder Stories-a. Nekako u isto doba dobija i konkurenciju u vidu možda i najboljeg žanrovskog palp časopisa svih vremena Astounding-a. Konkurencija, iako nikome nije draga je najbrži put da se iznedri kvalitet i nove staze. Istovremeno Gernsbek štampa prve džepne romane, tako uzimajući još zasluga za rasprostiranje fantastike. Već smo došli do tridesetih godina prošlog veka, u kojim se pojavljuju naznake i začeci onog što ćemo kasnije znati pod nazivom seksualna revolucija. Pojavile su se preteče superherojskog stripa i časopisi sa do tada neviđenom količinom seksualno nedvosmislenog i za tu epohu pornografskog sadržaja, iako za sadašnjost prilično nevinog. Neću davati na važnosti tim izdanjima tako što ću im navesti ime, jer su svojim senzacionalističko-seksoeksopolatističkim i krajnje nefeminističkim pričama otelotvorili šund uveliko gurajući fantastiku i horor u trivijalnu književnost za svakolike mase. Velika Američka kriza je uticala i na izdavaštvo cene papira su skočile časopisi su se gasili, uostalom kao i sve ostalo, ugašen je nakratko i Astounding. Da bi pod novom upravom počeo da objavljuje kvalitetnije priče promišljenije ne i dalje na nivou jednog Poa, ali sociološka naučna fantastika je bila vesnik sutrašnjice kojeg su uhvatili Džek Vilijamson, Marej Lanister i mnogi drugi. Iako je to njihovo radikalno sutra za nas sada naivno i nespretno učenje hodanja od juče.

Ulazimo u period u kojem deo publike preuzimaju fanzini, potpuno nova vrsta izdavaštva, volonterskog, i u kom dolazi do fandomskog raskola te podele na klanove. Nove vrednosti i kanoni su uspostavljeni epoha banalnosti u fantastici je prošla, što su u paralelnoj Evropskoj realnosti potvrđivali bivstvovanjem Bulgakov, Čapek i Zamajatin. Urednik Astounding-a pred drugi svetski rat postao je Kembel i Zlatno doba fantastike je otpočelo. Iako još uvek palp,, časopis je zahtevao ono što niko do tada nije – poznavanje materije o kojoj pišeš. Pa su tu pisali samo birani autori: Asimov, Van Vojt, Sterdžen, Hajnlajn dakle sve same zvezde. Iako niko sem Sterdžena, ironično sa obzirom na njegovu čuvenu rečenicu da je počeo u palp časopisu, nije stilski bio na nivou glavnog toka, svi su imali smisao za bavljenje ekstrapolacijskim i sociološkim problemima društva kroz fantastiku. Pošto je njihovo pisanje bilo sve osim niskovrednosne književnosti, publika se širila i kritika je ublažila stavove prema fantastičnom stvaralaštvu. Problem je bio što su i dalje postojala izdanja koja su objavljivala eskapističke banalne praktično trivije za mozgopašu, odnosno šund. Izuzetak je bio prvi urednički pokušaj Frederika Pola Astonishing Stories. No i ćorava koka ponekad ubode zrno, pa su se pojavljivala povremeno imena vredna pažnje: Bredberi, Bliš i Katner. Astounding postaje prvi koji uzima današnji književni format časopisa. No desio se rat i veliki i mali su nastradali bivajući ugašeni. Negde pred kraj rata novi urednik Amazinga počinje objavljivati priče već pomenutog ludaka Šavera vračajući fantastici delić loše slike koja se zadržala kroz predrasude do dana današnjeg.

Po okončanju rata krenulo se u obnovu svega i svačega, pa su i mnogi časopisi revitalizovani. Ipak, sledilo je vreme novoosnovanih Fantasy&SF-a i Galaxy-ja, čiji su urednici prvenstveno insistirali na istinskom književnom izrazu. Pri čemu su izvukli kovčeg polumrtvom palpu, i prvi je pao Kembel koji je gurajući Hubarda izgubio Sterdžena i Asimova. Palp se borio još nekoliko godina sa nekoliko uzdaha objavljivani su u raznim časopisima Dik, Klark, Herbert, Vans, Bliš, Bredberi, ali ozbiljan ton pripovesti je zakucao i poslednji čaval u kovčeg palpa. Umrli su i književni časopisi. Bilo je vreme za knjige, romane, Vudstok, seksualnu revoluciju i Novi talas fantastike. Autori i urednici, pre svih Murkok, ovog pokreta su sve dali na kvalitet, to nije nimalo lošija fantastika od današnje. Odrasla je i postigla svoj puni potencijal. Uostalom nekim od tih ljudi se i danas divim. Začudo, sa vremena na vreme palp oživljava kroz reprinte da kao kakav vampir ispija punokrvnu fantastiku. Palp urušavanje vrednosti ili širenje kulture? Ako pitate kolekcionare koji daju na hiljade dolara za stara izdanja, izdavače koji prave luksuzna izdanja reprintovanih časopisa ili autore koji čežnjivo pišu sav taj palp, odgovor je jasan.

Palp urušavanje vrednosti ili širenje kulture? Šta vi mislite? Verujete u predrasudu o rudimentarnosti palp fantastike? Ukorenjeno ubeđenje da je sve objavljivano u godinama odrastanja fantastike fušersko štivo, usmereno samo na to da razonodi čitaoce. No, da li je baš ovako? U glavnini slučajeva jeste, ali egzistirali su i autori čije su umetničke mogućnosti nadilazile epohu, poput recimo Farmera koji je znao kako koristiti potku i poetiku trivijalnog. Treba znati i to da tada stil i pismenost nisu ni traženi samo ideja. Što u mnogome podseća na današnjicu sa tom razlikom da se danas traži, a ne dobija. Pa je vrlo teško odgovoriti na pitanje: Palp urušavanje vrednosti ili širenje kulture? Možda je odgovor u Sterdženovoj izjavi:

„Devedeset procenata svega je smeće.“

Ed Brubejker – jedan ob bitnijih Američkih scenarista modernog doba, višestruki dobitnik Ajzner i Harvi nagrada. Radio na serijalima Besmrtna Gvozdena Pesnica, Kapetan Amerika, Betmen, Derdevilu, Gotam Central, Ženi-Mački i Sleeper. Potom, se posvetio pisanju grafičkih novela, neke od njih su Ubij ili budi ubijen, The Fade Out, Fatale i CriminaL.

Šon Filips – crtač koji je radio na serijalima Betmen, Marvel Zombies i Helblejzer. Zatim ulazi u dugogodišnju saradnju sa Brubejkerom i stvara Ubij ili budi ubijen, Sleeper, The Fade Out, Fatale, Criminal i Incognito.

Autori na jedan izuzetan način daju omaž palpu koristeći temu divljeg zapada, a opet smeštajući dešavanje u Njujoršku vrevu. Svet je na ivici rata, Amerika je prepuna onih koji podržavaju Hitlerov režim novcem i glasom. A opet, iznad toga se izdiže junakova lična tragedija. Sanjarenje o davno prošlim danima kada je bio neko i nešto. Sve to kroz vizuru palp priče kojom zarađuje za hleb. Kada mu i to oduzmu pada u ambis beznađa, a očajni ljudi čine očajničke stvari. Kad već nema prijatelje poslužiće i stari neprijatelji kao pomoć u akciji, šta može da krene po zlu u dobro smišljenom planu. Na kraju krajeva, svi revolveraši žele umreti u čizmama.

Sa obzirom na obim, vrlo rečita priča. Bavi se pomalo problemom koji muči Ameriku, a to je apsolutna nebriga o starima ukoliko za mladosti ne steknu kapital. Mada, tako je u svim kapitalističkim društvima, surova su i bešćutna. Crtež uspeva postići dojam retra u retru. Što je prilično impresivno moram priznati. Mala mana je što američki autori vole sve da ti nacrtaju čime često proizvede kontraefekat. Za primer ću uzeti rečenicu: Nisu svi Nemci nacisti – u mojoj glavi se automatski izkristalizirao nastavak krilatice – ali su svi nacisti Nemci. Nema abolicija kroz dobro retkih pojedinaca za veliko zlo. Ali takve stvari nam se nameću kroz strip, film i druge medije. Na nama je da odredimo granicu naše političke korektnosti.

Sve zemlje sveta imaju svoje palp i šund periode, a pošto mi uvek kasnimo i kaskamo za svetom. Kod nas je upravo u zamahu takav jedan progresivni i epohalni interval u kome se tek otkriva da žene nisu predmeti i da je pop – pop, ma sa koje strane ga čitali. A dok se smilujem da napišem novi tekst, vi razmislite o pitanju svih pitanja: Palp urušavanje vrednosti ili širenje kulture?