Blog

Prokletije i proklete refleksije

Posted on by Dejan Sklizović

Prokletije, treći roman Dejana Ognjanovića je iščekivan s nepodeljenom pažnjom od strane domaće, ali verujem i šire javnosti, imajući u vidu autorov stvaralački doseg. Kako i da li se isplatilo čitanje, proverite u mojoj svežoj refleksiji prvog čitanja:

Prokletije su se konačno našle u rukama pretplatnika, a neodoljivi šarm čistokrvne balkanske strave je dobio najreferentniju i najtamniju tačku u svojoj mučenoj i teško izvojevanoj pobedi nad masom mejnstrima i sličnih nepodopština. Neka je i mala, ali je pobeda! Bez ulaženja u lične razloge dopadanja ili odbojnosti budućih recipijenata, mogu reći je da su Prokletije postale referentna tačka, nezaobilazni reper u genezi autohtonog žanrovskog momenta krvave balkanske istorije. One predstavljaju politički nekorektno, kopilansko čedo umotano u natrulu placentu lokalnih patnji, koje je u romanu Naživo krenulo u težak porođaj, da bi se u Prokletijama sasvim okupalo vazduhom natopljenom mijazmom i zaskičalo usled bačenosti u nesavršenost materijalnog postojanja. Ne očekujte da budete pošteđeni najcrnjih slutnji o užasima koji vrebaju skriveni među stranicama ove knjige, ali ne dozvolite sebi da ostanete uskraćeni za odgovore na pitanja koja vas odavno muče. Jer, Prokletije će vam sasvim direktno ukazati na genezu užasa i dati neuvijene odgovore o ljudskom postojanju i prirodi sveta koji nas okružuje. Upozoren, napola spašen!

Pre svega Prokletije su sjajan roman, koji će i najzahtevnijim čitaocima pružiti pregršt zabave i tema za razmišljanje, kao i sjajnih žanrovskih momenata, zbog kojih pozivam sve horor, ali i fanove ostalih žanrova da nabave, pročitaju i prostudiraju izuzetan tehnički priručnik o građenju postavke, karaktera, neočekivanih zaokreta, naposletku i – žanra. Ne morate se slagati sa autorom i njegovim svetonazorima da biste uživali u univerzumu čiji će vas stanovnici i fenomeni zaskočiti kada se najmanje nadate, a čije će vas misterije svakako držati budnim čitavu noć, sa sve knjigom u šakama i željom da se pročita makar još malo dok se oči sasvim ne sklope. Prokletije su, iako u duboko filozofičnom diskursu, jako uzbudljiv i zanimljiv roman. Koga ne bude interesovalo dubinsko promišljanje o autorovim dilemama i stavovima i dalje može uživati u lepoti naracije i sjajnom tempu od početka do poslednje rečenice.

Samo otvaranje je drakonsko! Ko nema stomak, neka se skloni. Ko ima uši, neka čuje! Tempo romana je majstorski prilagođen trima celinama koje ga čine, kao i ubačenim delovima, koji su pravo meso građe. Horor Vacui, Magna Mater i V.I.T.R.I.O.L. čine zasebne studijske delove povezane u organsku celinu, sa nešto drugačijom problematikom u prvom planu.

HORROR VACUI

Pre početka čitanja Prokletija je veoma poželjno poznavanje Ognjanovićevog prvenca, Naživo, koji je otvorio njegov stvaralački univerzum i predstavlja svojevrsno predsoblje dešavanja u ovom romanu. Naživo je po strukturi i naraciji suštinski pravolinijski (tamo i ovde) roman koji ukazuje na okultnu pozadinu bratoubilačkih ratova devedesetih, sa naglaskom na inicijacijski momenat mladog čoveka neuklopivog u takav sistem vrednosti, dok su Prokletije razrada (kako bi Ognjanović rekao – reimaginacija) Naživog i ulazak u problematiku temporalnosti i slojevitosti univerzuma. Da ne bude zabune, specifičan set vrednosti, kao i kolekcionarske aspiracije glavnog junaka prvog romana su daleko od osuđivačkih i prosto-negirajući prema događajima oko njega, već se pre radi o naučnoj studiji upliva Nepoznatog na ljude i događaje. Već tada se videlo da se autorov fokus okreće, od trivijalno-svakodnevnog ka okultnom i surovom. Ne iz razloga estetike, već pre aksiologije lokalne strave, koja će, kao vrhunsku vrednost, postaviti saznanje o zverskoj i krajnje neprijateljskoj prirodi balkanskog ekspres-lonca. Pritom je sasvim moguće princip primeniti i proširiti na čitavu planetu i svet koji nas okružuje, jer je u ova dva romana prostudiran samo jedan aspekt neprijateljskog i tuđinskog.

Tako u prvoj celini Prokletija, Horror Vacui, imamo predstavljen momenat u vremenu tek malo nakon dešavanja iz prethodnog romana, dakle, devedesete i prebacivanje ratnog žarišta sa Bosne na Kosovo. Dijapazon likova se širi i Ognjanović nam predstavlja, manje-više, sve glavne aktere socijalne scene devedesetih, od najvećeg šljama, pa do likova koji pošteno rade svoj posao i tavore u sistemu koji suštinski ne podržavaju. U takvom zamešateljskom bućkurišu koji je snašao Srbiju tih godina, uglavnom je šljam najbolje plivao, a najsposobniji su vrlo svesno morali da, ili postanu politički podobni, ili budu gurnuti pod tepih i proglašeni škartom. Tako u Prokletijama postoji veoma pažljivo birana lepeza dominantnih društvenih tipova razrađenih kroz likove u knjizi.

Glavni junak je jako sličan Dejanu iz romana Naživo, ali na sasvim poseban način. Naime, Jovan je imao život i verovatno sve dobro i društveno prihvatljivo od života, ali u jako pogrešno vreme. Dejan je, s druge strane u identično vreme u startu odbio da prihvati i najmanji teret društvene odgovornosti, svodeći svoje prisustvo u socijalnim krugovima na puki minimum. Samim tim je bio predodređen da spozna stvari pre ostalih i ostvari poduhvat iz Naživog. Kod Jovana je u pitanju cepanje ličnosti usled krivice, krivice koja je došla takoreći kao kazna za stvari koje su mu prirodno date, osobine i moći od kojih nije mogao da pobegne, tako da je samim tim svaka osoba koja mu postane bliska bila predodređena za odstrel, zapravo za smrt u najgorim mukama. On sve što mu se približi vodi nezadrživo ka entropiji i nestanku sa lica zemlje, ali ne bez telesne i duhovne patnje. Budući da je i sam vođen od strane nečega što je mnogo veće od njega, nema mogućnosti da zaštiti one koji su uvučeni u vrtlog nepoznatog samo zato što su mu se približili. Poput antičkog tragičnog junaka i on je bez-krivice-kriv i to je mesto na kojem će se njegova ličnost podeliti, pocepati i biti bačena u prazninu koju tek povremeno pohode vizije, one najužasnije. Budući da je struktura njegove ličnosti takva da je u svakom momentu na korak od ludila, jedini „lepak“ koji drži bure njegovog bića jeste sposobnost jake, duboke i katkada veoma samopovređujuće empatije. Naime, s posedovanjem takve osobine, on ne samo da je „spašen“ grehova voljnih i nevoljnih, već i predstavlja retki biser među korumpiranim i moralno izjedenim tipovima u metežu opšteg ludila. To ga čini najpogodnijim mogućim kandidatom za ispunjenje alhemijskog magnum opusa.

Prva celina nam donosi i neke od drugih društvenih stereotipa stavljenih pod Ognjanovićevu lupu. Tu je korumpirani doktor, koji je u dubini ne tako duboke duše – krajnje sujeveran i svakako luđi od svojih pacijenata, ali bez adekvatne terapije, sklon alkoholu, mitomaniji i samim tim jedan slab i zamenjiv šraf u mašineriji sastavljenoj od nekvalitetnih delova (svaka čast za ovog lika, da ne kvarim, ko pročita – shvatiće). Sukob vojnih i policijskih službi na terenu je provučen na takav način da ne ostavlja dilemu čitaocu. Svet Džejms Bonda na balkanski način nije sofisticirana šarena laža, već niz slabijih i jačih lanaca poznanstava, međusobnih usluga i malih i velikih izdaja. Priključite tome i specijalne odrede policije, zadužene za najprljavije i najteže poslove na terenu, plus pomahnitale medije u službi opasnog i autošovinističkog režima i imate pravu, ničim zamagljenu sliku truleža devedesetih.

Pitanje koje se u prvom delu postavlja se uglavnom svodi na: Da li si spreman da uradiš jedinu ispravnu stvar, kada za to dođe vreme? Sa puno referenci na filozofiju, opskurnu literaturu, salonski okultizam i razne forme uživanja bizarnih stvari iz udobnosti vlastite fotelje, praxis je ono što izbija u prvi plan, čisteći sve nebitno pred sobom. Budući da smo svedoci dejstva nečega što je mnogo veće od nas, tuđinske pretnje i njenih agentura, duboko ukorenjenih među ljudima, moramo prihvatiti da je nekada i neprihvatljivo, moralno odbojno i ljudski degradirajuće nešto što je potrebno uzeti u razmatranje. Vrednosti društva u kojem živimo, primenjene na uplive nepoznatog prestaju da imaju smisao i postavljaju se kao lažne. Samim tim, one prestaju da postoje kao sredstvo razumevanja i ophođenja prema stvarima i događajima. Možda jeste, uobičajenim jezikom rečeno, nemoralno ubiti naizgled nevine na najzverskiji način, ali, ako je to jedina odbrana, ne samo pojedinca, već verovatno i čitavog ljudskog roda, pitanje nije „da li“, već „kako“. Pritom je prilično jasno da će odvažni pojedinci, psihofizički pripremljeni i moralno neopterećeni biti u ulozi potrošne robe, žrtve nepomenice kojoj se nikada neće odati počast, a čiji je potencijalni uspeh najveći mogući.

Društvo ne sme saznati za postojanje tuđinske pretnje, niti za žrtvovanje svojih najsposobnijih, koji često pacovskim kanalima preuzimaju inicijativu i rade ono što se uraditi mora, osećajući da je praznina ispunjena najnezamislivijim pretnjama i da je strah od praznine, ne samo opravdan, već i jedini realan strah u usporedbi sa svakodnevnim konceptima plašenja. U tom smislu, Prokletije govore o prokletnicima, ljudima za koje verovatno nismo nikada čuli, a čije su sudbine naštimovane na frekvenciju najvećih užasa i tužnog skončavanja u ljudskom smislu. Ti prokletnici su, sasvim izvesno, uradili za nebitne identitetske termine (vera, nacija, granica, svetinja) društvenih podela mnogo više nego što je prosečan pojedinac u stanju da najlucidnijom intuicijom dokuči.

MAGNA MATER

Kao što i samo ime celine kaže, ženski princip je ovde glavni. Magna Mater nije nežna majka-hraniteljaka u uobičajenom smislu, već pre saturnijanska Binah kabale, donosilac teške patnje, a sve zarad razumevanja. Razumevanje je patnja i to ona najdublja koju neko može osetiti i nema sumnje da je autor na ovom mestu analizirao sve aspekte žene u svom klifotičnom (uslovno rečeno – demonskom, iako je to previše slaba reč da opiše sve aspekte Magne Mater) ispoljavanju. Štaviše, svaka pojava ženskog principa je svesno hirurškim nožem odeljena i apstrahovana od uobičajenih interpretacija, kako bi se makar izdaleka stvorio uvid u drevni entitet koji nije nimalo pitom i koji ne mari za ljudsku privrženost, ili načine na koji je ljudi slave. U onom stepenu u kojem neko razumeva prirodu velike majke će mu se njena suština i otvoriti, a darovi će biti u skladu sa stepenom otkrovenja – sve teži za podneti, ali i sve ređi za pronaći u ljudskoj prirodi.

Žrtva koju neko podnosi Magni Mater mora biti ultimativna. Iako samo spolja fizička i u formi samosakaćenja svih „viškova“ pogrešne evolucije, kasapljenje koje nečiji duh trpi na tom putu je svakako daleko ireverzibilnije po ljudsku prirodu. Onaj ko se ponovo rađa kroz misteriju Magne Mater ne može to više nikada učiniti u ljudskom obličju. Ovo su neki od osnovnih postulata druge celine romana, koja se prirodno nadovezuje na prethodni u dopunjujućem smislu. U romanu Naživom smo uglavnom imali posla sa muškom stranom nepoznatog koje nas vreba, dok će se u Prokletijama i to muško biti dublje prostudirano i sagledano, samo da bi ukazalo na veličinu ženskog principa i uklonilo sve maskulinske predrasude o osvajanjima i pobedama uz pomoć vatrene moći i „čvrste ruke“. Biti mekan, na Prokletijama znači biti čvrst, a fleksibilnost uma i percepcije su stvari koje će pre pojačati mogućnost preživljavanja od pukog tehničkog poznavanja terena i opreme. Jer, sve zamke i ispoljavanja Magne Mater, naročito na Prokletijama, jesu samo prividi njenog oblika i suštine, beskonačno udaljeni od razumevanja, ali ipak koraci ka cilju.

Budući da je prvi deo knjige suočio Jovana i čitaoca sa problematikom na čije ispoljavanje više ne mogu da žmure, drugi deo donosi verovatno najbitniju stvar za jedan žanrovski roman ovakvog tipa. Naime, u samoj materici romana, da se tako izrazim, nalazi se plod, zametak filozofije koja objašnjava jadno stanje sveta u kojem živimo i daje smernice za postupanje u takvoj situaciji. To je knjiga-u-knjizi, izgubljeni i nikada do kraja reprodukovani rukopis autora sa prostora Balkana, koji je prošao svojevrsnu golgotu i na tom putu mu se otkrila priroda sveta u kojem živimo.
Potraga za zabranjivanim rukopisom je sjajna detektivska epizoda za sebe, puna omaža ljudima i mestima u Nišu, ali ta uskršnja jaja neka ostanu skrivena, samo su dokaz sistematskog promišljanja svakog detalja od strane Ognjanovića.

Šta bi mogla biti najslabija tačka dela kao što su Prokletije? Verovatno objašnjenje sistema vrednosti univerzuma koji se u knjizi predstavlja, te nužnosti odnosa i postupaka karaktera. Jer, znamo da toga nema u „realnom svetu“. Pitanje je, da li ga nema? Osnovna fenomenološka postavka ovog univerzuma je da nije onakav kakvim se predstavlja, da je stran i tuđinski, te da je svojim ispoljavanjima u prethodnom stoleću jasno morao staviti do znanja ljudima da ih apsolutno ništa ne štiti, ne samo od zveri u njima, već i od mnogo gorih zveri, onih koje vrebaju iz nevidljivog spektra postojanja, a čije oblike možemo da pojmimo samo putem njihovih uticaja na duhovno slabo čovečanstvo.

U tom smislu, nije dovoljno samo postulirati takav sistem vrednosti, već i dati slikovite primere kroz događaje i karaktere, jer, svaki sistem ima svoje adepte. Da bi jedan takav adept, koji je odavno prešao kabalistički Bezdan i kome je demon Horonzon pokidao i zadnji komadić ljudskosti, nade i vere u iskupljenje sveta i ljudskog roda, uopšte mogao da bude prorok, potrebno je da postoji fizički i da prođe kroz neviđenu golgotu. Mizanscen za tu golgotu postavljaju dve suprotstavljene ideologije dvadesetog veka i njihova ogrešenja o ljudskost, te pomeranje granica patnji do tada znanih (ili su ljudi svaki takav događaj i pre toga bojili veselim bojama?).

Goran Čučković je u romanu Jedenje bogova prvi predstavio genezu balkanske strave oličenu u neljudskoj prirodi Jasenovca i tematiku razradio do detalja. Krećući se na Čučkovićevoj liniji objašnjavanja prirode sveta oko nas, autor nepoznatog dela u Prokletijama je sasvim sigurno izašao iz univerzuma Jedenja bogova (do Prokletija verovatno najboljeg domaćeg horor romana), pravo iz košmarnih vizija smeštenih tik ispod tankog vela realnosti. Prolazak paklenog kazana jedne ideolgije, Jasenovca, ga dovodi u situaciju da žestoko preispita stavove o svetu i prirodi ljudskosti, a poznanstvo sa adeptima aktivnog nihilizma ga definitivno stavlja u rang iskušenika misterija Magne Mater. Antonen Arto, taj veliki i nepravedno zapostavljeni duh je ovde uzet kao nesvesni kanal ženskog principa, učitelj i katalizator promene u alhemijskoj posudi nesrećne žrtve koja rešava da, zadnjim atomima snage, objavi manifest zbog kojeg će završiti na Golom Otoku, najgorem mestu okajanja što je pobednička ideologija imala da pruži tom trenutku.

Dve epizode u životu glavnog sporednog karaktera ga izlažu najzverskijim mučenjima i najvećim patnjama koje su se ikada mogle osmisliti u manufakturi onostranog zla koje se ispoljava preko ljudi, te je stoga i više nego spreman da obznani svetu konačnu istinu – u Jasenovcu i sličnim mestima se nije desio nikakav izuzetak, anomalija i odstupanje od uobičajenih šablona ljudskosti. Ne, tamo se desilo ogoljavanje prirode sveta u kojem živimo i ko to ne shvati, točak Samsare će ga kad-tad baciti u sličnu situaciju da na teži način shvati. Zato se za svet ne treba boriti već treba pohrliti pravo ka izvoru postojanja izvan vela Maje, iluzije sveta zahvaćenog progresom i humanizmom. Sile entropije koje su obujmile poznati univerzum nisu nikakva božja kazna, niti kauzalitet stvoren dejstvom civilizacijskog potiska, već upravo nevidljivi kauzalitet koji ljudski rod vodi u konačnu propast.

Ovakvim argumentom, u vidu adepta patnje i njegovog napaćenog, jedva u fronclama sačuvanog, dela, Ognjanović daje ontološko i fenomenološko opravdanje glavnim tezama Prokletija i time sasvim sigurno izbegava pitanja o labavosti koncepcije i datih objašnjenja. Ideološka indiferentnost autora ne znači izjednačavanje pomenutih ideologija, akcenat je na tačkama proboja prave slike sveta, koja se javlja na mestima gde se ljudskost sažima na minimum. Oslobođenje od zamki ideologije mora da podrazumeva apsolutnu indiferentnost po skoro svim pitanjima, da se ne bi upalo u zamku suđenja jednim, politički obojenim, setom vrednosti.

Ako je u prvom delu knjige žanrovski momenat izvučen iz straha od praznine, nepoznatog koje vreba i čije je prisustvo toliko nepodnošljivo da se um u paničnom strahu mora baviti popunjavanjem svake uočene praznine, u drugom delu je taj isti momenat izvučen iz skidanja vela konsenzualne realnosti i suočavanja sa upravo tom prazninom, koja to zapravo i nije. Nije prazna, naprotiv (it’s full of stars!), već puna nepojamnih užasa koji nisu tu da bi se na nekom salonskom okupljanju diskutovali iz udobne metafizičke fotelje. Štaviše, sam pogled na njih sasvim sigurno oslepljuje za vrednosti sveta u čijoj se iluziji do tada živelo. Treći deo je konačni žanrovski momenat koji je oličen u strahu od gubljenja identiteta, koji se pokazuje dubljim od prva dva i postavlja temeljno pitanje o poreklu čoveka na zemlji.

Tako nam drugi deo knjige daje razloge zašto se treba popeti na Prokletije i putovanje može da počne. Odlaganje usled osećaja prisustva nepoznatog je dovelo do nužnosti suočavanja sa njim i samim tim do odluke da se nema više šta čekati. Sam put na Prokletije u sebi nosi svojevrsnu identitetsku transformaciju i ogoljava do koske sve ljudske slabosti. Može se reći da naživo masakrira svaki deo ljudskosti koji je opoganjen uobičajenim interpretacijama i vrednostima.

V.I.T.R.I.O.L.

Formula alhemijskog otrova koji dovodi do rastakanja najdubljih taloga ličnosti je ono što će se desiti u trećoj celini Prokletija. Dejstvo je sasvim neprimetno i trenutak nepažnje može odvesti u ludilo, iako je ono zagarantovano čim se kroči na Prokletije.

Da bi se na pravi način predstavila skrivane priroda Magne Mater, tu je grupa muškaraca koji se smatraju alfama u svakom smislu. Nadrkanost, beskompromisnost i neustrašivost muškog principa je maksimalno naglašena, jer imamo posla sa karakterima koji su prekaljeni u borbama i jednostavno su tu da urade ispravnu stvar.

U snovitom okruženju prokletijskih staza i bogaza, dok se čitalac u imaginaciji prebacuje u maglovite i neprijateljske, ali jednako prelepe i devičanske predele prokletih venaca i šiljatih vrhova, unutrašnja borba i zov Magne Mater se kroz naraciju uvlači pod kožu. Odabir karaktera je takav da nam ne ostavlja mnogo nedoumica. Naime, jedino ti i takvi ljudi su uopšte mogli krenuti na tu samoubilačku misiju. Svi oni koje su ostavili iza sebe, koji spolja generišu balkansku bedu i krvoproliće ne mogu ni izdaleka prići tim bestijalnim vencima koji se većinski sastoje od delova na koje ljudska noga još nije kročila. Ali, da li je to dovoljno?

Naime, kako se vod specijalaca, u kojem se nalazi i psihik i medijum, Jovan, približava mestu sukoba sa onostranim silama, tako kroz mentalne tokove naratora provejava nepostavljeno ali naglašeno prisutno ničeansko pitanje – koji tip čoveka treba gajiti? Da li su ljudi od inteligencije i britkog uma uopšte sposobni da urade pravu stvar kada za to dođe vreme, kao i da li su prekaljeni ljudi od akcije iole u stanju da pojme išta sem aktivne strane iskustva? Odgovor je uperen u glavnog junaka koji ima pomalo od svega, ali i transcendira takvu sintezu. Naime, ukoliko bi se i stvorio hibrid čoveka od akcije koji je u savršenom skladu sa naglašeno mislećim bićem i dalje bi se ostalo na nivou ljudskosti. Možda nešto naprednije varijante, ali i dalje previše ljudske. Tako se odgovor provlači kroz upravo tu dilemu i kreće se ka pećinama Prokletija, u kojima nikako nije dovoljno biti samo čovek, makar i najbolja varijanta, makar i najsavršenija. Kako što su planine transcendencija stvarnosti na fizičkoj ravni, tako je prolazak kroz njih transcendencija ljudskosti u svakom smislu, kvantni skok u jednu drugu svest, daleko bližu neprijateljskoj nego ljudskoj, ali onoj koja je u stanju da razumevanje pretvori u mudrost, u ovom slučaju – stelarnog porekla.

Kosmička strava je svakako u osnovi romana, iako vešto skrivena sjajno vođenim narativnim linijama. Ta ista strava je krenula još prilikom Dejanovog susreta sa Horonzonom-Njarlatotepom u Naživom i na taj način ukazala na grešku salonskog okultizma u osnovnim postavkama. Naime, transformišući iskustvo nije simbolično, niti je strogo uzev – unutrašnje. Ono je itekako praćeno spoljašnjim događajima koji iniciraju, ne samo predodređenog aspiranta, već i čitav svet oko njega, sa svim prisutnim akterima, govoreći o poreklu koje se ne može razumeti proučavanjem preko svake mere zašećerene literature o duhovnim rangovima i simboličnim entitetima. Takođe, nakon susreta sa rušilačkom silom čuvara Bezdana, koja ničeg ljudskog nema, svaka stvar koja dolazi u iskustvo ide sa svojom suprotnošću istovremeno, što jeste jedna od skrivenih premisa ovog romana.

Naglašena muškost će sasvim sigurno biti razmekšana u autentičnom, razlivajućem ludilu, baš kao što će i preterano medijumski karakter istovremeno morati da očvrsne i bude iskušan u mesu. Tako će i karakteri, isprva objašnjeni preko dominantnih osobina i kvaliteta neprimetno, ali i nepovratno skliznuti u sopstvene suprotnosti usled dejstva takvog zakona. Od same uvodne scene, čitaocu mora biti jasno da se nalazi u zoni klifota, sačinjenoj od nusprodukata postojanja koja je skrivena debelim slojem šminke odavno raspalog leša ljudskosti, s tim to opažanje toga večito beži umovima sklonim da jedino kroz skup definicija opažaju konsenzualnu stvarnost.

Crna majka, Binah, saturnovski princip patnje, zajedno sa ocem – Hokmahom, bafometskim udarima munja na samom izvoru nastanka na jednoj od prokletih pustopoljina Prokletija zajedno dovode do transformacije isključivo pozvanih, a to nikako neće biti svi koji su pošli na put. Ono što čeka u najdubljoj materici Prokletija jeste završetak Magnum Opusa i odgovori na mnoga do tada postavljena pitanja. Ti odgovori, niti su zadovoljavajući, niti prisutni u formi odgovora, već pre u vidu intuicije, sa bilo koje druge tačke u vremenu i prostoru teško pojmljive. Tu će se videti i kako su naizgled najneshvatljivije misterije prirode u fizičkom obliku samo donje emanacije otpadaka više istine, ali koje i kao takve mogu da pruže neočekivane puteve evolucije onima koji sa njima dođu u kontakt. Pitanje sumnje se svakako nameće u završnom delu. Ko ne sumnja i ne traži dalje, biće osuđen da bude nakaza evolutivnog ćorsokaka. Jer, svako će dobiti taman onoliko s koliko je spreman da se zadovolji, bez da posumnja da ima dalje i u najboljem slučaju postati ljudski otpadnik višeg ranga, ili retka zverka iz lokalne mitologije.

Potencijal refleksivnosti Prokletija je zaista ogroman, tako da ću sada stati sa prvom refleksijom, nakon svežih utisaka posle čitanja. Koga ne interesuje ništa od okultne pozadine, može uživati u jednom sjajnom, sasvim kompletnom i kompletiranom delu balkanske strave, koja je izvučena iz tri pomenuta momenta, a svoju sintezu ima u (nećete verovati!) – umetnosti! I to kakvoj! Uživajte uz specijalce, sukob službi, Crnoverce i Arnautske psoglave, ali – pre svega, u jednom trenutku koji je meni najintimnije legao – intervalima bez teksta. To su časci tišine koji se javljaju između redova, za vreme čitanja, koji pokreću refleksiju i brejnstorming, a koji daju lični pečat uživaocu dela. Po tim intervalima tišine se prepoznaje vrednost jednog dela. Ne po tome koliko smo u stanju da razumom pojmimo iz reči i rečenica, već koliko smo u mogućnosti da refleksijom na delo u sebi probudimo i produbimo oluju analogija.

Izum (2004) – film za primer

Posted on by Dimitrije Golubović

„They took from their surroundings what was needed… and made of it something more.“

Godina je 2004. Na filmskom festivalu Sundance, gde su se u skorije vreme proslavili filmovi kao Whiplash i prošlogodišnji kandidat za Oskara, Minari, pojavljuje se niskobudžetni film do tad nepoznatog Šejna Karuta. Snimljen za sedam hiljada dolara u periodu od mesec dana, proveo dve godine u postprodukciji zbog nepredviđenih tehničkih problema, više puta odbacivan od strane režisera (koji je istovremeno obavljao i poslove scenariste, producenta, montažera i kompozitora), napravljen sa petočlanom ekipom i šestočlanom glumačkom postavom. Ipak, takav jedan film neočekivano je osvojio glavnu nagradu žirija na festivalu.

Na trenutke konfuzan, pa ipak smislen kao celina, ovaj naučno-fantastični film jedan je od poznatijih koji se bavi tematikom putovanja kroz vreme.

Šejn Karut, bivši softverski inženjer i diplomirani matematičar, pre snimanja posvetio se izučavanju fenomena pomenutih u filmu, kako bi učinio dijalog, ali i samu priču, realističnijim.

„Bilo da je to uključivalo istoriju nule ili pronalazak tranzistora, dve stvari su mi se uvek isticale. Prvo, otkriće koje se ispostavi kao najvrednije obično se odbacuje kao sporedni efekat. Drugo, prototipi gotovo nikada ne uključuju neonska svetla i hrom. Želeo sam da vidim priču koja više odgovara načinu na koji se odvijaju stvarne inovacije, a ne onome što sam ranije viđao na filmu.“

Od samog početka bačeni smo u nepoznato, naracijom koja intrigira, ali ne otkriva mnogo. I kroz ceo film to se nastavlja, imajući na umu glavnu ideju i osnovnu priču, ali detalji kao da izmiču. Čak i nakon više gledanja neki delovi mogu ostati nejasni, ali u tome je, verujem, lepota. Cenim filmove o kojima se razmišlja i nakon što su završeni. A „Izum“ je jedan od njih.

Nije bilo nikakvih ograničenja što se komunikacije likova tiče – oni pričaju koristeći odgovarajući žargon. Ne zaustavljaju se zarad objašnjenja, ne zastaju da promisle i razrade. Gledaocu je ostavljeno dovoljno tragova, vizuelno i kroz naznake, tako da nije teško pratiti, ali na samom kraju nastupa osećaj „šta sam to upravo odgledao?“. Putovanje kroz vreme ume da se poigra sa umom, pogotovo kad nema ni trenutka predaha.

Kroz film nas vode dva glavna lika, Eron i Ejb. Inženjeri, koji pored svog iscrpljujućeg posla, radeći u Eronovoj garaži, pokušavaju da osmisle patent koji će ih proslaviti. U svakoj sceni pojavljuju se noseći belu košulju i kravatu, što ističe njihovu otuđenost i dodaje intrigi filma. Njihovo vizuelno predstavljanje jedna je od stvari koja ostaje upamćenja nakon gledanja.

U uvodnoj naraciji i kroz prvu scenu saznajemo više o likovima:

„Pedantni, da. Sistematični. Obrazovani. Oni su to bili. Ali, ne ekstremno. Kao i svako, varirali su. Bilo je tu dana ispunjenih greškama, lenjošću, neslogom. A bilo je i dana, dobrih dana, kada bi po svačijem sudu bili smatrani pametnim.“

Ono što daje čar ovom filmu je iskrenost njihovih akcija. Kad shvate da mogu da putuju kroz vreme, prvo što im pada na pamet nije nikakav altruistički cilj, niti upoznavanje sveta s njihovim otkrićem, ne, pre svega, oni žele da se obogate mahinacijama na berzi i da udare svog šefa u lice bez ikakvih posledica.

Kao što je Šejn Karut rekao u jednom intervjuu:

„Pre svega, video sam ih kao uspešne u naučnom smislu, ali kao etičke morone. Nikad nisu imali razloga da postavljaju sebi etička pitanja. Zaslepljeni su uređajem koji su otkrili.“

Uprkos zanimljivoj problematici u srži svega, i zastrašujućim posledicama koje donosi, film ostavlja utisak praznoće. Bez ikakve supstance, bez ikakvog povezivanja sa likovima. Ono što vidimo je isečak iz života nekoga ko bi mogao da osmisli vremeplov, ali bez života. Motivacije su predstavljene zbrzano, njihovim emocijama i vrednostima ne pridaje se dovoljno značaja – film ostavlja utisak odlične ideje i tematike, kao i zadovoljstva nakon prvog gledanja koje kasnije odumire. Tako nešto je i razumljivo, uzimajući u obzir situaciju u kojoj se snimanje odvijalo… ograničenih sredstava, pitanje je koliko je režiser u potpunosti mogao da ostvari svoju nameru. Ipak, kritika ostaje. I ona ne napada ni nerazumljivost, ni dinamiku, ni priču, već činjenicu da likovima nije posvećena pažnja.

Još jedna od zamerki je muzika. Karut je, između ostalog, obavljao i ulogu kompozitora. Koliko god bih voleo da ga nahvalim zbog svestranosti i talenta, ne mogu. Odličan režiser, zanimljiv scenarista, ali muzika, gotovo uvek kad se pojavi, zvuči usiljeno. Ona, sama po sebi, jeste lepa, ali preterana. Ne doprinosi dovoljno filmu. Naravno, ne odbacujem je u potpunosti. Na trenutke zvuči predivno i gradi atmosferu, ali češće ne.

U čemu onda leži čar?

U kompleksnosti, u osećaju da sa vremena na vreme konačno može da se pojavi film za koji je potrebno uložiti trud kako bi bio svaćen. Kratak, traje tek malo više od sat vremena, ali donosi kompletnu priču, zanimljivu od samog početka. Ne ustručavajući se da zbuni, ne uprošćavajući film radi lakšeg svatanja, Šejn Karut stvorio je odličan naučno-fantastični film, koji ću možda čak i odgledati ponovo, s novim uvidom u radnju i većim razumevanjem.

Takođe, pratiću njegov rad (koliko god to bilo moguće, s obzirom da je režirao još samo jedan film pored „Izuma“, a za ostale nikako da dobije finansiranje). S obzirom na skromni budžet ne treba biti grub, jer uprkos njemu iznesena je odlična priča. Rečenica koja bi ga najbolje opisala je ona koje se može čuti u uvodnoj naraciji filma – they took from their surroundings what was needed… and made of it something more. Koristeći sredstva koja su mu data, obavio je i više nego zadovoljavajući posao.

Tokom godina, lik Šejn Karuta ostao je misterija, sa glasinama tu i tamo o filmovima na kojima radi. Prošle godine objavio je scenario i muziku za film koji nije dobio finansiranje, „The Modern Ocean“, a pre par godina trejler za film koji se našao u istoj situaciji, uprkos tome što su iza njega stajali Stiven Soderberg i Dejvid Finčer. Postavlja se pitanje – šta bi ovakav režiser mogao da uradi sa budžetom koji zaslužuje?

Stranac u tuđoj zemlji

Posted on by Lazar Vuković

Postoje knjige koje, kada ih pročitamo, odložimo na policu i vremenom zaboravimo na njih. Sa druge strane postoje knjige koje, nakon što pročitamo i poslednju stranicu, ostanu duboko u našim mislima i čiji utisak nas dugo ne napušta zbog tematike koju obrađuje i načinom pristupa. Nisam mogao drugačije da napišem uvod o klasicima žanra, pošto je ovo upravo jedna od knjiga iz druge grupe.

Pre nego što otkrijem o kom romanu je reč moram da kažem nekoliko reči o njegovom autoru. U jednom od prošlih tekstova pomenuo sam veliku trojku naučne fantastike koja je obeležila zlatne godine žanra. Nju čine Artur Klark, Isak Asimov i Robert Hajnlajn. Pošto sam već pisao o prvoj dvojici i objasnio njihov značaj, na red je došao Hajnlajn, koji inače važi za jednog od najkontroverznijih pisaca fantastike.

Ako je neki pisac zadužio žanr naučne fantastike i uzdigao ga na viši nivo to je upravo Robert Hajnlajn (Robert Heinlein). Svoj spisateljski početak duguje Džonu Kembelu i časopisu Astounding Stories u kome mu je 1939. godine izašla prva priča Životna linija (Life – Line). Od tada je krenuo uzlaznom putanjom i objavio ukupno 32 romana i 59 priča svrstanih u 16 zbirki od kojih se po kvalitetu mogu izdvojiti Buduća istorija, serijal o budućem razvoju čovečanstva od polovine XX veka do XXIII veka, romani Svemirski vojnici o ratu između ljudi i insektolikih vanzemaljaca, Stranac u tuđoj zemlji, možda najkompleksniji i najkontroverzniji Hajnlajnov roman o pitanju mesijanstva, religije i promiskuiteta, Mesec je okrutna ljubavnica o pobuni Mesečeve kolonije protiv Zemlje. Često je bio na udaru kritika jer je u svojim radovima iznosio otvoreni animozitet prema komunizmu, rasističke stavove, otvoreni brak, pobunu protiv države i druge liberalne stavove. Uprkos tome se smatra jednim od najznačajnijih pisaca sa četiri osvojene Hugo nagrade, jednom Nebjula nagradom, četiri nominacije za Hugo nagrade i brojne nominacije za retro Hugo nagrade.

Roman koji sam odabrao za ovaj tekst je Stranac u tuđoj zemlji (Stranger in a Strange Land) zato što sam smatrao, pošto je pre godinu dana premijerno objavljen na našem tržištu u originalnom rukopisu, da je red da Hajnlajna predstavim sa njegovim magnum opusom i delom koje se može izdvojiti po svojoj dubokoumnosti i preispitivanju ljudske prirode.

Valentin Majkl Smit je naizgled običan čovek, poput nas. Jedino što ga čini drugačijim je to što je rođen na Marsu i što je odgajan od strane Marsovaca čime je usvojio njihovu kulturu i običaje. Kada se igrom slučaja vrati na Zemlju počinje proces njegove integracije u društvo nastalom na pepelu Trećeg svetskog rata kojim vlada svetska država i gde verski pokreti uživaju apsolutnu moć. Dolazak „Marsovca“ privlači pažnju moćnika zbog čega on postaje pion u njihovom nadmetanju. Vremenom stiče malu grupu prijatelja, „braću po vodi“, sa kojom započinje proces trajne promene sveta kakvog poznajemo.

Prilikom čitanja Stranca… primećuje se da ovo nije običan roman o susretu dve različite kulture. Jeste, glavni junak je Zemljanin, ali je odrastao na Marsu pod njihovom običajima i prilikom povratka na matičnu Zemlju njemu su nepoznati naši koncepti od vlasništva do institucije braka, za razliku od grukovanja i deljenja vode koji su nepoznanica Zemljanima. Za razliku od miroljubivih Marsovaca, na Zemlji vlada totalitarno društvo pod okriljem svetske države i Fosterita, najjače svetske crkve koja drži monopol. Čitalac vrlo lako može da uoči dekadencije zapadnog društva koje su nažalost i danas prisutne.

Pored interakcija dve različite kulture glavna tema ovog romana je slobodna ljubav i religija. Uvidevši sve nedostatke sveta, Valentin Majkl Smit osniva svoju crkvu u kojoj počinje da propoveda slobodnu ljubav i privlači veliki broj sledbenika što neće biti po volji Fosteritima koji će nastojati da unište njegov kult. Pripadnici hipi pokreta, koji je u godinama kada je roman objavljen bio u ekspanziji (Prva verzija romana je objavljena 1961. godine), su pronašli svoju bibliju što može da se objasni zašto je knjiga stekla veliku popularnost među njima. Jedan od velikih obožavalaca romana je bio upravo Čarl Menson. Uzrok svemu tome je bila zabrana romana u svim školskim bibliotekama širom Amerike.

Mesijanstvo je još jedna tema sa kojojm se Hajnlajn vešto poigrao. Od kada znamo za sebe slušamo priče o mesiji koji će se pojaviti i izbaviti svet od zla. Svaka religija ima svog kandidata, ali pitanje je ko je zapravo on i da li se pojavio, odnosno da li će se pojaviti. Fosteriti su jedan od najmoćnijih kultova koji svoju moć duguje velikom broju vernika i njihovom novcu, što ih svrstava upravo u organizaciju. Zato nam tu dolazi Majkl Valentin Smit, koji osniva svoju crkvu spasenja i svojom harizmatičnom i nevinom ličnošću privlači veliki broj sledbenika, pa nam se postavlja pitanje da li je neko poput njega pravi mesija ili su sve to prazne priče kako bi Crkva ubirala novac od priloga?

Ovaj roman je bio toliko kontroverzan zbog čega je Hajnlajn bio prisiljen da ga znatno skrati izbacivši 80.000 reči. To nije bila prepreka da 1962. godine osvoji Hugo nagradu za najbolji roman postavši i prvi roman naučne fantastike koji je bio na listi bestselera Nju Jork Timesa. Reč grukovati je ušla u Oksfordski Engleski rečnik i poprimila je primenu među ljubiteljima naučne fantastike, hipicima i kasnije kompjuterskim programerima i hakerima. U knjizi je na par mesta opisan vodeni krevet koji je kasnije postao stvarnost 1968. godine. Ne treba ni pominjati da je po njemu osnovan i istoimeni kult Crkva svih svetova koji i dan danas postoji i čije učenje se bazira upravo po Majklovom kultu.

Roman je delom posvećen Filipu Hozeu Farmeru, piscu naučne fantastike, koji je svojim romanom Ljubavnici među prvima obradio temu seksualnosti u nekom delu naučne fantastike probivši tako tabu u vezi sa opisivanjem seksualnih odnosa.

Mnogi muzičari su crpili inspiraciju iz Stranca… među kojima vredi izdvojiti The Police, Bili Džoela, The Birds i Iron Maiden. Povremeno se čuju glasine o adaptaciji romana u okviru serije, ali se od istih dalje nije odmaklo.

Čarobna Knjiga, izdavač koji svojom velikom produkcijom i odabirom kvalitetnog štiva zadaje domaći zadatak drugim izdavačima, glavni je ‘krivac’ što je ovaj roman kod nas prvi put objavljen u izvornom obliku. Neka vas ne zavara broj od 600 stranica. Zahvaljujući Hajnlajnovom prozaičnom stilu i sjajnom prevodu Zvezdane Šelmić roman ćete brzo pročitati. Bićete uvučeni u svet i zajedno sa Majklom Smitom spoznati istinu o svetu koji se ni danas nije nimalo promenio.

Bilo da ste ljubitelj fantastike ili ne, preporučujem da pročitate Stranca. Ako postoji neka knjiga koja može da vas natera na razmišljanje to je ova.

Čitaonica jul 2021 – domaća izdanja

Posted on by Stefan Brezar

Doooobar dan, dragi naši Autostoperi i Autostoperke. Nadam se da vas zatičem u dobrom zdravlju i još boljem raspoloženju.

Vreli jun je konačno gotov i počeo je jul… koji će po svemu sudeći biti još topliji. Ipak, vreme je odmora pa pretpostavljam da su mnogi od vas otišli na zasluženi godišnji/letnji raspust (ili tek planirate da odete).

Ipak, pre pakovanja i više no zasluženog odlaska na more/planine/banju/selo, čeka nas još jedan zajednički put po prostranom svemiru domaće fantastike.

Ko što rekoh prošli put, u junskoj čitaonici, fantastika je uvek bila (i ostala) verni pratilac na svakom mom putovanju. Neke knjige povezujem sa mestima na kojima sam bio tokom leta – Kingov „Revolveraš“ sa Romanijom, „Neuromanser“ sa Zakintosom, „Hobit“ sa selom u Dragačevu u zimu, „Karmilu“ sa Pragom… kada zatvorim oči i prisetim se ili vidim fotografije, jedna od uspomena je i čitanje tih naslova – obično na plaži ili uveče, pred spavanje.

Na neki način, čitanje tokom putovanja produbljuje naš doživljaj puta, daje mu više dimenzija. Putujete na željenu destinaciju… a istovremeno uranjate u još jedan fantastični svet.

Nadam se da će bar neka od knjiga koju sam vam pripremio za ovaj put postati deo vašeg putničkog prtljaga, kao i makar delić lepih uspomena na jedno nezaboravno leto. Ima tu svega i svačega… malo horora, malo priča, romana, pa i malčice književne kritike, da se nađe. Ali da ne dužim, čeka nas put.

Vežite se, stavite vaše maske (naredba Kriznog štaba, šta da se radi) pa da krenemo!!!!

„Tarakan“ Milka Knežević – Ivašković

 

„NNK“ International nam donosi nešto posebno – književni horor prvenac… i to kakav! Milka Knežević – Ivašković podarila nam je napetu priču, smeštenu u Beograd, osamdesetih godina 20. veka. Glavni junak, četrnaestogodišnji Mihajlo Kračun, provodi dugo, dosadno leto u centru Beograda. Međutim, jednog dana, njegovo leto će postati uzbudljivo – ili možda čak malo previše uzbudljivo. Na njegova nejaka pleća sručiće se odgovornost da zaštiti svoju porodicu od zastrašujućeg dušmanina koji ne želi ništa do njihovo potpuno uništenje. Da li će uspeti u tome, saznajte u ovom romanu, koji po brzini radnje i estetici podseća na grafičke novele.

 

 

 

Književna fantastika, grupa autora

 

Posle odlaganja, izazvanog pandemijom korone, pred nama se konačno pojavljuje novi broj „Književne fantastike“, časopisa nastalog u saradnji „Art anime“ i „Kontrast izdavaštva“.

I u njemu zaista ima za svakog ponešto. Priče, eseje, kritike… naših i stranih autora, svih podžanrova fantastične književnosti i različite tematike. Simbolično, temat je posvećen je Reju Bredberiju, velikanu savremene SF/F književnosti, povodom velikog jubileja stogodišnjice njegovog rođenja. Ako dakle, volite da čitate fantastične priče, fan ste Reja Bredberija ili vam se sviđa književna kritika, ovaj broj ,,Književne fantastike“ je za vas.

 

 

 

DUM-DUM , Pavle Zelić

U izdanju beogradske ,,Lagune“, upravo je objavljena zbirka priča Dum-Dum beogradskog pisca fantastike Pavla Zelića. Knjiga pred čitalačku publiku stiže u godini u kojoj Zelić obeležava dve decenije profesionalnog pisanja i sadrži presek njegovog dosadašnjeg proznog stvaralaštva, kada je reč o kratkoj formi.

U zbirci je sabrano osamnaest žanrovski raznovrsnih priča, od kojih neke ne pripadaju fantastici, ali nijedna od ovih priča vas neće ostaviti ravnodušnim. Neke od priče će vas povesti u afričke prašume gde vladaju zaposednuta deca-ratnici, među smele skakače sa litica zaliva Akapulko i pod površinu kužne vode Amazona. Druge pak priče istražuju kutke alternativne prošlosti – mistični jevrejski geto srednjovekovnog Praga, tajni sovjetski Gulag za tuđine, omladinske radne akcije trebljenja nemrtvih i Veliki rat običnih, malih ljudi.

Protagonisti ovih priča su drugačija, natprirodna bića i grešni junaci. Kancerozna deca-krvopije spržene Zemlje, besmrtni kafanski gosti, fudbaleri bolji od Pelea, šimpanza Sami – legenda beogradskog zoo-vrta, sablasti sa odeljenja intenzivne nege, političari koji su đavolu prodali dušu (i ne samo svoju!), kostimirani vakcinatori i petparački proroci sudnjeg dana.

Zbirka Dum-Dum, pored naslovne priče, sadrži sledeća ostvarenja: „Uvek sedi za šankom“, „Žena Dorijana Greja“, „Sami“, „Ribe hodaju“, „Tarzanova poslednja velika avantura“, „Meso naše braće“, „Galaksija Gulag“, „Udarnica“, „Ispod grobova“, „Homo homini lupus est“, „Suvaja“, „Ljudi koji ne vole da idu u bolnice“, „Najbolji gol koji Pele nikada nije dao“, „Otrovno sunce“, „Pandemonija“, „Veliki Vakcinator“, „Knjigokalipsa“ Ako do sada niste imali prilike da čitate dela ovog pisca, uronićete u mnoge fantastične svetove, a njegovi fanovi imaće priliku da se podsete svojih omiljenih priča, skupljenih na jedno mesto.

,,Avanture pobednika“ Vladimir Kolarić

 

U izdanju ,,Presinga“ objavljen je novi roman Vladimira Kolarića pod nazivom Avanture pobednika.

Roman prati odrastanje odrastanje i osvajačke podvige Jovana, srpskog Don Žuana današnjice. Zavodeći žene širom Evrope, on kao da pokušava da zavede Evropu samu, sa svom njenom kulturom, istorijom i skrivenim tokovima, dok na kraju ostaje neizvesno ko je u toj igri zapravo zaveden i pobeđen. Roman sa elementima erotike, trilera, fantastike, noara i dekadencije, priča je o duhovnoj potrazi, prevazilaženju unutrašnjih i kolektivnih rascepa i mogućnosti izricanja sopstvenog glasa.

Naša julska vožnja srpskom fantastičnom galaksijom je okončana. Želim vam nezaboravni jul, pun putovanja i dobre zabave… vidimo se u avgustu, na istom mestu.

Uplakana Sunca – Igrica s puno avantura

Posted on by Ranko Trifković

Admiral Adama, kultni lik kultne serije. Svi se sećaju njegovog mira dok Galaktiku prate Sajlonci. ‘Ladan ko špricer, komanduje krstaricom, pod sobom ima hiljade mornara, marinaca, pilota. Svemirske bitke pune lovaca, razmena teške vatre između najvećih ratnih brodova zaraćenih strana.

Ako ste i vi nekad poželeli da budete u ulozi admirala Adame, eto ,,Uplakana sunca” (Crying Suns) je igra koja je nastala baš sa tom nekom inspiracijom. No, ova igra ima dva sukobljena aspekta, jedan je strateška i taktička svemirska borba, to je taj deo sa Adamom. A drugi element je priča, koja je negde više nadahnuta Dinom, Zadužbinom, te još ponekim biserom naučne fantastike.

U poslednje vreme, čim se pojavi taktička svemirska pustolovina sa elementima igre ,,Roug” (roguelikes), nameće se poređenje sa igrom ,,Brže od svetlosti” (FTL). I zaista mnogi elementi, a posebno strateškog dela igre, mogu neposredno da se povežu sa tom igrom.

Priča se pripoveda kroz animirane sekvence urađene u prilično dobrom stilu starih igara (pixel art). Igraču se nude dijaloške opcije, premda osim ritma čitanja i upijanja priče nemaju neki uticaj na tok igre. Ovo je najbolji deo igre, budući da strateški i taktički deo imaju ozbiljne nedostatke u dizajnu igre, svaki na svoj način. Igrač se budi iz sna kao klon legendarnog admirala Elisa Ajdahoa (Ellys Idaho). Dočekuje ga brodska veštačka inteligencija, i od samog početka plete se mračna, pomalo melodramska saga o padu Carstva, izopačenju čovečanstva i pokušaju pokajanja jednog čoveka u tragičnoj ljubavnoj priči. Igra je i podeljena u pet poglavlja, od kojih svako ima tri sektora, sa pričom koja se postepeno odvija.

Strateški deo podrazumeva da se, kao i u igri ,,Brže od svetlosti”, stigne iz krajnjeg levog sistema u krajnji desni, kroz mrežu zvezdanih sistema. Svaki sistem ima nekoliko lokacija na kojima igrača čekaju borbe, komadići priče ili oba. Osnovne sirovine koje se sakupljaju i troše tokom igre su otpad (Scrap), Neo-N i komandosi. Otpad je zapravo glavno sredstvo plaćanja. Pomoću njega se kupuju unapređenja bojnog broda, oružje, eskadroni manjih brodova, te oficiri. Neo-N je gorivo. Pomoću njega se brod pokreće, kao i određeni sistemi. Moguće ga je dobiti iz zvezde u svakom sistemu (ova sposobnost se unapređuje tako da brod može biti sve efikasniji), kupiti u određenim stanicama, te kao nagrada iz pojedinih nasumičnih događaja.

E, komandosi su vrlo zanimljiva inovacija, baš kao i oficiri. Naime, na početku igre biraju se dva oficira od četiri ponuđena. Svaki oficir ima specijalnu sposobnost koja se primenjuje kad komanduje brodskim sistemima (objasniću kasnije), imaju zdravlje, te dve od devet veština. Osim što imaju uticaja na pojedine komadiće priče, ove veštine služe da se deaktiviraju prepreke na koje nailaze kad prevode ekspediciju komandosa na površinu planete (nešto kao ‘away team’ iz ,,Zvezdanih staza”). Komandosi su potrošna roba, ali ako svi poginu misija je automatski neuspešna. Težina misije opravdana je izrazito vrednim nagradama, obično neki brodski sistem ili oružje.

Spona strateškog i taktičkog dela čini bojni brod. Početni brod je klase Ekscelzior, a još pet klasa moguće je otključati tokom igre i proigravanja. Zamisao je bila da svaki brod iziskuje posebno prilagođavanje stila igre, ali osim nekih sitnih bonusa, ništa značajno ne utiču na igru. Klasa bojnog broda zapravo znači da svaki ima osnovni sistem (core), broj i vrstu početnih eksadrona, početno oružje i ležišta za pomoćne sisteme.

Svaki brod ima sistem za lansiranje eskadrona, sistem za oružje i sistem za oplatu, te podsisteme. E, sad. Podsistemi su navigacija, sistem za rudarenje goriva, te sistem za praćenje zemaljskih timova. Ne treba ih brkati sa pomoćnim sistemima koji se instaliraju i praktično dodaju nove opcije za bojne brodove.

Eskadroni dolaze u četiri oblika. Dronovi brzi i donose prednost nad fregatama. Lovci su odlični za odbijanje dronova, ali su dosta krhki. Fregate ubijaju lovce, ali su najsporiji brodovi. Jasno je da je zamisao bila da se po principu ‘papir-kamen-makaze’ dobije ravnoteža, ali to nažalost nije postignuto. Krstarice ne mogu da se brane iz neposredne blizine, ali nose dalekometno naoružanje slično brodskim sistemima. Eskadroni se oporavljaju između dve borbe, tako da je eskadron retko kad sasvim uništen, ali ‘zakrpljeni’ eskadroni imaju umanjenu efektivnost.

Brodsko naoružanje deli se na protivbrodsko (služi za neposredno gađanje protivničke krstarice), te odbrambeno, koje deluje na protivničke eskadrone ili druge prepreke na bojištu (asteroidi, minska polja, itd). Svako oružje ima odloženo dejstvo u skladu sa jačinom efekta. Zamisao je bila da taktička borba dva glavna broda bude haotična, teška, jer treba pratiti stanje odbrane, napada, pratiti ritam napadanja, te obraćati pažnju na efekte, kombinacije efekata i povrh toga na ritam odloženog dejstva (cooldown). No, umesto toga dobili su igru u kojoj je prilično jednostavno provaliti koji su najbolji sistemi, najbolji eskadroni. Bitke su previše lake, a počesto protivnik ima mnogo manji broj opcija od igrača. Veštačka inteligencija je, naprosto, glupava, tako da uvek pokušava isti trik i oslanja se na iznurivanje igrača velikim brojem eskadrona i slično. Ko god je odigrao jednu i po stratešku igru znaće kako da pobedi.

U suštini ovo je igra koja se igra zbog priče. Sve ostalo je prilično jednostavno, vremenom nezanimljivo, a broj nasumičnih događaja, malih priča značajno je manji od konkurentnog ,,Brže od svetlosti”, što donosi repetitivnost već posle drugog poglavlja. Ipak, igra je trenutno na letnjem popustu i košta svega 9.5 EUR, a ako vam treba da probate da biste se odlučili, demo-verzija je besplatna.

Grad Ambasada – Čajna Mjevil

Posted on by Mira Satarić

„Jezik je medijum pomoću kojeg čovek izgrađuje i tumači svet u kojem živi.“
(prof. Ranko Bugarski u svom uvodu u priču o jezicima sveta)

Reči su nepouzdane, višeslojne iluzije, koje svojom simbolikom treba da nam predoče kompleksan sistem tumačenja sveta i da nas uvedu u njega. Nivo standardizacije ovih simbola, količina znanja i vrsta značenja koju smo usvojili, kao i sam jezički sistem unutar koga funkcionišemo, formira našu percepciju stvarnosti. Uzajamno povezan i duboko prožet odnos poimanja sveta izraženog jezikom i jezika kao uslova za poimanje sveta odvajkada je predmet proučavanja lingvista, filologa, psihologa i brojnih drugih stručnjaka različitih profila. Književnici u ovim odnosima i različitostima pronalaze brojne inspiracije, a mali, obični čovek shvatiće koliko je jezik moćan tek onog trenutka kada iskorači iz sopstvenog kulturnog i jezičkog šablona i susretne se sa nerazumevanjem na nivou dubljem od jednostavnog nepoznavanja reči i izraza.

Razlike u jeziku kao razlike u percepciji sveta

Iako se ne naslanja na nju direktno, poput Dilejnijevog Vavilona 17, i Čajna Mjevil u svom „Gradu Ambasadi“ donekle ispituje i umnogome proširuje razmatranja Sapir-Vorfove hipoteze, odnosno polemiše da konkretne misli izražene na jednom jeziku govornici drugog jezika ne mogu jednako konkretno shvatiti.

U Gradu-ambasadi, na samom rubu poznatog svemira, čini se da ona izjava Ludviga Vitgenštajna ’granice mog jezika su granice mog sveta’ poprima svoje puno značenje. Barem nas u to sam autor na početku uverava. Postoje jasne granice između ’domorodaca’, bubolikih stvorova koji se nazivaju Domaćinima, i ostalih stanovnika grada, i ove granice nisu samo fizičke prirode. Najveći i najkompleksniji aspekt suživota sa domorocima Grada Ambasade jeste upravo pitanje komunikacije, odnosno pitanje adekvatnog sporazumevanja.

„Pre nego što su ljudi došli…“

Govorni aparat Domaćina je specifičan, kao i njihova sposobnost da istovremeno govore kroz ’dvoja usta’, i predstavlja ozbiljan izazov u toj komunikaciji. Sa njima komunicira ambasador – dve osobe mentalno i duhovno sinhronizovane kao jedna. Problem nastaje kada u Grad stigne novi ambasador, čije će prisustvo i delovanje ozbiljno ugroziti same temelje civilizacije Domaćina i urušiti čitav njihov jezički sistem.

Jer, Domaćini ne umeju da lažu, za njih „mi smo ludaci, govorimo istinu putem laži.“ Da bi uopšte uspeli da pojme brojne aspekte ljudskih jezika, okrenuti materijalnom i manifestovanom, sebi stvaraju poređenja: stvarne situacije na osnovu kojih bi mogli da opišu nešto drugo, apstraktno, nepostojeće.

Svet ove narativno dobro vođene svemirske opere, složen i pun političkih intriga, sagledavamo kroz perspektivu jedne od stanovnica samog Grada, imerserke, tj. pilota kroz hipersvemir, Avis, koja je u detinjstvu poslužila kao primer poređenja i koja se, sasvim slučajno, našla uvučena u niz događaja koji će uzdrmati temelje tog kraja sveta.

Mjevil pažljivo vodi priču, iščašuje naše shvatanje jezika i jezičkih sistema i uvodi zapitanost u ispravnost naše sopstvene logike. Svet koji nam kreira dovoljno je uverljiv da se u njemu osetimo komotno, upoznaje nas sa različitim njegovim aspektima (iako ostaje malo suzdržan i prepušta mašti kako, na primer, određene mašine funkcionišu), odomaćuje nas taman u dovoljnoj meri da se rado upustimo u niz ’šta ako’ situacija koje nam servira.

I dok nas sa jedne strane istresa do maksimuma, preispitujući postojeće i gradeći nov jezički sistem, Mjevil nas ostavlja delom uskraćene za dublju karakterizaciju likova. Ne mogu da sporim motivaciju svakog od njih, kao ni njihovo mesto i ulogu u priči, ali mi je ipak, nakon čitanja, ostao utisak da su likovi pomalo šablonski i plastični i da se nisam sasvim saživela sa njima. Ostavljam, doduše, mogućnost da je možda samo do toga da me je pitko napisana knjiga o jeziku povukla, pa i nisam dovoljno pažnje posvetila tom aspektu.

Sve u svemu, Grad Ambasada zavređuje da mu se posveti pažnja, posebno ukoliko ste ljubitelj jezika ili se njime bavite. U pitanju je kvalitetna knjiga savremene naučne fantastike, pažljivo i inteligentno osmišljena i promišljena, puna ne samo intriga i zapleta, već i dubljih filozofskih pitanja.

Beogradska promocija zbirke kratkih priča na temu gužve u saobraćaju satkanih od 505 reči pod nazivom ,,505 sa crtom”

Posted on by Redakcija

U beogradskom klubu umetnosti ,,Beti Ford”, 8. jula ove godine, u 19h, održaće se promocija zbirke kratkih priča na temu gužve u saobraćaju satkanih od 505 reči pod nazivom ,,505 sa crtom”.

Zbirka je nastala kao zajednički projekat Udruženja nezavisnih pisaca Srbije i zadarske podružnice Hrvatskog književnog društva. Sadrži 96 autora iz regiona, Srbije, Makedonije, Slovenije, Hrvatske, Bosne i Hercegovine, Crne gore, ali i iz dijaspore, Nemačke, Velike Britanije, Kanade, Sjedinjenih Američkih država… Književni konkurs za priče trajao je do 30. novembra 2020. godine. Stiglo je čak 126 prijava i nešto više radova od kojih je većina bila izvanredna. Svoje priče slali su autori i autorke svih starosnih doba, a najmlađi od njih imao je svega 13 godina. Zbog neočekivano velikog broja dobrih priča, uredništvo časopisa i biblioteke ,,Vertikale” donelo je odluku da duplira broj radova koji će se naći u zbirci. Žiri je sa velikom mukom i ogromnim pritiskom mnogobrojnih čitalaca birao prva tri mesta. Pozitivnih reakcija publike bilo je više nego povodom bilo kog ranijeg projekta, što je pozitivno iznenadilo organizatore i autore.

Klub u kome će zbirka biti predstavljena nalazi se u Zetskoj ulici broj 2, u Skadarliji. Druženje će biti održano u bašti uz muziku, piće i opuštenu atmosferu. U događaju će učestvovati autori knjige: Jelena Kostić, Dušan Blagojević, Bojana Nikoletić i Katarina Fiamengo, a dr Jelena Nolan Roll, Tanja Ajtić, Ružica Ožbolt i Azemina Klobodanović će se programu priključiti putem interneta iz Velike Britanije, Kanade, Hrvatske (Rijeke) i Bosne i Hercegovine (Zenica). Autorima će se pridružiti i Nikola Šimić Tonin iz Zadra koji je koorganizator ovog projekta. Pobednicima konkursa biće uručene diplome u okviru promocije.

Knjiga se u Srbiji od 15. marta nalazi na rafovima ,,DELFI” knjižara, a može se naručiti i u Hrvatskoj i u Bosni i Hercegovini. Svi koji do sada nisu kupili zbirku kratkih priča ,,505 sa crtom”, moći će da je nabave na promociji.

Predstavljanje zbirke biće uživo prenošeno na Fejsbuk stranici ,,Književne vertikale” od 19:15h. Na taj način će i oni koji fizički ne mogu da dođu na promociju imati mogućnost da je isprate.

Posetioce očekuje mnoštvo kvalitetnih i zanimljivih priča, kao i dobar provod i komunikacija. Ovaj događaj je odličan način da ulepšate sebi jedan topli, julski dan. Svi koji budu došli zasigurno će se dobro provesti uz sjajno društvo i fenomenalnu umetnost.

 

Autor: Elena Gligorijević

Cenzor (2021): Ako brineš, ostavi me na miru

Posted on by Nikola Jović

Nakon godina trpnje i potiskivanja tog terora, otišao je čovek u psihijatrijsku kliniku ne bi li se oslobodio svog najvećeg straha: da je on zrno kukuruza koje će kokoška pokljucati. Višemesečni razgovori, terapije i tretmani u klinici, urodili su plodom: došao je i taj dan kada je čovek prestao da veruje da je zrno kukuruza i zakorači samouvereno na ulicu, ne strepeći od kokošaka koje mogu vrebati iza ugla. Ali već na prvom koraku, spazi čovek kokoš na ulici, i od straha brzo utrča nazad u kliniku. Upita ga psihoterapeut: Dobro, pa nisi li i sam došao do zaključka da ipak nisi zrno kukuruza, već čovek, sunce mu poljubim? Na šta mu čovek odgovori: Naravno, ja znam da sam čovek, ali znaju li to i kokoške?

Ono šta je zanimljivo u vezi sa ovim vicem, čuvenim u psihoanalitičkim krugovima, jeste da često radnje koje činimo i kojima se određujemo, ne govore toliko šta mislimo o nama samima, već kako doživljavamo svet koji nas okružuje, i kako mislimo da se taj svet odnosi prema nama, oslobađajući nas tereta da budemo akteri za sebe, već kao reakcija na taj i takav svet. Možemo isti princip preslikati i na zaštitničke odnose. Mi ne radimo ništa, ili to ne radimo namerno. Činimo stvari u ime nekog drugog, iz najbolje namere, štiteći ih od zlih sila, pa čak i od njih samih. Ovo je teret svakog pojedinca, ali je najbolje oličen u funkciji cenzora koji sebe postavljaju na poziciju onih koji bolje znaju šta je dobro za nas, od bolje i od nas samih.

Film Cenzor (2021.) je horor drama, smeštena u Veliku Britaniju tokom osamdesetih godina prošlog veka (usred Tatčer ere), period kada je regulacija šunda i kiča dosegla takav nivo da je posedovanje eksploatacionih filmova bilo zakonom zabranjeno. Protagonistinja filma je uštogljena i blago neurotična mlada cenzorka po imenu Enid, čiji je posao da britansku javnost poštedi i spase koruptivnih i traumatičnih aspekata niskobudžetnih eksploatacionih, direct to video, filmskih ostvarenja (u Velikoj Britaniji poznatiji pod imenom: video nasties). Što Enid postavlja u poziciju gledanja necenzurisanih verzija nekih od najgorih prizora koje ljudski um može da smisli, scene od kojih bi barem neka potresla čak i one sa najizdržljivijim stomakom: ali ne i mladu Enid koja svoj posao doživljava odgovorno i ozbiljno.

Od scena brutalnih odrubljivanja glave do silovanja i još gore, ništa ne uznemirava Enid jer su prizori prenaglašeni. Jedino šta nju uznemirava jesu pogledi, prozori u ljudsku dušu koji prelaze prag dobrog ukusa i zahtevaju od publike previše: da se sa akterima identifikuju i sa njima zajedno boje eksploatacionih prizora. Zaplet počinje onog trenutka kada Enid u filmu reditelja Fredrik Norta naiđe na glumicu po imenu Elis Li, koja ju je likom neodoljivo podsećala na njenu sestru iz detinjstva, koja je pod sumnjivim okolnostima nestala tokom njihove igre u šumi. Enid je godinama krivila sebe, i pokušavala da pronađe svoju izgubljenu sestru, ubeđena da ju je neko kidnapovao tog dana (kojeg se, usled traumatičnosti događaja, seća maglovito). Film Fredrika Norta, probudiće u njoj mnoga uspavana sećanja i biće poslednja slamka za uhvatiti u njenoj potrazi sa sestrom, samo je pitanje: šta je od svega toga naknadno iskonstruisana fikcija usled čežnje i krivice, a šta stvarnost.

To pitanje krivice i odgovornosti, agresivno (ali ipak s ukusom) doslovno je potencirano u filmu što kroz sporedne mini-događaje: od naslovnih stranica novina, razgovora u javnom prevozu do rasprava glavnih likova. Svi za sve traže krivca i traže uzrok i odgovornost u nekom drugom. Javnost okrivljuje državne cenzore za tragični slučaj čoveka koji je ubio svoju porodicu i pojeo im lica: za to je kriv film i cenzori koji su odobrili takav film; Enid nije sigurna, ili joj je lakše da poveruje, da joj je sestru oteo misteriozni čovek u šumi i da joj poturaju horor filmove sa njom u glavoj ulozi, pre nego da je ona sama odgovorna za njen nestanak. Njenim roditeljima lakše je da poveruju da im je ćerka mrtva, i da je Enid kriva za njen nestanak, nego da postave pitanje sopstvene odgovornosti, a reditelj tih horora, Fredrik Nort, je stava da horore ne izmišlja on: ,,oni (horori) su napolju u društvu, ja ih samo podražavam” skidajući za sebe svu odgovornost. Maltene implicirajući: ,,Ja ne govorim ništa, ja ne radim ništa. Vraćam vam vas same nazad. A zašto baš volim da vam vraćam ovakvu verziju, i šta se meni tu dopada i šta ja time govorim… (to je pitanje koje treba zaobići verovatno). “

Moć ovog filma upravo je u toj neopredeljenosti jer film se zaista može posmatrati iz više uglova. Ako umetnost ni na koji način ne utiče na nas, i ne može da nas nagoni na dela koja sami ne želimo, kako to da je Enid do kraja podražavala i maltene se pretvorila u osobu koja je poput aktera filmova koje je gledala na poslu. S druge strane, kada se slučaj čoveka koji je pojeo lica svoje porodice dodatno ispita, ispostavlja se da nema nikakve povezanosti sa nasilnim filmovima. Može da se čita iz konzervativnog ugla gde bi prelaz u Tatčer eru bio pozitivan: od države se očekuje da ljude treba tetošiti, umesto da se sami staraju o sebi kao pojedinci. A može i iz suprotnog ugla: sredstva za javne službe su skresana, sve je neefikasno što rezultira u totalnom haosu koji je nemoguće dovesti u red, stoga ćemo ulepšati sliku lociranjem krivca, filmovi su krivi – sve ostalo je na mestu.

Aporetičnost ovih tumačenja može se gledati kao kontradiktorna, kao da film sedi na dve stolice, ali ona nam samo pokazuju radikalnost onoga što se nalazi ispod; a to je da se u svakom od tih dela koje akteri čine izražava jedno samoispunjujuće proročanstvo, po kojem se dela, predstavlja i pokazuje onakva stvarnost, kakvu svako očečuje da onaj drugi zamišlja. Roditelji svojom odlukom štite Enid, ona svojim cenzorskim odlukama štiti javnost… Radnja se uvek štima, usklađuje i izvodi za nečiji tuđi, drugi, pogled (ili pre, spram našeg doživljaja onog drugog) i adresa je uvek kriva zbog načina i mesta na koji pismo šaljemo. Proročanstvo je samoispunjujuće zato što, čak i ukoliko izvorna pretpostavka o izvoru nasilja nije bila istinita, onog trenutka kada se ono vrati nazad iz kulture u društvo ono se ispostavlja naknadno istinitim. Taj osećaj saoispunjućeg proročanstva nije prisutan samo kroz sudbinu glavne junakinje i stava o izvoru nasilja, on je doslovan i na nivou samog žanra gde nam se isprva film predstavlja kao drama, profil mlade cenzorke sa tragičnom prošlosti… kao film o ekspoatacionim hororima, ali do kraja filma on se doslovno pretvara u eksploatacioni horor, doslovno menjajući svoj format prikaza iz širokog ‘skoupa’ (1.85:1) u video format (4:3), s jedne strane naglašavajući promenu žanra, a u isto vreme uređujući (editing), sužavajući (cenzurišući) horizont vidnog polja.

Iako nas ostavlja sa nekolicinom nerazrešenih pitanja, koja je film otvorio kako bi radnju pomerio sa tačke A do tačke B, film kao celina, bez obzira na promenu žanrova, uspeva da smisleno iznese jedno jedinstveno viđenje problema i epohe. Promena samog žanra na polovini filma zamenila je gradiranje sretpnje i identifikaciju sa heroinom sa gimikom horora koji se možda neće svakom dopasti, ali je prelaz urađen sa dovoljno ukusa i čitav postupak je dovoljno smislen da daje i publici koja ne uživa u horor elementima dovoljno mesa da zagrize, i iz filma izvuče nekakav pozitivan doživljaj.

Monstrumska Matura

Posted on by Ranko Trifković

Premda igre još optužuju da kvare omladinu, zapravo, ako gledamo po sadržaju, igre su poprilično konzervativna zabava. Možemo ih, čak, uporediti sa holivudskom mekanom cenzurom. S odobravanjem se gleda na sve ono što može da se nađe u najtipičnijem akcionom filmu, malo nagoveštaja seksa, mnogo akcije i nasilja, onoliko queer koliko je aktuelno u glavnotokovskoj zabavi, ali ona prava provokacija, istinski pomereni sadržaji – skrajnuti su.

Nezavisna scena igara, nažalost, odavno je stopljena sa glavnim tokom. Srećom, uvek se nađe neki biser, neki tim koji uspe da pametno igra na granici. Taman pomereno da bi malo šira igračka publika mogla da prihvati, ali ipak lukavo ograđeno da se sadržaj ne bi skrajnuo u dubine niše.

O čemu pričam? Monstrumska matura (Monster Prom) je igra, simulator zabavljanja (dating sim) koja na veoma lucidan način spaja humor referenci pop-kulture, popularan žanr i poprilično uvrnuti sadržaj. Radnja je smeštena u srednju Sablasnu (Spooky High), školu za monstrume. Igrač bira ime, zamenicu i ulogu. U ponudi su Oz, personifikacija straha, Amira Rašid, vatreni đin, Brajan Ju, zombi i Viki Šmit, ženska verzija Frankenštajnovog čudovišta. Tri nedelje pre maturske večeri, igrač ima zadatak da izabere partnera ili partnerku, te ga/je smuva do početka proslave.

U ponudi kao ‘bolje polovine’ su Skot Haul, vukodlak, Liam de Lajnokur, vampir, Vera Oberlin, gorgona, Damjen LaVej, vatreni demon, Poli Gajst, duh i Miranda Vanderbilt, morska sirena. Igra ima budžet od 1300 scena koje se nasumično biraju pre svake partije kao scenario igre. Time igrač može da otvori jedan od 47 tajnih završetaka. Dakle, ima da se igra i igra, da biste videli ceo sadržaj igre.

Tok igre je takav da su dijaloške deonice istovremeno u službi priče, ali i izazov. Tačan odgovor zavisi od sagovornika i poznavanja njihovih specifičnosti. Miranda je razmažena plemkinja, Vera je prilično brutalni plaćeni ubica, Skot je tašti sportista. No, osim pravog odgovora, često je neophodno imati i odgovarajući skor u jednoj od šest karakteristika: visprenost, odvažnost, kreativnost, šarm, duhovitost i bogatstvo.

Naravno, kao što je tipično za igre ovog žanra, postoje mnoge skrivene scene, slike koje se otključavaju i pakuju u galeriju, kao i prodavnica predmeta koji mogu da se iskoriste kao pokloni ili kao spasonosno rešenje za pojedine situacije.

Pravi dragulj ove igre su reference na sadržaje pop-kulture, politički nekorektan humor ispod koga se krije oštra kritika globalne kulture koja nas sve gura u kalupe i ne trpi ništa drugačije. Nešto kao… moderna verzija humora Porodice Adams (Adams Family).

No, ono gde ova igra potpuno izuva iz cipela je – multiplejer. Naime, od obične, pomalo plitke simulacije, kad se igra u četiri igrača, Monstrumska Matura postaje nova vrsta zabave, od one vrste igara koja izaziva urnebes (party game).

Trenutno je na letnjem popustu i košta svega četiri evra.

Beograd na moru – Ranko Trifković

Posted on by Redakcija

Spustili smo se niz stepenice do podnožja mosta. Vetar se igrao najlonskim kesama i prebirao po đubretu koje je kipilo iz prevrnutih kontejnera. Reka se talasala tromo, velikim plutonijumskosivim brežuljcima. Iznad nas protutnjali su motori. Traže nas. Pokušavamo da im umaknemo.

,,Hajde! Brže!“ vikao je Igor i poterao nas. Ubrzo se trk opet pretvorio u bolno šepanje i stenjanje otečenih zglobova. Nosila sam tanke sandale, osećala sam svaki kamen ispod tabana. Molila sam se da mi ne pukne kaišić, jer bih morala bosa preko usijanog asfalta.

Igor se okrenuo i podigao pištolj. S mosta su se kezili motoristi. Znali su da sa te udaljenosti može samo da potroši metak. Opsovao je i pohitao za nama. Već smo stigli u bilizinu Kapetanije. Sanja je skrenula ka dokovima. Nadala se da je ostao neki brod, makar brodić ili čamčić. Anton me je povukao i potrčali smo za Sanjom. Od jutros gazimo kroz ruševine prateći nit nade da je na obali reke spas. Motori su štektali u daljini. Vedar se razduvao. Beličaste mrlje posule su površinu vode. Paperjasti pepeo spaljenog grada počeo je da veje kao sneg.

Sanja je jauknula. Sve je potonulo. Uz betonsko pristanište plutali su ostaci rečne flote. Zar da plivamo? Noge su mi bile teške, a levu ruku gotovo i da nisam osećala. Motoristi su se dozivali rikom mašina.

,,Tamo! Splav!“ Igor je zapovedao. Čak i posle svega što nas je zadesilo smatrao je da čovek sa pištoljem treba da naređuje. Poželela sam da mu razvežem šamarčinu, onako preko usta, kao derletu.

Prošli smo pored obijenih skladišta. Pljačkaši su bili izbirljivi. Odneli su hranu, gorivo, sve što je moglo da posluži kao oružje. Spazila sam dečiju igračku, plišanog medu sa uzicom i muzičkom kutijom. Kao da sam mogla da čujem uspavanku, ,,Frere Jacques, Frere Jacques, Dormez-vous? Dormez-vous?“ Nisam uspela da dohvatim medicu, Igor me je već gurnuo da požurim.

Stigli smo do kraja pristaništa. Anton je već nabacao daske i limove da napravi mostić. Ukrcali smo se na splav. Igor je ostao na obali i srušio prelaz. Kao da motoristi nisu mogli da nam priđu sa gornje strane, tamo od tramvajske stanice.

Nisam se pitala kako to da smo samo mi preživeli. To se podrazumevalo. Ja sam važna, zar ne? Bog me je spasao, zar ne? Ipak, bila sam toliko umorna i u bolovima, da se uopšte nisam osećala pošteđenom.

Vatra je suknula s desne strane. Sledili smo se. Sanja je ponovo zavapila. Motoristi su na nas bacali zapaljenu burad. Znači da su već stigli do okretnice. Sanja se srušila pored vrata kabine, Anton joj je pritekao u pomoć. Igor je pokušao da još jednom nanišani.

,,Odvezuj splav! Daću ti ja ta mačo-sranja!“ dreknula sam. Postiđen, zadenuo je pištolj za pojas i pomogao mi da se otisnemo. Gurala sam svom snagom, imala sam utisak da pokušavam da pomerim slona. Skočila sam sa ograde na palubu i potražila čaklju.

,,Igore!“ viknula sam. Sa vrha grebena, motorista je spremao opasnu vratolomiju. Pokušaće da se sjuri niz liticu. Ukoliko uspe da se održi na motoru, mogao je da uhvati zalet i skoči nam na glavu.

Kao u snu, kao na usporenom snimku, splav se odvajao od pristana. Igor je oklevao da se otisne sa obale i to ga je koštalo ravnoteže. Pljusnuo je u vodu, ali se brzo uhvatio za ogradu splava.

Motorista je već jezdio nizbrdicom, uspravljen na motociklu kao cirkuski akrobata. Poželela sam da zgrabim pištolj i dočekam ga. Da mu kao antička boginja pravde prosviram mozak iz neposredne blizine. Ipak, pružila sam čaklju Igoru i pomogla mu da se uspne na palubu. Motorista je već bio tu. Spustio se niz opaku strminu i ispaljen kao iz praćke poleteo preko vode, ka nama. Videla sam nazubljene točkove kako mi se groze kao čeljusti. Podigla sam ruke da pokrijem lice, a kaišić sandalice me je konačno izdao i okliznula sam se. Pokleknula sam udarivši snažno kolenom u čeličnu ploču.

Motorista me je nadleteo, oprljivši mi kosu plamenom jarosne mašine. Pljusnuo je u vodu, tik iza splava i reka ga je progutala.

Trupnula sam stražnjicom o palubu i zaplakala. Spaseni smo! Velika voda se otvarala. Matica nas je nosila ka ušču, a odatle lagano ka Panonskom moru.

 

Autor: Ranko Trifković