Na naslovnici stoji da sa ovih stranica vrebaju čudovišta ali i da gde ima čudovišta tu ima i čuda (opaska Ogdena Neša sa korica zbirke priča Nila Gejmena „Dim i ogledala“). Što nas ne iznenađuje kod ovog autora. Ipak on je jedan od onih kod koga se da očekivati i neočekivano i isto tako neočekivati očekivano pa sa njim nikada zapravo niste sigurni. Ono što je jedino zacrtano je njegov pitki stil, vrcavi humor, bolna satira i svakako pouka ili ogoljen tabu uvijen suptilno u fantastiku sa neretko hororističnim elementima.

Ovo je jedna od njegovih zbirki. Neću reći priča jer ovde ima i lirike podjednako kao i drugih formi pisanja a ako iko može da uklopi sve ovo između samo jednih korica onda je to nekako on. Na početku knjige naićiće te na kratki opis okidača zbog kojih je sve u ovoj knjizi napisano. Nemojte to preskočiti. Prvo, njegov način obraćanja čitaocu je posve zanimljiv, prijateljski i srdačan bez velike pompe. Drugo, podjednako je zanimljivo videti šta sve može da trigeruje i iznedri delo kod umetnika čak i kad vam to nije ni na kraj pameti kao moguća povezanost. I treće, značiće vam možda tokom čitanja sadržaja zbirke.

Kaže Gejmen da je ovo zbirka kratkih izmišljotina i drugih uznemirujućih sadražaja. Posebno naglašava da je na vreme upozorio čitaoce koji bi da izbegnu poeziju kao i fobičare od pipaka. Da mnoge priče pogubne su makar za jednu osobu koja se nalazi u njima. Da su nastale od sitnih provokacija pa shodno tome da sad treba samo da eventualno strahujemo od svih ostalih knjiga i naravno samog života koji je ogroman, komplikovan i koji nas neće upozoriti pre nego što nas povredi.

SKLAPANJE STOLICE

Poetski momenat u solidnom prevodu. I beskrajno ponovljiva epizoda u svakome ko stvara. Naime trebalo bi da pišete, slikate, komponujete, zar ne? Pa, zašto onda sklapate stolicu? Ide li vam bar to od ruke? Čak ni nešto tako svakodnevno kao što je šrafljenje točkića na stolice nekoga sa umetnošću u srcu dovodi maltene do agonije razmišljanja o smislu života. Ako je iko mogao da sklapa deo nameštaja, čita uputstvo koje je napisao Pračet i reklamaciju koju je sastavio Edgar Alan Po onda je to Gejmen.

LUNARNI LAVIRINT

Ne postoji žbun u domenu fantastike a da u njemu ne čuči makar jedan mitski stvor. Neki od njih su prosto rasprodati i nekad se pitam kako uopšte postižu da se pojave u toliko izdanja na godišnjem nivou. Negde zablistaju i urežu nam se u kosti a negde postanu samo deo mejnstrima. No, kako god ako ikada budete šetali magičnim brdima, prisećajući se prošlosti sa potrebom da se izlečite od ko zna čega spolja i iznutra a slučajno je pun mesec…ne vodite Gejmena sa sobom. Čak i skrhane dedice mogu biti iznenađenje koliko i vi možete biti iznenađenje za njih. Da ne spojlujemo više nego je sam autor u naslovu moram ovde da istaknem jedno, ovo je pravi primer njegovog pisanja. Imate naslov koji vas ubode u oko i već vam je sve jasno. A on veze o nečemu desetom…o romantici i isceljenju mesečevog sjaja i sretnijih vremena…lično se osetih postiđeno što sam zaboravila da je to nekad bila predstava tog nebeskog tela u književnosti koju smo zaboravili i izlizali popularnijom legendom. A onda vas Nil tresne lopatom po glavi. Bonus: Ovde je bio darežljiv pa nam je ostavio legende koje pričaju…neke druge legende.

PROBLEM SA KASANDROM

Svi smo mi manje više imali zamišljene prijatelje ili situacije. Ako se bavite pisanjem ili čitanjem fikcije onda nikad niste ni prestali sa tim. Ova priča ima prizvuk čuvene Zone sumraka i upozorenja da se pazi šta se želi jer ponekad se i ostvari. Izmisliti devojku u ranim dečačkim danima da bi se bio bitan u školi, dodati po koju sitnicu da zvuči ubedljivo je jedno ali kad vam se ista pojavi dok ste u zrelim godinama i svi je vide i čuju to postaje vrlo zbunjujuće. Gejmen, naravno koristi zdušno svoje obrte koji imaju svoje obrte pa evo nisam pametna ko je koga zapravo izmislio. Ali je sigurno da je ubedljiv da prihvatite sve krajeve kanapa pa da onda mozgate kako ako kanap ima samo dva kraja? Gejmen je sposoban da u najogavnijem čudovištu Univerzuma iznedri vaše saosećanje koliko i da u nežnoj beloj radi vidite smrtnu opasnost. Ova priča se dopala G. Dozvau i Dž.R.R. Martinu (antologija: Pesme o ljubavi i smrti).

DOLE, U MORU, GDE SUNCE NE SIJA

Ovde prisustvujemo majstorstvu kratke forme. Samilost, čežnja, krhkost života, samoća i beskrajna tuga za voljenim bićima. Bez patetike u par redova prevesla vas da se raspadnete od znatiželje ili empatije. A onda momenat po kome je ovaj autor, takođe, poznat. Horor da, ali ne lično vaš. Monstrum da, ne nužno mitsko biće ili produkt lokalne legende. Šta bi ste vi izveli da vas takva grdna nesreća pritera uza zid? Imate li stomak za to? Posebno što je ovo čest slučaj kroz realnu istoriju.

„ISTINA JE PEĆINA U CRNIM PLANINAMA…“

Evo priče dostojne sage. Ako ste ispratili GOT ovde će te se snaći neosetno. Naizgled klasičan poduhvat junaka iniciran potragom za blagom. Klasična pohlepa i napetost oko varke i nepoverenja među akterima koja prerasta u emotivnu i strahotnu zakulisnu priču o nesretnom slučaju koji je iznedrio tragediju. Izmirenje računa naizgled nemoćnih. Hladnokrvnost i naplata koja vas dočeka sa prećutnim aminovanjem koje se iznedri negde duboko iz pranagonske potrebe da se nešto naplati. Koliko je hladna krv zapravo uzavrela? Postoje li stavke zbog kojih se hladnokrvno okrvave ruke? Postoje li stvari gore od smrti? Gejmen ima odgovor na to.

MOJA POSLEDNJA GAZDARICA

Evo jedne „radosti“ većine podstanara. Svi oni bi da jednom u životu dožive da im neka „gazdarica“ postane poslednja u nizu. Ipak, želje treba pravilno formulisati, iz mnogo razloga. Iako nije štedeo prikaze napornosti kućevlasnice koje bi smo svi ovde očekivali, otišao je korak dalje pretočivši ovu priču u horor. Sasvim moguć horor sa takvom hladnoćom prihvatanja da će te se samo od toga naježiti. U ovoj priči vidimo još nešto svojstveno za Gejmena, da vam ničim izazvano ostavi repliku u sasvim trivijalnom razgovoru za koju vam je jasno da je ključna i rasplet u malom ali vam nikako nije jasna i ni u šta vam se ne uklapa dok vam na samom kraju ne prevede istu. Ko bi rekao da se horor može čitati u miru, sa blaženim smeškom usled pitkosti. Ko bi rekao da postoje priče agonističkog sadržaja posle kojih možemo zalepiti epitet uživanja u istim, što bi nam se u realnom svetu činilo neprikladnim kao komentar.

AVANTURISTIČKA PRIČA

Ako vas zanima kako izgleda majstorski rad u kom se kombinuje humor, horor, triler i fantastika onda je ovo priča za vas. Kratka forma sa udarnim poentiranjem sasvim običnih likova sa običnim životima. I provlačenje jednog tabua o ljudima kojima je nebitno bitno a bitno trivijalno do te mere da na kraju čitanja ostanete zabezeknuti i u očajanju. Jedna od onih priča koje su potpune iako naizgled tehnički nisu. Sve vam je rečeno. Sve vam je jasno. Samo, žalite za nečim zauvek izgubljenim. Suptilno provlačenje naših kulturoloških običaja da se čak i kad smo u neverici kolika je šteta naneta nekako se mirimo, jer ona dolazi od besmislenih poteza nekog nama bliskog koga zapravo volimo. Možete li se vi pomiriti sa nečijom glupošću i nemarnošću koja je oštetila čovečanstvo čak i ako vam je to rođena majka? Možete li da nastavite sa svojim monotonim, ispraznim životom u kome se ništa specijalno ne dešava a saznali ste da vam je od rođenja ispred nosa jedna od najvećih tajni na Zemlji a vi sad tu ne možete ništa? Meni se smrklo od same pomisli. Pat pozicije i zauvek izgubljene istine…ali šta ima veze sipajte još jednu šolju čaja.

NARANDŽASTA

Opet jedna drugačija forma pre nego što je klasik kratka priča. Ukomponovano kao skup odgovora ispitanika na kakvom isleđivanju. Nemate pitanja, samo odgovore. Naizgled trivijalni informativni razgovor sa detetom u kome imate simpatične opise i škrtost vokabulara ubrzo prerasta u SF da bi zatim dobilo razmere horora. Viđeno dečijim očima na momente ima prizvuk pomirljivosti a na momente čak i zabave što se nešto van pojmova ovoga sveta dogodilo. Ako ikada probate da u svojoj garaži osmislite novi preparat i tako donesete prihode svojoj porodici i potpomognete se novčano, vodite računa. To može probuditi interesovanje kupaca ali i policije, infobiroa, „ljudi u crnom” pa i samih entiteta i vanzemaljaca. Zvuči natrpano ali ako vam to ispriča dete onako kako ume najbolje onda svu silinu strahote zapravo vidite samo vi. Njoj samo ništa nije jasno i ona pored svega jako voli svoju porodicu. Ova priča je jedan od razloga zašto treba da ispratite i opis trigera za autorovo stvaranje. Nema mesta gde on suptilno ne provuče neku pošast čovečanstva. Ova priča je bukvalno upozorenje: držati van domašaja dece.

KALENDAR PRIČA

JANUARSKA PRIČA donosi starinu koji dočekuje klinca pokušavajući da ga pripremi za okršaj do kojeg će trenirati pa i ostariti čekajući ga. Rekla bih da do zalaska života uvek opremamo nekog ko ga tek započinje. Pokušavajući da prenesemo sve i svašta. A onda se iznenadimo koliko klinci zapravo dolaze spremni dovoljno da nema mesta baš tolikoj panici. FEBRUARSKA PRIČA pak pominje neobičnu porodicu sa ove i one strane zvezda. Tajna medaljona i onaj jedini dan razmaka na četiri godine upleo je u neobičnu ideju. Ček, kako se zaista računa starost onih koji su rođeni u taj prestupni dan? MARTOVSKA PRIČA je priča o gusarima. O čežnji za morem i pohodima. O sputavanju istih zarad podizanja novog blaga, deteta. Ko kaže da strah i trepet mora pod obavezno da izgleda kao Kapetan Kuka? Čujete li zveket zlatnika? Osećate li miris gareži brodne građe? Ko bira prvog oficira po zgodnoći? Dala bih vam uporedne serije ili novele na ovu temu ali spojlovaću previše. APRILSKA PRIČA ne može da vas ne zapita koliko daleko može da ide mozak jednog autora. Od sasvim trivijalne scene hranjenja patki u parku, Gejmen izvlači na površinu surovi svet zavisnosti. Potrese porodice i konstantni gubitak koji se ne prihvata kao moguć. Pomahnitale patke i previše dobro igraju poker…jeste probali to nekada? Nemojte…one sjajno igraju poker. Čitajući ovu priču nekako mi se po glavi motala pesma „House of the Rising Sun”. MAJSKA PRIČA je glič u Univerzumu. Greška programske šeme i beli šum u glavi. Srećom Svemir je kulturiška nastrojen i izvinjavaće se, bukvalno kad god negde u grafici napravi propust. Vickast i pomalo zabrinjavajući pogled na tematiku „Matriksa”. Kao i na sve one dolazeće situacije koje bi smo nazvali slučajnim, neobjašnjivim ili sinhronicitetom. A znajući Gejmena vrlo moguće samo umetnički prikaz ključeva koje ne zna gde je ostavio. A nama nekako drago što ne zna, jer je majstor da od toga napravi poduhvat. JUNSKA PRIČA donosi nam prikaz jedne prosečne porodice u kojoj iz ugla deteta roditelji izgledaju kao stalni suparnici. Do te mere da su imena dece u toj kući kompromis želja oba roditelja. Večito antiprotivni doprinose da se nigde ne putuje i ništa ne radi zajednički. Dok se ne odvoje u inat jedno drugom, unutar same kuće. Čemu toliko protivljenje da se ide na zimovanje kad ćete poželeti da zimujete u garaži, u nečijem improvizovanom iglou? Ili čemu oštro suprostavljanje egzotičnim plažama ako ćete ipak poneti peškir i samo da bi bili sa onim ko vam ipak nedostaje bili ispod toplog vazduha klime na kubiku građevinskog peska u dnevnom boravku. Na kraju samo deca ostanu zbunjena. Ovo je divan prikaz onih parova koje pamtimo po tome da su se voleli na neki sasvim čudan, zadirkujuć i antiprotivan način. JULSKA PRIČA prikazuje jednog povučenog lika, zaljubljenika u knjige kome žena traži malo prostora da razmisli o svemu. Krenuo je latentno pa stigao do toga da ređajući knjige izgradi čitavu tvrđavu u kojoj je bilo moguće i pecati, na primer. Ovo je jedna topla emotivna priča u omaž svim piscima i delima koje svakog trenutka, negde na ovome svetu spasu nekome život ili ga drže daleko od zlojeda i tuge. Sigurna mesta u kojima se možete kriti ili pronalaziti bolje sutra i bolje sebe. Hvala mu što je dao omaž samim knjigama. Toj neoborivoj tvrđavi u koju su svi dobrodošli. Safe place. AVGUSTOVSKA PRIČA ima notu neodustajanja od podneblja koje smatramo domom. Ili situacija iz kojih ne izlazimo jer kakva god da je jedina je konforna zona koju poznajemo. Čak ni kad vam proključa voda u kojoj se hladite od šumskih požara. Tromost letnjeg dana, sparina koja vas čini nepokretnim do poslednjeg trena dok vam ne dogori do stopala nije samo bukvalno to. Nil Gejmen je opet izneo jednu ozbiljnu tematiku. Zaštitu prirodne sredine. Spontane katastrofe imaju svoj put jer usled njih neke stvari ne bi mogle da postoje (znam, zvuči šašavo ali Gejmen rado objasni tu i tamo neke zanimljivosti koje vam ne bi pale na pamet). Ali odmanuti rukom a ne razumeti prirodu stvari nije rešenje. Pa se posle ljutiti na sve živo. SEPTEMBARSKA PRIČA je o otresanju od uverenja, emotivnog i mentalnog nasledstva predaka. Laički rečeno, pokušaj da nešto radimo drugačije od njih ili pak da ne nosimo teret i odgovornost i dalje za nešto što je nekome pre nas bilo važno. Ovo je priča o prstenu, simbolici zatvorenog kruga i moći koje donosi. Ali i o naporu da se isti sačuva. Ili vam dojadi. Ili kako da pobegnemo od njega. Ili ne možemo? Uostalom kako on uopšte radi? Radi li, zapravo? OKTOBARSKA PRIČA je divan prikaz empatije koju smo pomalo zaboravili u koliko samo velikoj snazi može da bude a da ne bude patetična. Nema osobe koja se bar jednom zamislila koje su to tri želje koje bi poželeli da imamo priliku da nabavimo duha iz lampe, zlatnu ribicu ili šta ti ja znam šta čarobno. Od razmišljanja šta bi poneli na pusto ostrvo do mnogo većih želja megalomanskih prohteva, slave i novca. Jeste li spremni da nekome poklonite svoje tri želje? Onako, da vas uopšte ne dotiče to što ih više nemate? Kako izgleda pitati duha šta on zapravo želi? Pa, nek vam na to odgovori Gejmen. Ustvari nek vam ispriča sam duh, ovo je njegova priča. NOVEMBARSKA PRIČA donosi neverovatnu želju za ozdravljenjem. Pomenete piscu da nešto izgori u pepeo u smislu da se potpuno rasprši i nema ga a pisac iz toga izvuče sjajnu priču. Spalili smo stare slike. Možemo li sećanja? Bolesti? Sive dane? Dovoljan vam je jedan buvljak i malo sreće u nesreći. DECEMBARSKA PRIČA jasno upire prstom u decu beskućnike, odbeglu decu od svojih domova i sve one male a gladne i smrznute koji su na ulici iz million razloga. Podstrek priča sa hologramima budućih sebe bodri da se istraje. Ne posrne se u sebi. Lukavo smeštena u decembar koji podseća na topla ognjišta i porodične skupove uz pesmu govori i o tom januaru, novom početku, novom danu, novim pobedama.

SLUČAJ SMRTI I MEDA

Ah, čari Šerloka Holmsa nisu ostavile ravnodušnim ni Nila. Otvoreno davanje omaža, spakovano u nešto što nam ne bi verovatno palo na pamet samo pokazuje koliko je Gejmen neverovatan autor. Od svih slučajeva, slučaj sa medom izgleda nedostojno samog Šerloka. Ali slučaj meda je više od života i od smrti. Čuveni detektiv je rešio tolike slučajeve, može li naći mir i rešiti smisao života, odgovor na Svemir? Još od kada je A.K. Dojl prestao da piše Šerloka i prešao na Burski rat, obožavaoci tog lika i dela ne prestaju da vape za kakvim nastavkom. Ova priča je dostojna Holmsove visprenosti, dubine, filozofije i svih onih malih klikera u njegovoj glavi koje ga čine jedinstvenim. Sve ostalo, elementarno je moj Vodsone.

ČOVEK KOJI JE ZABORAVIO REJA BREDBERIJA

Još jedna topla priča o stvarima kojih se ne dotičemo dok nas ne zadese. Senilnost, demencija i zaboravljanje pa i pomisao da će vas neko zaboraviti, teško padnu kako čoveku tako i onima oko njega. Nije nužno da će vas progutati u svoj bezdan pod obavezno ali i sami znate koliko je frustrirajuće kad uđete u kuhinju i nemate pojma po šta ste ono pošli. A može biti da vam je tek dvadeseta. Ova priča je i omaž piscu koji je Gejmenu bio svojevrstan uzor i idol ali i prva otvorena vrata ka svetu ovakve vrste književnosti. Igrom slučaja ovu priču uspeli su da pročitaju na samom odru velikog pisca koji ju je ocenio kao izvrsnu. Veličine se nekada ogledaju u sitnicama a dočekati da doživiš pohvalu od nekoga ko ti se tokom života činio nedostižan je lično priznanje neslućenih dimenzija. Pomalo je i uznemirujuće, kad pomislimo kako bi izgledalo da pisac pa i čitalac, posebno fantasy romana, posenili jednog dana. Hoće li biti zadovoljan između svetova koje vidi u glavi ili izgubljen i uplašen jer ne zna šta je zapravo stvarno. A toliko toga je stvorio ili pročitao. Hoćemo li ih zaboraviti?

JERUSALIM

Na mestima koje su verska svetilišta ovaj sindrom se javlja kao kombinacija spiritualne ljubavi i lepote kao i verskog skoro proročkog ispunjenja. Konkretno, u Jerusalimu često možete videti ljude zaogrnute u hotelske čaršave kako glasno i potpuno predano drže propovedi o ljubavi Božijoj, apokalipsi i pokajanju. U potpunom fanatizmu. A samo su svratili kao znatiželjni turisti, često bez ikakvih verskih uverenja. Poput masovne hipnoze, euforije i kolektivne histerije. Pisac je na svetom tlu. Izgleda podložan. Ponekad je spasiocu potreban (S)pasitelj. I ne, nema versku konotaciju, samo iskonske potrebe, teško oborive tuge i zanesenja.

KLIK-KLAK ZVEČIDŽAK

Kaže Gejmen da piše i priče za najmlađe. Vrlo je tanka linija pa pazite da se ne prevarite pa neku sličnu ovoj pročitate kakvom klincu. Njegova sposobnost da bude bajkovit često vodi u grotlo same Demonologije. Zar nije slatko kad vas mlađi brat vaše cure zavoli na prečac pa vas zamoli da mu ispričate pričicu pred spavanje? Pomalo neobično da insistira na jednoj određenoj i vrlo rado će je on ispričati vama. Ima li vaša devojka brata uopšte? I gde je ona uopšte, otišla je samo po čips?

ZAZIVANJE NEZNATIŽELJE

Ova priča je sigurno bila jedna od skica za čuveni buvljak u njegovoj knjizi “Nikadođija”. Trice i kučine, uglavnom nepotrebne privlače pažnju radoznalaca. Iako svaki buvljak ima svoja pravila, narator ne odoljeva da zapitkuje jednog sasvim neobičnog prodavca koji naposletku pristaje da ruča sa njim. Priča koju će mu tokom ručka ispričati je višedimeziolno zaglavljivanje u procepu vremena i ništavila između svetova. Porodičnom nasilju, zapravo i odbacivanju. Prednostima bivših i sadašnjih žena i naslednika. Ne brinite, ulični prodavac figurica, nikad na Zemlji postojećih životinja, ima priču dovoljno masnu da se zamislite pa da poželite da je ta avantura ipak bila moguća. Saosećate sa njegovom patnjom. Koliko je potrebno da dobro ispričana priča izazove jezu jer se ispostavi da je moguća?

I PLAKAĆU, KAO ALEKSANDAR

Toliko ima pronalazaka na ovome svetu. Neki od njih su ozbiljno ugrozili čovečanstvo. Da li ste znali da postoji zanimanje: otpronalazač? Dobra duša koja tu i tamo oceni da je nešto previše opasno pa ga prosto odpronađe. Uz čašicu dve delovaće kao trabuljanje kakvog čovečuljka koji tvrdi da je jedini na svetu kao i da može da otpronađe samo ono što se pronašlo za njegovog života. Nažalost jedno vuče drugo pa se često mora otpronaći čitav niz. A boli, jako boli kada vam niko ne veruje. I vaš posao se ne vrednuje dovoljno. Kao ni vaše dobročinstvo. I evo opet poruke provučene kroz priču, onako usput ali dovoljno da nam upadne u oči. I taman kad je utonuo u čašu razočaran što je otpronašao sve sa svog spiska, otpronalazač se „oduševio” projektom zvanim Ajfon.

NIKOLIKO SATI

Sećate se dečijih igara: „Care, care gospodare, kolko ima sati?” E pa, pao sat u bunar. Svojta je rešila da zauzme svet ali kako to ne biva sa vanvremenskim entitetima mora to izvesti na legalan način. Ljudi su alavi na novac spremni da prodaju tlo ispod sebe. E sad, što majstor zakrivljenja svemira ume da taj jedan te isti novac reciklira kroz vremeplovske procepe i da se svaki put kad ih upitate za vreme razmnoži, je prava pošast. Maske loše iscrtanih likova iza kojih se kriju sasvim pristojni „rođaci” It-a koga nam je ostavio King. Nije sve izgubljeno, Gospodari vremena su je zatočili jednom, mogu to uraditi opet. Samo…ostao je jedan jedini sa tom sposobnošću. Gejmen plete jezivi horor, pustoš i ljudsko posrnuće. Možete li kupiti vreme? Postojanje? Svrhu života? Maske, pretvaranja i vrišteće: Krajnje je vreme! su kostur ove priče. Dok voza svog Gospodara Vremena u čuvenom TARDISU kao omaž seriji sa DR. Hu-om, inače jednoj od njemu omiljenih ekranizacija.

DIJAMANTI I BISERI: BAJKA ZA MALU DECU

O, ne verujte mu ništa. I ni slučajno ovo ne čitajte maloj deci. Prikaz tragične disfunkcionalne porodice upakovan u klasike iz bajki poput bljuvanja dijamanata i štucanja koje završavaju žabama krastačama u zavisnosti kakva ste persona, ima za likove dilere, prostitutke i zle maćehe narkomanke. Nemojmo se ljutiti na njega. Em je to deo njemu svojstvenog crnog humora koji povremeno iznedri em je zaista nas upozorio naslovom ove zbirke. I nije samo nas, celo društvo, na nazovi bajkovite laže i paralaže našeg društva.

POVRATAK VITKOG BELOG VOJVODE

Nekima nije dovoljno ni kad su kraljevi, hteli bi biti carevi. Ovo se odlikuje u mrzovoljnom deprimiranom stavu Vojvode svega vremenskog i vanvremenskog čija vlast drži red u skoro pa celoj Vasioni. Apsolutni apsolut nije zadovoljan i zahteva da se oproba u avanturi spasavanja Bele kraljice. U nadi da će tako osetiti nešto, dobiti srce i moći da doživi nešto svim svojim bićem. Kako je potamanio druge vojvode i vojvotkinje zadržavši njihove mitske konje postao je sve i svja ali ne i zadovoljan. Baš osiono od njega! Tako prkosno! Junak u akciji! Tragač za srcem u škrinji koju čuvaju divovi. U svoj svojoj zanesenosti nije se zapitao ni jedanput: Da li je uopšte Bela kraljica u opasnosti? A ako nije ko onda jeste? Asocira na igranje šaha ali i na efekat ptice Feniksa.

ŽENSKI ROD

Ovde je teško ne spojlovati ali da probam. Zamislite da se u vas zaljubi…ne, da vas zavoli neko do silne potrebe za sjedinjenjem. Napiše vam ljubavno pismo (što i jeste jedina forma ove priče) u kome vam se divi, obožava vas. Ne, nisam rekla da li je to nešto ljudsko. Ne, nisam rekla ni da li je to nešto zapravo živo. A ponajmanje da je iza vas i jako se raduje da vidi vašu reakciju na ljubavne izjave.

POŠTOVANJE FORMALNOSTI

Poetski sklop, bogatog u prevodu do te mere da zaista podseća na priču. Ovo je monološka kuknjava u Pračetovskom maniru jednog čuvenog lika koji ima angažman u skoro svim bajkama. Treba li da se pojavi iako je nepozvana? Šta poneti od darova? O, da li zameriti silno na uvredi? Iako već slutite o kome je reč ovo ne treba da propustite. U ovome se lako može kredom ocrtati sva ona familijarna gunđala koja svi zaobilaze. A sigurna sam da će te u njoj pronaći i poneki svoj sivi dan. Ili makar onaj osećaj nakon što ste malim prstom zviznuli o nogu stola, u kontra smeru od ostalih nožnih prstiju.

VEŠTIČIJA POSLA

Poezija naizgled srednjevekovnog tipa poput ode ili speva koji bi se ispevavao uz tamburice i slično zapravo je tužna ljubavna priča vešto skrivena u ovim redovima. I da ne volite poeziju ova će vas taknuti. Upravo kao što je mnoge taknula pesma u Gotu pre veliku bitku (Podrick song) uz ognjište ili singl iz Veštca (Toss a coin to your Witcher). Ako ikada kakvom trubaduru bude trebao novi hit dajte mu ovu pesmu.

NA RELIG ODHRAIN (NA GROBU ORANOVOM)

Lirski spev o jednoj od mnogih legendi koje kriju ostrva. Smelo iznošenje epopeje o dva sveca, koji su se poštovali. No kad neko neće da se igra po pravilima pa vaskrsne trabunjajući nakon tri dana posle ukopa kako nema ni raja ni pakla ni ičega sličnog i kako Bog nije ono što mi mislimo, onaj drugi pomanita pa ga upokoji ponovo. Čuvena legenda sa paradoksom o Sv. Kolumbu i Sv. Oranu koji su jedno vreme proveli zajedno čak i ukopani na tom mestu dok ih nisu razdvojili. S obzirom na okolnosti dobro te jesu. Ali pamte se reči…nema raja ni pakla a Bog nije ono što mi mislimo.

CRNI PAS

Dobro, dešava se da antički bog, polubog ili kakav daljni srodnik osuđen na večnost procunja krajevima gde netaknuta priroda podseća na mesta koja štite bogovi. Desi se i da se sprijatelji sa lokalnim stanovništvom. Desi se i da to samo nagađamo. Ono što ne moramo da nagađamo je njegova ravnodušnost prema svoj mogućoj zajapurenosti ljudskih hormona. Divno je kad si turista lutalica, naći topli dom i sklonište na neko vreme. Ali nije sasvim pristojno da vaš domaćin krije tela po brdima zaposednut crnim i mračnim entitetima. Zamalo da mu promakne ono što je zakonima smrtnika bitno dok se bavio time da li je crnilo produkt drugih dimenzija ili je nešto što iznedrimo sami. Priča o savesti koja dovodi do čira na želucu i agoniji nesmirenih duhova. A da, za vas koji volite mačke one su ovde sveprisutne a ako otkrijete ko je zapravo Senka i kakve ima veze sa čuvenom boginjom Bastet javnite nam u komentima.

Autor ima pitak pripovedački dar, jasne prikaze i poentiranja kako u romanima tako i u zbirkama priča. Ako uzmemo u obzir da pred sobom imamo oca „Koraline“, „Američkih bogova“, „Nikadođije“, „Anansijevih momaka“, „Okeana na kraju puteljka“, „Zvezdane prašine“, „Vukova u zidinama“, „Knjige o groblju“, „Srećom, mleko“,…, „Uspavana i vreteno“ (predivno ilustrovana hororistična bajka dostupna u našim bibliotekama), „Dim i ogledala“, „Krhke stvari“, „5“…u milionskim tiražima, pretočeni u serije ili filmove kao i mnogih filmskih i tv scenarija jasno je šta svet misli o njemu. Njegov „Sendmen“ (kažu, najveći ep u istoriji stripa) je presedan kao i nagrade Hugo, Nebula, širli Džekson, Lokus i Bram Stoker. Čitao je svoje priče u Karnegi holu i Sidnejskoj operi. Piše za decu kao i za odrasle (ili u njegovom slučaju zajedno).

Ocena 10/10

S ljubavlju, Elena Alexandra

„Saseks, Engleska. Sredovečni čovek se vraća u svoj detinji dom kako bi prisustvovao sahrani. Iako je kuća u kojoj je živeo odavno porušena, nešto ga vuče ka farmi na kraju puta gde je, kada je imao sedam godina, susreo izuzetnu devojčicu po imenu Leti Hempstok i njenu majku i baku. Već decenijama nije ni pomislio na Leti, a ipak, dok sedi iza oronule stare farme pokraj jezerceta, za koje je ona tvrdila da je okean, preplavljuje ga nezapamćena prošlost. A ta prošlost je isuviše čudna, zstrašujuća i opasna da bi se bilo kome desila, a kamoli malenom dečaku.

Četrdeset godina ranije neko je počinio samoubistvo u ukradenom automobilu na toj farmi na kraju puta. Ta smrt je, poput vatrometa, pripalila fitilj i odjeknula na nezamisliv način. Oslobođen je mrak…“

Pođimo od predpostavke da se neko po prvi put sreće sa ovim autorom i pita se da li je vredan čitanja (znam da su obožavaoci ovog autora sad vrisnuli u neverici ali dešava se da neko tek otkriva bisere pa da im se nađemo).

Sam naslov pomalo odiše romantizmom ili asocira na dramski zaplet pa bi ljubitelji psihološkog horora sa elementima epske fantastike možda odustali. Međutim, ova knjiga u sebi krije perfektnu višeslojnu priču. Možete je čitati kao jedno zabeleženo sećanje na neiscrpnu maštu koju je proizveo jedan u biti nezadovoljan ili nesretan dečak. Kao hororističnu bajku. Ili, što je zapravo ono što knjiga krije, jedno traumatično sećanje na detinjstvo koje je um deteta pretočilo u nešto van granica mašte. Da pokuša da objasni, opravda ili razume. Autor iz prvog lica naglašava da usamljeni dečak kome niko ne dolazi na rođendane provodi svoje vreme zaronjen u mitske epove i prašnjavu istoriju drevnih naroda. Da živi izolovano, nema neki odnos sa mlađom sestrom koja je poprilično iritantna i roditeljima koji iako naizgled fini nemaju baš puno učestvovanje u njegovom odrastanju. Njegova interesovanja su ga zapravo spasila pravog značenja traume koju je preživeo.

Finansijski teret ovu porodicu dovodi do tačke da se njegova soba iznajmljuje, jede se zagoreo tost da se ne bi bacio a majka pronalazi posao (pričamo o šezdesetim pa je razumljivo da je tada žena uglavnom po ruralnoj Engleskoj bila domaćica). I sve bi na očigled bilo jednostavno i prosečno da na kraju puteljka nije postojala farma prekrivena kravljom balegom po tlu na kojoj tri ženske osobe obitavaju u vrlo čudnom konceptu. Isprva mu je zanimljivo da one znaju sve unapred, da govore čudne stvari ali i da na farmi ugošćavaju raznorazne entitete koji su prilično opasna drevna bića pre postanjka sveta nastala ali ih one doživljavaju vrlo opušteno (toliko da se devojčica bavi njima kad ih treba upristojiti). Farma je zapravo došla za njima. A njihov topli dom je prepun antike. Bez struje i modernih pomagala pa sve do garderobe i kozmetičkih inovacija iz raznih epoha. Ali nemojte da vas to prevari da je ovo dečija knjiga.

U potpunosti ga ove dame prihvataju pod svoje okrilje. Ubrzo shvata da su one starije od samog vremena. A da sva čudovišta koja su pokušala da ga se reše obitavajući u ljudskom i neljudskom obliku, osećaju ili emociji nekako potiču od njega samog i ljudi koje zapravo poznaje. I da su darovi u vidu novca, uspeha, slave posebno u vremenima očaja, uzrok razdora. A njima se bića služe obilato.

Princip dama sa farme je zapravo prikaz trostruke Boginje (devojčica je samo naizgled devojčica i kao što rekoh daleko je ovo od bajke), taj puteljak je ona krajnja tačka (ili početak vremena i životnog puta) a jezerce je svesno, tvrdoglavo i prvobitni okean poput vode života. Ovo je graciozno izvezena priča, perfektnog pripovedača o borbama u nama samima. Samokrivnji jednog zanemarenog deteta, nasilju u porodici, preljubi oca i njegovom zlostavljanju pa čak i zamalo čedomorstva usled ludila odraslih koje glavni lik pokušava da objasni detetu koje je to proživelo u njegovoj ličnoj prošlosti. Jedino što deluje bajkovito je opis svega što ga je pogodilo, usadilo mu se u srce i na kraju ga ohladnelo. One govore drevnim, prvobitnim jezikom same istine koji ostvaruje sve što izgovori. One premeštaju zvezde i vode računa koliko lisica fali na Zemlji. A samo Leti može da napusti granice farme, jer samo dete može da pređe granice koje mu još uvek nije sputalo odrastanje. Ta farma je njegovo srećno mesto na kome se oseća bezbedno (ovo srećemo i u „Kolibi“ Vilijema Pola Janga koji sa nekom posebnom percepcijom pokušava da živi sa gubitkom tražeći lek za bol i tugu na imanju Božije kolibice kao i odgovor od Boginje, zašto?). One gaje krave, muzu mleko rano izjutra i skoro sve u ovom delu neodoljivo podseća na mitološke priče. Ono nešto duboko, praiskonsko u nama.

Primera radi, analiza novčića koji ga je zamalo udavio u grlu jednog jutra dok je još spavao, a koji je izvela staramajka sa farme tehnikom slušanja, lizanja i mirisanja istog. Preispitivanje svim čulima u potrazi kroz prošlost za objašnjenjima čest je prikaz u ovoj knjizi (poput mirisa koji nas automatski pošalje nekuda u glavi) kao i činjenica da ne samo da se dve osobe ne sećaju iste stvari na isti način nego se i jedinka nekih stvari seća na više različitih načina tokom života:

„Dobro pitanje, dušice. Uglavnom na osnovu stepena otpuštanja elektrona. Moraš izbliza da sagledaš da bi video elektrone. To su oni mali prcvoljci što izgledaju kao da se osmehuju. Neutroni su ti oni sivi, što izgledaju kao da se mršte. Ovi elektroni su malo isuviše nasmejani za 1912, pa sam onda proverila ivice slova i glavu starog kralja, i sve je bilo za nijansu preoštro i novije…“

Dirljivih momenata ima dosta. Od potrage za zaštitom boginje koja ume da prekroji tkanje stvari i vremena provlači se svaka molitva koju je ikada čovek uputio tražeći zaštitu same sile da promeni tok stvari. Bilo mi je teško dok sam to čitala jer to nije samo mitski prikaz već unutrašnja molba deteta da se nešto izbriše u postojanju makar fizički, posebno jer se boji za sopstveni život i ne razume naglu promenu svog roditelja, zaštitnika. Ipak u njemu ima snage da iako će oprostiti neće zaboraviti. Neskrivajući svoje slabosti otvoreno govori o umokravanju od straha. Heroji njegovih knjiga kojima se divio su zapravo bile heroine i on je nekako poželeo jednu takvu, hrabru devojčicu da ga zaštiti. Pronašao ju je u Leti.

„Ako ovo spalim“, upitao sam ih, „znači li to da se sve ipak stvarno desilo?…“

„Šta ti želiš?“

„Želim da se sećam“, rekoh. Jer meni se dogodilo. A ja sam i dalje ja.“

U spremnosti da umre dečak prikazuje onu krajnju granicu u kojoj je čoveku zaista svega dosta do te mere da mu je svejedno. Nudeći sebe izgladnelim čudovištima praznine koji su počeli da gutaju nebo i zemlju pokazuje svesno žrtvovanje kao krajnji iskaz humanizma (sebe za druge). Ali i prazninu koja je ostala u njemu. Zveri koje su težile da mu isčupaju srce jasno govore o onome što ostaje iza trauma. Pustoš, potisnuto sećanje ili pak isuviše živo da bi poništilo podizanje zidova, nepoverenje, samokrivnju i nametnutu krivicu, samosramotu i hladnoću koja proizilazi iz samoodbrane žrtve. Preživeo je haos. Doživeo je raspade, samoubistva, pokušaje ubistva, zle ljude, izdajnike vrednosti koje su mu bile sve, nerazumevanje i odbacivanje nakon naizgled srećnog početka svog života. Sakrio se u nadi kroz Boginju i onu praiskonsku težnju da se potegne neko iznad svega, duboko želeći da se vrati na početak svog puta, puta kraj jezerceta.

Prisećajući se potisnutog detinjstva zapravo je u svom srcu nazvao stvari pravim imenom. Suočio se iako njegova Leti još uvek spava i probudiće se nekad, kažu uskoro, kad bude spremna i kada završi sa mestom na kome se krije. Kad on bude spreman da prihvati traumu deteta u sebi. Kad bi se zapitao da i je njena žrtva bila vredna dobio bi odgovor da jeste jer je to omogućilo njemu samom da živi. Princip trostruke Boginje je njegova zrelost i buduća starost dok dete spava nakon svega što je doživelo, ušuškano u kakvu takvu sigurnost potisnuća.

„Mislim da ti ide bolje nego kada smo te poslednji put videle. Za početak, raste ti novo srce.“

I kako Staramajka jednom reče, on je dolazio tu više puta ali je birao da se tih dolazaka ne seća. I svratiće još ko zna koliko puta. Dok se dete u njemu konačno ne oseti oslobođeno.

Ova knjiga je više od knjige. Bolan prikaz jednog zlostavljanog dečaka i sveta sa druge strane nebeske granice koji ga je održao da istraje. Koštalo ga je srca zbog drugih ali jednom…jednom će se Leti probuditi. Kako autor voli Narniju, ovde se oseća blagi dašak iste, doduše pre u okvirima pretpostavke koju smo mogli videti unutar serije „Mađioničari“ gde je navodno bilo neprimerenih postupaka prema nezaštićenim dečacima koji su u neku sličnu Floriju pobegli u svojoj mašti.

Autor ima pitak pripovedački dar, jasne prikaze i poentiranja kako u romanima tako i u zbirkama priča. Ako uzmemo u obzir da pred sobom imamo oca „Koraline“, „Američkih bogova“, „Nikadođije“, „Upozorenja o sadržaju“, „Anansijevih momaka“, „Zvezdane prašine“, „Vukova u zidinama“, „Knjige o groblju“, „Srećom, mleko“…, „Uspavana i vreteno“, „Dim i ogledala“,“Krhke stvari“,“5“…u milionskim tiražima, pretočeni u serije ili filmove kao i mnogih filmskih i tv scenarija, jasno je šta svet misli o njemu. Njegov „Sendmen“ (kažu, najveći ep u istoriji stripa) je presedan kao i nagrade Hugo, Nebula, širli Džekson, Lokus i Bram Stoker. Čitao je svoje priče u Karnegi holu i Sidnejskoj operi. Piše za decu kao i za odrasle (ili u njegovom slučaju zajedno).

„Dirljiva, rečita i zastrašujuća, besprekorno ispripovedana bajka koja nas podseća u kojoj meri iskustva iz detinjstva oblikuju naše živote.“ – Kirkus revija

„Ovaj predivno napisani roman zariće svoje kandže u vas i neće vas pustiti još dugo pošto ga pročitate.“ – Nju Jork post

Ocena 10/10

S ljubavlju, Elena Alexandra