Likovi iz knjiga Patrika Rotfusa intrigiraju čitaoce širom sveta, toliko su duboki, da je i sama njihova predstavka veoma kompleksna. Na prvi pogled čini se da je svaki karakter već viđen i da je previše pitko napisano da bi čovek mogao da istinski uživa u čitanju, ali kada se čitanje završi dosta toga ostaje pod znakom pitanja. Ne samo zato što istoimeni pisac nije završio svoju trilogiju o „Kraljoubici“, već zato što je štivo toliko kompleksno, da samo upornim iščitavanjem možete doći do srži same priče i likova.
Elem, Patrik Rotfus rođen je u gradu Madison u državi Viskonsin u Sjedinjenim Američkim Državama. Nakon dugog i veoma konfuznog studiranja, gde je pohađao sva ponuđena predavanja, završio je studije diplomiravši engleski jezik. Sve to vreme, on je svoje pisanije vukao sa sobom i pokušavao na sve načine da ga iznese na svetlost dana. Objavio je dva romana u sagi o „Kraljoubici“ sa kojima je stekao veliku slavu i popularnost. Prvi roman koji je ugledao svetlost dana 2007. godine pod nazivom „Ime vetra“ i drugi 2011. godine pod nazivom „Strah mudroga“ i naravno kako već to biva, zbog velikog pritiska javnosti, svojih ličnih problema i životne konfuzije, do sada nije uspeo da završi trilogiju. Uprkos tome, umesto kratke priče, napisao je jedan kraći roman pod nazivom „Muzika tišine“ koji je izdao 2014. godine i dve kraće priče koje su izdate u Antologijama koje nisu do danas prevedene na srpskom.
Naime jedan, od likova koji pleni njegovim knjigama, kojeg prati misterija, prelepa priča, nežnost, strahota, bolest i još mnogo drugih epiteta je ženski lik po imeni Auri – Ori. Prateći Patrika na svim konvencijama (online), uključenjima na njegovom kanalu (Twitch), došao sam do jednog veoma zanimljivog sadržaja i objašnjenja o samom nastanku ovog veoma nesvakidašnjeg knjiškog lika. Odrastajući u Madisonu i, naravno, poznajući sve prilike u gradu, došao je preko svog oca do saznanja da neki čovek istražuje kanalizacione sisteme u istoimenom gradu. Ovaj čovek bio je poznat pod nadimkom Tunnel Bob. Samo objašenjenje i sam opis ovog lucidnog lika možete pogledati na sledećem linku, gde Patrik sam objašnjava istu stvar:
https://www.youtube.com/watch?v=SftSKNhH1hk
Naravno, kada je on pri kreaciji svog lika iz njegovih knjiga uzeo jednu takvu osobu, onda moramo zaključiti da to kako je on opisuje i kako pokušava da nam je dočara, ima veoma velike i duboke korene, tj. začetke u ovakvom jednom čoveku.
Kako sam volim da kažem, Patrik je napisao 2,5 dela, a ovaj 0,5. deo je i „The Slow Regard of Silent Things – Muzika Tišine“, gde nam je prikazao kako Auri – Ori provodi svoj dan. Neki smatraju da je samim ovim iskorakom, gde je publikovao jedno kraće štivo sa opisom jednog jedinog lik, on sam hteo da probudi malo svoje čitaoce koji su postali veoma nezadovoljni njegovim napretkom, dok neki takođe smatraju da je ovo neki čin vežbanja onoga što će kasnije doći i što je vrlo verovatno prepravljao. Sama knjiga je kao i sve što je on do sada napisao jedno remek delo. Čovek toliko pazi na detalje u kojima čuva sve poruke koje želi pravom čitaocu da prenese. Opisuje ovu osobu tako nestvarno, da dok čitate mislite da je pored vas i saosećate se sa njom u svakom smislu i u njenoj lepoti i nežnosti, a takođe i u njenom iskrivljenom životu, patnji i lucidnosti.
Kada bih želeo da uporedim ovaj lik sa nekim drugim, mogao bih to uraditi tako što bih dva na prvu loptu nespojiva fiktivna lika kroz njihov opis doveo u korelaciju. Razmišljajući, shvatio sam da je Ori nalik fiktivnom karatkeru iz nama dobro poznatog filma „The Goonie ili ti Gunisi“,a lik sličan njoj je Lotney „Sloth“ Fratelli ili samo Sloth. Neko će se sada zapitati pa dobro kako možeš da takva dva lika dovedeš u korelaciju. Iako Sloth po današnjim standardima društva, spada u otpadak u nešto ne korisno, što se treba izvrgnuti ruglu, sa druge strane on je jedna osoba puna dobrote, željna nežnosti, ljubavi i pravog drugarstva. Naime, živimo u društvu koje etiketira osobe na svakom mogućem nivou, od bogatih i siromašnih, do lepih i ružnih, a da ne zalazimo u nešto detaljnije opise, koje će nam naterati oči na suze, shvatajući kako smo postali jedno bezočno i loše društvo.
Posmatrajući spolja ova dva lika možemo reći da Ori pleni lepotom, nežnošću i skrivenom iskrom misteriozne ženske osobe, dok Sloth poseduje sve suprotne standarde koji su danas propisani u društvu. Ali tu dolazimo do onog velikog ‘ali’, unutar svoje duše, Sloth je jedna neiskvarena osoba, izneverena od njemu najbližih, omalovažavana od svih, ali i povrh svega toga odlika duše u njemu je dobrota kojom on i pleni. Ori sa druge strane onom spoljnom lepotom kojom pleni, dovodi u pitanje njeno unutrašnje biće. Ako se čitalac malo bolje zamisli, dovodi je do spoljašnjeg izgleda Sloth-a. Njeno biće uznemireno, ne prihvaćeno od društva, itd. dovodi je do toga da ona bude izgrednik u samom svom telu.Veoma veštim pisanjem koje je Patrik ponudio svojim čitaocima, doneo nam je jedan posve jedinstven lik. Tako da mislim, da ova komparacija ne samo da ima smisla već će stare čitaoce naterati da opet pročitaju sve lepo iz početka, a nove da se udube i da ne padaju na površne opise, već da se udube i uplove u nešto malo složenije.
Voleo bih kada bi ljudi npr. koji vole da čitaju pokušali da krenu putem složenosti, jer samo tako možemo da pobegnemo ovom površnom haosu u kojem živimo.
Kultni roman srpske fantastike ,,Strah i njegov sluga“ Mirjane Novaković doživeo je novo izdanje.
U izdanju beogradske ,,Lagune“ stiže epsko-fantastična triologija po motivima narodnih bajki ,,Bajka nad bajkama“. O ,,Bajci nad bajkama“ smo ranije pisali ali je novina da se sada sve tri knjige serijala se nalaze u specijalnom kompletu – Senka u tami, Dva cara i Treća noć.
Ovo posebno, ćirilično izdanje ,,Dukata za Lađara“ dolazi nam sa dodatnom pričom ,,Druga Troja“.
Ipak, iako je najbezbolnije da delo koje vam se nije dopalo ili sa čijom se idejom ne slažete, preskočite ili odložite jer svi imamo lošije i bolje književne izlive nekad nas upravo ljubav prema knjigama obavezuje da na nešto ukažemo. Iako je lično mišljenje u pitanju, nekako se do te mere pojavljuju dela koja menjaju odnos čitaoca prema celoj sceni. Ili dovode u pitanje neke postojeće definicije. Naravno, da nije bilo smelih pionira koji su pojašnjavali da je nešto bilo drugačije mnoge stvari ne bi smo doznali i prepoznali. Sa druge strane, kad je mit u pitanju niko od nas nije bio tamo niti kad se nešto navodno dešavalo niti kad je neko dopunjavao ili prepravljao „dokaze“. Svaki živ čovek ima potrebu da čuje ono što mu odgovara. To stoji. Međutim promašeni žanrovi, klikbait naslovi, plaćeni osvrti, recenzije: „ja tebi vojvodo, ti meni serdare“, hvatanje na popularne pojmove (ne samo mitos, već često vidimo i religiju ili nacionalizam) dovode do toga da se sama mitologija komeša u moru teorija gubeći smisao ili dovodi do prezasićenosti scene. Imam i ja neke teorije o prapostanku, zašto da ne? Kao i svi, uostalom. Ovo konstatujem kao uopštenu pojavu, do dela o kome govorim još nisam stigla.
Sve i da možda u nekom tamo Univerzumu Odin sluša Peruna zvuči krajnje neverovatno da taj isti Perun obitava na Midgard zemlji (da, to je pun naziv) i u glavnom gradu Asgardu. Autor postavlja pitanje: šta su snovi? I odmah zatim daje odgovor da su snovi uverenje da ipak ima nečega sem bezdana iza smrti. Što zvuči, priznaćete, slikovito. Ali, ako njegovi likovi žive na Midgardu onda bi osnovno poznavanje slojevitosti i broja dimenzija skandinavske mitologije trebalo da podseti da i te kako postoji nešto iza smrti. I to više od jedne, jedna lokacija je kod Hele (Lokijeva ćerka) gde završe svi bolesni, žene, deca i oni poginuli kao nejunaci) a drugi je Valhala (Zlatna dvorana Odina za prekaljene heroje sa Valkirama i samoobnavljajućim veprom za večeru). A onda se kroz celo delo provlači naum da se u Nav (Slovenski Jav, Prav i Nav) ide sa srcem junaka. Čemu onda opaska o snovima koji su opet sami po sebi put u neke druge dimenzije i te kako zastupljeni u ovim naizgled prepličućim ali posve različitim mitologijama. Zato što je šturost mitova svake religijske ili spiritualne knjige prepuna rupa. Kako je dozvoljeno tumačiti mitologiju po volji, zaista jeste zvanično, očekivala sam više truda autora da navedene pojmove smiksa nekako da imaju smisao.
Publika je oduševljena serijom. Najveći utisak na gledaoce ostavio je Žarko Laušević koji je fantastično izneo svoju ulogu. Lik Velibora mnogima je prirastao za srce. Glumica Ivana Zečević takođe je izazvala pozitivnu rekaciju publike. Iako mlada i relativno nova na sceni, odlično je dočarala ličnost jedne buntovne, gradske devojke željne istine, ali i ljubavi.
Ajs je postao poznat na domaćoj sceni po eksperimentalnim numerama u kojima često ubacuje vulgarnosti, seksualna iskustva koja su obično groteskna, bizarna i ne tako prijatna. Pored takvih pesama, u Nigrutinovom opusu ćete često naći pesme koje se dotiču upotrebe raznih vrsta opijata, najčešće marihuane, kao i raznih opisa dogodovština iz svakodnevnog života. Svoju publiku je privukao baš tim iskakanjem iz okvira hip-hopa, odstupanjem od trenda po pitanju zvuka i unikatnim nazivima pesama i albuma, kao i tekstovima koji govore o stvarima na koje prosečni ljubitelji hip-hopa nisu navikli. Opšti ton i utisak ukomponovan u dela, kao i opisi života, fokusirani su na bedu, bedna iskustva i bednu interakciju sa još bednijim članovima društva, bilo da su oni prijatelji ili potpuni stranci. Ipak, svaka pesma nonsensom vuče na komičnu stranu i čini satiru modernog društva.
Od kada sam video najavu za Besovu adaptaciju Stokerovog Drakule u formi grafičke novele, pa sve do sada, kada po ko zna koji put zaredom prelistavam stranice sjajnog izdanja Čarobne knjige, ne mogu da se otmem utisku koji je dominantan od početka. Ovo prokleto remek-delo je sve samo ne puko prebacivanje jednog medija u drugi, zarad još jedne u nizu adaptacije nečega što je bezbroj puta prežvakano i postalo stereotip za izbegavanje.
Svako koje spoznao muke neke umetnosti zna da bilo kakav prenos od ideje do završne forme često spada u posao sizifovskog kalibra. Dodatna je komplikacija ako se radi oživljavanje i transkribovanje jednog medija u drugi, tako da samo svedoci daleko više promašaja filmova rađenih po knjigama, nego uspešnih izvedbi. Nije drugačije ni kada je strip u pitanju. Pa još naročito ako se, kao Bes, svedete na osnovne tehnike kako autentičnu atmosferu ne biste morali da peglate efektima i time ubeđujete čitaoca u verodostojnost vaše vizije, već samo peške, po kreativnom snegu i ledu, na teritoriji gde se svaka greška vidi i skupo plaća – tušem i perom, u slavu linije, tog najteže ukrotivog likovnog elementa.
Minin razgovor sa starcem nedvosmisleno ukazuje na to da je čitav sistem istina u koje verujemo lažan i da su sve stvari koje uzimamo zdravo za gotovo samo „prazni grobovi“ sa natpisima koji svedoče o sitnim istorijskim lažima, dok je smrt nešto što je daleko od uređenog shvatanja uljuljkanog prosvetiteljstva i vere u ljudsku dobrotu. Naravno, Stoker je ovaj momenat uveo u priču možda iz istih razloga, ali je on ostao utopljen negde u moru estetskih korekcija i stilskih žongliranja.
Sa Džonatanom je takođe slična stvar. Njegova grafička „aura“ je puna snega, zamagljenja i pokušaja da se neljudski obrisi u samom startu nekako racionalizuju. Besov Džonatan nije nikako naivni pravni savetnik iz Londona, već čovek koji čvrsto, možda i prečvrsto stoji na nogama pokušavajući da razume svet oko sebe i odigra svoju ulogu racionalnog i odgovornog stuba buduće porodice, čije mu stvaranje iz kadra u kadar bespovratno izmiče. On je ovde zapravo jedini tragičan lik, jer predstavlja možda i najbolje što bi današnje vreme očekivalo od muškarca koji nije stereotip društveno popularnog i prihvatljivog „uspešnog“ tipa. Njegove osobine su bezvremene i stoga je Besov Džonatan neko ko će se jednako snaći na tegljaču Nostromo, sa sve elijenskim jajetom, kao i u spletovima mračnih lavirinata Drakulinog dvorca usred karpatske nedođije. On je čvrst i racionalan, ali nikako bez emocija. Njegov je problem svedenost i usmerenost, sve ono što bi se očekivalo da „pije vodu“ u svakoj situaciji, osim u jednoj. Igrom slučaja – baš onoj u kojoj se našao i u tome jeste sva tragičnost njegovog lika. Za Besa je Džonatan ono što je Mina za Stokera, ali ne bukvalno preslikano. Dok se Stoker bavi pokušajem da se nevinost i čednost ljudskog roda, oličene u Mini odbrane od demonskog uticaja, Bes je pre zabrinut za slom racionalnosti, formalne logike i tekovina moderne nauke i civilizacije, očitovanih u umerenom i svesnom, ali viteški hrabrom Džonatanu. Čak i crtež sugeriše na to da se glavna borba neće odvijati na očekivanom okultno-religijsko-magijskom planu, već u nebranjenom i neobeleženom mentalnom prostoru glavnih aktera koji sa okultnim interpretacijama Stokera ima veze, ali je po surovosti daleko bliži Lavkravtovom tumačenju okultizma.
Grof je poseban momenat, predstavljen, ne samo kroz prostor oko njega i uznemirujuće, vijugave forme ornamenata, arabeski i pramenova njegove duge sede kose, već i kroz sam zamak. Čitavo arhitektonsko čudovište je pravljeno tako da se grof u njega uklopi savršeno i da predstavlja produžetak njegovog tela, sačinjen od svesnih i nesvesnih nervnih završetaka tako da zamak predstavlja skoro pa organsko jedinstvo sa njegovim vlasnikom. Čak i demonke, vampiruše iz ko zna kojih paklova su tu da se uklope u ambijent, ali i da daju jednu vizuru koja je značajno drugačija nego u uobičajenim interpretacijama čuvenog mesta u knjizi, koje se bavi vampirskim seksom i orgijastičnim hipnagoškim opijanjima. Vampirice su ovde predstavljene, od krajnje deformisanih i arhetipski ružnih i ogavnih matrona visećih grudi, pa sve do uobičajeno zavodljivih lepotica pred kojima svaki muškarac mora da spusti gard i preda svih pet litara krvi. S tim što raspored ovih krvožednica nije sasvim slučajan. One dalje od Džonatana su ružnije i amorfnije, stopljene u spiralne vizije grofovog ludila, dok su one bliže „fizičkim očima“ jako zavodljive i senzualnošću nabijene. Ovakva gradacije iliti predstava nam ukazuje na to da se iza pojavnih oblika naše žudnje za koje se prečesto vezujemo nalaze daleko opasnije i estetski nimalo prihvatljive manifestacije, te da su naša čula ta na koja ne treba da se žalimo, već isključivo na logički aparatus koji nam govori da je objašnjenje na osnovu požude siguran put u stranputicu duha. Bes nam, tako, neumoljivo razotkriva prirodu ljudske percepcije i daje nagoveštaje o tome na koje smo sve načine kontaktirani od vampirskih entiteta i loših uticaja, što je još jedan sjajan zaokret u odnosu na Stokera, kod koga fizička ružnoća, slabost i odbojnost potiču od apstinencije i udaljenosti objekta žudnje.
Naziv igrice The Binding of Isaac ili Žrtvovanje Isa(a)ka potiče iz starozavetnog dela Biblije i poglavlje je u Knjizi Postanka. U sam fokus stavićemo originalnu verziju igrice sa povremenim osvrtima na druge delove. Samu igricu su napravili Edmund McMillen i Florian Himsl, a izašla je 2011. godine.
Kada govorimo o samoj priči na osnovu koje se igrica izgrađuje, kao i o glavnom (i jedinom otključanom pri početku) liku – Isaku, moramo se prvo osvrnuti na originalan narativ, a to je biblijski. Preciznije, radi se starozavetnoj priči koja služi kao večna inspiracija za stvaranje književnih dela, a možemo videti, i veoma savremenih video igrica. Isak je sin Sarin i drugi sin Avra(a)mov. Avram je otac Izrailja, on je toliko poštovao Boga da je bio spreman da žrtvuje vlastitog sina, Isaka, kada mu je Bog to tražio kao test njegove vere. Avram to planira da uradi sa nožem, što vidimo i u samoj uvodnoj priči igrice. Međutim, kao velika razlika jeste to što Isakova majka ne odustaje u svojoj nameri žrtvovanja sina, što se svakako razlikuje od biblijske priče. Majka, kao subjekt, ovde je mnogo nasilnija i potpuno predana, kao bez svesti, kao da joj rođeni sin ništa ne znači. Kod Avrama, naravno, to je mnogo razvijene i psihološki produbljeno, gde mi vidimo njegovu empatiju, a kod majke u igrici nemamo prostora ni šanse da je uočimo. U Starom zavetu, Božija volja ipak zaustavi Avrama neposredno pred žrtvovanje sopstvenog sina.
Sledeća, veoma zanimljiva, ličnost je Cain (Kain). On je Adamov i Evin sin koji je ubio svog brata Avelja, čime je postao prvi ubica i nakon čega je usledilo njegovo prognanstvo. Kada Kain biva oteran, Bog ga ipak na neki način štiti (Curse and mark of Cain). To bi značilo da ako bi neko povredio Kaina to bi mu se vratilo sedmostruko. Ta Božija zaštita se u igrici možda može poistovetiti sa Lucky Foot predmetom koji Kain poseduje i koje ga štiti od drugih, negativnih, predmeta i time mu daje određene prednosti. S druge strane, sam Avelj se u igrici pojavljuje kao sasvim sporedan lik – duh koji prosto prati Isaka, kao glavnog lika. On nema nikakve posebne sposobnosti, ako uopšte ikakve i ima.
Sada ćemo otvoriti i priču o prvim ljudima koje je Bog stvorio, a ujedno i prvorodnom grehu. Još jedan od likova koji se javljaju je Eve, takozvana Eva. U originalnog priči Eva je prva žena nastala od Adamovog rebra, takođe i prva grešnica jer je (prva) pojela zabranjeno voće (što nam već dosta govori) sa drveta znanja, na šta je bila navedena. Interesantno je da se, verovatno inspirisano time, ona pretvara u demona kada igra to zahteva (pred sam gubitak svih života). Takođe jedan od njenih „pomoćnika“ je mrtva ptica, vrlo verovatno vrana, što pridodaje njenom mračnom karakteru. Ovde bih pristupila subjektivno rekavši da Evu ne smatram za tako veliku grešnicu da bismo je ovako oslikavali u igrici, dok sa druge strane razumem da je tako zbog same tematike i potrebe igrice. Ipak, ako bismo želeli da izvršimo „Evinu odbranu“ – ona nije bila prisutna kada se Bog obraćao Adamu upozorivši ga da ne sme jesti pomenute plodove, ali se govori da je toga ipak bila svesna. Međutim, ona nije zdravorazumski odlučila da to uradi i da pođe putem grešnika, već je velikim delom bila izmanipulisana. Istinski, Adam je taj koji se takođe ogrešio, njegova greška se čini većom ako uzemo u obzir to da se Bog njemu direktno obratio i upozorio na zabranjeni plod. Adama ipak nigde ne nalazimo (mada čini se da se na neki način pojavljuje u kasnijim delovima, o kojima ovde ne govorimo). Prvorodni greh se pripisuje oboma, lično smatram da bismo i njega mogli tu negde, u samom originalu, smestiti, ako već njihove greške tretiramo u skladu sa igricom. U kontrast možemo dovesti i sam edenski vrt iz koga je biblijska Eva pala u same dubine pećina i podruma u kojima Eva iz igrice dela, sva mračna i demonski nastrojena.
Iako istorija ne pruža uvid u postojanje neke ‘uzor’ civilizacije od koje umjetnosti i učenje ponavljaju crno bijelu raspodjelu dobra i zla, ljudi, stvaraoci, malo koliko ih je bilo, znali su dovoljno da pronesu riječ o tome kroz vjekove. Jer budimo iskreni prema sebi, onako surovo, moderno, ne postoji siva boja. Kada se svaki odnos i situacija stave na tas vage, svaka na svijetu pojedinačno, uvijek postoje samo dva vida sagledavanja – da je nešto u redu ili ne. Protekla razdoblja su ljude stavljala u jednu možda prostiju ali i fizički okrutniju situaciju da je izbor bilo lakše napraviti. Umrijeti za valjan cilj, poslednji dah utrošiti na iskupljenje čovječanstva i svih nas ponaosob. U nekim vremenima takvim ljudima smo podizali spomenike (ne svima) i posvećivali ih ‘neznanim junacima’, činjenica da i danas baš starije generacije će vam reći koja je ‘kuća’ valjala, a koja ne. Šta su im preci radili i kako su opstajali. Do vraga, čak su i pisali djela o ‘primjerima čojstva’, a onda opet gdje su nam primjeri toga danas? Čini se kako je negdje tokom vremena došlo do potpunog otcjepljenja između onog šta je čovjek mogao biti i onoga što jeste. Snovi kojima se često težilo u realnosti trajno su ostali zaključani u svijetu nemogućeg a većina nas je prihvatila nepromjenljivost vremena i prostora u kom smo se našli.
,,Gdje ti je zdrav razum? Nijedna od ovih knjiga nije u saglasnosti sa ostalima. Ovdje si zaključana godinama sa skoro pravom prokletom Vavilonskom kulom. Dođi sebi više! Ljudi u onim knjigama nikada nijesu zaista živjeli. Hajde sada.”
Sindrom pretvaranja tkiva u kost (fibrodisplazija osifikans progresiva, FOP, Munčmejer bolest) je ekstremno retka anomalija gde se konektivno tkivo pretvara u koštano i trenutno je jedina bolest gde se jedan organ pretvara u drugi. Drugim rečima osoba okoštava dok ne postane statua odnosno dok se ne formira još jedan skelet preko onoga postojećeg. Hiruško odstranjenje donosi reparaciju kojom se ovo obnovi još jače. Pacijenti u jednom trenutku odluče u kom položaju žele da se zateknu kad okoštavanje završi sa cementiranjem da bi mogli da imaju koliko toliko, život.
