Blog

Dilan Dog, Andersen i Dostojevski o praznicima

Posted on by Natalija Tanasković

Zašto nam se nekad desi da postajemo tužniji, nervozniji i neraspoloženiji za vreme zimskih praznika? Zašto nam se nekad desi da želimo da ti dani samo što pre prođu?

Epizoda Dilan Doga Krvavi praznici sa jedne, priča Dostojevskog „Mališan kod Hrista na Božićnoj jelki“ i Andersenova bajka „Devojka sa šibicama“ imaju za cilj da ovu pojavu više analiziraju i podsete nas da je srž ovih praznika mnogo, mnogo jednostavnija.

Krvavi praznici

U ovoj epizodi koja je na tankoj granici između mističnog i realnog, raspravlja se, između ostalog i o stavu odraslih ljudi prema praznicima. Vidimo, sa jedne strane kapitaliste koji žive uljuljkani u svom komforu i potežu konce na onaj način koji nižim slojevima oblikuje svakodnevicu i sa druge, ljude koji žive na rubu egzistencije. U celoj toj priči nalazi se i Dilan, koji iz svoje perspektive takođe analizira neke događaje.

Najupečatljiviji prosjak je Džulijus, i, njegove reči poslužiće u daljoj analizi:

Kada su dobili i više nego bedan ručak nakon dužeg čekanja na zimi, monahinja je rekla prosjacima da se pre jela zahvale Bogu za darove koje pruža. Moris je na to odgovorio: „Šta! Provodimo Božić kao obični psi i moramo još da se zahvaljujemo? E pa, vi se slobodno zahvaljujte! Ja ću da se molim da Morisa Granta, onoga koji nas je onako upropastio, strefi šlog.“ Dalje saznajemo razlog njegove odbojnosti: „Sestro Diomira… Vaš „dobročinitelj“ je, pod izgovorom da mora da prestruktuira osoblje, prošle godine otpustio polovinu onih koji su ovde, a da im pritom nije isplatio otpremninu!“

„Prokleti praznici! Da se ja pitam, sve bih ih ukinuo.“

Na pitanje zašto, odgovara: „Zato što moraš da budeš srećan na silu, iako se osećaš jadno… A ako nisi srećan, onda se osećaš još jadnije“.

Zatim, malo kasnije, on govori još jednu bitnu stavku Dilanu koji mu je predložio da prenoći u njegovoj kući:

„Ha, ha! Hoćeš da na Božić učiniš dobro delo kao pravi pionir? Izvini, ali milostinja za jedno veče ničemu ne služi… Da bi se pomoglo siromašnima, potrebno je promeniti mnogo… Isuviše toga… A onaj koji je pokušao nešto da promeni je „mrtav“….

Iako se u ovoj epizodi mahom govorilo o najnižim društvenim slojevima, ove misli su, u neku ruku univerzalne. Egzistencija je nešto što može itekako uticati na naš osećaj za mir. Jednom narušena, ona nas podseća stvari koje treba prebrinuti, a u trenutku deluju nerešivo. Ovde vidimo i ogorčenost čoveka koji je, po svemu sudeći, kao i većina ljudi, nekad radio pošteno svoj posao, te je, ni kriv ni dužan prepušten na milost i nemilost sudbini. Tugu povećava i ta činjenica da bi verovatno on i njemu slični tog prazničnog dana trebalo da imaju više nego što imaju trenutno.

Drugi Džulijusov citat jasno oslikava ne samo društveni pritisak da se individua mora ponašati po određenom šablonu i posledice koje to ima po osobu. Ovaj citat pokazuje i to da društvo kao da je zaboravilo zašto ta praznična sreća postoji. Nju, naravno, sa jedne strane uzrokuju sitni gestovi poput poklona, ukrašavanja jelke, i tako dalje. Tu postoji i radost okupljanja najbližih i obeležavanja praznika tako da se poštuju običaji, ali ni da se ne robuje njima.

Međutim, kao što je Dikens rekao u svojoj Božićnoj bajci, praznici su vreme kada ljudi svim srcem osvešćuju da su svi ljudi, bez obzira na poreklo, status i slično isti i trude se da čine svima dobra dela. To je zapravo, najveći dar- učiniti dobro delo nekome bez želje za protivuslugom, učiniti dobro drugom čoveku ne zato što to nalaže crkva ili društvo, već zato što iskreno osećaš želju da učiniš dobro delo (naravno, da ne govoriš o tome na sva usta, jer ti je dovoljno da znaš da si se našao nekome u nevolji). Najzad, Božić ne nalaže da je to jedini dan kada čovek treba da se tako ponaša-ovakav stav čovek treba da gaji u sebi i kad praznici prođu i da se svake godine trudi da bude bolja verzija sebe.

I tako, poslednja rečenica prethodnog pasusa uvod je u objašnjenje poslednjeg Džulijusovog citata. On sam primetio je da je Božić postao dan kada je dobar gest postao nešto što se smatra nametnutom obavezom koju verovatno ne bismo ispunili da je bilo koji drugi dan u godini u pitanju.

U ovoj epizodi takođe se pojavljuju drugi, isto tako bitni elementi koji govore o ovoj pojavi: manjak empatije čoveka prema čoveku (vidi se u sceni kada jedna starica zaželi da svi prosjaci preminu, kada mladići prebijaju drugog skitnicu i kada kondukter kreće da se grubo ophodi prema promrzlom skitnici jer nema novac za kartu), gubitak i bolest bliske osobe (majka jedne prosjakinje je u teškom stanju, a i sama prosjakinja će, u jednom trenutku, presuditi sebi), odbojan stav prema pripadnicima određenih društvenih grupa (u ovom slučaju, gard prema najsiromašnijim članovima društva), kao i vlast iza senke koja ne bira žrtve da bi ostvarila svoje ponekad izopačene ciljeve (o ovom detalju saznaćete više ako se rešite da pročitate epizodu).

Devojčica sa šibicama i Mališan kod Hrista na Božićnoj jelki

Dok je Dilan Dog pričan iz perspektive odrasle osobe, u sledećim književnim ostvarenjima gledamo na praznike iz ugla dva deteta.

Zašto se nekad čini da se deca više raduju praznicima?

Istina, neko može reći da je razlog tome što deca nemaju one brige koje imaju odrasli ljudi. Ipak, ako ste pročitali obe priče, znaćete da postoji i druga strana medalje- da postoje ona deca koja su u nezahvalnoj poziciji, koja od malena moraju da uče kako da se izbore za parče hleba, koja su obeležena zbog staleža iz kog dolaze, koja nemaju porodicu ili su u porodici ili okruženju koje ih ne tretira onako kako svako dete zaslužuje.

Obe priče spadaju u takozvani žanr božićnih priča, u koje još ulazi i Božićna priča Čarlsa Dikensa.

Treba istaći da nije slučajno što su ove dve bajke tako slične. Sam Dostojevski je, pišući svoju priču bio jednim delom inspirisan motivima koji su se pojavili u Andersenovoj bajci Devojčica sa šibicama. Stoga ćemo prvo pričati o sličnostima između ova dva dela.

I devojčica i dečak bačeni su na milost i nemilost sudbini. Devojčica nije imala nikog svog, a i dečaku je majka preminula- U obe priče imamo motiv sveta koji se ophodi prema njima sa nepoštovanjem. Devojčici drvenu papuču krade dečak. Dečaka u priči Dostojevskog teraju kada uđe u jednu imućniju kuću ne bi li nešto pojeo, i prebija ga drugi dečak kada je ovaj pokušao da pogleda predstavu sa lutkama. U obe priče javlja se motiv kočija koje jezde ulicama. Devojčica zbog njih gubi jednu od svojih papuča, dok one u Peterburgu predstavljaju deo gradske i praznične vreve. Uprkos tome što im je hladno i što su gladni, oba deteta sitne gestove za vreme praznika doživljavaju kao značajne i velike ( oba deteta zadivljena su novogodišnjim poklonima, jelkama, igračkama, toplom trpezom i prazničnom atmosferom koja vlada u domovima). Oba deteta znaju da su ti gestovi deo tradicije, ali ih nisu sveli na još jednu formalnost koju treba precrtati sa spiska obaveza. Oboje posmatraju radost drugih ljudi i žele bar deo te radosti za sebe. Oba deteta, uprkos nezavidnom položaju u kom se nalaze, i dalje umeju da sanjaju i priželjkuju one male radosti koje imaju ljudi u nešto boljem položaju. Ta radost navodi ih da izdrže glad, zimu i probleme koje ih muče. Ta deca maštaju da će im jednom biti bolje, i sama pomisao da se taj san može ostvariti kod njih negira sve ono što ih muči u sadašnjici.

Sa druge strane, treba istaći da između ovih dela postoje određene razlike koje daju svakoj priči svoj identitet.

Kod Devojke sa šibicama je najupečatljiviji motiv paljenja šibica. Kao što je poznato, devojčici se, prilikom paljenja šibice, ukazuju topla peć, bogata trpeza sa guskom i Božićna jelka puna igračaka. Sve ove vizije, iako lepe, nestaju, dok je jedino baka bila ta koja nije nestala. Ovaj motiv nam zapravo govori da sve one sitnice koje ulepšavaju svaki Božić ipak ne predstavljaju suštinu Božića. Baka, koja sa druge strane, simboliše bezuslovnu ljubav, dom i toplinu je ono što predstavlja trajne vrednosti u životu svakog čoveka. Dokaz za to su poslednje reči bajke:

-Jadnica! Htela je da se ogreje!- primeti neko. A niko nije ni slutio šta je devojčica u svojoj mašti ugledala te svoje poslednje noći, pre nego što je umrla od hladnoće: dom, toplotu, dobru baku-sve što nije imala i za čim je čeznula.

Dostojevski, sa druge strane, nije bio motivisan samo Andersenovom bajkom kad je pisao priču. Kao inspiracija poslužila mu je i pesma Jelka siročeta koju je napisao nemački pesnik i prevodilac Fridrih Rikert. U njoj se isto pojavljuje motiv Hrista koji dočekuje promrzlo dete i pokazuje mu jelku posvećenu svoj onoj gladnoj, promrzloj, odbačenoj ili usamljenoj deci. Motiv je, doduše, modifikovan, pošto se u Rikertovoj priči Hrist pojavljuje kao dete koje govori da kao što daruje razne pošasti ljudima na zemlji, tako i daruje one na nebu i da nije zaboravio kako je biti dete, jer je i sam bio dete. U priči Dostojevskog, sa druge strane, ne vidimo Hristov lik, već samo ruku Hrista koja se približava dečaku (i time daje određenu dozu mističnosti novozavetnom biblijskom junaku). Analogije se mogu naći u njegovim delima poput „Bedni ljudi“, „Jelka i svadba“.

Takođe, samog autora je na pisanje priče podstakao i jedan nenadani susret. Pred sam kraj 1875. godine Dostojevski je sreo dečaka i opisao ga kao: niщiй malьčik, prosivšiй milostыnю («malьčik s ručkoй»). Ova fraza sreće se i u našem prevodu priče: „On je išao sa ispruženom rukom, to je tehnički termin-koji znači prositi milostinju. Taj termin su izmislili sami mališani“.

Treba takođe napomenuti da je Dostojevski razvijao motiv dece, o njihovom položaju i značaju, kao i njihovoj patnji u svojim delima. Sličnosti u motivima možemo naći u njegovim delima poput „Bednih ljudi“, „ Jelka i svadba“, zatim, sam knez Miškin govori o deci u romanu Idiot. Kruna njegovog stvaralaštva u tom domenu svakako je najviše pokazana u njegovom delu „Braća Karamazovi“.

Priča Dostojevskog opisuje realije tamošnjeg Sankt-Peterburga i to samu priču čini opipljivom, iako u njoj ima elemenata koji su na granici jave i sna. Do detalja autor opisuje svakodnevicu ove dece, na koji način zarađuju za život, razvrat i pijančenje kojim su primorani da prisustvuju (u pijančenju nekad i da učestvuju), kakav je njihov odnos prema životu.

Drugi zanimljivi momenat koji se pojavljuje u priči reči su samog pripovedača koji, nakon što opiše svakodnevicu dece na ulici, a pre nego što počinje priču o dečaku, govori sledeće reči:“ Ali ja sam romansijer i čini mi se da sam jednu „priču“ sam izmislio. Zato pišem „čini mi se“, kada sigurno znam da sam je izmislio, ali meni izgleda da se to negde i nekada desilo i da se desilo upravo uoči Božića u nekom ogromnom gradu i po strašnoj hladnoći.“

Ne treba takođe zaboraviti na reči koje se pojavljuju na samom kraju priče:“A zašto sam sam izmislio ovakvu priču, koja ne ide u obični dnevnik, i to piščev? A obećao sam priče pretežno o stvarnim događajima! Ali u tome i jeste stvar što se meni stalno čini da se sve ovo stvarno moglo desiti-naime, ono što se odigralo u podrumu i iza složenih drva, a ono o jelci Hristovoj-to ne znam šta da vam kažem, da li se moglo desiti ili nije. Ali ja sam zato romansijer da izmišljam.“

Izabravši ovakav citat, pripovedač ostavlja čitaocu prostora za dva pogleda na kraj priče. Prvi- da je ovaj dečak jedno od mnogobrojnih bića kojem za života nije učinjen nijedan gest koji bi im u život uneo trunku radosti. Drugi- da i one duše koje su napaćene dobijaju nesrazmerno više radosti onda kada jedan oblik postojanja zamene drugim. To ne znači da bol i tuga u čitaocu u drugom slučaju nestaju. On budi nadu da svako napaćeno biće, bar u večnosti, čeka bolje sutra.

Prilikom analiziranja dela Dostojevskog treba razdvajati ono što možemo nazvati piščevim stavovima prema životu i veri i stavovima koje imaju njegovi junaci. Ipak, ova priča podseća na rečenicu koju je Dostojevski izgovorio za života: Štaviše, ja izjavljujem: kada bi mi neko mogao dokazati da je Hristos van istine, i kada bi istina zbilja isključivala Hrista, ja bih pretpostavio da ostanem sa Hristom, a ne sa istinom. Bez Hrista sve odjednom postaje odvratno i grešno. Pokažite mi nešto bolje od Hrista! Pokažite mi vaše pravednike koje ćete staviti mesto Hrista.”

Najzad, analizu ove priče završavam njenom uvodnom rečenicom koja vas, kao magnet navodi da čitate priču dalje: “Deca su čudan svet. Ona se priviđaju i sanjaju.”

Zaključak

Niko ne može kriviti čoveka što menja percepciju i što ima drukčije stavove kako godine prolaze. Niko ne može ni diktirati čoveku kako mora da se oseća. Ipak, kad se odbace svi nadodati ili nametnuti običaji, ostaju nam tri stvari. Jedna je da se trudimo da postajemo bolja verzija sebe, zatim, da volimo bližnje, a da se trudimo da u onima koji nam nisu dragi bar malo vidimo drugo ljudsko biće koje ima svoje vrline i mane, a sa kojim prosto ne možemo da nađemo zajednički jezik. Najzad nam ostaje da uvek, bez obzira na beznađe, malodušnost, mrzovolju ili tugu koje možemo osetiti, sanjamo i težimo ka boljem sutra.

Paklena pomorandža

Posted on by Lazar Vuković

Šta dakle da se radi, a?

Sajt nam je zvanično proradio i novi tekstovi se kače. Sa njim se vratila i rubrika obaveznih klasika žanra. S toga sam, dok je sajt bio na odmoru da tako kažem, iščitavao jednu distopiju koju sam hteo da predstavim u ovom tekstu. Ne, nije 1984, ni Vrli novi svet, a kamoli Mi i Farenhajt 451 o kojima će biti reči u nekim od narednih tekstova. Sada je na redu delo koje je udarilo tamo gde pojedini autori tog doba nisu smeli.

Kladim se da vam je poznato ime Entonija Bardžisa (Anthony Burgess). Da, to je autor kontroverzne Paklene pomorandže, romana koji je izazvao pravi šok kod publike kada se pojavio. Pored ovog dela napisao je još 50 knjiga, proze, poezije i esejistike. Nije tajna da je bio lingvista što se vidi u njegovim knjigama. Uz Pomorandžu ljubiteljima fantastike je interesantna i 1985, moderni nastavak Orvelove 1984 u kojem Britanijom vladaju radnički sindikati koji i za mrvicu nezadovoljstva stupaju u masovni štrajk dovodeći tako društvo do opšteg kolapsa. Ovo delo se, pored kritike kapitalizma, našlo na meti kritika zbog prikazivanja islama u negativnom kontekstu u kome su doseljenici sa Bliskog Istoka od Britanije napravili muslimansku državu. U ovom tekstu se neću baviti 1985 već, pogađate, delom koje predstavlja njegov magnum opus, Paklenom pomorandžom.

Kao što sam već naveo, Paklena pomorandža (The Clockwork Orange) je svojim pojavljivanjem izazvala pravu polemiku u britanskom društvu (svetlost dana je ugledala 1962. godine.) Radnja je smeštena negde u budućnosti i prati doživljaje Aleksa, vođe maloletničke bande, koji sa svojim drugarima uživa u bezrazložnom nasilju, pljačkama i silovanjima. Tokom jednog od tih izleta, Aleks je završio u zatvoru gde je dobio višegodišnju robiju. Tokom tuče ubija jednog zatvorenika i biva podvrgnut novom eksperimentalnom tehnikom kojom bi se prestupniku fizički ogadio svaki vid nasilja što ga svodi na nivo dresirane životinje.

Pitanja koja Paklena pomorandža postavlja su aktuelna i dan danas. Da li je potrebna eksperimentalna metoda kojom bi se prestupnici obuzdali ili je reč o sredstvu manipulacije kojim autoritativni režimi drže svoje građane u potčinjenom položaju i koja se koriste u obračunima sa neistomišljenicima. Tokom čitanja vidimo da je delotvorna metoda zapravo sredstvo kojim se nepodobni drže pod kontrolom svodeći ih tako na osobu bez ikakvog izbora. Sam Aleks posle tretmana biva predstavljen predstavnicima Vlade kojima se prikazuje delotvornost terapije činivši ga tako zamorčetom nad kojim se uspešno sprovela metoda.

Druga tematika kojom se knjiga bavi je maloletnička delikvencija. Svedoci smo da su iz godine u godine prestupi čiji su akteri maloletni sve teži i gori. Dovoljno je pogledati samo naslove iz crne hronike da nam se kosa digne na glavi. Pošto su zakonske regulative kojom se kažnjavaju prestupnici očigledno bez rezulatata, postavlja se pitanje iz prethodnog pasusa. Da li je neophodna Ludovikova metoda kako bi se ovaj problem sveo na minimum uprkos tome što je reč o nehumanoj tehnici? Da li je jedna nehumana tehnika pravi lek kako bi se pobedilo zlo u pojedincu?

Roman je zbog specifičnog stila težak za čitanje i na matičnom jeziku. Bardžis je, kako bi dobio na uverljivosti, za njega kreirao nadsat, žargonski jezik kojim govore maloletni delikventi koji se sastoji iz reči iz engleskog i ruskog jezika. Iz tog razloga se na stranim izdanjima na zadnjim stranicama nalazi rečnik koji bi čitaocima koliko toliko olakšao čitanje. Uprkos tome potrebna je velika koncentracija kako bi se pratila radnja iako je roman napisan Bardžisovim prozaičnim stilom. Zbog ovog navedenog predstavlja i pravi izazov za prevodioce.

Vredi pomenuti i poznatu filmsku adaptaciju u režiji jednog od najvećih velikana sedme umetnosti, Stenlija Kjubrika gde je lik Aleksa maestralno dočarao Malkolm Mekdauel. Verno se držao Bardžisovog literalnog dela u kome je uporedio pojedinačno i institucionalno zlo. Bio je na Aleksovoj strani što se vidi po toku filma i samom završetka koga ne bih želeo da spojlujem ukoliko postoji neko ko još nije pogledao ovaj film, ako takav uopšte i postoji.

Ono što je zanimljivo da je zbog cenzure na američkom tlu iz romana izostavljeno poslednje dvadeset prvo poglavlje koje je ključno za razumevanje knjige. U sledećem pasusu ću objasniti tako da ko nije čitao neka ovde stane zato što sledi potencijalni spojler.

Kroz poglavlja pratimo Aleksov razvoj. Od delikventa do zamorčeta u eksperimentu koji i sam postaje žrtva društvenog poretka i na kraju do čudotvornog izlečenja. Ovde se stiče utisak da se Aleks vratio na staro i postao isti onakav kakav je bio na početku knjige. Međutim, u izostavljenom poglavlju vidimo da je prerastao ultranasilje, kako ga naziva i odlučio je da se uklopi u kalup društva u kom su bili njegovi roditelji (da pronađe posao i zasnuje porodicu). Ne, ne Ludovikova metoda nije promenila našeg junaka već je on sazreo. Treba sagledati simboliku broja 21 jer po anglosaksonskim zakonima svaki građanin nakon navršene dvadeset i prve godine postaje punoletan.

Ovaj klasik je pred domaćim čitaocima doživeo brojna izdanja od kojih vredi izdvojiti celovito Algoritmovo izdanje. Ne, nije u pitanju istoimeni hrvatski izdavač, već beogradski. Za prevod su bili zaduženi Zoran Živković, koga nema potrebe da predstavljam, i Aleksandar B. Nedeljković, koji je u izostavljenom poglavlju preneo duh romana.

Šta dakle da se radi, a? Ako ste gledali film, a niste čitali knjigu ispravite tu nepravdu. Garantujem da ćete uživati uprkos tome što vam je poznata radnja. Još bih napomenuo da ovaj roman treba da predstavlja upozorenje da se protiv zla, kako u pojedincu tako i institucionalnog, treba neprestano boriti.

Ogledalo – Dimitrije Golubović

Posted on by Redakcija

Brojevi, slova, znaci…ređali su se po ekranu toliko brzo da nisam mogao da ih pratim. Pustio sam program da radi i prišao staklu kroz koje se pružao pogled na još neosvetljenu prostoriju. Ako sve prođe kako treba, svetla će se upaliti. Da nema ličnog u svemu ovome, da li bih se uopšte trudio?
Kompjuter je počeo da šušti, pa da zuji. Pregrejavao se, mogao sam da osetim toplotu. Ali, to nije trajalo dugo, tišina opet dolazi. Prvi deo procesa – izvršen.

Sklanjam pogled i prste sa stakla, opet zurim u ekran, sedim. Stolica neudobna, tastatura prevelika, oprema stara. Niko ne ceni ono što vredi sve dok im se ne obije o glavu. Tada treba da dođe neko kao ja i ukaže na greške, ukaže da granica nema.

Iskucao sam nekoliko poslednjih podataka. Zurio sam u staklo i ništavilo iza, ogledalo kroz koje sam video sebe. Ispijeno, istrošeno lice. Kada sam zadnji put vodio računa o sebi? O tome kako izgledam? Kao da su mi podočnjaci zauzimali pola lica. Da li sam spavao? Jesam, nemoguće da nisam, ali sećanje je bledelo. Odlasci u krevet – obeležje davne prošlosti. Ogledala, isto. Kao da tek sada vidim sebe onakvog kakav jesam. Uništen, na dodir od dna. Svi su oni bežali, svi su oni ćutali, kad god sam prolazio. Ludak. Nešto me je posmatralo iz stakla, i to sam bio ja, ali nisam. Oči su bile drugačije, umorne, umrtvljene. Plašim se, više ni ne znam čega. Ali hodam svaki dan do ove laboratorije, mog malog kutka sveta, i pitam se šta radim sa životom.

Pokrećem poslednju fazu programa. Iza stakla se rađa svetlost, red po red. Tama nestaje, ogledalo nestaje.

Kompjuter se gasi. Pod svetlima, konačno se vidi mašina. Podseća na paukovu mrežu, pruža se po podu. U samom centru sfera, iz nje proizilaze čelične niti. Na nekoliko trenutaka, tišina. Mašina radi, nepomično. Čekam.

Svetla se gase. Pa pale. Ogledalo je opet tu, druga vrsta ogledala. Izlaze iz sfere, dve osobe, uhvaćene u paukovoj mreži. Muškarac i žena. Poznavao sam ih. Stanovnici drugog sveta. Ali, ništa nije bilo drugačije. Izgledali su isto, ponašali se isto.

Moraću da siđem, da ih dovedem ovde gore. Zarad eksperimenta? Moglo bi se tako reći. U jednom trenutku blede granice logičnog. Moj cilj nikad nije bio briljiranje u akademskom polju. Sve te silne nagrade, silne pohvale…da li išta znače kad dolaze od strane ljudi koji te godinama omalovažavaju? Da li želim da im pokažem suprotno? Naravno, ko ne bi. S druge strane, ispod svega toga leži nešto ličnije, što kopa svoj put ka površini već godinama.
Sve se svodi na izbor.

Sišao sam do te velike čelične mreže. Prilazio sam im polako, kao da prilazim kakvom predatoru kog ne želim da prenem iz sna. Muškarac i žena gledali su pravo u mene, bez reči, bez pokreta. Ja sam bio stranac, izopštenik, pa ipak, neodoljivo sam podsećao na njih.

Znao sam zašto se plaše. Čitava svrha eksperimenta bilo je putovanje između paralelnih univerzuma, uspostavljanje komunikacije. Već se radilo na tome, decenijama, nisam ni prvi ni poslednji koji dovodi strance, ali, usavršio sam metodu.

Prvi sam koji je izabrao koga želi da dovede. Muškarac i žena, ni po čemu posebni. Zašto baš oni? Nije bilo nasumično. Izgledaju i ponašaju se obično, ne odišu velikim intelektom ili neprevaziđenim talentom, nisu najprestižniji naučnici, niti veliki umetnici. Tu nastupa lično.

Prozborio sam prve reči. Koristili su neki nakaradni dijalekt pun arhaičnih reči, i to sa drugačijom konstrukcijom rečenica. Najviše sam vremena proveo objašnjavajući im gde su, ne zbog poteškoća u jeziku, već zbog same ideje. Niko nikad ne veruje. Prisustvovao sam već ovakvim stvarima, kao saradnik. Oni koji nisu bili poslati kući, poslati su u ludnicu. Kako ubediti nekoga u nešto u šta ne želi da poveruje? Kako ubediti nekoga da se nalaze u drugom svetu, gde ništa nije isto, ali sve neodoljivo podseća na jednu drugu stvarnost?

Ali, muškarac i žena su klimnuli glavom, pustili da ih odvedem do laboratorije. Radoznalost, možda.

Nisam imao čime da ih poslužim, samo dosta da im kažem, pa sam im pokazao da sednu. Stajao sam, naslonjen na zid, gledajući u staklo koje je opet bilo mračno. A u njemu, ja.

„U braku ste?“, upitao sam.

Odgovorili su da jesu, ima već nekoliko godina. Pokušavali su da dobiju dete, ali nije im pošlo za rukom. Žive srećno, koliko god je to moguće, u kući na obronku grada čudnog imena.

Izmamio mi je osmeh na lice, taj njihov odgovor. Znao sam da sam našao prave. Izgledali su tako divno zajedno, kao da se poznaju čitav život, kao da su jedna duša, jedno biće.

I dalje su bili zbunjeni. Uplašeni. Nisu shvatali, posebno muškarac. On je bio ja. Ja sam bio on. Izgledali smo isto, glas nam je bio isti, do detalja. Osećao sam njegov pogled, razmatranje. Pokušavao je da uoči razliku.

Probuditi se usred nedođije, usred mašine kojoj se ne nazire kraj, sresti nepoznatog čoveka koji zapravo nije nepoznat, koji je isti ti. Shvatao sam njihovo odbijanje da prihvate činjenice. Nigde nije bilo logike, nečega što bi moglo da objasni zašto se baš njima i zašto se baš sad sve desilo.

Pitao sam ih da li imaju još nešto posebno da kažu. Rekli su da nemaju.

Klimnuo sam glavom, započeo priču: „Niste iz ovog univerzuma, ali poznajem vas. Svetovi su različiti, pa ipak isti. Slični. Kad si odabrao nju, između čega je bio izbor? Da li si se dvoumio?“

„Ne“, odgovorio je.

„Vidiš, tu je razlika između naša dva sveta. Ja sam morao da donesem odluku. Ja nisam izabrao nju.“ Odmakao sam se od zida, počeo da šetam po laboratoriji, da motrim njihove reakcije.

„A šta si izabrao?“, upitala je ona. U ovom svetu je umrla pre par godina u saobraćajnoj nesreći, ali sada stoji tu preda mnom, živa.

„Ovo. Proklete usamljene eksperimente, nauku, jer verovao sam da biram nešto iznad svega, neki sveti poziv. Ali, sve to nestane, polako postaje isprazno. Šta vredi imati izbor? Šta sam postigao? Svakog dana pitao sam se da li je trebalo da izaberem drukčije, sve dok nisam shvatio da jednim mogu doći do drugog, da mogu imati i nju“, pokazao sam na devojku, „i sve ovo.“

Prišao sam svom radnom stolu, otvorio prvu fioku tek toliko da se vidi da je nešto unutra, ali ne i šta. Oni su zbunjeni zurili čas u mene, čas u fioku. Počeo sam da se smejem.

„Naravno… neka žrtva uvek mora da usledi… neki deo sebe se uvek izgubi.“

Jedva sam govorio kroz smeh. Od početka me nisu shvatali ozbiljno, pa zašto bi im onda udovoljavao i držao se profesionalno? Pomalo sam ih i sažaljevao – izvučeni iz sveta koji poznaju, dovedeni meni. Otvorio sam fioku u potpunosti, jasno su videli šta se unutra nalazi. Devojka je zavrištala. Muškarac se odmakao, pokušavao da me smiri. Da smiri sebe.

Smejao sam se sve glasnije. I glasnije. Uperio sam pištolj ka njemu. Ona je morala da preživi, nisam smeo da dozvolim da je još jednom izgubim. Ali on, on je bio ja. Mora da umre, jer samo tako će ona biti moja.

Ispalio sam. Crvena mrlja širila se njegovim stomakom, natapala odeću. Krv je padala na pod, remetila belinu savršeno čiste laboratorije. Vrisci, vrisci, vrisci. Ispalio sam još jednom. Pao je na zemlju. Još jednom. Sve glasniji smeh, sve glasnije zapomaganje. Niko ne čuje, osim mene.

Vratio sam pištolj u fioku, prišao, poljubio je. Ona se otimala, pokušavala da pobegne. Počeo sam da je smirujem rečima: „Ne brini, to sam samo ja, pa ti me znaš, bili smo u braku godinama.“

Osoba na podu sada je nepoznata. Ostao sam ja, i sada imam oba sveta, kao da raskršća izbora nikad nije ni bilo.

 

 

Autor: Dimitrije Golubović

Stvaranje legende

Posted on by Kristijan Šarac

 

ŽANR: fantastika
ORIGINALNI NAZIV: Moebius O Euvres
IZDAVAČ ZA REGION: Čarobna knjiga
AUTOR: Žan Žiro – Mebijus
ZEMLJA: Francuska
PREVOD: Ilija Čanak
GODINA IZDAVANJA: 2020.
OCENA:

 

Pandemija utiče na sve izdavače, pa i na Čarobnu knjigu. Kako sam i predvideo i njihov tempo se malo usporio. Ipak, za razliku od mnogih, ne tako drastično. Što je u neku ruku i normalno, ipak su oni veliki izdavač i u stanju su da pregrme sve ovakve krize. Pa čak i da rizikuju sa izdanjima koja objektivno imaju nešto manju ciljnu publiku. Jedno takvo je verovatno i ovo u ediciji Stari kontinent. Što je zapravo za svaku pohvalu, jer se rukovode isključivo umetničkom vrednošću i značajem dela.

Ovaj tom jeste značajan po mnogočemu – ali pre svega zbog toga jer prikazuje rađanje legende…

Znate, svaka sfera života ima svoje legende. Ljude bez kojih ništa ne bi bilo isto. Vizionare koji oblikuju svet savijajući ga po svom viđenju. Onih, čija vizija i merila kasnije postaju standard. Standard po kome se sve oblikuje i po kome se meri vrednost.

Fantastika nije drugačija od drugih sfera života. Takođe, ima legende koje su razbijale šablon i stereotipe. Sa jedne strane jeste u fantastici to dosta teže uraditi, ali sa druge i nije. Fantastika je oduvek bila mesto oslobođeno društvenih stega i predrasuda. Možda u tome treba potražiti razlog za neuspeh domaćih autora na nekom većem tržištu. Oduvek su sputani društvenim i državnim normama, oduvek čekaju da neko drugi prvi slomi barijeru.

Ali ovoj priči nije ovde mesto. Pričamo o legendama fantastike kao što su Sterdžen, Murkok, Elison, pa i….

Žan Žiro ili Mebijus – autor stripova kao što su Poručnik Bluberi, Inkal, Srebrni letač, Kita mahnita, The Long Tomorrow, Arzak i Hermetička garaža. Saradnik i autor u nezavisnim časopisima Pilot, Spirou i Metal Irlan. Poznata je priča o njegovom angažmanu na nikad snimljenom filmu Žodorovskog Dina, te uticaju i radu na ostvarenjima poput: Istrebljivača, Trona, Akire, Osmog putnika, Petog elementa i Zvezdanih ratova. Njegove ilustracije su krasile korice velikana NF: Elisona, Šeklija, Gibsona i mnogih drugih. Kao što možemo uočiti najviše mu duguju žanrovi sajberpanka i noar hard boiled u koji spada veliki američki autor Rejmond Čendler. Zanimljivo je, takođe, da je kao Evropljanin oduševljen američkim autorima, izvršio enorman uticaj na mange i njihov moderni izgled.

Što se tiče unutrašnjosti ovog toma, on sadrži reklame, kaiš stripove, naslovne strane, poneki delić nečeg većeg. Dakle, ne očekujte priču, ovo je jednostavno maestralan način da steknete uvid u opseg i domete velikog stvaraoca kao što je Mebijus.

Sa druge strane, onima sa više mašte će i ovi isečci umetnosti biti sasvim dovoljni da iz njih sami konstruišu priče. Dosta me po konceptualnosti podseća na Manarin Put u Tulum. Nalik svojevrsnom testu imaginacije. Odnosno, vaših mogućnosti da izdvojene ilustracije zamislite kao pune i celokupne priče. U osnovi štivo koje nije za svakoga, ali ni ne mora biti.

Cilj ovog toma jeste da doživite Mebijusa kao genija devete umetnosti kakav on jeste. Da shvatite kako se stvarala legenda stripa i fantastike. Put posut trnjem nije mit, on je izbor za nadarene. Nevidljiv običnjacima koji žele ujutro ustati i ugledati isti stari dosadni poznati svet. Stoga ovaj tom ne treba olako shvatiti, treba ga razumeti, biti zadovoljan što je tek prvi od pet. U vezi s tim, ističem interesantnu stvar: ovo je tom broj dva, prvi tom ćemo verovatno dobiti na leto. Što je svakako presedan – ali nesvakidašnjost kompleta dozvoljava tako nešto bez ometanja u čitanju.

Nadam se pre svega da sam na pravi način uspeo predstaviti vrlo važan tom; važan jer se nema često prilika biti u glavi maestra. A potom i da sam utažio želju svojih fanova za mojim tekstovima. Da, da laskam sebi, može mi se jer…. sam kao magija, dar, neočekivan radostan, baš kao i ovaj tom pun svakolikih boja. Do nove bojanke o kojoj ću pisati – budite boja radosti ovom sivom i učmalom svetu.

Okean na kraju puteljka Nil Gejlmen

Posted on by Elena Alexandra

„Saseks, Engleska. Sredovečni čovek se vraća u svoj detinji dom kako bi prisustvovao sahrani. Iako je kuća u kojoj je živeo odavno porušena, nešto ga vuče ka farmi na kraju puta gde je, kada je imao sedam godina, susreo izuzetnu devojčicu po imenu Leti Hempstok i njenu majku i baku. Već decenijama nije ni pomislio na Leti, a ipak, dok sedi iza oronule stare farme pokraj jezerceta, za koje je ona tvrdila da je okean, preplavljuje ga nezapamćena prošlost. A ta prošlost je isuviše čudna, zstrašujuća i opasna da bi se bilo kome desila, a kamoli malenom dečaku.

Četrdeset godina ranije neko je počinio samoubistvo u ukradenom automobilu na toj farmi na kraju puta. Ta smrt je, poput vatrometa, pripalila fitilj i odjeknula na nezamisliv način. Oslobođen je mrak…“

Pođimo od predpostavke da se neko po prvi put sreće sa ovim autorom i pita se da li je vredan čitanja (znam da su obožavaoci ovog autora sad vrisnuli u neverici ali dešava se da neko tek otkriva bisere pa da im se nađemo).

Sam naslov pomalo odiše romantizmom ili asocira na dramski zaplet pa bi ljubitelji psihološkog horora sa elementima epske fantastike možda odustali. Međutim, ova knjiga u sebi krije perfektnu višeslojnu priču. Možete je čitati kao jedno zabeleženo sećanje na neiscrpnu maštu koju je proizveo jedan u biti nezadovoljan ili nesretan dečak. Kao hororističnu bajku. Ili, što je zapravo ono što knjiga krije, jedno traumatično sećanje na detinjstvo koje je um deteta pretočilo u nešto van granica mašte. Da pokuša da objasni, opravda ili razume. Autor iz prvog lica naglašava da usamljeni dečak kome niko ne dolazi na rođendane provodi svoje vreme zaronjen u mitske epove i prašnjavu istoriju drevnih naroda. Da živi izolovano, nema neki odnos sa mlađom sestrom koja je poprilično iritantna i roditeljima koji iako naizgled fini nemaju baš puno učestvovanje u njegovom odrastanju. Njegova interesovanja su ga zapravo spasila pravog značenja traume koju je preživeo.

Finansijski teret ovu porodicu dovodi do tačke da se njegova soba iznajmljuje, jede se zagoreo tost da se ne bi bacio a majka pronalazi posao (pričamo o šezdesetim pa je razumljivo da je tada žena uglavnom po ruralnoj Engleskoj bila domaćica). I sve bi na očigled bilo jednostavno i prosečno da na kraju puteljka nije postojala farma prekrivena kravljom balegom po tlu na kojoj tri ženske osobe obitavaju u vrlo čudnom konceptu. Isprva mu je zanimljivo da one znaju sve unapred, da govore čudne stvari ali i da na farmi ugošćavaju raznorazne entitete koji su prilično opasna drevna bića pre postanjka sveta nastala ali ih one doživljavaju vrlo opušteno (toliko da se devojčica bavi njima kad ih treba upristojiti). Farma je zapravo došla za njima. A njihov topli dom je prepun antike. Bez struje i modernih pomagala pa sve do garderobe i kozmetičkih inovacija iz raznih epoha. Ali nemojte da vas to prevari da je ovo dečija knjiga.

U potpunosti ga ove dame prihvataju pod svoje okrilje. Ubrzo shvata da su one starije od samog vremena. A da sva čudovišta koja su pokušala da ga se reše obitavajući u ljudskom i neljudskom obliku, osećaju ili emociji nekako potiču od njega samog i ljudi koje zapravo poznaje. I da su darovi u vidu novca, uspeha, slave posebno u vremenima očaja, uzrok razdora. A njima se bića služe obilato.

Princip dama sa farme je zapravo prikaz trostruke Boginje (devojčica je samo naizgled devojčica i kao što rekoh daleko je ovo od bajke), taj puteljak je ona krajnja tačka (ili početak vremena i životnog puta) a jezerce je svesno, tvrdoglavo i prvobitni okean poput vode života. Ovo je graciozno izvezena priča, perfektnog pripovedača o borbama u nama samima. Samokrivnji jednog zanemarenog deteta, nasilju u porodici, preljubi oca i njegovom zlostavljanju pa čak i zamalo čedomorstva usled ludila odraslih koje glavni lik pokušava da objasni detetu koje je to proživelo u njegovoj ličnoj prošlosti. Jedino što deluje bajkovito je opis svega što ga je pogodilo, usadilo mu se u srce i na kraju ga ohladnelo. One govore drevnim, prvobitnim jezikom same istine koji ostvaruje sve što izgovori. One premeštaju zvezde i vode računa koliko lisica fali na Zemlji. A samo Leti može da napusti granice farme, jer samo dete može da pređe granice koje mu još uvek nije sputalo odrastanje. Ta farma je njegovo srećno mesto na kome se oseća bezbedno (ovo srećemo i u „Kolibi“ Vilijema Pola Janga koji sa nekom posebnom percepcijom pokušava da živi sa gubitkom tražeći lek za bol i tugu na imanju Božije kolibice kao i odgovor od Boginje, zašto?). One gaje krave, muzu mleko rano izjutra i skoro sve u ovom delu neodoljivo podseća na mitološke priče. Ono nešto duboko, praiskonsko u nama.

Primera radi, analiza novčića koji ga je zamalo udavio u grlu jednog jutra dok je još spavao, a koji je izvela staramajka sa farme tehnikom slušanja, lizanja i mirisanja istog. Preispitivanje svim čulima u potrazi kroz prošlost za objašnjenjima čest je prikaz u ovoj knjizi (poput mirisa koji nas automatski pošalje nekuda u glavi) kao i činjenica da ne samo da se dve osobe ne sećaju iste stvari na isti način nego se i jedinka nekih stvari seća na više različitih načina tokom života:

„Dobro pitanje, dušice. Uglavnom na osnovu stepena otpuštanja elektrona. Moraš izbliza da sagledaš da bi video elektrone. To su oni mali prcvoljci što izgledaju kao da se osmehuju. Neutroni su ti oni sivi, što izgledaju kao da se mršte. Ovi elektroni su malo isuviše nasmejani za 1912, pa sam onda proverila ivice slova i glavu starog kralja, i sve je bilo za nijansu preoštro i novije…“

Dirljivih momenata ima dosta. Od potrage za zaštitom boginje koja ume da prekroji tkanje stvari i vremena provlači se svaka molitva koju je ikada čovek uputio tražeći zaštitu same sile da promeni tok stvari. Bilo mi je teško dok sam to čitala jer to nije samo mitski prikaz već unutrašnja molba deteta da se nešto izbriše u postojanju makar fizički, posebno jer se boji za sopstveni život i ne razume naglu promenu svog roditelja, zaštitnika. Ipak u njemu ima snage da iako će oprostiti neće zaboraviti. Neskrivajući svoje slabosti otvoreno govori o umokravanju od straha. Heroji njegovih knjiga kojima se divio su zapravo bile heroine i on je nekako poželeo jednu takvu, hrabru devojčicu da ga zaštiti. Pronašao ju je u Leti.

„Ako ovo spalim“, upitao sam ih, „znači li to da se sve ipak stvarno desilo?…“

„Šta ti želiš?“

„Želim da se sećam“, rekoh. Jer meni se dogodilo. A ja sam i dalje ja.“

U spremnosti da umre dečak prikazuje onu krajnju granicu u kojoj je čoveku zaista svega dosta do te mere da mu je svejedno. Nudeći sebe izgladnelim čudovištima praznine koji su počeli da gutaju nebo i zemlju pokazuje svesno žrtvovanje kao krajnji iskaz humanizma (sebe za druge). Ali i prazninu koja je ostala u njemu. Zveri koje su težile da mu isčupaju srce jasno govore o onome što ostaje iza trauma. Pustoš, potisnuto sećanje ili pak isuviše živo da bi poništilo podizanje zidova, nepoverenje, samokrivnju i nametnutu krivicu, samosramotu i hladnoću koja proizilazi iz samoodbrane žrtve. Preživeo je haos. Doživeo je raspade, samoubistva, pokušaje ubistva, zle ljude, izdajnike vrednosti koje su mu bile sve, nerazumevanje i odbacivanje nakon naizgled srećnog početka svog života. Sakrio se u nadi kroz Boginju i onu praiskonsku težnju da se potegne neko iznad svega, duboko želeći da se vrati na početak svog puta, puta kraj jezerceta.

Prisećajući se potisnutog detinjstva zapravo je u svom srcu nazvao stvari pravim imenom. Suočio se iako njegova Leti još uvek spava i probudiće se nekad, kažu uskoro, kad bude spremna i kada završi sa mestom na kome se krije. Kad on bude spreman da prihvati traumu deteta u sebi. Kad bi se zapitao da i je njena žrtva bila vredna dobio bi odgovor da jeste jer je to omogućilo njemu samom da živi. Princip trostruke Boginje je njegova zrelost i buduća starost dok dete spava nakon svega što je doživelo, ušuškano u kakvu takvu sigurnost potisnuća.

„Mislim da ti ide bolje nego kada smo te poslednji put videle. Za početak, raste ti novo srce.“

I kako Staramajka jednom reče, on je dolazio tu više puta ali je birao da se tih dolazaka ne seća. I svratiće još ko zna koliko puta. Dok se dete u njemu konačno ne oseti oslobođeno.

Ova knjiga je više od knjige. Bolan prikaz jednog zlostavljanog dečaka i sveta sa druge strane nebeske granice koji ga je održao da istraje. Koštalo ga je srca zbog drugih ali jednom…jednom će se Leti probuditi. Kako autor voli Narniju, ovde se oseća blagi dašak iste, doduše pre u okvirima pretpostavke koju smo mogli videti unutar serije „Mađioničari“ gde je navodno bilo neprimerenih postupaka prema nezaštićenim dečacima koji su u neku sličnu Floriju pobegli u svojoj mašti.

Autor ima pitak pripovedački dar, jasne prikaze i poentiranja kako u romanima tako i u zbirkama priča. Ako uzmemo u obzir da pred sobom imamo oca „Koraline“, „Američkih bogova“, „Nikadođije“, „Upozorenja o sadržaju“, „Anansijevih momaka“, „Zvezdane prašine“, „Vukova u zidinama“, „Knjige o groblju“, „Srećom, mleko“…, „Uspavana i vreteno“, „Dim i ogledala“,“Krhke stvari“,“5“…u milionskim tiražima, pretočeni u serije ili filmove kao i mnogih filmskih i tv scenarija, jasno je šta svet misli o njemu. Njegov „Sendmen“ (kažu, najveći ep u istoriji stripa) je presedan kao i nagrade Hugo, Nebula, širli Džekson, Lokus i Bram Stoker. Čitao je svoje priče u Karnegi holu i Sidnejskoj operi. Piše za decu kao i za odrasle (ili u njegovom slučaju zajedno).

„Dirljiva, rečita i zastrašujuća, besprekorno ispripovedana bajka koja nas podseća u kojoj meri iskustva iz detinjstva oblikuju naše živote.“ – Kirkus revija

„Ovaj predivno napisani roman zariće svoje kandže u vas i neće vas pustiti još dugo pošto ga pročitate.“ – Nju Jork post

Ocena 10/10

S ljubavlju, Elena Alexandra

SEZONA LOVA I PONEŠTO O LJUBAVI

Posted on by Redakcija

Tog savršenog jutra skoro savršenog dana izgledalo je kao da ništa ne može poći naopako. Sunce je sijalo jarko kao još nijednom te godine, što je značilo da je ljeto konačno na pomolu. Vjetrovi od prije dva dana više nisu duvali, i sve bi bilo potpuno savršeno za njegov planirani izlet na plažu sa djevojkom – da je i djevojka bila s njim. Par sati prije zore savršeno nečujno se iskrao iz kolibe, čak toliko nečujno da se njegov brat – koga je smatrao radarom za sve vrste pokreta čak i dok blaženo spava – nije ni promeškoljio. Za laganu šetnjicu kroz selo nije mu trebao neki poseban razlog, čak ni za šunjanje oko kuće Larinih – svi su znali za njihovu ljubav. Ali samo su Nira i on znali za planirani dogovor da rano ujutro odu do plaže, te se iznenadio vidjevši njenog oca kako opušteno oštri set nožava na pragu.

– Nije da baš gutaš knedle, je li, sinko? – oslovi ga ovaj, ovlaš ga pogledavši. – Nira je ustala, ali sam joj rekao da si mi potreban za danas. Siguran sam da će biti još lijepih dana.

– Svakako – potvrdio je, ne znajući šta bi uopšte rekao.

Stari Nima važio je za najoštroumnijeg u oblasti ( koja je, usput, brojala pet sela duplo većih od njihovog), i bio je prvi koji je zapravo primjetio i primio k znanju da se on i Nira vole. Jednog dana ga je samo odveo u stranu, rekavši da im dozvoljava druženje, ali će svoj pristanak dati tek kada se uvjeri da je on zaista dobar mladić dostojan na prvom mjestu svoje kuće, pa tek onda njegove kćeri. Nije znao kako je izgledao tada, ni da li je oprezno gutao knedle, ali riješio je da danas, ma šta Nima htjeo od njega, ne pokaže ni trunku slabosti – ako se njegovo povremeno nerviranje na neprestana zapitkivanja može tako nazvati. Ali izgleda da Nira ovog jutra nije bio raspoložen da bezuslovno traži odgovor. Samo ga je jednom odmjerio pogledom, prekidajući s poslom tek da uzme drugi nož. Bila su to duga, oštra i zakrivljena sječiva, nimalo nalik onima koje su ponekad upotrebljavali za ribolov. Ukrasi na drškama bili su vijugavi, prošarani slovima koje je poznavao, ali nepoznatog jezika. No, nije pitao ništa, odavno naučivši da su Lare najtvrdoglavije osobe koje je do sada sreo, a on nije htio rizikovati da makar i malo poremeti šanse da iz predstojeće debate izađe čitav. Pokušao je pogledom prodrjeti kroz tamu prozora, no izgleda da je Nira stvarno poslušala svog oca i otišla na spavanje.

– Poslao sam je Kinima, nju i Rinu – Lara je prstom odmjeravao oštrinu jednog od pet noževa.

– Zašto? Šta se dešava? – ako ništa drugo, preko ovoga nije mogao preći mirno.

Možda Nima planira da ga zakolje u odsustvu svojih kćeri, tek kao odgovor na njegovo prošlonedeljno obilaženje šume sa Nirom. Vratili se se jedva prije zore, ali nadao se da to Nima neće shvatiti kao što bi većina očeva shvatila.

– Poslao sam Kirnu jednu poruku. Neki zao vjetar je bio ovih dana u vazduhu.

Klimnuo je glavom, kao da i sam shvata neophodnost remećenja seoskog života zbog moguće prijetnje u vjetru. Na kraju krajeva, ovo je ipak bila bolja solucija od njegove zamisli.

Čovjeku je trebalo pola sata da potpuno osposobi noževe. Ustao je, široko se protežući.

– Hajde, dečko – ubacio mu je par noževa u ruke, dok je svoje zataknuo za pojas i u čizmu. Na mladićev upitan pogled sleže ramenima i reče:

– Ne zna se šta ćemo naći na obali. Opreznosti nikada dosta.

– Da, pretpostavljam – progunđao je, spretno učvrstivši drške za pojasom. Nije bilo mladića u selu koji nije znao baratati noževima, mada uglavnom onima za čišćenje ribe i deranje kože divljih nimana, ali nije mu bilo baš najjasnije zašto mu je Nima dao svoje noževe.

Znao je da im predstoji sat vremena po zelenoj travi i onda još četvrt sata po oštrom kamenju prije nego što im noge dotaknu sitni pjesak obale. Ali Lara nije bio raspoložen za obazrivo održevanje ravnomjernog koraka – iz nekog razloga, bio je u žurbi.

– Ne pitaš zašto idemo sami? – upita čovjek malo kasnije.

– Zašto? – slegnuo je ramenima. – Meni je svejedno.

– Da znaš da meni nije – protrljao je ruke u neizvjesnom pokretu zadovoljstva i želje da udavi nekoga. – Svi ostali su samo gomila smutljivaca. Čak i Kirn zna samo da nadigne dreku, ali ni on nema neke posebne veze s mozgom – najednom ga oštro pogleda ispod oka: – Nadam se da ti imaš?
Da je bilo ko drugi bio u pitanju, odgovorio bi da se svako jutro čuje sa svojim mozgom, i da možda ponekad popiju čaj zajedno, ali u ovom slučaju smogao je dovoljno zdravog razuma da ispusti jedno poluglasno “Hm“ i da se nada da je zvučalo u stilu “to drugi treba da ocjene, a ja radim onako kako mislim da treba“.

Da li je Nima bio zadovoljan takvom vrstom poluodgovora, nije znao jer je čovjek požurio ispred njega, a on se i nije baš potrudio da ga stigne. Hodali su jedan iza drugog u, bar za mladića, kratkotrajnoj tišini.

– Vidim da ništa nisi pripremio za izlet. Planirao si nešto tamo da uloviš za ručak?

Ruku na srce, njih dvoje su planirali samo da odgledaju izlazak sunca zajedno, i to pored stjenovitog ušća Planora, iza čijeg je kamenja još juče ostavio ćebe u slučaju da Niri bude hladno – ali nije planirao da to kaže njenom ocu.

– Zašto da ne? – odgovorio je. Bio je brz i vješt, i mislio je da bi mu liv na brzaka uspjeo – ako bi bilo pootrebe za tim.

Nima samo odmahnu glavom, očigledno smatrajući da to nije dovoljno, ali, za divno čudo, ništa nije rekao. Mladić bjesno stisnu usne – mrzio je osjećaj da se vječito nalazi na nekom ispitu. No, nije mu promakla pohvala još na početku, mada zapravo nije bio siguran da nije u pitanju samo pokuda na račun ostalih. Iznenadio se kada ga čovjek zaustavi u podnožju kamene kosine, položivši mu ruku na rame.

– Han – poče, ozbiljnog lica, – ti i Nira se volite i ja to poštujem. Mislim da ste – kako ono seoske babe kažu – stvoreni jedno za drugo. Svoju kćerku znam, a sada znam i tebe. Ako je zaprosiš, još ovog ljeta se možete vjenčati. Ali – upozoravajuće je podigao kažiprst, – hoću da sagradiš kuću. I neću da mi bazaš po svijetu u potrazi za pustolovinama. Svi ste vi mladi isti.

Skoro da se nasmijao, i mora da je njegov napor da ostane ozbiljan bio vidljiv i narogušenom čovjeku, jer se i on opusti. Osmjehnuo se.

– Nisi valjda mislio da vam neću dozvoliti da se uzmete?

– Imam vašu dozvolu? – upita Han. – Nećete se predomisliti?

– Bez obzira šta ti rekao, je li, momče? – nacerio se. Naravski da neću. A sad da čujem!

– Mi bismo i tako bili zajedno.

Han je bio odlučan, i nije se kajao čak ni što je to rekao. Čovjek mu samo mahnu da nastave dalje, ponovo se trudeći da prednjači jer mu se oči iznenada ovlažiše. Primjetio je on (i te kako!) poglede koje su mu Henori upućivali svaki put kada bi pričao sa mladićem. Trudio se da bude strog i objektivan, ali protiv ljubavi nije mogao. Dostojno je poštovanja bilo što su to i Henori shvatili. I što su mladi toliko izdržali pod pritiskom zavađenih porodica.

I bio bi to, sve u svemu, skoro savršen dan – da nije bilo prizora koji ih je dočekao kada su proturili glave preko kamenja.

Od razvaljene olupine broda u ovom plamenu izlazećeg sunca jedva da je ostalo nešto mokrih dasaka na obali, dok se znatnija količina škripave drvene građe nalazila zaglavljena između hridi i talasa. Malo pocjepanog jedarskog platna klobučalo se tu i tamo duž obale, ali činilo se da ništa više od toga neće naći. Kontura brodskog kostura, pa ni sama krma, a kamoli bočne daske na kojima su sa nadali naći ime broda više nisu bili u životu.

Nima pognu glavu, izgovarajući molitvu od koje je Han načuo samo par riječi:

“…biće mora uzelo ih je za stanovnike i sluge. Gonor, budi im milostiv.“

Znači, to je bila ta nesreća koju je stari osjetio u vjetru! Malo šta bilo je ovdje da se pokupi, i nikoga kome bi pružili pomoć.

– Bespotrebno sam uznemirio selo, izgleda – Nima će najzad.

– Juče ovdje nije bilo nikakvog broda – mladić je oštro pregledao obalsku liniju, nikako se ne mireći da je toliko života u jednoj noći izgubljeno. – Bolje da pretražimo, možda nekom treba naša pomoć.

Čovjek ga odmjeri pogledom, ali nije imao ništa protiv prijedloga. Ni samom mu se nije tako lako odustajalo.

Han je znao, tj. pričali su mu da su neki brodovi imali promjer više i od pet stotina stopa, s ogromnom nosivošću, a ratne galije bile su predviđene za smještaj i više od dvije stotine ljudi. Pitao se kakav je ovo brod bio i koliko je putnika imao. I koje su sve zemlje oplovili. Činilo se nezamisivim da toliko znanje, umijeće i snaga propadnu u jednom trenutku.

Krenuli su na suprotne strane, Han vođen nekim čudnim osjećajem da njegove akcije nisu uzaludne. Pažljivo je gledao, a onda poče lagano da pjevuši Kad zaspu anđeli, misleći da će preživjelima biti lakše da se pokažu ako se ne budu bojali. Ko zna i kojim jezikom govore, no on je čuo da se u mnogim zemljama pjesma smatra univerzalnim jezikom mira.

Nakon nekog vremena bio je siguran da je Nima odustao i da pokušava umom prodrijeti do njega i javiti mu da odustane. Odgurnuo je potisnute sugestije potpuno u stranu, progunđavši u uvijek prisutni vjetrić:

– Pusti me, stari. Sjedi tamo i čekaj me.

Odlučio je da makar ode do ušća – nije bilo smisla ostaviti ćebe da trune, izgleda da je i tako čitavu noć padala kiša.

Spretno je preskočio stijenu koja je razdvajala ušće Plenora od ostatka plaže, lagano se uspravljajući dok mu se osjećaj za čudnovato naglo pojačao.

Muškarac je bio leđima naslonjen na stijenu a žena je ležala do njegovih nogu u podnožju stijene. Muškarac s naporom podiže glavu i pokuša nešto reći, ali ga mladić nije razumio.

– U redu je – reče, užurbano se provlačeći do njih. Oboje su bili mokri do gole kože, muškarac očigledno u groznici a žena u nesvjesti.

– Gdje su ostali? – pitao je, dlanovima opipavajući vrelo čelo muškarca – činilo se da je on u većoj opasnosti od žene koja je bila potpuno hladna, možda čak i mrtva.

Muškarac se pokušao oteti, ali nije imao snage. Zabacio je glavu na stijenu, teško dišući.

Ćebe je još uvijek bilo suvo i na njega je nabacao sve dragocjenosti koje je mogao naći. Kada je čovjek pokušao da se pobuni, Han je isukao jedan od Niminih noževa i prerezao mu grlo.

“Stari, bolje ponovo alarmiraj Kirna. Kod Plenora imamo plen“, poslao je misli.

Žena je bila lijepa i bez svijesti. Dobiće dobre pare za nju kad karavan robova ponovo navrati. Za selo sakupljača uvijek je bila sezona lova.

 

Autor: Sneky

OBMANA

Posted on by Redakcija

Oluja je bjesnila dok su se čovjek i Vilenjak borili u noći, pod uvijajućim krošnjama drveća. Talasali su prirodnim elementima, ravnopravni u Moći. Tj. Čovjek je koristio sve što je mogao, dok se Vilenjak potrudio da pokaže samo onoliko koliko mu je bilo dovoljno da parira protivniku bez imalo naprezanja. Ponekad bi pao i neki udarac fizički zadan, ali nijedan nije koristio drugo oružje osim uma. Vilenjak se divlje smijao uživajući u radosti borbe, dok je Čovjeka obavijao hladni znoj nelagode. Ali radio je ono što se moralo, i nije žalio.

– Šta može jedna malena Volja da uradi protiv svega ovoga? – povika Vilenjak raširivši ruke, pustivši da mu vjetar povuče kapuljaču i raspe dugu plavu kosu. Bio je toliko arogantan da se nije riješio ni palšta prije borbe.

Čovjek zadrhta, shvativši da uzrok oluje stoji pred njim, umotan u talase tamnog ogrtača. Zaurlao je od gnušanja zbog nasilnog akta nad prirodom i udario svom snagom.

Borili su se do jutra, a lagano jenjavanje oluje Čovjeku je obnavljalo upornost, kao i nadu da će iz ovog sukoba izaći kao pobjednik.

U zoru je stajao nad palim Vilenjakom.

Ovaj se smijao, čak i dok je klečao, neukrotiv u svojoj veličanstvenosti. Nije ga plašila prijetnja nasilne smrti, iako je to bio jedini način na koji su Vilenjaci ikada umirali kroz sve ove cikluse.

– Nećeš me ubiti, Čovječe – mirno reče, razveseljen nevjericom svog protivnika. – Suviše sam ti potreban.

– Pusti da ja odlučim o tome – režeći će Čovjek.

Vilenjak sleže ramenima, nastavivši da ga gleda. Ali udarac nije padao.

– Da li će pomoći – ponovo poče, sam se sebi smijući, – ako obećam da neću tražiti osvetu?

Čovjek je shavatio da je očigledno da ne želi da ga ubije.

– Ne postoji ni jedna zakletva koju bi ti mogao dati a u koju ću ja povjerovati – još jednom je podigao mač, sječivo je bljesnulo – i opet se zaustavilo.

Vilenjak je prošaputao nešto, psovku možda, ali prepoznao je riječi koje su označavale predmet njegove duge potrage. Nije mnogo ljudi znalo tongle, zajednički jezik ljudi i Vilenjaka drevnih vremena.

– Šta ti zapravo znaš? – prasnuo je.

Vilenjak ga ponovo pogleda.

– Navikli ste na priče o nama u kojima smo ništa osim divljih životinja, vođeni pohlepom, mržnjom i uništavanjem. Zbog navodnog dara bogova u Moći, imate razlog da nas mrzite.

– Bogovi?! Postoji samo jedan Tvorac Univerzuma!

– Slažem se, ali nećemo se baviti teologijom – ponovo se osmjehnuo, mada je to više djelovalo kao trzaj usana. – Rekao sam ti da su to samo priče.

– Bajke obično pričaju poraženi – presjekao ga je riječima. – Hoću da položiš oathmade.

Našao se na nogama, ustuknuvši od iznenađenja i nevjerice. Bila je to još jedna ‘bajka’, priča bez osnova, i sada nije služila ničemu.

– U redu – prošaputao je, pitajući se da li će biti u stanju da održi obećanje dato samom sebi.

Čovjek skide kožni štitnik sa podlaktice, baci ga u vis i presječe na pola zamahom mača. Jednu polovinu je uhvatio, dok druga pade pred Vilenjakove noge.

– Da čujem riječi, onda – nemilosrdno je zatražio.

Sagnuo se do polovine štitnika koja je sada više ličila na narukvicu. Izgovorio je neke riječi na vilenjačkom dok ju je stavljao, nešto za šta je Čovjek mislio da mu od sada daje poslušnika.

– Pretjeruješ – reče kada je i Čovjek navukao svoju polovinu. – Oathmade ne služi ničemu.

– Pusti da ja odlučim o tome – namrgođeno ga pogleda, možda zato što nije mogao da osjeti moć koja bi trebalo da djeluje. – Šta znaš o Sivoj Lobanji?

Najgora vrsta mentalnog zarobljeništva koja je mogla da se smisli kroz vijekove bila je otjelotvorena u legendi o oathmadeu. Bila je najcrnja hereza i najgora stvar koja se mogla uraditi protivniku. U pričama, osobe svezane tom zakletvom obično su radije molile za smrt. Pričalo se da individualnost na kraju iščezava i da ne ostaje ništa do prazne ljušture.

– Znam da Siva Lobanja ne pripada ljudima – namrgođeno je odvratio, ne mogavši da vjeruje da su ljudi toliko okrutni i puni mržnje, dok je njegovu neraspoloženost Čovjek pripisao djelovanju oathmadea.

– Otkud ti ta ideja?

– Samo ljudi su glupi i slijepi u surovosti, a njima se Moć ne pokorava – odbrusio mu je, davši mu na znanje kakav će njihov odnos od sada biti.

Kao da je tek tada shvatio šta je uradio, Čovjek pognu glavu. Da je u njemu bilo više saosjećanja prema Vilenjacima, možda bi se izvinio. Ovako, samo je ponovio pitanje.

 

Autor: Nisam čovjek

Džon Konstantin – Liverpulsko kopile svetske klase

Posted on by Sofija Grebenarović

*Ovaj tekst ima psovke. Nije mi žao. Upozoreni ste.*

Ako ste ikad voleli ili bili privučeni likovima antiheroja, verovatno ste već čuli za Džona Konstantina, demonologa, egzorcistu i povremenog korisnika mračnih veština. Ako niste, verovatno bi vam ovo kopile iz Liverpula reklo da odjebete jer nema šta da se vidi ili pitao da li imate cigaru. Šanse su 50-50% za obe situacije. S njim, nikad niste zasigurno, osim da je pijani šupak u kišnom mantilu. Budući da ga nije lako uloviti, i da smo usred pandemije, morala sam da prizovem sukubu ispijanjem viskija ,,Kraljica Margo“, svoju drugu stranu. Odjebao me je. Obećala sam mu vinjak, pljuge i mogućnost igranja sa psom. Psovke su se čule i pre nego što je iskočio iz portala nasred moje moje sobe, pa je, uz vinjak i pljuge, pristao na intervju i počeo da mi gnjavi kuče.

S – Sukuba, K – Džon Konstantin

S: Dakle, liverpulsko kopile, kaži mi nešto o sebi?

K: Dok teče cirka, može. Rođen sam u Lankaširu, 1953. od mame Marie Ann i oca Thomasa. Mama je umrla na porođaju, a brata blizanca sam zadavio pupčanom vrpcom. Ćaća nije bio zadovoljan ishodom pa sam dobio nadimak ,,Ubica“. Imam i sestru Cheryll koja me je često čuvala kao klinka, ali se udala za idiota kome je sekta sjebala mozak, i rodila Gemmu, moju nećaku. Super priča za upoznavanje, zar ne, srce?

S: Suza mi je krenula. Kad si stupio na scenu i počeo da se baviš ,,zanatom“?

K: Nakon divnog detinjstva (sarkazam) i još lepšeg školovanja (sarkazam), počeo sam da skupljam sve vezano za okultno, od knjiga do „Ruke Slave’’. Upoznao sam Ann Marie, Richie, Chas, Judith, Kit, Zatannu, oformio neuspešan pank bend sedamdesetih, pljugao, drogirao se, pio, svirao i zezao se. A onda je došla noć u Newcastle-u….(odlutao)

S: Noć u Newcastle-u?

K: Nebitno. Onda sam se dohvatio slučajeva koje drugi nisu hteli jer sam bio toliko baksuz da se nađem tu. Usledio je susret s „The Swamp Thing“ 1985. koju ja volim da zajebavam nazivom Zelenko jer je prznica. Ipak, marim za njegovo bilje pa sam postao zaštitnik njegovog carstva i ,,pozajmio“ mu telo da bi mogao da postane ćaća. Nadam se samo da je bolji od mog…

S: A Zatanna i „Ravenscar“?

K: Lepo si informisana, sukubo, ali za privatnije informacije bih poljubac ili vinjak.

S: Vinjak ti je na stolu pa se posluži. Pokušaš li nešto, izbošću te.

K: Pošteno. (uzima flašu, čašu ignoriše) Pošto je Zatanna mag kao i ja, to nisam morao da krijem ali moralisanje i guranje glave u pesak me je smaralo. Ipak, voleo sam je. A kad ja nekog volim, postanem još veći šupak, jer mogu da ih povredim ili će ih povrediti zbog mene. Stalna prepucavanja su učinila da se udaljimo, sve do borbe s Darkseidom.

Što se tiče „Ravenscar-a“, srce, to ti je psihijatrijska bolnica u koju sam se sam prijavio. U mom životu i poslu, postoje noći koje prosto želiš da zaboraviš, ljude koje bi da opet zagrliš i zamoliš za pomoć, život koji bi hteo da prekratiš, ali ni elektro-šokovi, ni lekovi ni bihejvioralna terapija nisu uspeli. Posetio sam bolnicu nekoliko puta, ali nikad nije upalilo. Jebiga, uvek sam bio specijalan. (kezi se i namiguje)

S (izvijam obrvu): Žao mi je zbog…toga. Da li si nekad sreo ostale poput tebe?

K: Kretene, misliš? Jesam, naročito tokom bitke s Darksajdom – tu su bili Batman i njegova usvojena deca, Wonder Woman, Superman i Lois, Teen Titans, Green Lantern, Flash, Shazam, Boston, Orchid, White Canary, Doctor Fate. Nisam se uklapao, ali su nam interesi ponekad bili isti.

S: A ti interesi su?

K: Da sačuvamo naše kretene od drugih kretena. Doduše, ja sam to i ranije radio, bez nekih specijalnih moći osim one jebene demonske krvi u mom telu zbog koje se brzo oporavljam, ali eto, ako nemam plašt, nisam superheroj. Drago mi je što nisam, jer jebeno smaraju i ne umeju da se zabavljaju.… „Ne možeš ovo, ne možeš ono, bla, bla, bla…“ Nekako sam se pojavio u zbirkama „Justice League: Dark“, „The New 52“, „Deceased“, „Sandman“, „Books Of Magic“, „Batman: Secret Origins“, „Batman: Damned“ i „Brightest Day“, ali su mi draže „Hellblazer“ i „Constantine: Hellblazer“. Onaj Gejmen mi je uvalio pušku da pomažem Snu, ali sam se makar tad rešio košmara, srce.

S: Ne zovi me srce. Samo ti nastavi da piješ. Kako su te uhvatili u sve to? Postoje i neki filmovi, koliko sam čula…

K: Gledao sam svoja posla kao i obično, lepo se provodio, kad tu iskoči jedan animator, pa crtač, pa igrice poput „Batman: Arkham Knight“, pa glumci – visoki crnokosi Azijat i jedan plavokosi. Na plavokosog sam izbečio oči jer je ličimo k’o jaje jajetu, iako se zvao Matt Ryan. Onaj drugi je Reeves, Reeves…..(pucka prstima ne bi li se setio imena)

S: Keanu?

K: Da, taj. Vidiš kako znaš. Što ti je pas maza….(pas se izvrnuo na leđa pa se umiljava)

S: Koje su ti sposobnosti?

K: Zavisi za koje si zainteresovana. Dopadam li ti se, srce?

S: A kako se tebi dopada razbijena vilica?

K: Ccc, dobro, de. Ok, Natprosečno sam zgodan i inteligentan (namig), posedujem sposobnost telekineze, hipnoze, eskapizma, teleportacije, između ostalih, i nešto malo magije. Mada, ako ćemo u poverenju, što se tiče magije, svaka pička to može. Što se tiče tuče, nisam najbolji pa mi je drago kad je Čez pored mene, ali mogu da se snađem.

S: Demoni, magija, superheroji, Pakao, Raj, Bog… Imaš li ti i trenutka mira?

K: Jok. Iskreno, jednom toliko puta sam zajebao demone, da se useravam od straha pri pomisli od toga šta su mi spremili dole. A dole idem sigurno, osim ako ne iskoristim sve što imam u arsenalu.

Odustao sam od svega ostalog. Zašto? Jer ja sam taj koji, pušeći, izlazi iz ulice, obučen u aroganciju i kišni kaput.

Ja sam taj koji će tvom demonu pljunuti u lice i šutnuti ga u jaja. Svojim putem hodim sam, jer veruj mi – ko je dovoljno umobolan da me prati?

S: Nek’ti je sa srećom onda, Džone Konstantine.

K: Svojim životom sami upravljamo, ali malo sreće nije na odmet, sukubo. (otvori portal u zidu i nestade).

S: Čuvaj se, Džone. Pakao te želi, Raj te ne bi primio, a Zemlji si potreban.

Supermen protiv Supermena – Šta nam je donela nova „Liga pravde“

Posted on by Eleonora Ranković

Kako odnedavno možemo pogledati i drugi film pod naslovom „Liga pravde“, odlična je prilika da ga uporedimo sa prethodnim ostvarenjem. Podsećamo, ovi filmovi insipirisani su istoimenim stripom DC Univerzuma. Režiranje „Lige pravde“ iz 2017. godine započeo je Zak Snajder, ali je sticajem okolnosti morao da ga prepusti Džosu Vidonu. Nakon izlaska filma mišljenja su bila podeljena. Pohvale su uglavnom išle na račun glumačke ekipe, ali i scena akcije koje su obeležile ovo ostvarenje, ipak čini se da su preovladale negativne kritike, usmerene na radnju, zaplet, nerazrađene negativce i SGI. Kada je do javnosti stigla informacija o postojanju dodatnog montiranog materijala, javila se i ideja o realizaciji Zakove početne zamisli, što se i dogodilo nakon kampanje “Snyder’s Cut” 2019. godine.

Dakle, pred nama su danas dva filma proistekla iz istog materijala. Šta nam je Snajder doneo što Vidon nije? „Snajderov rez“ počinje kratkim prisećanjem na dešavanja iz filma „Betmen protiv Supermena“, ponavljanjem scene kada Supermen umire. Kada to uporedimo sa filmom iz 2017, čini se da Vidon bira kraći ali efektniji način da nas podseti da mirna i topla priroda Supermena više ne štiti Zemlju. Prikazuje nam Supermena koji je još jednom pomogao ljudima, a koji strpljivo odgovara na dečija pitanja. Baš kada je zaustio da nam kaže šta najviše voli na Zemlji, Vidon pravi rez. To je vrlo efektan način da izazove radoznalost gledalaca, čemu doprinosi i kratko zatamnjenje, koje dodatno odlaže razvoj radnje, ali nam i daje vremena da se dosetimo šta bi to moglo biti. Snajderova retrospekcija nas motiviše da kreiramo sliku Supermena kao heroja, dok Vidon bira malo sentimentalniji pristup.

Snajder nas dalje upoznaje sa svetovima koji čuvaju razdvojene Majke kutije. Uvodna sekvenca obiluje kadrovima za uspostavljanje prostora, dubinskim kadrovima i dalekim planovima. Tako nam prikazuje svet Atlantiđana, Amazonki, islandsko selo, a kasnije i Martinu kuću, Gotam i slično. Ovakvog uvoda u priču bogatog retrospekcijom i pejzažima nema kod Vidona. On Betmena stavlja u igru odmah, dajući mu zadatak da otkrije kakva stvorenja okupiraju Zemlju.

Ono što je slično kod oba reditelja jesu akcione sekvence koje nam naglašavaju ulogu superheroja na Zemlji – Čudesna Žena spasava zatočenike, Akvamen brodolomnika, Fleš devojku od sudara i slično. Kako su se već u prvom filmu ove scene dopale gledaocima, Snajder je odlučio da ih nadogradi, pa one kod njega traju dosta duže. On objašnjava da je njegova želja bila da se udubimo u svaki lik i razumemo ga psihološki i emotivno. Možemo reći da je ista zamisao bila i Vidonu na umu, samo je realizovana na drugačiji način. To možemo videti na sledećem primeru – usporenim pokretom, koristeći se svim planovima od daljeg ka krupnijem, glatkim rezom, snimajući iz svakog ugla, Snajder nas bombarduje Akvamenom. Preterano pojavljivanje Akvamena bez akcije i dijaloga. S druge strane, Vidon mu podmeće hestijino laso i vrlo jednostavno i brzo nam otkriva šta se krije iza mišića. Dakle, informacija je ista, ali se vreme koje nam je potrebno da je dobijemo znatno razlikuje, što potvrđuje i činjenica da „Snajderov rez“ traje puna četiri sata.

Iz ovoga možemo da zaključimo da iako naši junaci više vremena provode na sceni, duže ih gledamo kako se bore, zaokupljeni problemima na koje nailaze, čini se da ne postoji nikakva kulminacija akcije. Snajder nam prikazuje već poznato – Čudesna žena je uradila ono što inače radi – spasava i pomaže, samo što je njen let u nebo bio obogaćen usporenim pokretom, snimljen iz više uglova i prikazan u više planova. Suprotno njemu, Vidon je jednostavno bacio bombu, vratio se negativcu i poslužio se interpunkcijom u vidu odtamnjenja kako bi nam ostvio prostora da sami zaključimo šta se dalje desilo.

Treba naglasiti i da je Snajder napravio očiglednu i neočekivanu promenu koristeći se 4:3 formatom. Ovo je interesantno jer nam herojski skokovi (Dajana koja skače i baca bombu, Supermen koji leti u nebo) deluju dosta više, a i sam odnos strana više liči na onaj kakav srećemo u stripu. Razmera 4:3 trebalo bi da doprinese bolje planiranim i neobičnijim kompozicijama od onih na koje smo navikli. Takođe, pogodnija je kada su u pitanju kadrovi preko ramena ili za pojedinačne kadrove koji su vrlo česta pojava.

 

Želim da skrenem pažnju i na vizuelnu promenu koja se ogleda u koloritu. Vidon nas je upozorio nebom koje gori, što se gledaocima nije dopalo, a Snajder se odlučio za plavo-sivu nijansu, čime je napravio bolji kontrast sa vatrom i projektilima, pokušavajući da ispravi Vidonovu grešku, ali ne možemo da ne primetimo da grafika i dalje deluje pomalo veštački.

Ono što je zaista bolje kada govorimo o grafici, jeste lik Stepenvulfa. Njega je Vidon prikazao u ljudskom obličju, sa licem koje je nepogrešivo ljudsko i ratničkim oklopom. Iz toga možemo zaključiti da je Vidon pogrešio kada je malo pažnje posvetio razradi ovog lika, dodeljujući mu ranjivi izgled, zbog čega ga nismo doživeli kao dostojnog protivnika Supermena. Snajderov Stepenvulf je dosta drugačiji. Saznali smo odakle dolazi i da želi da se vrati iz izgnanstva i dokaže se Darksajdu, što nam implicira da je njegov motiv da pobedi dosta jak. Kostim mu je srebrni sa puno oštrica, izgleda kao da je srastao s njim, lako lomi strele koje su bačene na njega, deluje moćno i natprirodno.

 

S druge strane, čini se da je Snajder izgubio smisao za humor, pa tako u četiri sata njegovog filma nije bilo mesta za scene kada Beri pogađa gde je istok, Artur seda na laso, šalu sa Dostojevskim, trku Berija i Spajdermena. Pretpostavićemo da je ideja bila povezivanje sa prethodnim filmom „Betmen protiv Supermena“, u kome je humor takođe odsutan. Pored toga, na ovaj način reditelj nagoveštava da su teška vremena tek pred nama. U zamenu za humor, a u cilju građenja atmosfere opasnosti koja stalno vreba, dobili smo razrađeniju priču o mračnoj strani, kao i otelotvoren lik Darksajda. Međutim, Stepenvulfovoj akciji pronalaženja Majki kutija nije posvećeno dovoljno pažnje. Junak vrlo lako dolazi do njih i nemamo osećaj da one zaista predstavljaju nešto važno.

Snajder je gledaoce obradovao epilogom ili, jednostavno rečeno, pojavom antiheroja koga su svi zavoleli – Džokera. On nam najavljuje nastavak borbe, što ponovo potvrđuje i Martin Menhanter, koji nam se obratio rečima da je rat tek počeo. Iako je na ovaj način Snajder podišao gledaocima, ne možemo da se otrgnemo utisku da nismo saznali ništa novo i da je ovaj epilog suvišan. Ipak, on na ovaj način zaokružuje celinu jer je film otpočeo podsećanjem na ranije događaje, a završio se najavom predstojećih.

Vidon nas je kroz film vodio ritmičnije, brže i dinamičnije, vedrije u psihološkom i vizuelnom smislu. Ono za šta nas je uskratio jeste produbljenija priča, razrađeni likovi i bolja grafika. Snajder je delimično ispravio greške pripovedanja i grafike, ali nam je doneo preduge sekvence i mračnu atmosferu. Ostaje nam pitanje da li je bilo moguće napraviti bolji rez? Naravno da jeste, ali ga zasigurno nećemo dobiti. Dva filma „Lige pravde“ su dovoljna za „Vorner Bros“.

Napad – Ivana Kršić

Posted on by Redakcija

– Napao me jutros!, dočekala ga je već na vratima.

On skine cipele i hmne sebi u bradu. Njegova supruga i novi kućni pomoćnik nisu mogli pronaći zajednički jezik niti nakon tjedan dana koegzistiranja u istom kućanstvu. Umjesto oduševljenja, svaki ga dan dočeka s novim prigovorima i sada mu je već lagano prekipjelo.

– Ana, kupio sam ti robota da ti olakšam. Molila si me da ti ga nabavim jer ga sve tvoje prijateljice imaju i kunu se da niti minute više ne troše na pospremanje. Dignuo sam kredit u banci da bi ti ga mogao priuštiti, a ti samo kukaš li ga kukaš!

– Ali stvarno me napao jutros!, govorila je s već napola suznim očima.

– Pitaj Maju, i ona je to vidjela!

David se okrene prema svojoj četverogodišnjoj kćeri, ljubimici svog života i klekne pred nju sjedajući na petu u potrganim čarapama.

– Dušo, je li robot stvarno napao mamu?

Malena ga zagrli svom snagom koju je čuvala u svojim malim ručicama za ovakve situacije kada se iskreno bojala, i zarije svoj nos u tatin vrat. Mirisao je na ishlapjeli aftershave i znoj.

– Što se dogodilo?, upita ju nježno i uzvrati zagrljaj. Držat će ju ovako do večeri ako treba iako ga već sada žuljaju umorna koljena. Imao je naporan dan na poslu. Svi su bili takvi.

– Robot je napao mamu, kaže mu i na trenutak se odvoji od njega da obriše suzice koje su počele kapati iz njenih smeđih očiju.

David ju zagrli još jednom i potraži supruzin pogled preko kćerina ramena.

– Ako je to stvarno istina, onda ga se moramo riješiti, zaključi i oprezno ustane.

Maja počne opet plakati a mama ju posjedne na kauč.

– Sve je u redu, bit će sve u redu…, mantrala je tiho i brisala suze dok se malena nije smirila.

– Dat ću ga u oglas, prodat ćemo ga čim prije. Do tada, držat ćemo ga ugašenog.

Ana skoči na noge.

– Ta stvar me napala!, vikne i uperi prstom u metar visokog robota koji je nepomično stajao u kuhinji. Već je bio ugašen.

– Želim da ga vratiš natrag proizvođaču i tužiš ih! Ne samo da ćemo dobiti sav novac natrag, već ćemo dobiti i odštetu na koju imamo puno pravo…

– Što se dogodilo? Hajde, ispričaj mi svaki detalj kako te robot napao, kaže David uzrujano još uvijek ne vjerujući da se taj napad zbilja dogodio.

Osnovni zakoni robotike brane im napade na ljude. Nitko nikad nije čuo za slučaj napada robota, osim ako se nije dogodila nesreća i robot se prevrnuo na neko ljudsko biće, ali to se teško može nazvati napadom. I zato je sada stajao nasred svog dnevnog boravka, promatrao uplakanu kći i bijesnu suprugu i zahtijevao istinu o tome što se danas dogodilo. Zar su, od svih ljudi na planeti, baš oni kupili nekog zlog robota koji je imao snagu i svijest prekršiti kodove?

– Ja sam kuhala, Maja se igrala za stolom a ova… Stvar mi je prišla s leđa i povukla me na pod tolikom snagom da sam se lupila i kad sam pala, objašnjavala je Ana i podigla majicu da otkrije modricu na leđima.

– Evo, ovo mi je napravio tvoj prijatelj!, završi pobjedonosno.

Masnica se nalazila točno posred leđa, s obje strane kralježnice i odgovarala je veličini robotovih prstiju. Kao da ju je pokušao uhvatiti za samu kralježnicu.

– Mogao mi je slomiti kralježnicu. Mogla sam postati invalid. Možda bi mi onda povjerovao…, nabrajala je sretna što mu je napokon izbrisala sumnju s tog samodopadnog lica.

David se približi i dotakne masnicu kao da se želi uvjeriti da je prava a zatim pogleda robota.

– Kako je to moguće?

– Ne znam kako, ali je. I želim da netko plati za ovo! Zamisli, pa mogao je malu dohvatiti. Sva sreća da je mene a ne nju…

Davidu se srce stegne od same pomisli na to da Maja nastrada i složi se sa suprugom. Robot mora otići iz kuće. I ne smije stati na tome, moraju upozoriti proizvođača na ovo. David posegne za mobitelom i napravi nekoliko dobrih fotografija Aninih masnica i, za usporedbu, podigne robotovu neživu ruku blizu ozlijede i napravi još par snimaka kako bi se pokazalo da razmak masnica zaista odgovara robotovoj ruci.

– Sutra ću poslati mail proizvođaču i priložiti fotografije. Tražit ću ih odštetu i povratak novca, a ako odbiju, priprijet ću im tužbom, kaže David umorno i sjedne pored kćeri. Crtala je sunce kojeg on nije vidio već godinama.

*

Dva dana nakon slanja maila, dobio je službeni odgovor od Službe za odnose s javnošću Proizvođača robota u kojem piše da su njihovi roboti ispravni i programirani da ne smiju nauditi ljudskim bićima. Ukoliko nisu zadovoljni radom robota, mogu ga vratiti njima na skladište uz puni povrat iznosa kojeg su platili za njega.

Ana je bjesnila na takav odgovor.

Davidu je laknulo što će barem dobiti povrat novca.

– Trebamo ih tužiti.

– Nemamo novca za tužbu, to traje godinama.

– I tebi je u redu to što su nas nazvali lažljivcima?

On slegne ramenima.

– Nije. Ali to je život, nije fer.

*

– Davide, je li ovo tvoja supruga u vijestima?

– Kakvim vijestima?

– Na svim portalima je izvanredna vijest napad robota na čovjeka, pogledaj.

Kolega s posla nakrene svoj monitor prema njemu a David ugleda svoju suprugu i dvije fotografije. Obje je on snimio: prva je bila portret a iza nje u pozadini valjalo se plavo more; snimio ju je na ljetovanju prije nekoliko godina dok je bila trudna samo par mjeseci s Majom. Druga je bila stara tri dana i otkrivala je robotovu ruku i gadnu masnicu u prvom planu. Izrezali su ostatak fotografije. On se uhvati za stolac i opsuje.

– Znao sam da će napraviti neko sranje! Sad nećemo dobiti ni novčića a već sam skoro bankrotirao zbog tog glupog robota!

– Je li istina?

– Što?

– Pa to da ju je napao.

David kimne glavom.

– Izgleda da je.

– Pa zašto ih ne tužite?

David uzdahne i pogleda prijatelja u oči.

– Nemam novca za platiti režije. Otkud mi za odvjetnika?

– Šteta, mislim da biste mogli izvući nešto…

– I moja žena je to mislila. Zato je sada izvela ova igrokaz, kaže David i umorno uzdahne. Volio ju je, ali ponekad ga je stvarno ljutio njen temperament i brzopletost. Zbog ovoga bi mogli izgubiti i obećani povrat novca na kojeg je računao da zatvori kredit koji je predstavljao posljednji čavao njegovog financijskog lijesa.

*

Događaji su se munjevito odvijali iz minute u minutu. Gotovo je bilo teško pratiti kamo se sve vijest proširila, kao voda, procurila je u sve pore društva i brzo nadišla granice država. Mediji, društvene mreže, blogovi… svi su stali u obranu lijepe kućanice koja je pretrpjela brutalan napad robota a Proizvođač se na sve to oglušio. Svijet se digao na noge iz fotelja svojih domova i kafića u kojima su ispijali svoje kave i čajeve, supermarketa u kojima su kupovali pelene i vulkanizera gdje su čekali na zamjenu guma. Okupili su se zbog jednog: straha da se i njima ne dogodi isto. I svi su tražili da Proizvođač odgovara za ovaj napad, i svaki budući.

Javna hajka bila je toliko glasna da se i politika morala pozabaviti pitanjem zakonodavca i provjerom koliko su ljudi zaista zaštićeni od strojeva i kolika prava imaju ako im se nešto dogodi uslijed baratanja robotima. Ako zakon neće prisiliti Proizvođače na oprez i preuzimanje odgovornosti, tko će?

Uslijed negativnog publiciteta, uslijedili su masovni povrati robota. Ne samo tog tipa, već i svih ostalih. Proizvođač je ostao zatrpan starim robotima i zahjevima za odštetama koji su se gomilali kao mravi na mrvice. Na kraju nije preostalo ništa drugo nego zatvoriti pogone, otpustiti radnike i isplatiti sve odštete koje su priznate na sudu koji je formiran samo za taj izvanredan slučaj, naravno o trošku poreznih obveznika.

*

Ana je zadovoljno ispijala jutarnju kavu i čitala vijesti. Tko kaže da pojedinac ne može pokrenuti svijet? Ona je pokazala da je to moguće. U samo nekoliko dana, svijet se promijenio zbog jedne osobe; nje. Treba se boriti, ne treba pognuti glavu pred moćnicima, mali ljudi drže stvarnu moć u rukama jer oni biraju svaki dan: što će kupiti a što ne, koga će podržati a koga neće. Bila je ispunjena ponosom i zadovoljstvom i onda kada se David vratio iz trgovine i bacio vrećicu namirnica na stol. Šalica kave padne na pod i razbije se.

Maja se uplašeno povuče prema kauču na drugoj strani prostorije.

Ana revoltirano pogleda muža i zausti da će nešto reći ali odluči prepustiti njemu prvu riječ.

– Javio mi se IT-evac iz dućana u koji sam vratio robota, prozbori kroz zube. – Znaš što mi je rekao?

Ana odmahne glavom.

David se nagne nad nju kao orao.

– Rekao mi je da je naš robot bio najnovija serija u koju su probno ugradili kamere. Kada bi ih testirali na dovoljno korisnika, ubacili bi u masovnu proizvodnju…

Ana pomalo izgubi interes i krene pokupiti krhotine s poda. Robot je imao mnogo funkcija, nisu ih sve ni otkrili jer su ga imali tako kratko a upute su imale tristo stranica. Koga briga ako je mogao brojati do beskonačno ili imao sto drugih funkcija koje nisu koristili?

– Da, i? Želiš reći da smo ga trebali zadržati jer nam je mogao snimati obiteljske fotografije?

David zaustavi njenu ruku kojom je krenula počistiti i zagleda se ravno u njene oči.

– Želim reći da je kamera cijelo vrijeme snimala, samo mi nismo znali da smo ju uključili.

Ona podigne obrve.

– Želiš li mi možda sada ispričati istinu o napadu?

Ona uzdahne i pokrije oči rukama.

– Sačuvaj to za nekog drugog. Vodim našu kći i odlazimo. Nemoj me ni pokušati zaustaviti, sve ću objaviti!

Maja dotrči do oca i primi mu se za nogu a on ju podigne na ruke.

– Dođi ljubavi, mama te više nikada neće tući.

– Tata, tako mi je žao, on me samo branio…, jecala je malena kroz suze dok ju je otac nosio na rukama.

– Sve je u redu, ljubavi. Istina se rijetko čuje iz glasnih usta.

Autor: Ivana Kršić