Blog

Nestvarno stvarne dijagnoze

Posted on by Elena Alexandra

Život pod stresom donosi razne zdravstvene probleme ali brzina često to pretvori u opciju: „nema se kad“ pa naknadno tugujemo ili se radujemo (jel, gde ćeš sad to u sred sastanka upravnog odbora ili u busu). Potisnute traume, takođe, izazovu određena stanja, razna maglovita ili jasna sećanja a kako stoje stvari vrlo moguće i prošli životi (kad već nabrajamo da ispoštujemo svakakve opcije), pa tako recimo strah od kanapa može imati veze sa kidnapovanjem u detinjstvu a strah od žute boje predstavlja sećanje na detalj iz nesreće (tipa: boje jakne ili zida).

Ono što buni naučni svet je, recimo, određeni strah koji nosi osoba koja realno nikada nije imala prilike da se sretne sa takvim izvorom kroz traumu (panični strah od graška koje dete vidi prvi put ili histerične noćne more dvogodišnjaka koji sanja da gori u nekoj zgradi, na primer, ali o tome više u tekstu o reinkarnaciji). Kao da nam to nije dovoljno sve su češće i genetske mutacije usled raznih faktora kojima i mi neretko zagađivanjem ili samotrovanjem doprinosimo.

U želji da se razbiju predrasude, da se upoznamo sa onima koji nam se na oko čine drugačiji, da razumemo odakle toliki društvenomrežni „ratnici“ (ne opravdavam pojedine naporne samo ukazujem na mogući izvor) ali i da vam možda zagolicam inspiraciju za vaše nove rukopise, predstavljam vam neke od medicinskih neobičnosti. Pritom ono što je nekome fobija nekome je stvarnost pa to imajte u vidu kad ih sretnete.

Strahovi se dele na 4 osnovne grupacije:

  • Strahovi iz prirodnog okruženja (astrafobija- strah od grmljavine, hidrofobija- strah od vode, dendrofobija- strah od drveća,…)
  • Strahovi iz okruženja tipa vrste (batrakofobija – strah od gmizavaca, kinofobija – strah od pasa, dendrofobija- strah od konja,…)
  • Medicinska kategorija ili kategorija mogućih sakaćenja (tripanofobija – strah od vakcina, dentofobija – strah od zubara, hemofobija – strah od krvi,…)
  • Strahovi iz situacija (klaustrofobija- strah od zatvorenog prostora, glosofobija – strah od javnog nastupa, aerofobija – strah od letenja,…)

Fobije ne treba shvatiti olako. Usled straha dolazi do niza promena u organizmu. Ukopavanje u mestu, panični napad, obilato znojenje, gušenje, histerija, onesvešćivanje iz mesta i slično su posledice na koje nosilac istog ne može da utiče. Nije lako imati nešto što ne kontrolišete. Pritom strahovi vole da se druže pa neretko privlače nove. Volela bih da se neki ljudi sete ovoga kad se sledeći put nekome nasmeju sa opaskom: „Ne foliraj se, nije to ništa.“ Kao i da se preispitaju kad sebi nabace neku novu fobiju, odakle to dolazi. Dakle, u redu je da se plašite mandarine i niko ne treba da vam pridikuje ili vam se smeje, ali nije u redu da svima mandarine zabranite. Nauka tvrdi da su neke fobije ili sindromi, takođe, nasledni: potreba za štednjom (oni uglavnom ne puše i nemaju dijabetes), petosatni spavači (Tačerov gen, po Margaret Tačer) koji čak bolje funkcionišu nakon nespavanja od 38 sati (Edison, Tesla, Njutn), sklonost zavistima (D2 gendopaminskog receptora), izrazita duhovitost (kratki aleli na genu 5-HTTLPP), esktrovertnost (geni WSCD2 i PCDH15 a tesno je vezano i za poremećaj pažnje i hiperaktivnost),…

Da vidimo koje su to nesvakidašnje ali prilično česte fobije:

Automatonofobija je strah od ljudi, odnosno humanolikih figura. Koumpounofobija je strah od dugmadi. Lutrafobija je strah od vidri. Kirofobija je strah od šaka. Globofobija je strah od balona (i sličnih oblih predmeta što se često javlja u paru sa ljubiteljima ravne Zemlje nekad kao strah a nekada kao izrazita odbojnost prema istim). Genufobija je strah od kolena. Ablutofobija je strah od kupanja ili pranja pa i čišćenja. Pupafobija je strah od krpenih lutaka. Turofobija je strah od sira. Ephebifobija je strah od mladosti ili mladih ljudi (to je ono: ah, ova današnja mladež fazon jer se kreće od straha do razvijene agresije jer ne kapiraju da je u osnovi strah). Nomofobija je strah od nemanja telefona uz sebe. Aračibutirofobija je strah da vam se kikiriki puter ne zalepi na krov usne duplje (a koristi se kao naziv i za ostala moguća lepljenja). Alektofobija je strah od živine. Penterafobija je strah od svekrvi i tašti. Omfalofobija je strah od pupka. Linofobija je strah od kanapa (struna, uzica, petlji, omči, niti, konca). Deipnofobija je strah od donošenja odluka. Bogifobija je strah od utvara i drugih Bugimena. Pediofobija je strah od lutkica sa ljudskim prikazom. Xantofobija je strah od žute boje pa i same reči „žuto“ (postoji fobija za svaku boju ali pored ove česte na vrhu stoje i fobija od bele – leukofobija, ljubičaste i crne). Somnifobija je strah da zaspite. Koulrofobija je strah od klovnova. Xilofobija je strah od drvenih predmeta. Ombrofobija je strah od kiše. Aritmofobija je strah od brojeva. Plutofobija je strah od novca. Atazagorafobija je strah od zaboravljanja nečega ili nekoga a neretko i da će vas zaboraviti.

Panofobija je strah od svega što možete da zamislite.

Fobofobija je strah od straha. Zemifobija je strah od krtica i bezdlakih glodara. Karnofobija je strah od mesa ili snažna odbojnost prema mesu (oni često jedenje mesa poistovećuju sa jedenjem leša). Kenosilikafobija je strah od prazne čaše (posebno kad je pivo u pitanju). Novifobija je strah od toga da će ponestati vina. Optofobija je strah od otvaranja očiju (oni često žive u polumraku, sklanjaju se u senke a neretko su to i oni koji na pojavu kakve nesretne okolnosti umesto da recimo beže pokriju oči šakama i ukopaju se na mestu- poznato i kao sindrom noja). Horofobija je strah od igranja. Geliofobija je strah od smejanja. Heliofobija je strah od sunčeve svetlosti. Deinpnofobija je strah od razgovora tokom večere. Neofobija je strah od novih stvari. Singenesofobija je strah od rođaka.

Geniofobija je strah od brade (ne one dlakave nego dela lica). Oktofobija je strah od broja osam. Čaetofobija je strah od kose (najlatentniji oblik je potreba da se obrije glava jer je to tako lepo i osećaju se dobro). Vestifobija je strah od odeće. Vrgofobija je strah od rada ili posla. Eisoptrofobija je strah od ogledala. Alijumfobija je strah od belog luka. Dekstrofobija je strah da vam nešto ili neko bude sa desne strane. Siderofobija je strah od zvezda. Logofobija je strah od čitanja ili učenja kako se nešto radi. Ideofobija je strah od ideja (predloga i razloga). Eleuterofobija je strah od slobode. Simetrofobija je strah od simetrije. Katisofobija je strah da se negde sedne. Aurofobija je strah od zlata. Nostofobija je strah od povratka kući. Kaliginefobija je strah od lepih žena. Kinemotropfobija je strah od zombija. Kakorafiofobija je strah od neuspeha. Aulofobija je strah od flauta (ovo je neverovatno često iz nekog razloga). Ostrakonofobija je strah od rakčića. Tripofobija je strah od rupa svih fela i vrsta.

Najčešća fobija na svetu je strah od paukova (araknofobija) i javlja se više kod žena. Prvih pet na listi po učestalosti su: socijal fobija, strah od visine, strah od buba (zmija i paukova), strah od zatvorenog prostora, strah od letenja, strah od mraka i strah od razboljevanja. Ljudi se rađaju sa dve fobije, a to su strah od padanja i strah od glasnih zvukova. Lista postaje sve duža. Strahovi tipa brige (oko doma, dece, bližnjih, ishoda bolesti) spadaju u latentnu grupu u smislu da nisu nužno panični napadi za razliku od gore pobrojanih. Iako ih to nekada ne čini manjim od gore pomenutih.

„Pobednik“, čini mi se, je idejni tvorac naziva Hippopotomonstrosesqui (Sesquipedalphobia) koji označava strah od dugačkih reči (kao i nemogućnosti da se iste pravilno izgovore). Šta nije u redu sa tobom, čoveče? Kako da neko sa ovim nazivom objasni to nekome?

Sem fobija susrećemo se i sa neobičnim dijagnozama telesnog tipa. Od alergija na skoro sve što postoji (pa čak i osipa na zamišljene situacije ili partnera) do neverovatnih genetskih mogućnosti usled promene makar i jednog aspekta u genomu. Super ljudi ili anomalije? (istančana čula, foto čitanje, neprikosnovena memorija, ne reagovanje na hladnoću ili bol, sposobni da jednim pogledom memorišu ceo pasus, gumenih zglobova, oni koji osećaju tuđ bol,…).

Predivne kombinacije boje kože i kosmatih delova kao i očiju čine nekada da nam zastane dah od lepote (što isto ume biti sindrom verovali ili ne). No, kako priroda voli da napravi remek delo tako nekada ume i da se surovo poigra sa tim istim genomima. Ovo su neke od najneobičnijih sindroma i dijagnoza.

Imposter sindrom (sindrom prevare ili uljeza) je stanje u kome individua sumnja u svoje veštine, talente i postignuća sa vrhuncom u osećaju da će ga svi prozreti kao prevaranta ili plagijatora iako to nije. U ovu kategoriju spadaju i oni koji duboko veruju da nisu zaslužili nešto (tipa da postoje ili da se posluže još jednim kolačom) ili da su uvek za nešto krivi. Sumnjaju u svoju inteligenciju i često svoje uspehe pripisuju samo sretnim okolnostima. Može biti deo spektra anskioznosti ili depresije.

Sindrom hodajućeg leša (Kotardova deluzija) je retka dijagnoza. Osoba veruje da je mrtva, da ne postoji, da se mumificirala ili da su svi unutrašnji organi kao i krv izgubljeni. Unutar ove neobičnosti postoji još jedna. Više od pola ispitanika veruje da je zapravo besmrtna zbog ovoga. Ostali se mirno nose sa „truljenjem“. Opasno je jer odbijaju da jedu ili piju, a ono malo svesnih koji su shvatili da imaju problem tvrdilo je da je reč o kletvi. (pisaću vam jednom o kletvama, pomenuću ovaj sindrom u Vudu i Hudu religiji).

Sindrom uspavane lepotice (Klajn- Levin sindrom) je stanje hipnosomnije i promene raspoloženja sa mogućom hiperfagijom i hiperseksualnošću. Epizode neprekinutog spavanja traju nešto malo preko nedelju dana ali mogu potrajati i mesecima. Tokom decenije prosek ovih epizoda je oko dvadeset.

Sindrom srećne lutke (Angelmanov sindrom) je genetska anomalija koja napada nervni sistem. Odlikuje ga mikrocefalus, nekoliko nedostataka u razvojnom putu (govor, ravnoteža, pokreti, epi napadi i problemi sa snom). Kao i večni razdragani osmeh na licu.

Sindrom potrebe za povređivanjem svog tela u koji spada i potreba za zasecanjem po koži u cilju olakšanja napetosti, određeni fetiši u seksualnom smislu kao i jaka potreba da se odstrani zdrav deo tela na silu (Ksenomelija) pri kojoj osoba ne bira sredstva da odstrani nogu ili ruku, a neretko i da sebe oslepi da bi se konačno osećala slobodno ili srećno. U ovu kategoriju se može uklopiti i potreba da se i pored funkcionalnog tela osoba najsrećnije oseća dok je u kolicima ili na bilo koji način invalidna u motorici, zato što fizička neaktivnost pre ili kasnije dovede do samopovređivanja u vidu atrofije koja donosi nefunkcionalnost.

Jerusalimski sindrom: Ovo je lokalizovani sindrom koji opseda hodočasnike u Jerusalimu. Nakon par dana slušanja molitvi i pojanja svih vera sa svih strana ljudi prosto se zagrnu čaršavima kao u toge i na kakvom zgodnom ćošku počnu da drže propovedi u stilu: „Pokajte se!“. Kad ih odvedu iz Jerusalima nakon nekoliko dana im bude bolje, povrate se.

Alergije na vodu, sunce, klasičan vazduh (oni su primorani da provedu vek u plastičnom zastoru kao u kupoli) pa do upadanja u anafilaktički šok jer se progutala hrana kroz jednjak su svakako teška stanja. Alergeni ne biraju, od jagoda preko polena do stiropora i plastike. Nikako da upoznam nekog ko je alergičan na buraniju. Ali zato stalno čujem da je neko „alergičan“ na nekoga što može biti surova istina. Postoje slučajevi da su se parovi morali razići jer su bukvalno alergični jedno na drugo usled raznih hemija koje isparavaju ili izlučuju.

Sindrom vanzemaljske ruke (Dr Strangelov sindrom ili AHS) je stanje u kome osoba ima osećaj da se određeni ekstremitet ponaša kao zasebna država. Ne kontroliše pokrete niti bilo kako utiče na taj deo tela. Najčešće je u pitanju leva ruka. Neretko ruka koja se otela kontroli ume i da ošamari ili grebe i davi svog vlasnika.

Sindrom ljubičastog urina (PUBS) je stanje koje se javlja kod ljudi koji jako dugo koriste kateter pa se razvija urinarna infekcija (indoxyl sulfatase). Može biti i plav. Ovo je i jedini simptom vidljiv (jer se ne žale na druge) koji govori o akciji raznolikih devet bakterija. Pokazatelj je i razvijenoj otpornosti tela na terapiju što je znak doktoru da je promeni. Češće je kod žena (posebno u staračkim domovima).

Sindrom eksplozivne glave (EHS) je abnormalna senzorna percepcija tokom sna u kojoj osoba iskusi nestvarni zvuk toliko jak (a kratkog trajanja) da ima osećaj da mu je u glavi nešto puklo ili eksplodiralo. Javlja se isključivo tokom utonuća u san ili prilikom samog buđenja. Svi do jednog su naveli bljesak jake svetlosti i da nisu prijavili nikakav bol.

Sindrom gubitka pigmenta „preko noći“ predstavlja posebnu stavku u sedenju. Zna se da je gubitak pigmenta delo genetskih predispozicija, manjka pigmentacije, izloženost vremenskim uslovima pa sve do toksikacije. Ovo je sindrom kad osoba osedi u trenutku, najčešće od šoka ili straha.

Sindrom „oguglavanja“ na smrt se javlja kad oko osobe previše ljudi premine. Deo je odbrambenog mehanizma.

Sindrom neosećanja bola (CIP, Kongenitalna analgezija) je retka pojava (češća je pojava da osoba ima visok prag tolerancije bola u odnosu na medicinski prosek). Iako zvuči sjajno nije baš blagoslov. Sa ovim se rađa a mala deca koja ne mogu da iskuse osećaj bola kao upozorenja su u opasnosti. Često preminu usled ovoga, ne zbog samog stanja, zato prosto nisu osetili problem da drže ruke u kiselini ili na vreloj plotni. Nemanje osećaja za bol ne nosi sa sobom i otpornost tela kao kod Marvelovih junaka. Nasuprot njima postoji sindrom konstantnog bola u telu koji naizgled nema uzrok.

Hladna urtikarija je recimo mogućnost da osoba doživi anafilaktički šok pri naglom dodiru sa hladnom vodom.

Sindrom trajne memorije (Atkinson- Šifin model memorije) za razlike od amnezije gde vam nedostaju delovi ili čak cela celina iz sećanja ovo je stanje koje vas natera da zapamtite svaki tren svog života i to od samog rođenja. Zvuči sjajno ako ste rešili da studirate tri fakulteta odjednom ali pomisao da se ovde živo pamti svaki sekund svega je ozbiljna prepreka za preći preko nekih trauma ili pronaći olakšanje u bilo kakvom zaboravu.

Sindrom pretvaranja tkiva u kost (fibrodisplazija osifikans progresiva, FOP, Munčmejer bolest) je ekstremno retka anomalija gde se konektivno tkivo pretvara u koštano i trenutno je jedina bolest gde se jedan organ pretvara u drugi. Drugim rečima osoba okoštava dok ne postane statua odnosno dok se ne formira još jedan skelet preko onoga postojećeg. Hiruško odstranjenje donosi reparaciju kojom se ovo obnovi još jače. Pacijenti u jednom trenutku odluče u kom položaju žele da se zateknu kad okoštavanje završi sa cementiranjem da bi mogli da imaju koliko toliko, život.

Sindromi telesne reakcije na određene tehničke uređaje tipa mobilnog telefona nisu mit. Istina, zračenja su nekad vrlo štetna ali je i istina da sama planeta kao i svaki organizam na njoj zrači ultra talasima i poseduje u sebi određenu količinu radioaktivnih elemenata.

Empata na bol svakako nije radost onoga što ovo poseduje. Sama empatija je saučešće, osećaj za tuđe potrebe i stanja, razumevanje i slično ali ova pod kategorija bukvalno oseća bol drugih osoba. Tačnije kad bol empata čuje ili pročita makar, da nekoga jako boli glava mozak pošalje instrukciju da i nosioca ovog sindroma zaboli glava. Ako neko slomi ruku i ovu osobu će preseći užasan bol na mestu loma koji će trajati. Ni malo prijatno, posebno kad su svuda oko nas crne hronike i tužne priče. Empatija, level pro.

Sindrom apsolutnog nespavanja (insuficijencija spavanja) je nedostatak sna kod osoba koje zapravo spavaju. Hronična ili akutna, iznurujuća je. Oni se prosto nikad nisu naspavali tokom sna. Može prerasti u nesanicu gde osoba teško zaspi ili ne spava prilično dugo, nekad čak do razvoja halucinacija (pisaću o tome u tekstu o grozomornim eksperimentima). Fatalna insomnija je problem da se zaspi koji odvodi u probleme sa govorom, koordiranjem problema, demecijom pa i smrću nakon nekoliko meseci ili par godina. „Sleep apnea“ je pauza u disanju tokom sna što se može desiti više puta tokom spavanja. Pauza u disanju može trajati od nekoliko sekundi do čak nekoliko minuta. Budni se osećaju umorni, deca imaju problem sa hiperaktivnošću i u školi su bez fokusa a ovo stanje može odvesti u smrt usled ugušenja (obstruktivna slip apnea je objekat koji je zapeo fizički u disajnim organima a centralna je ona gde disanje jednostavno prestane).

Argirija je anomalija koja nastaje kao posledica vezivanja srebra na pigment (da, imamo u sebi metala za jedan zlatni privezak, srebrni novčić ili ekser) Ovo je estetski problem i nema uticaj na zdravlje osobe. Za slučaj da ovo niste do sad videli u pitanju su ljudi- štrumpfovi. Potpuno plave ili ljubičaste persone.

Stendalov sindrom (estetski šok, hiperkuturinemija, firentinski sindrom) je pojava koja se javlja kod turista koji su izloženi vizuelnom posmatranju velikog broja različitih, umetničkih, remek dela na jednom mestu. Srce se ubrza, pojavi se vrtoglavica, dožive nesvesticu ili zbunjenost pa sve do halucinacija. Ovo je bukvalno ostajanje bez daha sa sve plakanjem od lepote prizora.

Nekrozni fascilitis je stanje nekroze vezivne opne. Ozbiljna bakterijska infekcija mekih tkiva i opni oko mišića ili organa. Nekroza (truljenje) je zapravo gangrena. Nije uvek prisutna nakon povreda, operacija, porođaja, opekotina, trovanja ili drugih stanja ali može da se dogodi usled nedovoljno kiseonika u tkivu.

Kapgras deluzija je stanje gde osoba misli da je partner, prijatelj, dete ili bilo koja osoba pa čak i kućni ljubimac zapravo uljez identičnog lika osobe koju poznaje. Ima akutnu, mešovitu i hroničnu formu. Ove osobe veruju da je vreme umotano ili zaostaje a razvijaju i strahove od svojih bližnjih jer ih vide kao vanzemaljce ili demone maskirane u ljude iz svog okruženja.

Trihotilomanija je navika čupanja kose, a dolazi iz poremećaja kontrole impulsa. Čupa se sve što je kosmato, kod dece je podjednako, ali u starijem dobu je rezervisano za žene. Istraživanja kažu da postoji genetska predodređenost. Trigeriju je depresija ili stres uglavnom (što bi ovde mogli videti je recimo čupanje kose za preminulom dragom osobom ili od muke).

 

Morgelonova bolest je stanje u kome kroz pore kože rastu fibrozna vlakna. Takođe su ispod kože ili se prepliću po njoj kao vez. Izuzetno je bolno a sa sobom nosi i osećaj gmizanja, sitnih ujeda i zatezanja. Veći rizik za ovo oboljevanje je ujed krpelja, Lajmska bolest, ili hipotireoza. Dakle, to nisu male crne stvari (paraziti) koje ispadaju iz maske kad je potopite u soda bikarbonu, dakle nije se desilo.

Sindrom stranog akcenta je sposobnost mozga da nakon buđenja iz kome, teških trauma ili nekad prosto običnog buđenja omogući da govorite drugačijim akcentom. Ekstremni slučajevi su pojave da se nakon „buđenja“ osoba tečno posluži jezikom koji nikad govorila nije, što je sve češća pojava koja nema objašnjenja.

Smejuća smrt je nekad posledica zastoja srca ili ugušenja usled abnormalnog smejanja. Beležimo je od antičke Grčke do danas. Bukvalno: „crkoh od smeha“, što bi naš narod rekao. Kad smo već ovde setimo se da je golicanje površinski prag bola i da iako zanimljivo i veselo, ume da odvede u smrt ako preterate (ipak je ovo bio i vid namenskog mučenja što bi smo mogli u neki poseban tekst).

Epidermodisplazija veruciformis (Levandovski-Luc displazija ili prosto rečeno sindrom čoveka drveta) je stanje u kome se koža pretvara u koru drveta. Ima tesne veze sa visokim rizikom za kancer i ljudskim papiloma virusima. Koža izgleda kao kora, korenje ili grane a napada lice, vrat, telo, posebno startuje od šaka i stopala i negde u dvadesetim.

Kseroderma pigmentozum je bolest koja se nasleđuje. Nastala usled grešaka na dnk molekulu. Karakteriše je povećana osetljivost kože na ultraviolentno zračenje. Koža je podložna češćim oštećenjima ili pojavi raznih tumora (tumor je izraslina nije nužno kancer). Zašto je posebna? Zato što je ovo stanje u kome osoba dobija teške opekotine ako se samo i na kratko izloži suncu. Ovo nije alergija na sunce sa pegicama i flekama ili ospom. Ovo je spaljivanje. Smeta im svetlost, imaju neurološke poremećaje sa pojavom siktanja na druge pa sve do propusta u inteligenciji. Poznata je i kao vampirski sindrom. Iako vampirski sindrom ima svoje posebno mesto, a karakteriše ga obično neko oboleo od ove bolesti ali sa neverovatnom potrebom za krvlju jer ništa drugo ni ne može da vari (što je presedan jer pijenje sveže krvi dovodi do trovanja). Ima jedan koji je bio voljan da se o njemu snimi dokumentarac (spava u sanduku, pije kokošiju krv koju finansira uprava zaseoka i pogađate, ne izlazi iz drakulinog plašta jer je turistička atrakcija).

Spontano sagorevanje (spontaneous human combustion, SHC) prestavlja neobičnu smrt usled samozapaljenja do pepela bez nekog očiglednog spoljnog ili unutrašnjeg uzroka. Telo koje izgara ne pravi plamen niti zahvata bilo šta drugo. Najčešće ostane očuvana samo potkolenica jedne noge. Previše kalijuma u ćeliji napravilo varnicu? Pojačana acidoza usled alkohola? Još uvek ne znamo.

Elefantijaza je bolest koju karakteriše povećanje volumena kože i potkožnog tkiva što dovodi do zadebljanja uglavnom nogu a može da zahvati mošnice, stidnicu, dojke. Posledica je problema limfne i venske cirkulacije praćene fibrozom i sklerozom. Ovi delovi tela su abnormlano veliki u odnosu na druge i deluju nestvarno otečeni.

Bazodovljeva bolest se recimo manifestuje nedostatkom joda (iskolačene oči.) A nagli rast nosa i ušiju nije uvek odlika starosti, kad prerastu svaku normu sumnja se na tumor unutar mozga koji je često lako rešiv pa se i ovaj proces zaustavi.

Hipertrikozis (sindrom vukodlaka) predstavlja nenormalan rast dlaka po celom telu. Postoji generalizovana gde je zahvaćen svaki prostor i lokalizovana gde buja recimo, samo kosa. Tokom istorije (kao Julija Pastrana o kojoj ću pisati u posebnom tekstu) često su prikazivani po putujućim cirkusima kao nakaze. Ni danas nisu tako lako uklopljivi u društvo zbog društva naravno. Sindrom policističnih jajnika pravi pojačanu maljavost (žena dobija jaku i dugu bradu, izražene brkove i jake obrve).

Sindrom Alise u zemlji čuda (dismetropsija ili Todov sindrom) je pojava gde se osoba bori sa percepcijom samog sebe u fizičkom smislu. Oseća da je smanjen (mikropsija) ili prevelik (makropsija). Misli da je preblizu (pelopsija) ili predaleko (teleopsija) nego što zaista jeste. Uzrokuju je migrene, moždani tumori ali i prekomerna zloupotreba droga.

Porfirija (Porphyria) nastaje usled genetski uslovljenog poremećaja metabolizma porfirina i njegovog krajnjeg proizvoda hema. Nedostatak raznih enzima dovodi do ne samo zdravstvenih problema nego ultraviolentna zračenja i radijaciju iz okoline čini višestruko jačom nego što jeste. Ćelije jetre izumiru, a ako dodamo alkohol, lekove ili svetlost propada i koža kao i organi. Bukvalno su sunđer i pojačivač signala za štetne uticaje od spolja.

Pika (pica) je poremećaj ishrane koje se karakteriše konzumiranjem nenutritivnog materijala. Prostije rečeno jede se zemlja, kreda, kamen, papir, led u trajanju od mesec ili više dana. Pika znači svraka (ptičica koja pojede sve što joj padne pod kljun). Raspon je od male dece koja jedu malter do neverovatnih potreba u trudnoći.

Auto-destilacioni sindrom (sindrom crevne fermentacije, ABS, bolest pripitosti) je stanje u kome se u crevima vrši destilacija karbohidrata koje uslovljavaju bakterije ili gljivice. U prevodu kad god duvate u policijsku spravicu ona će meriti visok nivo alkohola u vama, a da niste popili ni kapi. Pritom sa sobom nosi i sve druge simptome pijanstva, non stop.

Trimetilaminurija je stanje u kome se osoba konstantno „oseća“ na pokvarenu ribu. Ma šta da preduzme uvek je tako. Ovo može biti privremena anomalija usled hormona, promena grupe kod žena ili metaboličkih promena ali ako je problem enzim pod nazivom koji je i ime bolesti onda osoba baš nema sreće.

Sindrom Proteus je stanje koje uzrokuje preteran rast kože i atipičan razvoj kostiju praćen tumorima jedne strane tela, a naziv nosi po bogu mora Proteju koji je mogao da menja oblik. Jedna od stvari koje ove osobe ne smeju je da recimo legnu ukoliko je zahvaćena glava ili deo sa produženom moždinom. Ovaj poremećaj bi ostao nepoznat još neko vreme da nije bilo Džozefa Merika koji je bio pogođen njome.

Hutčinson- Gliford progerija (Hutchinson-Gliford progeria) je stanje gde se stari pre vremena. Ovo je naziv grupe (vernerov sindrom, daunov sindrom, kokejnov sindrom, ataksija- teleangiektatika) a karakteriše ih prebrzo starenje. Inspiracija je za film o Bendžaminu Batonu.

Kuru je retka bolest koja obično zahvata Papuu Novu Gvineju. Ovo je prenosiva sunđerasta encefalopatija. Kuru znači „tresti se“ a posledica je kanibalizma (uglavnom onog koji se ovde obavlja tokom pogrebnih običaja) i to kod jedenja ljudskog mozga .

Pseudologia fantastica (Gen za laž) je patološko ili ekstremno laganje i ipak ima genetsku komponentu.

Zametci krila, repovi i rogovi su povremena anomalija u dnk razvitku čoveka. Ili „sećanje“ na nekadašnji oblik (umnjaci, presavijena koža ušne školjke, rupica na gornjem telu uha, kapak kod suznog kanala,…pa i čuvena amigdala ukoliko je znatno uvećana što istraživanja potvrđuju kod najtežih prestupnika zakona)

Daning- Krugerov efekt je kongitivni poremećaj. Njegove posledice su da osobe sa manjkom veština i znanja iz neke oblasti pate od iluziorne superiornosti, verujući da su njihove veštine mnogo veće. Ne umeju da prepoznaju svoje zablude i greške. Izrazito čest i vidljiv pojavom interneta.
Neke bolesti su direktno nasledne, neke preskoče i po par generacija, a neke ciljano idu sa majke na sinove. Mitohondrijalni gen se prenosi sa majke isključivo, ali sin koji je ima ne prenosi je dalje. Deficit pažnje, hiperaktivni poremećaj, klinička depresija, bipolarni poremećaj i šizofrenija su nasledne kao i sklonost ka alkoholizmu, tumori dojke, ceo spektar autizma, akne, …

Polimiozitis potpuno zatvori telo tačnije mišiće koji su pod upalom. Hantintonovoj bolesti treba 10 godina da se razvije. Ova istraživanja govore da su jači geni nasleđeni od oca nego od majke. (gena inače ima oko 30.000 u varijacijama i nismo ni zagrebali tu priču).

Neke anomalijske promene na genima dovele su do pojave raznih kombinacija od kojih mnoštvo od njih ima samo jednog prestavnika na svetu kojeg to muči, što im potpuno uskraćuje bilo kakvo poznavanje stanja pa samim tim i moguću terapiju. Bukvalno su „pioniri“ svojih stanja (ako vas zanima šta svi oni imaju da kažu svetu potražite na netu kanal „Special books for special kids“).

A priče o njima lično, o ideji koju neki imaju da se sve loše prenosi usled „greha“ ili kletve kao i o neobičnim eksperimentima u nekim drugim tekstovima.

Ostajte mi sretni šta god da probava da vas muči.

S ljubavlju, Elena Alexandra

Aprilska čitaonica stranih naslova – Knjige, plaža i torta

Posted on by Jovana Mitrović

Zdravo svima, kako ste? Kako se nosite sa ovim promenama vremena… nadam se uživate u knjigama, makar i u moje ime jer mene nešto neće priče da uvuku, a ako se isto osećate kao ja, onda  evo nekoliko super preporuka da vas baš izvuku iz tog nekog lošeg osećanja i nečitanja.

Pevaj me zaboravljenog – Džesika S. Olson

 

Izda ne postoji. Barem ne izvan paskošnih zidova operske kuće. Bačenu kao bebu zbog njene sposobnosti da muzikom manipuliše ljudima i njihovim emocijama, spasio ju je Siril, vlasnik operske kuće, koji je štiti i koji joj je dao sklonište u operskoj kući, pod uslovom da koristi svoju magiju da podigne prodaju karata i uživanje posetilaca.

Ali ako je iko ikada pronađe živu, oboje će nastradati. Međutim, sve se to ruši kada upoznaje Emerika Rodina, momka sa predivnim glasom i u čijim uspomenama je možda pronašla način da će se možda izvući iz svog pozlaćenog zatvora.

Ova moderna verzija Fantoma iz Opere je upravo ono što treba ljudima- misterije, magije, romanse i, naravno, muzike.

Izgubljeni u Nikad šumi – Aiden Tomas

 

Prošlo je pet godina od kako su se Vendi i njena braća izgubila u šumi, a samo se Vendi vratila, ali kada su deca u gradu počela da nestaju, svi su se okrenuli ka Vendi u nadi da će ona imati odgovore. U pokušaju da pobegne, Vendi će pregaziti onesvešćenog momka koji je ležao nasred ulice i shvatiti da ipak ne može da pobegne misteriji ovog grada.

Novi, mračniji pogled na priču Petra Pana, pokazaće vam koliko je ova knjiga interesantna.

Plamen – Rozaria Munda

Drugi deo trilogije, koja počinje knjigom Rođen u vatri, ovo je novi serijal fantastike koji ima sve: političku intrigu, revoluciju, misteriju i zmajeve.

Ani i Li su bili samo deca kada je brutalna revolucija promenila njihov svet, obezbeđujući svima – čak i onima niže klase, da polažu test i postanu zmajari.

Njihova priča tek počinje, a iako su zajedno u istom sirotištu i njihovo prijateljstvo nastaje, ne mogu imati drugačije prošlosti, njena porodica niže klase je uništena zmajevom vatrom, dok je njegova aristokratska porodica svrgnuta sa vlasti od strane revolucionara. Ovo je knjiga koju ne možete ispustiti, a vrlo brzo izlazi i treći deo.

 

Gostionica Skyward – Alija Vitli

 

Gostionica Skyward nalazi se unutar visokih zidina zapadnog Protektorata, mesto je sigurnosti, gde se ljudi okupljaju kako bi ispričali priče iz vremena pre rata sa Kitom. Ali sigurnost od čega?

Kita se predala bez prigovora kada je Zemlja napala, a gostioničari Džem i Islei veterani su sa obe strane, koji pate ali imaju malo ožiljaka sve dok se ne pojavi posetilac tražeći pomoć, i podseti ih sve na uznemirijuću prošlost. Interesanta, malo drugačija priča smeštena u svemiru, ali koja se oseća tako bliskom.

 

Most duša – Viktorija Švab

 

A sada nešto za malo mlađe, ali i ako samo želite nešto opuštajuće i zabavno a ipak fantastično. Ovaj serijal Kesidi Blejk se upravo završio ovom knjigom, i savršen je da se ceo pročita za vreme lošeg vremena.

Serijal počinje sa knjigom Grad Duhova, gde pratimo Kesidi Blejk, devojčicu koja može da vidi duhove, i čiji najbolji drug je duh, ali – vrlo interesantan momenat – njeni roditelji su lovci na duhove, koji ih zapravo nikad nisu videli, iako jedan i živi sa njima. Kroz tri knjige proćićete kroz Škotsku, Paris i na kraju Nju Orleans.

 

 

 

I sa time završavamo i ovomesečnu čitaonicu, nadam se da će vas neka knjiga zanimati da je pročitate, pa se čitamo sledećeg meseca.

Godzila protiv Konga – Sudar titana

Posted on by Milan Miloradović

Čuveni Monsterverse, koji je počeo 2014. godine filmom ,,Godzila” dostigao je svoje svojevrsno finale u ovom sudaru dva kultna čudovišta. King Kong i Godzila su, ovog proleća, odlučili da nam olakšaju već nepodnošljivu situaciju sa pandemijom i malo nam skrenu misli sa svakodnevnice svojom borbom za kralja Titana. Hajde da vidimo koliko su uspeli u tome.

Još 2014. godine izašao je još jedan rimejk filma o čuvenom čudovištu pod imenom ,,Godzila”. Premisa filma bila je originalna. Ovim našim krhkim svetom nekada su hodali Titani, tačnije verzije nekadašnjih japanskih Kaiđu čudovišta sada nešto ipak modernizovani. Godzila više nije bio samo sila uništenja već kralj tih Titana i u modernom dobu on se probudio ponovo. Ipak, za razliku od prethodnih filmova, gde je Godzila generalno predstavljan kao pandan za nuklearnu bombu i samim tim sa sobom donosi gotovo neograničeno i nasumično razaranje, ovaj Godzila je zapravo sasvim kul kada ga malo bolje upoznate. Shvativši i prihvativši postojanje ovih Titana, ljudska bića okrenula su se Godzili kao drevnom bogu u nadi da će nas usvojiti kao svoje ,,ljubimce” i samim tim zaštiti od drugih, daleko okrutnijih Titana. Jedan od Titana, iako ne naročito okrutan je i sam Kong. Ovo čudovište, koje svi najbolje pamtimo po otmicama lepih glumica i pentranju na Empajer Stejt Bilding, u ovom fiktivnom univerzumu živi na udaljenom ostrvu i predstavljen nam je prvi put u filmu iz 2017. godine ,,Kong: Ostrvo lobanja”.

Ne može se reći da je sve ovo bilo sasvim originalno, jer budimo iskreni sama ideja ovakvog univerzuma vuče korene još iz 2008. i uspeha filma ,,Iron-man”. Pokušavajući da kopira formulu Marvelovog filmskog univerzuma, Holivud je odobrio niz projekata koji bi uspostavili slične takve univerzume. To je uključivalo i pokušaj pravljenja filmskog univerzuma oko legendarnih horor čudovišta poput mumije, Drakule, zatim još aktivnog ali haotičnog DCEU-a i najzad Monsterverse-a, koji je baziran uglavnom na starim japanskim Kaiđu čudovištima poput Godzile, Motre, Rodana, Gidore i sl. Od svih ovih moglo bi se reći da je Monsterverse uspeo najviše da ostane dosledan premisi i viziji koju je pratio od početka.

Što se tiče samog filma, ,,Godzila protiv Konga”, on sam predstavlja četvrti film u ovom fiktivnom univerzumu i po mom mišljenju svakako najbolji. Predstavlja i direktan nastavak donekle polarizovanog ,,Godzile – Kralja čudovišta” iz 2019. godine. Radnja sama po sebi je relativno jednostavna. Isprovociran nečim Godzila kreće da napada sedišta kompanije ,,Apex”, koja ,,sigurno” nije zla korporacija odgovorna za ceo problem. Predsednik kompanije Volter Simons prilazi osramoćenom naučniku Nejtanu Lindu, zagovorniku tzv. teorije Šuplja zemlja odakle se veruje da su ovi Titani potekli. Ubeđen da je Kong pravi vodič do ove drevne titanske prapostojbine, Nejtan moli svoju koleginicu Ajlin Endrjuz za pomoć s obzirom da ona već godinama radi sa Kongom. Pozornica je postavljena i put ka Šupljoj zemlji počinje dok istovremeno Madison Rasel, sa svojim prijateljem Džošom i uz pomoć teoretičara zavere Bernija pokušavaju da razreše misteriju Godzilinih napada na postrojenja ,,definitivno dobre i poštene korporacije” Apex.

Radnja je suštinski jednostavna i predvidljiva. Gledaoci međutim to i očekuju od ovakvih filmova. Između ostalog glavna kritika prethodnika ovog filma, bila je prevelika koncentracija na ljude i porodične drame kada su gledaoci jednostavno želeli da vide velika čudovišta kako vode epske bitke suludih proporcija. To se pokazalo kao konzistentno slaba tačka ovih filmova i posebno očigledna u ,,Godzili – Kralju čudovišta”, kada se pored legendarnih čudovišta tipa Kralja Gidore, Motre i Rodana nađe vreme za nepotrebnu ljudsku priču i dramu. U ovom slučaju, međutim, većinski zamka je izbegnuta. Iako je bilo nemoguće u potpunosti ignorisati ljude prisutne, i svakako neki od tih elemenata su bili vrlo poželjni, kao npr. izuzetna povezanost Konga sa gluvonemom devojčicom Jiom, ipak najveći fokus bio je na samim čudovištima.

Pošto je Kong dosad imao najmanje prilike da zasija, film ga postavlja kao protagonistu u potrazi za svojom porodicom i domom, nasuprot Godzile koji samo želi da osigura svoju dominaciju kao kralj čudovišta. Kong je dakle humanizovan majstorski, predstavljen na svoj način kao pravi kralj, koji štiti i brine o onima koji su svojim ponašanjem zaslužili njegovu zaštitu. Na mnogo načina, Kong je bolje razvijen lik od većine ljudi u filmu. Godzila s druge strane iako očito isprovociran nekim mutnim radnjama ,,definitivno dobre korporacije”, predstavlja gotovo silu prirode, uništitelja i predatora koji ljubomorno čuva svoj tron i mesto boga u ljudskom svetu. Tom svojom hirovitošću pomalo podseća na antičke bogove, kojima su ljudi morali da plaćaju tešku cenu za zaštitu i koji su bili sposobni da se vrlo lako predomisle.

Scene akcije, bitke između ovih Titana urađene su besprekorno. Vizuelno veličanstvene, ove scene oduzimaju dah i svakako čine najbolje delove samog filma. Izuzetno je dobro urađena i sama Šuplja zemlja, veličanstveno prikazana kao lokacija drevnih bitaka čudovišta Kongove i Godziline vrste za tron i svojevrsno carstvo Titana gde najjači zaista vladaju. Kada se tokom filma ispostavi, naravno, da iza svega stoji sada ,,očito zla korporacija” , teško da će ijedan gledalac biti iznenađen. Ipak, tu leži donekle i slabost odluke da se potpuno zanemari ljudski element. Iako metode korporacije i njihovog predsednika možda nisu baš najbolje, sama motivacija je itekako na mestu.

U svetu u kome ljudska bića zavise od dobrote i milosti čudovišta oni pokušavaju da nađu način da to promene. Kao što sam napomenuo sama čudovišta imaju kompleksniju ličnost nego ljudi ovde i članovi ove ,,zle” organizacije ispadaju kao jednodimenzionalni lovci na ugrožene vrste, dok film uspeva da natera gledaoca da zaboravi činjenicu da su te ,,ugrožene vrste” ogromna čudovišta sa mogućnošću da sravne čitavu državu sa zemljom.

Ipak na kraju mora se reći da je film postigao svoj cilj. Sudar dva čudovišta je završen tako da će zadovoljiti obožavatelje i jednog i drugog, ostavljajući naravno mesta za dalje nastavke kojih ce nesumnjivo biti. Kritike filma i publike su uglavnom pozitivne, dok je film i na blagajnama prošao odlično zaradivši 358 miliona dolara što je pogotovo za trenutnu situaciju i više nego impresivno. Na kraju, mogu samo da se složim sa kritičarem Ričardom Roeperom iz Chicago Sun-Times: ,,Godzila protiv Konga” je film koji zaboraviš u trenu kad završiš gledanje, ali je takođe film tokom koga zaboraviš na sve drugo u tvom životu”. I iskreno, mislim da nam je u ovakvim vremenima tako nešto i trebalo.

Durango – vestern strip

Posted on by Lazar Vuković

I posle Bluberija – Vestern. Planirao sam da se, nakon teksta o Bluberiju, vratim svojoj rubrici o obaveznim klasicima žanra, ali sam, tokom pauze pisanja, pročitao jedan odličan vestern strip za koji smatram da treba da ima svoj zasluženi prostor. Zato sam odlučio da zasučem rukave i prionem na posao.

Pre dve godine se na našem tržištu pojavila nova izdavačka kuća Golconda specijalizovana za stripove. Prvo izdanje im je bila potresna priča Psi Pripjata, da bi kasnije preuzeli izdavanje Boneli serijala sa kojima je drugi izdavač stao (Julija, Priče) i počeli da izdaju nove serijale koji kod nas nisu bili dostupni ili nisu bili dovoljno zastupljeni (Magični Vetar, Odesa, Creepypast, Darvin). Nisu zapostavili ni evropsku školu stripa (tu mislim prvenstveno na fracusko-belgijsku školu) na radost većine. Među evropskim stripovima za koji su otkupili prava je strip serijal sa vestern tematikom – Durango što je naišlo na oduševljenje starijih ljubitelja koji su se sa Durangom upoznali preko Dečijih novina i mlađih koji su dobili prilike da se upoznaju sa još jednim Vestern junakom. Izašao je prvi integral sa četiri epizode od planirana četiri. Raduje me što nam u ovoj godini dolaze drugi i treći integral pa nećemo dugo čekati na zaokruživanje serijala.

Priča nas vodi kroz surove predele Divljeg Zapada na kraju devetnaestog veka. Centralni lik je istoimeni protagonista koji je pravi predstavnik antiheroja koga ste mogli da sretnete gledajući špageti vesterne. Vuk samotnjak, brz i lak na obaraču, uskače uvek u pomoć potlačenima i nestaje nakon uspešno obavljenog posla. Tako bi se mogao opisati Durango.Ali, na početku prve priče daje se nagoveštaj njegove prošlosti iza koje se krije jedna kompleksna ličnost. Nadam se da će se u pričama koje predstoje malo više otkriti ko je on i kako je pošao putem kojim je krenuo da bi se izbegao kalup tipičnog junaka špageti vesterna.

Ne mogu da se odlučim da li me je dinamična radnja ili više nego odličan crtež kupio kod Duranga. Prvi kadar prve priče je najbolje otvaranje koje sam ikada video u nekom stripu i ako vas ono ne zainteresuje da ispratite ovaj strip onda ne znam šta hoće. Cela priča koja se polako razvodnjava je omaž špageti vesternima i u kojima se mogu videti jasne aluzije na poznate filmove žanra koje smo gledali.

Jasan uvid u to je priča koja otvara serijal Psi umiru zimi. Tu se upoznajemo sa Durangom koji dolazi na poziv svog brata u pomoć gradu koji je pod terorom bogatog zemljoposednika i njegove bande.

Slična priča nas čeka i u sledećoj epizodi Horde gneva u kojoj se banda pljačkaša, nakon uspešno obavljene pljačke, sklanja u jedno mirno naselje i sticajem okolnosti dolazi u sukob sa meštanima. Ne morate da pogađate ko će se meštanima naći pri pomoći.

Treća priča Zamka za ubicu predstavlja pravi uvod u ovaj serijal. Naš junak dolazi na sastanak sa svojim potencijalnim kllijentom koji je u međuvremenu ubijen. Biva optužen za to ubistvo i nađe se u pomoći njegovoj udovici u borbi sa magnatom koji poseduje rudnike zlata i njegovim ljudima. Šta tek treba reći o priči Amos u kojoj na scenu stupaju meksički odmetnik Amos koji postaje Durangov prijatelj i plaćenik Logan koji predstavlja glavnog antagonistu u serijalu? Prve dve priče su bile zagrevanje za ono što predstoji. Od treće priče kreće prava avantura.

Crtež je više nego odličan sa detaljno dočaranim divljim predelima Amerike i njenih stanovnika. Sve je tu. Nepregledna prostranstva Vajominga, snegom prekrivene šume, surove meksičke pustinje i klasični gradovi koje smo viđali u vesternima. U kvalitet verno dočaranih seljaka koji se bore za bolje sutra i njihovoj patnji, krezubih odmetnika koji su prava slika i prilika krvoločnih vukova i meksičkih gerilaca koji nisu ništa bolji od njih morate da se uverite listajući stranice stripa.

Čovek koji stoji iza ovog serijala i kome možemo da zahvalimo na stvaranju Duranga je Iv Svolf (Yves Swolfs) koji je ujedno i scenarista i crtač ovog serijala, bar prvih trinaest epizoda, posle toga se crteža uhvatio Tieri Žiroud (Thierry Giroud). Što se Svolfa tiče dokazao se kao uspešan scenarista i crtač, naročito vesterna i šuška se da uskoro možemo da očekujemo još jedan njegov vestern serijal na našem tržištu.

Prošli tekst sam pisao o Bluberiju koji je bitno uticao na nastanak Duranga pa bih izvršio kratko poređenje. Bluberi je, iako za tematiku takođe ima Divlji Zapad, previše romantizovan kako bi bio pristupačan široj čitalačkoj publici. Kod Duranga to nije slučaj. Ovde je prikazana surova realnost života bez ikakvog pardona gde život nije imao cenu i gde je svaki novi dan bio nagrada. Isto tako mogu da uporedim Bluberija i Duranga kao ličnosti. Jedino što im je zajedničko je da su na strani potlačenih. Bluberi je društveniji što se ogleda u njegovoj sklonosti ka kocki i nemirnom duhu, dok je Durango usamljenik koji naizgled deluje hladno. Ali, očekujemo da se u narednim epizodama ta hladnoća otopi i da dobijemo pravu kompleksnu ličnost.

Golcondin integral izgleda zaista luksuzno i raduje me što su, kako su naveli, izdavač koji ispravlja nepravde. Dečije Novine su izdale samo prva dve epizode, dok će to Golconda da objedini u već pomenuta četiri integrala.

Za kraj mi ostaje da vam od srca preporučim ovaj vestern. Ljubitelji Kena Parkera, Bluberija i Pogrebnika će uživati u ovom ostvarenju, a to isto garantujem i ostalima. Meni ostaje da se vratim svojoj rubrici klasika žanra i pripremim tekst o jednom rođenom pripovedaču.

Svet fantastike u stvaralaštvu Dostojevskog

Posted on by Natalija Tanasković

Ciklus „Svet fantastike u svetu Dostojevskog“ biće na početku posvećen onim manje poznatim delima Fjodora Mihajloviča Dostojevskog koja imaju elemente fantastike. Mada ova književna dela ostaju u senci revolucionarnih dela poput „Zločina i kazne“, „Zlih duha“ ili „Braće Karamazovih“, ona privlače pažnju iz nekoliko razloga koji su navedeni ispod.

Elementi fantastike

Dostojevski je govorio o ulozi elemenata fantastike u književnosti. U jednom od svojih pisama, napisao je: „Fantastika u umetnosti ima svoje granice i pravila. Elementi fantastičnog moraju da se dodiruju sa realnim do te mere, da Vi morate da skoro poverujete u njih.“

Kao elemente fantastike u stvaralaštvu Dostojevskog mogu se izdvojiti neobični motivi poput paralelnih univerzuma i alternativne realnosti, junaci sa onog sveta (nekad glavni junak nije čovek, već egzotična životinja poput krokodila), pripovedanje čiji je vrhunac odlazak u fantastično.

Junaci

Kao i u značajnijim delima Dostojevskog gde su junaci nosioci određenih ideja, tako ćemo i u manjim delima moći da se susretnemo sa nekim junacima koji zastupaju svoje stavove o svetu i načinu na koji čovek treba da živi. Ovde se susrećemo sa nečim što je u književnosti poznato kao polifonija-sposobnost pisca da razvije junake sa svojim idejama tako da se kroz samo delo vidimo samo stavove tih junaka. Nijedna rečenica ne prikazuje subjektivno mišljenje Dostojevskog, već uvek i isključivo stav junaka.

Put razvoja Dostojevskog kao pisca

Kao i svaki pisac, i Dostojevski je kroz svoja dela sazrevao kao pisac. Brojne ideje i motivi po kojima su poznati njegovi uticajni romani povremeno se suptilno provlače i kroz njegova manje poznata dela. Stoga će se naglašavati motivi koji se pojavljuju i u poznatim i u manje poznatim delima

Dostojevskog a koji su ga obeležili kao jednog od najvećih umova ruskog i svetskog realizma.

Delo koje će otvoriti ovaj ciklus je priča koja se naziva „San smešnog čoveka.“

San smešnog čoveka

Zašto je smešni čovek-smešan?

Pošto se priča analizira hronološki (a sam junak biće drukčiji na početku i kraju), imaćemo dva puta isti podnaslov-na početku i kraju analize. Dakle, prvi podnaslov bavi se smešnim čovekom na početku priče.

Ranije sam duboko patio zato što sam izgledao smešan. Nisam izgledao, već bio. Uvek sam bio smešan, i znam to, možda, od samog rođenja. Zatim sam učio školu, kasnije studirao, i šta – što sam više učio, to sam više znao da sam smešan. Tako je, na kraju, za mene cela univerzitetska nauka postojala samo zato da, saobrazno mom usvajanju naučnih znanja, objasni i dokaže da sam smešan.

I u životu je bilo slično kao u nauci. Svake godine je raslo i jačalo u meni to isto saznanje o mom smešnom izgledu, u svakom pogledu. Mene su svi i uvek ismevali.

Iako iz ovog teksta ne vidimo konkretan razlog zbog kog je glavni junak okarakterisan kao smešan, možemo izvesti zaključak da je u ljudima izazivalo smeh zbog svoje pojave, gestova, stava.

Dok je junacima u priči junak smešan, u nama on izaziva sažaljenje, jer odmah na početku vidimo kako je sam junak svestan kakav utisak ostavlja na druge. Može se reći da je njegova pojava groteskna-istovremeno i komična i izaziva neki užas i sažaljenje. Ali nisu znali, niko nije ni slutio da ako postoji čovek na zemlji koji najbolje zna da sam smešan, onda sam to bio ja – i to me je najviše vređalo što oni to ne znaju – ali za to sam ja bio kriv: uvek sam bio tako ohol da nikako i nikada nisam hteo nikom to da priznam. Treba takođe istaći da je on do kraja priče bio svestan utiska koji ostavlja na druge.

Iz ovog pasusa, takođe, možemo da vidimo da junak poseduje još jednu osobinu-gordost. Prema Dostojevskom, svi ostali loši postupci čoveka proističu iz gordosti. Motiv gordosti postoji i u drugim njegovim delima. Dakle, gordost glavnog junaka potiče iz same činjenice da on ne želi da sam prizna istinu koje ne samo da su svesni drugi (ranije se u tekstu napominje da su ga ismejavali), već ju je svestan i on. Posledice njegovog ponosa da prizna da je mali i nemoćan u odnosu na druge, ceo svet i prirodan poredak stvari imaće posledice na kraj priče.

Postoji još jedan razlog zbog kog je ljudima smešan čovek izazivao smeh- njegova apatija prema svemu.

Ali otkako sam postao mladić, ja sam se zbog nečeg malo smirio, mada sam svake godine sve dublje bio svestan svoje strašne osobine. I upravo zbog nečeg, zato ni sada ne mogu da odredim zašto. Možda zato što je u mojoj duši narastala strašna tuga zbog jedne okolnosti koja je bila naizmerno važnija od mene celog: naime, to je bilo ubeđenje – koje me je zaprepastilo – da je na svetu svuda svejedno. Ja sam to već odavno predosećao, ali konačno ubeđenje nastalo je poslednje godine, i nekako iznenada. Odjednom sam osetio da bi meni bilo svejedno hoće li postojati svet ili da nigde ničega nema. Počeo sam osećati svim svojim bićem da za mog života ničega nije bilo. U početku mi je stalno izgledalo da je zato mnogo šta bilo ranije, ali kasnije sam se dosetio da i ranije, takođe, ničeg nije bilo, samo je tako izgledalo. Postepeno sam se ubedio da ničeg nikada neće ni biti. I tada sam odjednom prestao da se ljutim na ljude i da ih gotovo ne primećujem.

I doista to se manifestovalo čak i u najmanjim sitnicama: dešavalo se, na primer, da idem ulicom i naletim na ljude. I nije to bilo od zamišljenosti – o čemu sam imao razmišljati, ja sam tada sasvim prestao da mislim: bilo mi je svejedno. I da sam bar rešio pitanja; nijedno nisam rešio, a koliko ih je bilo? Ali meni je bilo svejedno, i sva pitanja su nestala. (…)

Tog dana gotovo nisam ručao i od rane večeri sam presedeo kod jednog inženjera, kod koga su sedela još dva prijatelja. Stalno sam ćutao i mislim da sam im dosadio. Oni su raspravljali o jednom provokativnom pitanju i odjednom su se čak uzbudili. Ali njima je bilo svejedno, ja sam to video, i uzbuđivali su se tek onako. To sam im neočekivano i rekao: Vama je, kažem, gospodo, svejedno. Nisu se uvredili, već su mi se svi nasmejali. Zato što sam to rekao bez ikakvog prekora i prosto zbog toga što mi je bilo svejedno. Oni su uvideli da mi je svejedno i razveselili su se.

Ipak, bilo bi pogrešno reći da je on želeo da mu apatija oblikuje život i da mu je za sve bilo svejedno. To možemo videti u trenutku kada govori o tome da bi oduzeo sebi život samo onda kada bi prestao da oseća ravnodušnost prema sebi:

Nebo je bilo strašno mračno, ali su se jasno mogli videti iskidani oblaci i među njima bezdani crnih mrlja. Odjednom sam u jednoj od tih mrlja primetio – malenu zvezdu i počeo sam da je gledam netremice. Zato što mi je ta zvezdica sugerirala misao: odlučio sam da se ubijem te noći. To sam bio tvrdo odlučio još pre dva meseca, i mada sam siromašan, kupio sam divan revolver i napunio sam ga istog dana. Međutim, prošlo je već dva meseca, a on je stalno ležao u fioci. Ali meni je bilo tako svejedno da sam poželeo najzad da ugrabim trenutak kada mi neće biti tako svejedno, a zašto to – ne znam. I tako sam ova dva meseca, svake noći, vraćajući se kući, mislio da ću se ubiti. Stalno sam čekao trenutak. I eto, ova majušna zvezda mi je sugerirala misao i ja sam odlučio da će to obavezno biti te noći. A zašto mi je zvezda sugerirala tu misao – ne znam.

Motiv samoubistva

Motiv samoubistva javlja se u gotovo svim većim romanima Dostojevskog. Junaci Dostojevskog mahom biraju dva načina da sebi okončaju život. Jedan je ili da se obese (kao što su to učinili Stavrogin i Smerdjakov), drugi je da se upucaju revolverom (što čini Svidrigajlov). Tako je učinio i smešni čovek. Ono što je specifično u motivu samoubistva jeste mesto pucanja: dok Svidrigajlov sebi puca u slepoočnicu, smešni čovek bira srce i svoj odgovor obrazlaže na sledeći način: Očekivao sam apsolutno nepostojanje i zato sam pucao u srce.

Međutim, postojao je još jedan povod koji je u njemu izazivao želju da sebi okonča život: Ta oholost je iz godine u godinu rasla u meni, i kada bi se desilo da dozvolim sebi i bilo kome priznam da sam smešan, čini mi se da bih odmah, te iste večeri, razneo sebi glavu revolverom

Nova planeta

Aluziju na to šta će radnja da se dešava na drugoj planeti vidimo na početku kada smešan čovek kaže: Na primer, odjednom mi je sinula čudna misao: da sam ranije živeo na Mesecu ili na Marsu i učinio tamo neki najsramniji i najnečasniji postupak, kakav se samo može zamisliti, i za njega bio tamo osramoćen i obrukan, kako se to jedini ponekad u snu, u košmaru, može sanjati i osetiti, i kada bi se zatim našao na Zemlji i dalje bio svestan šta sam uradio na drugoj planeti, a pored toga znao da se tamo nipošto i nikada neću vratiti – da li bi mi, gledajući sa Zemlje na Mesec, bilo svejedno ili ne bi? Da li bih osećao stid zbog tog postupka ili ne bih?

Iz ovih reči takođe vidimo aluziju Dostojevskog da će junak na kraju priče itekako razmišljati ne samo o svom snu, već da će on imati jak uticaj na njegove poglede na život.

Kakva je to nova planeta? Prema smešnom čoveku, ona je gotovo ista kao naša Zemlja, sa svojim kontinentima, okeanima i Suncem koje je obasjava (treba istaći da su kontinenti i okeani isti kao i na našoj Zemlji).

Po čemu se razlikuje? Prva naznaka što će i u daljem tekstu biti potvrđeno jeste da je ova zemlja delimično nalik na Božji raj u kojem žive ljudi koji kao da nisu pojeli jabuku saznanja (Odjednom, sasvim neprimetno, stao sam na tu drugu zemlju, u jarkoj svetlosti sunčanog dana, divnog kao raj.). Dalje će se u tekstu potvrditi ova misao: O, ja sam odmah, od prvog pogleda njihovih lica, shvatio sve, sve! To je bila zemlja neoskrnavljena grehom, na njoj su živeli bezgrešni ljudi, živeli su u onakvom raju u kakvom su živeli, po predanju celog sveta, naši praroditelji koji su pogrešili, samo sa tom razlikom što je ovde cela zemlja bila raj. Radosno se osmehujući, ovi ljudi su se okupljali oko mene i milovali me. Odveli su me k sebi i svako je želeo da me umiri. O, oni me ništa nisu pitali, ali kao da su već sve znali, tako mi se činilo, i želeli su da što pre uklone patnju sa mog lica.

Ono što je, takođe, upečatljivo jeste da se ljudi ove planete porede sa decom. Dobro je poznato da deca imaju poseban položaj u Božjem svetu (prema Hristovim propovedima). Sa druge strane, Dostojevski u svojim romanima ,,Idiot” i ,,Braća Karamazovi” govori o deci. Postoji nekoliko razloga zašto se ljudi sa ove planete porede sa decom. Najočigledniji je – čistota duše. Ne treba zanemariti i način razmišljanja i percepiranja stvari u dečjoj glavi.
Ipak, ne možemo ni tu planetu ni ljude u njoj u potpunosti porediti sa Edemom i stanjem svesti Adama i Eve pre iskušenja do koje ih je dovela zmija, jer ti ljudi nisu imali pojam o religiji, niti verovali u Boga. Oni su verovali u poredak veći od njih samih, ali nisu ga definisali onako kako bi ga opredeljivale religije na Zemlji. Tako da, iako imamo elemente hrišćanstva u priči, možemo da ovaj san gledamo kao razvoj čovečanstva nezavisno od toga kako je interpretira Biblija.

Oni me gotovo nisu shvatali kada sam ih pitao o večnom životu, ali su očevidno tako nesvesno verovali u njega, da to za njih i nije predstavljalo problem. Hramove nisu imali, međutim, imali su jedno nasušno, živo i neprekidno sjedinjavanje sa Celinom vasione. Nisu imali ni vere, ali su pouzdano znali da će, kada se ostvari njihova zemaljska radost u granicama zemaljske prirode, nastupiti tada za njih, za žive i mrtve, još svestranije povezivanje sa Celinom vasione. Čekali su taj trenutak sa radošću, ali bez žurbe, ne čeznući za njim, već predosećajući ga srcem svojim i govoreći o tom predosećanju jedni drugima.

Po čemu su se ljudi sa te planete razlikovali od ljudi sa Zemlje? Iz sledećeg odlomka možemo videti da je ljubav prema svemu živom i neživom i ništa više manje od toga bila ljudima sa te planete dovoljna da žive; sama ljubav, bez ispitivanja i traženja uzroka sreći činila je njihovu filozofiju:

Oni nisu ništa želeli i bili su spokojni, nisu težili upoznavanju života, ovako kao što mi nastojimo da ga upoznamo, zato što je njihov život bio kompletan. Međutim, njihovo znanje bilo je dublje i na višem stupnju od naše nauke; jer naša nauka traži da objasni šta je život, sama teži da ga pozna da bi druge naučila da žive. A oni su bez nauke znali kako treba da žive, to sam ja shvatio, ali nisam mogao shvatiti njihova znanja. Pokazivali su mi drveće, i ja nisam mogao razumeti toliku ljubav sa kojom su gledali drveće: kao da su govorili o bićima sebi sličnim. I znate šta, možda se neću prevariti ako kažem da su oni razgovarali sa njima! Da, oni su otkrili njihov jezik, i ja sam ubeđen da ih je drveće razumelo.

Tako su gledali na celu prirodu – na životinje, koje su mirno živele sa njima, nisu ih napadale i volele su ih pobeđene njihovom ljubavlju. Pokazivali su mi zvezde i pričali o njima sa mnom, o nečem što nisam mogao shvatiti, ali verujem da su oni povezani sa zvezdama nebeskim, ne samo mišlju već nekim živim putem. O, ti ljudi se nisu ni starali da ih shvatim, voleli su me i bez toga, ali zato sam znao da i oni mene nikada neće shvatiti, zato sa njima gotovo i nisam govorio o našoj zemlji. Ja sam samo u njihovom prisustvu ljubio zemlju na kojoj oni žive, obožavao sam ih bez reči, oni su to videli i dopuštali da ih obožavam, ne stideći se što ih obožavam, zato što su sami mnogo voleli. Oni nisu patili zbog mene, kada sam ponekad plačući ljubio njihove noge, sa radošću znajući srcem svojim kakvom snagom ljubavi će mi to vratiti.

Dalje se opisuje i njihov odnos prema smrti, i odnosu prema deci. U ovom pasusu se vidi utopija i nemogućnost postojanja ovog sveta, jer bez velike tuge nije moguća ni velika ljubav, kao što nije ni moguće da deca predstavlju svojinu svih ljudi:

Njihova deca bila su zajednička, zato što su svi predstavljali jednu porodicu. Kod njih gotovo nije bilo bolesti, mada je postojala smrt. Ali njihovi starci su umirali mirno, kao da odlaze na počinak, okruženi ljudima koji se opraštaju s njima, blagosiljajući ih i osmehujući se, i sami praćeni njihovim vedrim osmesima. Tugu i suze u tim trenucima nisam video, osećala se samo ljubav narasla do ushićenja ali do spokojnog, potpunog, produhovljenog ushićenja. Moglo se pomisliti da su oni održavali vezu sa svojim pokojnicima i posle njihove smrti, i da se zemaljsko jedinstvo među njima nije prekidalo smrću.

Sličnost sa Nikolajem Stavroginim i motiv trihina

Kao što u romanu ,,Zli dusi“ je i Nikolaj Stavrogin svoj uticaj preneo i na druge junake i uticao na tok romana (danas se roman smatra predskazanjem revolucija koje su obeležile rani dvadeseti vek u Rusiji, a ona je nastala tako što su se ideje, kao zaraza, prenosile od čoveka do čoveka, a prvi u nizu bio je niko drugi do Stavrogin) tako je i bezimeni junak u priči San smešnog čoveka uspeo da prenese svoj loš uticaj na ljude sa paralelne Zemlje utičući da oni postanu isti onakvi kakvi su ljudi na Zemlji sa koje je smešni čovek.

Smešni čovek govori:

Znam samo da sam ja bio uzrok greha i pada. Kao odvratna trihnina, kao bacil kuge, koji zarazi čitave države, tako sam i ja zarazio celu tu, pre mene srećnu i bezgrešnu zemlju.

Motiv trihine koja metaforično predstavlja kobna moralna načela koja se velikom brzinom mogu širiti od čoveka do čoveka pojavljuje se i u poslednjem snu Raskloljnjikova dok služi robiju. Međutim, dok trihina u romanu Zločin i kazna metaforično govori o širenju ideja koje će dovesti do prevrata u Rusiji u dvadesetom veku, i najzad, uspostavljanja komunizma, trihina ovde prenosi drugu vrstu ‘zaraze’. Ova ‘zaraza’ odgovorna je za to što je čovek iz svog nevinog stanja uma doživeo promenu zbog koje će promišljati život onako kako ga promišlja bilo koji čovek sa Zemlje smešnog čoveka. I ne samo to, pojaviće se sve one strasti, trzaji I mane ljudske duše koje su poznate čoveku danas. Ova ‘zaraza’ nam, između ostalog, govori o tome kako je dovoljan samo jedna osoba koja je njen nosilac da bi uticala na većinu koja je bila ‘neiskvarena’.

Ono što je upečatljivo jeste da je za njih istina o srži sreće postala bitnija od samog osećanja. Najbolje se promene u društvu vide kroz sledeći odlomak:

Oni su naučili da lažu, zavoleli su laž i osetili lepotu laži. To je, možda, počelo nevino, od male koketerije, ljubavne igre, doista, možda od atoma, ali taj atom laži prodro je u njihova srca i svideo im se. Zatim se brzo pojavilo sladostrašće, sladostrašće je porodilo ljubomoru, a ljubomora – surovost…

Oh, ne znam, ne sećam se kada, ali ubrzo, veoma brzo prolila se prva krv: oni su se začudili, užasnuli i počeli da se razilaze i razjedinjuju. Pojavili su se savezi, ali već jednih protiv drugih. Počeli su prekori i ukori. Poznali su stid, i stid su proglasili za vrlinu. Pojavilo se shvatanje časti, i svaki savez je podigao svoju zastavu. Počeli su da muče životinje i životinje su pobegle od njih u šume i postale njihovi neprijatelji. Počela je borba za razjedinjavanje, za samostalnost, za ličnost, za moje i tvoje. Počeli su da govore raznim jezicima. Doživeli su tugu i zavoleli tugu, čeznuli su za mukama i govorili da se Istina postiže samo patnjom. Tada se kod njih pojavila nauka.

Kada su postali zli, počeli su da govore o bratstvu i humanosti i shvatili su te ideje. Kad su postali prestupnici, izmislili su pravdu i napisali cele kodekse zakona da je sačuvaju, a da osiguraju zakone, podigli su giljotinu. Jedva su se sećali šta su izgubili, čak nisu hteli da veruju da su nekada bili nevini i srećni. Ismevali su čak i mogućnost te ranije sreće i nazvali je fantazijom. Nisu mogli da zamisle tu sreću u konkretnoj formi – ali čudno i nečuveno: kad su izgubili svaku veru u nekadašnju sreću i nazvali je bajkom, toliko su hteli da budu ponovo nevini i srećni da su klekli pred željom svog srca, kao deca, proglasili za božanstvo tu želju, sagradili mnoge hramove i počeli da se mole svojoj ideji, svojoj želji, istovremeno tvrdo verujući u nemogućnost njenog ostvarenja, ali obožavajući je i klanjajući joj se sa suzama.

Međutim, ako bi se samo moglo desiti da se vrate u ono nevino i srećno stanje, koje su izgubili, i kada bi ga neko ponovo pokazao i pitao ih: hoće li da se vrate njemu? – oni bi sigurno odbili. Meni su odgovarali: Neka smo lažljivi, zli i nepravedni, mi to znamo i plačemo zbog toga, i mučimo sami sebe radi toga, i kažnjavamo i mučimo sami sebe čak više od tog milosrdnog sudije koji će nam suditi i čije ime ne znamo. Ali mi imamo nauku i pomoću nje ćemo ponovo otkriti istinu, samo ćemo je primiti svesno; znanje je iznad osećanja, svest o životu – iznad života. Nauka će nam dati mudrost, mudrost će otkriti zakone, a poznavanje zakona sreće je – iznad sreće.

Eto šta su govorili, i posle takvih reči svak je zavoleo sebe više nego sve ostale, i nisu mogli drugačije učiniti. Svak je počeo tako revnosno da uzdiže svoju ličnost da se svim silama trudio da umanji i ponizi ličnost drugih, da su za to žrtvovali život. Pojavilo se ropstvo, čak se pojavilo dobrovoljno ropstvo: slabi su se rado potčinjavali jačima, samo da bi im oni pomogli da guše slabije od njih samih. Pojavili su se i pravednici, koji su dolazili ovim ljudima i plačući im govorili o ponosu, da su izgubili meru i harmoniju, da su izgubili i stid. Njih su ismevali ili ih kamenovali. Sveta krv se prolivala na pragovima hramova. Zato su se počeli javljati ljudi koji su izmišljali: kako da se ponovo svi ujedine tako da svaki, ne prestajući da voli sebe više od svega, istovremeno ne smeta nikom drugom, i da žive nekako svi zajedno u složnom društvu. Celi ratovi su počeli zbog te ideje. Svi koji su ratovali istovremeno su tvrdo verovali da će nauka, premudrost i osećanje samoodržanja najzad naterati čoveka da se ujedini u složno i razumno društvo, i zato su se, radi ubrzavanja stvari, premudri trudili da što pre istrebe nepremudre koji ne shvataju njihovu ideju, da ne bi smetali njenoj pobedi.

Ali osećanje samoodržanja počelo je brzo da slabi, pojavili su se oholi i sladostrasni, koji su otvoreno zahtevali sve ili ništa. Da bi stekli sve, pribegavali su zločinu, a ako to nije uspevalo – samoubistvu. Pojavile su se religije sa kultom nepostojanja i samouništenja, radi večnog smirenja u ništavilu. Najzad su se ljudi umorili u besmislenom naporu i na njihovim licima se pojavila patnja; ti ljudi su proklamovali da je patnja – lepota jer je misao samo u patnji. Oni su opevali patnju u svojim pesmama. Išao sam među njima, lomeći prste, i plakao za njima, ali sam ih voleo, možda, još više nego ranije, kada na njihovim licima nije bilo panje i kada su bili nevini i tako divni.

Sledeći odlomak je bitan jer pokazuje da čovek, ma koliko god da pati zbog toga što je doživeo taj “pad” isto tako ne može nazad i da je ceo ovaj proces sunovrata bio neizbežan. Postavlja se zanimljivo pitanje: zašto smešni čovek više voli ovako napaćen i grešan narod i zašto sami ljudi iz tog sna vole više što su izgubili svoju “moralnu nevinost”? Odgovor leži u tome što svim tim ljudima, baš kao i smešnom čoveku, život predstavlja radost onda kada predstavlja jednu veliku potragu. Ta potraga može se sastojati u istraživanju sebe kao i u istraživanju ljudi i sveta koji okružuju individuu.

Zavoleo sam njihovu zemlju, koju su oskrnavili, još više nego kad je bila raj, samo zato što se na njoj pojavila nesreća. Avaj, ja sam uvek voleo nesreću i tugu, ali samo za sebe, za sebe, a njih sam žalio i plakao. Širio sam ruke okrivljujući, proklinjući i prezirući sebe u očajanju. Govorio sam im da sam sve to ja učinio, samo ja. Da sam ja njima doneo razvrat, zarazu i laž! Preklinjao sam ih da me raspnu na krst, učio sam ih kako da naprave krst. Nisam mogao, nisam imao snage da se ubijem, ali sam hteo da primim muke od njih, želeo sam muke, želeo sam da se u tim mukama prolije moja krv do poslednje kapi. Ali oni su me samo ismevali i najzad su počeli da me smatraju jurodivim. Oni su me opravdavali, govorili da su dobili samo ono što su sami želeli, i da je sve to što sada postoji moralo biti. Najzad su mi kazali da postajem opasan po njih, i da će me oterati u ludnicu ako ne zaćutim. Tada se tuga zarila u moju dušu tako silovito da mi se srce steglo, i ja sam osetio da ću umreti… i tada… i eto, tada sam se probudio.

Iz ovoga možemo da pređemo na sledeći podnaslov kojim ujedno završavamo ovu analizu.

Zašto je smešan čovek-smešan?

Kontradiktornost smešnog čoveka sastoji se u tome što on sam govori da snovima upravljaju naše želje i emocije, a ne razum, ali on, uprkos svemu, veruje da čak i tako subjektivno obojen san njemu otkriva istinu koja je objektivna, univerzalna i važi za sve. Takođe, tragedija smešnog čoveka sastoji se u tome ne što je iz sna koji je sanjao izvukao pogrešan zaključak: njegov san predstavlja faze promena kako individue, tako i kolektiva sa svim svojim dobrim i lošim stranama. Međutim, on ne shvata to i veruje da mu san upućuje da je moguće vratiti se u prvobitan stadijum razmišljanja. Smešan čovek zasmejava ljude iz okruženja svojim delanjem, ali čitalac njegovo ponašanje može pogledati i sa jedne tragične tačke gledišta. Naime, baš kao što su ljudi u snu patili o moralnom sunovratu i maštali o tome da nađu rešenje kako da se vrati u prvobitan stadijum uma, tako i on pokušava da uradi ono što su oni radili: on pati što čovečanstvo ne može da se vrate u stanje „moralne čistote“ i želi da pronađe rešenje kojim bi vratio životni ciklus na početak umesto da prihvati da čovečanstvo prolazi kroz svoje faze razvoja.

Snovima, izgleda, ne diriguje razum, već želja, niti glava, već srce, a međutim, kakve je vešte obrte ponekad izvodio moj razum u snu! Sa njim se u snu dešavaju sasvim neshvatljive stvari. Moj brat je, na primer, umro pre pet godina. Ja ga ponekad sanjam: on učestvuje u mojim poslovima, veoma smo zainteresovani, iako ja u toku celog sna jasno znam i sećam se da je moj brat umro i sahranjen. Zašto se ja ne čudim tome što je on, mada mrtav, ipak pored mene i sa mnom brine i radi? Zašto moj razum sve to dozvoljava? Ali dosta. Prelazim na moj san. Da, tada mi se prisnio ovaj san, moj san od trećeg novembra!

Iako je u naslovu junaku pridodat epitet ‘smešan’, on u sebi nosi i elemente tragičnog. Ovaj tekst završavamo citatom kojim je iskazana grotesknost (spoj tragičnog i komičnog) samog junaka:

Oni me sada peckaju da je to bio samo san. Ali zar nije svejedno je li san ili nije ako mi je taj san otkrio Istinu? Jer, ako si jednom saznao istinu i video je, onda znaš da je to istina i da druge nema i ne može biti, svejedno da li spavate ili živite. Pa neka je i san, neka je, ali ovaj život koji vi toliko hvalite ja sam hteo da uništim samoubistvom, a moj san, san moj – o, on mi je otkrio novi, veliki, obnovljeni, moćni život!

Žohari – Ivana Kršić

Posted on by Redakcija

2035. godina

 

„Mama, evo još jednog!“

„I još jedan je tamo malo dalje!“

„Mama, daj pogledaj!“

„Ovi imaju i prugice!“

Lana i Muro uživali su u brojanju guštera kao što bi zasigurno i ona da može sjesti na jutarnjem suncu i ispružiti noge na susjedni stolac, kao nekad. I to na dulje od deset minuta, koliko imaju na raspolaganju. Povjetarac joj nije nosio samo pramen kose u usta, donosio je i poznati miris koji je označavao kraj njihove šetnje i ona duboko uzdahne negdje u sebi ne želeći da djeca vide koliko je tužna i umorna. Tužna što su životi njene djece toliko drastično drukčiji od njenog vlastitog djetinjstva da to nije mogla zamisliti ni u najluđim snovima, i umorna, pa, umorna od tog života koji izgleda kao da pripada nekom drugom. Nekom tko živi u dalekoj budućnosti koju ona sama nije bila spremna doživjeti. Kao da je zabunom prošla kroz neki vremenski prolaz i odjednom se našla ovdje, u ovom trenutku. Sve je bilo poznato. I ništa. Osjećala se kao stranac u svom tijelu koje otkazuje i u vlastitom dvorištu koje je više sličilo nekom uvrnutom predgrađu prljavštine u kojem su se susreli tornado, pustinja i blato, negoli onome što je ona poznavala. Njene oči uzalud su tražile nešto zeleno na obzoru, neki znak da je ovome kraj, no uzalud. Pitala se kako li uopće izgleda…

„Mama? Jesi li dobro?“ Prekine ju glas  voljenog djeteta i ona silom skrene svoju pozornost na njega.

Muro, njen prvorođeni sin koji je udahnuo zrak prije petnaestak godina, zabrinuto ju je gledao. Izgledao je nekako zrelije za svoju dob. Iako, možda ju sjećanje vara i u vezi s tim, kao i s mnogim drugim detaljima iz njene mladosti. Nevoljko podigne oči prema njegovom lijepom licu koje je nedavno počelo poprimati obilježja muškarca, i slaže.

„Dobro sam. Umorna sam, moramo krenuti.“

On dozove sestru i svi krenu prema natrag. Još pedeset metara do kuće.

Četrdeset.

Nikolina uzdahne i primi se za srce. „Još samo malo izdrži, još samo malo…“, govorila si je no tijelo ju nije poslušalo. Ne ovaj put. Desna noga joj zapne kao da se zabila u nevidljivu prepreku preko koje ne može prekoračiti. Posrne i nespretno se uhvati za rukav svog sina. Padajući na tlo, posljednje što je vidjela bile su njegove zabrinute crne oči, a onda je začula zapomaganje njegove sestre. Kao u magli, čula je svoju djecu i paniku u njhovim glasovima kako je vremena za spas bivalo sve manje. Htjela im je reći još puno toga, ali ništa nije prešlo preko njenih umornih usana. Voljela bi da je sve bilo drugačije, voljela bi da su joj djeca živjela u vremenu u kojem je ona odrasla, voljela bi da nisu vidjeli svijet ovakvim kakav jest… Voljela bi puno toga, ali nije imala snage više za ništa od toga. Pa ni za ustajanje s prašine u kojoj se valjala dok ju djeca bezuspješno pokušavaju odvući na sigurno, u kuću. Natrag u zatvor. Izvukla je svoju ruku iz Murove i potapšala Nikolinu. Vrijeme je da ju puste.

Shvatili su da je to njena odluka.

I da nemaju više vremena ukoliko se žele spasiti. U gotovo nestvarnom trenutku, ostavili su svoju majku u žutoj prašini i potrčali prema kući. Na vratima ih je čekao otac, očigledno uznemiren i u panici promatrajući borbu koja se odvija na dvorištu. Djeca su naposlijetku potrčala prema njemu obraza umrljanih od suza i blata a glava njegove žene dotakla je suho tlo i ona se napokon nasmiješi.

Ne sjeća se kada ju je zadnji put vidio nasmiješenu.

Ostvarila joj se želja.

Vidjela je posljednji izlazak Sunca.

„Ostavi ju! Požurite se!“, vikao im je otac s vrata i mahao iz sjene. Njegova ruka na svjetlu izgledala je pomalo nestvarno, kao da samostalno lebdi u zraku i doziva ih nekim vlastitim glasom.

Muro i Lana ostave majku kojoj Sunce uskoro neće moći nauditi više nego što jest, i potrče u zaklon. Noge su ih nosile naprijed, a srca su im ostala iza, s majkom. Svjetlost izlazećeg Sunca slijedila ih je poput oštrice osvetoljubivog mača koji je palio sve što se našlo na putu. Miris paljevine ušao je za njima u kuću. Ovog puta nisu nastradale samo rijetke male životinjice koje su se u krivo vrijeme zatekle na otvorenom. Ovaj put smrad je bio puno intenzivniji i uvukao im se u nosnice zauvijek. Miris njihove spaljene majke.

„Budale! Rekao sam vam da ne izlazite, nisam li? Ali ne, vi ste morali svaki dan izazivati vraga!“

Otac je vikao na sve i nikoga oko sebe. Možda najviše na sebe. I njih dvoje su to znali. Zato su šutke sjeli jedno pored drugoga i čvrsto se držali za ruke. Upravo su izgubili majku. Ali njihov otac izgubio je mnogo više – ljubav svog života, najbolju prijateljicu i partnericu. I zato su ga pustili da viče. I zato su ga zagrlili kada je kleknuo pred njih a suze veličine kamenja ispadale su iz njegovih očiju na njihove prašnjave cipele ostavljajući mokre tragove.
I zato su ostali tako još dugo.

Sve dok Ekran nije zaživio.

Ekran je prekrivao cijeli južni zid dnevnog boravka i bio je više-manje jedini izlaz u svijet kojeg su imali. Preko njega organizirali su druženja, zabave s drugim ljudima i prijateljima, koji su većinom živjeli predaleko a da bi ih mogli posjetiti jer putovati tijekom dana nisu mogli, ali i poslovnim i školskim kolegama. Ekran je služio i za gledanje filmova i serija. Služio je i za održavanje nastave jer već godinama nitko nije išao u pravu školu. A dobro je koristio i za obavijesti, hitne vijesti i obraćanja vladajućih narodu. Ekran je zamijenio ljudsku interakciju i bio je portal u trodimenzionalni svijet kojeg se ne može opipati, ali ga se može vidjeti i doživjeti. U ovom trenutku, prekinuo je obiteljsko žalovanje zbog važnih vijesti. Ukoliko bi se nešto prijelomno događalo, tada bi se palio sam bez obzira na doba dana i noći. Tako je bio podešen i nikome nije palo na pamet petljati po postavkama tako važne stvari. Još uvijek su otplaćivali kredit za to čudo koje je obećavalo vraćanje ljudskosti i bliskosti prije, sada se čini tako davnih deset godina kada život nije izgledao toliko ugrožen i kada su svi još gajili nade u budućnost. Ili barem u njeno postojanje.

Pred njima sjedila je zgodna žena u crvenom kostimu i naočalama s crnim okvirom. Činilo se kao da sjedi u produžetku njihova dnevnog boravka te je došla s važnom obavijesti. Čitala je s blesimetra negdje iza kamere i gledala ravno u Murijeve oči kao da se obraća direktno njemu. Muri se nesvjesno nagne prema naprijed i kimne glavom u znak da ju sluša kada je žena progovorila, iako bi ona nastavila i bez njegova odobravanja.

„Dobili smo upozorenje o novoj razini opasnosti. Od sada je na snazi Protokol 1“, obznanila je ozbiljnim glasom a zatim ponovila ovo posljednje još jedanput. „Protokol 1, jeste li razumjeli?“, upitala je a Muri nehotice ponovno kimne glavom.

Razumjeli su. I on, i njegova sestra i njihov preostali roditelj koji je još uvijek klečao na dovratku i promatrao gošću kroz prste u koje je bio zario uplakane obraze.

Učili su Protokole na satovima nastave, no u ovom trenutku jedino čega se mogao prisjetiti je osmijeh svoje majke kad je dotakla tlo i ugledala Sunce. Sreća. Ne sjeća se da ju je ikad vidio tako sretnu.

Njegov otac odigne se s koljena i otare suze. Ramena su mu još uvijek podrhtavala dok je vadio mali uređaj iz ladice i počeo pretraživati Protokole. Nikolinino lice na početnom zaslonu ga pomalo iznenadi i uređaj mu skoro ispadne iz ruku. Ne može vjerovati da je više nema. Ne može vjerovati da je upravo promatrao kako se njegova žena pretvara u pepeo.

„Tata…“, Lana ga nježno pogladi po šaci i drhtavim blijedim rukama preuzme uređaj. Imala je samo trinaest godina, tek je dobila prvu mjesečnicu a već je izgubila majku. Pruži uređaj bratu i on hrabro prijeđe preko majčine fotografije snimljene za Božić. Smiješila se ispred kuće u mrklom mraku pored umjetnog drvca kojeg su za nju iznijeli napolje da glumi pravo.

Muro počne čitati upute drthavim glasom. Nekako je znao što u njima piše, ali nije to bio spreman prihvatiti sve dok ne pročita svako slovo pravilnika:
„Protokol 1: Terminalna faza. Povucite se u podzemlje ako imate spremna skloništa. Ako nemate vlastita skrovišta, probajte se snaći kod prvih susjeda, ukoliko su vas voljni primiti. Ako nemate alternative, žao nam je što niste slušali naše upute ranije…“, čitao je i zastao. Preskočio je pravne članke i pozivanja na ranije obavijesti koje su bile slane ljudima kako bi ih upozorili na to da ovaj dan dolazi.

„Predviđa se oluja koja će uništiti sve što se nalazi na Površini“, završio je i odložio uređaj na stol ispred sebe.

Oni su spadali u onu grupu koja nije imala podzemni zaklon, i to iz dva razloga. Prvi je da nisu vjerovali da će se ta opasnost ovako rano dogoditi. Drugi, i važniji, je taj da je njihova majka bila protiv toga. Govorila je da bi radije umrla nego živjela poput štakora. I jest.

I upravo je povukla cijelu svoju obitelj za sobom.

„Ubila je i nas“, progovori Lana bez imalo ljutnje. To je činjenica. Njihova majka je odbijanjem nužnosti promjena koje su ih zadesile u tako kratkom razdoblju i životom u sjećanjima nehotice ubila i svaku priliku za život svoje vlastite djece. Jednostavno nije na to gledala tako. Nije mogla. Osoba koja se stalno osvrće ne vidi ono što se događa ispred nje. Čovjek koji živi u prošlosti ne mari za budućnost, on samo čeka neizbježno: oslobođenje od okova trenutka, povratak u blaženstvo… Smrt ima mnogo lijepih eufemizama onima koji su izgubili povjerenje u život.

Lanine riječi ostale su visjeti u zraku. Otac nije znao što bi rekao. I on je odgovoran kao i Nikolina što nije slušao upute i upozorenja. I on je kriv što nije vjerovao da budućnost nije nešto što će se dogoditi idućeg stoljeća, budućnost je svaka sekunda koja slijedi iza trenutne. A nakon informatičke revolucije tijek vremena ubrzao se stostruko.

Kao i uništavanje planeta na kojem žive.

Ono što nisu htjeli priznati jedno drugome je da su znali da je njihova majka donijela tu odluku za njih, da je svojom voljom odlučila za sve njih, ne zato što je bila zla i sebična, već zato što je smatrala da će ih tako osloboditi muke. Živjeti poput štakora ili ne živjeti uopće? Odabrala je za sebe i za svoju djecu ono što je smatrala najboljim, uporno izbjegavajući sagledati život iz drugog kuta i priznati da je smisao života održati život.

Dočekali su kataklizmu zagrljeni na kuhinjskom podu, grčevito se držeći sjećanja na dane kada su bili sretni. Otac se prisjećao mladosti, trenutka kada se zaljubio, dobio sina, pa zatim kći… Misli su mu se pretvorile u slajdove fotografija koje su neviđenom brzinom prolazile pred njegovim očima i izazivale najdublje osjećaje. Muro i Lana dijelili su većinu svog života pa tako i sjećanja na one najljepše zajedinčke trenutke. Lanini prsti pobijelili su od siline kojom ga je držala. Samo još malo, samo još malo…

Oluja koja je došla bila je zaista najveća koju je svijet ikad vidio. Osušila je njihove suze i odnijela njihove nade na neko drugo mjesto.

15 godina ranije

Godine 2020. održan je tajan sastanak na još tajnijoj lokaciji s uglednim uzvanicima koji su krojili sudbinu čovječanstva već desetljećima. Tečajevi, cijene barela, ratovi i primirja, sukobi i pomirenja, regije proizvodnje i područja gladi – to su samo neke teme koje su bile na dnevnom redu ove skupine tijekom godina. Osim već poznatih tema, ovaj put na red je došla i ekologija, točnije: ekološka katastrofa koja prijeti Zemlji u vrlo skoroj budućnosti.

„Svemirski program nije donio očekivane rezultate“, govorio je postariji čovjek u odijelu koje mu se pomalo napinjalo oko struka. „Nismo pronašli alternativu Zemlji, i ne mogu obećati da hoćemo u ovako kratkom roku.“

„Sve i da uspijete u tome, ne stignemo organizirati selidbu“.

„Što onda?“, upita gospođa čije je lice sigurno nekad bilo mlado, ali otad je minulo previše ljeta i njena koža se tako tužno mreškala po upalim obrazima da je bilo teško zamislivo kako je izgledala ranije. Crveni ruž naglašavao je bore oko njenih usana. „Zaustavit ćemo sve? Od čega ćemo živjeti?“

Jedan stariji gospodin otkopča odijelo i tužno odmahne glavom. Našao se na ovom skupu po prvi puta zbog svoje stručnosti na području ekologije, posebice katastofa, i bio je nervozan zbog onog što im mora priopćiti.

„Mislim da ne razumijete ozbiljnost situacije…“, kaže i ustane.

Jedanaest pogleda fiksira ga oko ovalnog stola spremni skočiti na bilo koji prijedlog koji se kosi s njihovim interesima. Takvo razmišljanje je i dovelo do kraja, mislio je ekolog znojeći se usprkos hladnoći.

„…Vrijeme za reakciju je prošlo već odavno. Čak i da ovog trena zaustavimo sve, kako je gospođa rekla“, kaže i rukom uperi prema njoj, „…ništa se ne bi promijenilo. Proces je pokrenut i jednostavno ga je nemoguće zaustaviti preko noći. Čak, ne samo da je pokrenut, nego se nalazi u posljednjoj fazi“, dopunio se i tupo zagledao u stol od mahagonija.

Pogrebna tišina bila je prigodna reakcija.

„Hvala Vam na Vašem izlaganju“, obrati mu se naposlijetku ovogodišnji organizator susreta, mršavi gospodin u savršeno skrojenom sivom odijelu sa satom na lijevoj ruci čija bi vrijednost vjerojatno mogla nahraniti pola Afrike.

Ekolog se nezgrapno pokupi sa sastanka pomalo zbunjen što neće dočekati kraj rasprave koju je započeo.

„Što ćemo sad?“, upita jedan glas iz pozadine.

„Nešto što nikad do sada nismo učinili“, odgovori organizator u sivom i svi naćule uši.

„Reći ćemo istinu.“

„Kome?“

„Svima. Tko god želi slušati. Objaviti ćemo studiju na dvjesto stranica o Zemljinoj kataklizmi i obavijestiti javnost što se sprema.“

„Kako će to pomoći?“, upita gospođa s crvenim ružem.

„Neće pomoći za spasenje ovog planeta, ali biti će ključno za koloniju koju ćemo organizirati kroz pedesetak godina“, kaže on i zapali kubanku. Oštar miris proširi se prostorijom a kad se dim oko njegova lica malo razišao, nastavio je svoj monolog.

„Kada pronađemo planet koji je naseljiv, a učinit ćemo to uskoro, neće biti mjesta za sve. Ovo, Zemljinu kataklizmu, možemo gledati kao na prirodnu selekciju: opstat će samo najpametniji i najsnažniji. Oni će biti pozvani na kolniju kada je uspostavimo. A ostali će… Pa, njih ionako neće više biti.“

„Znači, mirno ćemo sjediti i čekati da više od polovice populacije umre od poplava, oluja, požara i potresa?“

„I vrućine“, složi se muškarac u sivom.

„A dotad poslujemo kao inače?“, upita srednjovječni gospodin s uredno oblikovanom bradom.

„Imamo pet godina da razvijemo integracijski sistem koji će podržavati 3D sliku, konferencije i video-pozive. Usput ćemo izbacivati dijeliće tehnologije i time financirati finalni proizvod. Kad uvjeti na površini postanu toliko ekstremni za izlaske, a dok je sva populacija još uvijek na životu, lansirat ćemo tehnologiju koja omogućuje druženje bez napuštanja doma, posao i nastavu. Milijarde koje zaradimo na tom projektu uložiti ćemo u ubrzano koloniziranje najbližeg planeta na kojem je život moguć“, završio je organizator sastanka i zadovoljno se zavalio u svoj naslonjač.

„A što ako nitko ne preživi do tada?“, upita najmlađi sudionik sastanka ono što je i drugima proletjelo kroz misli.

„Sinko… Bez brige, ljudi su poput žohara – uvijek netko preživi.“

 

Autor: Ivana Kršić

Nikadođija Nila Gejmena

Posted on by Elena Alexandra

„Pod ulicama Londona leži svet kakav ljudi ne mogu ni sanjati. Grad čudovišta i svetaca, ubica i anđela, vitezova u oklopima i bledih devojaka u crnom somotu. Ovo je grad zapostavljenih i zaboravljenih.

Mladi poslovni čovek Ričard Mejhju doznaće o ovom druogm Londonu i više nego dovoljno. Zbog jednog jedinog dobročinstva, on se iz svoje svakodnevnice stropoštava u svet u isto vreme i sablasno poznat i krajnje začudan. A tamo dole, ispod grada u kom živi, čeka ga neobična sudbina: nikadođija.“

Gejmen je majstor pripovedanja u smislu pitkosti i slikovitih scena koje ma koliko ponekad izgledale izlišne svakako nisu dosadne. Njegov dar bi, čini mi se mogao da vam predstavi skuvana jaja i da imate utisak da ste stajali i gledali u njih nemajući pojma zašto vam je to uopšte bilo važno. Ali vam je lepo i osećate se delom te scene. Sem pripovedačkog dara izuzetno je naklonjen ideji da izvlači tabu teme i da ih pakuje između redova fantastike, satire i horora. Prosto nešto što znamo da postoji ali iz milion razloga se ne bavimo time predočava na jedan način na koji nema šanse da ga ne „čujete“. Ali nije ta njegova stvarnost nazvana drugim imenom uvek blistava u njegovoj zamaskiranosti.

Ovoga puta dotakao se upravo tih zapostavljenih i zaboravljenih iz Pod-Londona pa imamo zapravo zamaskiranu priču o beskućnicima i svima onima koje Nad-London (u ovom slučaju) ne vidi od blještavila svetala pompeznih klasa. Njegova mašta je u različitim individuama ali i grupacijama žitelja Pod-Londona stvorila koloritne likove. Čak i kad su neki od njih vrlo malo prijatni za oko ili nos oni su vrlo slikoviti. Saživite sa njima, doživite ih kao poznanike i neretko navijate iz sveg srca da se izbore sa nečim. Sva šokiranja jednog nadzemno uspešnog čoveka, njegove reakcije na svet ispod i ne snalaženje u nevolji govore o iskonskom strahu da bi se moglo sve izgubiti, propasti.

Što se njemu i dogodilo kad je gubitkom svega postao bukvalno nevidljiv za svoje dojučerašnje kolege, verenicu, taksiste ili pak stanodavca. Kad čovek dotakne dno nekako bi svi da se otklone u ovoj priči. Kao da je siromaštvo, bankrot ili propast bilo koje vrste zarazna. Prolaženje života u trci za redovnom platom i pripadnošću kakvom moćnijem sloju uopšte čini da taj isti život prolazi mimo nas. Pisac to iznosi kao prazninu obavijenu oko pomirenosti da se treba raditi ono što se očekuje u okvirima pravila koje nameće sredina. Ako niste uspešni, u ovom slučaju niste vidljivi a opet kad konačno vidite sebe nekako vam više nije ni važno. Kraj priče i u tih par stranica ima obrte koji vrište sa: „usudi se da se zadržiš“. Pa je na vama da sami zaključite ima li ova knjiga srećan kraj ili ne.

Šta je zapravo ispričao? Jednu avanturu koja se prepliće i zapliće i svakako nikad nije dosadna čitaocu. Hteo ne hteo glavni junak pokušava da opstane. On doduše želi nazad u svoj svet što se nakon jedne nemile scene čini nemogućim. U Pod-Londonu svakako važe drugačija pravila.

Lutajuće pijace na kojima se novac ne koristi već samo trampa nude vam trice i kučine, polomljene ili propale stvari bukvalno od mačijih kotleta preko ljudskih leševa do đubreta. Pritom nikad ne znate gde će se pijaca pojaviti. Nešto što bi nekome bilo đubre, nekome je blago. Čak i maramica iskopana sa pokojnog vojvode. Iako sa nje novi vlasnik još uvek ponekad čisti ostatke aristokrate ipak je to stilska stvar. Gomile „blaga“ su verovatno aluzija na kanalizacije ovakvih gradova. Kao i na vode zagađene nemarnošću. Ali i na sve one zapravo nepotrebne stvari oko kojih se otimamo ili im težimo na površini. Markiz od Karabasa (neodoljivo podseća na Karabasa iz Dilana Doga) je antiheroj ali ipak heroj, koji trguje uslugama. Ali, da li je izdajnik? Porta (latinski: vrata) ima upravo tu mogućnost da otvara neotvorivo. Ali, zašto je nemarna i sebična u svojoj potrazi? Kad smo kod nje, njen dom u kome su čitavi svetovi kao i domovi sa ulicama unutar kuća i liftovima koji vode u ništa su me neodoljivo podsećali na stepenice iz Hogvortsa ili stepenice iz „Kralja Goblina“ kao i na čitav jedan svet u maslačku skriven u „Hortons hears a Who“ (sjajan crtać). Matori Bejli je golubar i zaljubljenik u krovove pa se poštenog srca nekako više drži Nad-Londona kao i Ilijander koji iz roda pacogovornika može da bude delimično vidljiv i na površini. Aluzija na ono malo nesretnih ljudi koje vidimo u Nad-Londonu iziskuje sad da se zapitamo koliko ih zapravo ima. Vandemar i Krup su definitivno posebne persone. Njih dvojica su ekipa za odstrel koja ima mogučnost da svoj posao obavlja kroz vekove, napred i nazad i oni zaista to izvode sa enormnom dozom umetnosti dok žvaću sve što im padne pod ruku. Kako ste zamišljali anđele? Izlington je nešto što ne bih volela da sretnem (on dosta podseća na anđela iz serijala igara Lare Kroft ili pak na onog sa iskrivljenim viđenjem sveta kao što je anđeo iz Konstantina). Anđeli se prožimaju od neprocenjive izložbe anđela na površini do palih anđela u Pod-Londonu. Kad anđeli koje zamišljamo kao kod Mikelanđela odjednom počnu da bivaju nešto zloslutno a pritom su očigledno vrlo moćni nastaju nevolje, kao što rekoh.

„Divni sveži snovi! Noćne more, prva liga! Samo kod nas! Kupite divne noćne more!“

„Oružje! Naoružaj se! Brani svoj podrum, pećinu ili jamu! ’Oćeš da ih mlatneš? Gotovi su. Dođi, dušo, samo priđi…“

„Đubre“, vrištala je debela starica Ričardu na uvo dok je prolazio pored njene smrdljive tezge. „Smeće!“, nastavljala je. „Otpad! Pogan! Štroka! Krš! Dođi, vidi, kupi, pa idi! Nema ništa celo ili neoštećeno! Trice, kučine i gomile raznih beskorisnih govnarija. Znam da te mame.“

Čovek u oklopu lupao je u mali doboš i usput skandirao: „Izgubljena imovina! Vuci se ’vamo, pa vidi i sam. Izgubljena imovina! Nema tu tamo nekih nađenih budalaština. Sve izgubljeno kako valja, ja vam jemčim!“

Serpentina podseća na šašavu ali i izuzetno opasnu u ovom slučaju, večitu mladu koja opstaje u prašini i paučini (poput one iz Dikensove knjige „Velika očekivanja“). I nemojte se nikako ljubakati sa Lamijama. Vina sa Atlantide nisu pogodna za ljude. Ali je zgodno ako znate kakvog dobrodušnog majstora kovača koji ume da iskuje ružine latice (Hammersmith). I pazite na sleng Pod-Londona, nekad iznajmljivanje svog tela nije ono što bi vam prvo palo na pamet.

Kad se malko sabere humor i opis ovog naopačke sveta neodoljivo podseća na „Alisu u zemlji čuda“, „Narniju“ ili „Disksvet“. I u njemu ima klasa, pripadnosti, surovosti i dobročinstva. Kao i nerealno mogućih stvari. Smejaće te se, pripadaće vam muka, bićete zgroženi ljudskim zaključivanjem ali i često izloženi fobijama (lično mi je bilo neprijatno kod one od visine ili zatvorenog prostora) a neće vas zaobići ni mamurluk. Lovica (ovo su radosti našeg prevoda i „novih“ uredbi gramatike) je najbolji telohranitelj Pod-Londona, jedino što ovde i kad se poštuju primirja po pijacama i povremeno vas pojede noćna mora na mostovima i u lagumima bitno je da se prvo raspitate da taj koga ste unajmili nije prvo sa nekim drugim sklopio dogovor da pripazi na vas. Ili koliko tačno ima ljudi a koliko tačno ugovora. Ispada da u vrlo plitkoj bari usled nemogućnosti Pacov bude veća ruka spasa nego li blistavi entitet u koga bi smo se zakleli onda kad nam je sve bilo potaman. Običan Pacov kojem se klanjaju ljudi ili Zlatni Pacov koji je svojevremeno pojeo mamuta a klanjaju mu se Pacovi?

Gejmen savršeno ukazuje prstom na odnose u društvu, očekivanja i razočarenja. Pokazuje nam da ispod svih tih dronjaka i prljavštine postoje ljudi. Da upravo osobe sa kaputima od kamilje dlake i sa bahato skupim šampanjcima u ruci vrlo lako mogu biti smrdljiviji i truliji ispod površine nego li oni koji tako izgledaju spolja. Predrasude, uverenja i prebrzi zaključci su glavnog junaka skoro pa koštali glave više puta.

Razmažena verenica koja bi potrčka pre nego verenika, pomalo lenje kolege ali dobrodušne, nadmeni bogatuni i gramzivi stanodavci su deo sveta u koji on besomučno želi da se vrati. Da bi ponovo u njemu mogao da beži u svoje igračke-trolove zbog kojih je drugima bio smešan. Elementi „Čarobnjaka iz Oza“ kod Gejmena ipak imaju obrte. Glavni se junak nije razočarao čarobnjacima, razočarao se onim što je mislio da mu je želja. Ili da bi pritisnuto od strane društva to trebalo da mu bude. Podkulture, manjine, grupacije minorne statistici i sloboda po cenu čega?

Autor se poigrao sa još nečim. Koristeći se mapom podzemnog saobraćaja koji ionako ima legende o fantomskim vozovima i entitetima, osmislio je mapu podzemnog sveta. Kako engleski jezik ima momente složenica autor ih koristi u bukvalnom smislu. Pa tako možete videti pravog pravcatog, pomalo senilnog Erla čiji ceo dvor obitava u vagonu i koga možete naći na Erl stanici. Inače Erl je toliko moćan da mu aparati za sokove i čokoladice na samu komandu daju svoje sadržaje. Zgodno, je l’ da? Gavran stanica ima kraljevstvo gavrana (Ravenstation). Nepostojeće stanice ili one ugašene davnih dana u realu, ovde oživljavaju. Podzemni svirači se zlopate sa činima i protivčinima za novac. Zver obitava u lavirintima šina. Crni kaluđeri čuvaju tajne a čak i kad uspete da preživite „kušnju“ ne govore vam sve jer to nije kako kažu njihov posao. Pa šta vam nebesa odrede.

Posebno bih istakla, za nas koji nismo imali prilike da vidimo London (kako iznad tako ni ispod) da je njegovo dopunjeno i izmenjeno izdanje ono što bi ste trebali da zapravo imate u rukama. Ne samo što umesto pukog nabrajanja koje izčili brzo iz uma imamo koloritne opise koji će vam se urezati nego što konačno mogoh da steknem sliku tog grada. Kao da sam se prošetala njime. Sam Gejmen je to dopunio shvativši da je neophodno neengleskim čitaocima i hvala mu na tome. Čak je za potrebe svoje knjige navukao gumeno odelo i spustio se u lagume kanalizacija ispod Londona istaknuvši istorijat i lepotu ručno rađenih cigli koje su nažalost skrivene od javnosti. Dao im je posebno mesto u svojoj knjizi. Deluje pomalo ne bitno ali njegov osećaj da svaka umetnost zaslužuje prikaz i pažnju, makar u opasci nekog od likova, govori koliko mu je zapravo bilo stalo da vidimo sve ono ili one što društvo ne vidi. Posebno osvrt tuge na stradalu decu koje to podzemlje proguta nakon što ih je nadzemlje se otreslo kao nebitnih. Njegova predanost, oko za detalje i sposobnost da vidi priče tamo gde bi nam se učinilo da ničega zanimljivog nema govore same za sebe. U ovoj knjizi možete umreti pa se vratiti ili zauvek nestati na jasnoj čistini i bez vidljive opasnosti.

Izuzetno mudro vođenje priče, pripovedački talenat, spretno korišćenje realnih pojmova, poentiranje tabua i na da sve neverovatan osećaj za zaplet čine Nila Gejmena majstorom u svojoj ligi. Čak i ako vam se učini da ste nešto prepoznali, niste. Samo vam je ličilo na to. Pa na kraju niste sigurni ko je ostao sa osmehom Češirskog mačka, vi ili autor.

„Zanosno…originalno i strahotno…oslanja se u jednakoj meri na Džorža Lukasa, Leteći cirkus Montija Pajtona, Doktora Hua i Džona Miltona…bajkovit sadržaj noćnih mora i maštarija.“ –USA Today

„Knjiga kakvu bi Teri Pračet možda napisao da ga na mesec dana zatvorite u ćeliju s Kafkom.“ – Wired

„Bujno izmaštano…postmodernistička, pankerska vilinska kraljica…“ – Kirkus Reviews

„Nil Gejmen je zvezda. Stvara priče kao što bi neki sumanuti kuvar mesio torte za venčanje: nadograđuje ih sloj po sloj, a u testo ubacuje svakojake slatkiše i gorke zalogaje.“ –Klajv Barker

„Želela sam da se ova knjiga nikad ne završi…Lovica, Izlington, Porta – ovi likovi sad su mi deo života…Otkinula sa za ovom knjigom.“ –Tori Ejmos

„Pisac beskrajne mašte i retke moći zapažanja.“ – Vilijem Gibson

Autor je romana i zbirki priča. Ako uzmemo u obzir da pred sobom imamo oca „Koraline“, „Američkih bogova“, „Okeana na kraju puteljka“, „Upozorenja o sadržaju“, „Anansijevih momaka“, „Zvezdane prašine“, „Vukova u zidinama“, „Knjige o groblju“, „Srećom, mleko“, „5“…, „Uspavana i vreteno“, „Dim i ogledalo“, „Krhke stvari“…u milionskim tiražima, pretočeni u serije ili filmove kao i mnogih filmskih i tv scenarija jasno je šta svet misli o njemu. Njegov „Sendmen“ (kažu, najveći ep u istoriji stripa) je presedan kao i nagrade Hugo, Nebula, Širli Džekson, Lokus i Bram Stoker. Čitao je svoje priče u Karnegi holu i Sidnejskoj operi. Piše za decu kao i za odrasle (ili u njegovom slučaju zajedno).

Ocena 10/10

S ljubavlju, Elena Alexandra

Life is strange: herojstvo u svakodnevnici

Posted on by Pavle Horvat

Da pitate medije i raširenu pop-kulturu današnjice, rekli bi vam da video igre u pravilu predstavljaju put ravno u pakao, pretvarajući igrače u mrzovoljne i nasilne građane, priljepljene za ekran i po nekoliko sati dnevno te nesposobne da razlikuju realnu od virtulane zbilje. Čak i u najboljem slučaju one ne mogu biti ništa više od jeftine zabave, prolaznog eskapizama kojim popunjavamo vrijeme u nedostatku ičega produktivnijeg. O kategorizaciji video igara kao umjetnosti, naravno, nema ni govora. Ta umjetnost je uzvišena i prohuhovljena, umjetnost nam otvara neke nove vidike te od nas čini bolje i plementije ljude. Ukratko, umjetnost u nama izaziva katarzičnu unutarnju transformaciju – i kao takva ne može spadati u isti koš s nečime što nema dugu funkciju doli prolazne zabave.

No tu i tamo se pojavi neka video igra koja prodrma ovu ustaljenu predožbu. Koja nas podsjeti da, baš kao i kvalitetno slikarstvo ili kvalitetna književnost, tako i kvalitetne video igre također mogu imati pretenziju da budu umjetnost; to jest – da su emocije, ideje i koncepti koje nam prenose jednako efektni bez obzira kroz koji se umjetnički medij kanaliziraju. Jedna of takvih definitivno je i francuska igra „Life is Strange“ iz 2015. godine.

Pohvalna je lakoća s kojom ova igra kombinira nadnaravnu premisu te svakodnevnost likova, tema i setinga. Naša glavna junakinja Max Caufield brzo naime otkriva kako ima sposobnost vraćanja vremena unazad i shodno tome mijenjanja već donetih odluka. No u svemu ostalome, ona je tipična adolescentica: tek upisanu na sveučilište, Max more svi problemi koji more i njezine vršnjake: faks, prijatelji i prijateljice, dečki, roditelji, strasti i hobiji itd. Max nije superheroina koja koristi svoju moć kako bi riješila glad u svijetu, otkrila lijek protiv raka ili pobijedila čudovište iz paralelne dimenzije – ona je tek obična studentica u formativnom životnom razdoblju koja pokušava naći sebe i svoje mjesto pod suncem, te tu i tamo iskoristi svoje moći kako bi pomogla sebi ili dragim joj osobama. Prepreke na koje nailazi tako su prekrasne u svojoj svakodnevnosti: ona, primjerice, pokušava obnoviti prijateljstvo sa srednješkolskom prijateljicom koju nije vidjela godinama, razviti svoju strast prema fotografiranju, ili pomoći kolegici koja trpi redovni bullying.

No, kako stvari ne bi postale previše obične, priča pomalo dobiva i drugu, sasvim ne-svakodnevnu i zlokobnu dimenziju: nad njezinim gradom polako se počinje formirati tornado, koji će za nekoliko dana sravniti sa zemljom čitav grad i sve stanovnike. Stoga Max, osim suočavanja sa standardnim studentskim problemima, mora još i misliti kako iskoristiti svoje moći da bi spasila tisuće ljudskih života od ubojitog tornada.

Na Life is Strange može se gledati kao na svojevrsnu dekonstrukciju čitavog superherojskog žanra, u kojem u pravilu junak brzo otkrije kako posjeduje neku supermoć (teleportaciju, čitanje umova, natprirodnu snagu itd.); još brže nauči i savlada tu svoju moć; a zatim ju i najbrže iskoristi kao bi na ovaj ili onaj način spasio svijet. U usporedbi sa svim tim supermenima, spidermanima, kapetanicama marvel ili amerika, Max djeluje tako obično – tako redovno i „profano“. Njeno područje djelovanja nije spašavanje svijeta, već svakodnevni studentki problemi s kojima se susreće na dnevnoj bazi – kroz većinu priče nadolazeći tornado je više pozadinska nedefinirana opasnost negoli konkretna prijetnja. Čak i kada bi nekako željela iskoristiti svoju moć vraćanja vremena za velike stvari – Max nema dovoljno znanja da to zaista i postigne. Ona doduše može premotati vrijeme unazad i donijeti drukčiju odluku – no nema nikakvih garancija da će njezina nova odluka i na koji način prozvesti bolje posljedice od stare. Jednostavno je uvijek previše varijabli u igri, previše nepoznanica koje Max ne zna niti ih može znati. Igra to prepoznaje i sadrži nekoliko referenci na poznatu teoriju kaosa, ideju najbolje sadržanu u sad već kultnoj izreci Philipa Merrileesa „Može li zamah leptirovih krila u Brazilu prouzročititi tornado u Teksasu?“. Na površinskom nivou, ovaj obadir riječi nije slučajan: jer radnja igre zaista i počinje te završava leptirima i tornadom. No i na dubljem nivou, teorija kaosa – te Life is Strange skupa s njom – stalno nas podsjeća na nesagledivu kompleksnost svijeta oko nas. Svi naši životi su kao klupka, čije niti čine beskrajno premreženi osjećaji, odluke, postupci i misli – naše i drugih ljudi. Uspjeti sagledati to klupko u potpunosti, a kamoli ga pokušati odmotati, nemoguć je zadatak za bilo kog čovjeka – pa čak i našu glavnu junakinju s njezinom sposobnošću vraćanja vremena. No ako Max ne zna i ne može spasiti svijet ili otkriti tajne svemira, od kakve su uopće korsiti njezin lik ili njezine moći? Kako onda može funckionirati kao heroina priče?

Upravo je ta tema možda i glavni koncept o kojem nam igra želi pričati: ideja heroja (odnosno heroine). Arhetip heroja – dakle ideju pojma heroja koja je zajednička svim kulturama – nije lako ukalupiti u jednoj rečenici, no ipak je vrijedno pokušaja: heroj je onaj koji djeluje u cilju pravde i istine, onaj koji se požrtvovno izlaže opasnosti kako bi ostvario neki plemeniti cilj, onaj koji se ne boji sučavanja sa strahom u sebi i neprijateljem izvan sebe, onaj čije postupke zajednica odobrava i uzvišava. Heroj je ukratko, onaj koji gura svijet u boljem pravcu; i to je obično manifestirano kroz neki herojski čin na kraju priče, poput ubijanja zmaja ili konačnog obračuna s nadmoćnim glavnim zlikovcem.

Max Caufield nije takva heroina. Ona nema ni znanja ni mogućnosti da ubija zmajeve, a za jedinu veliku prijetnju – tornado – nauči da ju može zaustaviti jedinu pod cijenu života svoje najbolje prijateljice i de facto gubitka svojih moći. Zajednica ne samo da neće znati za njen herojski čin, već je i Max indirektno odgovorna za nastanak samog tornada. Korištenje njenih moći vraćanja kroz vrijeme polučilo je, u najboljoj maniri teorije kaosa, brojne nepredviđene posljedice koje su se simbolički i doslovno materijalizirale u kolosalni tornado. Jedini način sprečevanja te destruktivne spirale vjetra i smrti jest povratak u prošlost i ponovnog proživljavanja cijele radnje, no ovoga puta bez korištenja svojih moći – što dovodi do smrti njene prijateljice koju Max ovoga puta ne može spasiti (i obje od njih to znaju).

Iako dakle, Max faila u svom arhetipskom herojskom zadatku – tj. ekvivalentu ubijanja zmaja ili spašavanja svijeta – ona i dalje predstavlja jedan od najboljih i najizravnijih manifestacija ideje heroja koju sam vidio u ijednom djelu fikcije. Zašto? Jer je heroj po definiciji onaj koji gura svijet u boljem pravcu, makar i uz osobnu žrtvu. Max precizno utjelovljuje takvu ideju: ne kroz neki veliki, herojski čin na kraju radnje, već kroz nebrojene „male“ probleme s kojima se mora suočavati na svakodnevnoj bazi. Tako Max kroz priču može, recimo spasiti kolegicu od bullyinga, pomoći jednoj prijateljici da se nosi s velikim gubitkom, uljepšati dan školskom domaru, spriječiti nadzor studenta potpisivanjem peticije ili redovito zalijevati biljku da ne uvene. Iako je njezino herojstvo ograničen na male i obične stvari, Max je i dalje utjelovljenje arhetipskog heroja koji se mijenja svijet nabolje. Svijet bez Max ili njenih intervencija je, makar i za mrvicu, ružnije i manje plemenito mjesto negoli svijet s njima. U maniri mudrih filozofa od stoika nadalje, Life is Strange nas podjeća da promjena uvijek počinje s malim stvarima. Netko tko nije u stanju zalijevati biljku ili pomoći kolegici da izbjegne maltretiranje neće kasnije biti ni u stanju spasiti svijet. Koncept heroja, poentirao bi Life is strange – nije u nekom junačkom aktu u zadnjem činu predstave; one je u izgradnji ličnosti koja će na taj akt (kad i ako do njega dođe) zaista i biti sposobna.

Kao takva heroina malih stvari, Max zaista i uspijeva. Mijenja tijek radnje nabolje, uljepšava život ljudima oko sebe te dobiva njihovo priznanje. Studenti na koje je Max pozitivno djelovala iskazuju joj iskrenu zahvalnost i poštovanje dostojno arhetipskog heroja.

Slična se tema provlači i kroz Maxin hobi i strast: fotografiju. Hvalevrijedna je mehanika koju su kreatori ubacili u igru: svaki put kad Max uoči neki posebno lijepi ili čarobni moment, ona ga može fotografirati i spremiti u svoj foto-album. Bilo da se radi o srni u šumi, trenutku prijateljstva, zaigranim vjevericama ili prijatelju koji pasionirano izvodi kemijski pokus – Max je tu da takav moment zabilježi svojom kamerom i ovjekovječi ga za sva vremena. Jer, baš kao i herojstvo, ljepota je također nešto što je istovremeno i magično i svakodnevno. Nalazi se svuda oko nas, u različitim oblicima, i sve što je potrebno jest prepoznati i cijeniti ju. Državno studentsko fotografsko natjecanje na koje se Max želi prijaviti – i za koje kroz cijelu igru traži prikladnu fotografiju – zove se Everyday heroes: ujedno i izravna i metaforička premisa cijele igre sažeta u dvije riječi.

No kao ni ništa drugo, sve te teme ne postoje u vakumu, već kao dio kvalitenog setinga kojeg čine likovi, radnja i atmosfera. Potogovo su dobro razrađeni likovi oni koji čini dušu ove igre; i drage bih volje ponovno odigrao ponovio istu radnju, samo s nekim drugim likom u poziciji glavnog junaka. Upečatljivi su i lako pamtljivi: na primjer Victoria – pametna, ambiciozna i prodorna „alpha bitch“ antagonistkina koja, svim svojim pozitivnim osobinama usprkos, i dalje dopušta da joj vlasititi kompleksi pretvore u zlostavljačicu koja ponižava druge oko sebe. Ili Warren: po svemu super lik, drag i pametan, no s manjkom inicijative i samopouzdanja. Ili Kate: djevojka strogog katoličkog odgoja i žrtve bullyinga kojoj Max pokušava pomoći. Ili David: u biti dobar čovjek no ograničen svojim vojničkim načinom razmišljanja. Naravno i Chloe: Maxina najbolja prijateljica, rastrgana sa sto problema; ujedno ljuta i isfrustrirana na čitav svijet, no i fantastična potpora Max u njenim najtežim trenucima. Te zaključno sa samom Max: znatiželjnim pametnim introvertom i više nego dostojanim da bude glavna junakinja kroz čije oči spoznajemo priču. Igrajući Life is Strange, nerijetko sam išao na mnoge sporedne lokacije i ispitivao različite stvari samo kako bih čuo Maxino često-sarkastično, često-duboko, često-zanimljivo mišljenje o njima.

Zaključno, Life is strange igra je koju ne mogu nego toplo preporučiti. Igrajući je, nećete doživjeti neki epski trenutak ili neočekivani plot twist. Nećete naletjeti na nekog zahtjevnog neprijatelja ili zagonetku za čiji je prelazak potrebno puno truda i znoja. Umjesto toga, Life is strage suočit će vas sa životom u svoj njegovoj svakodnevnoj čudnosti. Uživat ćete. Razmišljat ćete. Osjećat ćete. A možda ćete, baš kao i sama Max, kroz igru polako postati i marginalno bolja te mudrija osoba. Više od toga zaista nije ni potrebno tražiti.

Bluberi – Žan-Mišel Žarije, Žan Žiro

Posted on by Lazar Vuković

Ako je neki izdavač na domaćem tržištu postao fabrika za izdavanje kvalitetnih izdanja to je Čarobna knjiga. Svojim raznovrsnim izdanjima su zadovoljili potrebe ljubitelja svih književnih žanrova. Posebno me raduje što su veći fokus posvetili fantastici i što nema višegodišnjeg čekanja kod izdavanja serijala, za razliku od drugih izdavača koje ne bih imenovao. Odnedavno su se posvetili i izdavanju najkvalitetnijih dela devete umetnosti što je naišlo na više nego pozitivan odjek. U sledećem pasusu malo više o njihovoj istoriji osvajanja strip tržišta.

U početku ništa nije nagoveštavalo njihov pohod. Počeli su lagano sa klasicima poput Princa Valijanta, Ripa Kirbija, Džeremaje, Flaša Gordona, Garfilda i Marvelovim stripovima. Onda je Darkwood počeo da posustaje zbog unutrašnje krize i tu su Čarobnjaci videli svoju šansu. Poput fabrike slatkiša su počeli da izdaju najkvalitetnija izdanja i tako su nam dostupna najraznovrsnija dela devete umetnosti koja nam dolaze iz Bonelijeve, francusko-belgijske škole, američke kuhinje. Jedan od stripova koji je već davno doživeo izdanje i sada je došao red na kvalitetno reizdanje je Poručnik Bluberi (Blueberry). Pretpostavljam da svaki ozbiljan strip ljubitelj zna o kome je reč, ali nije na odmet obnoviti gradivo.

Na početku stripa se odmah upoznajemo sa našim glavnim junakom. Majkl Stiv Donovan, kako je Bluberijevo pravo ime, čovek je nemirnog duha koji neretko upada u nevolje. Iako Južnjak sticajem okolnosti je završio u Severnjačkoj vojsci gde je od trubača napredovao do čina poručnika. Uprkos sklonošću ka avanturama i kocki, izvrdanju autoriteta i vođenju ličnih ratova, Bluberi je uvek na pravedničkoj strani i spreman da pomogne ugroženima i slabijima. Požrtvovan je i odan prijatelj u šta će se čitaoci uveriti u prvoj epizodi Fort Navaho. U svojim pustolovinama susreće i stvarne istorijske likove Divljeg Zapada, poput Vajata Erpa, Doka Holideja, Džeronima, Kočiza…

Tvorci ovog remek dela su scenarista Žan-Mišel Žarije (Jean-Michel Charlier) i crtač Žan Žiro (Jean Giraud) široj masi poznatiji pod pseudnonimom Mebijus. Prvu epizodu Fort Navaho su objavili 31.10.1963. godine u časopisu Pilot (Pilote). Epizoda je naišla na dobar odjek, sve zahvaljujući Bluberijevom živopisnošću, tako da su urednici Pilota i autori odlučili da stvore serijal koji je potrajao 23 epizode i posebne serijale Mladi Bluberi od 19 epizoda i Maršal Bluberi od tri epizode.

Pored Bluberija, jednog od najkompleksnijih antiheroja, glavni krivci za popularnost ovog serijala su i njegovi autori. Žan-Mišel Žarije u svojoj zemlji važi za jednog od najboljih strip scenarista. Bio je suosnivač Pilota gde je Bluberi započeo svoje avanture. Od njegovih poznatih dela, pored Bluberija, možemo da izdvojimo i Riđobradog koji prati avanture fiktivnog piratskog kapetana i njegove posade i Baka Denija o pripadnicima Američkih vazduhoplovnih snaga. Ipak, svoju najveću slavu duguje upravo Bluberiju na kome je radio do svoje smrti.

 

Ovaj serijal je značajan i za Žan Žiroa koji je na njemu počeo svoj razvojni put. Veštom rukom je dočarao surovi predeo Divljeg Zapada i njegove živopisne likove. Par decenija kasnije je prešao na fantazmagorične radove od kojih vredi izdvojiti besmrtnog Arzaka, Hermetičku garažu, The Long Tomorrow… Ne treba zaboraviti ni Inkala, na kojim je radio zajedno sa Hodorovskim kao ni objavljivanje njegovih radova u Heavy Metalu.

Glavna nit zbog koje Bluberi osvaja čitalačka srca, pored autora i glavnog junaka, je više nego realistično dočarana radnja. Ovo nije klasičan špageti vestern u kome usamljeni revolveraš svojim revolveraškim sposobnostima onesposobljuje grupu pljačkaša. Ovde su situacije surovo realistične i za izlaz nisu dovoljni samo vešti revolveri već i savršeno razrađeni taktički planovi.

Što se tiče domaćih čitaoca sa Bluberijem su imali prilike da se upoznaju u Stripoteci i Politikinom zabavniku i Spunku gde je izašao mali broj epizoda. Izdavačka kuća Marketprint je počela da objavljuje ovaj serijal u tvrdokoričenom izdanju da bi ubrzo Darkwood preuzeo izdavačku palicu. Pošto su prvi brojevi rasprodati i teško nalazivi ljubitelje devete umetnosti je obradovala vest da je Čarobna Knjiga krenula u poduhvat izdavanja integralnog Bluberija u devet knjiga. Zasad su izašle tri knjige i ostaje nam da držimo palčeve da Čarobnjaci izguraju serijal do kraja.

Strip je doživeo i jednu filmsku ekranizaciju gde je Bluberija tumačio Vinsent Kasel. Mišljenja publike oko iste su podeljena.

Ako volite vesterne, ovaj strip je prava poslastica za vas. Ako sebe smatrate istinskim strip ljubiteljem ovom štivo morate dati šansu..

Težak je život maskiranih osvetnika

Posted on by Kristijan Šarac

 

ŽANR: epska fantastika / istorijski
ORIGINALNI NAZIV: Les 7 vies de l’Epervier
IZDAVAČ ZA REGION: Čarobna knjiga
SCENARISTA: Patrik Kotjas
CRTAČ: Andre Žuijar
ZEMLJA: Francuska
PREVOD: Olja Petronić
GODINA IZDAVANJA: 1983-2014.
OCENA:

 

 

 

Živimo u dobu u kom imamo jako malo vremena za stvari koje volimo i ono čime dušu hranimo. Jedna od takvih stvari je i čitanje. Postavlja se pitanje kako izabrati nešto kvalitetno za čitati, kako ne potrošiti preko dragoceno vreme na nešto loše?

Prva misao nam je da verujemo izdavačima, ali nisu svi izdavači odgovorni spram kvaliteta i doprinosa kulturi kao Čarobna knjiga; takođe jako malo je toliko dobrih edicija kao što je Stari kontinent. Ova edicija okuplja sve najvrednije u Evropskoj devetoj umetnosti. A ima toga poprilično. Na neki način, tek smo zagrebali površinu i tek sledi otkrivanje istinskih dragulja.

No, da se vratimo na to, kako do tih dragulja i doći? Jako teško, pogotovo u slučaju domaćih autora. Ovo važi za knjige posebno, valja istaći da se stripadžije u jako maloj meri koriste mrežom podrške na sceni. Hoću reći da im ne smeta ni kada istakneš loše strane dela. Sa druge strane, tu su pisci potpomognuti raznim grupama kao što su knjiški blogeri koji su i sami pisci i koji za uzvratnu lepu reč o njihovom pisanju ili novinarski primerak napišu hvalospev, ma čitavu odu. Neki se čak hvataju reči kritika i počinju priču o neprihvatanju iste. Iluzorno je naravno i pomisliti da to nije samo upućeno određenoj osobi jer se usudila jedno divergentno ostvarenje nazvati konvergentnim, što ono u suštini i jeste. Druga grupa je u osnovi najagresivnija, skupina fan girl, prate autore po društvenim mrežama i vrlo strastveno zastupaju lik i delo toliko genijalnih ljudi da ih samo one razumeju. Ova grupa ima starosni okvir 30-50 godina. Često nerazumno sklona zaljubljivanju u idole. A lepo u Bibliji stoji ne imaj idole do gospoda boga svojega. Šta ćeš – naivno, mlado, vruće glave i srca. Tu su i tužni i otužni samizdat autori koje možemo usko povezati sa gore pomenutim knjiškim blogerima i njihovim pokušajima pisanja. Koje ozbiljni izdavači neće da pipnu, pa smo u nerazumevanje genija i potcenjivanje domaćeg sasvim ubeđeni. Na kraju, tu su i izdavači koji su samo paravan za samizdate, jer zamislite tu strahotu, bol i gubitak koju bi doživela naša inteligencija da ta remek-dela ne završe u izlozima knjižara. I to često u tiražima koji se doštampavaju prema potrebama, koje nisu velike, jer ludih nema je l’ te? Takve olakšice jasno nisu posve po odredbama zakona, ali šta sad, ko to još gleda imaš li na stanju čitav tiraž koji ti piše u knjizi? Svi zajedno se predstavljaju kao poznavaoci koječega – da bi se na kraju došlo do toga da ni obaveznu lektiru nisu čitali, a kamoli, uveličavajuće rečeno, da su u stanju razlikovati sajberpank od distopije ili stimpanka, epsku fantastiku i čist fantazi. Ova bolest scene je tragedija koja se može meriti samo sa plamenom koji je progutao Aleksandrijsku biblioteku. Ne bi bilo loše da još bukti, jer vatra pročišćava kužni vazduh i ubija mikrobe. Ili jednostavno vakcinom protiv virusa. Ta vakcina mogu biti objektivni portali poput našeg koji navode i dobre i loše strane. Za postizanje ovako nečega potrebni su novinari – objektivni, načitani dobre literature sa svešću o tome šta je dobro čitanje i potpuno posvećeni, strasno predani knjizi i stripu.

Naravno da argument da je nešto vredno nije‚’to je moje mišljenje’. Jasno da se sada osećam pomalo kao Kobac, u uzaludnoj borbi protiv već postavljene hijerarhije. Težak je život maskiranih osvetnika. Odgovorno i časno, večna borba za bolje sutra. I nije mi teško – na kraju će vredeti, siguran sam u to.

Patrik Kotjas – jedan od navećih evropskih strip scenarista. Tvorac dela kao što su Sandberg, Masquerouge, Sylvio le Grillon, Snark Saga i Trafic. Jasno, to je samo deo ogromnog opusa. Pre nego se posvetio isključivo scenarijima dobio je nagradu Nikola Gujon koja se dodeljuje za realističan crtež.

Andre Žuijar – tvorac velikog broja naslovnih strana za knjige. Autor stripova Arno, Plume aux Vents i Masquerouge.

Priča počinje u doba Anrija IV, doba u kom se dve vere još bore za prevlast u Francuskoj. A ni magija i praznoverje nisu predali meč. Pripovest ima dva toka ili sedam, ako poverujete veštici ili ispratite dobro mrežu što sudba akterima plete. Pa ipak u stanju smo da odvojimo dva najbitnija puta, u suštini dve porodične drame. Dramatična saga o kraljevskoj porodici i tugaljiva priča siromašnih barona de Troil. Ulični pesnici, veštice, hugenoti, katolici, maskirani osvetnici, neverne žene, mušketari i kopci. Svi oni će odrediti budućnost jedne velike zemlje. Možda… a možda na kraju ima istine u onome da svi putevi vode u Rim, to vam Anri može potvrditi. Koštalo ga je to što je na svetu voleo samo hugenote i žene uz koju kapljicu vina. Glavna junakinja cele sage je Arijan de Troil, divlja devojka puna duha. Tome svet ni danas naklonjen nije. Ostavljam vama da razotkrijete niti što ih isplete veštica zaogrnuta plaštom ucrtanih budućnosti.

Moji utisci? Sve u superlativu, ali zaista, još od prvog toma Velikog mrtvaca nisam video ovakav prefinjen i elegantan sklad boja. Crtež k tome ima dva lica: minimalizam i potpuni detaljizam. Žuijar je neverovatan crtač, kompletan autor. Scenario je uverljiv spoj istorijske romantične tragedije i sasvim neznatne primese epske fantastike. Raskoš je jedna od reči koje mi padaju na um za najkraći opis ovog dela devete umetnosti. Kroz priču paradiraju mnoge stvarne ličnosti, ali i izmišljene. Pa se u tom delu vidi i veliki Dimin uticaj na autora.

Kada sam rekao da je težak život maskiranih osvetnika – mislio sam pre svega na borbu za kvalitet. Ovo remek-delo čini borbu vrednom svih žrtava. Propagiranje dobrih knjiga i stripova je moja životna misija. Naravno da status sudije šta je dobro, a šta loše treba zaslužiti kako znanjem tako i pregalaštvom. Beskompromisno i sa svrsishodnim ciljem da pročitate nešto izuzetno, upućujem vas na ovo delo. Ne dajem olako maksimalne ocene ni biranom društvu, štaviše iznalazim razloge da ne bude tako. Pa vi vidite želite li propustiti ovaj fantastično fantazmagoričan strip.