Nedavno je počelo snimanje druge sezone serije „Vučje vaspitanje“ („Raised by wolves“) čija je radnja smeštena na planeti Kepler22-b, udaljenoj oko 600 svetlosnih godina od Zemlje, lociranoj u nastanjivoj zoni sistema u čijem centru je zvezda nešto manja od našeg Sunca.
Prva sezona nas upoznaje sa ovim sumornim svetom, na kome turobna atmosfera i mistična prošlost više podsećaju na ukletu planetu nego na novu nadu za opstanak ljudske vrste. Dva androida (Otac i Majka) poslata zajedno sa šest ljudskih embriona sa Zemlje, razorene velikim ratom, pokušavaju sami da odgaje svoju „porodicu“ i time započnu naseljavanje planete. Njih dvoje iako androidi pokazuju veoma ljudske osobine (što je i za očekivati od ostvarenja Ridlija Skota). Oni se uklapaju u profil idealnih roditelja. Staloženi su, pažljivi, brižni. Iskreno se trude da u teškim uslovima osposobe decu da prežive i nastane planetu, učeći ih praktične veštine, ali i način razmiljašnja neophodan za opstanak u nepoznatoj sredini.
Priča počinje svedeno i jednostavno. Otac i Majka su razumni, praktični i sposobni. Posvećeni su deci i svesni potrebe da moraju pažljivo da upoznaju novi svet, koji krije mnoge tajne: od ogromnih cilindrićnih rupa bez dna, preko ostataka skeleta džinovskih zmija, do divljih čovekolikih bića. Tu su i sablasni glasovi koje povremeno čuju neki od likova, a čije poreklo i smisao ostaju nerazjašnjeni do kraja prve sezone. Planeta je bez sumnje nastanjena, ali lokalna bića čini se ne predstavljaju veliku pretnju po doseljenike. Postoje naznake da je na njoj postojao bujniji život, koji je iz nepoznatih razloga uništen.
Radnja se komplikuje kada se pojavi veliki brod naseljenika sa Zemlje, pripadnika Mitraističke religije, koja je u suprotnosti sa racionalnom filozofijom na čijoj osnovi su programirani Otac i Majka. Iako Otac ispoljava pomirljive osobine i nalazi dobre strane u uvećanju populacije – čak i ako se ona sastoji od verskih fanatika, Majka je daleko spremnija da se bori za svoja ubeđenja, decu i „zadatak“ koji je dobila od svog tvorca, otkrivajući pri tom svoje ogromne moći. Priče se prepliću namećući nove izazove likovima. Njihovi odnosi se produbljuju, a skriveni detalji iz prošlosti lagano sklapaju složene karaktere.
Otac je opisan kao razuman, praktičan i pomalo dosadan. Priča glupe fore, obavlja kućne poslove, brine se o deci i „ženi“. Kroz njegovu priču se ogleda i sazrevanje dece, koja sa njim ostvaruju emotivan odnos. On se trudi da ispuni svoju ulogu glave porodice, ali mu to pored neuporedivo moćnije Majke, stalno izmiče i postaje neostvativo, zbog čega postaje frustriran. Potenciranjem njegove želje da se dokaže Majci i njene očigledne nadmoći, stiče se utisak da je nepotreban. Njegove lik prepoznajemo kao autentičan, bitan i verovatno najodaniji od svih opisanih karaktera, tek kada biva reprogramiran od strane Mitraista na uslužnog androida, sa kojim ga sve vreme poredimo i snagom volje i emocija uspeva da se otrgne i spase Majku sigurnog uništenja.
Dobar deo prve sezone posvećen je prošlosti (reprogramiranju) Majke. Njen tvorac, pikazan do nekle stereotipnim likom introvertnog naučnika, borca za ljudski rod, uspeva od mašine za ubijanje (Nekromanserke), nakon brojnih neuspeha da napravi Majku nove civilizacije, programiranu da ima sve instinkte i simulira sve potrebne osobine idealne zaštitnice. Ona je bez sumnje najmoćniji lik u seriji i ima veoma kompleksnu priču. Majka je zaštitnik, ali istovremeno i oličenje najopasnijeg protivnika od koga svi, čik i njena deca, strepe. Strah i borba za opstanak je ono što odlučuje kome će se deca prikloniti, pa iracionalna rešenja ka kojima ljudska bića pokazuju sklonost, ipak ostaju ostavljena po strani pred realnim opasnostima.
Deca su ključni element priče. Kroz njihovo sazrevanje i suočavanje sa novim iskustvima se dočarava svet, koji je nekima od njih (Kempionu) jedini dom koji znaju. Kempion je predstvaljen kao najjači od šestoro dece, čiji embrioni su poslati sa Ocem i Majkom. Misterija je zašto na njega ne deluje radijacija koja je ubila ostalu decu iz porodice, pa ga sama ta činjenica jasno izdvaja kao posebnog. On je pažljiv, ematičan, ali i samouveren i ponosan. Kako nije imao konkurenciju, razvio je visoko mišljenje o sebi i svojim sposobnostima. Njegova interakcija sa decom Mitraista, koja i sama imaju već izgrađene uloge u svojoj zajednici, dalje razvija i ističe njegov dominantni karakter. On je autsajder, ali ga druga deca ipak prepoznaju kao saveznika, a možda čak i vođu. Rastrgnut je između ljubavi prema Ocu i Majci i instiktivne potrebe i želje da se socijalizuje sa drugim pripadnicima svoje vrste. On takođe uočava da postoje brojne pojave, koje ne mogu da se objasne saznanjima kojima su ga učili, pa pod pritiskom vršnjaka i željom da se uklopi, ponekad razmišlja o mogućnostima da su Mitraisti u pravu i da odgovor leži u njihovoj religiji.
Radnja je puna religijskih motiva: tu su Otac i Majka kao prva ljudska bića na novom svetu, zmijolike nemani čija uloga se tek nazire, zatim nešto nalik na bezgrešno začeće (mada vrlo erotično opisano), kao i rajska tropska zona u kojoj svi vide spas. Razapeti položaj Majke koji formira u trenucima svoje najveće moći je možda i najefektiniji pokazatelj simobike koja je napravljena sa ciljem da istakne svemoćno biće, koje sa nebesa ubija nepodobne po svojoj volji i proceni. Legende o proročanstvima i odabranom su takođe protkane kroz celu sezonu.
Ono što je zanimljivo je da, za razliku od uobičajenih koncepata u umetnosti i religiji, gde je odabrani poznat ili se barem jednoznačno otkriva u nekom trenutku, ovde imamo prilagođavanje i tumačenje termina odbranog u zavisnosti od lika koji ga tumači i njegovog trenutnog mentalnog stanja. Sama ideja potiče od Mitraista, a svako od njih je po potrebi prilagođava svojim okolnostima, pokazujući time strah i nadu da će nekakav spasitelj da ih povede u bolje sutra.
Ni putnici Mitraističkog broda nisu onakvi kakvim se na prvi pogled čine. Neki od njih (Markus i Su – pobunjenici sa Zemlje) čak doslovno menjaju izgled kako bi se infiltrirali na brod Mitraista i pobegli od sigurne smrti. Njih dvoje duboko vezani tajnom koju moraju da kriju i prošlošću koja ih duboko razdvaja od ostalih saputnika, shvataju da iako dele istu prošlost i vrednosti, počinju potpuno drugačije da sagledavaju stvarnost u novoj sredini. Markus, koji sticajem okolnosti u jednom trenutku postaje vođa manje skupine Mitrista, počinje da čuje glasove i pomišlja da je odabrani. Su se sa druge strane vezuje za dečaka, koji veruje da mu je ona majka, jer je ukrala njen lik. Su je klasičan borac, veoma požrtvovana i jaka. Sa Majkom, prema kojoj oseća strah i nepoverenje, susreće seu trenutku kada je Majka već trudna.
Trudnoća Majke je prilično bizarno opisana. Samo začeće je prikazano kroz nekakvo erotsko sajber iskustvo koje ima sa simulacijom svog tvorca, a čiji cilj je, pretpostavljam download-ovanja koda za generisanje novog bića. Scenarista zatim ide korak dalje dočaravajući nam morbidno isisavanje krvi silovatelja sa Mitraističkog broda (kroz crevo) u cilju održavanja Majčinog fetusa u životu. Glavni šok ipak nastaje tek nakon „trudnoće“ kada umesto odabranog predstavnika ljudske cvilizacije koga svi željno iščekujemo, dobijamo rođenje monstruoznog, sasvim sigurno neprijateljski nastrojenog, moćnog, zmijolikog bića, koje navodno zbog Majčinih sposobnosti može i da leti.
Serija se, ako zanemarimo ludilo na kraju, dotiče mnogih bitnih tema. Međuljudski odnosi, potreba ljudi za imaginarnim (religijom), odrastanje, sukobi, samo su neke od iskustava sa kojima doseljenici moraju da izađu na kraj. Greške koje je čovečanstvo i njegov dom dovelo da propasti, ponavljaju se i u novom svetu. Likovi imaju i svoje specifične lične borbe i dileme zbog kojih ih je moguće sagledati na dubljem nivou. Niko nije ni dobar ni loš. Svako ima kontekst u kome se postupci, ponekad krajnje brutalni, mogu razumeti i opravdati. Čak i ako na prvi pogled odaberemo stranu, otkrivanjem prošlosti svakog od njih, možemo samo da se zapitamo šta bismo mi uradili da smo na njihovom mestu.
Detalji su dosta efektno i smisleno urađeni. Vizuelno se do nekle može napraviti paralela sa ranijim filmovima Ridlija Skota („Alien“, 1979). Scenario je suptilno istkan. Iako na kraju sezone priča ostavlja pomalo razočaravajući utisak, teško je dati definitivnu ocenu bez saznanja o daljem odmotavanju i zamotavanju životnih priča stanovnika Keplera22-b.
Brojna pitanja koja su ostala otvorena čekaju svoj odgovor u narednih, ako je verovati scenaristi (Aron Guzikovski) pet ili šest sezona. Druga sezona je prema poslednjim planovima najavljena za jun 2022. što je više nego dovoljno vremena da se prva pogleda još par puta i razmišlja o tome šta bi moglo da nas čeka u nastavku.
Do sadašnja priča svakako ostavlja veliku širinu za mogući rasplet događaja. Iako se mogu navesti brojni sporni detalji, moj lični utisak je da je serija za sada dosta dobra jer pre svega nudi pregršt tema za razmišljanje, ali i sjajan način za svakog fana naučne fantastike da provede kvalitetno vreme uz svoj dragi ekran.
Publika je oduševljena serijom. Najveći utisak na gledaoce ostavio je Žarko Laušević koji je fantastično izneo svoju ulogu. Lik Velibora mnogima je prirastao za srce. Glumica Ivana Zečević takođe je izazvala pozitivnu rekaciju publike. Iako mlada i relativno nova na sceni, odlično je dočarala ličnost jedne buntovne, gradske devojke željne istine, ali i ljubavi.
Ajs je postao poznat na domaćoj sceni po eksperimentalnim numerama u kojima često ubacuje vulgarnosti, seksualna iskustva koja su obično groteskna, bizarna i ne tako prijatna. Pored takvih pesama, u Nigrutinovom opusu ćete često naći pesme koje se dotiču upotrebe raznih vrsta opijata, najčešće marihuane, kao i raznih opisa dogodovština iz svakodnevnog života. Svoju publiku je privukao baš tim iskakanjem iz okvira hip-hopa, odstupanjem od trenda po pitanju zvuka i unikatnim nazivima pesama i albuma, kao i tekstovima koji govore o stvarima na koje prosečni ljubitelji hip-hopa nisu navikli. Opšti ton i utisak ukomponovan u dela, kao i opisi života, fokusirani su na bedu, bedna iskustva i bednu interakciju sa još bednijim članovima društva, bilo da su oni prijatelji ili potpuni stranci. Ipak, svaka pesma nonsensom vuče na komičnu stranu i čini satiru modernog društva.
Od kada sam video najavu za Besovu adaptaciju Stokerovog Drakule u formi grafičke novele, pa sve do sada, kada po ko zna koji put zaredom prelistavam stranice sjajnog izdanja Čarobne knjige, ne mogu da se otmem utisku koji je dominantan od početka. Ovo prokleto remek-delo je sve samo ne puko prebacivanje jednog medija u drugi, zarad još jedne u nizu adaptacije nečega što je bezbroj puta prežvakano i postalo stereotip za izbegavanje.
Svako koje spoznao muke neke umetnosti zna da bilo kakav prenos od ideje do završne forme često spada u posao sizifovskog kalibra. Dodatna je komplikacija ako se radi oživljavanje i transkribovanje jednog medija u drugi, tako da samo svedoci daleko više promašaja filmova rađenih po knjigama, nego uspešnih izvedbi. Nije drugačije ni kada je strip u pitanju. Pa još naročito ako se, kao Bes, svedete na osnovne tehnike kako autentičnu atmosferu ne biste morali da peglate efektima i time ubeđujete čitaoca u verodostojnost vaše vizije, već samo peške, po kreativnom snegu i ledu, na teritoriji gde se svaka greška vidi i skupo plaća – tušem i perom, u slavu linije, tog najteže ukrotivog likovnog elementa.
Minin razgovor sa starcem nedvosmisleno ukazuje na to da je čitav sistem istina u koje verujemo lažan i da su sve stvari koje uzimamo zdravo za gotovo samo „prazni grobovi“ sa natpisima koji svedoče o sitnim istorijskim lažima, dok je smrt nešto što je daleko od uređenog shvatanja uljuljkanog prosvetiteljstva i vere u ljudsku dobrotu. Naravno, Stoker je ovaj momenat uveo u priču možda iz istih razloga, ali je on ostao utopljen negde u moru estetskih korekcija i stilskih žongliranja.
Sa Džonatanom je takođe slična stvar. Njegova grafička „aura“ je puna snega, zamagljenja i pokušaja da se neljudski obrisi u samom startu nekako racionalizuju. Besov Džonatan nije nikako naivni pravni savetnik iz Londona, već čovek koji čvrsto, možda i prečvrsto stoji na nogama pokušavajući da razume svet oko sebe i odigra svoju ulogu racionalnog i odgovornog stuba buduće porodice, čije mu stvaranje iz kadra u kadar bespovratno izmiče. On je ovde zapravo jedini tragičan lik, jer predstavlja možda i najbolje što bi današnje vreme očekivalo od muškarca koji nije stereotip društveno popularnog i prihvatljivog „uspešnog“ tipa. Njegove osobine su bezvremene i stoga je Besov Džonatan neko ko će se jednako snaći na tegljaču Nostromo, sa sve elijenskim jajetom, kao i u spletovima mračnih lavirinata Drakulinog dvorca usred karpatske nedođije. On je čvrst i racionalan, ali nikako bez emocija. Njegov je problem svedenost i usmerenost, sve ono što bi se očekivalo da „pije vodu“ u svakoj situaciji, osim u jednoj. Igrom slučaja – baš onoj u kojoj se našao i u tome jeste sva tragičnost njegovog lika. Za Besa je Džonatan ono što je Mina za Stokera, ali ne bukvalno preslikano. Dok se Stoker bavi pokušajem da se nevinost i čednost ljudskog roda, oličene u Mini odbrane od demonskog uticaja, Bes je pre zabrinut za slom racionalnosti, formalne logike i tekovina moderne nauke i civilizacije, očitovanih u umerenom i svesnom, ali viteški hrabrom Džonatanu. Čak i crtež sugeriše na to da se glavna borba neće odvijati na očekivanom okultno-religijsko-magijskom planu, već u nebranjenom i neobeleženom mentalnom prostoru glavnih aktera koji sa okultnim interpretacijama Stokera ima veze, ali je po surovosti daleko bliži Lavkravtovom tumačenju okultizma.
Grof je poseban momenat, predstavljen, ne samo kroz prostor oko njega i uznemirujuće, vijugave forme ornamenata, arabeski i pramenova njegove duge sede kose, već i kroz sam zamak. Čitavo arhitektonsko čudovište je pravljeno tako da se grof u njega uklopi savršeno i da predstavlja produžetak njegovog tela, sačinjen od svesnih i nesvesnih nervnih završetaka tako da zamak predstavlja skoro pa organsko jedinstvo sa njegovim vlasnikom. Čak i demonke, vampiruše iz ko zna kojih paklova su tu da se uklope u ambijent, ali i da daju jednu vizuru koja je značajno drugačija nego u uobičajenim interpretacijama čuvenog mesta u knjizi, koje se bavi vampirskim seksom i orgijastičnim hipnagoškim opijanjima. Vampirice su ovde predstavljene, od krajnje deformisanih i arhetipski ružnih i ogavnih matrona visećih grudi, pa sve do uobičajeno zavodljivih lepotica pred kojima svaki muškarac mora da spusti gard i preda svih pet litara krvi. S tim što raspored ovih krvožednica nije sasvim slučajan. One dalje od Džonatana su ružnije i amorfnije, stopljene u spiralne vizije grofovog ludila, dok su one bliže „fizičkim očima“ jako zavodljive i senzualnošću nabijene. Ovakva gradacije iliti predstava nam ukazuje na to da se iza pojavnih oblika naše žudnje za koje se prečesto vezujemo nalaze daleko opasnije i estetski nimalo prihvatljive manifestacije, te da su naša čula ta na koja ne treba da se žalimo, već isključivo na logički aparatus koji nam govori da je objašnjenje na osnovu požude siguran put u stranputicu duha. Bes nam, tako, neumoljivo razotkriva prirodu ljudske percepcije i daje nagoveštaje o tome na koje smo sve načine kontaktirani od vampirskih entiteta i loših uticaja, što je još jedan sjajan zaokret u odnosu na Stokera, kod koga fizička ružnoća, slabost i odbojnost potiču od apstinencije i udaljenosti objekta žudnje.
Naziv igrice The Binding of Isaac ili Žrtvovanje Isa(a)ka potiče iz starozavetnog dela Biblije i poglavlje je u Knjizi Postanka. U sam fokus stavićemo originalnu verziju igrice sa povremenim osvrtima na druge delove. Samu igricu su napravili Edmund McMillen i Florian Himsl, a izašla je 2011. godine.
Kada govorimo o samoj priči na osnovu koje se igrica izgrađuje, kao i o glavnom (i jedinom otključanom pri početku) liku – Isaku, moramo se prvo osvrnuti na originalan narativ, a to je biblijski. Preciznije, radi se starozavetnoj priči koja služi kao večna inspiracija za stvaranje književnih dela, a možemo videti, i veoma savremenih video igrica. Isak je sin Sarin i drugi sin Avra(a)mov. Avram je otac Izrailja, on je toliko poštovao Boga da je bio spreman da žrtvuje vlastitog sina, Isaka, kada mu je Bog to tražio kao test njegove vere. Avram to planira da uradi sa nožem, što vidimo i u samoj uvodnoj priči igrice. Međutim, kao velika razlika jeste to što Isakova majka ne odustaje u svojoj nameri žrtvovanja sina, što se svakako razlikuje od biblijske priče. Majka, kao subjekt, ovde je mnogo nasilnija i potpuno predana, kao bez svesti, kao da joj rođeni sin ništa ne znači. Kod Avrama, naravno, to je mnogo razvijene i psihološki produbljeno, gde mi vidimo njegovu empatiju, a kod majke u igrici nemamo prostora ni šanse da je uočimo. U Starom zavetu, Božija volja ipak zaustavi Avrama neposredno pred žrtvovanje sopstvenog sina.
Sledeća, veoma zanimljiva, ličnost je Cain (Kain). On je Adamov i Evin sin koji je ubio svog brata Avelja, čime je postao prvi ubica i nakon čega je usledilo njegovo prognanstvo. Kada Kain biva oteran, Bog ga ipak na neki način štiti (Curse and mark of Cain). To bi značilo da ako bi neko povredio Kaina to bi mu se vratilo sedmostruko. Ta Božija zaštita se u igrici možda može poistovetiti sa Lucky Foot predmetom koji Kain poseduje i koje ga štiti od drugih, negativnih, predmeta i time mu daje određene prednosti. S druge strane, sam Avelj se u igrici pojavljuje kao sasvim sporedan lik – duh koji prosto prati Isaka, kao glavnog lika. On nema nikakve posebne sposobnosti, ako uopšte ikakve i ima.
Sada ćemo otvoriti i priču o prvim ljudima koje je Bog stvorio, a ujedno i prvorodnom grehu. Još jedan od likova koji se javljaju je Eve, takozvana Eva. U originalnog priči Eva je prva žena nastala od Adamovog rebra, takođe i prva grešnica jer je (prva) pojela zabranjeno voće (što nam već dosta govori) sa drveta znanja, na šta je bila navedena. Interesantno je da se, verovatno inspirisano time, ona pretvara u demona kada igra to zahteva (pred sam gubitak svih života). Takođe jedan od njenih „pomoćnika“ je mrtva ptica, vrlo verovatno vrana, što pridodaje njenom mračnom karakteru. Ovde bih pristupila subjektivno rekavši da Evu ne smatram za tako veliku grešnicu da bismo je ovako oslikavali u igrici, dok sa druge strane razumem da je tako zbog same tematike i potrebe igrice. Ipak, ako bismo želeli da izvršimo „Evinu odbranu“ – ona nije bila prisutna kada se Bog obraćao Adamu upozorivši ga da ne sme jesti pomenute plodove, ali se govori da je toga ipak bila svesna. Međutim, ona nije zdravorazumski odlučila da to uradi i da pođe putem grešnika, već je velikim delom bila izmanipulisana. Istinski, Adam je taj koji se takođe ogrešio, njegova greška se čini većom ako uzemo u obzir to da se Bog njemu direktno obratio i upozorio na zabranjeni plod. Adama ipak nigde ne nalazimo (mada čini se da se na neki način pojavljuje u kasnijim delovima, o kojima ovde ne govorimo). Prvorodni greh se pripisuje oboma, lično smatram da bismo i njega mogli tu negde, u samom originalu, smestiti, ako već njihove greške tretiramo u skladu sa igricom. U kontrast možemo dovesti i sam edenski vrt iz koga je biblijska Eva pala u same dubine pećina i podruma u kojima Eva iz igrice dela, sva mračna i demonski nastrojena.
Iako istorija ne pruža uvid u postojanje neke ‘uzor’ civilizacije od koje umjetnosti i učenje ponavljaju crno bijelu raspodjelu dobra i zla, ljudi, stvaraoci, malo koliko ih je bilo, znali su dovoljno da pronesu riječ o tome kroz vjekove. Jer budimo iskreni prema sebi, onako surovo, moderno, ne postoji siva boja. Kada se svaki odnos i situacija stave na tas vage, svaka na svijetu pojedinačno, uvijek postoje samo dva vida sagledavanja – da je nešto u redu ili ne. Protekla razdoblja su ljude stavljala u jednu možda prostiju ali i fizički okrutniju situaciju da je izbor bilo lakše napraviti. Umrijeti za valjan cilj, poslednji dah utrošiti na iskupljenje čovječanstva i svih nas ponaosob. U nekim vremenima takvim ljudima smo podizali spomenike (ne svima) i posvećivali ih ‘neznanim junacima’, činjenica da i danas baš starije generacije će vam reći koja je ‘kuća’ valjala, a koja ne. Šta su im preci radili i kako su opstajali. Do vraga, čak su i pisali djela o ‘primjerima čojstva’, a onda opet gdje su nam primjeri toga danas? Čini se kako je negdje tokom vremena došlo do potpunog otcjepljenja između onog šta je čovjek mogao biti i onoga što jeste. Snovi kojima se često težilo u realnosti trajno su ostali zaključani u svijetu nemogućeg a većina nas je prihvatila nepromjenljivost vremena i prostora u kom smo se našli.
,,Gdje ti je zdrav razum? Nijedna od ovih knjiga nije u saglasnosti sa ostalima. Ovdje si zaključana godinama sa skoro pravom prokletom Vavilonskom kulom. Dođi sebi više! Ljudi u onim knjigama nikada nijesu zaista živjeli. Hajde sada.”
Sindrom pretvaranja tkiva u kost (fibrodisplazija osifikans progresiva, FOP, Munčmejer bolest) je ekstremno retka anomalija gde se konektivno tkivo pretvara u koštano i trenutno je jedina bolest gde se jedan organ pretvara u drugi. Drugim rečima osoba okoštava dok ne postane statua odnosno dok se ne formira još jedan skelet preko onoga postojećeg. Hiruško odstranjenje donosi reparaciju kojom se ovo obnovi još jače. Pacijenti u jednom trenutku odluče u kom položaju žele da se zateknu kad okoštavanje završi sa cementiranjem da bi mogli da imaju koliko toliko, život.
I posle Bluberija – Vestern. Planirao sam da se, nakon teksta o Bluberiju, vratim svojoj rubrici o obaveznim klasicima žanra, ali sam, tokom pauze pisanja, pročitao jedan odličan vestern strip za koji smatram da treba da ima svoj zasluženi prostor. Zato sam odlučio da zasučem rukave i prionem na posao.
Jasan uvid u to je priča koja otvara serijal Psi umiru zimi. Tu se upoznajemo sa Durangom koji dolazi na poziv svog brata u pomoć gradu koji je pod terorom bogatog zemljoposednika i njegove bande.
Čovek koji stoji iza ovog serijala i kome možemo da zahvalimo na stvaranju Duranga je Iv Svolf (Yves Swolfs) koji je ujedno i scenarista i crtač ovog serijala, bar prvih trinaest epizoda, posle toga se crteža uhvatio Tieri Žiroud (Thierry Giroud). Što se Svolfa tiče dokazao se kao uspešan scenarista i crtač, naročito vesterna i šuška se da uskoro možemo da očekujemo još jedan njegov vestern serijal na našem tržištu.