Za igranje ove „igre” vam je potrebno nekoliko stvari: verski fanatizam, ekstremno slaba volja duha, nekoliko trauma i strahova koje vučete kroz uverenja iz ko zna kog perioda života, bar tri nedovoljno jaka sveštena lica (nije igra ako bar tri puta ne omane izvedba), jedan stručni lik po izboru da eventualno reši stvar (šaman, sveštenik, baba Stamena iz Malog Mojmilova,…) i čak nekoliko godina na bacanje tokom kojih ćete se družiti sa svojim novim drugarima. Problem sa ovom igrom je što se ona igra kada se njoj hoće i neretko, odabrani dobije više prvih nagrada nego što je očekivao.
Interesantna je statistika koja govori da su zaposednuti uglavnom žene a da je tesna trka između njih i svih drugih (kako god da se deklarišu) koji su od strane majki bili izloženi verskom fanatizmu. Razlozi za prizivanja su uglavnom potraga za moćima ili statusom. Mana ove igre je mogućnost da pobednik ne poživi baš dugo nakon igranja. Ono što posebno oduševljava (pretpostavivši da su demonolika bića stvarna kao i sam proces) je da ljudi uporno posežu za ovim, ubeđeni da tek tako mogu da kontrolišu i komanduju nečemu starom eonima.
Bavimo se samim činom pa ćemo neobičnim „posetiocima” dati drugi prostor.
Terens Korel (osmogodišnji dečak iz Milvokija) je primer da se neznanje često završi pogubno. Ovaj autistični dečak okarakterisan kao zaposednut stradao je od samougušenja tokom egzorcizma, užasnut. Ovo nije usamljen slučaj ali nisu usamljeni ni primeri koje niko živ ne ume da objasni drugačije.
Lord Mammon je dobio svojih pet minuta slave kada je korisnik pod nikom „Varden 666” objavio svoje iskustvo u kome tvrdi da je ovaj demon ne samo oličenje pohlepe već je i izvor izobilja. Nije propustio ni da ostavi detaljno uputstvo kako da to izvedete kod kuće pa je to iznedrilo subkulturu sa pregršt snimaka i fotki od kojih su neke prilično uznemirujuće, posebno kad su u pitanju telesne povrede.
„Ouija Board” je divan način da se družite i u časovima dokolice prizovete po koji mrzovoljni entitet. Bar tako kažu filmovi (a ja vam neću odati previše detalja iz svoje arhive). Najveći zabeleženi slučaj preko bare se odigravao od oktobra 2006. do juna 2007. godine. Kako to biva, po nepisanom pravilu, mesto događaja bi trebalo da je sveto. Tačnije, u pitanju je bila katolička škola blizu Meksiko Sitija. Od 4.000 đaka čak 512 se naprasno razbolelo misterioznom bolesti (glavobolje, paralize, čudno ponašanje) čiji su se simptomi naprasno pojavljivali i nestajali. Istraga je pokazala da je izvesna Marija tražila od demona putem ove table da njena škola pobedi neku drugu školu u igranju basketa. Marija je izbačena a dok je odlazila, onako usput, ih je proklela. Danas ta škola i te kako ima gomile neobjašnjivih fenomena.
Julian Grimet je prizvao Vine, sasvim zadovoljan što demon nije bio zao već vrlo uslužan. Vine je kralj (negde kraljica a uglavnom zverolika spodoba) pakla po nekim hijerarhijama no, ovaj momak tvrdi da Vine se strogo distancira od toga i da ima vrlo izgrađen osećaj za samopoštovanje. Nije traženo ništa zauzvrat, što ovaj primer razlikuje od drugih. Nemojte da vas ohrabri ovo, od miliona demona još ni jedan nije proglašen za izviđačicu godine.
Pisac poznat kao Vesting već je imao iskustva sa “anđelom” Harielom moleći ga da mu spase sina. Kad je posegnuo za istim da reši svoju emotivnu vezu odazvao se neko drugi prvobitno mu pomogavši u mnogo slučajeva da bi mu na kraju sve oduzeo, zaključno sa sinom. Posebno bolesno je što se nakon svog tog gubitka demon ponudio da ga uteši.
Prva dama Lilit nije izuzeta od uznemiravanja pa je tako Tim Vud sa svojim timom prilikom istrage u kući Seli (2018) koja je jedno od stalnih paranormalnih vrućih tačaka Kanzasa, odlučio da prizovu bilo kog demona. Koristeći se „The Munich Manual of Demonic Magic” priručnikom i neću vam reći kojim lajetom iznutra, tražili su odraz u ogledalu i odgovore o razrešenju zločina. Umesto odgovora dobili su višestruke povrede i pregršt modrica.
Fil Vitaker je recimo, zapeo u sred tuđeg rituala. Odrastao je verujući da su demoni izmišljotina crkve sve dok na kakvom društvenom događaju gde je radio kao domar nije naleteo u kakvoj većoj ostavi na 6 osoba u ogrtačima sa kapuljačama preko glava. Okupljeni oko zvezde sa 11 krakova probudili su radoznalost u njemu. Video je dimnu, tamnu figuru kako se pojavljuje unutar zvezde, koju su oni nazivali Moloh. Moloch je smatrao da bi mogao malo bolje da se upozna sa svojim novim očevicem pa se pojavio kod nesretnika u kući te večeri u životinjskoj formi sa krvavo crvenim očima. I kako stvari stoje, od tada se druže intezivno.
Teorija da oko trojke izjutra demoni vole da napadaju donosi priču o Kimberli, odgajanoj u hrišćanskom duhu. Ona, kao i članovi njene porodice su imali i dar ESP fenomena (paraliza sna). Napunivši 15 godina njeno interesovanje za okultno raste i ona na posletku priziva demona po imenu Zozo. Neprestane povrede i bol koji joj je nanošen dovele su naposletku do pojave mračne prilike koja ju je na kraju poslala u bolnicu.
Tri demona (Belial, Maltus i Legion) su 2011. godine u Vinipegu (Manitoba) u sred evangelističke crkve izvela performans. Sveštenici nisu uspeli ni iz tri pokušaja da proteraju ovu ekipu, na očigled mnogih očevidaca.
Jedna od inspiracija za „Egzorcistu” je svakako istinita priča o Robiju Manhajmu (poznat i kao Ronald Doe, pripadnik nemačke luteranske crkve, Merilend) nad kime su vršili egzorcizam daleke 1930. godine (negde stoji i 1939. godina). Sve što je mladić hteo je da dozove svoju voljenu tetku sklonu spiritualizmu. Umesto nje pojavio se demon koga je zabavljalo da ga pred svima razvlači kao krpu ili drži satima u levitaciji. Ni ovde egzorcizmi nisu upalili (možda…je neprikladno isterivati nešto staro eonima sa receptima starim par hiljada godina ali avaj, navodno spališe sve pre toga). Naposletku je demonu dojadilo pa je „kao” otišao a mladić je ostao izlomljen u svim oblicima. Postao je poliglota kad se najmanje nadao (uglavnom na izumrlim ili nama nepoznatim jezicima za čije izgovaranje je neophodno i da uvrćete vrat što je vrlo čudno ako znamo da je proveo radni vek u NASI navodno se ne sećajući svega ovoga). Mučenik je iskusio 30 egzorcizama da bi mu isterali mnoštvo entiteta, duhova i demona (tehnički duhovi nisu demoni a i nismo bili tamo, zar ne?).
Nije bolje prošao ni sveštenik koji je pored totalno ugruvanog tela ostao i sa slomljenim nosem. Pri snimanju filma porodica je insistirala da umesto dečaka glavni lik u filmu bude devojčica (za slučaj da se pitate otkud to). Ekipa filma (1973, režija Vilijam Fridkin) je, takođe, nadrljala. Većina seta je izgorela ali je soba „glavnog lika” ostala netaknuta, glumci Blair i Burstin su zadobili dugotrajne povrede tokom incidenata, glumci Džek MekGovran i Vasiliki Maliaros su poginuli dok je film bio u post produkciji kao i njihovi likovi u filmu, dosta rođaka set ekipe je preminulo tokom snimanja a Džejson Miler zamalo da izgine zbog motocikla (glumi sveštenika Damiena Karasa). Oprema se kvarila, glavna glumica je primila toliko pretnji smrću da je imala telohranitelje a glumica Mercedes MekKejmbridž koja je dala glas demonu Pazuzu je doživela tragediju u kojoj je njen sin ubio svoju ženu i decu pa izvršio samoubistvo. Izgleda da nije pametno ni spominjati ih, nadam se da im pisanje tekstova ne smeta.
Mnogi veruju da je i samo gledanje ovog filma „poziv” za zaposednutost što ga čini zabranjenim u svakoj zemlji srednjeg istoka sem u Libanu, Na premijerama bi tukle grmljavine, dešavale se masovne tuče, ljudi su prijavljivali demonske zvukove, padali bi u nesvet (jednu osobu je takav pad koštao slomljene vilice pa je tužila filmadžije da su je unakazili subliminalnim porukama). Sniman je dvaput duže od predviđenog vremena pa je koštao i dvaput skuplje. Ako vam se više čita, knjiga je „The Exorcist” (William Blatty, 1971).
Još jedan slučaj je bio inspirativan za ovakve filmove. A to je: Ana Elisabet „Ana Liza” Mišel (21.09.1952-01.07.1976). Ova Nemica koja je odrasla (sa još tri sestre) pod strogim verskim patronatom svoje mame imala je dijagnozu epileptične šizofrenije (čeonog režnja) i seriju bezuspešnih pokušaja lečenja. Dijagnoza joj je postavljena u njenoj 16. godini nakon teškog napada (grand mal) a usput joj prikačiše i depresiju. Do 20. godine postala je netolerantna na religijske momente a glasovi su počeli da odzvanjaju u njenoj glavi. Postaje suicidalna i tokom narednih pet godina su na njoj isprobali razne lekove. Kako ništa nije upalilo ona i njena porodica zaključuju da je zaposednuta i traže od Katoličke crkve da izvede egzorcizam. Dva sveštenika ovog posebnog reda su dugo odbijala da dođu da bi na kraju uz blagoslov lokalnog biskupa (Josef Strangl, 1975) došli i od tog časa roditelji su prekinuli svaki kontakt sa njenim lekarima. Vrlo brzo je prestala je da jede i kao uzrok njene smrti zabeležena je izgladnelost sa dehidracijom, nakon izvedenih čak 67 egzorcizama koji bi trajali satima. Deset meseci otprilike je trajalo ovo iznurivanje a u času smrti težila je samo 30kg, imala je polomljena kolena i pneumoniju. Zakon je reagovao, iako kasno, pa su dva sveštenika kao i roditelji (Josef i Ana) osuđeni za ubistvo zanemarivanjem i dobiše po 6 meseci zatvora i tri godine uslovno plativši usput i kaznu u iznosu od 60 maraka. Po ovoj nesretnoj priči snimljen je film „The Exorcism of Emily Rose” (2005). Otac Ernst Alt je ostavio detaljan zapis o njenim pokušajima da uđe u crkvu sa sve specijalnim efektima koje je samo ona doživela.
Infestatio (zaraženost) je naziv „struke” za ovo stanje a evo kako izgleda delić onoga što bi ste u ovom slučaju mogli da slušate nedeljama bez prestanka. Doduše, jedan je od ritualnih tekstova, ostale ljubomorno čuvam (Rituale Romanum, 1614):
„Exorcizamus te, omnis immundus spiritus, omnis satanica potestas, omnis incursio infernalis adversarii, omnis legio, omnis congregatio et secta diabolica. Ergo, omnis legio diabolica, adjuramus te…cessa decipere humanas creaturas, eisque æternæ perditionìs venenum propinare…Vade, satana, inventor et magister omnis fallaciæ, hostis humanæ salutis…”
Posebno je isticano da je bila oslobođena demona, trenutak pred smrt. Danas je njen grob mesto pohođenja vernika.
Najčešći demoni koji opsedaju: Lucifer, Kain, Mamon, Juda Iskariotski, Belial (taj je baš čest), Legion, Nero, raznorazni anđeli, vanzemaljci, duhovi preminulih i mitska bića…ali nemojte zaboraviti da su ovi entiteti skloni laganju pa čak i oko imena. Iako je Isus možda najpoznatiji egzorcista svih vremena tome lično nismo prisustvovali a ova pojava ne pita za veroispovest i možete je „sresti” kod skoro svih naroda koji su ikada živeli (kod nekih, kao što je Dalit u Indiji se ovo izvodi grupnim silovanjem pa ubistvom što postavlja pitanje šta je ovde zapravo lice zla).
Majkl Tejlor je godine 1974. počeo da bude predmet izbegavanja od strane svoje žene Kristine jer je, kako je ona svedočila, počeo da se ponaša krajnje zlurado. Naravno, prva pomoć se sastojala u tome da se nesretni čovek umesto u bolnicu odvede u lokalnu crkvenu grupu što je rezultiralo da ovaj napadne fizički sve odreda. Otac Piter Vinsent je izveo egzorcizam u trajanju od 24 sata isterujući čitavih 40 demona iz njega. Ipak je neki pretekao jer je Majkl po dolasku kući golim rukama zadavio svoju ženu, isčupao joj oči i jezik, udavio je njihovu pudlu a svoj krvavi pir je proslavio go i prekriven krvlju igrajući po ulici.
Zaposednutost porodice Smurl iz zapadnog Pitstona trajala je od 1974-1989. godine. Ovde je demon bacao njihovog psa o zidove, rasturao kuću, proizvodio nesnosan smrad a članovi porodice su neretko bili gurani niz stepenice ili seksualno napastvovani. Nakon silne borbe i molitvi konačno su se rešili zla a ostao je dokumentarac „Haunted” (20th Century Fox) pa prosudite sami pričamo li ovde o poltergejstu, demonu ili nečem trećem.
Porodica Peron je sa svojih pet ćerki preselila u savršen dom u Burilvilu (Roud ostrvo). Pored smrada i poznavanja nepoznatih jezika zabeleženo je da su članovi ove porodice leteli iz sobe u sobu. Ova tragedija ne prestaje ni danas a vama bi mogla biti poznata kroz film „The Conjuring”, 2013.
Ana Eklund je 1912. godine (14 godina) u Ajovi iskusila neprirodne sile. Specifičnost ovog slučaja je da su pored mnogobrojnih demona u njoj se nalazili i njeni otac i tetka. Isterivanja su bila kratkog daha pa bi često levitirala, pričala drugačijim glasovima i jezicima izvodeći skaradne performanse kao što je pentranje po zidovima kao pauk. Tek 1928. godine nakon egzorcizma koji je trajao 28 dana došla je sebi.
Elizabet Knap (Groton, Masačusec) bila je ćerka farmera koji je radio za porodicu Vilard (baš prigodno jer je vlasnik ove farme sveštenik Samjuel, 1671-1672). Ovo je jedan od retkih slučajeva koji je isuviše dobro dokumentovan. Nakon nemogućnosti da trpi bolove u svom telu (ovde ima 16 godina) priznaje da je sklopila pakt sa demonom menjajući dušu za novac i večnu mladost. Danima bi vrištala: „Novac, novac, greh, mizerija, mizerija” a ostalo je zabeleženo da ni nekoliko jakih ljudi nisu mogli da je zadrže. Poslednji unos govori kako joj je ipak potreban neko stručniji.
Latoja Amons, njena mama i troje dece (2014) postali je vest u Gariju (Indijana). Njihov dom je nazvan „Kućom Demona” a krasila ga je neverovatna količina velikih, crnih muva. Pored standardnih simptoma zaposednutosti njena deca su hodala unazad po zidovima, levitirala a neretko bi bila tučena nevidljivim silama. Govorili bi na čudnim jezicima, drugačijim tonalitetima i verovali ili ne ovoj priči, vlasti tog kraja su ovo potvrdili kao paranormalnu pojavu zaključavši ovaj slučaj kao „top secret” prosleđen FBI-ju.
„Julija” je 2008. godine imala priliku da prestravi dr. Ričarda E. Galagera (psihijatar i profesor kliničke psihijatrije) u Njujorku. Sproveli su mnoge testove bazirane na nauci i utvrdili da nisu pronašli znake bilo kakvog mentalnog oboljenja. Lekari su lično prisustvovali njenom levitiranju, vidovitosti, predmetima koji se sami pomeraju i slično. Ovo je redak slučaj gde se jedan skeptik doktor potpisuje na dijagnozu demonske zaposednutosti. Sprovedeno je mnoštvo isterivanja ali ona je sirota i dan danas zaposednuta.
Klara Germana Cele je 16-godišnja devojčica (1906) iz južne Afrike koja je zaposednuta mogla da vidovito odaje svačije tajne i misli. Nije podnosila svete predmete a časne sestre koje su je pazile bi bile premlaćivane i neretko bi ih bacala preko sobe. Što se tiče jezika u ovom slučaju dete je govorilo mnogim ali ovozemaljskim jezicima sa kojima tako fluentno nije pre toga dolazila u dodir. Ostao je spisak od 170 ljudi koji su prisustvovali njenom levitiranju tokom izvođenja isterivanja.
Gotlibin Ditus doživela je ovu strahotu u Nemačkoj (1842-1843, Crna šuma). Šume umeju da iznedre čudne stvari tokom noći ali kad su počele da pristižu prijave da bledunjava ženska prilika nosi po šumi bebu u rukama postalo je jasno da tu ima nečega zloslutnijeg. Naime, Gotlibin je bila zaposednuta ženom koja je ubila svoju bebu i da stvar bude čudnija stalno je povraćala staklo i pesak. Bilo je potrebno dve godine da se reši entiteta.
Maričica Irina Kornići je slučaj koji je doveo do osude na 14 godina, petoro pripadnika Rumunske pravoslavne crkve. Otac Korogeanu je izveo isterivanje koje je rezultiralo smrću 23-godišnje devojke. Obrt priče nastaje kad se pojavio nalaz patologa koji svedoči da je ona zapravo preminula od prevelike doze adrenalina koji su joj dali med. tehničari u ambulantnim kolima (nakon anonimne prijave da joj nešto rade u podrumu crkve). Imate sjajan film ponesen ovom pričom („The Crucifixion”, 2017).
Časne sestre Ursuline (1611) su sjajan primer grupne zaposednutosti. Ovu igranku je započela 17-godišnja časna sestra Madelina koja je (ako je po traču) imala aferu sa sveštenikom u predhodnom manastiru. Kad su je prebacili u novi počela je da se ponaša lucidno i gnuša svetih predmeta. Još tri časne sestre su počele da luduju da bi na kraju iste godine osam sestara bilo van svake kontrole. Tokom egzorcizma Madelina je priznala da je njen ljubavnik, otac Galfridi sklopio pakt sa demonom (inače on se rešio bede i prozivke tražeći njen premeštaj) . Njega su spalili nabodenog na kolac i sve su nekim čudom ozdravile.
Gina, ćerka kolumbijskog imigranta sa Floride je u TV prenosu bila predmet isterivanja (04.04.1991, ABC TV dokumentarac, voditelj: Barbara Valters). Ovo je odobrio Vatikan a sam čin je predvodio James LeBar u trajanju od 6 sati.
Teorija da je dovoljno znati ime demona da bi vam bio u vlasti očigledno (tako kažu) uspeva izgleda jedino kod isteravanja Džinova u istočnjačkim religijama i kulturama.
Među ukletim „predmetima” najpoznatiji su:
Dybbok kutija: Ovo je strahoviti demon koji nam dolazi iz judejskih verovanja, zarobljen u kutiji punoj magičnih predmeta koju ne treba otvarati. Imate istoimeni film.
Annabelle: Krpeni zlotvor koji se čuva pod gomilom krsteva i katanaca u muzeju paranormalnog.
„The hands resist him”: Ovo je slika autora Bila Stonehama na kojoj se šake pomeraju a dete sa slike je u nemilosti lutke pored. Vlasnik galerije i nekoliko kritičara je preminulo pod misterioznim okolnostima.
slika dečaka koji plače: Autora Đovanija Bragolina (1950) postoji u više verzija, lično imam komplet u afro verziji i ne, nemam nameru da ih razdvajam jer kada se slika uplakanog dečaka razdvoji od nasmejane devojčice sve što imate se spali do temelja – sem slike koja ostane netaknuta.
Busby Stoop stolica: Do te mere ukleta da je drže zakucanu visoko na zidu muzeja „Thirsk” da neko ne bi slučajno seo na nju. Na njoj je sedeo Tomas Busbi pre nego je obešen za svoje zločine a uredno je prokleo sve koji budu seli na njegovu stolicu unesrećivši time 63e ljudi koji su preminuli.
venčana haljina Ane Baker: Godine 1800. mlada dama iz bogate kuće se zaljubila u gvožđara, što se nije dopalo njenom ocu. Odbila je mnoge prosce posle toga i na kraju je umrla ljuta i ogorčena 1914. godine ostavivši venčanu haljinu u svojoj porodičnoj kući gde je možete videti i danas. Veruje se da je pokretanje haljine posledica Aninog venčanog plesa koji ona izvodi posthumno.
Basano vaza: Od čistog srebra iz 15. veka, pripadala je Italijanki koja je ubijena na samo veče svog venčanja grleći tu istu vazu a posle njene smrti vaza je prenošena od člana do člana familije koseći ih smrću jednog po jednog sve dok je nisu sakrili. Neki pametnjaković ju je pronašao 1988. a čak ni natpis na njoj da donosi smrt nije mnogo pomogao pa je kletva počela da ubija ponovo. Muzeji je ne žele pa je trenutno zakopana u kovčegu na skrovitom mestu.
Dijamant „Nada”: Ukleti kamičak od 45,5 karata i vrednosti 250 miliona dolara koji je Zemlja sklepala pre 1.1 milijardu godina potamanio je nekoliko ljudi uključujući i par kraljeva kroz razvode, samoubistva, robijanja, torture, bankrotstva i mizerije raznih vrsta. Na kraju ga je „usvojio” Smitsonijan (Natural History) muzej u Vašingtonu gde je dostupan pogledima publike.
Ratničke maske Maora sa Novog Zelanda: Verovanje je da ako ratnik pogine u boju njegova duša nastanjuje masku i iako ne štete muškarcima opasne su za trudne žene jer vrlo brzo dolazi do komplikacija pa čak i smrti.
ogledalo „Myrtes Plantation”: Sadrži duhove Sare Vudruf i njene dece koji su otrovani pa do dana današnjeg u njemu viđaju njihove likove i male šake po staklu.
Robert: Posesivan lutak koji je opsedao dečaka Roberta Eugena Otoa čitavog života pa je čovek na kraju morao da se vrati njihovom prijateljstvu. Danas je u „Old Post Office and Customhouse”. Odgovoran je za polomljene kosti, gubitke poslova, razvode, nesreće a svako ko ga ne ispoštuje kad ga poseti prođe slično.
Majmunče sa harmonikom: Igračka koju ako dotaknete počinje da vas uhodi a možete je videti u sva tri filma o Anabel kao detalj na komodi.
ukleto ogledalo br.2 Stivena Zelmana: Korišćeno predhodno u ritualima prizivanja njegove mrtve familije koji su se oslikavali sve dok nije počelo da oslikava (kristalomansija) i izobličena lica koja su vlasnika smestila u mentalnu ustanovu.
Satanistička lutka: Izvesni radoznalac je pronašao ovu izvitoperenu lutku na obali a ona mu je izvukla svu energiju a prikaze su ga proganjale. Mada ga je jedna od utvara ipak izvela odatle. Smeštena je u „Waren” muzej.
„Borley Rectory” cigla: Pripada nekadašnjem zdanju koje je ukleto od samog početka gradnje 1862. godine. Hari Prajs je o ovoj kući napisao dve knjige a postoji i dostupan dokumentarac u crno beloj tehnici sa intervjuom pisca koji svedoči o duhovima časnih sestara i mnogo drugih poslastica za ljubitelje paranormalnog. Ako je vatra nije sredila onda jeste demoliranje 1944. god.
lutka senki: Sklepana od maš papira i perja ali i od ljudskih i životinjskih kostiju služila je za satanistički ritual. Nemojte je gledati u oči jer će vam doći u snove.
veštičije lutke: Ima ih raznih ali ove dve sem što nemaju uši ništa ne razlikuje od običnih lutaka pa je to prevarilo mnoge skupljače da ih dodaju svojoj kolekciji. Deca bi se razboljevala a lutke bi se švrćkale po kući čak i ako bi ih zatvorili u sanduk ili kutiju.
ukleti klavir: I on je u filmu „Conjuring 2”. Ima običaj da svira sam i to satima.
Mendi: Lutkica milog izgleda napravljena u Nemačkoj oko 1920. godine. Kad su shvatili da ova lutka plače i cereka se mnogo pre nego je taj mehanizam osmišljen poklonjena je „Quest” muzeju u Kolumbiji (Kanada). Voli da sakriva stvari, čerupa druge lutke a prepoznaćete je po polupanoj porcelanskog glavi i bebećoj garderobi.
japanska lutka u kimonu: Godine 1918, 17-godišnjak Ikići Suzuki je kupio ovu lutku svojoj dvogodišnjoj sestri Okiku u Tanuka Kođi ulici u Saporu. Vrlo brzo devojčica se razbolela i preminula a porodica je u njenu spomen zadržala lutku od koje se ona nije razdvajala. Vremenom, kratka kosa lutke je narasla do kolena i da bude jezivije kosa je ispitana od strane naučnika koji su potvrdili da je ljudska.
„Joliet”: Ana G. je imala tu nesreću da bude vlasnik ne samo zaposednute nego i uklete lutke koja je navodno doprinela da svaka žena u familiji rodi blizance (dečaka i devojčicu) da bi dečaci preminuli posle samo tri dana. Noću bi iz nje izlazili zvuci plačnih beba a dok nisu shvatili povezanost lutka je prenošena generacijski sa majki na ćerke. Neće da je se reše jer veruju da ako se nešto desi ovoj lutki desiće se i dušama preminulih dečaka pa je maze i paze a ona nastavlja da uništava njihove živote.
Zombi vudu lutka: Zanimljiv miks ove lutke poznatije kao „Galveston Teksas Zombi lutka” koja voli da se pobije sa vlasnikom dolazi do izražaja oktobra 2004. kad je neimenovana žena ovo kupila kao suvenir iz Nju Orleansa – Dopremila ju je kući u metalnoj kutiji i izložila u izlog. Kad je napadnuta i nije upalilo spaljivanje i seckanje lutke prodala ju je na „E-bay” sajtu samo da bi je ubrzo kupac obavestio da mu je kutija stigla prazna. Pronašla je lutku sutradan, prljavu na pragu svoje kuće.
Sarita: Plavokosa lutkica koja je poklonjena Ivoni Nunez u Peruu 2010. godine. Ova lutka se šeta, grebe decu i ima fetiš da vas gleda dok spavate.
Leda: Henri Voren se vratio rodnom domu i u razrušenoj kući pronašao marionetsku lutku koju je muzej procenio na 250 godina starosti. U njoj je duh 6-godišnjaka koji se udavio oko 1700. godine. Lutka izaziva histerije i nervne slomove kod ljudi.
Harold: Pisac Artur Kenada (2004) je pazario lutka iz 1930. od koga ljudima pripadne muka od samog pogleda. Razboljevaju se, imaju glavobolje, mučnine, konfuziju i osećaj da je lutak sa njima u sobi noću. U lutki je čovek po imenu Harold, jedna mentalno nestabilna žena i demon koji voli da pleše sa Đavolom.
„Atlas opscura” pominje okovani hrast (Alton, Engleska), Đavola (Svansea, Vels), Tradicionalni inžinjerski kamen (Fairbanks, Aljaska), Baksuzna slova PH u studenskom domu Sveti Salvador na pločniku (Sv. Andrej, Škotska), statua Majkla Džeksona (Mančester, Engleska), zamak „Craig-e-Clair” (Rosko, Engleska), drevna seks kletva (Agios Tychon, Kipar), loza sa porodičnog groblja iz 1800-e (Dummerston, Vermont), ukleti memorijal pukovnika Baka (Buckport, Mejn), ukleti porodični bazen porodice Castellnou (Rubi, Španija), “Koh Hingham” ostrvo crnih kamenčića (Tajland), kuća Lave (Belvedere, Tiburon) , slika „The Anguished Man” (autor je pomešao boje sa svojom krvlju pa izvršio samoubistvo. Slika je i dalje u vlasništvu u Kumriji, Engleska), kletva „Ice man” mumije (Otkriven 1991 u Otzal alpima, Italija a poznatiji kao Ozi, živeo je oko 3000. godine p.n.e.). Prilično očuvan i danas je neverovatan a odgovoran je navodno za čak sedam smrti onih koji su imali veze s njegovim pronalaskom ili izučavanjem), ukleti grob Tutankamona (skoro svi sa ove ekspedicije su nadrljali a mnogi su i preminuli, bez logičnog objašnjenja ili od neverovatnih uzroka koji ubijaju jednom u million)… i tako u beskrajon.
O nama i nekim posebnim predmetima kao što su knjige ćemo posebno.
S ljubavlju, Elena Alexandra
SF skupina Orion službeno je osnovana još daleke 2007. godine, kao sekcija Astronomskog društva Gea X. Međutim, intenzivne aktivnosti započeli smo u svibnju 2010. godine, kada smo prvi sastanak održali u subotu 15. svibnja, dok se redovito sa sastancima krenulo od 23. rujna iste godine prikazivanjem prve sezone serijala Firefly. Naime, naša skupina započinje rad prikazivanjem ciklusa SF klasika gdje se stvorila jezgra ljudi koja se nastavila redovno okupljati svakog četvrtka u 20h u prostorijama Zajednice tehničke kulture grada Slavonskog Broda. Uveden je koncept autora tjedna (op.a. kasnije autora mjeseca) gdje se ambiciozno raspravljalo o književnim klasicima SF-a (Asimov, Clarke, Heinlein, Le Guin … itd), a u međuvremenu smo počeli s prikazivanjem SF filmova i serija kao i dokumentarnih serijala poput popularnih Ancient Aliensa i UFO Huntersa. Od 2011. krećemo s predavanjima iz područja rubnoznanstvenih tema kolega Ratka Martinovića i Gorana Kolarića, nakon kojih su mnogi drugi naši članovi održavali predavanja iz područja astronomije, o SF autorima i SF filmovima, računalnim igrama, umjetnoj inteligenciji, NLO-ima i sl. Kroz sve godine zadržali smo uglavnom slični koncept rada: SF filmovi/serije, dokumentarci, predavanja, radionice, književne večeri, društvene igre. Obično krećemo sa sastancima u siječnju i kolovozu kada zapravo imamo po dva sastanka, predzadnji četvrtak u siječnju/kolovozu imamo prvi dogovor nakon zimske/ljetne pauze, i onda zadnji četvrtak u siječnju/kolovozu filmsku večer pa onda u veljači/rujnu nastavljamo sa sastancima redovno.
Naslovnice su dosad izradili: Goran Marić, Slaven Šokčević, Lidija Salopek, Željko Matuško i Antonija Golić. U svakom broju na sredinu fanzina stavili bi tekst koji nam je bio najzanimljiviji, ali smo gledali da to uvijek bude drugi autor, sve do pojave SF stripa od 6. broja, autora Slavena Šokčevića, koji redovito krasi duplericu našeg časopisa.
Plan izlaženja fanzina bio je otprilike dva broja godišnje (od kojih jedan svakako za Marsonikon krajem svibnja, a drugi za Katarinski sajam – sredinom studenog). Tu smo tradiciju zadržali sve do 2017.g., a od 2018. izlazimo jednom godišnje u svibnju. U početku je uredništvo odlučilo da fanzin izlazi dvaput godišnje, što je bilo sasvim ok s obzirom na broj osoba koji je sudjelovao svojim tekstovima. Kako su godine prolazile, i određeni broj naših članova nas napustio zbog selidbi i odlazaka iz Broda, tako se uredništvo silom prilika odlučilo za jednu publikaciju godišnje. Neki novi članovi su se pojavili i “osvježili Orionovsku krv” s novim temama i prijedlozima za rad, kao i novi suradnici na fanzinu, što je zasigurno dobra naznaka za daljnje postojanje i djelovanje.
Novi broj fanzina nastao je u dosta težim i izmijenjenim okolnostima nego svih 11 dosadašnjih. Po dosadašnjoj praksi, većina autora je pisala svoje tekstove od početka ožujka sve do kraja svibnja, u doba kad nas je zahvatila COVID-19 kriza i doista nismo bili upoznati s onime što nam slijedi u narednom periodu. Ipak, dobar dio autora je u to vrijeme bio doma, nije radio ili je radio od kuće, te pošto su bili ograničeni socijalni kontakti, našlo se vrijeme za napisati vlastiti tekst za najnoviji broj.
Poznato je nepisano pravilo da se kroz šalu uspješnije mnogo istine kaže. Međutim, danas smo svi istovremeno i Nušić, ali i njegovi likovi. Prosto je sve poprimilo dvostruki standard, jedan za sebe a drugi za sve ostale. U takvoj atmosferi biti karikaturist je ustvari sve manje izazov.
Je li likovni umetnik iskreniji prema sebi dok stvara u odnosu na književnika, budući da je mogućnost sublimacije manja?
Mnogo mladih ljudi voli da čita stripove. Kakav je odziv kada se radi o crtanju istih budući da jako dugo držiš svoju školu stripa?
Koliko se razlikuje crtanje karikature u odnosu na klasičan stil crtanja stripa?
Između srećan i nesrećan – Adam Silvera
Sada odlazimo u 2130. godinu gde su ljudi, nakon pada razornog meteora u Italiji u 21. veku, osmislili sigurnosni sistem koji ih na vreme upozorava na pretnje koje dolaze iz svemira. Isti detektuje da je u Sunčev sistem ušao čudan polucilindrični objekat koji ide ka Zemlji. Ubrzo se ustanovljava da nije reč o meteoru, već o vanzemaljskom brodu kome daju ime Rama po božanstvu iz indijske mitologije i šalje se ljudska posada sa zadatkom da uđe u isti i ispita njegove tajne. Odatle počinju da se nižu misterije i nova pitanja bez odgovora. Ko i šta je Rama? Ko su njegovi stvaraoci? Zašto je i sa kojim ciljem ušao u Sunčev sistem? Sve oči su uprte u Bila Nortona i njegove ljude kojima je pripala čast da budu prvi ljudi koji će uspostaviti kontakt sa vanzemaljcima. Ili možda ne.