Blog

Bugarski akrepi osvajaju Mars

Posted on by Nenad Jevtić

Danas ću komentarisati film koji po IMDB-u, treba izaći 1. oktobra u Americi, a ja sam imao prilike da ga pogledam 25. septembra. Uh, što volim pirate s dobrom kopijom. Iako film sigurno neće izazvati opštu pomamu filmofila, zainteresovaće fanove „Doom“ franšize i gejmere. Odmah mogu da vam kažem da pogledate film, bez obzira da li je dobar ili ne, zato što ovim podržavate filmsku produkciju u regionu i fantastiku generalno. Mesto na kom se obavilo snimanje je u Bugarskoj, s tim da su se studiji u Velikoj Britaniji pobrinuli za specijalne efekte i kadriranje materijala.

Ukoliko ste se zainteresovali za ovo delo, sigurno ste naleteli na loše kritike na internetu, koje blate film, bez da su ga prethodno pogledali. Najglasniji su oni fanatici koji imaju zamerke da delo ne prati koncepte u igrici koji su, pazi sad, inspirisali stvaranje filma, i ne oslikavaju radnju u igrici. Na početku se jasno kaže da delo ne prati događaje iz tri izdanja sveopšte pucačine, tako da ovaj film s lakoćom ide u koš ‘fan made’ produkcije. Dakle, možemo zaključiti da je problem više estetske prirode, a ne suština radnje. Takođe, spominje se i problem da je ikonični lik „Doom čoveka“, u ovom slučaju ženski lik Džoan Dark, koju tumači Ejmi Manson, poznatija kao glumica u serijama, te joj je ovo izlet u dugometražna ostvarenja.

 

 

Kroz scene vidimo raznorazne omaže i ‘easter eggs’ vezanih za ‘lore’, kao što su legendarna oružja kojim se ‘Doom Ubica’ služi, reference iz mehanike igre, koncepti i vizuelizacije napredne tehnologije koja se takođe pojavila u igrici. Stičem utisak da je tim na filmu smatrao da je to bitno uvrstiti zarad poštovanja prema ljudima i programerima koji su stvorili kult jedne od najigranijih pucačina, mada s druge strane, to može da se smatra i načinom da zadovoljite fanatike, bez dodirivanja genitalija. Hoću da kažem da ima previše tih delića iz igrice rasutih po celoj dužini filma, ali i originalnosti, te su ove dve stvari u sukobu, jer nit se doslovno prati radnja iz prethodnih Doom-ova, nit film stoji na svojim nogama. Naslućuje se da je ovo delo stvoreno samo da studio zadrži prava na ekranizaciju, pošto već imamo sličan film „Doom“ sa mnogo boljom glumačkom postavom i Dvejnom Džonsonom u glavnoj ulozi. Ta ekranizacija je pretrpela neuspeh u bioskopima davne 2005-te, iako je radnja bila mnogo bliža originalu.

Što se same radnje tiče, ako ste upoznati s Doom-om od pre, nema tu mnogo šta da se razglaba. Manje-više je sve u domenu originalnog koncepta, jer imamo UAC Marince koji na Marsovom mesecu Fobosu, u originalu se radnja odvija na Marsu, budu napadnuti kohortama demona iz ‘kapije’ koja je povezana sa Paklom. Što se žanra tiče, ovo delo i igrica spadaju u vojnu fantastiku, s elementima horora, slešera i akcije, tako da… uh… krvi do kolena. Ako volite takve stvari, ovo je film za vas, plus pomažete i balkansku filmsku produkciju.

Dobre strane

Umesto preteranih vizuelnih efekata, režija se odlučila za modele i protetiku, maske i statiste u kostimu. Moram da pohvalim umetnike koji su to napravili da deluje realno, s obzirom na bugarsku ekonomiju i životne uslove balkanskih umetnika. Pored toga, okruženje i set je izgrađen od temelja do krova, bez umetanja modernih tehnologija, kao i rekviziti kojim se glumci služe. Kako volim oružje i dela ovakvog karaktera, bilo mi je simpatično videti futurističku verziju kalašnjikova za primarno oružje u rukama junaka, mada i čudno da se Ameri opredele za tu vrstu oružja. Ova kombinacija dosta podseća na realne plaćeničke organizacije čije usluge trebuju korporacije da čuvaju resurse na osetljivim lokacijama u zemljama trećeg sveta. Ako se osvrnemo na taj podatak, onda upotreba ovakvog oružja ima smisla, jer se kalašnjikov pokazao kao pouzdan, lako održiv i jeftin. Ostala oprema komplementira generalni vizuelni utisak vojnika koji nemaju preterano mnogo opreme da ih usporava, jer plaćenici se diče mobilnošću trupa i osećajem za taktičnost.

 

Scene borbe nisu previše isečene i dobijamo vrlo malo gadosti pri eliminisanju pretnji, čisto da se zna koja igrica je inspirisala delo. U igrici dobijate feštu grotesknih scena, morbidnosti i punu paletu crvenih boja, ali ovo je film koji nije želeo da ode u žanr slešera, već naučne fantastike. Neko će biti razočaran zbog toga, znam da ja jesam.

Moram da spomenem te omaže igrici, kao što je puška dvocevka, izgled nuklearnog reaktora, borba motornom testerom, izgled hodnika i laboratorija, biometričke kartice za vrata, plazma top, vatrene kugle u rukama demona i jedan od najuzbudljivijih, spominjanje Blaškovića. Pitate se, otkuda mi je to poznato? Pa naravno, to je legendarni borac protiv nacista, demona i nadrealnih spodoba, Vilijam Džozef Blašković, poljski super-komando iz „Wolfenštajn“ franšize. Šapuće se da je upravo on „Doom Ubica“, „Doom Čovek“, glavni lik u igricama. Ima logike, pošto je ‘id Software’ kreator „Doom“, „Wolfenstein“ i „Quake“ pucačina s prepletenim radnjama. Ako niste igrali bar jednu od ove tri igrice, da li ste uopšte imali detinjstvo? U redu, opraštam vam ako ste se opredelili za domaće proizvode, pa ste uživali u „Serious Sam“ iz Hrvatske radionice ‘Croteam’.

To što Blašković nije heroj u filmu, već jedan od mnogobrojnih žrtvi, potvrđuje narativ dela da se ovde radi o nekom paralelnom univerzumu nevezanim za originalnu priču, pa je tako i lik Džoan Dark opravdan.

 

Glumačka postava je rasno, rodno i narodno šarolika, što nema nekog posebnog značaja, pošto se sve dešava u svemiru gde je cilj da se prežive talasi i talasi demonske pošasti. Svako od njih ima svoj stav karakterističan za lika kog tumače, zanimljivi su, ali i ne toliko naglašeni u poređenju sa Džoan Dark. Odnos likova je turbulentan, međutim, tu nedostaje istinskog žara i gluma prerasta u glumatanje. Pokušaj ljubavne priče između naučnika i komandosa je podbacio, mahom zbog karakterizacije Džoan koja po nekom pravilu treba da parira dosadašnjim legendarnim junakinjama poput Sare Konor, Elen Ripli i Bafi. Razumem zašto se insistiralo na takvom držanju, jer se i to povezuje s Blaškovićem, Doom-om i mentalnim sklopom da običan čovek ili žena mogu da izađu na kraj sa demonima.

Svetlo i scene odgovaraju onome iz igrica, pa je preporučljivo da ugasite svetlo kako bi boje iz ekrana dobile jasnije oblike. Kad smo kod boja i scena, zapaža se raznovrsnost scenografije gde svaka soba ima svoj ton, bilo to hodnici sa cevovodima, odeljak za uzgoj hrane za potrebe populacije u bazi ili laboratorije iz kojih je sav užas prelio u naš svet. Senke u veštačkim efektima nisu uvek najbolje, ni najlogičnije, mada za budžet i pripovedački ton filma, može da prođe. Efekti dolaze do punog potencijala u slučaju usporenih snimaka pri kraju dela, gde je smeštena i kulminacija, kao i moguća najava nastavaka, ukoliko film doživi uspeh.

 

Radnja nije komplikovana, tako da je lako pratiti šta se događa i ko je kakav lik. Takođe je dinamična, nema scena koje su bezrazložno ostavljene duže, tako da ni scene borbe u jednom kadru i sobi ne traje više nego što treba. Ipak, simpatično mi je kada se usled malo finansija, scenografija iskoristi do maksimuma, pa dobijete dva do tri prolaza kroz isti predeo, s tim da se radnja u njima ne ponavlja. Stičete utisak o prostoru i tačno znate u kom hodniku su masakrirali gomilu demona, pa se ne vraćaju u očišćeno područje. Naravno, postoji tu još detalja i zanimljivosti i nema smisla da vam sve otkrijem.

Loše strane

Iako film ne traje dugo, problem je neujednačenost, jer u početku i sredini filma dominira provlačenje u tunelima Fobosa. Nije dosadno, nije opterećujuće, ali se na kraju dogodi toliko bitnih stvari, da vam je potrebno još vremena i informacija za dobar zaključak.

Pored toga da je film mahom jurcanje i izbegavanje daleko moćnije neprijateljske sile, primećujem kliše elemente horora. Jasno, tim se razbija u delove, savršeno podobne za nasumičan odabir i neutralizaciju. Naravno, da su sva bitna vrata krvava, s obe strane, iako je krilo zaključano, ujedno i razlog zašto s prozora možete da vidite raščerečena tela. A ta tela, sva su na podu i imaju prolaz na sredini gde junak ne može da ugazi u lokve krvi i tako ostavi tragove koje demoni mogu lako da prate. Opet, ta tela, kako to da su sva jednako udaljena od sledećeg i kako to da su svi završili baš pred ta jedna vrata? Zar ne bi svi počeli da beže ili traže zaklon? Tela bi u tom slučaju nalazili ispod stolova, u kabinama, bilo gde da čovek može da stane.

Zombiji? Ozbiljno? Zar pored demona, apsolutno MORAMO da imamo i zombije? Kako bi bilo da imamo i svemirske gobline, bauke, pauke… šta je još strašno? Svemirske svekrve? Hmm? Eh, da su bugari mogli nešto iz mitologije i legendi s ovih prostora da uvrste, svi sloveni bi im bili zahvalni, elem dobili bi još jednu dimenziju u filmu, veću gledanost i po koji kikot.

 

Taktičko čišćenje prostorija i borba u uskom prostoru, deljenje ljudstva u timove, upadi u prostorije, postupanje po protokolu u slučaju gubitka operativca, plan napada i akcija, odnos prema višem činu i komandantu jedinice, fizičko držanje tokom napada i izviđanja, ne znam šta je gore. Za vojnike koji tumaraju mračnim mestima, prilično su staloženi, opušteni, a imajte u vidu da se bore protiv đavola i bića iz tame.

Nedovoljno hevi-metala tokom scena borbi. Nedovoljno hevi-metala u celom filmu. Da, nedovoljno hevi-metala.

Dijalozi su šturi, karakteristični za lakonske izjave vojnika, narcisoidne lude naučnike i skotine s kompleksom Boga. Postaje snishodljivo, jer govor ne mora da oslikava žestinu lika, već akcija, govor tela i ono što se pokaže licem, kao Karl Urban u ‘Dred-u’. Vidljivo nedostaje dubina svim likovima, ali najprimetnije je kod gospođice Dark, jer je ona u fokusu. Oko nje su pokušali da izgrade pozadinsku priču, kako je svojeglava, greši jer je to ljudski, nema stabilnu ili pak normalnu ljubavnu vezu, ali su svi ti segmenti napola ubačeni i nemaju željeni utisak na publiku. Ejmi je sve vreme stegnuta, bez emotivno prikazanih vrlina koje bi dodale na definiciji Marinca Dark. Ne mogu da se saosećam ili da patim s njom, jer je u lošoj situaciji, pod kaznom premeštena u Pakao u svemiru, jer je napravila grešku. Ne stičem utisak da je to velika greška, jer bih očekivao da je ostali članovi jedinice izbegavaju, rade svoj posao i prebacuju joj to, trljaju joj na nos, ponižavaju iako ima veći čin od njih. Akcenat jeste na likovima i to bi bila odlična priča, da su samo malo uverljiviji, razrađeniji, bolji.

Zaključak

Pored svega navedenog, film je zabavan, lepo ukomponovan i pomak u rejonu regionske fantastike, iako je ideja došla sa zapada. Ovakvi projekti se moraju podržati, kao i „November man“, „Everly“, „Ederlezi Rising“, „Ironclad: The battle of blood“, „Crawl“, „Mayhem“, „Lockout“, „Newcomer“ i mnogi drugi. Naravno, ne zaboraviti legendarnu Igru Prestola od koje je turizam napredovao u Hrvatskom primorju i Dubrovniku.

Mene je film od sat i po zabavio, nadam se da će i vas. Od ‘5 Marvina’, sa peticom kao pun pogodak i jedinicom kao promašaj, film „Doom: Istrebljenje“ ocenjujem sa solidnih ‘3.5 Marvina’. Znajući koliko je radnja u igrici jednostavna, zaista ne mogu očekivati da me ovo delo oduševi da ne mogu oka sklopiti. Sasvim solidan film, bez kardinalnih grešaka i nedorečenosti. Klasična akcija u svemiru, sa ne tako lošim vizuelnim efektima. Pogledajte i prosudite sami. Do sledećeg puta, neka vam je peškir pri ruci i zaboga miloga, ne paničite.

Nejtan Never, Generacije – Antonio Sera i grupa autora

Posted on by Kristijan Šarac

ŽANR: naučna fantastika/akcija

ORIGINALNI NAZIV: Nathan Never Generazioni

TVORAC: Antonio Sera

SCENARISTI: Adrijano Barone i Đovani Eker,

CRTAČI: Masimo dal’Dijo, Alesandro Ruso, Silvija Korbeta, Marijano de Bjasi, Andrea Bormida, Serđo Đardo i Rozario Rao

ZEMLJA: Italija

GODINA IZDAVANJA: 2019
OCENA: 8

 

 

         Već neko vreme nisam pisao o Bonelijevim herojima. Odmori, more, kokteli; bio sam sprečen. No, eto, Čarobna knjiga mi omogućava da se vratim na šine sa nečim savršenim za takvu priliku –  dvotomnim mini-serijalom Generacije, koji stiže iz pravog naučnofantastičnog sveta Nejtana Nevera.

          Za one koji ne znaju, ranih devedesetih SBE je bilo potrebno nešto novo; stari junaci nisu nailazili na dobar prijem kod mladih. Tako je zadatak da smisle nešto za nove generacije poveren Sardinijskoj bandi (Sera, Meda i Vinja). Uveli su nas u naučnofantastični svet, daleko u budućnosti. Radnja počinje 2024. godine, nakon nuklearne katastrofe koja je izazvana eksperimentima u Zemljinom jezgru, zbog čega je došlo promene izgleda planete. Pustolovine našeg heroja smeštene su oko 150 godina nakon toga. Osim ljudske populacije, u serijalu se sreću i ostale vrste i rase.

          Nejtan Never je bivši policajac kog proganjaju duhovi prošlosti, uzrokovani ličnom tragedijom. Njegovu ženu Loru ubio je zločinac Ned Mejs (polučovek, polurobot), pred očima njihove kćeri En, koju zatim otima. (Nejtan tada nije bio kod kuće; bio je sa ljubavnicom, i kada je otkrio mrtvo telo supruge, kosa mu je posedela.) Nejtan uspeva pronaći kćerku, no njen se um, da bi se zaštitio, obavio velom neprobojnog autizma. Nejtan odlučuje napustiti policiju i postati agent privatne telohraniteljske-istražiteljske agencije Alfa. Sam lik našeg junaka je prikaz ljudskog bića sa svim manama, bez natprirodnih moći (koristi samo blasterski pištolj). Vrlo često ima krosovere sa drugim junacima, a ni to da serijal dobije sporednu priču nije novina, jer su serijale dobili Legs Viver i Agencija Alfa, tako da ni ovaj mini-serijal nije toliko iznenađenje.

 

GENERACIJE 0

Antonio Sera – jedan od tvoraca lika, takođe angažovan na radu serijala o Grejstormu i Gregoriju Hanteru.

Adrijano Barone –  poznat kao pisac horor priča i scenarista filmova. Strip scenarija su mu zanimacija novijeg datuma, ali ima već jednu grafičku novelu iza sebe (neprevedenu kod nas).

Masimo dal’Dijo – Crtač poznat po radovima na Džonatanu Stilu, Džonu Dou i Siročićima.

          U nultoj epizodi, koja je kraća i ima ulogu uvoda, naš heroj sreće starog znanca –  ovog puta u dosta drugačijoj ulozi. Kako Nejtan dobija objašnjenje, tako ga dobijamo i mi: postoji bezbroj univerzuma, i u svakom nas čeka različita priča…

BLUZ PAKLENOG GRADA

Đovani Eker – scenarista poznat po radu na Dilanu Dogu, Martiju Misteriji, Dampiru, Dragoneru, Zagoru i Jednom dobu jednoj priči.

Alesandro Ruso – crtač koji je većinom poznat po Diznijevim juncima, ali i po Zagoru, Niku Rajderu i  Martiju Misteriji.

         Nejtan Never teško krpi kraj sa krajem otkad je otpušten iz policije, pogotovo jer su lekari, potrebni njegovoj kćerki, skupi. To je razlog zbog kog trpi lošeg gazdu u privatnoj detektivskoj agenciji Alfa. Stvari se komplikuju kad ih Aristotel Skotos unajmi da pronađu odbeglog inženjera koji je ukrao neki prototip. No, čovek koji ih je unajmio nije dobrica i ima prošlost sa Nejtanovom ženom. Jurnjava, detektivski posao, opasni zlikovci i sahrana na kraju su, čini se, tek početak. Jer, ovo jeste povratak na početak, drugačije i u maniru Grada greha, ali ipak sa svim bitnim delovima starog, što ovu priču čini odličnom.

RATNIK PRAŠINE

Silvija Kortbeta – još jedna dama među Bonelijevim crtačima. Zasada iza sebe ima rad na Brendonu i Agenciji Alfa.

Marijano de Bjasi –  takođe crtač koji radi na serijalu Agencija Alfa i još nekoliko manje poznatih kod nas.

          Iz te urbane sredine se selimo u svet Pobesnelog Maksa. Svet je otišao do đavola i njime upravlja moto banda –  kojom upravlja Skotos, a telohranitelj mu je Mejs. Naravno, gde su oni ni, Nejtan nije daleko. On putuje sa En, tražeći osvetu, i kada dobije šansu za to oberučke će je prihvatiti. Ali, planovi lako krenu nizbrdo, pa će se tako obresti u areni nalik na onu iz Spartakusa ili Krvavog sporta. No, junaci ne bi bili junaci da lako odustaju, pa će uz malu pomoć prijatelja sve ispasti koliko-toliko dobro.

GOSPODARI SVEMIRA

Andrea Bormida – poznat po crtanju serijala Legs Viver i Agencija Alfa.

          Sa razrušene Zemlje skačemo u svemirsku operu – mešavinu Hi-Mena i Fleša Gordona, u kojoj grupica lopova pokušava obaviti posao veka, ali se nađu usred objave rata, što utiče na to da budu zarobljeni i postanu oruđe i zadnja nada vaseljene. No, sve šta može krenuti naopako, krenuće –  bez brige. Ali Nejtan i ekipa su veliki heroji, ljudi za velika dela, u šta će se uveriti i ovaj tiranin.

MESEČEVA BAZA ALFA

Serđo Đardo – autor kojeg znamo po radu na Martiju Misteriji, Legs Viver i Zoni Iks.

          Ostajemo u svemiru, jer Zemlji preti kraj. Nejtan i njegova posada su zadnja nada da se to promeni. No, kao i u tolikim sličnim filmovima naučne fantastike kojim je epizoda omaž, počinju sabotaže i sumnje, a kad se neprijatelj otkrije, skoro je prekasno. Epizodi dodatno daje na zanimljivosti to što je u tomu poprečno okrenuta.

DOBA HIMERA

Rozario Rao – crtač koji nije toliko poznat, radio na nekim epizodama Martija Misterije i Agencije Alfa.

          Priča se nastavlja, ali sad smo na Zemlji –  drugačijoj od one koju mi znamo. Naziv Parni grad dovoljno govori kom je podžanru posvećena ova epizoda. No, ako vam to nije dovoljan magnet za čitanje, imena Moro, Džekil i Frankeštajn će sigurno biti. Naime, naši heroji imaju probleme sa čudovištima, ili novom vrstom. A njima upravlja Lo… Omega. Neka saznanja mogu da unište i odvoje te od voljenih. Može li se Nejtan nositi sa ti? Hoće li izgubiti En? Pročitaćete sami; rekao sam i previše.

ALFE I OMEGE

          Pre nego počnem, oba autora sam već predstavio i zato ih nema; a sad, na epizodu… Ovde smo dobili snažan omaž Zvezdanim ratovima, Žodorovskom i mangama. Rat je doveo naše junake u stanje iscrpljenosti, do toga da više ne vide zašto je počeo, a cilj se jedva i nazire –  jer rat je, kao takav, dobio sopstveni život, pa se donose drastične odluke, koje će nas odvesti do porodičnog okupljanja –  poslednji put. Kraj je epski i nije se mogla očekivati drugačija zadnja scena od ove u kojoj devojke figurativno odjašu u susret Suncu.

          Morao sam pustiti da mi se slegnu utisci da bih napisao ovaj zaključak; ipak je u pitanju omaž svemu onom što svi volimo, a to može pomutiti rasuđivanje i kritičko pisanje. Scenaristi su nam kroz različite omaže dali nekoliko verzija početka glavnog serijala, jer ima bezbroj univerzuma, i priča je svuda ista –  a različita. Drugi tom donosi srednji i krajnji deo priče. Možda bi bilo efektnije da smo videli više verzija kraja, ali i ovako je dojam dobar. Crtaći su se pokazali možda i više od kolega scenarista: neki su se uspeli neverovatno odmaći od svog stila da bi upotpunili omaž i verno preneli duh uzora. Eh, taj otklon… Treba da zvučim manje fanovski, zar ne? Šta da kažem? Naučna fantastika i ja –  kombinacija koja nije dobra za kritički osvrt… Naravno da se šalim; organizovaću sahranu svemu što ne valja, sa sve paljbom, pa stoga nije na odmet i malo fanfara kad je nešto dobro.

          Na kraju mogu samo da toplo preporučim čitaocima ovaj mini-serijal i da se nadam da Čarobna knjiga neće ostati samo na njemu. Nejtan Never, kao jedan od najdužih i najrazgranatijih Bonelijevih serijala, zaslužuje da se izdaje u Srbiji. U nekom drugom univerzumu ovaj tekst zvuči manje fanovski, obećavam, i pozdravljam vas do novog fantastičnog dela devete umetnosti kog ću se domoći. Na kraju? Ništa ne završava; ništa se nikad završava. Tek sam počeo.

Užasnik Damijena Leonea ili spašavanje slešera od strane klovna ubice

Posted on by Dejan Sklizović

Teza: jedinstvo karaktera i setinga daje moć žanru

Krvoliptanje i iskonska strava žrtve koja beži od manijakalnog ubice, usput posrćući na svakoj od postavljenih prepreka, kao i neumoljiva mašina za mlevenje mesa klasične vremenske linije čistog horor žanra nam dugo nisu bile prezentovane kao u „Užasniku“ Damijena Leonea. Čitav novi vek je negde zgasnuo svoju krvožednost razuđivanjem francuskog crnog talasa i jenjavanjem naleta azijskih okultnih gor-slešera. Sam žanr je utonuo u samorefleksiju, a to nije donelo ništa dobro, budući da se krenulo sa beskrajnim ponavljanjima oprobanih recepata, rimejkovima i prikvelima, paralelnim pričama i nastavcima, a da pritom od izvornog slešera nije mnogo ostalo. Može se pričati o tome kako su velike kuće i ogromni i dvodimenzioni univerzumi popularnih stripskih izdanja u dobroj meri zbunili mlađu horor publiku, ne nudeći praktično nikakvu alternativu svojim napadnim i filmski ne tako vrednim blokbasterima, ali o tome drugom prilikom. U ovom tekstu, želim da objasnim fenomen povratka slešera na velika vrata uz pomoć jednog prostog recepta koji je Leone primenio – jedinstvo glavnog karaktera i setinga, u četiri dosadašnja filma uz najavu petog, za koji je scenario već gotov, kako autor tvrdi.

Pre svega, slešer svoju ekspanziju doživljava u sedamdesetim godinama prošlog veka, a za zvanični početak se može uzeti film „Lančana reakcija“ (A Bay of Blood, 1971), maestralnog Đalo majstora Maria Bave, i to se provlači kroz čitave osamdesete, koje su žanru donele i druge momente, tipa paranormalnih dešavanja, povratka vampira i vukodlaka u novom „pakovanju“, još zombi filmova, da bi se na kraju polako razudio u devedesetima, kada se desila fuzija raznolikih uticaja, nakon odvajanja nezavisnih i manjih producentskih kuća.

Pre nešto više od 11 godina, ne tako daleke 2008, Damijen Leone je bio mladi horor fan, zaluđen za specijane efekte, ali pre svega za šminku. Kao jedan od važnijih momenata njegovog razvoja treba napomenuti ogromnu naklonost prema živoj legendi, Tomu Saviniju (pre svega poznatom po saradnji sa pokojnim maestrom, Džordžom Romerom), koga ne treba posebno predstavljati jer je neko ko se odavno zlatnim slovima upisao u istoriju žanra. Leoni je 2005. imao debi na specijanim efektima u filmu Vladana Nikolića „Ljubav“, što mu je i zvanično dalo „prolaz“ na tržište. Inspirisan Savinijem radovima, Leoni pravi kratke forme, koje konačno upotrebljava u jedanaestominutnom ostvarenju nazvanom „Deveti krug“. Film prolazi uglavnom sa najpozitivnijim kritikama od strane fanova i novinara, ali sa posebnim naglaskom na lik klovna koji je nazvan Art.

Zašto je Leone ubedljiv čak i kada koristi žanrovske stereotipe

Šta je to šta je stručnu i usko kritički i žanrovski orijentisanu publiku toliko oduševilo u toj jedanaestominutnoj formi? Priča je prosta, nekakav opskurni kult (ne želim da zloupotrebim reč „satanistički“ jer kod samog Leonea se nikako ne mogu pronaći religiozne konotacije. Ako njegovi demoni i dolaze od nekuda, onda je to iz nihil-univerzuma, mnogo sličnijeg Lavkraftovom nego hrišćanskom, ili bilo kojem drugom „kanonskom“) obavlja svoj mračni ritus u napuštenoj i prašnjavoj zgradurini. Pojavljuju se tri demona, kao rezultat priziva, a jedan od njih je i Art klovn, koji otima devojku za potrebe mračnog ritusa i odvodi je okultistima na upotrebu. Druga dva demona su ostala u senci, kao izdeformisano čudovište, i nekakav lik sa maskom koja podseća na jednog od kenobita.

Sam Art je odudarao i delovao kao nešto nesvakidašnje u tom okruženju. On ne izgleda kao klasičan demon, nosi crno-beli kostim i naglašava svoju pomalo dualnu prirodu, što će kasnije biti detaljnije objašnjeno i ne progovara ni reči. To je bilo dovoljno da se, uz izuzetnu, školski i žanrovski podređenu režiju Art izbaci u prvi plan, nekako sam od sebe. Ni sam Leone nije očekivao toliko interesovanje za karakter koji je stvorio potpuno apstrahujući i eklektički uzimajući većinu poznatih filmskih zlikovaca koji su obeležili njegovo detinjstvo.

Nadalje, treba biti oprezan, jer je sam Leone oprezan u tumačenju Arta. Pokušao sam da ispratim sve intervjue koje je dao na tu temu, i pre nastavka moram da naglasim da Leone definitvno zna (barem tako tvrdi) ko je Art i odakle dolazi, kakva mu je geneza, te da to želi da otkrije u nekom od narednih nastavaka jer ne želi da ga ostavi nerešenog i da će to verovatno podeliti publiku na razočarane i zadovoljne. Takođe, prilično je siguran u sve osobine koje je dao Artu i nema problem da opravda neke nedoslednosti u ponašanju klovna, na kojem mu jedan deo kritike zamera. Dakle, nastavljam sa dozom zadrške u odnosu na ono što znam i što sam sâm zaključio, ostavljajući Leoneu poslednju reč, jer se nastavak „Užasnika“ uveliko snima i verovatno u momentu pisanja ovog teksta ulazi u fazu post-produkcije.

Nakon kratkog filma, usledio je malo duži, 2011, ali i dalje u kraćoj formi – „Užasnik“. Ovde je Art dobio skoro dvadeset minuta da iskaže sav svoj potencijal i konačno odgovori na pitanje da li zavređuje zaseban dugometražni film, ili čak franšizu. I ovde su postavljeni temelji onoga što sam u početku nazvao jedinstvom karaktera i setinga. Prerano je bilo tvrditi koliko će u prikazivaju klovna ubice Leone ostati dosledan, na osnovu tog prvog kratkog filma, ali, ako je neko i imao sumnju u potencijal karaktera demonskog klovna, već je na sledećem koraku to definitivno otklonjeno kod najvećeg broja recipijenata.

Prva premisa je prosta, ali jako efikasna – Noć veštica mora biti centralni seting, jer je to jedino vreme u godini kada bi neko poput Arta mogao da se slobodno šeta ulicama i nosi zlokobnu, punu crnu kesu za đubre sa sobom, a da ga niko ne prijavi policiji. Puno je čudaka i svakakvih likova u to vreme, pa se tako na najprostiji način rešava problem prisustva natprirodnih sila na više nego transparentan način. Znamo iz prvog dela da je Art anđama iz devetog kruga pakla, ili makar nekakav pandan demonu visokog ranga, prizvanog od strane nekakvog kružoka opskurnih okultista i očekujemo da vidimo kakve su njegove mogućnosti na Noć veštica, kada kreće u krvavi pir. Noć veštica je, takođe, doba kada se svakojake karakondžule manifestuju na zemlji kako bi vijale žive po mračnim budžacima, te se ovi toplokrvni shodno tome maskiraju u slične nakaze ne bi li ih prevarili.

Prva pojava Majka Đanelija u ulozi Arta je sama po sebi bila fascinantna u „Devetom krugu“, ali je u „Užasniku“ poprimila epski karakter. Sada treba da imamo na umu čitav podžanr (uglavnom slešera) koji se bavi klovnovima ubicama, od kojih su svakako najpoznatiji „Klovnovi ubice“, „Kildžoj“, „Kuća klovnova“, „Ponoćni klovn“, i naravno, najpoznatiji film, koji je i postavio standard ponašanja klovnova na osnovu bravure Tima Karija – To, koji trenutno doživljava obrnutu renesansu i urušavanje svih gradivnih koncepata preko rimejka kojim se svakako nećemo baviti u priči o dobrim filmovima. Treba pomenuti da je i poznati američki serijski ubica Džon Vejn Gejsi bio klovn po profesiji, pa je i o tome snimljen ne previše zapažen film, a tu je i odličan klovn Tvisti, iz serijala Američka horor priča, koji ima otprilike nultu iskorišćenost izuzetnog potencijala glumca i karaktera koji tumači, što je, reklo bi se zaštitni znak ovog serijala, počevši od druge sezone.

Originalno nije uvek novo, već spoj starog i nedorečenog

Šta je ono što Arta toliko izbacuje u prvi plan i čini različitim od svih ostalih, pa čak i od slavnog Penivajza? Prvo, on je nem i to će i ostati sve vreme. Ne postoji niti jedna rečenica koju izgovara, tako da je Leoniju ostao težak zadatak da samo uz pomoć vizuelne stimulacije ostvari žanrovski momenat preko jednog jedinog karaktera. Dve stvari su iskorišćene u tu svrhu – govor tela i facijalna ekspresija, te kostim koji ne podseća ni na šta do sada viđeno i daje sasvim autentičnu pojavu u vizuelnom smislu. Budući da je Art obučen u crno-beli kostim, i da mu je i glava u tim bojama, u čitavom setingu se dešava često da ga u kadru vidimo „polovično“, ukoliko nije pod izvorom direktne svetlosti, što samo po sebi tera oko da „izoštrava“ sliku i stvara uvrnute oblike. Takođe, to ukazuje na Artovu dualnu prirodu i podseća na činjenicu da se on sve vreme kreće u dva sveta, ovom našem, u kojem seje teror i njegovom iz kojeg dolazi, a o kojem ne znamo ništa osim da je u mogućnosti da povremeno pocepa tkanje prostora i vremena i pojavi se niotkuda. Dovoljno za zabrinuti se.

Leoni tvrdi da da je Art dobrim delom „učitan“ iz njegovih omiljeni filmskih negativaca, ali i iz likova iz komedija, jer je morao imati nešto što će ipak govoriti iz njega, nekakvu karakternu crtu. Pre svega, Art je Penivajz bez šarenih boja i verbalne dijareje, koju su oba glumca koja su ga tumačila nekako stavljala u prvi plan i što je, rekao bih, najslabija Penivajzova karakterna crta, budući prenapadna i pomalo usiljena. Zatim, tu je Harpo Marks, jedan od trojice braće Marks, Leonijev omiljeni komičar, čiji se pokreti mogu videti u par Artovih scena, kao omaž, ali i kao model govora tela klovna. Art je morao dobiti komičnu crtu u svom karakteru kako bi se njegova ličnost nesputano ispoljavala i delovala ubedljivo. Kao treći ubitačni sastojak, tu je i nezaobilazn Robert Englund, tako omiljen Leoniju, čiju je pojavu i detinjastu potrebu za raznoraznim smicalicama i zevzečenjima sa fatalnim ishodom tako dobro oličio u liku nezaboravnog i omiljenog decoubice, Fredija Krugera. Da se ne pomisli kako je Art generički nastao prostim eklekticizmom, on ima potpuno autentičan Modus Operandi i krajnje nepoznato i zabrinjavajuće poreklo, što čini njegovu sasvim originalnu i veoma uznemiravajuću pojavu još jezivijom. Dakle, on nam je u isto vreme jako poznat odnekud, ali potpuno stran i tuđ po svemu što radi i tu je Leone pogodio u centar same radoznalosti gledaoca. Art nas sve vreme hipnotiše i razoružava pojavom i govorom tela, te facijalnim ekspresijama, toliko da nam postaje krajnje privržen srcima, da bi u sledećem trenutku bonsekom sasvim lagano i uz pun ugođaj posvećeno sekao šake i glavu radniku na benzinskoj pumpi.

Dakle, imamo dve bitne stavke – Noć veštica i opasnog i poremećenog klovna iz pakla. Za savršen ugođaj fali samo devojka koja će se otimati do poslednjeg momenta, možda čak i preživeti, nekoliko sporednih likova, jedna stereotipna situacija i puno akcije i nepatvorenog slešera. Naša žena (kako joj se i karakter zove) je skrenula sa puta i videla nekako znak da je benzinska pumpa blizu. Ima taman toliko goriva da do tamo stigne. Tamo zatiče situaciju u kojoj se Art po prvi put pojavljuje u filmu. Radnik se dere na nekoga i izbacuje ga. Klovn izlazi i gleda u ženu, ali je u očigledno podređenom položaju i odlazi pod pretnjama radnika. Saznajemo da je mazao sopstvene fekalije po zidu, što će postati njegov potpis u nastavku i to ću malo detaljnije objasniti kada budem pričao o dugometražnom filmu.

Sve je prosto da prostije ne može biti i po oprobanom receptu. Za vreme razgovora radnika i žene, nešto se desilo u zadnjem delu benzinske pumpe i čovek ulazi da proveri odakle potiče zvuk. Nema ga, a žena sumnjičavo ulazi da proveri šta se dešava. Sećate se pomenute scene sa bonsekom?

Nakon toga, pošto su osnovni postulati žanra maestralno postavljeni već u prvih 5-6 minuta, imamo jurnjavu kolima i mobilni telefon kojem je baterija pri kraju. Naravno, zašto ne iskoristiti, kada se već tempo i saspens podižu. Art se pojavljuje na jednom delu magistralnog puta, kao da je upravo izašao iz šume i nesrećna žena daje gas kako bi produžila dalje. Usred akcije postajemo svesni jednog jako neprijatnog detalja. On nikako nije mogao dotle doći i stvoriti se tako brzo. Sada postaje prilično jasna njegova nezemaljska priroda, ali to je nešto što se trenutno ostavlja po strani, kako tempo filma ne bi trpeo i kako bi jurnjava automobilom bila opravdana. Jedina nada na tom putu bez povratka jeste parkirani auto, ali ubrzo saznajemo, po stanju vozača da je Art tu već bio i obavio šta treba. Poslednja šansa se pruža u vidu starog ambara i tu se žena zaključava, ne bi li nekako preživela noć.

Još elemenata klasičnog slešera sedamdesetih – tempo koji se ubrzava i ubistva čija se gradacija konstantno pojačava, plus šarm osamdesetih u smislu par „džamp sker“ momenata (zaista jako dobro odrađenih) i dugog (srazmerno dužini filma) perioda saspensa. Za sam kraj, imamo jedno jezivo pojavljivanje samog Arta u ambaru, koje svedoči još jednom o tome za šta je sve sposoban i što teško da nas može ostaviti ravnodušnim budući da je scena perfektno režirana. Oružje koje koristi je jako originalno i priča je za sebe, ali tu je postavljeno novo pravilo – Art može da bude povređen i to ozbiljno. Postavljeno je i još jedno pravilo. Art ne može da umre, ili makar ne na neki uobičajeni način, uz pomoć tradicionalnih alatki za ubijanje. Zatim, Art se sve vreme nalazi u svom prirodnom okuženju koje je stopostotno žanrovski orijentisano i to mu daje još jaču crtu autentičnosti i ukazuje na jadnu sudbinu njegovih žrtava. Sve oronule zgrade, slabo branjene kuće, usamljene benzinske pumpe i slične lokacije, tako omiljene horor fanovima i režiserima će biti Artovo prirodno stanište i davati mu prednost. „Užasnik“ nije sam Art, to je seting, kako Leoni kaže, ali sam Art u potpunosti odgovara vremenu i prostoru u koji je smešten, tako da se potpuno sjedinjuje sa atmosferom i stiče se utisak da su jedna organska celina. Takva kompaktnost i koherentnost u tretmanu žanra nije baš česta pojava.

Film je prošao i više nego odlično. Ponudio je jedinstvo karaktera i setinga, pritom na originalan način iskoristivši sve stereotipe podžanra kojem na poseban i originalan način pripada. Leone definitivno nije gubio vreme kada je spoznao potencijal svog karaktera, ali ga je čekao novi projekat, u koji je Art svakako morao biti uključen. Kratki „Užasnik“ je dobio dve nagrade, za najbolji „grajndhaus“ film na festivalu Louisville Fright Night Film Fest, kao i nagradu publike na Shocker Fest festivalu.

Još malo o Artovom univerzumu

 

Noć svih svetih (All Hallows Eve) je bio sledeći projekat, samo dve godine kasnije, 2013. Naravno, recept ostaje isti, ali ovo nije film o Artu, ovo je film u kojem Art ima jako zapaženu epizodu i zapravo isplivava iz mora sporednih likova kao najautentičniji. Opet se sve događa na Noć veštica, a bebisiterka je ostavljena sama sa dvoje nestašne dece, koji bi da gledaju video kasetu koju je neko ostavio na kućnom pragu. Da bi stvar bila gora i sama je radoznala i pristaje da pogleda film. Radi se o očiglednom snaf filmu nezavisne produkcije, koji krije jako uznemirujuće epizode u sebi. Film u filmu i film o filmu jeste nešto što je već viđeno mnogo puta, ali Leone se pokazuje kao majstor žanra i itekako ima opravdanje za uvođenje novog stereotipa.

Sav užas počinje osećajem nelagodnosti pri susretu sa jako čudnim i uznemiravajuće realističnim filmom. Sam film u filmu je toliko privlačan da ga je nemoguće ne pogledati do kraja, čak i kada ga glavna junakinja isključi u par navrata. Taj film je okidač za cepanje prostora u Noći veštica, a svi demoni su prizvani iz dva razloga. Prvi je radoznalost ljudi koji ne mogu da odole pozivu onostranog i tako očigledno opasnog, dok je drugi jak naboj straha u atmosferi, za koji se može bez problema reći da na demone Noći veštica deluje poput krvi u vodi na ajkule. I to je razlog zašto je momenat video kasete tako dobro iskorišćen. Nije to samo omaž osamdesetima, ta video kaseta je upotrebljena da otvori portal raznim užasima koji se kriju iza vela koji na tu noć prestaje da postoji.

Glavni seting je svakako kuća sa bebisiterkom i dvoje dece, bratom i sestrom. Film koji gledaju je omnibus od nekoliko kraćih i nepovezanih epizoda. Jedan je o čudnom klovnu, obučenom u crno-belo koji pokušava da zasmeje devojku u čekaonici lekarske ordinacije. Maestralno je odrađena gradacija saspensa u kojoj devojka postepeno stiče poverenje klovna koji joj polako osvaja fizički prostor, da bi je na kraju brutalno i bizarno uklonio sa seta. Majk Đaneli i po treći put briljira u ulozi Arta, koji definitino postaje značajna poveznica svih Leonijevih filmova u smislu da predstavlja oličenje univerzuma iz kojeg dolazi. Zapravo, „Noć svih svetih“ jeste predstava Artovog univerzuma i prikazuje nam samo delić svih stvari i likova koji odatle mogu doći. Ponovo opskurni kult i hranjenje demona omiljenim mesnim narescima, kao u prvom filmu, zatim vanzemaljska pretnja u samom porodičnom gnezdu i devojka unakaženog lica iz kratkog „Užasnika“, kao potvrda da se sve to dešava u jednom univerzumu u kojem je Art klovn neprikosnoveni gospodar, makar jednom godišnje.

Sam strah privlači i materijalizuje nevolju i tu više nema nikakvih dilema oko toga da li postoji nekakav poseban motiv. Već se u ovom dugometražnom filmu vidi da je Art tu da unakazi, osakati i pobije sve što mu se nađe na putu i da mu to predstavlja zapravo neizmerni izvor zadovoljstva. On je nezaustavljiva sila koja predstavlja rugajuće zlo koje će pogaziti sve što je ljudsko, bez ikakvog motiva. Deca dakako nisu pošteđena, što je prilično eksplicitno, ali i simbolično prikazano u poslednjoj sceni „Noć svih svetih“. Glave lutaka su tu da naglase da je to igra za Arta, ali igra koja je smrtonosna po čitav ljudski rod. I ponovo, imamo sablasna pojavljivanja kako film odmiče, koliko da nas podsete da je Art biće iz neke druge dimenzije.

Dugometražni „Užasnik“ kao studija ekstremnog nasilja

 

Sve što je do sada rečeno jeste bila uvertira u dugometražni film, koji je Art svakako morao da dobije samo za sebe. Usuđujem se da kažem čak – „lagana“ uvertira, budući da je u punoj minutaži Leone uspeo da do tančina izgradi lik omiljenog klovna.

Prvo, moramo imati uvid u jednu bitnu činjenicu, a to je izmena glavnog glumca, Majka Đanelija i kastovanje, kako se pokazalo sjajnog Dejvida Hauarda Torntona. Verovatno nije mogao da postoji rizičniji i manje popularan potez u trenutku kada je voljeni Art dobijao oko devedeset minuta sopstvenog materijala. Svi su očekivali i više nego solidnog Đanelija, koji u tome trenutku više nije mogao da se priključi ekipi. Leone je imao sreću, jako veliku sreću. Dejvid Hauard Tornton je imao iskustava kao komičar i pre svega pantomimičar, što je bilo poput sedmice na lotu u tom trenutku. Visok i mršav, izuzetno izraženog i školovanog govora tela, te nezamenjive i originalne facijalne ekspresije. Uz budžet čiju je visinu i sam Leoni odbio da kaže u jednom intervjuu, jer mu ne bi verovali sa koliko je malo para snimljen i samo tri meseca za pronalaženje lokacje, završavanje scenarija, okupljanje ekipe i kastovanje glumaca, nastao je dugometražni „Užasnik“.

Kako sam Leone kaže, ova verzija je trebalo da bude samo dugometražna varijanta prethodnog dvadesetominutnog grajndhaus filma. S obzirom na nizak budžet, čitava ekipa se maksimalno oslanjala na solidno Leoneovo iskustvo u specijalnim efektima, naročito u šminkanju i na pojačane osobine samog Arta, koje su ovde morale da zasijaju u punom sjaju. Budući pantomimičar i već poznat po ulozi Džokera u seriji „Najtving“, Dejvid se potpuno prirodno uklopio u ulogu Arta, dajući mu organski humor i stravu istovremeno i to je još jedna nadgradnja na kojoj je franšiza definitivno profitirala. Leone tvrdi kako snima ozbiljno, bez želje za komedijom, tako da se komični momenat time samo pojačava, budući da se nalazi u kontrastu sa čitavom pričom koja je sve samo ne smešna. Pritom, ta urođena Artova potreba da se ruga svojim žrtvama i uživa u svakom mučenju i ubistvu govori u prilog tome da je, ovoga puta organsko jedinstvo setinga i karaktera i njihov kontrast prema radnji koja ne pretenduje da bude duhovita ovde odigrao ključnu ulogu. Ulog je podigut i to se svakako isplatilo.

Rečeno je da je Leone pokušao samo da detaljnije prostudira kratku formu snimljenu nekoliko godina ranije, pa i nije za očekivati uvođenje previše noviteta u narativni tok. Scenario je u potpunosti minimalizovan i sveden samo na neophodne rečenice i pokrete, a kasting je uvećan tek toliko da pokrije uloge koje su sve sami stereotipi u slešer filmovima sedamdesetih i donekle osamdesetih. Tu je noćna smena u restoranu brze hrane, sa dva radnika. Zatim, tu su dve pijane cure koje se vraćaju sa žurke na Noć veštica, potpuno luda i jeziva stanarka polunapuštene zgrade koja drži u rukama plastičnu lutku i tretira je kao bebu i istrebljivač gamadi, kao muževna figura koja tradicionalno ne primećuje da se nešto dešava sve dok ne bude prekasno. Tu je i sestra glavne junakinje, koja biva izmamljena noć pred ispit da pomogne sestri koja je ostala bez goriva negde u nedođiji predgrađa. Naravno, tu je i naš omiljeni klovn.

Šta je Art i kakva je njegova umetnost (Art)? Odgovor leži u njegovom nesvakidašnjem potpisu u WC-u. Ponovo, kao u kraćoj verziji, imamo radnika koji izbacuje klovna na ulicu jer je razmazivao fekalije na sve strane. Tu po prvi put imamo i njegov potpis preko pločica, do tada se za njegovo ime znalo samo na osnovu odjavne špice. Klovnovi jesu po profesiji umetnici, a njihova umetnost se sastoji uglavnom u posebnim veštinama koje svaki od njih razvija, kao i u nepredvidivosti koju iskazuju, a koja je bitan deo čitave pojave i predstave. Bez te nepredvidivosti, klovnovi svakako ne bi bili smešni niti zanimljivi publici. Artova umetnost je fekalna po svojoj prirodi i prljava, ona koja dolazi iz kanalizacije, napravljena od produkata nesvarenih nutrijenata i svih organskih viškova kojih se tako očigledno gadimo na svakodnevnom nivou, tako da su skoro tabu tema. Mi već od te scene znamo da će Art igrati prljavo i to u najbukvalnijem smislu te reči i to je ono što diže tenziju na samom početku. Samo što još uvek ne znamo koliko prljavo, što je dodatni saspens koji sve vreme visi negde u atmosferi koju Leone brilijantno gradi i čija gradacija se nikako ne dovodi u pitanje. Sam Art je dvostruko predstavljen u prvih deset minuta filma. Kao tužni klovn koji nosi svoju ogromnu kesu za đubre i nailazi na nerazumevanje kada uđe u lokal. To je njegova strategija zbližavanja sa budućim žrtvama. On izazva sažaljenje kod devojaka, ne čak ni podsmeh kao u slučaju radnika i one odlučuju da se slikaju s njim i postave fotku na društvene mreže. Ali, čak ni radio koji sve vreme upozorava na brutalna ubistva u tom kraju ne uspeva da trgne nikoga iz zaslepljenosti koja je ovde gotovo izjednačena sa grehom zbog koga sledi osuda i strašna odmazda klovna iz devetog kruga pakla. Drugo Artovo lice vidimo pošto devojke napuste objekat, u trenutku kada krene dramatična scena sa radnicima. Njegov krvavi pir je uveliko započeo i on više nije tužan klovn već poremećeni serijski ubica i ozbiljan psihopata, koji pritom čak i nije s ovog sveta.

Ta dualnost je ono što Artu tako dobro mami potencijalne žrtve. Postoje mnoge situacije u kojima bi on mogao da izvrši svoj krvavi pir i reši situaciju mnogo brže, ali on želi da se sve to odvija na lokacijama na kojima su žrtve odvojene od signala mobilnih telefona, ograđene debelim podrumskim zidovima i u potpunoj nemogućnosti da se orijentišu u prostoru. Art želi zabavu i ubiće na brzinu samo ako i kada mora. Čim se to shvati, a ne treba mnogo vremena za to saznanje, film postaje još napetiji jer nam je i previše jasna jadna sudbina koja čeka njegove žrtve. Sam radio koji sve vreme izveštava, kao i predstava na društvenim mrežema bivaju spojeni u trenutku kada Art otima jednu od devojaka iz kola, na taj način ostavljajući i više nego jasnu poruku. Niko ne obraća pažnju dok ne postane kasno, a zaluđenost društvenim mrežama u skoro svakom trenutku nas tera da spustimo gard i ne primetimo opasnost koja se prikrada odmah iza nas. Noć veštica je, na kraju krajeva, još jedna prilika da se ludaci ne smatraju ludima, a čudne stvari ne primećuju.

Artovo skriveno oružje kao ključ Leoneove paradigme

 

Sled, dinamiku i gradaciju scena mučenja neću posebno opisivati, jer to ostavljam pažljivom gledaocu i preporučujem toplo svim horor sladokuscima. Samo bih pomenuo dve scene, bez ulaženja u detalje. Prva je ubistvo prve devojke, koja je potpuno brutalna i surova gor-splater rokačina po svim čulima i u kojoj se dodatno naglašava Artova potreba za zabavom i predstavom. On je u ovoj sceni vidno srećan i u ogromnoj ekstazi, najviše zbog činjenice da ima publiku i da u tom momentu njegova veština dobija na značaju.

Druga jeste pomalo nejasna i tajnovita epizoda sa poluludom stanarkom sa bebom-lutkom. Ako zanemarimo omaže „ukleta lutka“ slešerima (pritom, ovde nije ukleta, prosto je mrtvački bleda), jer Leone daje, što suptilne, što očigledne omaže na sve strane, to je momenat u kojem režiser traga za Artovom slabošću, pokušavajući da nas uvuče  u prerani zaključak o njegovoj prirodi. Budući da se nigde ne žuri, jer je na svojoj teritoriji, usred toplovodnih cevi u podrumu prastare zgrade pune pacova, on ima vremena da predahne, a Leone da tempo filma umiri do potpuno sporog i neprepoznatljivog, kako bi detaljno oslikao reakcije klovna u tom momentu. Ostavlja nas sa klifhengerom u tom trenutku, očekujući da je možda luda žena svojim majčinskim instinktom u Artu probudila nešto ljudsko i pronašla ključ njegove psihopatije. Ali, njegova dijagnoza ne postoji, on nije čitljiv psihijatrima jer je s drugog sveta, tako da taj pokušaj pada u vodu i ostavlja gledaoca pred novim naletom potpuno divljačkog poigravanja klovna ubice koji masakrira svoje žrtve, sputan samo granicama svoje mašte i trenutne inspiracije.

Epizoda sa ludom ženom je u nekoliko navrata kritikovana kao ženomrzačka, ili kao rupa u režiji jer „puno obećava, a ne daje odgovor“. U oba slučaja teza ne stoji, jer Art ima jednaku sklonost ka ubijanju muškaraca i broj žrtava je jednak, što govori o Artovom sveobuhvatnom pogledu na ljudsku vrstu kao takvu. Što se tiče teze da je Leone nespretno ponudio objašnjenje, ni to ne „pije vodu“ zato što je to upravo trik režisera da gledaocu pruži šansu za još jedno „humano“ objašnjenje, još jedan stereotip većine profila serijskih ubica u filmovima – teško detinjstvo, traume i seksualna i razna druga zlostavljanja, ali – ne, sve što ste mislili da znate o Artu pada u vodu i Leone se toga striktno drži do samog kraja „Užasnika“.

Pomenuo sam Artovo „skriveno“ oružje. Zapravo, uopšte nije skriveno, već je najprostija stvar na svetu. Art koristi pištolj u situacijama koje treba brzo rešiti. Ovo je uvedeno u kratkom filmu i provučeno kroz dugometražni sa veoma jasnom namerom režisera. Leoni se prilično nedvosmisleno izjasnio po pitanju ovoga rekavši da danas svi nose pištolje. U tom momentu, on je otkrio još dublju crtu Artove prirode, ali i samog mesta sukoba sa našim svetom, teritorije koja se zove – Užasnik, u koju se klovn tako dobro organski uklapa.

Momenat uvođenja pištolja u klovnov arsenal ima najmanje dvostruku ulogu, kao i sve u vezi Arta. Prvo, on se uklapa u ovaj svet i bira da koristi sve što mu je pod rukom kako bi sledio pravila ravni u koju je upao. Ovo ukazuje na izuzetno poznavanje žanra i doslednost u sprovođenju priče. To je i momenat iznenađenja za žrtve, kada nema više opcija. Jednostavno, klovn iz druge dimenzije koji ljude muči na najrazličitije načine vadi utoku i puca glavnoj junakinji u obraz, nakon svih seckanja i struganja raznim alatima po telima prethodnih žrtava. To je toliko neočekivano da je duhovito i sablasno istovremeno. To je Artova klovnovska nepredvidivost i nemogućnost da se uđe u njegov um i provali njegova formalna logika. Art ima i rezervni pištolj, za svaki slučaj i ne, to nikako nije previše detalja u ovom tečnom filmskom narativu.

Druga stvar je Leoneova izjava da svako danas nosi pištolj. Dakle, možemo reći da svaki ludak i psihopata mogu nabaviti utoku, pa zašto ne bi mogao i psihopatski klovn iz druge dimenzije i kakve bi to posledice imalo po nas? Prilično je jasno da se aludira na konsekvence modernog društva i čak se uvode izvesne ne tako nejasne političke konotacije u vezi momenta sa pištoljem. Ovo je pun pogodak u priči jer govori o tome da je ludak poput Arta na neki način i kolektivna odgovornost modernog društva koje se uspavalo uljuljkano u kapitalističke dobrobiti i zaboravilo na osnovnu samoodbranu. Zlo neće otići ako se prekrstimo, ili izgovorimo molitvu, moraćemo da se izborimo za svaki pedalj staze kojom bežimo dok nas obliva hladan znoj. Ni opskurni okultni kult koji je inicijalno prizvao Arta ne mora biti jedini krivac njegovog krvavog pira svake Noći veštica, to lako može biti čitavo društvo koje nema pod kontrolom stvari koje gura pod tepih i koje daje na korišćenje oružje pod pretpostavkom da će se svako pozvati na odgovornost. U tom smislu, valjalo bi podrobnije ispitati tezu o Artovom fetišu za uništavanjem lica svojih žrtava i povezanosti sa njegovom maskom koju nosi preko lica. Ipak to ostavljam Leoneu za sledeći nastavak, jer je nešto slično i najavio u jednom od intervjua.

U tom smislu, „Užasnik“ nosi jednu jako duboku poruku. To nije samo slešer, već i politički horor i u tom smislu očekujem da će tajno društvo predstavljeno u prvom filmu biti verovatno dodatno obrađeno u nastavku „Užasnika“, ali ne bih da trčim pred rudu. Sam film je jeste nezavisna produkcija, ali nikako nije B – film, ili „treš“, iako na momente flertuje sa oba modaliteta, najviše zbog niskog budžeta. Leone je obećao razrešenje Artvog porekla, kao što sam i pomenuo, jer se na kraju videlo da ga zapravo ne možemo nikako ubiti, ili makar još uvek ne znamo kako. Da li će se to rešenje kretati ka neobjašnjivim super-moćima koje ovaj stvor svakako poseduje i sa zadovoljstvom pokazuje, ili ka još jačoj kritici kapitalističkog društva ostaje da se vidi. Ja ne bih nagađao dok ne pogledam nastavak, jer se može desiti da bude i nešto treće, iako zdušno navijam za drugu opciju, koja bi slešer, pa i čitav horor žanr vratila na poziciju filozofsko-kritičkog pogleda na društvo, a momenat građenja žanra premestila u samu srž licemerja koje nas okružuje.

Nadam se da će svako uživati u ovim filmovima barem delimično koliko sam i ja uživao i neka vas Gospod Ktulu, tvorac sveg ludila obilato obuzme kada se nađete negde u mraku, sa „Užasnikom“ na ekranu ispred sebe.

Krvavi presto (1957) – Nōh fear, Shakespeare!

Posted on by Boris Tiosavljević

Iako se neće svi eksperti složiti da je Šekspir najbolji dramski pisac svih vremena, nema sumnje da jeste najpoznatiji i najuticajniji. Kao veliki poznavalac ljudske psihe, stvorio je bezvremena, uvek relevantna dela, uveo preko 2000 novih reči u vokabular engleskog jezika, kao i tip soneta, po njemu nazvan, i jedini je izvor, pored Biblije, koji pri citiranju ne mora da se navodi, toliko su njegove reči univerzalne i rezonantne. Bardov uticaj je sveprisutan, a sa razvojem (informacionih) tehnologija, danas više nego ikad i praktično svuda, u svakoj pori kulture i svakom kutku umetnosti, uključujući filmsku, od njegove rodne „imperije u kojoj sunce nikada ne zalazi“, pa do daleke Zemlje izlazećeg sunca.

Samim tim, ne možemo se a ne zapitati kako je njegov melodičan engleski prepevan i kako je razrešen konflikt između sintakse modernog japanskog i engleskog jezika od pre 400 godina. Ispostavlja se da je, zbog viševekovne izolacije, kulturni jaz zapravo bio najveća prepreka i razlog zašto je Japan pribegao nativizaciji i svojevrsnoj konverziji njegovog opusa nalik onoj koju su sproveli sa američkom pop kulturom s kraja dvadesetog veka. Tek sa Meiđi restauracijom (Prevrat kada je srušen šogunat i stvarna vlast vraćena caru Meiđiju, i predstavlja proces napuštanja feudalnog sistema i početak ubrzane industrijalizacije i modernizacije Japana) 1868. godine, otvaraju se vrata Šekspiru i Zapadnoj kulturi. Preciznije, 1885. godine nastaje The World of Money, prva ozbiljna adaptacija nekog njegovog dela, u ovom slučaju, Mletačkog trgovca, s radnjom smeštenom u Edo period (1603-1867). Popularnost ostalih dela, a posebno Hamleta dovela je čak i do takvih prevoda gde je metrika jambskog pentametra (Stih od pet stopa, dakle najčešće deset slogova, gde je svaki drugi slog naglašen) prilagođena haiku poeziji (Tri stiha od 17 slogova u 5 – 7 – 5 ritmu, prim.aut) za njegovu najveću tragediju. Ovo još jednom pokazuje univerzalnost ideja i tema kojima se Šekspir bavio. S druge strane, sam tekst je japanskoj publici ostao nepristupačan.

 

Ovo zapravo predstavlja prednost u svetu filma, koji je vizuelni medij i upravo tera na prilagođavanje umesto na bukvalno prenošenje izvornog materijala. Veliki poštovalac Bardovog lika i dela, Akira Kurosava upravo na tome i zasniva Krvavi presto (U originalu, Zamak paukove mreže), jedan od svojih najboljih filmova i svakako najupečatljiviju adaptaciju Magbeta. Tačnije, režiser originalni tekst toliko dobro adaptira u istorijsko-kulturni kontekst svoje zemlje da se sa sigurnošću može govoriti o ostvarenju koje u izvesnom smislu i prevazilazi Šekspirovu priču. Osetno je prisustvo japanske mitologije, folklora i cinizma modernog doba. Zapravo, Kurosavin pečat je toliko snažan da malo šta ostaje od Šekspirove originalne vizije. Dodatan razlog popularnosti japanske verzije leži u činjenici da ovo delo obiluje magijskim elementima (predskazanja, veštice, duhovi…) kako u samoj tragediji, tako i van nje (Verovalo se da je predstava ukleta Šekspirovom angažmanom „autentičnih“ veštica za potrebe izvođenja, pa se umesto pravog imena koristio eufemizam Škotska predstava; tu je i činjenica da se neki stihovi pojavljuju i u drugim pričama o vešticama).

U originalnom tekstu, vidljivi su uticaji kako religije, tako i renesansnih tendencija oživljavanja klasičnih dela. U Engleskoj s kraja XVI veka, tri veštice koje predskazuju Magbetovu sudbinu bile su simbol zla, izaslanice Princa tame.  Štaviše, sam kralj Džejms I, koji je vladao u vreme kada je drama prvi put izvođena, napisao je 1597. godine Daemonologie, knjigu o lovu na veštice, koja je i osnovna inspiracija za dramu Magbet. S druge strane, one vuku poreklo iz grčkih tragedija i neizostavan su deo folklora i mnogih drugih evropskih naroda. U Šekspirovo vreme, čak i najneukiji su bili u stanju da prepoznaju njihovu mitološku simboliku. To se, naravno, nije moglo reći i za japansku publiku sa sredine dvadesetog veka.

 

Tu, pored izmeštanja radnje iz Škotske u Japan, nastaje prva velika razlika. Umesto zloslutne trojke, Kurosava uvodi onibabu, zlu staru vešticu iz narodnih legendi koja se u ovom obliku, sa kolovratom na kom prede vunu, javlja u no drami (Vrsta japanske lirske drame koja je nastala najverovatnije krajem 12.veka. Zasnovana je na budističkoj religiji, japanskoj mitologiji, životnim iskustvima i istoriji) Adaćigahara/Kurozuka iz 14. veka (U njoj starija žena prima u goste dva monaha i zabavlja ih dok prede vunu na kolovratu. Kada izađe napolje da donese još drva za vatru, upozorava monahe da ne ulaze u njenu spavaću sobu, ali se jedan od njih oglušava o ovo i otkriva čitavo brdo ljudskih kostiju i tada obojica shvataju da je starica zapravo demon). Dok po povratku iz bitke škotski vojni komandanti Magbet i Banko tri veštice sreću (u većini interpretacija) na otvorenom, njihovi japanski parnjaci Taketoki Vašizu (Toširo Mifune) i Jošiaki Miki (Minoru Ćiaki) respektivno, na onibabu nailaze nakon što zalutaju u Šumu paukove mreže iz koje nekim čudom (u bukvalnom smislu) ne mogu da nađu izlaz. Kao bezizlazni lavirint i mikrokosmos zarobljenosti, straha i opasnih ambicija, šuma reflektuje muke i iskušenja kojima će junaci filma (a posebno Vašizu) u nastavku biti podvrgnuti.

U ovoj sceni vidimo kako režiser briljantno koristi prirodu ne kao pozadinski, već gradivni element priče. Nemoć da se odupremo silama koje su nam izvan kontrole postaje dominantna tema filma, i manifestuje se kroz mračne planine koje se prostiru kao kakvi praiskonski zakopani džinovi, nesagledive pejzaže, gustu maglu, kiše koje su kod Kurosave pravi potopi i neukrotive vetrove što nemilosrdno šibaju ništavna ljudska bića što su se drznula da prkose prirodi. Takve sile se ne mogu nadjačati pukom snagom volje već se njihovom gnevu jedino može odolevati sve dok se ne stiša. Uzaludnost nastojanja da se upravlja sopstvenom sudbinom ovaploćena je ne samo u vremenskim (ne)prilikama već i u horskim žalopojkama koje čujemo tokom filma a koje i same podsećaju na hučanje vetrova.

 

Pa tako grmljavina kao da već na samom početku upozorava da priča neće imati srećan kraj, a magla i munje čine klaustrofobičnu šumu još zlokobnijom dok vitke „ruke“ drveća u gustim snopovima opkoljavaju samuraje. U opštem mraku, veštičina sablasna figura odskače svojom belinom i smirenošću sa kojom prede vunu, ostavljajući snažan utisak kako na ratnike tako i na publiku (a i na Satoši Kona, koji joj daje omaž u svom fantastičnom animeu Millenium Actress). U dizajnu njenog kolovrata, prepoznaje se darmačakra, u budističkim zemljama jako čest simbol koji predstavlja znanje, mudrost i pronicljivost kao i revolucionarne promene (između ostalog). Zapravo, ovo je još i bolje rešenje od originalnog jer šumski duh poseduje nepogrešivo poznavanje budućih događaja i to upravo onih sa dalekosežnim posledicama. Daje im proročanstva (obojica će napredovati, a Taketoki čak i do pozicije gospodara Zamka paukove mreže) i nestaje a šuma ih propušta da nastave ka svom ishodištu, Zamku paukove mreže.  Jedan od bitnih aspekata, kako drame/filma, tako i samog lika Magbeta/Taketokija, je da predskazanje ni jednom rečju ne pominje ubistvo kao način ostvarenja cilja. Protagonista ovo čini podgovoren od strane svoje beskrupulozne supruge.

U ovim uvodnim scenama bitno je uočiti simboliku njihovih barjaka koji im poput kakvih radio antena štrče iz leđnog dela oklopa. Na Mikijevom vidimo zeca, koji u Japanu simboliše mudrost i napredovanje. Taketoki, s druge strane, ima stonogu, koja predstavlja kegare, izraz koji u šintoizmu (japanska autohtona religija) označava (duhovnu) nečistoću, najčešće uzrokovanu kontaktom sa smrću (u bilo kom obliku), menstruacijom i mrtvorođenom decom. Jednostavnošću ovog poteza njegova žena se sjajno izjednačava sa svojevrsnim teretom koji on nosi na ramenima i uvodi Šekspirov omiljeni narativni element, predskazanje događaja koje ćemo gledati.

 

U vezi sa no pozorištem, treba pomenuti da u stilu starogrčkog teatra, i tu glumci nose maske. Samim tim, i šminka mnogih glumaca Krvavog prestola verno ih replicira, kao u slučaju veštice (Ćieko Naniva) koja deluje kao da nosi demonsku masku (kišin), Asađi Vašizu (Isuzu Jamada, ekvivalent Ledi Magbet), sa očima koje nikad ne trepću u krupnom planu a čije prepredeno, uvek beziražajno lice kao da skirva maska duhova (onrjo) dok i sam Taketoki Vašizu svojim prenaglašenim izrazima lica oponaša dizajn ratničke maske (heita/heida). Međutim, no pozorište nije samo kostim i šminka. Ova reč prevashodno znači veština ili talenat, a ovo je bilo ključno za uverljiv performans koji kombinuje pesmu, dramatične izraze lica na maskama i fizičke radnje.

 

Kurosava, takođe, uzima umetničku slobodu i po pitanju teksta. On se daleko više drži same priče negoli dijaloga. Dok se svaki kadar filma urezuje u naše mrežnjače i dugoročno pamćenje, replike Krvavog prestola su svedene i lišene bilo kakve lirske kitnjavosti Šekspirovog jezika i prilagođene kontekstu feudalnog Japana i društvenoj hijerarhiji njihovog jezika (Obraćanje u japanskom jeziku određeno je društvenim položajem, starošću i polom) koja postoji i dan danas. Ne samo da je radnja filma uverljivija već se time i dodatno stavlja akcenat na vizuelno naspram oralnog pripovedanja. U pozorištu, a posebno elizabetanskom (Za vreme vladavine kraljice Elizabete I, od 1558. do 1603. godine), zvuk je bio ključni element performansa, ali u filmu, slika je ta koja mnogo efektnije predočava snagu scene.

Dakle, dok se Šekspirova poetika oslanja na snažne, fluidne stihove, no se koristi gestikulacijama a verovatno i najbolji primer ove konverzije u filmu vidimo u sceni malo pre nego što Vašizu ubije svog gospodara, lorda Suzukija. Dok u drami, pre nego što Magbet ubije kralja Dankana, Šekspir koristi jedan od svojih najpoznatijih monologa („[…]Da li to nož pred sobom vidim ja, / Okrenut drškom prema šaci mojoj?[…]“, prevod: Velimir Živojinović), Kurosava upravo koristi japanski pristup i celu scenu izvodi kroz pokrete, u potpunoj tišini koju zatim naglo narušava muzika, nagoveštavajući da je ubistvo u toku. Za to vreme, Asađi seda u ćošak prostorije gde je lord Suzuki ubio svog prethodnika, pogleda prikovanog za dokaz nedela, mrlje od krvi koje, kao ni sam čin, ne mogu da se operu i nestanu. Taj aspekt Krvavog prestola, kojim film i zavređuje svoje (englesko) ime, fantastično oplemenjuje original i kroz ironiju naglašava rekurzivnost nasilja u borbi za moć.

Kao i u drami, tako se i u filmu i sama priroda buni protiv neprirodnosti takvog čina kao što je kraljeubistvo – ptice zloslutno krešte i huče, kao i vetar koji, kako se bližimo izvršenju zločina, dobija na intenzitetu sve dok ne postane nekontrolisana oluja, čiji gromoglasni gnev preti da zbriše čitav zamak. Poruka je da je i sam svet ruiniran kada loš vladar uzurpira presto i da samo dobar vladar može poništiti kletvu. A znamo da će se to desiti jer su tri veštice to još na početku predskazale. Ali zato Kurosava Krvavi presto otvara i zatvara pevanjem (utai) no dramskog hora, lamentiranjem nad ruševinama Zamka paukove mreže za koji su se nebrojeni borili i životom platili ceh svojoj pohlepi i nezajažljivoj želji za vlašću. Takvo viđenje motiva koji pogone protagoniste respektivnih priča je verovatno i najveća razlika između Šekspira i Kurosave. Šekspirov stav da će dobar kralj poništiti dejstvo rđavog pomalo je bajkovito ali svakako  hrišćansko. Filozofija „kralj je umro, živeo kralj“ reflektuje ideju večnosti i od Boga uspotavljenu hijerarhiju. Kurosavin cinični stav je više budistički, naglašavajući motiv prolaznosti i to da je sama želja da se osvoji tron uzrok svih nedaća u ovom svetu koji je i sam samo prolazna stanica.

 

U Magbetu, istoimeni uzurpator gubi život na način i očekivan za izdajnike krune. Mekdaf, njegov konačni rival kaže mu da će njegova glava završiti na motki, kao opomena drugima ako pomisle da krenu putem tiranije. Vašizuova smrt, s druge strane, predstavlja još jedan ironičan momenat. On se hvali da mu je luk omiljeno oružje da bi ga na kraju strele stajale života. I to strele njegove vojske. Dok urla na vojnike da je izdaja ubiti svog gospodara, oni ga samo podsećaju na licemerje njegove izjave pre nego što nastave da ga zasipaju neprekidnim talasima strela. Ono što je posebno zanimljivo u ovoj sceni je što su pravi strelci ispaljivali prave strele na Mifunea. I dok njegovo mlataranje rukama ovde može delovati preterano, ono je zapravo vrlo opravdano – glumac je gestikulacijama pokazivao strelcima gde da (ne) gađaju.

Međutim, najveća ironija Vašizuovog pada predstavlja samopouzdanje sa kojim ulazi u odbranu zamka kojeg opseda vojska Mikijevog sina (ekvivalent Mekdafa, igra ga Akira Kubo). Dan ranije on hrabri svoje ratnike da je poraz i teoretski nemoguć jer mu je tokom druge posete Šumi paukove mreže onibaba prorekla da će izgubiti isključivo ako i sâmo drveće ove šume krene na zamak (U Šekspirovoj verziji imamo trostruko proročanstvo). Sledećeg jutra ga budi uznemirujuća vest – nemoguće se dogodilo. Naime, protivnička vojska se granjem kamuflirala kako bi se u osvit dana neopaženo prikrala utvrdi. Ovo je jedna od najupečatljivijih scena u filmu – drveće se nečujno njiše napredući ka zamku, kao sablasni talasi sa penom od guste magle što ih obavija. Svedoci smo nadrealne slike koja predstavlja simbiozu šintoizma i prirode u kojem je ona živa, tako da ovaj momenat zapravo ima više smisla u japanskoj negoli engleskoj iteraciji.

Ne treba se zaboraviti ni Kurosavina legendarna fotografija koja još jednom oduzima dah. Praktično svaki kadar ima dinamiku i kretnju, posebno (široki) totali gde su i čovek i priroda gradivni elementi kompozicije, istovremeno konfrontirani i usklađeni, stvarajući time potpuno nadrealnu sliku. S nadrealnim elementima u vezi, možda najupečatljiviji je svakako lik Asađi Vašizu, koja izaziva jezu već u prvoj sceni u kojoj je vidimo. Obučena u belo, ona sedi nepomično, pogleda uprtog u pod, bezizražajnog lica, jeziva i misteriozna kao i onibaba iz šume. Čak i kada se obraća suprugu, njen ton je podjednako monoton i lišen emocija, kao da ju je pomenuti zloduh zaposeo. Paralela sa duhom se nastavlja u sceni gde, praćena neobičnim zvukom koji njen kimono „gudi“ po uglačanom podu, nestaje u tami susedne prostorije, a zatim se, noseći alkohol pomešan sa uspavljujućim sredstvom za stražu lorda Suzukija, na sličan način vraća iz nje, kao kakva prikaza. Ona je hodajuća smrt koja klizi, crna sudbina u beloj odori, s maskom umesto lica, i upravo ova kombinacija stvarnog i košmarnog, sličnosti i suprotnosti predstavlja ono što uzdiže Kurosavinu verziju Magbeta visoko iznad nivoa puke filmske adaptacije.

S druge strane, Kurosavini filmovi obiluju i hiperrealizmom koji se ogleda u načinu na koji on koristi mnoštvo. Vidimo stotine ljudi koji uz pomoć malo montažerske magije odaju utisak prisustva desetina hiljada vojnika, stvarajući time realističnu predstavu kako izgleda i zvuči japanska feudalna vojska. Može se čuti kloparanje masivnih samurajskih oklopa, čuti šapat nebrojenih zastava što lepršaju na vetru, osetiti krešendo konjskog topota što se iz udaljene grmljavine pretvara u stampedo kako se konjica protivničkog klana primiče. A opet, sve to deluje samo kao uvertira za najmoćnije scene, koje su često spartanske u pogledu zvuka. Momenat nemog okupljanja vojnika pod Vašizuov barjak inspirisanih njegovim energičnim govorom a praćen gromoglasnim i jednoglasnim pokličom i dizanjem kopalja sa kojih se vijore crno-bele zastave deluje kao adaptacija Hitlerovog govora sa Nirberškog mitinga (1934), idealizovanog u Trijumfu volje (1935) Svaki kadar ima opipljivu teksturu sačinjenu od čovečnosti i zverstva, kako u fizičkom, tako i emotivnom smislu.

 

U izvornoj verziji Magbeta, Ledi Magbet savest ne da mira ni noću, zbog čega ona redovno mesečari i u tim trenucima je možemo čuti kako jadikuje zbog svih nedaća koje je izazvala. Ovo vidimo u čuvenom monologu ([…] Gubi se, prokleta mrljo! Gubi se, kad kažem […]) koji svedoči da ju je krivica odvela u ludilo a kasnije saznajemo i da se ubila. U Krvavom prestolu, međutim, Ledi Asađi nosi Taketokijevo dete koje će se roditi mrtvo. U tom kontekstu njeno lice zapravo više podseća na fukai masku, koja predstavlja ženu ophrvanu tugom zbog gubitka deteta. Zapravo, postoji čitava podgrupa no drama koje se bave neuračunljivim ženama i u kojima bi baš ovakav momenat otkrio njeno ludilo koje se krije iza bezizražajne maske. Kombinacija neutralnosti i pritajenog bezumlja odličan je primer skrivene moći tamne strane ljudske prirode.

Ova smrt (njihovog rodoslova) vesnik je dvostruke smrti koju će ona iskustiti, fizičke, a pre toga i psihološke, kada izgubi razum. Ta scena svoju efektivnost duguje kombinaciji pokreta, straha i tišine. Kapetan Vašizu bez reči prilazi njenoj sobi dok prestrašene sluškinje beže odatle, sudarajući se sa njim u prolazu i klanjajući mu se tek onda, potpuno obnevidele od straha. Momenat je istovremeno prelep i zastrašujuć, a ovaj kontrast dodatno naglašavaju duge crne kose i lepršave odežde sluškinja u trku s jedne, i rigidnost postojanog Taketokija s druge strane. Kada konačno uđe kod nje, ona je zaklonjena raširenim kimonom i kada ga Vašizu strgne, vidimo Asađi nagnutu nad posudom bez vode kako plače, mehanički i kompulsivno ali bezuspešno pokušavajući da spere mrlje od krvi sa ruku. Ovim postupkom, Kurosava zaobilazi ograničavajuće aspekte Magbeta i sjajnom upotrebom kadriranja, kompozicijom, minimalnim dijalozima i kostimima (između ostalog) potencira emocionalne, odnosno psihološke momente u priči, čime oni dobijaju na snazi.

Iako sam veliki ljubitelj i poštovalac Bardovog opusa, moram da priznam da je Kurosavina interpretacija Magbeta, barem za mene, na nešto višem nivou od originala. Ne samo zbog puke veštine adaptacije, koliko zbog činjenice da nas Krvavi presto majstorski vodi kroz istorijski kontekst japanskog kako feudalnog tako i modernog društva i njegove moralne norme, vrednosni sistem, običaje, pozorišnu istoriju. Ovo remek delo filmske umetnosti nikada neće potisnuti i zaseniti Magbeta, ali će zasigurno ostati adaptacija bez premca i celuloidna spona što premošćava kulturne razlike na oba kraja sveta.

Sa Vodičem na čaju: Veronika Santo

Posted on by Redakcija

Vodič je do sada imao prilike da ugosti mnoge žanrovske stvaraoce iz regiona ali i šire. pa tako i ovoga puta imamo čast da ugostimo ‘na čaju’ jednu izuzetnu damu i vrsnog autora. Priču o svom stvaralaštvu (i još ponečem) podelila je sa nama Veronika Santo, a povod je njen roman krajnje nesvakidašnjeg naziva „Jedne noći, u šumi, koraci na stazi“.

  1. Kako je došlo do toga da objavite svoju prvu priču?
  • Prvu SF priču sam pročitala s jedanaest godina i to u „Politikinom zabavniku“. Nisam puno toga razumjela, ali mi se svidjelo. Do osamnaeste godine sam bila samo čitač, nakon toga sam znala da bi htjela pisati, ali nisam za to imala vremena. Čim sam diplomirala, napisala sam prvu kratku priču. Zvala se „Samoubojstvo“, bila je pomalo kafkijanska, ali se svidjela Borivoju Jurkoviću, koji je u to vrijeme uređivao časopis „Sirius“. Borivoj Jurković  je dao tada dao šansu cijeloj jednoj generaciji mladih pisaca znanstvene  fantastike.
  1. Šta Vas inspiriše i pokreće da stvarate? Postoji li neka priča koja Vam je posebno draga i koja se, na neki način, izdvaja od drugih?
  • Pokreće me ono što vidim i čujem oko sebe. Svijet je fantastično, nevjerojatno mjesto koje nastanjujemo i često prihvaćamo bez puno pitanja. Priče nastaju kad se poznata stvar pogleda iz nepoznatog  ugla.

Da, imam jednu priču koja mi je osobito draga. Zove se „Kraj ljeta“, govori o čovjeku, koji je u trenutku kad se odvija priča star već nekoliko tisućljeća iako zapravo nije besmrtan.  Krije tajnu svoje dugovječnosti  mijenjajući imena, seleći se kroz epohe i države. Sve dok se oko njega ne stegne  mreža  sigurnosne kontrole našeg doba.  Danas nas sistem prisiljava trampiti našu osobnu slobodu za ono što nazivamo sigurnošću. Recimo u Kini se već primjenjuje identifikacija osobe pomoću programa za prepoznavanje crta lica koji uspijevaju izdvojiti osobu i na gusto napučenim mjestima,  na primjer ulicama i stadionima. U „Kraju ljeta“ govorim o izgubljenoj slobodi anonimnosti.

  1. Sarađivali ste i sa hrvatskim i sa italijanskim izdavačima. U čemu se, i da li se uopšte, ta saradnja razlikuje?
  • U Italiji znanstvena fantastika nije baš popularan žanr. U posljednje vrijeme dobro  prolazi fantasy. Inače mislim da je znanstvena fantastika popularnija u bivšim socijalističkim zemljama.  U nedostatku religije, sanjalo se na drugi način. Ne zaboravimo da je u Italiji srce katoličkog svijeta. Postoji malo izdavača koji objavljuju čistu znanstvenu fantastiku, mogu se izbrojiti na prste jedne ruke. Radila sam s jednim od njih, izdavač Della Vigna iz Milana, direktor je bio Luigi Petruzzelli. Koliko znam imao je nekih problema, više nije samostalan, sada radi za jednu drugu izdavačku kuću. Najveći izdavač SF-a i literature fantasy se zove „Fanucci“ ali radi većinom s anglosaksonskim autorima.
  1. Koliko se uopšte razlikuje život u Italiji od ovog našeg balkanskog?
  • Italija je velika zemlja, ima 55 milijuna stanovnika. Velike su i razlike između nerazvijenog juga i naprednijeg sjevera. Italija je zemlja svetaca ali i mafije. Postoji puno dobrotvornih organizacija, ali isto tako puno rasizma, naročito prema Afrikancima. Ne može se reći da ne postoji problem ilegalnih dolazaka iz Afrike, ali se do sada nije činilo puno da se to riješi na neki civilizirani način. Talijani su maštovit i kreativan narod, imaju slikare, pjesnike ali nemaju neki osjećaj za zajednicu. Svatko radi za sebe. I to se vidi po političkoj nesigurnosti i općenito po ekonomskoj situaciji. Imamo i mi na Balkanu naše probleme, neki su slični talijanskim, recimo korupcija. Ali na Balkanu su vlade stabilnije, što ne znači da su bolje.
  1. Ko je Veronika Santo privatno, šta voli sem pisanja, šta ne voli?
  • Bavim se meditacijom još od studentskih dana, to me održava u ravnoteži unatoč svim vanjskim olujama. Sviđa mi se naučiti neki novi jezik. Putovati i upoznavati ljude. Sviđaju mi se kreativni ambijenti i kreativni ljudi.
  1. Bavite se i politikom, bili ste u italijanskom parlamentu, koliko je to glamurozno u odnosu na ono sa filma i koliko Vam vremena oduzima, kako se uopšte organizujete za pisanje pored toliko obaveza?
  • Politički sastanci teško da se mogu nazvati glamuroznim. Radim kao tajnica za Demokratsku stranku u Donjem domu talijanskog Parlamenta. Već dugi niz godina radim  na problematikama  obrane. Prošle godine sam dopratila u Beograd Predsjednika talijanske komisije za problematike povezane s osiromašenim uranijumom. Pripadam tehničkom osoblju, nisam političar. Za pisanje kradem vrijeme, pišem kad stignem. Kad završavam neki tekst onda se discipliniram, sjednem navečer i radim. Inače sam dosta disciplinirana. Pisanje me održava u ravnoteži, kao i meditacija.
  1. Mnogi od nas ne znaju gde su bili i šta su radili ni prethodnih dana a kamoli jednog sparnog dana pre skoro 15 godina. Ali se Vi veoma jasno sećate tog sparnog julskog dana. Poslužio Vam je kao inspiracija za roman „Jedne noći, u šumi, koraci na stazi“. Možete li nam reći nešto više o nastanku ove knjige, kao i o tome da li ćemo moći da je nabavimo i u Srbiji u nekom narednom periodu?
  • Knjiga je nastala na poticaj Vjekoslava Đaniša, urednika „Matice hrvatske“ iz Bizovca.  Svidio mu se moj novi način pisanja, magijski realizam, interpretiranje stvarnosti kroz fantastiku. Radi se o tri povezane priče, glavna ličnost u sve tri je novinar koji se posve slučajno nađe upleten u događaje koji idu izvan njegovog poimanja. Roman počinje njegovim silaskom u nedovršeno krilo metroa jednog imaginarnog balkanskog velegrada.

Da, sjećam se dobro terorističkog napada koji se dogodio 7. srpnja 2008. godine u Londonu  jer je bio povezan s nekim mojim privatnim događanjima. U jednom trenutku sam bila uvjerena da je u napadu stradao i jedan moj poznanik. Na sreću nije bilo tako, ali radilo se o četiri povezana atentata u kojima su umrle 52 osobe. Nakon toga  sam  pomno izbjegavala sići u bilo koji metro. Zapravo se sjećam straha. Emocije podvlače sjećanje.

Što  tiče nabavke knjige u Srbiji, zahvalila bi Bobanu Kneževiću koji bi je trebao uskoro imati u Čudnoj knjižari.

  1. Šta biste savetovali mlade autore fantastike koji su tek počeli da objavljuju ili se tek pripremaju na taj korak?
  • Da pišu o onome što znaju, da čitaju samo ono najbolje i to ne samo fantastiku. Dobro pisanje je uvijek dobro pisanje. Ne ovisi o žanru. I ne trebaju se bojati kritike jer  dobra kritika pomaže odrasti, biti bolji.
  1. U novoj knjizi idete u magijski realizam, koliko se pisanje toga razlikuje od pisanja Vašeg voljenog SF-a?
  • Magijski realizam mi trenutno odgovara. Radi se više s atmosferama, skrivenim stranama svijeta, nama kao ljudima koji ne poznajemo ni sami sebe. S druge strane, znanstvena fantastika radi više s činjenicama, projekcijama trenutnih znanstvenih  saznanja. To znači da se tema o kojoj želimo pisati prije svega treba proučiti i tek onda je pokušati  obraditi  na neki novi  način.
  1. Uvek su vaše priče pomalo mračne, ali izbegavate da se svrstate u horor, zašto?
  • Nemam dojam da su mi priče mračne, evo, ovo me pitanje iznenadilo. Nikad ne idem na to da namjerno izazovem strah.
  1. Koliko su Vam urednici pomagali tokom karijere i koliko uopšte znači dobar urednik?
  • Imala sam nekoliko značajnih urednika od kako sam počela pisati: Borivoj Jurković, Boban Knežević, Aleksandar Žiljak i sad Vjekoslav Đaniš. Dobar urednik je jako važan, njegova uloga je da te usmjeri, predloži izmjene teksta, ukaže na eventualne pogreške.
  1. Kakvo je Vaše viđenje trenutnog stanja na žanrovskoj sceni u regionu, ima li tu talenta i šta je potrebno da ga izvučemo?
  • Talenata uvijek ima, ali talenat nije dovoljan, pisanje je i tehnika koja se uči.  Konkurencija  je velika, treba dosta raditi, ne bojati se pogriješiti. I ne odustati nakon prvog neuspjeha. Sva sreća još uvijek ima onih koji vjeruju u ono što rade i ne rade to radi novca. Mislim na vas urednike, ponekog izdavača. Što se tiče poticaja, konvencije kao mjesta okupljanja ljubitelja SF-a su provjeren recept. Osim toga pisanje je stvaralački proces, ali s druge strane novčana potpora mladim piscima nije na odmet. Honorar, premda simboličan, nije samo novac nego i priznanje.
  1. Koliko se scena razlikuje i po čemu od one jugoslovenske, zašto je to tako?
  • Mislim da je za vrijeme Jugoslavije bio veći naglasak na SF-u. Koliko ja znam fantasy je bio  zastupljen malo, skoro nikako. Tržište je, naravno, tada bilo veće. „Sirius“ je u jednom trenutku bio došao do 30 tisuća primjeraka.
  1. Šta mislite o večnom pitanju vrednosti fantastike nasuprot glavnog toka?
  • Mislim da to pitanje ne postoji. Kao što sam već rekla ranije: dobro pisanje je dobro pisanje. Ne ovisi o žanru.
  1. Ko su Vaši književni uzori i koliko su se oni menjali tokom vremena? Da možete, sa kojim autorom (živim ili mrtvim) biste najradije popili kafu/čaj?
  • Moja omiljena autorica je Ursula Le Guin, pisala je s jednakom lakoćom SF i fantasy. Recimo njena  fantasy  trilogija „Zemljomorje“ je, bar što se mene tiče, nakon Tolkiena, najbolja. Sviđa mi se fantastika Itala Calvina. Intrigira me Neil Gaiman, roman „Nikadođija“ sam pročitala već dvaput. Ali i Zoran Živković. Eto recimo, nisam nikad upoznala Živkovića, a bilo bi mi drago.
  1. Član ste udruženja AVKF-a, koliko ovakvi projekti doprinose žanru i regionskoj književnosti?
  • AVKF radi dobro, ima puno entuzijazma, a to je važno. Potiče žanrovsku književnost, naročito među mladima, kojima je internet prvi način informiranja o bilo čemu. Treba vremena da stranica i ekipa koja  radi u udruzi  postane šire poznata, ali mislim da se već dosta napravilo.

Autostoperski vremeplov – Vremenski policajac (1994)

Posted on by Dobrila Đokić

Šta je – naučna fantastika? Delo koje je bez ikakvih elemenata iste je lako smestiti u glavni tok, a ono gde je naučna fantastika samo ukras, stilski dodatak može da prevari neiskusne, ali i dalje nije NF. Ako se sve naučnofantastično otkloni, a priča funkcioniše i dalje, taj žanr nije njena istinska kategorija. Deluje jednostavno.

Naučna fantastika ili..?

Ovo rešenje ne može pomoći kod nekih NF filmova dvadesetog veka. Ova grupa ne uključuje filmove gde premisa određuje radnju, koja je u svom kosturu u stvari tipična za neki drugi žanr („Osmi putnik”, „Terminator”). Takvi filmovi su istovremeno horor, tj. akcioni triler i naučna fantastika, jer je čitav zaplet postavljen na naučnofantastičnim elementima, a poruka priče govori o opasnostima iz budućnosti, onima koje nauka može stvoriti. Kako definisati drugi tip filmova, gde su NF elementi ključni, ali samo mehanički, učestvujući u fabuli bez da budu značajni za poruku dela?

Nedavno smo u ovoj istoj kolumni pričali o „Igraču” (2009), gde citat: „..ako se zanemari estetika i loša izvedba, u ovom filmu ništa nije fantazijsko i još nepostojeće. Sve je stvarno. Što dobra NF i treba da bude.” Poenta i dalje stoji, ali sledeći film kolumne, „9” (2009), podseća nas šta je dobra NF, ali i šta jeste istinski predstavnik žanra. „Igrač”, kao film o potrošnosti diskriminisanih ljudskih bića može biti ispričan i u drugačijoj postavci, a da sama poruka ostane identična. Umesto naučnofantastičkih elemenata, možemo imati one iz stvarnog sveta, a namera se ne bi izgubila. „9”, s druge strane, ne može da postoji kao priča bez svoje postavke. Građenje sveta je intregralni deo poruke, gde fantazijski deo suštinski oslikava bitnost ljudske duše za preživljavanje civilizacije, a naučna fantastika u liku superkompjutera upozorava na konkretnu opasnost od – tehnologije. Svi uzroci apokalipse su ovde načinjeni ljudskom rukom, i nijedna prirodna katastrofa iste ne bi mogla da zameni, a da ne dirne samu poruku priče.

„Vremenski policijac” (1994) je primer koji blago podseća na „Igrača”. Žanrovi se gotovo potpuno poklapaju, a ova „blagost” je čist osvrt na razliku u kvalitetu filmova. Naime, „Vremenski policajac” nema mnogo šta da ponudi. Građenje sveta je nelogično, akcione scene loše izrežirane, a poruka filma melodramatična, u skladu sa kapitalističkom politikom holivudske masovne proizvodnje. Jer, nemoguće je ne identifikovati se sa čovekom kome je ubijena trudna žena, pa makar taj identični fabularni momenat bio viđen hiljadu puta do sada.

 

Ono što u „Vremenskom policajcu” vredi je tu slučajno. Kako je najlakše videti dobro u policajcu odanom svojoj mrtvoj porodici, tako su pohlepni, pokvareni političari izuzetno zgodni kao negativci. Fokus je, kao i što i treba da bude, na rešavanju ličnih potreba a i želja glavnog lika, ali pozadinska afera oko predsedničkih izbora, te želja negativca, vrlo je zanimljiva u kontekstu trenutne politike stvarnog SAD-a. Jer, ako se putovanje kroz vreme izbaci iz priče, i dalje ostaju motivi u kojima – „ništa nije fantazijsko i još nepostojeće. Sve je stvarno.” Osim što ovo ne bih nazvala dobrom NF-om, jer ništa sa ovom stvarnošću nije urađeno. Ista se samo pasivno preslikala na film, bez da je šire pitanje uopšte postavljeno ili rešeno. U filmu postoji samo da bude ovonedeljni motiv za negativca, na koji ćemo zaboraviti kada isti biva uništen, a glavni lik zagrli svoje dete i ženu.

Novac kao sloboda govora

Senator Aron Mekomb je zadužen za nadgledanje i finansiranje Agencije za kontrolu putovanja kroz vreme (TEC), po sopstvenoj želji. Kao mladom senatoru, želja mu je da jednog dana postane predsednik. Nakon deset godina od formiranja TEC-a, došlo je vreme za kandidaturu, ali ista nije uspešna. Mekomb, jednostavno, nema novca za kampanju. Ipak, ono što ima, jeste pristup prototipu koji omogućava putovanje kroz vreme i koji koristi da bi sebi podigao rejting. Novcem.

TEC može da detektuje promene u vremenskom kontinuumu (što im je i posao), pa jedan od agenata, Maks Voker, polazi za svojim bivšim partnerom, koji koristi znanje iz budućnosti da manipuliše berzom. Voker zahteva ime nalogodavca, i dobija ga. Voker tada kreće na senatora i ne staje dok ga ne spreči da menja istoriju, koliko god ga to koštalo. Jer, Voker je plemenit policajac, koji neće iskoristiti putovanje kroz vreme da spasi svoju trudnu ženu, sve dok se ne ispostavi da je njeno ubistvo u stvari anomalija učinjena mešanjem senatora. Kako ta anomalija nije detektovana od strane agencije, nije objašnjeno.

 

Ono što jeste prikazano je uticaj promene istorije na današnjost. Naime, osim putnika koji je prisustvovao dok se promena odigravala, niko iz budućnosti nije svestan da tok događaja nije prirodan. Tako, niko iz agencije ne reaguje čudno na promenu Mekombovog vođstva u rejtinzima, kao da im algoritam ništa nije javio, iako se promena mogla precizno utvrditi. Sve ostaje na Vokeru, koji ubeđuje svog šefa u senatorevu pokvarenost i kreće u prošlost da ispravi nepravdu. Kada uspeva da se reši Mekomba, time što ga stopi sa njegovom mlađom verzijom (bukvalo se istope, jer – ista materija ne može da zauzima isti prostor u istom vremenu – što ovde znači da postaješ ništavilo ako takneš sebe iz drugog vremena), vraća se u budućnost u kome se senatora niko ni ne seća jer je nestao devedesetih. Lekcija? Šta god da učiniš u prošlosti, bez da te neko od operativaca TEC agencije spreči, postaje glavni tok, gde niko nije svestan promene. Zbog čega je to bitno za ovo ogledalo američkog društva?

Finansiranje izbora. Naime, vraćanje u prošlost daje gotovo neograničene mogućnosti nakupljanja resursa, najlakše – u novcu. Kroz ceo film, iako može na bezbroj načina postati popularan i omiljen, senator Aron Mekomb samo pokušava da zaradi. U odnosu na to koliko mu novca nedostaje za televizijske reklame, pratimo njegov rejting. Kada promeni istoriju i ostane vlasnik kompanije revolucionarnih čipova, uz pomoć čašice razgovora sa deset godina mlađim sobom, bogastvo mu omogućava da vodi u trci, te da mu predsednička funkcija bude praktično zacementirana. Voker uspeva da pobedi time što ubija njegove obe verzije.

U trenutku kada je postao bogat čovek, Mekomb je tolika pretnja da ga samo smrt može zaustaviti. Novac garantuje predsedničku stolicu, a ako ga sam poseduješ, nema kraja uspehu. Zvuči pojednostavljeno, jer jeste. Film je, u najmanju ruku, izuzetno nerealan, ali što se ove konkretne stvari tiče – izgleda istinit.

 

 

Šesnaest godina nakon izlaska filma, u 2010. godini, američki ustavni sud je dao pravo korporacijama da finansiraju kampanje kandidata na izborima, sve dok ne postoji koordinacija sa samim političarima, njihovim timovima ili strankama. Korporacije su dobile pravo govora, a novac je izjednačen sa pomenutim govorom. Šest godina kasnije, u demokratskoj predizbornoj trci, Berni Sanders gubi od Hilari Klinton, pre svega zbog nedostatka donacija i korporativne podrške. Sada se to već menja, ali to da novac određuje sudbinu izbora je bio slučaj odavno, i pre gore pomenute presude. Dalje, u izborima Klintonka gubi od Donalda Trampa, milijardera koji je velikim delom – finansirao sopstvenu kampanju. Iako taj aspekt nije jedini razlog uspeha, jer nijedna, čak ni zamišljena stvarnost, ne može biti površnija od one u „Vremenskom policajcu”, ipak govori mnogo o tome koliko sopstveni novac znači, jer ne moraš moliti za onaj korporativni. Tramp je imao bogatog tatu, a Mekomb mašinu za putovanje kroz vreme, ali obojica su jedinu pravu šansu imali na izborima zato što su – bogati.

Ponegde se „Vremenski policajac” poredi sa „Terminatorom”. Nije reč o kvalitetu, i površno gledano, kritičari koji se u žanrovska ostvarenja ne razumeju, svakako vide sličnosti. Ipak se radi o naučnofantstičnim akcionim trilerima istog vremenskog perioda, gde su glavni glumci akcione zvezde sumnjivih glumačkih sposobnosti, u vrhu svoje popularnosti. „Vremenski policajac” se vrlo isplatio Univerzalu, kao Van Damov najuspešniji film po zaradi, ali i kritikama.

Osim po kvalitetu, „Vremenski policajac” je i po temi i nenamernoj poruci vrlo daleko od „Treminatora”. Jer, ljudska strana priče je ista za svaki uspešan film (bez emocija ni nema priče), i dok „Terminator” upozorava ljude na budućnost koju će sami da stvore, „Vremenski policajac” samo opisuje stvarnost onakvom kakva jeste, oblačeći je u naučnofantastične elemente. Da je Mekomb manipulisao današnjom berzom umesto onom od pre pedeset godina (što se i dešava), a Vokerova žena bila napadnuta u realnom vremenu umesto u prošlosti, priča se uopšte ne bi promenila. I dalje bismo dobili kulminaciju u kojoj bogataš po automatizmu dobija izbore, sa krajem u kojem isti biva ubijem delimično svojom krivicom, potpomognut pozitivcem koji odjaše u zalazak sunca zajedno sa srećnom porodicom. Kao i „Igrač”, „Vremenski policajac” samo stoji na polici označenoj sa NF, a u stvari pripada onoj koja kaže – može da se zamisli i u stvarnosti.

Andrej Rubljov (1966) – Umetnost i religija

Posted on by Boris Tiosavljević

Kao jedan od najuticajnijih ruskih/sovjetskih filmografa, Andrej Tarkovski je neko koga ne treba posebno predstavljati iako verovatno nije preterano popularan među mlađim generacijama. Njegovi filmovi su vizuelna poezija karakteristična po dugim kadrovima koji sa lakoćom prevazilaze duge kadrove, recimo, Serđa Leonea. Teme kojima se bavi kako u ovom tako i u ostalim ostvarenjima su umetnost i umetnička sloboda, naročito pod represivnim, diktatorskim režimom, politika, religija, kao i sprega ova dva sveta. I upravo su u ovom filmu religijski motivi značajno naglašeni, predstavljajući religiju kao značajnu sponu u identitetu ruske države i nacije. Za vreme kada je film sniman to je bilo nečuveno. Nakon umetnički liberalnog perioda koji je završen dolaskom Statljina na vlast, nastupa period represije i cenzure kada su snimani isključivo propagandni filmovi. Kao zvanično ateistička država, Sovjetski savez nije bio pogodno tle za filmove koji su prikazivali religiju ne samo u pozitivnom svetlu, već i kao esencijalni deo ruske istorije i kulture. I tako je ostalo sve do 50-ih i ranih 60-ih, što je bio period vladavine Nikite Hruščova, obeležen znatno liberalnijom politikom koja je umetnicima omogućila veću slobodu izražavanja. Međutim, kada je Hruščov osetio da su oni ipak dali sebi „previše“ slobode u kritici države, ta ista sloboda im još jednom biva oduzeta. Iz ovog razloga film nije prikazivan u Rusiji do kasnih 80-ih, dok je evropska publika prvi put mogla da ga gleda još u godini produkcije, na Kanskom festivalu.

 

Andrej Rubljov je bio jedan od najznačajnijih ruskih srednjovekovnih ikonopisaca i umetnika uopšte. Međutim, kako je sačuvano malo zapisa o njegovom životu, Tarkovski je sebi dozvolio veću umetničku slobodu u kreiranju filmske verzije. Ovo, naizgled ograničenje, navelo ga je da zapravo odbaci klasične kanone filmske kompozicije i glavnog lika samo povremeno predstavi kao protagonistu, a češće kao pukog svedoka dešavanja koja su u centru pažnje ili da ga čak i potpuno odstrani iz određenog dela filma. Više je razloga zašto je to urađeno. Jedan je što se time naglašava da fokus i nije na Rubljovu već na svim ostalim gorepomenutim temama i da je jedan čovek samo izgovor kako bismo mogli da se upustimo u istraživanje socio-političko-religijskih aspekata života u Rusiji s početka 15. veka. Drugi razlog je što Andrej Rubljov na metaforičkom nivou povezuje celine filma. Iako je podeljen na 8 poglavlja, ako bismo umetnike uzeli kao predstavnike celina ovog filma, onda se može reći da ih ima tri. Prva je sam početak filma i deo koji svi obično odmah zaborave jer ne deluje logički povezan sa ostatkom. Ovaj deo može da se u metaforičkom smislu shvati kao prošlost i čovek koji leti rudimentiranim balonom je i sam umetnik, vizionar, drugačiji od ostalih i on ostvaruje svoju životnu aspiraciju o (umetničkoj) slobodi kada se, poput ptice, balonom vine u nebo. Sadašnjost predstavlja sam Rubljov dok je budućnost oličena u mladom Boriski, koji nakon očeve smrti nastavlja posao izrade zvona. Ljudima sa ovog podneblja nije teško da razumeju značaj i simboliku zvona u pravoslavlju te i u samom filmu. Treći razlog je i najočigledniji – Rubljov je metafora za umetnika u (ruskom) društvu uopšte. Umetnost, kao i religija, na svoj način pomaže ljudima da nađu mir i utehu u teškim vremenima, a ovaj period, obeležen čestim napadima Mongola odnosno Tatara, je svakako bio jedan od težih i mračnijih. To je upravo ono što Rubljova čini idealnim simbolom svetlosti takvog razdoblja – on je i umetnik i pobožan čovek.

Međutim, i njegova vera u Boga ima svoje limite i on uskoro počinje da je preispituje, suočen sa grehom ljudi oko sebe i sumnjom da li uopšte ima moć da utiče na tolike ljude. I drugi likovi odslikavaju ove njegove sumnje.  Kada Kiril napusti selo i slikanje ikona ljut na boga što mu nije dao talenat da slika, pas ga prati ali ga Kiril odmah ubija. Možda deluje konfuzno, ali ako psa shvatimo kao simbol vernosti, što je oduvek i bio, može se reći da Kiril na taj način metaforički ubija svoju veru u boga.

 

Tarkovski nam u startu daje neke vizuelne naznake da će staza kojom Rubljov korača biti duga i trnovita. Vidimo čoveka čije je telo (tačnije noge) prekriveno mravima, što je simbol truljenja, raspada, propadanja. Ubrzo vidimo i zmiju u vodi, koja u sveopštem religijskom kontekstu treba da evocira zmiju iz rajskog vrta koja je iskušavala Adama i Evu. Nemogućnost Rubljova da stvara umetnost kojom bi širio reč božju reflektuje i njegovu veru u boga koja zamire. Razlog tome nije samo greh kao takav već i sopstvena nemogućnost da ga definiše. Da li je počinjeno delo greh u božjim očima, ili samo u očima njegove religije? Da li će taj greh rasrditi Boga? Ili Čoveka? I kako da se takav grešnik iskupi? I pred kim? Pred Bogom ili Čovekom? Takođe, Rubljov vidi i nesklad između onoga što smatra grehom i onoga za šta Crkva kaže da je greh. Zašto je licemerna i okrutna prema grešnima i odbija da im pruži utehu i oproštaj? Da li su mračna vremena posledica bezbožnosti?

Film daje mnogo scena u kojima se priroda greha preispituje. Kada lakrdijaš ismeva Državu i Boga, neko iz krčme obaveštava vlast i ubrzo dolaze vojnici koji ga muče i odvode. Koga je on uvredio – Čoveka ili Boga? Da li je uopšte moguće tako lako uvrediti Boga? Na kraju krajeva, zar ne bi trebalo da je Bog iznad toga? U jednoj sceni se osoba, pretpostavljamo, osuđena za neki zločin, stavlja na točak za mučenje. Da li je njegov zločin greh ili je greh i mučiti ga? Da li ovo prvo opravdava ovo drugo? Scena u kojoj se rekreira Hristovo raspeće zapravo i daje odgovor na ovo pitanje tvrdnjom Rubljova da su ljudi koji su ga razapeli to uradili po Božjoj zapovesti što ih abolira od greha.

 

Rubljov odbija da naslika biblijsku scenu koja predstavlja Strašni sud jer želi da ohrabri i motiviše ljude da veruju, a ne da ih strahom primora na to. U tome se sastoji srž konflikta koji se vodi u njegovom umu – on želi da širi reč Božju, ali se, sa druge strane, boji jer ljudi tu istu reč s lakoćom zloupotrebljavaju. Ako ovo znači da čovek nije dorastao zadatku širenja vere, onda je taj posao, po Rubljovu, uzaludan. Kada spašava mladu devojku tako što ubija vojnika koji ju je zgrabio, Rubljev se, u pokušaju da se iskupi, odriče svog rada i zavetuje na ćutanje. U kontekstu filma i religijske teme kojom se bavi, svakako je bitno da li je njegovo iskupljenje uspešno i da li će ga Bog za to nagraditi. Ako se napravi paralela između njegovog umetničkog rada i njegove religioznosti, odgovor je svakako potvrdan. Kao i u svom odnosu prema religiji, i u umetnosti on stvara, ima period sumnje i iskušenja, ali ipak poslednji kadrovi, koji su u boji, pokazuju njegova do danas preživela dela, te vidimo da on kroz njih večno živi i da mu je to nagrada. Slično se, pretpostavljam, može reći i za samog Tarkovskog. Stvarao je umetnost u vreme velike represije, trpeo posledice zbog toga, ali i dan danas živi kroz nju.

Čudne stvari – Značaj i nasleđe

Posted on by Ivan Vukosavljević

Kada se serija Čudne stvari pojavila na malim ekranima, izazvala je nemalo oduševljenje kako mlade tako i starije publike. Ipak, na možda najveći odjek ovo sjajno naučno-fantastično ostvarenje naišlo je kod gledalaca rođenih sedamdesetih godina prošlog veka, tj. generacije koja je svoje detinjstvo provela u danas već mitskim osamdesetim. Serija je direktno udarila na današnje četrdesetogodišnjake jer je sadržala sve ono što je odlikovalo tu davnu deceniju, koja se i danas spominje kao najlepše doba svačijeg života: izvanrednu muziku, specifični šmek, asocijacije na legendarne filmove iz tog perioda poput Gunisa, ET-a, Isterivača duhova kao i čitavu plejadu horor filmova, do danas neprevaziđenih. Ipak, ono što je gomilu mojih vršnjaka (da, ko nije do sada pogodio, i ja pripadam toj generaciji) prikovalo za male (ili velike, bolje rečeno) ekrane bio je taj osećaj iznenadnog povratka u detinjstvo. Detinjstvo ispunjeno druženjem, igranjem, ostajanjem napolju do kasno u noć, interakcijom u kojoj nisu učestvovali mobilni telefoni niti internet, društvenim igrama, arkadnim aparatima i vašarskim atrakcijama. Prigrlili smo ovu seriju kao svojevrsnu vremensku mašinu i bar za tih sat vremena zaboravljali da smo mame i tate i da nas sutra čeka posao, i opet postajali dečaci i devojčice. Vratila nam je osmeh na lice i radost u srca a što je još važnije upoznala je našu decu sa stvarima koje su činile naše detinjstvo.

 

Kad se na to doda i sjajna priča ove serije, koja svoje korene vuče iz najpoznatijih filmova osamdesetih u kojoj se na originalan način prepliću misterija, horor i naučna fantastika odlično iskombinovanih sa pričom o odrastanju grupe dečaka i devojčica sa američkog srednjeg zapada, pa se sve to začini Dungeons and Dragons mitologijom, dobija se pravi spoj koji čini hit seriju koja je, i sa svojom nedavno završenom trećom sezonom, osvojila srca gledalaca.

Pogotovu mladih gledalaca. Posle emitovanja prvih nekoliko epizoda višestruko se povećao broj upita na Google-u u vezi sa Dungeons & Dragons franšizom, zanimanje za ovu igru veoma je poraslo a klubovi ovakvih društvenih igara počeli su da niču širom sveta. Na Youtube-u, porastao je broj video uputstava (tutorijala) za ovu i druge slične igre što je povećalo i prodaju starih RPG igara poput Baldur’s Gate, ili Icewind Dale koje se sada mogu naći i u verzijama za mobilne telefone. Pesma iz filma Beskrajna priča, koja je debitovala u zadnjoj epizodi treće sezone u sada već legendarnoj sceni razgovora između Dastina i Suzi, doživela je toliku popularnost na Youtube-u da se tvorac ove pesme Limahl verovatno čudom čudio otkud sad odjednom ima nekoliko miliona pregleda nekoliko decenija kasnije. I sam film je doživeo renesansu jer je za nekoliko dana preuzet nekoliko miliona puta sa torent sajtova, a već se krenulo sa online inicijativama da se snimi rimejk ovog filma po motivima istoimene knjige Michaela Endea, koju čitaocima najtoplije preporučujem. U svakom slučaju, sa nestrpljenjem očekujemo novu sezonu ove serije iduće godine. I mi „stari“’ i ovi „mladi“.

Izveštaj sa „JUST OUT“-a

Posted on by Sofija Grebenarović

Intervju s Aleksom, francuskim bohurt borcem

Šta je viteštvo? Neki smatraju da je to mogućnost da se iskuje i ponese sjajni „oklop“ dok zamahuješ sekirom, jašući teškog ata u neizvesni kraj. Drugi se kunu u to da je vitez onaj koji štiti druge od sebe. Spisak raste li raste, pa sam se zapitala: šta su vrline jednog viteza? Na ovo pitanje, plus još nekoliko pikanterija, odgovoriće nam jedan od bohurt učesnika (ekvivalent MMA-u što se tiče srednjovekovnih sportova) na ovogodišnjem „JUST OUT“-u (od 23. do 25.08), viteškom festivalu u Manasiji koji, pored moje grupe „Angeleon“ iz Beograda i „Crvenih gavranova“ iz Novog Sada, okuplja učesnike iz cirka 25 zemalja u svetu.

AVKF: Da li biste nam se predstavili i opisali kako ste uleteli u svet bohurta?

A: Zovem se Aleks, dolazim iz Bretanje u Francuskoj. Zainteresovao sam se za oživljavanje bitaka i bohurt nakon što sam započeo sa kovanjem i mojom strukom pre oko dve godine. U početku sam počeo da proučavam srednji vek,  a zatim sam počeo da tražim udruženje. Tokom prve godine sa njima, sreo sam se s nekim borcima za buhurt. Isprva nisu razgovarali o bitkama, već o oružju koje me privlači.

Onda sam počeo da više istražujem kako bih reprodukovao neke delove pomoću alata, a zatim sam ih samo izradio. Nakon što sam ga završio, upisao sam se u svoj trenutni bohurt klub i već sledećeg meseca sam se borio na velikom francuskom viteškom turniru. Pošto sam učestvovao na svim ostalim turnirima na koje je moj tim odlazio ove godine (5, a spisak se nastavlja), moj cilj nije bio samo borba sa svojom braćom, već da pokušam da testiram delove oklopa i unapredim svoje zanatske veštine testom na terenu. Tako bih, jednog dana mogao da otvorim sopstvenu radionicu.

AVKF: Čula sam da ste iskovali svoj oklop. Kako izgleda proces kovanja?

A: To je prilično jednostavno zahvaljujući tehnologiji koju danas imamo. Ipak, i dalje zahteva malo strpljenja, pažnje oko detalja i veštine da biste proizveli nešto lepo i korisno. Prvo morate nacrtati šare, a zatim iseći uzorak na čeličnu ploču koju želite.

Nakon toga, proces zavisi od delova koje izrađujete. Naravno, potrebni su osnovni alati, poput nakovnja i čekića, ali možete koristiti drvo i puno specijalnih čekića i čeličnih alata da biste izradili dostojan komad oklopa. Nakon prilagođavanja delova pravilnom kretanju i zaštiti, potrebno je da razvučete komad, pod uslovom da imate odgovarajući tip čelika. Ovaj deo mora biti izveden pomoću dobre opreme i temperature da bi se izbegli strukturni kvarovi pod udarima. Na kraju, delovi se moraju sastaviti kovanjem. Ipak, ponekad se to može obaviti i pre procesa razvlačenja.

Danas možemo videti neke video snimke kovača koji pokazuju kako se posao obavlja. To je vrlo zgodno jer tako saznajete koji se alati koriste i samim tim poboljšavate svoje radno mesto. Da nije tako, bilo bi vrlo teško krenuti od nule.

AVKF: Kako ste čuli za festival? Retrospektivno, šta mislite o festivalu?

A: Ostali borci mog kluba koji su učestvovali u drugim godinama su mi pričali o festivalu. Dosta sam se premišljao pa sam odlučio da se pridružim ekipi samo tri meseca pre festivala.

Bilo je zaista dobro iskustvo, voleo bih da je svaki naš festival u Francuskoj toliko velik i da je u kampu bilo toliko ljudi koliko i publike. Imao sam mogućnost da se borim i živim u srednjovekovnom kampu, što se u Francuskoj ne događa često. Ako bih morao da predložim poboljšanja, predložio bih da se u kampu nabavi više zanatlija (prodaja predmeta, rezbarenje drveta, kovača, kuvanje srednjovekovne hrane). Borbe bi trebalo da budu raspoređene tokom nedelje i pod nekom senkom kako bi se izbegli toplotni udarii iscrpljivanje usled visokih temperatura.

Inače, mesto i ljudi su bili sjajni, lepo je imati festival blizu spomenika kakav ima ovaj manastir koji je još naseljen. Upoznao neke sjajne osobe i dobro se borio, pa sledeće godine može da bude samo bolje jer ću pokušati da dovedem još boraca.

Tai Šar, Alekse. Uvek imao hlada i vode.

NPC automat

Posted on by Vanja Savić

            Jesi li ikada…? Ne, ne, ne, bolje da ne pitam. Lakse je smatrati život jednostavno  čajnikom i šoljom, zar ne? Ipak je tako svrsishodnije tumačiti svakodnevnicu. Međutim, opet moram da pitam: Jesi li ikada, pod svjetlošću novih vremena pomislio da si samo jedan mali obični NPC automat?

  1. Generalizujmo! Ljudski je…

            Dozvolite da se pojasnim prvo. NPC lik je definisan kao lik koga ne kontroliše igrač. Problem postoji u percepciji da smo mi igrači u našim životima kada možda uopšte nijesmo. Radi se najobičnijoj spekulaciji, predosjećanju, onom momentu kad vam šesto čulo počne šaputati da obratite pažnju. Ali na šta pitaćete, osvrćući se oko sebe, posmatrajući jednobojno more istog? Baš na to gospodo. Baš na to jedinstveno isto. Mogu reći da me je igra sudbine bila dovela u situaciju da imam posla sa stotinom hiljada ljudi, neposredno zagledajući svaku boru, slušajući cijelu pletoru cijuka koju su sopstvenici izgovorenog smatrali za neponovljivi lični glasovni troskok. I što se kakofonija više ponavljala, jednostavne proste rečenice smjenjivale jedna za drugom, više sam bio ubijeđen da sam nekako zaglavio u perpetualnom ciklusu, jednom nakaradnom cirkusu prostine, naše uvijek  žalosne unutrašnje suštine. Ponavljao sam sebi tih dana počesto trljajući oči, da nije moguće da su to isti ljudi koje sam gledao prošle sedmice, da je istinski ludo promišljati kako je gotovo istovjetna žena samo obojila pramen kose u smeđu ne bi li me zavarala da je u pitanju jedna nova, „neponovljiva“ jedinka. Mislila je da je bila, toliko joj mogu priznati…

  1. Deža vu

Zaglavljenom tako, došla je odnekud ideja o generici, o sasvim prostoj matrici ponašanja koja se u granicama poznatog i itekako ograničenog univerzuma ponavljala iz dana u dan. Naši životi, tako uvjereni da su izuzetni, ništa više nego skup karakteristika na početnom ekranu igre u kojoj nijesmo birali da učestvujemo. Nakon par logoa naše kreacije (tumačite ovo po volji), stižemo do prvog ekrana a to je raspodjela atributa (gena) koji će nam biti dodijeljeni. Par klikova, nekoliko delete opcija, i eto vas, lagano trčkarate po dubku, nesvjesni da ste sve samo ne još jedan, neponovljivi lik. Rodila majka: pekara, kuvara, konobara, književnika, političara (insert proffesion)… Ostvarili ste se kao jedinka, razmnožili se više puta, postali evolucioni pobjednik? Svaka čast, samo ste reprodukovali kod koji vam je pikselima namijenjen, da se obrćete po zemaljskoj kugli bez smisla i razloga.

Shvatam ja da vjerujete, u ovo ili u ono. Shvatam neophodnost takvog uvjerenja. Razumijem zaista. Na kraju ovo nije ništa osim, predosjećanja koje nažalost traje već dugo, prouzrokovano činjenicom da je sva sloboda u koju volimo da se zaklinjemo ograničena sa svih strana i da nijedan „Cheat engine“ ne postoji da nas izmjesti dalje od granica u kojim se nalazimo.

  1. Pljunuti ti!

Sigurno vam se dogodilo da vam neko kaže da vas je vidjeo tu i tamo, kako putujete, plovite, letite? Kako su vam mahali, kako su vas dozivali, za rukave čupali, za kose vukli i da ih nijeste prepoznali. Kivni tada vam „bližnji“ vole zaključiti kako ste se promijenili (kao da je to uopšte moguće) kada taj dvodimenzionalni oblik koji su prizvali nikako nijeste bili vi, sem baš vi. Pomislite tako kako niko ne sluša taj i taj žanr muzike, kako niko ne cupka uz kolumbijski industrijal osim vas, kako niko ne vrednuje tu scenu, tu sliku, taj dan. A opet, dalje od toga, svako ima nešto takvo, samo naše rascjepkane duše vole da maštaju kako su bolje od drugih da bi zaboravile na one granice u koje su smještene. Vijek ograničen početnim kreiranjem prolazi i gle čuda, kad ekstremiteti počnu da posustaju, pamćenje da blijedi, koljeno da kleca, a pršljenovi kolo vode po kičmi, tada, razumijete da karusel se završava. Što ste se vozili, vozili ste se. Bilo da ste išli s konja na konja, bilo da ste stajali po strani, bilo da ste navijali vrtešku, čeka nas „Game over“. Nije pitanje hoće li, nego kada će…

 

  1. Alphaville – Forever young

I na tom mjestu, mjestu  gdje mnoge bakice i dekice čekaju da se putovanje završi, gdje sjedaju za stolom prepunim genetski modifikovanog izobilja, mizerni, sve više svjesni ograničenja, oslobođeni nagona i poriva za više, na tom mjestu, u pozadini, čuje se ova pjesma i oni vječni stihovi:

Forever young, i wanna be forever young…

Ma šta kažeš? Zar se na to poenta svela? Zar vam je to prodato kao valuta u vremenu u kom ste se našli, veliki progresi samo eskpanzije u nekom galaktičkom „Simsu“ što neki komatozni megalopod igra? Pregalaštvo vašeg netipičnog života, na kraju ispadne itekako prolazno, tako tipično. Više ne ni kliše, nego sjećanje na već izlizani termin o kome ste u mladosti sa podsmjehom čitali.

  1. Valuta – Ja sam tvoj Automat.

I zar nam ne prolaze životi, kao u igri, jureći cijeli niz različitih valuta, kojima ćemo kupiti, stvoriti privid prestiža? Našu poziciju da ustoličimo u sintetičkom sistemu? Dio nas koji juri novac, najsigurniji način da produži iluziju svog koda. Da prvijenac njegove priče ima još jedan nastavak sa „potomcima“ kao protagonistima. Ostali koji bojažlljivo skupljaju valor ili glory poene, na nekoj kritičkoj kulisi, nadajući se ponosu i gordosti. Tek dio koji skupljaju iskustvene poene, brojeći da će im suvi nivo više donijeti atribute u razumu, u prihvatanju i negiranju? Svi mi, žrtve sistema koji nam je nevoljno dodijeljen, prinuđeni da igramo (makar dok u bijesu dio nas ne polomi tastaturu i odšeta), da se varamo da postupci koje činimo vrijede negdje. Vjera smještena u RNG Isusa (random number generator) da će nam se posrećiti na poslu, u vezama, u igrama na sreću. Samo još jedan dinar, samo još jedan mjesec, samo još jedna poruka koja se ignoriše. „Insert coin“ dragi moji, to je jedino sigurno što na ekranu piše, prije ili kasnije. Samo ubacite novčić i biće ta mašina sve što poželite, dok imate kredita naravno…

  1. Suspenzija nevjerice

Naravno, prvi i osnovni uslov da pomislite da je ovo tačno je da NE suspenzujete nevjericu, već da baš stoički pogledate gdje ste i u čemu se nalazite. Čak i najveći zagovornici egzistencijalnog optimizma, ako ih dovedete pred dovoljno repeticije, ako ih prinudite da svakog dana proživljavaju isti dan, da budu samo mali kotač u beskonačnoj mašini, moraće da prepoznaju dio sistema u kom se nalaze. Ne nužno i da priznaju ipak. Jedina moć u čovjeku snažnija od svake druge je moć da se poriče, zato smo i došli do 21.og vijeka, zar ne? Svaka „ekspanzija“, svaki „peč“, koji nam je istorija servirala, mi smo prihvatili sa većom kašikom nakaradnosti i groteske nego onaj prethodni. Pojedinci među nama koji bi se zagrcnuli u zalogaju ostajali bi samo sa granitnim pokrovom na kome bi „prevremeno“ pisalo „offline“ na određeni broj dana. Jedno pravilo je ipak netipično u odnosu na većinski broj igara, a to je da ne brojeći onaj „razmnožili su se“ faktor, svi igrači igraju na „hardkor“ težini. Jednom kad napustite, napustili ste za sva vremena. Nažalost kao i u svemu ostalom, mnogi poginu na početku, posječeni od neke jadosti prvog nivoa sa tojagom, tek što su izašli iz sigurne zone. Oni koji vide „end game“ pak, koji sakupe dovoljno iskustva, vide da igra posjeduje tvist nezamisliv u odnosu na sve druge.

  1. A man chooses, a slave obeys!

Da li smo ikada imali izbor, makar dalje od ovoga koji nam je očigledan? Došao je tako lik, niotkuda i rekao da jednom kada odemo „offline“ da će se naše valute zbrojiti, da će se igrači vrednovati po nekoj iluzornoj skali, i da ćemo tek tada živjeti konačno slobodni ograničenja u kojim smo početno bili, konačno svjesni koda po kom smo napisani. Lijepa priča, mnogo lijepa. Međutim, da li smatrate da će stari automat ikada dobiti dovoljno svijesti da ode sa mjesta na kome je stvoren, da odbaci sa sebe monitor, dugmiće, da se odrekne kabla i elektriciteta od kog zavisi i da postane jedan novi, preobraženi entitet, slobodan svijeta koji nije želio, slobodan sebe ako to želi biti, i svih onih kozmetičkih izbora koje su ga određivali kao autonomnu jedinku u moru istovjetnih? Ne znam, zaista ne znam. Možda bi bilo potrebno da se svi redom od pojedinca do pojedinca se pogledamo u lica i vidimo koliko smo svi ništavni u ništavnom sistemu. No za to su potrebne ekstremne situacije i tek poneko ima kletvu ili blagoslov da radi sa stotinu hiljada ljudi na toj blizini. A reklo se da je neznanje blagoslov, zar ne?

Volim da pitam ljude: Nalaziš se u prostoriji. Ispred tebe je zid, a vrata i sa lijeve i desne strane. Kuda ćeš izaći?

Gotovo svi uvijek izaberu jednu od dvije ponuđene opcije. Kada mene pitaju šta bih ja izabrao ja odgovorim: Kroz zid, tuda ćeš zasigurno izaći, sve drugo je iluzija…