Blog

Autostoperski vremeplov – Demonizacija ženske seksualnosti

Posted on by Dobrila Đokić

„Dženiferino telo” je film iz 2009. godine u kome promiskuitetna srednjoškolka postane demon, jer je greškom žrtvovana Satani, iako nije devica. Nakon toga, sveti se muškarcima tako što se – bukvalno – istima hrani. Od 2018. godine se smatra kultnim filmom koji podržava feminizam, tako opisan od strane pokreta MeToo (protiv seksualnog uznemiravanje i napastvovanja [žena]).

„Stigmata” je film iz 1999. godine koji prati prosečnu promiskuitetnu ženu koja je dobila Isusove rane (stigma, lat. – rana) i sveštenika koji pokušava da otkrije uzrok istih i spasi je. Jedan recenzent ga opisuje kao smejuriju, jer estetski ne pravi razliku između demonske zaposednutosti i stigmata, misli da se iste prenose relikvijama i vidi Vatikan kao agenta koji sprečava legitimizaciju čuda.

Neimenovana srednja škola u malom gradu u srcu SAD-a se suočava sa serijskim ubicom. Nepoznati muškarac kanibalizuje momke tinejdžerskog doba (ili barem to svaka majka kaže svom sinu) do momenta gde sahrane postanu deo svakodnevnice za, doskora, izuzetno miran gradić.

 

***

Brazilski gradić Belokvinto sahranjuje velikog duhovnika koji je skoro preminuo. Vatikanski istraživač božijih čuda ispituje statuu Device Marije koja plače krvavim suzama. Suze se čine legitimnim, a brojanica duhovnika završava na pijaci, ukradena sa oltara.

 

***

Dženifer i Nidi (needy – pridev izveden od imenice „potreba”, u kontekstu se može tumačiti kao „žrtva” ili „paćenica”) su najbolje drugarice od detinjstva. Dženifer (Megan Foks), čirlidersica i najpoželjnija devojka u školi, suprotno holivudskim stereotipima, i dalje se druži sa svojom prosečnom drugaricom, koja ima sasvim običnog dečka, bubnjara. Dženifer je, s druge strane, zvezda, te kao takva vija frontmena gostujućeg benda. Zbog stereotipa o ženama iz malog mesta (zgodne devojke nikome ne daju), bend žrtvuje Dženifer u satanističkom ritualu kao devicu. Umesto da umre kao plemenita žrtva čistote, ona postaje demon jer nije čista, a ponajmanje u seksualnom smislu.

 

***

Frenki (Patriša Arket) je frizerka u velikom gradu, sa nezainteresovanim seksualnim partnerom koji ne želi ništa više. Redovno izlazi sa prijateljicama, u klubove sa obiljem glasne muzike i alkohola. Uskoro je njen grešni život sustiže, ali posledice nisu sa ovoga sveta. Od majke na poklon dobija brojanicu, a od trenutka kada je dotakne – počinje da dobija stigmate, Isusove rane, rezervisane samo za najposvećenije vernike hrišćanstva. Rane bivaju praćene velikom mukom i bolom, koji podsećaju na zaposednutost u „Isterivaču đavola”. Ocu Kirnanu, istražitelju koji je posetio gorepomenuti Belokvinto, biva dodeljen njen slučaj, nakon što isti dospe u novine. Frenki sveštenika vidi kao izuzetno privlačnog muškarca, ali je on ubrzo napušta kada saznaje da je ona – ateista.

 

***

Dženifer koristi svoju seksualnu privlačnost da privuče muškarce koje najpre zavede, da bi ih naposletku polugole pojela. Između nje i Nidi se pojavljuju lezbejski momenti, oličeni u tome što je najpre Nidi privučena atraktivnijom drugaricom, a kasnije i sama Dženifer biva ta koja pokušava da je zavede. Na početku je Nidi ta koja ima potrebu da bude poput, ali i da poseduje Dženifer, ali kada posledice privlačnosti i ženske lakomislenosti nju pretvore u biće nezajažljive gladi, Nidi je ta koja je potrebna Dženifer. Ljubomora postaje tako jaka, da i bubnjar biva žrtva Dženiferine gladi, koja tek u poslednjem momentu, na trenutak odoleva privlačnosti srednjoškolske boginje. Jer, nijedan muškarac, osim izuzetno ambicioznog frontmena ne može odoleti Dženiferinom telu. Kao najlepše stvorenje tog malog sveta, zbog svoje seksualne moći je fatalna za svakog muškarca koji se nije odrekao emocija i potreba zarad globalnog, gotovo japijevskog uspeha.

 

 

***

Frenki je opasnost za Vatikan, jer kroz nju govori preminuli sveštenik i otkriva Isusovo jevanđelje (inspirisano stvarnim apokrifom po Tomi). U njemu Crkva nije neophodna kao posrednik između boga i ljudi, jer Isus je svuda, u svakom drvetu, pod svakim kamenom. Oca Kirnana privlači Frenki, u emocionalnom, ali i seksualnom smislu. Ipak, po svešteničkom pravilu službe, to mora držati pod kontrolom. Preminuli kolega, koji govori kroz Frenkino telo, posramljuje ga zbog toga, prozivajući nedostatak vere i ljubavi prema svetu. Implicira se da je njegovo odbijanje da prihvati prirodnost svojih osećanja prema Frenki pravi greh, a ne onaj koji propisala Crkva koja je ionako u realnosti tu da razdvoji boga i čoveka.

 

***

U trenutku kada izgubi svog muškarca, Nidi zaključuje da Dženifer mora biti zaustavljena, šta god osećala prema njoj. Ubija je, te završava u zatvoru zbog toga, da bi iz istog pobegla i masakrirala bend koji je Dženifer načinio demonom. Kreatori ove hororične komedije nisu ispričali bukvalnu priču, već onu o ženskom prijateljstvu koje se raspalo zbog muškaraca. Na kraju, Nidi ipak osveti svoju prijateljicu, likvidirajući uzrok raspada drugarstva.

Ipak, jedna začkoljica ostaje. Nidi je postala skoro poput Dženifer, stekavši neke njene moći. Dženiferina fatalnost i instrumentalizacija iste su razlog koruptivnosti, dok je bend povod, ili makar katalizator. Čini se da je Nidi više stalo do Dženifer nego do nesrećnog bubnjara koji joj ne veruje i ne razume je. Njihova uzajamna potreba je fokus paralelnih seksualnih scena sa nebitnim muškarcima. Sirova želja za ženskim telom je grešna, dok je skoro platonska ženska ljubav plemenita. Dženifer je osuđena na propast jer potražuje muškarce. Dženifer je žrtvovana jer sebi dozvoljava da uživa sa suprotnim polom (kako kaže – nisam devica ni što se pozadine tiče). Nidi je ideal ženske lepote i prioriteta. Ona je dobra devojka. Kada krv potekne između njih dve (reklo bi se da je svako prolivanje iste sinonim za opasan seks), Nidi pobeđuje. Kurva je eliminisana. Ali, ništa što fatalna žena dotakne više nije sveto. Sada je Nidi poput Dženifer. Sada je i Nidi – kurva, i to koristi da i ona postane opasnost za muškarce. Da im prolije krv, da bude još jedan demon u privlačnom ženskom telu.

***

Frenki je jedna sasvim obična žena, dobre naravi i normalnog života. Kao takvu, slučajnost ju je snašla i postala je telo kroz koje sveštenik, a možda i sam bog šalje poruku o ispravnosti poštovanja hrišćanstva. Iako se na početku čini da je odabrana zbog svog neprikladnog života, isti ne dotiče priču. Njena vrednost nije ni u kakvoj vezi sa njenom seksualnošću. Frenkina privlačnost jeste motiv u filmu, ali nije osuđivan, kao ni slavljen. Seksualna tenzija između nje i sveštenika je postavljena kao najprirodnija stvar na svetu, kojoj se protivi samo organizacija koju ionako treba srušiti, što se istinskog hrišćanstva tiče. Sve što Frenki jeste je deo nje. Kao neko ko iskreno živi dobar život i nikome ne šteti, postaje telo dovoljno dobro da prenese božiju poruku i privremeno kanališe Sveti duh, u atmosferi punoj mirisa cveća i pokoje grlice. Da je Frenki demon, brojanica bi joj bila odbojna. Krajnji pokazatelj namere kreatora je klasičan romantični poljubac koji se događa na kraju filma, kada je sveštenik spasi od svog nadređenog. Kada je spasi od Crkve, kao institucije. Ljudske slabosti i ispoljavanje prirodnog nisu dežurni negativci u ovom filmu. Ono šta treba biti pobeđeno su kontrola i autoriteti koji svetost zloupotrebljavaju da bi, između ostalog, kontrolisali zdrava ljudska tela, kako muška, tako i ženska.

***

Jedan od ova dva filma afirmiše tradicionalističku osudu ženske seksualnosti i privlačnog izgleda, gde nečistoća biva kažnjena posednutošću demonske estetike. Nasuprot ovome, jedan od njih je moderniji prikaz svega što sa tradicionalnim viđenjem grehova nije u redu, gde žensko telo i strast koje ono budi u muškarcu, ne govori ništa o vrednosti osobe koje se u tom telu nalazi. Samo, koji je koji?

Veliki paradoks umetnih dela je u to što često značenje tumači kroz ekstatičnost i izjavne prikaze teme, umesto da zaroni u samo poruku priče. Ako ženski lik izgleda, te ima stav i odlučnost snažne žene, ne znači da ga priča takvim i vidi. Megan Foks je možda najslikovitiji primer toga – u Transformersima je kamera vidi kao raj za muške oči, a scenario kao izuzetno kompetentnog inženjera, što se tumači kao isključivo seksistički, iako je poruka samo polovično uvredljiva. Nekada je ženski lik postavljen da deluje kompetentno, a nekada isti jeste kompetentan, kako god estetski bio definisan. Svođenje ženskog lika na to kako deluje na kameri je baš… Feministički. Zar ne?

Autostoperski vremeplov – 9

Posted on by Dobrila Đokić

Ljudski greh je od postanka civilizacije bio uzrok svake izmaštane apokalipse. Potop je poništio stvaranje (genesis), s obzirom da je celo čovečanstvo postalo toliko prljavo da je samo jedna porodica bila vredna spasenja. Sodoma, čuveni biblijski grad greha, postao je koren reči koja označava jedan od najgorih prekršaja u određenim vremenima, ali i prostorima. Sve do početka XIX veka, apokaliptični mitovi su služili kao upozorenje ljudskoj neumerenosti i hedonizmu. Prvo delo moderne apokalipse inspirisano biblijskim legendama (Le Dernier Homme – „Poslednji čovek”), s druge strane, istu vidi kao neizbežnu stepenicu ka duševnom vaskrsenju čovečanstva. Sa prelaskom u moderno doba, dobili smo širi izbor tema od onih mitoloških, gde su vanzemaljci, kosmičke nepogode i mutirani virusi bili izuzetno čest uzrok kraja sveta.

Za razliku od većine ovih priča, gde civilizacija jednostavno nije imala sreće, ostali motivi opustošenja su se vratili sopstvenim korenima, te podsetili čovečanstvo na grehove koje brižno neguje. Doduše, ovoga puta su grehovi drugačiji, ali zato i razorniji. Jer, više se ne govori o moralu i o namerama, već o neizbežnim posledicama.

„9”, film sa arapskim brojem u naslovu, izašao 9. septembra 2009. godine, postapokaliptična je priča u kojoj je, metaforički, glavni negativac – čovek, dok je bukvalni spasitelj života, takođe čovek. Ipak, da ne počinjemo od kraja filma, već sa onime što zauzima većinu priče – kako manja društvena grupa reaguje na gubitak sigurnosti i predvidljivosti.

Počelo je intelektom, završilo se srcem

Prvi se rodio Jedinica, a poslednji Devetka. Između njih ima još sedam likova, koji priču upotpunjuju, ali bez njih bi se i moglo. Bez ove dvojice, nikako. Svet je postao jedno veliko smetlište estetike stimpanka. Njim hode samo stičpankovi (oživljene lutke) obeleženi brojevima koji im služe umesto imena i ubice-roboti nalik na različite životinjske vrste, koji pokušavaju da istrebe prve. U svetu gde se život lako gubi, te preostale jedinke postaju dragocenije nego u normalnim uslovima, i prirodno je plašiti se mraka.

Kada Devetka, zajedno sa Peticom krene u misiju da spasi Dvojku (drž’te se, ovako će izgledati većina teksta), potrebno je da sklone od oluje, u zavetrinu koja podseća na mračnu pećinu. Petica odbija da uđe, govoreći da je previše mračno. Tek kada Devetka načini svetiljku od male sijalice, Petica je spreman da nastavi avanturu. Ova scena alegorično opisuje tok čitavog filma, jer je Devetka upravo svetlonosac koji omogućava uplašenim rođacima da se suoče sa nepoznatim.

Od kako je nastao, sudbina stičpanka Devetke je da razreši misteriju sopstvenog postanja i pozadine strašne apokalipse, usput i spašavajući svet. Dvojka je kreativno i fino biće koje ga pronalazi u divljini, star i krhak, ali svejedno voljan da istražuje i rizikuje. Kad biva otet od strane zveri-mačke, Devetka biva pokupljen i odnet u sklonište iz koga je Dvojka poslat na samoubilačku misiju. Tamo se suočava sa Jedinicom, vođom ekipe, koji pored sebe ima snagatora Osmicu, a na sebi stilizovanu biskupsku odoru. Kao najstariji, pritom kukavičke i tvrdoglave ličnosti – propoveda tradiciju, i brani Devetki da izađe i pokuša da spase Dvojku, koga je praktično osudio na smrt jer je drmao zlatni kavez sigurnosti.

Podrazumeva se, Devetka zajedno sa Peticom, koji duguje život Dvojki, ipak kreće ka hororičnim kulama gde se zver-mačka uputila sa Dvojkom u čeljustima. Ceo film se svodi na sukob Jedinice i Devetke, prvog i poslednjeg, opreznog tradicionaliste i intuitivnog idealiste. Po tradicionalnoj postavci, u ovakvim pričama, tip poput Jedinice je negativac. Ipak, ono što vrlo nesavršenog najstarijeg stičpanka spašava apsolutne osude jeste greška koju Devetka napravi.

U toku spašavanja Dvojke, nailazimo na Sedmicu (jedina lutka ženskog glasa), borca bez skloništa, koja živi napolju. Stoga, Sedmica se ne boji mraka, i brzo ubija tu strašnu zver-mačku, najveći strah svih stičpankova. Ako si voljan da u mrak zakoračiš, i sa njim se suočiš, možeš ga i pobediti. U ovom slučaju, čak i bez žrtava.

Hrabro hrljenje u nepoznato, te suočavanje sa najvećim strahom traži određen tip ličnosti. Traži upravo ono što Devetka jeste. Ali Devetka nije samo to, već neko ko je pronašao stvarnu zver, onu koja nije obična šklopocija sa nekoliko komandi, već robotizovani mozak koji je uništio čovečanstvo. Prateći instinkt i svoju radoznalost, Devetka budi B.R.A.I.N. (eng. mozak), te donosi još veću katrastrofu, jer ovaj isisava dušu Dvojke, i poništava sve napore koje su njegovi prethodnici načinili.

B.R.A.I.N. stvara druge robote, oružja rata, koji napadaju sklonište, ubrzo nakon verbalne lekcije koju Jedinica održi Devetki zbog nepromišljenosti, ali pre svega uništenja društvenog reda i mira. Ovde se ponavlja uništenje sveta na manjem nivou, ali značajnom – budući da je ponovo uništen dom, stičpankovi ostaju bez sigurne lokacije. U trenutku bega, život Jedinice zavisi od toga da uspešno otkači svoj ogrtač i prepusti ga zveri i džinovskom ventilatoru, gde ga Devetka nagovara da to učini. U prvom momentu kaže da ne može, u skladu sa svojom arogancijom i tvrdoglavošću, ali kada zaista oseti primicanje pogibije, preovlađuje njegov kukavičluk. Nakon toga izjavljuje: „To je samo ogrtač” i zajedno sa ostatkom napušta sklonište koje gori.

Da Devetka nije probudio pravu zver, kuća ne bi gorela. Ali, kao što vidimo na kraju filma, da kuća nije bila dovedena u pitanje, ni B.R.A.I.N. ne bi naposletku izgoreo. Ova napetost između sigurnosti i hrabrosti zajednice naspram pojedinca posledično opravdava Devetku, kao i slobodarski duh koji on donosi, a budući da stvari ipak nisu crno-bele kada se pitanje prenese u drugačiji kontekst. Kockanje se na samom kraju isplatilo, ali je odnelo mnoge živote. Ti životi su doneli spas planeti, ali Devetka to nije mogao znati. Čak, namera njegovog stvoritelja možda i jeste bila ta, ali neuspeh je bio validna mogućnost. Jedinica je želeo da se primiri, sve dok zver-mačka ne prestane da postoji, da sačuva poslednje ostatke ljudskosti, u nadi da će bolje sutra doći. Devetka je bolje sutra napravio, aktivno rušeći i nesvesno žrtvujući ono najvrednije, delove jedine preostale ljudske duše, sve sa nadom da će na kraju on sam ostati funkcionalan da bi ih oslobodio u etar. Film dobija srećan kraj jer kreatori filma mogu isti da izaberu. Ali kada to nije moguće, ova klackalica sigurnosti i rizika nema tako plemenito rešenje, već mučno i nesugurno, ispunjeno sumnjama. Koje god bilo izabrano.

Čovek je uništio planetu, čovek je spasio planetu

Došlo je vreme da se vratimo na uvod, te zavirimo u prošlost filma, onu koja je stvorila tu postapokaliptičnu budućnost u kojoj naših devet lutaka postoje. U nacističkoj Nemačkoj, koja se ovde tako ne zove ali neodoljivo asocira – naučnik stvara mašinu koja će doneti napredak, što su doslovno reči diktatora koji mu je nadređen. B.R.A.I.N. je upravo to, najveće postignuće čovečanstva, koje je za svagda trebalo da ga oslobodi nevolja svakodnevice i učini stvarnost pravednijom i stabilnijom. No, kako svaka medalja ima dve strane, tako ni mozak ne može postojati sam. Stoga, diktator otima B.R.A.I.N. od brilijantnog naučnika, pre nego što je ovaj uspeo da mu udahne dušu, i obezbedi mu srce. Kao što Jedinica predstavlja poplašenu logiku koja matematički procenjuje da je borba suviše rizična, tako čist intelekt ovog robotskog mozga shvata da je svet najbolji i najčistiji bez njegovog glavnog remetilačkog faktora – čoveka. Na početku, roboti su bili usmereni protiv neprijatelja države, ali kao i u većini priča u kojima roboti bivaju oružje rata ili kontrole – oni na kraju ostaju bez gospodara, služeći samo svom programu, bez ikakvih smislenih namera. Životare, jer bez srca, pravog života – nema ni razvoja.

Roboti se koriste sredstvima, takođe, izuzetno čestim u apokaliptičnim scenarijima – oružjem. Ovde je to oružje vatreno i hemijsko, te ne briše samo ljude sa zemlje, već sva živa bića. U zenitu zapleta, Devetka dolazi u biblioteku u potrazi za informacijama koje će mu rešiti misteriju. Tu zapaža staru sliku pejzaža, gde je ispucala boja toliko izbledela da zelenilo i ne podseća na život, već senku onoga što je nekada bilo. Ipak, Devetka i Petica se ispred neuglednog prikaza starog sveta zaustave i  pitaju – da li je tako bilo nekad?

Tu dolazimo do sledeće komponente, one koja nije navedena, ali koja se može videti u kontekstu vremena nastanka filma. Odavno su ljudi prevazišli strah od vanzemaljaca, kometa i nestanka fosilnih goriva, a da ne govorimo o božijem besu. Sve te stvari su dovoljno daleko, istražene ili prosto nedokazane. Za razliku od njih, jedna je dokazana i izuzetno blizu. Klimatske promene, koje će doneti, ne biblijski, ali ekonomski razoran potop, kiseljenje okeana i sve burnije promene klime, koje mogu na kraju stvoriti svet sličan ovome, ali samo u jednoj stvari – da na njemu više ne postoje ljudi.

Površno posmatrano, ovo je film koji promoviše čuvanje ambijenta i upozorava da prirodu treba braniti, jer ko još želi da zelenilo postoji samo na izbledeloj slici u raspadnutoj biblioteci? Ipak, ovde su ljudski gresi i nepromišljenost uništili njih same, a jedini naučnikov motiv za spasenje je onaj u kome on zaveštava delove svoje duše kako bi čovečanstvo preživelo. U poslednjoj sceni filma, kada se progutane duše oslobode, polete u nebo i rasprsnu u hiljadu kapljica punih sitnih, zelenih, jednoćelijskih organizama, čini se kao da vidimo bakterije. Sliku života, bilo kakvog, koje će ponovo da naseli zemlju. U kontekstu filma to biva tačno – ostaci ljudske duše su jedini način da na otrovanom tlu odraste nešto.

S druge strane, ukoliko se udaljimo od samog filma i podsetimo kako stvaran svet funkcioniše, setićemo se da ljudi nisu potrebni planeti da bi bila zdrava. Najbolji odnos koji ona sa nama može imati je komensalizam – gde jedna strana ima benefite, dok druga nema ni benefita niti štete. Bakterije, najrezistentnija živa bića na planeti, raširile bi se bez pomoći ljudske duše. Jedino biće kojem trebaju ljudi da se raširi je – čovek.

Zaokružujući istaknuto, može se zaključiti da je „9” priča stara koliko i samo vreme, gde ljudski gresi uništavaju civilizaciju, dok plemeniti pojedinac počinje da je gradi ispočetka. Još jedan mit, ovoga puta upakovan u savršenu animaciju i izuzetno prijatan stimpank stil. Kritičari su filmu dali prosečne ocene, hvaleći inventivnost dizajna, a kudeći hiljadu puta ispričanu priču. Nekada, oni što su previše priča pročitali izgube iz vida zašto su neke od njih toliko česte i ponavljaju se za svaku generaciju. Priče koje oslikavaju ljudsku prirodu su deo nas, i kao takve nikad neće nestati, i uvek će biti važne. Poput ove, klasične priče obučene u animaciju koja je jednostavno – raj za oči.

Intervju sa Trimurti

Posted on by Redakcija

Mi koji obitavamo na ovim prostorima pod uticajem hrišćanskih uticaja smo se sigurno bar sretali sa pojmom trojstva. Međutim, i drugi narodi su imali taj pojam.

Šta je to što je slično ili pak razlika u prestavljanju pojma trojstva u religiji prosudite sami čitajući ovaj intervju. Ovo trojstvo je deo verovanja jedne kulturološki bogate zemlje. Vodimo vas u Indiju, gde smo ovaj put razgovarali sa Trimurtijem.

AVKF: Namaste. Hvala vam što ste nam dozvolili da malo zavirimo u vaše običaje i verovanja. Možete li nam predočiti kako oni izgledaju u vašoj kulturi, tako što ćete nam se predstaviti?

TRIMURTI: Namaste. Drevni pozdrav koji nosi značenje da ono božansko u meni prepoznaje božansko u vama. Poštovanje vaše duše. I zgodan početak da objasnimo nešto. U hinduizmu se veruje da se čovek reinkarnira, odnosno rađa ponovo. Samim tim, telo je zanemarljivo i ovim pozdravom se pozdravljaju večne duše koja ta zamenjiva tela nastanjuju. Iz tog hinduizma dolazimo i mi. Zovemo se Trimurti, odnosno tri lika. Mi smo Sveto trojstvo hinduizma. Kad ne nastupamo zajedno, mi smo u stvari bogovi Brahma, Višnu i Šiva.  Inače delujemo odvojeno, no u ovom sklopu mi smo međusobno zavisni i dopunjeni. Naš prikaz predstavlja stvaranje, čuvanje i uništenje vrhovnog bića.

AVKF: Kako će vas prepoznati oni koji bi želeli da saznaju nešto više o vama?

TRIMURTI: Lako. Nekad smo jedna figura sa tri glave a nekad trouglaste figure sa šest ruku. Tad nosimo bokal vode i molitveni lonac, što je Brahmino. Držimo disk i školjku koje sa sobom nosi Višnu. A Šiva obično ponese svoj trozubac i mali dupli bubanj, damar.

AVKF: Kad ste rešili da nastupate tako, kao bend? Da li je to nailazilo na ne odobravanje?

TRIMURTI: Još u dalekoj prošlosti. Bilo je tu dosta nesuglasica da li uopšte treba da počnemo da se predstavljamo ovako udruženi. Neke od sektaških religija kao što su šivajizam, vajšnavizam i šaktizam su smatrale da samo njihov vrhovni bog ima tri aspekta. Ne nas troje zajedno kao jedan. Kad kažemo sekta treba napomenuti da je to prvobitno bio izraz za religije koje nisu bile brojne ili priznate kao vodeća. U Kurma Purana smo imali svoj prvi marketinški proboj. Zatim u prestižnom delu Majtri Upanišadu. Vremenom mogli ste nas viđati svuda, kako u spisima tako i u umetnosti.

AVKF: Očigledno ste postali veoma popularni i to jako brzo. Možete li opisati kako su vašu popularnost prihvatale druge religije vašeg podneblja. Šta je na to imala da kaže konkurencija?

TRIMURTI: Jedino da vam opišemo načine njihovog delovanja.

Sauramska sekta veruje da je Surja bog i ne prihvata trojstvo. Naš bend je ponekad imao Surju za člana. Surju je bog ujutru, Višnu popodne, a Šiva uveče. Tako je bar bilo na početku. Sa tom tačkom smo nastupali jedno vreme. Ali je dotična persona rešila da ipak ima solo karijeru zbog verskih nesuglasica. Ima među njima još uvek fanova našeg benda iz tih vremena. Danas nastupamo kao Brahma, Višnu i Šiva.

Šajvizam obožava Šivu. Misle da izvodi pet dela, stvaranje, očuvanje, razrešavanje, sakrivanje milosti i otkrivanje milosti. Oni veruju da mi nismo ekipa od troje nego da svi mi ostali smo samo aspekti Šive. Oni traže da Šiva bude glavni vokal, a mi samo prateći. Pritom hoće da isključivo Šiva osmišljava tačke i nastupe, tekstove i koncepte postojanja nas kao trojstva. Mislim da tu nema reči o nama kao timu, očigledno.

U Brahmanizmu slede Bramu. Kako je on služio Šivu tako i oni. Oni veruju da su Višnu i Šiva Bramina deca. A da je Brama kreator, Višnu održavalac, a Šiva rušilac. Da je Brama taj koji stvara svet i bogove i isto ga tako urušava. Drugim rečima na religijskom nebu indije je kao na muzičkom nebu. Brahmaizam ima svoj bend u kom je Brama očigledno vodeći vokal.

Smartizam nije poistekao iz smart telefona nego je oblik hinduizma koji nastupa kao bend od pet božanstava. Ganeš, Višna, Brama, Devi i Šiva. Ako mi imamo bend, onda su oni definitivno na muzičko takmičenje izašli kao hor.

U Višnuizmu nikako ne prolazi naše trojstvo. Oni veruju da su svi bogovi samo avatari vrhovnog boga. U prevodu kad bi smo nastupili za njih na sceni ne bi bilo nikoga. Za njih su svi bogovi podjednako poštovani. I ničim ne ističu nikoga. Kao kad bi neko slušao muziku ali ne bi imao potrebu da okači specifičan poster omiljenog benda.

Kao što se da videti, konkurencija je velika. Ali ima mesta za sve. U nekim delovima smo popularni mi a negde solo tačke naših članova.

AVKF: Primetili smo da se imena nekih bogova pojavljuju i u drugim grupama, bednovima kako bi ste vi rekli. Kako postižete sve to? Kako stignete svuda u tim uporednim turnejama i solo karijerama?

TRIMURTI: Jednostavno. Mi smo bogovi. Sve smo i svuda. Da bi nas ljudi mogli ispratiti, imamo taj proces reinkarnacije i karme koji smo dodelili našoj publici. Ideja o ponovnom rađanju i otplaćivanju karmičkih dugova nije samo to. Ako imate mogućnost da se rodite beskrajno mnogo puta vi zapravo možete da stignete na sve naše koncerte i izvođenja. Kako solo tako i grupno.

AVKF: Je li to tako uređeno za svakoga ko sebe naziva hindusom?

TRIMURTI: Nismo mi isključivi. Hindus može obožavati jednog boga, više bogova ili nijednog. Neki hindusi su isključivo vegetarijanci dok drugi čak žrtvuju životinje bogovima. Neki poštuju samo aspekte nekog boga.  Ono što ih veže je samsara što znači proces od rođenja do smrti – takozvani životni ciklus. Karma znači delo, odnosno označava čovekove krivice i nagrade. Neki odrađuju kazne unapred da bi prekinuli ovaj lanac da bi se oslobodili karme. Drugi se trude da žive što ispravnije da  ne bi ispaštali u sledećem životu. Stoga, ako neko od njih želi da bude fan ovog ili onog trojstva nije o glavu. U sledećem životu možete promeniti svoj stajling i ispratiti neka druga zbivanja. Možete istraživati beskrajno.

AVKF: Jasno je zašto zapadnim zemljama taj koncept ponovnog rađanja nije blizak. Verovatno im ne odgovara da iznova plaćaju dažbine u neprekidnim bivstvovanjima na zemlji. Sa druge strane nudi prostranost. Sve ono što bi želeo da doživiš ili obiđeš tokom života možeš natenane. Iskustva vaših sledbenika mora da su izrazito bogata?

TRIMURTI: Jesu. Ima samo jedna začkoljica. Kad se rode ponovo, ne sećaju se baš svega.

AVKF: Zašto?

TRIMURTI: Zato što je glupo imati test ako imate odgovore, zar ne? Vraćaju se da nauče nešto o sebi. Da nešto savladaju ili promene. Sa datim odgovorima nikakvi stručnjaci neće postati. Kupljene diplome su varanje.

AVKF: Ako se rodimo ponovo, verovatno ćemo zaboraviti sve ovo pa se nadamo da će te pristati na intervju ponovo?

TRIMURTI: To je nevolja kad si božanstvo. Mi ipak pamtimo. Milioniti isti intervu manje više. Možemo mi to.

 

Dragi čitaoci, ukoliko vam se dopao ovaj intervju potražite priče vezane za našeg današnjeg gosta. Goste. Zavirite u svet indijske religije.

Internet je pun svedočanstava o ponovnom rađanju. Deca su detaljno opisivala svoje prethodne živote. Strahovi koje imaju su posledica najčešće situacije koje su ih u predhodnom koštale glave.

Indijski hramovi su neverovatna arhitektonska dela. Umetnost prikazana na reljefima i statuama je poznata po izuzetnom ukrasu i detaljima.

Legende o životu hindu bogova i boginja su povod za mnoge mudrosti kojom hindu pripadnici uče svoju decu kroz pouke o životu.

Reka Gang se smatra svetom rekom. Izjednačuje se sa boginjom. Voda je svetinja. Pročitajte šta oni kažu u vedama. Stotine hiljada vernika se u ovoj reci kupaju svakodnevno. Grad Benares je najznačajnije takvo odredište na Gangu. Toliko sveti grad, da hindus tu želi da umre kad mu dođe vreme. Posle smrti se spaljuju i njihov pepeo se prosipa po površini ove reke.

Potražite zanimljivosti o fakirima koji su savladali svoja tela i njegove osnovne odlike, kao što je sposobnost osećaja bola. Oni sede na ekserima, gaze preko užarenog ugljevlja.

I neizostavno pogledajte kako izgleda Holi ili holika, Indijski festival boja. Prvobitno nastao kao sreća u braku tek udatih žena na čiji se dan objavljivao spisak veridbi ili udaja. Danas označava dolazak leta. Muškarci donose drva za veliku vatru. U centar vatre se stavlja portret Holike, zle sestre demonskog kralja Hiranjakapišu. Kad padne noć pale se vatre i portret gori kao pobeda dobra nad zlim. Ono što ga čini spektakularnim je pregršt boja u prahu koje oni koji ovo slave bacaju jedni na druge sutradan. Prvobitno namenjen mlađima danas okuplja odrasle iz celog sveta. Igra, pesma i razbijanje ćupova sa obojenim mlekom koji vise sa kanapa je samo deo ovog praznika. Pritom pada osmog marta, pa eto prilike za nešto drugačiju proslavu.

Uporedite otkrića i pokušajte sami da dokučite ko je od ovih naučnika u pravu. Ukucajte neki zanimljiv pojam iz ovog teksta. Posetite muzej, pročitajte knjigu. Kada vas pitaju koga od slavnih ličnosti poznajete imaćete moćne priče.

Do sledećeg druženja i zanimljivih intervjua, na vašem putu saznanja uz vas svim srcem, vaš Autostoperski vodič kroz fantastiku.

 S ljubavlju, Elena Alexandra.

Autostoperski vremeplov – Igrač (2009)

Posted on by Dobrila Đokić

„Nekoliko godina nakon ovog momenta…” i Sweet Dreams britanskog Eurythmicsa, otvorili su jedan film niskog kvaliteta, na današnji dan, pre deset godina. Nekoliko godina je prošlo, a potencijala je bilo. U samom filmu. Finansijski je propao momentalno, zaradivši manje od osnovnog budžeta. Zasluženo.

Zašto su počeci važni, a naročito ovaj? Možda zbog početne scene, u kojoj vidimo sasvim običan grad, poput ovog našeg. Zgrade koje viđamo svaki dan, prekrivene reklamama. Za popularne rijaliti emisije, a jedina razlika je što reklame nisu fizičke nego hologramske. Ušli smo u teritoriju naučne fantastike ovde, ali samo površno. Jer, ako se zanemari estetika i loša izvedba, u ovom filmu ništa nije fantazijsko i još nepostojeće. Sve je stvarno. Što dobra NF i treba da bude.

 

Genijalac tj. psihopata iz sektora IT-ja je prešao Gejtsa na listi najbogatijih biznismena na svetu, iskorišćavajući jeftinu radnu snagu zarad masovne zabave i ispunjavanja svih želja svojih zahtevnih mušterija. Stvorio je program „Društvo” (Society) u kome su glumci avatari igrača. Sims, ali sa stvarnim osobama. Onda se ideja proširila u drugi, još popularniji žanr igara – pucačine (shooters). Ili šuteri, za one koji više vole anglicizme od slenga. „Ubice” (Slayers) nisu mogle biti tačnije imenovane. Zatvorenici se, umesto umiranja na električnim stolicama (EU je prestala da isporučuje vakcine za usmrćivanje – dobro, u stvarnom svetu, oprostite), međusobno ubijaju u stilu Kantera (Counter Strike) za šansu da izađu na slobodu. Ako prežive 20 borbi što se nikad ne desi. Do kraja filma, glavni lik zbriše u dvadesetoj… Što tehnički znači preživljavanje, ali dezerterstvo je nelegalno u policijskim državama. Dakle, u svakoj.

Svakom glumcu i zatvoreniku su ubrizgani nano-roboti koji su im zamenili nervne ćelije, i omogućili drugima da njima upravljaju. Naš glavni lik je kriminalac koji to nije (naravno), a njime upravlja sedamnaestogodišnjak koji uspešno dovodi svog avatara do dvadeset i osam preživljenih bitaka, zauzvrat bivajući vrlo popularan, najviše kod polugolih grupi devojka. Ah, rok zvezde budućnosti.

Igrač

Podnaslov koji bi bio dobar naslov filma. Jer, gejmer je bezopasna klasifikacija, izuzetno jednoznačna u srpskom jeziku. Igrači ovom filmu su brojniji od onih koji samo igraju video igre, tj. buduće ekvivalente istih. Prvi je onaj koji jeste gejmer, Sajmon. Sajmon zatvorenike na ekranu vidi kao obične lutke, avatare poput ovih iz današnjih igara. Da, nasilni kriminalci su zaslužili tu sudbinu, ali ne čini se da je to motivacija koja je iza njegovog stava, jer on Džonu, svom avataru, govori da je on drugačiji. Zbog čega? Zato što je njegov.

„Ubice” su samo igra. Najrealnija moguća, sa najboljom grafikom i efektima. Logičnost smrti i broj života se ovde ne razlikuju od stvarnosti, jer ovde lik odmah umire, i nemaš drugu šansu. A često i pukne psihički, što daje dodatnu notu rizika. Taman toliku da dobar gejmer stvarno može da bude izuzetno ponosan na svoje umeće. Assasin’s Creed je uspeo da pričom objasni potrebu da više života, tako da ti deluje sasvim mogućno i realno. Sa „Ubicama” je taj problem jednostavno prestao da postoji. Savršena igra.

 

„Društvo” je, takođe, uvelo novinu u Sims. Iako fizika ljudskog tela donosi ograničenja, zadovoljstva su utoliko veća. Još jedan gejmer, po striktnoj definiciji te reči (da smirimo puriste) koristi Džonovu ženu kao svog avatara, uglavnom kao lutku za oblačenje oskudne garderobe i seks sa drugim likovima. Ili igračima, kako god to tumačili. Ovaj to čini iz fotelje u koju je uglavio svojih trista kila i brdo masne hrane, koju obilno konzumira dok mu ista curi iz usta.

Možda je potrebno ovde naglasiti da holivudske prečice za brzu karakterizaciju jesu lenje, ogavne i uvredljive, ali to ne znači da je sama karakterizacija besmislena. Jer, proživljavanje nečega što nikad nećeš biti u prilici da iskusiš u stvarnom životu, te iskazivanje izuzetne veštine u tome, nije za poređenje sa igrom u kojoj zadovoljavaš bazične potrebe na najnezdraviji način koji je moguć, tako što klikćeš na ponuđene opcije, bez imalo kreativnosti. „Društvo” ne izgleda kao Sims u ovom film. „Društvo” je ovde čisto otelotvorenje Instagrama, skup izmišljenih profila koji nemaju mnogo veze sa stvarnim ljudima koji ih vode.

 

Zato, film Sajmonu daje šansu da se iskupi i svojom veštinom spase Džona i njegovu porodicu od psihopate/biznismena. Razvoj Sajmonovog lika, od klinca koji ne razmišlja ni o čemu osim o određenim ženskim delovima tela i masivnom oružju, do heroja dana, praktično je nepostojeći, jer je tu samo kao ideja. Ali, kao i ceo ovaj film, sve je u idejama, a ništa u fabuli. Koje ili nema, ili joj fali smisla.

Ostatak igrača su ipak neka druga tema, više vezana za društvena pitanja nego gejmerske opsesije i patologije. Zato…

Potrošna roba

U SAD-u postoji inicijativa da se ukine neplaćeni rad zatvorenika. Negde osuđenici to čine potpuno besplatno, negde samo za koji, sitan dinar, često da bi dobili bolje uslove u zatvorima. Tehnički, ropstvo je reč kojim se ovo može opisati, ali ljudska prava bivaju ograničena kriminalcima. Pravo na slobodu kretanja, podrazumeva se. Uz još po koje, ali kao i svugde, crno i belog nema, samo sivo. Granica u tom sivilu postoji, a pitanje je samo gde je ista povučena.

Malo je teško zamisliti da bi javnost pristala da vratimo gladijatorska vremena u punom svom (krvavom) sjaju, ali trenutno stanje, u stvari, ne daje puno nade u ljudsku samilost. Na dosta mesta u SAD-u (jer, tamo je film snimljen, kada budemo imali sličan ovde, o čovečnosti Balkanaca ćemo), bivši osuđenici ne mogu da glasaju. Čak i oni sa manjim krivičnim delima su izopšteni iz društva, a još ako su neka ne baš omiljena manjina… Koga briga, bolje nisu ni zaslužili. Zar nas nisu oduvek učili da se zločin ne isplati?

 

Sajmon avatare ne vidi kao ljude. U širem kontekstu, čak je i nebitno da li su svi oni psihopate za koje bi bilo bolje da ne postoje. Jer, ljudski rod ima dugu istoriju u kome neka ljudska bića nisu bila klasifikovana kao individue sa pravima, već obične životinje, koje treba kontrolisati i koristiti po potrebi. U današnje doba prava životinja, taj izraz možda više nije prikladan, jer je pas više čovek nego što su neki ljudi, ali sam problem otuđenosti i dalje postoji. Ako biće ne vidimo kao deo našeg plemena, ako se s njim ne identifikujemo, onda ono za nas nema visoku vrednost. Sa kim je moguće manje se identifikovati do sa nasilnim kriminalcem, dilerom droge, višestrukim ubicom? Šta se desi kada je kriminalaca previše, zatvora premalo, a para još manje? Neko dođe i predloži da pare mogu da se vrate rijaliti programom u kome će umirati ljudi koji su svejedno osuđeni na smrt. Još ako se jasno objasni da je streljački vod ili giljotina najhumanija smrt, iz perspektive umirućeg (injekcije izgledaju humano publici, a samom osuđeniku…), onda je malo teško logički se suprotstaviti tom rezonovanju. U filmu, većina je glasala da su za to da se zatvori finansiraju pomoću „Ubica”. Odluku je izglasalo 68% građana, na izborima na kojima većini bivših osuđenika nije dozvoljeno da glasaju, a da ne pričamo o onima koji svoju kaznu još uvek služe.

Ovde je preuzimanje umova čitave planete od strane pokvarenog prvaka Forbsove liste postavljeno kao glavno zlo, ono koje spreče udružene snage nevinog zatvorenika, anarhističke organizacije i genijalnog sedamnaestogodišnjeg gejmera. Površno i  toliko puta viđeno, ali ne zbog same priče, već tehničke nesposobnosti onih koji su tu priču oblikovali. Jer, kao što je već navedeno, između redova se nalazi mnogo toga.

Sterilno bele uniforme zatvorenika i neprirodno osvetljenje u dvorištu zatvora govori o nameri snimatelja da nam naglasi tu otuđenost i kliničnost kojom su ovi članovi društva izloženi. Džonov jedini motiv je njegova porodica, što je najveća istina rehabilitacije kriminalaca i narkomana. Bez podrške porodice, skoro svako je izgubljen, a naročito oni koji podršku nigde nemaju. Svi drugi su društveni otpad, i koliko god snažni bili, sami opstati ne mogu. Puknu i bivaju usmrćeni, vrlo lako. Džon preživi ne smo zato što je Sajmon dobar, nego zato što i ima za šta da živi.

Najupečatljiviji pokazatelj potrošnosti zatvorenika jeste to što oni ne biraju. Bivaju ubijeni u igri. Bez dostojanstva. Ako nisu dovoljno dobri da budu avatari, kroz igru se kreću na NPC-ovi (Non-playable Character ili likovi koje ne kontrolišu igrači), te poput lutaka, bez ikakve agende, bivaju pokošeni za nekoliko minuta. Džonova pobeda i beg se dešava onog trenutka kada mu Sajmon prepusti potpunu kontrolu, jer tada nema lega, nema pinga (vreme između slanja komande igrača i primanja, te izvršenja iste komande od strane avatara). Na kraju, da se naučiti da su se u ovom filmu problemi rešili tako što su likovi preuzeli stvari u svoje ruke. Da, pomoći je bilo sa svih strana, te uz saradnju i kooperaciju, Veliki brat je pobeđen. Ali, vlast ga nije uklonila, već grupa pojedinaca i politički aktivisti kojima je Veliki brat najviše naudio.

Od svih igrača ovog filma, najveći je naš bogataš, Ken Kesl. Programer koji je svoj mozak, takođe, zamenio nano-robotima, ali tako da umesto da bude kontrolisan, on kontroliše sve ostale. Uključujući i Džona, koga u kulminaciji filma pesniči pred svojim podređenima, ali takođe i ostatkom sveta (ovog drugog nije svestan), istovremeno ga kontrolišući tako da ne može da se pomeri. Najbogatiji čovek na svetu bije bivšeg robijaša koji nema sredstava da se bori, da mu se suprotstavi, dok se u bitku ne uključi klinac bogatih roditelja, koji preuzima kontrolu i pobeđuje tog, još većeg bogataša.

Ovom filmu se skoro sve može zameriti, ali površnost nikako ne. Sve ideje su bile tu, kao i potencijal za sjajnu priču naučne fantastike, u rangu klasika žanra. Najveće zlo sveta koje je ovde oslikano nije jedan megalomanijak iz stare škole za negativce, već društvo koje mu je dozvolilo da se dovoljno razmaše da bi sa iskorišćavanja prostitutki, kriminalaca i ostalih propaliteta prešao i na ostatak čovečanstva.

Prvo su došli po Jevreje, a ja sam ćutao.

Mort Sinder

Posted on by Lazar Vuković

Radujte se, Mort Sinder (Mort Cinder), jedan od najvećih stripova devete umetnosti, objavljen je kod nas u integralnom izdanju. Istina, bilo je dostupno Fibrino izdanje, ali sam se ipak nadao domaćem izdanju jer je ipak reč o remek delu koje treba biti dostupno i domaćim čitaocima. Želja mi se ispunila zahvaljujući Darkwood-u, eminentnom izdavaču stripova na domaćem tržištu.

Šta je ono što Morta Sindera izdvaja i po čemu je ovaj strip jedno od najboljih ostvarenja devete umetnosti? Odgovore možemo naći prvo na osnovu toga koja su zvučna imena učestvovala u njegovom stvaranju, scenarista Hektor Gelman Osterheld (Hector German Oesterheld) i crtač Alberto Breća (Alberto Breccia) koje ne treba predstavljati. Tokom prvog otvaranja i prelistavanja stranica pažnju privlači neobičan crtež i još neobičniji stil pripovedanja koji ga krasi. U sledećim pasusima slede odgovori na pitanje po čemu je ovo ostvarenje zauzelo svoje mesto na strip sceni i zašto ga svaki kolekcionar mora imati na svojoj polici.

 

O čemu se zapravo radi u ovom stripu? Na ovo pitanje svako može dati svoje viđenje, ali ono što je tačno je da pokušava da nam da odgovor na pitanje koje se nameće na kraju prvog poglavlja Da li je prošlost tako mrtva kako mi verujemo? U njemu se upoznajemo sa Ezrom Vinstonom, antikvarem i jednim od protagonista i njegovom dnevnom rutinom. U drugom i najznačajnijem poglavlju ovog stripa „Ljudi olovnih očiju“ (Los ojos de plomo), pažnju mu privlači članak o poglubljenju ubice Morta Sindera i on,  pod uticajem neobjašnjivih sila, dolazi do njegovog groba pri čemu prisustvuje uskrsnuću našeg neobičnog protagoniste kome je ovo svečano pojavljivanje u stripu koji nosi njegovo ime. Postaje mu saborac u borbi sa gorepomenutim neprijateljima i njihovim šefom, ludim naučnikom koji želi Morta Sindera kako bi ostvario svoj bizaran plan. Nakon borbe se rađa jedno od najneobičnijih prijateljstva u svetu stripa. Ono po čemu bih izdvojio ovo poglavlje je atmosferičnost i radnja koja čitaoca tera da iznova okreće strane i sa nestrpljenjem očekuje šta će se desiti sa Mortom i Ezrom i kako će se izvući.

Drugi deo naše priče se bavi pričama koje Mort Sinder govori svom prijatelju tokom rada u antikvarnici. Saznajemo da je Mort Sinder besmrtnik koji je učestvovao u najznačajnijim istorijskim događajima od praistorije do danas, poput Gradnje Vavilonske kule, bitke kod Termopila i Prvog svetskog rata. Mnogi bi pomislili da se iza ovih priča kriju interesantni doživljaji našeg neobičnog protagoniste, ali to nisu priče iz kojih se mogu naučiti pojedini detalji koji nisu rečeni u poznatoj istoriji već je priča mnogo dublja i ostavlja nas da razmišljamo.

 

Pa šta je onda glavna priča kada nije sukob između dobrih i loših momaka? Glavni fokus je na ljudskim sudbinama prožetim velom istorijskih događaja. Svemu tome prisustvujemo kroz oči besmrtnika koji je upoznao ljude zajedno sa vrlinama i manama. Npr. u priči Čarlijeva majka (La madre de Charlie) upoznajemo se sa vojnikom iz Prvog svetskog rata koji nije imao hrabrosti da rođenoj majci izađe pred oči zbog kukavičluka koji je doveo do pogibije celog njegovog bataljona. Ili zatvorske priče iz dva dela (En la penitenciaria: Marlin, En la penitenciaria: El Frate) u kojoj pohlepa jednog zatvorenika vodi do toga da izda svoje prijatelje ne sluteći da će mu se izdaja vratiti poput bumeranga.

Sada reč o dvojcu koji je radio na ovom ostvarenju. Hektor German Osterheld je svojim ranijim radovima Erni Pajk (Ernie Pike) i Narednik Kirk (El Sargento Kirk) koje je radio sa Hugom Pratom (Hugo Pratt), dokazao da je pripovedač koji zna da vodi čitaoca kroz priču. Iako iza sebe ima bogati opus, veliku slavu je stekao zahvaljujući Mortu Sinderu pomoću koga je ispitivao čovečanstvo kroz vekove i da li su se udaljili od svojih slabosti i snova kojima teže. Ne treba zaboraviti ni Eternaute (El Eternauta), njegov sf rad, koji važi za njegov magnum opus.  Nažalost, zbog svojih političkih stavova i učešća u borbi protiv diktatorskog režima, pao je kao žrtva istog i do dan danas se ne zna gde počiva.

 

Alberto Breća je priča za sebe. Sa njegovim radom domaći ljubitelji stripa su imali prilike da se upoznaju u hiljadustopedesetipetom broju Stripoteke gde je objavljen njegov kratki strip „Izveštaj o slepima“ (Informe sobre ciegos), kratki segment iz knjige Ernesta Sabata (Ernesto Sabato) „O junacima i grobovima“ (Sobre heroes y tumbas)  i Mitovima o Ktuluu (Chtulhu Mythos) takođe u izdanju Darkwooda. Poznato je da je najmanje koristio četkicu i olovku. Dok se u Mitovima o Ktuluu koristio akvarelima, kolažom, monotopijom i tušem, u Mortu Sinderu je, pored tuša i bele boje, koristio razna pomagala, od žileta i spatula do dršaka za bicikla stvorivši tako specifičan crtež i stil po kome je ostao prepoznatljiv.

Kao inspiracije za likove Morta Sindera i Ezre Vinstona poslužili su pravi ljudi. Horacio Lala (Horacio Lalia), Osterheldov prijatelj i crtač koji je sa njim radio na Nekrodamusu (Nekrodamus), je poslužio za lik Morta Sindera, dok je Ezra ostareli Breća lično.

 

Za kraj nam ostaje da se pitamo ko je zapravo Mort Sinder, koje sile ga održavaju u životu i koja je svrha njegovog postojanja? Da li je on tu da nam prenese mudrost koju je stekao bitišući kroz vekove? To su pitanja na koja nismo dobili odgovore i koja će ostati pod velom misterije, ali zato imamo još jedno remek delo kome ćemo se stalno vraćati i osećati istu radost iznova kao tokom prvog čitanja.

“Slaninica”, godina prva – Intervju sa Petrom Lazićem

Posted on by Sofija Grebenarović

Intervju sa Petrom Lazićem

Ove godine nas je ‘’Japanizam’’ oborio na guzice. Kako? Sasvim jednostavno – festival se odenuo u novo ruho, promenivši ime u ’’BaCON“, tj. ’’Beogradsku konvenciju azijske kulture“ (’’Belgrade Convention Of Asian Culture’’). Simpatično prase na poster konvencije i anagram su doveli do neizbežnog stvaranja nadimka’’Slaninica’’. Intervjuisala sam kosplejera Petra Lazića o njegovom nastupu na novoimenovanom festivalu u organizaciji udruženja ’’Sakurabana“.

AVKF: Nedavno ste učestvovali na ’’BaConu’’ ( iliti ,,Slaninici“ ) tj. ,,Beogradskoj konvenciji azijske kulture“ u Domu omladine. Kakvi su Vaši utisci o festivalu?

PL: Pozitivni. Verujem da ovaj festival napreduje svake godine, uvek dobijemo nešto novo. Bilo da je to neka neotvorena tema za tribine, takmičenja, konkursi…

 

 AVKF: Koji lik ste odabrali za Vaš kosplej nastup?

PL: Izabrao sam Duha iz Aladina iliti na engleskom Genie, ali onako kako je prikazan u originalnom crtanom filmu, ne u rimejku.

AVKF: Zašto je baš taj lik odneo prevagu nad ostalim opcijama?

PL: Iskreno, želeo sam da uradim duha, verovatno zbog toga što je do skoro izašao film “Aladin”. Nekako sam samo hteo da negujem to sećanje na pokojnog R.W.-a koji je pozajmljivao glas duhu u originalu.

AVKF: Gajite li emotivnu povezanost prema likovima koje tumačite?

PL: Naravno, svaki lik je za mene izuzetno poseban i drag. Prošle godine, na primer, imao sam priliku da tumačim Ursulu iz ‘’Male sirene’’, koja je moj omiljeni Dizni negativac, kao i lik uopšte iz bilo kog Diznijevog filma. Uzeo sam u obzir i činjenicu da je 2018. bila tridesetogodišnjica smrti dive Divajn, po kojoj je nastala Ursula. Tako da je moj kosplej Ursule bio omaž divi Divajn. Sa svakim likom se povežem na neki način, bilo da je to Zver, Ursula, Duh ili nešto sasvim drugo.

Hvala ti, Petre, a ja sam sigurna da bi ti sama Divajn šeretski namignula u ovom trenutku.

Čistilište – Kristof Šabute

Posted on by Kristijan Šarac

ŽANR: drama/horor

ORIGINALNI NAZIV: Purgatoire

IZDAVAČ ZA REGION: Besna kobila

AUTOR: Kristof Šabute

ZEMLJA: Francuska

GODINA IZDAVANJA: 2002.
OCENA: 8

 

Dugo vremena je prošlo o mog zadnjeg pisanja, kojem je tema izdanje Besne kobile. Najnoviji strip u ediciji Francuska veza u kojoj se objavljuju isključivo francuski autori je idealna prilika da to ispravim. No, pre nego pređem na samo delo malo ću vam pričati o pojmu…

Čistilište je mesto u kom se pročišćava duša nakon smrti. Pojam se spominje isključivo u katoličkoj veri, kao neka vrsta dogme. U Bibliji se Čistilište uopšte ne pominje. Pravoslavci ne veruju u da ono postoji. Kod muslimana postoji samo Dženet (raj) i Džehenem (pakao). Ništa ne postoji između njih. Jevreji, takođe, ne veruju u čistilište i pakao, jer je kazna za greh smrt a ne večni život. Postoji teorija, da Duh iz Hamleta potiče iz čistilišta. To je i naziv druge knjige, trilogije Božanstvena komedija. Očigledno da ako postoji i vi se nađete tamo, nešto niste dobro uradili za života i srećan vam pokušaj iskupljenja.

Kristof Šabute je jedan od najvećih francuskih autora devete umetnosti, kod nas poznat po delima Veštice i pun mesec, Malo drveta i gvožđa, Mobi Dik i Sam samcat.

U prvom delu priče, vidimo kako uspešan kompjuterski stručnjak polako propada i tone u kal ulice – nakon što mu izgori sve šta poseduje. A korumpirani direktor osiguravajuće kuće ne želi da mu isplati osiguranje. Čemer i jad nose našeg junaka, sve dok se nesrećom ne obre u… Čistilištu, gde počinje drugi deo priče. Naš junak biva upoznat sa lošim potezima koje je činio tokom života iliti sa gresima. A birokratija nije kakvu biste zamislili na takvom mestu. No, svi imaju jednake šanse za iskupljenje, ako obave zadatak. Treći deo nam donosi glavnog protagonistu koji uči biti savest i činiti dobro. Ali sve ima granice. A njegova je čovek koji ga je ubio. Pa tako luta između iskupljenja i zlobe, sve dok ga jedan događaj ne prebaci na jedan tas te vage. Kada jednom prevagne, zadatak će vrlo brzo obaviti. Nagrada za obavljen zadatak ipak nije onakva kakvu očekujete.

Šabute je vrlo nepretenciozno pretenciozan, znam zvuči kontradiktorno, ali ovo je umetnost radi umetnosti, ne radi toga da nam se dopadne. Romantičarski realizam bi možda bio pravi izraz za ovu vrstu dela. A uz to cinizam kojim je obogaćeno ga čini upravo nečim šta bih ja preporučivao. Bez mnogo reči, Šabute se oslanja i na svoj crtež koji je prilično sumoran, te jasno oslikava osećaje ljudi u priči – baš kakav i odgovara priči, iako ga prvi put vidimo u boji. Dakle, stvarno mi se dopalo pročitano, s tim da ako ste dovoljno načitani, jeste malo predvidivo, ali ne smeta dobrom utisku, a posebno ne smeta onima koji su naviknuti od ranije na taj autorov poseban stil. Pravi izdanak francuske škole stripa i prava umetnost. Dobro, dobro, neću da budem toliko očigledan fan, ali Šabute jeste maestro. Dakle, obavezno štivo, ali nemojte i vi da zaglavite u čistilište, ako ipak zaglavite potražite me – idite onim liftom za dole, tamo je kafa uvek topla, a red je da je popijemo. Vidimo se na kafi!

Poslednji dan na Zemlji: Preživljavanje

Posted on by Ranko Trifković

Premda je zombijima, izgleda, istekao rok trajanja u filmskoj i TV industriji, veoma su česta tema igara. Možda jer se dobro uklapaju u vrstu igara koje se bave preživljavanjem i zanatima. Znate ono, od Majnkrafta (Minecraft) preko Terarije (Terraria), do DanZ (DayZ) i Rđe (Rust). Žanr posebno cveta na telefonima, jer su igrači navikli, štaviše – žele! – da igraju nešto bez uključivanja mozga, nešto što će biti drljanje jednog te istog (grind) kako bi prekratili vreme.

Tržište igara za mobilne je prilično predvidivo. Pojavi se jedna igra, postane popularna, istog časa pojavljuje se mnoštvo istovetnih igara. To je dovelo do niza kliširanih proizvoda koji su svi jedan drugome nalik. Istina, postoje elementi koji naprosto moraju da postoje… energija koja obezbeđuje da se igrači “odmore” od igranja, virtuelni novac kojim se kupuju sitne pogodnosti u igri, baza ili sklonište koje se vremenom gradi i unapređuje, sirovine koje se skupljaju, recepti za sve bolju opremu, borba protiv opasnih protivnika, najpre kompjuterskih, kasnije živih igrača… A opet, neki studiji od istih sastojaka naprave mnogo bolju igru od konkurencije.

Možda će vas začuditi, ali tako je bilo i u staroj Grčkoj. Svi su pisali drame i tragedije na iste teme, priča nije bila važna (ionako svi znaju mit), već veština pesnika koji će od istog materijala napraviti remek-delo veštim sklapanjem ritma, metrike, dobrom kompozicijom. Poezija je bila takmičarska disciplina na Olimpijad.

Ruski studio Kefir (imaju kancelarije u Volgogradu i Sankt Peterburgu) osvojio je Guglovu nagradu za inovativnost 2017. godine, što ćete se (nadam se) uveriti – sasvim zasluženo!

“Drama, to je život iz koga su isključeni svi dosadni trenuci”, rekao je Hičkok. Slično je i sa igrama. Zanimljivi izbori čine igru uzbudljivom. Vremenom, pojam zanimljivosti se pomera. Gledati kako neki obični ljudi obično žive činilo se jednako dosadno kao gledati da se boja suši, a opet, i jedno i drugo postali su ukorenjeni ne samo u TV kulturi, već i u svetu igara. Da, zaista postoji TV kanal na kome se prikazuje kako neki tip ujutru namaže bojom ogradu i onda se ostatak vremena, dok se boja suši, komentariše. Baš tako se u kulturi komercijalnih igara ustalilo pravila da se odlaže zanimljiv deo ili mora da se “plati” sasvim nezanimljivim sakupljanjem (poena, sirovina, iskustva, nivoa).

Studiji koji prave igre za telefone kockaju se sa strpljenjem igrača i u tomsojerovskom stilu ne dopuštaju da se igrač (previše) zabavi kako bi se povećala poželjnost igre. I to mogu da razumem, igre su besplatne, a studio živi od prodaje sitnih pogodnosti i prekraćivanja čekanja.

Nevolja je, dakle, u sledećem. Kako zabaviti igrače tako da svaki trenutak koji provedu u igri bude niz uzbudljivih odluka, makar ih donosili u vezi sa (relativno) trivijalnim akcijama. Da, izbegavanje zombija, te borba na život i smrt jesu nesumljivo uzbudljive, ali kako izvesti da svakodnevni zadaci koji održavaju igračevog avatara u životu (kuvanje, sakupljanje drva, rudarenje, proizvodnja opreme) takođe budu uzbudljivi?

Rešenje je u stvaranju oskudice tako da to igrač ne oseća kao nepravedno uskraćivanje, već kao neophodnost. Tu je ključ uspeha Kefirove igre „Poslednji dan na Zemlji: Preživljavanje” (Last Day on Earth: Survival ili LDOE kako je nazivaju na Jutjubu).

Virus je potamanio ljude, ostala je šačica preživelih, a ostatak građanstva je zombifikovan. Igrač je u ulozi preživelog, sa domom negde u divljini. Na početku, baza se sastoji od raspadnutog motocikla, nedovršene oružarske radonice, olupine kamiona, te daščare u kojoj su krevet, sto i stolice, te pokvarena radio-stanica.

Prvi stepen oskudice su – hrana i voda. Ukoliko igrač ne hrani i ne poji svog avatara, uginuće za nekih sedamnaest minuta. Srećom oko kuće rastu bobice, a ima i životinja koje može da lovi.

Ah, to znači da nam trebaju odeća i oružje, što je sledeći nivo oskudice. Oprema se, naime, troši. Svaki udarac koji igrač primi oštećuje odeću, a svaki udarac koji zada, oštećuje oružje. Sekira i pijuk takođe se troše upotrebom.

Uskoro postaje jasan krug koji je uobičajen za sve igre ove vrste: sakupljanje sirovina troši opremu, sirovine se koriste za proizvodnju nove opreme. Isprva je važno šta igrač može da stekne, kasnije postaje važnije koliko je to koštalo vremena, energije i sirovina.

Da bi stekao bolju opremu, obilje sirovina i pouzdaniju zaštitu, igrač može da odabere zonu koju će posetiti. Svaka zona ima boju (crvena, žuta i zelena) koja ukazuje na stepen opasnosti. Dele se, međutim, na tri vrste.

Prva vrsta su primarne zone za sakupljanje sirovina, šume i planine. Ukoliko igrač pogine, gubi svu opremu i pojavljuje se nag u svojoj bazi. Izlaskom iz zone, zombiji se “vrate na svoja mesta”, a putovanjem ka drugoj zoni, prethodna se sasvim obnovi (reset).

Druga vrsta su razna zanimljiva mesta puna zombija, ali i nagrada, poput vojne baze, farme, motela, benzinske stanice i policije. U njima igrača čeka dosta borbe, mnoštvo retke opreme koja ne može da se proizvede, ali ukoliko pogine, avatar ostaje na zemlji, pa se oprema može pokupiti. Ukoliko igrač pogine spasavajući svoju opremu, stari leš postaje nedostupan. Dakle, nema bezbednosti, ali je ipak kudikamo manje opasno od primarnih zona. Ove se obnavljaju na 24 i 36 sati, što omogućava da ih igrač posećuje iznova i iznova, te u suštini, kroz borbu, menja opremu koja može da se napravi, za onu koja ne može.

Treća vrsta su povremeni događaji kao što su humanitarna pomoć, uništeni konvoj, logor šumara, srušeni avion. Ovi događaji imaju rok trajanja, nisu naročito opasni, sadrže mogućnost za sticanje veoma dobre opreme, ali često iziskuju trošenje energije da bi se do njih stiglo.

Igrač, naime, putuje od jednog do drugog mesta ili tako što čeka (15-20 minuta) ili tako što plati energiju koja se, naravno, sporo obnavlja i kupuje se novčićima koji ne mogu da se steknu igranjem, već se kupuju za pravi novac. Vremenom, igrač može da sklopi motor, ATV ili helikopter koji ne troši vreme ni energiju za putovanje već gorivo koje može da se stekne pljačkanjem drugih lokacija.

Želeo bih ovde da zastanem. Da vam skrenem pažnju na istančanost pravila igre. Čim napustim dom, čeka me prvi uzbudljiv izbor. Da li ću da potrošim energiju i ugrabim privremeni događaj ili ću da krenem u pohod na pljačkanje policijske stanice ili ću da se uputim ka zelenoj, žutoj ili crvenoj šumi u pokušaju da steknem osnovne sirovine? Ono što ove izbore čini zanimljivim je tanana ravnoteža prednosti i nedostataka.

Činjenica da su privremeni događaji retkost doprinosi njihovoj zanimljivosti. Znam da ću tamo naći malo borbe, malo osnovnih sirovina, ali čeka me mogućnost da nađem jedan veoma redak predmet i nekolicinu manje retkih, ali i dalje korisnih. Za napad na stanicu ili vojnu bazu potrebno je da se naoružam, ponesem mnogo hrane i odeće. Dakle, žrtvujem ono što sam dugo marljivo pravio za priliku da steknem vatreno oružje, delove za motor i sve ostalo što ne mogu sam da proizvedem. Ako se zaputim ka primarnoj zoni, naizgled, moj izbor me vodi ka gotovo trivjalnom sakupljanju sirovina.

Eh, ali upravo tu je maestralnost razvojnog tima Kefir. Što su od “običnog” lova na osnovne sastojke napravili pustolovinu prepunu zanimljivih događaja. Evo kako!

Prvi sloj zanimljivosti sastoji se u tome što se u zoni nalaze protivnici. Neki zombiji su spori i lako ih je ukloniti, ali drugi su brzi, opasni i bljuju kiselinu koja usmrdi igrača. Smrdljivi borac za opstanak lako postaje meta ostalih zombija, a životinje koje lovi nanjuše ga i uteknu. Da li ću da izbegavam protivnike? Da li ću da ih lovim jednog po jednog? Ili ću preći u zelenu zonu gde nema bljuvača, ali ni tako dobrog ulova?

Drugi sloj zanimljivosti je oskudica koja se postiže obiljem! U zoni se, naime, nalaze sirovine koje se sakupljaju (drvo, kamen, gvožđe), životinje koje se love (krzno, koža, meso). Tu je i plen koji ostaje iza zombija (najčešće užarija, ali katkad padne i nešto zanimljivo kao što su cigare ili zlatan sat koji možete kod Džoa da zamenite za kutije sa oružjem), te sanduci, kutije i olupine iz kojih možete uzeti drangulije koje nisu naročito vredne (šrafovi i matice, žica, tranzistori, lepak, izolirka) osim što vam kad-tad ustrebaju. Sve u svemu, u najoskudnijoj, zelenoj zoni može se naći preko stotinu predmeta, osim što možete da ponesete svega desetak u zavisnosti od zapremine ranca koji nosite.

Ovim se postiže da je trivijalna akcija smeštanja predmeta u ranac podignuta do nivoa uzbudljive odluke. Da li da uzmem lepak, jer mi baš sad treba da napravim jaknu ojačanu pločama ili da zgrabim francuski ključ koji mi dugo još neće trebati, ali kad mu dođe vreme, plakaću što ga onda nisam uzeo?

Lepota slojevitosti oskudice je u tome što se početnici i napredni igrači jednako trude, ali oko različitih delova igre. Na samom početku oskudica je potpuna, ali ne pritiska. Ako nekome nije jasno šta bi trebalo da učini sledeće, može da sledi putokaz u vidu dnevnika koji postepeno otkriva priču i pruža precizna uputstva. Svaki korak se nagrađuje, a izdašnost nagrade je jedino što razdvaja igrače koji žele da igraju sasvim besplatno i onih koji misle da vredi jednokratno platiti oko 500 dinara.

Kasnije kada igrači steknu zalihu osnovnih i naprednih sastojaka i sirovina, pojavljuju se druge muke. Recimo da ste uspostavili ritam sakupljanja i trošenja, napravili ste dovoljno hrane i opreme, odlazite u opasne zone i vraćate se sa dragocenostima u vidu automatske puške ili policijskog pancira. Sledeće vas muči kako da sastavite motor. Kad taj veliki projekat obavite, pitaćete se kako da sagradite amfibijsko vozilo, kako da budete veštiji u borbi, jer boljom taktikom i spretnijim upravljanjem možete da smanjite povrede, a to znači potrošnju oklopa. Zatim ćete raditi na tome da otključate nove teritorije, pune novih izazova, a kada sve to obavite, čeka vas sasvim novi deo igre – obračun bandi. I otkrivši svaki novi sloj, doći ćete do nekih novih oskudica, novih dramatičnih izbora.

Lepota ove igre je i u dobro zamišljenim pravilima, kao i u glatkom pretapanju slojeva težine. Premda postoje vođice, ne postoje ograničenja, kao kod mnogih igara ovog tipa, koja zahtevaju da igrač ispuni nekakvu formu ili komplet zadataka pre nego što zvanično napreduje u novu fazu igre. U “Poslednjem danu” moguće je da se početnik odmah zaputi u najopasniju zonu i iz nje se vrati živ – ako zna šta radi i ako je dovoljno spretan.

Za razliku od sličnih igara na tržištu, grafika je 3D, dobro optimizovana za mobilne platforme (tableti i telefoni), što je dobro jer izgleda sjajno, ali igrači sa telefonima starije generacije mogu da imaju poteškoća.

Prepuna sadržaja, uzbudljivosti i drame, “Poslednji dan na Zemlji: Preživljavanje” je već dve godine u beta-fazi i ne zna se kada će biti objavljena puna verzija. Ipak, već sada ima sasvim dovoljno da pruži mesece zabave, a cena koju autori traže za punu verziju više je nego prihvatljiva. Najtoplija preporuka.

Kosplej specijal – Intervju s Anjom Zlatanović

Posted on by Sofija Grebenarović

Budući da mnogo pišem o kospleju i larpu (većina larpera su kosplejeri i obrnuto) u poslednje vreme, odlučila sam da vas, dragi moji, častim ovim specijalom. Ovom prilikom sam propitala osnivača ‘’Anung Un Rama Cosplay’’-a nekoliko pitanja o kospleju kao ,,hobiju“. Samo za Vas – Anja Belikov Zlatanović.

AVKF: Već nekoliko godina ste jedan od vodećih kosplejera na „sceni“. Da li biste mi rekli kako ste uplivali u kosplej vode?

AZ: Prvi put sam se susrela sa kosplej svetom 2012. godine kada me je drugarica odvela na „Festival Tolkinove fantazije” organizovan od strane udruženja ’’Valinor’’. Povedena utiskom, postala sam član ‘’Valinora’’ 2013. godine. Zapravo, tada je i počelo moje interesovanje za kosplej. Članovi ‘’Valinora’’ su oni koji su mi omogućili da se upustim u to.

AVKF: Koji je bio Vaš prvi kosplej kostim i zašto ste odabrali baš tog lika?

AZ: Prvi kosplej je bio Meduza iz grčke mitologije. Tema festivala na kom sam prisustvovala je bila mitologija, pa sam, jednim delom, zbog toga izabrala Meduzu a, drugim, jer mi se dopada njen lik i njena priča.

AVKF: Ako nije tajna, kako teku pripreme za izradu kosplej kostima?

AZ: Što se tiče izrade kostima, sve počinje odabirom lika. Zatim se pravi spisak potrebnog materijala kao i plan izrade. Kostim se ne pravi za tri dana, bez obzira koliko lak bio, jer je zaista potrebno posvetiti vremena planiranju i izradi. Uvek postoji neki novi način izrade koji bih isprobala, a da mi je do tada bio nepoznat. Ipak, tu je i problem koji se nekad javlja sa nabavkom određenog materijala.

AVKF: Šta mislite o ,,ClickCON“ konvenciji na kojoj ste nastupali u Kragujevcu skoro?

AZ: Na ‘’ClickCON’’-u je zaista bilo sjajno. Smatram da je,što se tiče organizacije, odlično odrađen posao obzirom da je ovo prvi ‘’ClickCON’’ koji je održan u Kragujevcu. Meni samoj je bilo zadovoljstvo sarađivati sa njima i nadam se, naravno, daljoj saradnji.

AVKF: Kakvi su dalji planovi za kosplej, ako smem znati?

AZ: Što se tiče daljih planova, moj spisak samo raste. Trenutno su mi na vrhu prioriteta likovi Mystique i Storm iz franšize ’’X-Men’’. Zatim, tu je i Pan iz ’’Pan’s Laburinth’’. Pan će biti moj drugi veliki projekat nakon Anđela Smrti iz filma ’’Hellboy II’’.

Dakle, slede ti nove pobede, Anung. Nadam se da ćeš, pored pokoravanja sveta, stići i da se odmoriš.

Striporama 2019

Posted on by Lazar Vuković

Ponosan sam što je moj grad početkom avgusta domaćin najzvučnijim imenima džeza povodom međunarodnog festivala Nisville. Tada je Niška Tvrđava, mesto gde se festival održava, prepuna ljudi koji uživaju uz kvalitetnu muziku i piće. Uporedo sa njim nam dolazi i Striporama, međunarodni festival stripa i pop kulture, koji se održava na istom mestu tako da i ljubitelji devete umetnosti imaju zbog čega da se raduju toplom avgustu.

Kao i ranijih godina festival traje četiri dana uporedo sa programom džez festivala. U daljem tekstu ću se osvrnuti na svaki dan i šta nam je ove godine Zlatibor Stanković, organizator festivala i vlasnik striparnice Južni Darkvud, spremio za ovu petu po redu Striporamu.

Festival je zvanično počeo u 20č otvaranjem izložbe Dejana Nenadova „Legenda o Elazaru i druge priče“ koja se održala u Salonu 77 u Tvrđavi i na kojoj su posetioci mogli da vide table iz dosadašnjeg autorovog rada od kultnog stripa Elazar do Legende o Isu. Uporedo sa njom je otvorena i izložba na otvorenom pod nazivom „Prva petoletka“ na kojoj su bili izloženi radovi svih gostiju festivala tokom pet godina postojanja štampanih na ogromnim formatima koj su privlačili pažnju posetilaca. To vreme sam iskoristio da se družim sa preprodavcima stripova kojima sam postao redovna mušterija i sa gostima festivala među kojima su pored Nenadova bili i Darko Perović poznat po radu na Magičnom Vetru, Milorad Vicanović Maza koji je stekao ime među ljubiteljima stripa u Francuskoj radom na serijalu Wunderwaffen, Leonid Pilipović, gitarista Goblina koji je zahvaljujući radu na omotima naših najpoznatijih pank i rok bendova postao poznato ime u Francuskoj, Miroljub Milutinović Brada, gost iz Bugarske Konstantin Vitkov Titis, Sabahudin Muranović Muran i Ivan Stojković. Skupljao sam na portfoliju crteže dok je u pozadini iza nas na ogromnom platnu išao Striporama Vintage Movie Cinema prikazujući starije crtane filmove uz koje smo odrastali, poput Supermena, Beti Bup, Studenka i  Đoleta Prolećea. Pored toga posetioci su mogli da prate crteže u nastanku, a koje su gosti Striporame stvarali na grafičkoj tabli. Ovo je za mene bilo prijatno iznenađenje i novina na festivalu. Ostatak večeri je bio rezervisan za kvalitetnu muziku.

Program drugog dana bio je identičan prvom. Promocije nisu bile predviđene za ovaj dan već su posetioci mogli da pazare stripove i figure koje su dugo tražili, a ispred štandova nije manjkalo velike gužve. Proćaskao sam sa preprodavcima i kupio dugo očekivano izdanje mange Duh u oklopu (Ghost in the shell) u izdanju Darkvuda koja je na festivalu imala svoju premijeru. Priznajem da sam se obradovao kao malo dete i da mi je prodavac rekao da sam ja među prvim kupcima. Dalji program je bio rezervisan prvo za školu stripa za osnovce i srednjoškolce koju je vodio Dušan Cvetković koja je, kao i prethodnih godina, privukla veliku pažnju najmlađih, a potom i zeleni strip atelje sa gostima festivala. Čekao sam sa drugim posetiocima na još crteža i proćaskao detaljnije sa gostima od kojih sam dobio korisne savete vezane za strip scenarije. Atmosfera je bila prijateljska, gosti festivala su crtali dok su posetioci bez tenzije i u dobroj atmosferi čekali svoj red za crteže i potpise. Naravno u pozadini je išao filmski program bioskopa na otvorenom i kvalitetna muzika čijim čarima sam se kasnije prepustio.

Treći dan je trebalo da počne u striparnici Južni Darkvud gde je gost trebalo da bude Đuzepe Mateoni (Giuseppe Matteoni), čitalačkoj publici poznat kao tvorac Dragonera, ali je posredstvom više sile (smrtni slučaj u porodici) morao da otkaže svoje gostovanje.

Zatim je došlo 18č kada je u Pres centru Nišvila počela prva od četiri planirane promocije. Prvi je na redu bio Dušan Cvetković, voditelj škole crtanja za najmlađe, koji je ovog puta govorio o svom autorskom stripu Amejzin Storis. Posetioce je upoznao i sa svojim underground satiričnim fanzinom koji izlazi već godinama. Govorio je o počecima fanzina, o pronalaženju inspiracije za svaki broj kao i o planovima da fanzin bude dostupan u svakoj striparnici u Srbiji. Takođe je izrazio želju za napretkom i nadu da će jednog dana naći scenaristu za dalji evolutivni razvoj u oprobavanju po tuđim scenarijima.

Posle njega je na red došao Dejan Kostić, urednik Strip Pressinga, jedne od najstarijih strip revija u Srbiji. Predstavio je devetnaesti broj časopisa i upoznao prisutne sa sadržajem novog broja i naglasio da nas u ovom broju, pored radova dosta mladih autora čekaju i zvučna imena, poput Stjepana Šejića i Dejana Nenadova.

Sledeća promocija je bila prava poslastica za ljubitelje horora. Dejan Ognjanović je promovisao svoje knjige „Kult Gula“ i treće izdanje romana „Naživo“ koje je skoro izašlo. Govorio je o svom blogu i počecima istog čiju je deceniju proslavio izdavanjem najboljih tekstova koje je sam odabrao. Takođe se osvrnuo i na obnovljeno izdanje svog prvenca „Naživo“ kao i o inspiraciji za isti i njegovom evolutivnom razvoju.

Za kraj su došle dve promocije u jednoj koje su bile prava poslastica za ljubitelje istorije. Prvo je na redu bio strip „Duge noći i crne zastave“ Dejana Stojiljkovića koji je rađen po istoimenoj knjizi. Pored samog autora koji se osvrnuo na stanje i odnos države prema stripu svoju reč je imao i Ivan Stojković koji je govorio o svojim iskustvima tokom rada na ovom stripu sa Stojiljkovićem i Aleksom Gajićem. Nakon njega je došao red na „Do pakla i nazad“ strip sa tematikom Prvog svetskog rata po scenariju Marka Stojanovića, poznatog ljubiteljima devete umetnosti po radu na Vekovnicima. Svoja iskustva sa rada na ovom stripu su podelili Dražen Kovačević i Brada koji su crtali neke od priča.

Nakon promocija su usledile škola stripa za najmlađe, zeleni atelje i bioskop na otvorenom. Opet sam se družio sa gostima, strip preprodavcima i dragim ljudima koje sam u međuvremenu sreo.

Nažalost, sve što je lepo ima kraj. Završno druženje sa gostima festivala se održalo u kafeu Sallon u Tvrđavi. Posetioci su mogli da učestvuju u školi stripa, strip ateljeu i projekciji filma Metropolis (Metropolis) Frica Langa (Fritz Lang) na platou gde je bio vintage bioskop.

Što se tiče Striporame 2019 program je bio bogatiji za Vintage Cinema, novitet koji nije promakao posetiocima i za koje je bio novo iskustvo. Najviše interesovanja je probudila radionica stripa za najmlađe i Zeleni strip atelje. Drago mi je kada vidim da se najmlađi zanimaju za umetnost i da imaju želju da se razvijaju u nečem ovakvom, uprkos šundu i kiču koji ih okružuju. Sve stolice za crtačkim stolom su bile zauzete i u prijateljskoj atmosferi su stvarali crteže. Zeleni strip atelje je zaštitni znak bez kog ovaj festival ne bi bio isti.

Ljubitelji stripa su mogli da kupe nove naslove po povoljnim cenama, promocije su bile u jednom danu pa je svako mogao da prisustvuje onome šta mu se učinilo privlačnim. Zlatibor Stanković je i ove godine dokazao da festival može da se organizuje uz mnogo dobre volje i nadčovečanskog truda. Mogu da kažem da je ovo postao jedan od boljih strip festivala u Srbiji.

Toliko od mene za ovu godinu i ovaj festival. Ostaje nam da čekamo narednu godinu i vidimo šta nas čeka na narednom festivalu.